Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Nešto se događalo u njemu. Ali on osta nepomičan i ako osetio Hristića. I tek docnije: — Šta je? upita on natmureno i bez volje za razgovor. — Posmatrao sam zalazak sunčev. Bilo je divno.
— Šta bi hteo da kažeš? Jurišić se okrete, sede na travu i zagleda se u Hristića, čiji dogled okačen o prst pade dole. — Reci mi istinu jasno i bez okolišanja: je si li zaista tražio popunjujući deo,
Što se tiče Hristića možda on ima prava da bude kukavica, samo je i to vrlo bedno i nisko. Ima tu vazdan stvari za i protiv i ѕumma
sve strane prema prozorima, sve to, a povrh svega uzbuđenje onih ranjenika oko njega, do plača uzruja inače uznemirenog Hristića koji je, zbunjen i osramoćen, u zasebnom oficirskom vagonu, ležao na jednim neugodnim i krvavim nosilima I baš kao ono
U ilovači, na crvenom šljunku, videla se nepomična, bleda silueta njegovog Hristića. VI. One noći kad je Jurišić bez ičijeg znanja, u nekom pustahiskom nastupu, napustio vojnike i bateriju i front i
koja mnogo košta (a tu prisustvuje i šef menaže i pravi se lud), i o nekom pešaku što se sam ranio pa su pomi— njali i Hristića.
nekom svojom zaslugom, onaj postupak zaista mora činiti gnusnim, te izgleda prirodno što oni energično traže da Hristića ponize, i ako je apsolutno pouzdano da bi i oni, na njegovom mestu, onako postupili.
A to može da razume samo onaj koji voli. I ja tek sad razumem Hristića, jer volim, jer prâvo volim. Jest, nikad ja ovako nisam voleo i za Natašu bih ja sad učinio ono isto što je on učinio
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Neka od njih su doprla i do Filipa Hristića a on je opazio da u svim svedočanstvima, ma koliko da se međusobno razlikuju, postoji nešto što ih povezuje.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Njegova krhka lirika povremeno podseća na M. Dedinca. Na drugog starijeg pesnika, D. Matića, podseća poezija Jovana Hristića (1933).