Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il’ noć bez meseca. (Evici) Blagozračna Heleno. EVICA: Moje je ime Evica. RUŽIČIĆ: Ti si Evica, no zato opet Helena; devojka, no zato opet boginja.
RUŽIČIĆ: Ognj stihotvorstva svoje ljubimce obilno greet. EVICA: A kad ogladnite? RUŽIČIĆ: Heleno, Heleno, ti jošt ne znaš s kim govoriš! EVICA: Molim, tko ste vi?
RUŽIČIĆ: Ognj stihotvorstva svoje ljubimce obilno greet. EVICA: A kad ogladnite? RUŽIČIĆ: Heleno, Heleno, ti jošt ne znaš s kim govoriš! EVICA: Molim, tko ste vi?
EVICA: Zaboga! (Oće da pobegne.) RUŽIČIĆ (uvati je za ruku): Heleno, stani! Tako je Dafna bježala od Apolona, i pretvorena bila u lavr koji se stihotvorcima na dar daje.
POZORIJE 7. RUŽIČIĆ, EVICA EVICA: Službenica ponizna, svetli gospodin filozof. RUŽIČIĆ: Mir tebje, Heleno, očesa tvoja zvjezdonosno bleščat.
RUŽIČIĆ: Heleno moja, lice tvoje diže te daže do udivlenija, dopusti, preljubeznaja Heleno, da toržestvo ovo poljupcem ukrasim.
RUŽIČIĆ: Heleno moja, lice tvoje diže te daže do udivlenija, dopusti, preljubeznaja Heleno, da toržestvo ovo poljupcem ukrasim. (Na ovu reč Vasilije izbulji glavu.
) EVICA: To će onda moći učiniti kad srećna budem vaša žena biti. RUŽIČIĆ: Ne žena, vozljubljenaja Heleno, no nimfa ljubjaščago tja Svjatozarja. EVICA: Ja se radujem. I zato želim da vam kakav dar spravim.
MITAR: Aa, filozof je ovo? Zašto vi ne date momku što je njegovo? RUŽIČIĆ: Heleno moja, tvoje (hm, hm) lice vozgrjevat moje (hm, hm) serce.