Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pa, je li Bog čuo? Mlađi fratar se pomami na to. Šizmatik, rito serviano, huli Boga! Um ljudski je za morem, na putu, a smrt nam je za vratom. A na samrtnom času svi se Bogu molimo!
tešio Isakoviča da taj tresak u detetu nije ništa, a, uostalom, i kad bi to prvo dete umrlo, Petar ne bi trebao da huli Boga, nego da pusti život, da nastavi svoje, a gospoža Varvara – posle prvog deteta – imaće i drugu decu.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
iz koji(h) izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šilje i vragu predaje; a što je najgore, pod imenom vere i zakona,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Neko ranije, neko docnije... Jedni se rađaju, drugi umiru. Ali, čedo moje, ne huli na Gospoda. Sestra Petkovićeva spusti ruke na krilo, glavu obori i duboko uzdahnu. Zaćutasmo.
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Ako sablju poljubiš krvavu i zaploviš u noćne valove, sljeduje ti prahu svetkovanje. Žrec Evrope s svetoga amvona huli, pljuje na oltar Azije; lomi teški topuz azijatski svete kule pod sjen raspjatija.
Pandurović, Sima - PESME
i prolećnoj sreći, O snovima što se nikad nisu čuli; A jadi će biti suroviji, veći Za svakog što sanja, što živi i huli.
Miljković, Branko - PESME
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli. Ptico, dovešću te do reči. Al vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. U tuđem smo srcu svoje srce čuli. Isto je pevati i umirati. Sunce je reč koja ne ume da sija.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Sami čest nemadu poete kod Sove, Zato što ot ljubvi izdaju stihove. Huli, ruži, grdi, kune njina dela, Žive bi ih pekla, tek kada bi smela.
Djevojka je, djevstvovala dabogda dovjeka! Ni bez onog na što huli ne bilo joj l'jeka! Mrzi Srblje i što je god tom imenu slavno, Odvraća se sercem od nas i kleveće javno.
Bojić, Milutin - PESME
I sve mi se čini: to smo negda čuli, I čekamo dan da zlatne kiše pljusnu; Samo nema Prošlost svoju decu huli, Dok Budućnost prazna tutnji kao u snu.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
zaboravi, obeđen ne tuži, u siromaštvu blagodari, omrazen miluj, progonjen trpi, obružan lepo razgovoran budi, ko na te huli ti ga hvali, greh umoli i raspni se s Hristom, jerno Hristov se čovek nazivlješ. Ljubav do Boga i k svome komšiji imaj!