Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Još su gole tihe ravni I pesma se još ne hori, Samo smreka zeleni se U dubokoj, tavnoj gori. Al' kad topli, blagi vetrić Sa žarkoga juga pirne, I zableje beli
I pesma će da se hori, I frulice slatka jeka, I kose će da se viju Pod vencima kukureka. PROLETNjA ZORA Na istoku plavom rujna zora
I tuđinac čuje usklik, Sa visova što se hori, I zastrašen dugo bludi Po sumornoj, tavnoj gori. A kroz klance burni Vardar Sa tutnjavom baca pene, I lomi se s
A despota Lazar podiže se tada, Mračan pogled baci u daljinu crnu. Sumorno graktanje kao krik se hori I gubi se naglo u neme daljine, Niti potok šumi, nit' listak šumori, Počivaju mirno rudničke planine — Al' njegovu dušu
— Al' spokojstvo sve dok ljubi Dok caruje noći kras, Jasnim glasom truba trubi I strašni se hori glas: Tra-ta-tra-ta! I u mirnom času tada Zasija se rumen žar, Dom se ruši, streha pada Stresajući dim i gar.
Pandurović, Sima - PESME
hajke; Na grlu su mu zavidele vile Kad mu pesmu čuju sred mračne planine S proleća cvetna i u leta žarka, Da se hori zvonka, srebrna, od svile.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Tamo gusta lipa miri i svilena bleje stada, I hori se tužna pesma što pastirka peva mlada. Ona zove svog dragana što u tvrdoj kuli čami, I pesma se bolno hori po
Ona zove svog dragana što u tvrdoj kuli čami, I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva, Al' na njene setne glase odgovora nigde živa!
Ona zove svog dragana što u tvrdoj kuli čami, I pesma se bolno hori po večernjoj tihoj tami I pesma se bolno hori i bolniji glasak biva, Al' na njene setne glase odgovora nigde živa!
1889. SA FORUMA Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to Tiverije zbori. Šumno se pljeskanje širi podobno burnome moru, Hrabreći mladoga Graha...
Čuj, sa foruma, eno, vika se radosno hori, Pred silnom svetinom rimskom to podli Nasika zbori. Prokletstvo s foruma grmi.
To ribar, u samoći, Vukući ubogu mrežu, Laurin slavi kras; I pesma treperi čudno, i dugo, u majskoj noći, Hori se njegov glas. Davno sam ispio pehar ljubavi I sreće rajske I bacio ga o tle.
Tamo mirta u večeri kasne Slatkim šŷmom o ljubavi zbori Pesma grmi uz santure glasne, I usklik se po pustinji hori. Tu istočnik hladnom strujom teče, I ružica sladosno miriše, I purpurom ukrašeno veče Blagim mirom i toplinom diše.
I tuđinac čuje usklik, Sa visova što se hori, I zastrašen dugo bludi Po sumornoj, tavnoj gori. A kroz klance burni Vardar Sa tutnjavom baca pene, I lomi se s
Simbol je i zemlja, i nebo visoko, A suština ono što on sobom znači. Tavni veo noći ili svetlost Feba, Zvuk koji se hori iz prazne daljine, Odsev je istine, kojoj naći treba Pravoga imena, potpune celine.
Smućeni, nagi streme, i dečica vrište mala, Kroz tavne odaje hori se njihov plač, No zaman! Svirepom rukom izoštren i hladni Nad njima seva osvete krvavi mač!
A despota Lazar podiže se tada, Mračan pogled baci u daljinu crnu. Sumorno graktanje kao krik se hori I gubi se naglo u neme daljine, Niti potok šumi, nit listak šumori, Počivaju mirno rudničke planine Al' njegovu dušu
S bazara negovih šumnih večita vika se hori, Sve se tu žuri, kliče, pogađa i živo zbori. S dalekih obala nilskih i drevnih japanskih strana K Benari stizahu lađe