Upotreba reči hvala u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ti me slušaš, osećaš bolju prezrenog siročeta, ti tužiš za čovekom koga nikad video nisi, hvala ti! A ja ću to tvoje saučešće opravdati, pripovediću ti ceo život jedne ojađene porodice; gledaću da ti opišem

Al’ ona nešto tamo obaja, te, hvala bogu, eno je i sad, živa i zdrava... Tek, evo, kažem ti: sve je u božijoj ruci, i ljudi i životinje, al’ onaku pogan ne

Čovek makar kako da se namučio, opet se još nije nasitio života; isto kao što pijanica viče: „Mnogo je!“ i: „Hvala, domaćine, ja ne mogu više!...“ a, ovamo, prima čašu, ispija je naiskap i pada, trešten, na zemlju...

kao... kao vršački vladika!... Tek, hvala bogu, zdrav je, a apetit mu je i sada dobar; jede, jede, e, znate, pojeo bi vam i živog kurjaka...

— Hvala ti, učo, — reče bolesnik poluglasno, — ali se mora umreti!... — I, pogledavši blagodarno u blago lice učiteljevo, okrete

— A otkuda ti, dobar čoveče?... E, e, baš ti hvala te si se jedanput i mene setio! Ne mogu, eto, ionako da spavam, a nemam se s kime ni razgovarati...

Zatim iziđe Đošina mati, otera psa i priđe da poljubi u ruku staroga Sremca i učitelja. — Hvala, snao, — reče Sremac, trgnuvši svoju suvu ruku, — hvala ti! A je li Đoša na domu?...

— Hvala, snao, — reče Sremac, trgnuvši svoju suvu ruku, — hvala ti! A je li Đoša na domu?... Sirota žena pogleda ga strašljivo, pa onda reče: — Nije!

Obradović, Dositej - BASNE

„Ne veruj, kume, pasja su usta” i „lakome su oči pri pogači”; ovo mi svi, hvala bogu, znamo, niti je potreba da ja toprv kažem. Blaženo i bogom blagoslovljeno čistoserdečije.

Lisica, koja sve to primeti, kako vidi da se lovci odale, iziđe i pođe na drugu stranu, ni „hvala“ ni „zbogom ostaj”. Drevosečac stane je ukoravati za taku neblagodarnost.

Počne siromah seljanin zaklinjaši građanina da ga izvede iz grada, govoreći mu: „Hvala ti, brate, i aratos na gospodstvu s tolikim nemirom!

Laž koja biva iz neznanja, može se reći nepovina. Ali je (hvala bogu) malo takovih, jer niko ne može reći: nisam znao da ne valja ukrasti i drugom zlo želiti.

to nam je vesma polezno, znajući kako ćemo se unapredak s njim vladati, Zato naša poslovica veli: „Ko me brzo prevari, hvala mu. Ako me i drugi red obmani, jošt veća mu hvala; moja je krivica što ga se nisam čuvao znajući ga kakav je.

Ako me i drugi red obmani, jošt veća mu hvala; moja je krivica što ga se nisam čuvao znajući ga kakav je.” Obmanščik sebi najviše vredi, ibo kad i čistoserdečno što

ja mislim (a naće se jošt ko da ovako duma): da nejmamo ništa nego trbuh, hvala ti lepo, bolje bi bilo da ni njega nije!

„Jao, jao, kakovo je to pitanje?” — reče mu sultan. — „Jesi l' ti čitav? Kako ja ne bih u njega verovao kad sam, hvala bogu, Turčin?” — „A stoji li u alkoranu napisano” — opet zapita derviš — „da su svi Turci braća?” — „Baka!

Ja ti od sve|ga srca dobro želim, kako tebi tako i tvojim prasićem.” „Hvala ti lepo”, — odgovori krmača — „na tvom dobroželaniju; ali kako sam se ja i dodad prasila bez ničije pomoći, tako ću i

S.: Meni cekin! Zar sam ja Marko slepac? K.: Marku slepcu kad ja gazetu dam, on mi veli: Hvala, i da bog pomože, a tebi i s cekinom sramotan se činim! S.

(i sam, da koja sam guja nego kaluđer, kad ovako sam živim, razve što u crnim haljinam obučen ne hodim), jošte, hvala gospodu bogu, nisam ni u jednom rodu i jeziku takove drvene i nečuvstvene kaluđere našao ni poznao koji za ženom ne

A mi u Hopovu, gdi su, hvala bogu, prave žene kao što ih je bog stvorio i mati rodila, hoćeš zar da o njima ne mislimo?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” Vidi da mi je umor i muka dosadila, hvala mu, uze te mi sve izopira, namesti da se suši. Dođemo na Dunav, pređemo u Srbiju.

Tu mi je vrlo žao bilo što i ja nisam mogao u boj stići. No hvala Bogu i braći Srbima, Osvetiše našu crkvu i naše kuće. Ovo je bilo na Svetli Utornik [3. aprila] 1806.

Ja ti odovuda na kočija, a četiri bega odonud; sretnemo se nasred polja, pitaju me veseli: „Kako ti tamo, proto?” — „Hvala Bogu, dobro. Kako je vama bilo?” — „Šućur Bogu”.

, državni ŠTRANKA, nem., konopac, uže ŠČASTIJE, rus., sreća; ŠČASTLjIV, SČASTLjIV, srećan ŠUĆUR, tur., hvala

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Čim uđe, odmah se okrete učitelju: — Što ti učitelju, pobi onu decu? — Koju? — upita učitelj isprsivši se. — Znaš, hvala bogu, koju! Što biješ onako đake? Prođoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak — rekoh, niko ne osta živ!

— Ja, za kavu. — I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l̓ te? — Jes̓, to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade. — A imate kapetana? — Imamo — ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja. — A ima li dece?

Ovako ću ja njih drukčije malo da šišam!... Samo ti budi pametan. A već treća para tvoja i božija! — Hvala, gospodine! — zahvali Đuko pridignuv se malo i mašiv se za kapu. — A već za to ne beri brigu.

Onoliku glavu šećera ne možete naći lako ni u Beogradu... — E baš, Đuko, hvala ti!... Hajde da zovnemo i onu dvojicu opštinara.

opštinskog pisarstva i u toj svojoj dužnosti »štedeći i mučeći se« steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje.

— Hvala bogu i vlasti, gospodine! — odgovori Uzlović, ulagujući se i metnuvši ponizno ruku na prsi. — Dobro će biti, ako bog da

Meni obreče treću paru... Ta, znaš, hvala bogu, da mu nije bilo mene, ne bi groša dobio!... — Pa je li ti barem dao tu treću paru? — upita Pajo.

— Nemoj da se pretrgneš, ćato! — reče momče zajedljivo. — Vi'š ti bezobraznika! Ne kažeš hvala i na tom! — obrednu se pisar. — O, o, gle ti šta je ovaj nakupio! — začudi se gazda Milun i mahnu glavom.

— pa baci desetak momčetu u kapu i zaviri lakomo da vidi koliko je nakupio. — Hvala, gazda! — O, bogami, i ti si gotovo gazda! Gledaj ti šta je on nakupio! — začudi se gazda Milun.

»Sanovnik«; da posti, ide svakog praznika u crkvu i prilaže, da se umiljava oko vlasti i da joj u svakoj prilici viče: »Hvala!« da mrzi na sve što je novo; da izgoni od jedne pare tri i da take samo grabi, a ništa od sebe...

Okolina samo reče: »Hvala bogu, kad ga odnese đavo!« Niko nije znao ni kud će ni kako će... Čak posle viđali su ga ljudi čas u jednoj, čas čak u

— Izvol'te ovamo! — ponudi advokat Mojsila, pokazav mu rukom u pobočnu sobu. — Hvala, gospodin-Branko. Ja volim ovde — odgovori on kao opržen kad ugleda tamo odabrane starije ljude.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Zaliste, i kostima potrusiste svaku stopu zemlje, a iz krvi i kostiju vaših niče bujina, koja nam oči k nebu podiže!... Hvala vam, i... praštajte!...

On je spavao prilično, a kad se probudi, on sasvim mirno priđe popinoj ruci i reče: — Hvala neka je bogu pa tebi!... I ode s ljudima kyći, miran kao jagnje. Nego i knjige su mu bile!...

Evo!... Naj!... Beše skočio. Oči mu sjaje kao žeravica, a lice se smeši ozareno radošću. I Marinko se podiže. — Hvala ti, čestiti efendija!... Kad uradim, videćeš. Ja ne radim za pare. Tvoju ljubav ne može mi niko platiti!

On pože glavu i reče: — Jesam, razumeo sam. — Vi̓š — reče Kruška — kako se brinem za te!... — Vidim, i... hvala ti! — Ali ti me moraš slušati, ili... — Slušaću te kao oca, bolje nego oca!... — Lijepo, lijepo!... Tako ja i hoću!

— Ako, ako, Marinko!... Ti si moj, ako!... Marinko razvukao lice, pa se ceri od radosti što ga subaša tako mazi. — Hvala ti! — reče. — Nego, znaš šta, Marinko? — Šta?

I prekrsti se. Njegove reči lediše srca... On onda priđe ocu i materi i skine kapu: – Babo! Nano!... Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine? On se jetko nasmeja. — Kuda ću?... Tamo, majko, tamo!...

— Onda? — Onda ću kidisati sama sebi!... I što će mi život!... Oko joj se zapalilo plamenom. — Hvala ti, Jelice!... Ali ja ti velim: niti će te ko terati, niti sme terati!...

A ti... bićeš moja!... Zbogom! Zbogom!... Ti si mi dušu umirila, hvala ti!... Sad mi više ništa ne smeta... mogu i zapevati!... Zbogom! Veslaću se češće oko Crne Bare!... Daj mi tvoju ruku!.

— Njih dva! — Krivi koliko i Lazar? — Još krivlji!... Upravo, to je njihovo maslo... Je li dosta sad? — Dosta, hvala ti!... Zbogom! — Zbogom!... I Stanko izide iz vodenice.

Ti govoriš tako mudro da bi mogao pašovati s takom pameću!... Marinko mu poljubi skut i ruku. — Hvala, dragi aga! To što mi reče volim nego nebrojeno blago. Nego... — Šta? Šta želiš?... Išti!...

I hoću da me Turci znaju i prizivaju!... — Sve što hoćeš učiniće Sulja za te! — Hvala ti! Nego... još moj plan nije gotov! — Šta još misliš?!... — Šta mislim!

— Dobro došao, harambašo! — Bolje našao! — Bogu hvala, svi ste živi i zdravi! — Hvala je bogu! — Da te obradujem, harambašo! — Čime? — Prinovkom.

Dučić, Jovan - PESME

knjiga mala Kô grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskrvnula nije Ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala! POEZIJA Mirna kao mramor, hladna kao sena, Ti si bledo tiho devojče što sneva.

Na usnama našim poniknuti neće Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova Što ne osta više od negdašnjih snova Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Mene kao stid: — E, bogati, mamo, bože zdravlja! Dok budem imao veću platu! — Dosta je, hvala bogu, pametnome. Kad, ako bog da, budeš imao dece, stići će i bolja plata.

— Bolje, hvala bogu! — reče bolesnik. — Baš osećam kad me gospodin pomoćnik udari na onu telegrafsku mašinu da mi vadi vatru, a da mi

Jaoj! — Nešto me hladno dohvati za perčin i izvuče. Jaoj, one oči! — Lezi lepo, sine, nešto ružno sanjaš, pa jaučeš! Hvala bogu! Ali kakav je to san? Sad sam budan, a? Ali kao da me neko nečim što zveči a ne boli lupi po glavi.

Ti! Ti mi odreši jezik! Nećeš? E, hvala ti bar što si mi poslao pomoćnika! Pomoćnik, to jest bolnički pomoćnik uđe. Dovraga!

Sutra će, mislim. Ja skočih: — Šta? Sutra već! — Sutra, bogu hvala! Sad nastupi jedna velika pauza u kojoj ne znam šta je ko mislio, a ja sam samo gledao Đorđa kako ga ona s tetkom

ga uhvati za ruku: — Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva tri korita, a danas, hvala bogu, puna kuća! Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.

Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu! — Uložićemo u žito! — Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se bogu, pa raditi. — Kao pošteni ljudi!

— Pa mora da jede! — Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kažu: Nâ ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i take stvari... Čovek je, u neku ruku, to se vidi — kako da kažem?

Tako sam baš u dlaku računao. A nana? Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci: — Hvala bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro! Stara žena briznu u plač: — Daleko smo od dobra, moj sinko!

A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila. — Hvala bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti!

— on stade preturati špagove, ali nađe samo nekoliko krajcara — ja evo dajem sahat i lanac. Na! — Hvala, gospodin-kapetane! — reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. — Drži, tata! Ja nemam ruke.

— Drži, tata! Ja nemam ruke. — Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata — reče Stevo, praktikant. — Hvala, braćo! Drži, tata! — Evo ti da kupiš duvana! — reče Marinko magazadžija, i pruži mu nekoliko dukata.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Dâ detetu tri krajcare, a ovo odleti zaboravivši kazati: hvala! Lupajući se od radosti i silne brzine petama u leđa, ode da se pohvali drugovima (jer dobiti tri krajcare ujedared —

Roditelji su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se bog zna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k’o deca, bezobrazna, pa svaki dan dosađuju gospodin-popi,

— Izvol’te paprikaša, ako vam se dopada; izvadite još jedared, — nudi ga pop Spira. — Hvala lepo! — odbija gost. — Vrlo dobro, k’o da ste mene pitali. Štelujte se i za »pokenes« — veli gđa Sida.

Sad je, hvala bogu, i popadija zadovoljna, više nego i sam pop. Melaniji se tu dopalo. Velika varoš, ima fina varoškoga sveta; svega

— Ta aj’te bar na časak. — Ne, ne... ne mogu! — reče putnik otimajući se više od sebe. — Al’ kad vas molim... — A, hvala, hvala, gospoja-Julo; moram da se žurim! Prodangubiću, a moram zorom da sam kod kuće. — Al’ aj’te...

— Ne, ne... ne mogu! — reče putnik otimajući se više od sebe. — Al’ kad vas molim... — A, hvala, hvala, gospoja-Julo; moram da se žurim! Prodangubiću, a moram zorom da sam kod kuće. — Al’ aj’te... Al’ kad vas lepo molim!

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Izvolite sesti. — Hvala! Ljuba sedne. Sad se među njima razvije govor, najpre o običnim kućnim stvarima, pa onda o ženidbi.

— Hoću. — I ja hoću. Na to dođe Savka, te se razgovor preseče. — Izvolite grožđa. — Hvala; mogli bismo se već vratiti, da se ne zadocnimo; daleko je, može nas mrak uhvatiti. — Kako izvolevate.

— Ta valjda ćete se i vi malo promisliti. Ostavite, dakle, to za ovaj ma' na stranu. Ded'te čašu bermeta! — Hvala, ne prija mi; a i onako moram odlaziti. Oprostite što sam vam dosađivao. — Bože sačuvaj! Vi ste mi mili, ostanite još.

— Dakle, na taj način je zlo? — Već gore ne može biti; ne bi' dao za njega ni moju sluškinju. — Hvala ti što si me osvestio; sad ću ja njemu onako lepim, političkim načinom otkazati.

Eno onde ona velika kuća i dućan — onde sedi. — Ako hoćete, ja ću vas onamo odvesti, — reče sluškinja. — Hvala; mi sad odma' ne možemo, al' smo onamo namerili, i ako gospođa dozvoli, mi ćemo tek onda ići, — primeti Ljuba.

Zato, zbogom, neću ovde ni minut ostati. Ona nek za sebe traži, a ja ću za sebe. Dok je momaka, hvala bogu, biće devojaka! Ljuba ovo ljutito iskaže, pa ga niko više zadržati ne može.

— Pa to je abentajer? — To je. — Hvala lepo, ja ga ne potrebujem. — Al’ tek je opet lepo čitati. — A jeste l’ čitali Vidakovićeve romane?

— E, to sam hteo da dokučim. Baš vam hvala. Hoćete li me primiti otsada za vašeg druga, pa to drugarstvo još danas pored čaše vina sa „per tu” da instaliramo?

Piše Julki pismo, da zna na čemu je: Dražajša frajlice Julka! Ako ste radi za mene razumeti, ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim boga za vaše zdarvlje. Ja sam srećno kući doputovao. Ne znam vi jeste l’ zdravi.

— Sluga sam pokorni. Ljuba mater u ruku poljubi. Tako je cmoknuo, da se i sama mati zarumenila. — Izvolite sesti. — Hvala. — Vi ste već gotovo na nas zaboravili bili. — Znate, ja sam čovek koji se ne nameće; gde me rado primaju, tamo idem.

Gospođa Makra nešto Paulini namigne, te ona iziđe. — Pa, kako ste, gospođa-Makro? Al’ vas davno nisam video! Vidim, hvala bogu, svaki dan ste sve lepša i lepša — izgledate kao lubenica.

Hteli ste, valjda, kazati da izgledam kao slepačka tikva, kad se smešite. No, ništa, volim i tako da izgledam: hvala bogu, zdrav sam, ne bih se još menjao ma s kakvim momkom!

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Biće nam mnogo lakše kad smo zajedno, skinućemo i dušeke dole. — Hvala vam; i naš je tvrd, od betona je. Ona grupa oko mršave maske, koju je privukla najnovija novinarska senzacija, bila

Srušena crkva u B. postoji još, hvala Bogu, i svaki se o tome može uveriti kad hoće, a cela peta baterija zna da je on na tornju bio osmatrač i otud slao

Ako vredi nešto savetujte ga neka izađe na prav put, ako ne vredi neka ga kako je počeo. Mnogo vam hvala unapred...“ One noći kad je Jurišić sišao s voza i uputio se grobljanskoj ulici, sav se tresao od nekog mutnog

knjižurinom i sušio se i kašljao pa kad je onu knjigu preveo on umro i nije ni dočekao da je vidi oštampanu i da mu kažu hvala, samo što su ga drugovi čestito ožalili.

Afrika

sa praga tih svojih snova o domaćinstvu, koji se svakako neće nikada ispuniti, ja nisam umeo da mu kažem ni dostojno „Hvala!“ ni dostojno „Zbogom!“ Toliko je teško da čovek pređe preko svoje netrpeljivosti.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Nema ljudi novci. To ne moži da bude. Neći niko da dâ nijednu feniku. MIŠIĆ: Evo, hvala bogu, skupljeno je već hiljadu forinata. Dajte i vi jednu hiljadu, pak ćemo lako namerenije dostići.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ne sme, kaže, od Goše. Oće Goša da bije! Tako njegova baba Ikonija doznade da je odbijen od sise. Baš hvala priji Gospavi! Da sam znala da te oteram ranije, da mi dete ne poganiš.

A deda Gavrilo povika: Živ bio, sine, kad si mi ovo doneo! A hvala i prijatelju Luki! Tako su se eto, iz bezdana ljudskih uspomena, tom namirisanom, nadodoljenom, oficiru, koji se tukao u

Ima za ono što njoj treba, mlađih Mahalčana, hvala Bogu. Nego, zlo je u Trifunu. Opametiće se Kumrija, kad vidi svoju decu.

kroz baruštine na Tisi, noću, po zvezdama, sve trupe princa Evgenija Savojskog, i omogućio pobedu, a nikad mu ni hvala nisu rekli. Eno sad Tekelije u Rosiji.

Prodaju se, kaže, basnoslovno! Iz Mirgoroda, pisao je prota Petar Bulič, koji se tamo bio iselio: „Meni je hvala Bogu u Novoj Serviji dobro, da ne mož bolje biti!

Teodosije - ŽITIJA

Njegovo smo stvorenje, i za njega živimo i jesmo, i osim njega za Drugog Boga ne znamo. Njemu i pripada svaka slava, hvala i veličje, čast i poklonjenje, zajedno sa Ocem i svesvetim Duhom, i sada i uvek i na vekove vekova. Amin.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Da ne bih doneo prenagljenu odluku, jedini je način da pobegnem sam od sebe. Hvala vam, prijatelju, vi ste mi dali dobar savet. LjUBOMIR: Ako vam je potrebna kakva moja usluga? PAVLE (seti se).

RINA: Nego! Zar da dozvolim jedna sitnica da mi muti sreću? NOVAKOVIĆ (ustajući, grli je): Hvala ti, ti me prosto pretrpavaš dokazima o tvojoj ljubavi.

ANA: Molim! (Ode i malo zatim se vrati sa ča šom vode.) ANTA (ispija naiskap): Hvala! Gde je gospođa? ANA: Ona se oblači. ANTA: Oblači? Zar je njoj u ovakvim trenucima do oblačenja?

Važiti kao mrtav, a biti živ”. SPASOJE: On to smatra kao najsrećniji izlaz iz situacije. Hvala mu lepo! ANTA: Pa on to sa svoga gledišta. SPASOJE: Sa svoga, dabome! Ali imamo i mi svoje gledište. (Novakoviću.

No, hvala lepo! ANTA: A ako progovori? SPASOJE: Neću mu odgovoriti. RINA: Ja ću okrenuti glavu; ja ne želim da ga vidim.

AGNIJA: Dobar dan! Slatko moje! (Njubi je.) Ovo je za tebe. (Daje joj buket.) VUKICA: Hvala, tetka! AGNIJA: Pa kako je, kako je; jesi li već sita radosti? VUKICA: Oh! Da! (Razgleda buket.

SPASOJE (seti se): Ah, da! (Teška srca vadi iz portfelja dve hiljadarke i daje mu ih.) ĐAKOVIĆ (ustaje): Hvala, gospodine, i kad god vam zatrebam, ja vam stojim na raspoloženju, bilo da što napišem, bilo da vam kakav koristan

SPASOJE: Hvala! ĐAKOVIĆ: Ne želim više da vas uznemiravam. Zbogom, gospodine! SPASOJE: Zbogom! ĐAKOVIĆ (ode). VIII AGNIJA,

Jeste li vi, gospodine Markoviću? Ovde je Đurić. Dakle? (Posle saopštenja koje čuje, lice mu se obasja radošću.) Hvala! Velika hvala! (Napušta slušalicu i ide Spasoju raširenih ruku uzvikujući.) „Ilirija”! „Ilirija”! (Zagrli ga čvrsto.

Ovde je Đurić. Dakle? (Posle saopštenja koje čuje, lice mu se obasja radošću.) Hvala! Velika hvala! (Napušta slušalicu i ide Spasoju raširenih ruku uzvikujući.) „Ilirija”! „Ilirija”! (Zagrli ga čvrsto.) SPASOJE: Da?

SPASOJE: Ostavi, molim te, ludorije, nego kad si već došla, učini mi jednu uslugu, za koju ću ti reći hvala. Meni je, vidiš, vrlo potrebno da Vukicu odstranim od kuće bar na jedan sat.

SPASOJE: Hoćete li da vam telefonsku vezu dam sa gospodinom Đurićem, nek vam on lično objasni. ŠVARC: Hvala, verujem... samo... je l' sigurno da ću ja sutra dobiti nov pasoš? SPASOJE: Sutra ili, recimo, prekosutra.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

pokačeni o crkvenu ogradu, a starica, poskakujući kao da gazi po nečem vrlo klizavom i nesigurnom, ponavljala da je, hvala Bogu, sasvim dobro. Išijas ju je malo mučio noćas, no to je već nešto na šta se moramo naviknuti. - Da, da, naviknuti!

Da ste ubacili i kuvani đon u mene, moja creva bi vam rekla, hvala. Moj stari je mislio da ja njemu ne ponavljam dovoljno često to hvala.

Moj stari je mislio da ja njemu ne ponavljam dovoljno često to hvala. Neko ko jede njegov hleb morao bi da ima više ljubaznih reči u ustima.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

–Ćuti i plivaj! (Događa se u Rijeci 1947) Stižu s vremena na vreme iz belog sveta. Pitaju me kako sam. Hvala, kako ste vi? Zašto im govorim vi? Ne znam. Tako. Verovatno zbog toga što su uspeli tamo iza crte, u belom svetu.

»Znači, već je vreme da mi kažu kako sjajno izgledam« pomislio je. »Nekada se to podrazumevalo...« – Hvala! — rekao je. — Što ima kod vas? – Sve po starom — odgovorio je šef Terase. — Kad ste stigli? – Jutros.

« Rekoh da sam dobro. Kako je on? I on je dobro. Hvala bogu, neka! Nešto od tri »Krvave Meri«, nešto od toga što obično poblesavim kad sretnem nekog starog drugara,

Hajde, probaj! Možeš li? Je l' te jako boli? – Ne boli... – Siguran si da te ništa ne boli? – Ništa. – Hvala bogu, čitavi smo, izgleda... – A to vam je i najvažnije u životu — kaže Luka. da je čovek živ i zdrav!

nacvrcaću se«, misli sigurna žena i kaže: — Molim vas još jednu votku i novi limun — šveps ne treba da donosite! Hvala. »I uopšte, kakvo je ovo vreme?

— Mnogo vam hvala na usluzi... — zahvali se ceremonijalno. — Dve nedelje čekamo nekoga da naruči carske mrvice. Jer, jedno je teorijska

– Kako da me ne pogodi? Rintam sedam godina kao konj da vam omogućim vikende na svežem vazduhu, i to mi je hvala! – Dobro. Ako je nisi napravio samo za sebe, za koga si je onda zidao? – Za decu, ako već hoćeš da znaš!

– Dobro. Mislim da smo rekli sve jedno drugom! – Pazi kako voziš! Vidiš da onaj koči... – Baš ti hvala što si me upozorila. Sam ne bih video. – Naravno da ne bi! Umalo ga nisi lupio!

Deco, ako budete dirali prstićima ribicu, poludećete i završiti u najstrašnijim mukama! – Gade! — reče žena. – Hvala! — reče on i nastavi: — Ko je rekao: »Bolje je zadaviti dete u kolevci nego negovati nezadovoljene strasti!

—Baš vam hvala... — reče tek da nešto kaže, uvukavši dublje bradu u vindjaknu. Provela je čitavu noć u spavaćim kolima ne sklopivši

— Graška? —Ne, hvala... Osećala mu je dah u kosi; onaj njegov poznati miris ipak se probijao kroz oštar vonj nekog dezinfekcionog sredstva

— Šta? — Upaljač. — Hvala — reče i iziđe u noć. ČOVEK KOJI JE DOBIO ULICU Kada je poznati pesnik N. N. odlučio da zbog narušenog zdravlja

Matavulj, Simo - USKOK

— Kakvi vam se Crnogorci priviđaju? Nema ih ovdje ni deset, no smo sve vaši, ćesarevi ljudi od skoro, hvala da je bogu!

A sad je mir, hvala bogu! A vi se u gradu, da-ti (valjda), prepali, e udario Crnogorac, pa trubetate i bubnjate i dršćete od straha, a mi,

Korpo de dio, da se jedna soldatina smije ponašati onako prema mene, a i prema vas!? To nije hvala! Da nije bilo mene i drugijeh kao mene, i vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati vladika

Ja ću te odvesti ka vladici, kad mine Božić. Dobro mi došao, gospodine grofe Janko! Uskok odgovori: — Hvala, gospodine! Primam vaše gostoprimstvo istim srcem, kakvim mi je ponuđeno!

Vidim da se bog stara za mene kad vas namjeri u ovoj pustinji, u početku strašne noći, koja će nastati. Hvala! Riječi je naše izgovarao zanoseći. — Hajd, naprijed, u ime božje!

Bićeš slobodan, kao što smo mi, a za to se krvimo i otimamo stotinama godina! Zdrav si mi! Uskok odgovori: — Hvala ti od sveg srca, kneže. Ja sam mnogo dirnut tvojim dočekom i tvojim riječima.

Da ti znaš šta sam je očekivao noćas, na što sam bio spreman! Hvala neka je milostivom bogu, što učini da me ti udesiš na mome teškom putu!

Knez pruži čibuk Kiću, a Janku reče: — Ja mnim da i ti pušiš? Oli da ti donesu jedan čibuk? — Hvala, imam — reče Janko, pa izvadi iz špaga svoju lulicu i napuni je svojim duvanom.

— Mene radi — reče knez, čudeći se. — Da, sinovče! Eto imaš unuka, hvala bogu, dijete napredno mimo djecu, pa čisto svi strahujemo e bi ga moglo kobiti ovoliko naše tugovanje!

? — pita Janko smijući se. — Zašto ne, đetiću? Kako ne? Nijesi kaluđer, hvala bogu! Zar ne bi grjehota i šteta bila da takav đetić od takve kuće, a sad još od ovakog brastva, nema poroda?

— A tebi, kneže Drago, nastavi vladika, hvala velika, što si ovoga čojkovića čojski dočekao, te učinio da mu odmah omili naš kraj.

tijeh razgovora ispunjavaše Milobruković nudeći rakijom, a kad vidje da se primako glavni trenutak, uzviknu: — Hvala bogu, gospodaru i gospodo, čuda jednoga!

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Pešta i Budim važnija je za nas vjest. LEPRŠIĆ: Jesam li ja kazao da moraju propasti. ZELENIĆKA: O, hvala bogu kad smo dočekali da i naša vlada bude! LEPRŠIĆ: Odma da se odbor uredi. ŽUTILOV: To se razumeva.

Sremac, Stevan - PROZA

Stajalo je: »g. J. M. u H. Na poslatom hvala. Javljaj se što češće. Poslato ćemo upotrebiti docnije, za sada još ne možemo zbog nagomilanog materijala.

— Srećan Božić, i dobar apetit želim! — dodade Jova. — Hvala, također i vama! — ču se iz komšiluka. — Izvol’te da ručamo. — A, hvala, postarali smo se i mi!

— dodade Jova. — Hvala, također i vama! — ču se iz komšiluka. — Izvol’te da ručamo. — A, hvala, postarali smo se i mi! — odgovara Jovan, i vrati se u sobu.

Radičević, Branko - PESME

se put, Jedan brat kâ drugi bolan i žut; Mene bolna ozdravi tuđina, Kakva za te beše to milina: „O Bože, reče, hvala ti na svemu, I meni je, kad je dobro njemu.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Kako Vranac, Rade brate? — Dobro. —A kako Doruša? — Zdrava je, hvala bogu. — Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ždrepčića Doratića? — Prodadosmo, braći Jovanićima.

E, moj Vaskrsije, ti nas danas baš lijepo razgovori, hvala ti ko bratu. TREBA NALOŽITI VATRU Među bregovima, na bezimenoj zaravni obrasloj rijetkom šikarom, tišina se slila u

Uniforma je na meni, a ona te stvari ne dopušta. — De, de, dobro je, znam i ja da nijesi. Hvala tebi samo što si ti svoju baku razgovorio i dušu joj razgalio.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Oni ti kroje Alaha prema sebi, ko da je Alah košulja. MAJKA PINTOROVIĆA: Kaži hvala što zidovi nemaju uši! Alah čuje, al on će i da oprosti...

HASANAGINICA: Imotski kadija? On, posle sedam godina? MAJKA PINTOROVIĆA: Hvala Alahu! Čuješ li, Alah te radosnim znakom opominje! Kad te je prosio Hasanaga, Ti si htela za kadiju!

Odsad da znaš: kad te ko nešto pita, u mom prisustvu, ima da kaš: da, ne, jeste, nije, hvala, izvolte, molim, i više ni reč! Jes razumela? To ti je odsad ceo rečnik! Šta kaže, molim te! Da ja — JA!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomenâ i teška, hladna, samotna

Naša je kuća bila prva. Mi smo bili znani, poštovani i svuda priznati... Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja. Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje, te da ima ko će mi oči zaklopiti.

Mi smo bili znani, poštovani i svuda priznati... Sad? — Bog tako reče — posrnusmo malo. Hvala mu. Njegova volja. Ali hvala mu što mi bar tebe ostavi, tebe iskru, čedo moje, te da ima ko će mi oči zaklopiti.

Kao da si me sad prvi put videla u životu, takav beše tvoj glas. — Ja, ja! A ti? — Eto, hvala Gospodu! Mati se vrati iz kujne gde beše zatvorila vrata za tobom. — Gde je? — upita me.

— I ne kazuje svoj bol, ne govori o sebi, većem o meni. — Da mu je otac živ, drukčije bi sad bilo, a ovako... Ali hvala ti, hvala što si se bar ti setio i došô nam. — Ja! — vikne č’a Jovan uvređeno. — Zar ja da zaboravim ovu kuću?!

— Da mu je otac živ, drukčije bi sad bilo, a ovako... Ali hvala ti, hvala što si se bar ti setio i došô nam. — Ja! — vikne č’a Jovan uvređeno. — Zar ja da zaboravim ovu kuću?!

Kostić, Laza - PESME

druga: Glasi muka i pokaja, šapat jada, suzni brizi, neodoljnih uzdisaja brojanički, sveti nizi; stare slave setna hvala, a skoranjih sramnih zala osvetnica, — jeka od gusala. Iza sna se teškog prenu, Mrak je. Gde sam?

Al' ništa zato, hvala, goste moj, naveki hvala! Rekô si mi dost'. — Alfa i omega! O mudra smrti, o samrtnička, živa mudrosti!

Al' ništa zato, hvala, goste moj, naveki hvala! Rekô si mi dost'. — Alfa i omega! O mudra smrti, o samrtnička, živa mudrosti!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

UDOVAC 280 CIGANSKA PORODICA 281 ZAPALIO KUĆU DA IZGORE MIŠI 282 KAKO CIGANIN NAUČI KONjA GLADOVATI 283 DOBRA HVALA 284 DVIJE LjENŠTINE 285 GLUVI VUK 286 SVIJETU SE NE MOŽE UGODITI 287 BELEŠKE O IZVORIMA I

Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi kolikogođ hoćeš. Ali carev sin veli: — Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš-Čelika da tražim, — a sam u sebi misli: zašto ne bih, kad imam

Nije li bog dao da si našao što si tražio? A carev mu sin odgovori: — Hvala bogu, našao sam. Car se vrlo obraduje pa mu reče: — Daj da vidimo, je li ta voda taka.

Eda je bog dao da ste našli vodu? A stariji sinovi odmah prihvate: — Hvala bogu, našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju.

Car se začudi ovo gledajući, a osobito onoj đeci, ali ih ne poznavaše, koliko ni oni njega, pa reče: — Hvala bogu lepote! ništa ne manka ođe do samo tri stvari: tica što zbori, drvo što pjena i voda zelena.

Kad dođe, upazi jednu veliku pećinu i u njoj vidi ticu, koja joj u oni isti čas doleće na desno rame, i reče: — Hvala da je bogu!

Potom Grbo iziće iz vode, a konj mu reče: — Hvala ti, Grbo, e ćeš me izbavit. Onda mu opet reče konj: — Grbo, uzmi četku i češagiju jer će ti trebovat, i kad ti

Potom se konj strese i pretvori se u čovjeka, iz čovjeka iziđe golub i progovori: — Hvala ti, Grbo, e si me izbavio! — i čovjek pade mrtav.

— reče Grbo. Struka se pretvori u djevojku, iz djevojke izleće golubica pa reče Grbi: — Hvala ti, Grbo, e si me izbavio! — a djevojka pade mrtva. Grbo ode opet da čuva svoje ovce.

Pronese se ta robova hvala i dođe do samoga cara. Car Petar dade osuđenika pred sebe izvesti, te ga zbiljski zapita: — Bi li ti mogao doista moju

Kad je Marko saslušao što mu starac reče, reći će i on starcu: — E, hvala tebi, starče, na svemu, ali ja imam još dva dobra druga, koji su me amo spustili, i koji me još čekaju na ulazu u ovaj

— Pomaže bog! — Bog ti pomogao. — Zdravo, kako si? — Zdravo, hvala bogu, kako ste vi? — Hvala bogu! Pitaše se za junačko zdravlje, pa i ovaj putnik sjede na travu i počeše razgovor.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Četrdeset i osam i petsto grama, gospođice, hvala izvolte i drugi put, nazdravlje! Četrdeset i osam i petsto grama smešnih ideja, viceva, seksa, kože i kostiju i jamica

vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako mlada ostala udovica, nije još imala ni sedamdeset i pet godina! I sve ostalo.

vrline, i to kako nas je othranila redom bez muške glave u kući „s evo ovih deset prstiju“, i kako smo joj posle rekli hvala, i kako je jako mlada ostala udovica, nije još imala ni sedamdeset i pet godina! I sve ostalo.

Nema tih novčanica za koje bih se ja pokvasila u njoj!“ Hvala bogu što nema, jer bi posle celokupnu Savu morali prazniti kao bazen na Tašmajdanu, da je izaperu od raznih pomada i

Htedoh da ga upitam za living-špajz, ali se ugrizoh za jezik te tako preskočih to kobno pitanje. — Kampari? — Hvala najlepša.

Recite gospođi mami da mi se javi posle podne. — Hvala vam mnogo, doktore! Posle razgovora sa vama osećam se mnogo bolje! Mislim, nekako olakšano...

Priupitaj ga, molim te, koliko je tada imao košulju, a o donjem vešu i da ne govorimo! I to mi je hvala! Tu maman ne može više da izdrži verbalni okršaj sa mojim ocem — jednim od najgenijalnijih usmenih književnika koje

PITANjE ZA PRVU NAGRADU — PAKET USLUGA: U KOM SE GRADU NALAZI DREZDENSKA GALERIJA? HVALA! Gospode, kad se samo setim šta smo sve uvaljivali sirotom ANEXU-MANEXU na preko svih pet kontinenata, u ogromnim

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

„Ja moram kući, dosta je više. Dobro je bilo, na stranu šala, lisice draga, e, baš ti hvala.“ „Moja je kuća čvrsta ko grad, prenoći u njoj. Kud ćeš sada?

Livadu štitiš, to nije šala, kad čiča dođe, reći će: Hvala!“ U PRVOM SNIJEGU Iz magle, sive i bijele, prvi se sniježak roji, pod strehom ćuti vrabac, pospano pahulje

“ I najzad, bruka da bude veća, tu je cedulja mala: „Odlično pričaš, majstore Tošo, svaka ti, brate, hvala. Ja sam te slušo sa pažnjom pravom Kumašin Žderko, s vrećom i glavom.

Ima li neki trgovac glupi koji će mog mačka da kupi? Ako se nađe, mnogo mu hvala, baš je budala! OGLAS PSA ŽUĆE Evo vam jedne ponude vruće Trišinog džukca, skitnice Žuće: Već mi se na vrat popeo

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Hteo bih da vas zamolim da uzmete za piće. Za to vreme muž i žena su već u čamcu i mi polazimo. — Hvala, gospodine, i doviđenja. — Doviđenja i hvala vama. — Dobar provod. Nebo je sasvim pokriveno.

Za to vreme muž i žena su već u čamcu i mi polazimo. — Hvala, gospodine, i doviđenja. — Doviđenja i hvala vama. — Dobar provod. Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlja istim kapljama.

— Huana. — Da li si valjana, Huana? — Kako se kaže? — Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže? — Hvala, gospodine. — Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama.

— Naš dečko vam može pokazati ostrvo. Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja. — Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet? Čovek koji me je dovezao prevešće me u pet u Eskalonu.

Rekla sam dečaku da vas dovede gore sa svećom čim dođete iz šetnje. Izvolite. — Hvala. Smetam li vam dok radite? Mogao bih sesti ovde i čitati; tako vas ne bih uznemiravao. — To je talijanska knjiga?

— Treba ga mnogo savetovati. — Kako vam se dopada riba, — obratiše se prvi put meni, — hoćete li još? — Ne, hvala. Sasvim je izvrsna. Izabela baš čvrsto spava. — Nemoguće je metnuti je u postelju dok ja nisam s njom. To je kuknjava.

— Šta to sipate, gospođo? — Malo crnoga vina. Da nazdravimo svi. — U tvoje zdravlje, Pipo. — Hvala, mladi gospodine. — Jesi li umoran, Pipo? — Prilično. Ovo je prvi dan van postelje.

— Kako se kaže, Ivona? Mala se toliko zbuni da, otvorivši šačicu, umal ne ispusti novac. — Nemojte ih mučiti. — Hvala, gospodine, — rekoše devojčice šapatom. — Sada ćete pravo kući a novac da pokažete mami.

— Sagrera. Ona je pored mene. — Sagrera, ako se malo nagnete moći ću razaznati vaš lik. Tako. Hvala: vi ste lepa devojka, Sagrera. — Ne, ja sam ružna. — Laže. — Jeste li vereni, Sagrera?

— Vi ćete činiti kako je najbolje. Hvala vam. — Recite sad zašto biste hteli da dođem? — Tako! Čini mi se da će ceo moj život posle biti izmenjen, ako se i

— Hoćemo li, Sagrera? — Hajdemo. Doviđenja, mladi gospodine. — Doviđenja, i hvala što me niste oterali. — Nadamo se da ćete opet doći. — Hvala, voleo bih i sâm. Izlazim lagano iz grada naviše.

— Hajdemo. Doviđenja, mladi gospodine. — Doviđenja, i hvala što me niste oterali. — Nadamo se da ćete opet doći. — Hvala, voleo bih i sâm. Izlazim lagano iz grada naviše. Svitci lete između maslina koje bacaju veliku senku.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

pukotine u kojoj sve nestane pa da se uzdigne do površine zemlje do stola gozbenog do vrha talasa Reč koja kaže Hvala!

u kojoj sve nestane pa da se uzdigne do površine zemlje do stola gozbenog do vrha talasa Reč koja kaže Hvala! Hvala onome što dolazi pucketa njegovo stopalo u šumi preko granja Hvala mu ako će da se vrati hvala svakome ko naše

Hvala onome što dolazi pucketa njegovo stopalo u šumi preko granja Hvala mu ako će da se vrati hvala svakome ko naše govore prekine ili skrati i ko nas u lepim predelima oko srca

Hvala onome što dolazi pucketa njegovo stopalo u šumi preko granja Hvala mu ako će da se vrati hvala svakome ko naše govore prekine ili skrati i ko nas u lepim predelima oko srca pomiluje i pozlati hvala glagolu

se vrati hvala svakome ko naše govore prekine ili skrati i ko nas u lepim predelima oko srca pomiluje i pozlati hvala glagolu koji nas značenjem pronikne i potomstvu što nas troši i hvala dlanu što svoj pedalj širi do velikih hvati

lepim predelima oko srca pomiluje i pozlati hvala glagolu koji nas značenjem pronikne i potomstvu što nas troši i hvala dlanu što svoj pedalj širi do velikih hvati i hvala knjizi što se sa sobom voli u dubini ali dubina nigde nije na

koji nas značenjem pronikne i potomstvu što nas troši i hvala dlanu što svoj pedalj širi do velikih hvati i hvala knjizi što se sa sobom voli u dubini ali dubina nigde nije na svoje dno pala nego se otvara i svaki list za sebe

dubina nigde nije na svoje dno pala nego se otvara i svaki list za sebe plamti i govori svako je hvaljenje sebi hvala najbolja je reč što je na svojoj granici stala i ćuti Kako je oskudno to što čovek tvori misle zlotvori a on se

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SIMKA (još pri pojavi Daničinoj gurne laktom Vidu, koja sedi kraj nje, i šapće joj): No, hvala bogu, kad su se setili i da nas posluže. AGATON (prekrsti se, služi se): Bog neka ga prosti!

Razumem, našla se dok je bolovao, negovala ga – dobro! Umro – dobro i to! Našla se tu, pa lepo, isplati je, kaži joj hvala, pa zbogom! Ali otkud sad dolazi tetka kao advokatov poverenik?

Zar ne? DANICA: Hvala, to je vrlo ljubazno od vas, ali, ja mislim, tetka želi da se iselimo. MIĆA: Ali zašto, zaboga?

(Odlazi za Agatonom.) SIMKA (ide za Tanasijem): Hvala, ja pred podne ne pijem kafu. (Odlazi za Tanasijem.) PROKA (ide za Simkom): Hvala, ja ne pijem kafu.

) SIMKA (ide za Tanasijem): Hvala, ja pred podne ne pijem kafu. (Odlazi za Tanasijem.) PROKA (ide za Simkom): Hvala, ja ne pijem kafu. (Odlazi za Simkom.) VIDA (srkne pa odmah ostavi šolju): Juh, pa ovo hladno kao led.

(Odlazi za Prokom.) TRIFUN (uzima šolju): Ja ću poneti, pa uz put. (Odlazi noseći šolju.) GINA (uzdišući): Hvala, nije mi do kafe! (Odlazi za Trifunom.) SARKA (ide za Ginom): Hvala, ja ne smem da pijem kafu zbog uzbuđenja.

(Odlazi noseći šolju.) GINA (uzdišući): Hvala, nije mi do kafe! (Odlazi za Trifunom.) SARKA (ide za Ginom): Hvala, ja ne smem da pijem kafu zbog uzbuđenja. (Odlazi za Ginom.

GINA: 3aključala kuću pa nas ne pušta. SIMKA: Pa kako uđoste? GINA: Hvala bogu, Sarka je bila u kući, pa nam ona iznutra otvori, a Proka, bome, gurnu onu tetku laktom, te ona ode preteći,

ADVOKAT: Umirite se, sve će biti u redu. DANICA: Hvala bogu! ADVOKAT: Preduzeću odmah korake, samo pravo da vam kažem, mislim se na koji način.

Ama, kažem ja njima: pametan je to čovek taj advokat, neće on terati u krajnost. Znao sam ja to! E, baš vam hvala u ime cele porodice. ADVOKAT: Molim. Saopštite, dakle, porodici da će se sutra otvoriti testament.

SIMKA: Kako, zar nećeš da primiš te tri hiljade? GINA: Pa primiću, nije da neću primiti, ali mu neću kazati hvala; niti ću mu otići na parastos; niti ću mu poželeti laku zemlju. VIDA: Ni ja, bome!

SARKA: Ama, zar vanbračna ćerka pa na zakonu osnovana? AGATON: Kaže advokat: „Kaž'te hvala bogu što vam je ostavio i to malo legata, jer i to je imao pravo da vam ne ostavi”.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

fijuk... kao vrisak. Mi se pribismo jedan uz drugoga, a muskuli nabrekli, oči grčevito za tvaramo... Huj... Hvala ti, Bože. Eksplozije se začuše iza naših leđa, — Povećati daljinu za pedeset... — Ovaj nas uraklji!

Potporučnik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se diže. — Druže, drži... — Hvala... hvala, nemojte, gospodin potporučnik. — Ajde!... Nećeš valjda ti mene da častiš. Sa koliko si para pošao u rat?

Potporučnik Radojko zadovoljno trlja ruke i puni svoju kutiju. Onda se diže. — Druže, drži... — Hvala... hvala, nemojte, gospodin potporučnik. — Ajde!... Nećeš valjda ti mene da častiš. Sa koliko si para pošao u rat?

— Sa mogućom prilikom sigurno, pa će i preteći nešto — smeje se Tanasije, gurajući duvan u nedra. — E, braćo, hvala vam i do viđenja! — Kuda? — Kuda?... Opet bacamo bombe večeras...

Vide se zabrani kao oaze, a oivičene njive podsećaju na polja šahovske table. — Hvala bogu! — veli Milutin — te ne moramo ići na osmatračnicu u pešački rov. Vojnici odmah počeše sa kopanjem zaklona...

Komandir se zagrcnu, obuhvati njegovu glavu i poljubi. — Ti si se odužio otadžbini... Hvala ti htede još nešto reći, ali mu zaigra donja usna, on trepnu nekoliko puta i brzo progovori: — Srećan ti put!

U jednom naletu, treba osvojiti njihove položaje... Aleksandar priđe i predstavi se. — No, hvala bogu, da jednom i artiljerci mene potraže. Večito tražim ja njih — govorio je komandant u šali.

Jedva savlađujući se usiljeno ravnodušnim glasom progovorih: Ne razumem... Hvala bogu, zdrav sam. — Zaćutao sam. Predosećajući nesreću, plašio sam se da ga pitam dalje. Ono jes... glavno je zdravlje.

— odobrava Vojin. — Hvala bogu, da se i vas dvojica u nečemu složite! — dobacuje kapetan Velja. — Eh, zort ih je složio.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

— Hoćete šljiva? reče ona posle dugog ćutanja i gledanja, pa mu pruži iz ruke nekoliko komada. — A, hvala! ... reče on, pa uze šljive, i ako je i sam dosta nabrao i nosio ih u džepu.

— Gledaćemo da dobijete... Ja ću vam biti na usluzi svakad, kad vi zaželite. — Hvala vam unapred. Mi ove godine nismo ni praktikovali školski rad: nastavnik nam imao neke mnoge honorare, pa nije ni imao

Nas smo troje tu... kao... — Kao jedna porodica, dopuni ga učitelj. — Tako, bratiću, tako.. hvala je Gospodu Bogu, koji je blagoslovio naš sastanak... — E, zar već!?... uzviknu Velja.

— Kazao gospodin upravitelj da će sutra svi đaci ići u crkvu. I vi da se spremite da idete sa vašom decom. »Hvala Bogu, čini mi se ovako reče, odahnu čiča, jer ga je Gojko tri puta slišao, dok nije dobro naučio celu naredbu napamet.

I kao kroz san čuje poznati glas: — Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala. Ja za tebe toliko... sve ti činim... i tek sad ću da ti činim... Hoćeš sutra da ti donesem zlatan časovnik...

Sve se to izvrši nekim poluposlovnim tonom, kao da izdaje običnu platu, a njemu dođe da zaigra od uzbuđenja. — Baš vam hvala! Ne znate kako ste mi dobro ovim učinili, progovori Ljubica, jer ne bi lepo bilo da mu se ne zahvali na usluzi.

Ona se začudi njegovoj pojavi, a on pruži ruke radosno. — Hvala Bogu, kad te nađoh! Hajde!... — Kuda ćemo ? pita ona, stežući njegove ledene ruke i gledajući ga onim đavolastim

što nisam ja k vama došla... mrzi me pred vašom decom... Hvala vam mnogo, što ste radili s mojom decom... — To mi je dužnost, prekide je Gojko oštro, gledajući u stranu. — Znam...

— To mi je dužnost, prekide je Gojko oštro, gledajući u stranu. — Znam... ali opet... Hvala vam i na poseti... zape Ljubica i pogleda ga sa neprimetnim osmehom.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ Al’ govori lijepa djevojka: “Hvala, vilo, na hitracu travi, Neg’ mi podaj onakove trave Kojano će mene omiliti Mome dragom, da mu budem ljuba, I

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

GINA: Vidim, puna ti flaša vesti! BLAGOJE: Oćemo li, glumac, po jedan cug? VASILIJE: Hvala, ne mogu po ovolikoj vrućini! A dok se ne završi predstava, moram da ostanem sasvim trezan! Drugi put!

GINA: Zaboravio si da pomeneš kučeći stil! SOFIJA: Hvala, sad mogu i sama! Trčim da presvučem kostim, još mi je vlažan! (Utrči u kuću) GINA: Pazi da ti jajnici ne ozebu!...

BLAGOJE: Dobićeš flašu ljute! MILUN: Spremi, pa ćemo viđeti! GINA: Do neba ti hvala! (U dvorište se vraća Simka) BLAGOJE: Možda bi mogla nešto časkom da umesiš? GINA: Šta da umesim?

JELISAVETA: Jesu, to joj je perika! SIMKA: Još vam je lepša nego prirodna kosa! SOFIJA: Baš vam hvala! SIMKA: Kad su Sekulu puštali jutros iz zatvora, dali su mu ovaj koverat da vam ponese! Našli su ga u Filipovom džepu.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni! Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlja izvesne, nove, osetljivosti.

Mučile su ga samo gospođe. One su dolazile da mu ištu autogram. Skoro svaka druga umela je da kaže italijanski „hvala“. Uostalom, nije bilo tako teško naučiti reč‑dve talijanski. Ta njihovi su muževi i braća ginuli tamo dole.

Još uvek se o njemu pišu ludosti. Jedan od onih koji su tu mnogo skrivili, „pesnik“ Joahim Gaske, hvala bogu, ne može više mnogo da mu škodi, jer je baš danas sahranjen. On je napisao čitave knjige o Sezanu i o Renoaru.

Najnoviji, Ženere i Ozenfant, došli su do odnosa modelacije, konstruisanja, i skale boja na dva polića. Literature, hvala bogu, više nema, ali, zamalo, pa će biti formule. Ja malo karikiram, razume se, ali ne mnogo.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

A ko je terao da igra?... 3ar je to za nju?... Nego, ded, da ja nju izvučem napolje, pa će ljudi jedared i meni kazati hvala... I đavo se odupre, pa izgura kravu na obalu. A kad seljak s ljudima dođe pa vide kravu na suvu, reče: — A, gle!

A kad seljak s ljudima dođe pa vide kravu na suvu, reče: — A, gle! izvukla se — hvala Bogu!... KUKAVICA Jednog dana, o nekom prazniku, dođe Isus u Jerusalim i uđe u hram da uči narod.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što to

To su sitnice. — Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji, — primetim učtivo. — Ima, hvala bogu, ima ih dosta, ali svejedno; poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo

Ispod nje je tekst: „Hvala ti, odani Mirone, ti si otklonio od mene bolest, koja me je ometala da se sav posvetim staranju za sreću svoje drage

— Imao sam, evo vidite, baš tu na nozi grdno veliki žulj, pa sam ga pre četiri dana operisao, i operacija je, bogu hvala, ispala vrlo srećno.

” — To će na svaki način imati uspeha, ako raspis stigne na vreme? — rekoh. — Morao sam žuriti, te je, hvala bogu, blagovremeno otkucan telegrafom ceo raspis na čitav čas pre vašega dolaska.

— Koliko ih imate sada? — upitam. — Imamo ih dosta, bogu hvala, ali ovo se mora učiniti radi ugleda zemlje. Zamislite samo kako to zvuči: osamdeset generala za dan! — To imponuje!

— No, hvala bogu! — uzviknu predsednik sav znojav, zamoren; sad ih imamo osmoricu. Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim

Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće: — Braćo! — poče on. — Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno.

Ali, eto tako, što se mora, mora, ko te, opet, pita šta ima veze i smisla. Bar kod nas je, hvala bogu, ako nigde na drugom mestu, pametan običaj da se sve radi naopačke, kako ne treba, bez smisla i pameti, pa kud

Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto. Svi se opet prikloniše duboko, a zatim nastade tajac. — Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste.

uložiti sve svoje sile da poverenje vaše opravdam, da vas svuda iskreno zastupam i da svoj ugled i dale visoko održim. Hvala vam, braćo, na izboru. — Živeo, živeo, živeo! — osu se sa sviju strana.

Kolb i Talb ga odvedoše da zauzme predsedničko mesto. Svi se opet prikloniše duboko, a zatim nastade tajac. — Hvala vam, braćo, na ovako visokoj pažnji i počasti koju mi danas jednodušno ukazaste.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

kod nas, Bogu hvala, sve ide mirno i po zakonu. Ako se poneki put Saruk ili ti njemu podobni malo izlanu, — mi imamo opštinsku vlast, koja

I, hvala Bogu, sad ide sve kao po loju. Bez sumnje je, zbog toga, naša književnost i umetnost znatno koraknula napred?

Pogledah svud oko sebe i kad se videh u svojoj lepoj sobici, uzviknuh od radosti: — Hvala ti, Bože, kad nisam u XXI veku! BOGOMOLjAC Naše selo računalo se kao najpoštenije mesto u okrugu.

— Znam, brate, ali kad... u koliko... hoću reći tačno minuta? — Šest i četrdeset pet — oDgovori ovaj i ode. — Hvala lepo! — viknu Živko za njim, pa stade da meri koracima kockice na peronu i da svakog trenutka pogleda na sat.

— Hvala ti, nano, koja me učiš kao svoje dete, Bog ti dao, no šta da radim kad mi još i ne mislimo na to. Kaja nema ni jedne ko

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

SIMA: E, oprostite, ja vidio, znaš, firmu na kući; pa mislim... ova druga vrata, je l'? DANICA: Jeste! SIMA: E, hvala, oprostite! (Odlazi.

JEVREM: E, baš dobro! Prikucaj ti to lepo na tvoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije! IVKOVIĆ: Hvala bogu te je stiglo. Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali. DANICA: Nećete biti ovde?

Iako si ti druge partije, ja te, vidiš, samo politički mrzim, a onako, u duši, ja te volim. IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme!

Ja sam na primer, individua, vi ste individua! JEVREM: A je li moja Pavka individua? IVKOVIĆ: Da! JEVREM: E, hvala ti. To sam, znaš, hteo da te pitam. A veliš načelnik dobio poverljivo pismo da nađe mekšeg čoveka?

JOVICA: Pa velim, Jevreme, nisam, da kažeš, čovek vezan. Umem da se razgovaram, umem da se nađem, imao sam, hvala bogu, posla i sa vlastima, pa znaš, nisam baš ćutao a on da mi zapisuje šta hoće, nego sam i sam govorio. Pa velim...

JEVREM: Kad ti kažem, meni da ostaviš stvar, a ti da se ne mešaš više. JOVICA: E, velika ti hvala na tome, Jevreme! Rekoh ja: sa Jevremom treba prvo da razgovaram! Pa ovaj... i to da ti kažem...

Evo, ako hoćeš, i ugovor takav da pravimo. JEVREM (šeretski): Jok, more, što će meni to! Posao mi, hvala bogu, dobro ide, pa što da tražim preko hleba pogače. JOVICA: Pa jeste, pravo kažeš. JEVREM: Drugo ti!

JEVREM (ispraćajući ga): I ne treba ti drugi! JOVICA: E, pa hvala ti, Jevreme! (Odlazi.) JEVREM (za njim): Pravo u dućan i nikom ni reči!

JEVREM (češe se za uvetom): Mnogo, brate! SEKULIĆ: Pa dobro, 'ajd ovu od trista, a ako docnije još zatreba, ti si, hvala bogu, tu! JEVREM (još se snebiva): Znaš, mislio sam... SEKULIĆ (trpa mu pero u ruke): Ama, nemaš ti tu šta da misliš.

(Prekine.) Ko mi sad dade ovaj račun? (Zgužva ljutito i baci na zemlju pa izvadi Ivkovićev govor i čita.) Braćo! Hvala vam na izrazima poverenja, koje mi je utoliko dragocenije jer stojim pred ozbiljnim zadaćama i teškim dužnostima.

Pa dabome da sam govorio protivu vlade kad si mi podmetnuo tvoj govor! IVKOVIĆ: Ne kažeš mi hvala što nisam u telegramu javio da si mi ukrao govor. JEVREM: Tu reč da trgneš, jesi čuo!

IVKOVIĆ: Hvala! Piši ti sa tvojim ljudima paškvile. JEVREM: Drugom to da kažeš, jesi čuo... IVKOVIĆ: Ja tebi kažem, a ti reci onom

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

I Sreti je bilo osobito milo kad tako nađe u Odgovorima uredništva: »S. u * * * Hvala na poslatom. Javljaj se češće. Što si zaćutao? Mi računamo na tebe. Bratsko pozdravlje«.

i da će grdne muke imati dok ih iz političkog sna i mrtvila probudi i do onog stepena svesti dovede do kog su, hvala trudu i zauzimanju njegovu, dospeli oni kojima je dolazio i ostavljao ih u toku ove tri četiri godine.

« — Nijesam, gospodine, a kam’ da jesam! Sreta odahnu, a valjda je rekao u sebi nešto na formu »Hvala bogu«, a zatim ćušnu tu strašnu knjigu ispod jedne druge, pa produži dalje vaditi knjige.

Govorilo se svašta. Šta ti se sve nije iznosilo kao uzrok! Svet kao svet, znate ga, hvala bogu: šta ti neće izneti i izgovoriti na svoja pogana usta!

— Izvol’te. Ama voda što je, gospodine! Popiješ jednu čašu, triput će da jedeš od mnogo apetit od vodu. — Hvala! — veli mu Sreta. A ćir Đorđe ga meri. Ova učtiva reč Sretina mu se dopala.

(Tako on zgodno nazva i u dopisu ovu idilsku tišinu koju pre nekoliko nedelja beše zatekao u ovom selu.) No, hvala bogu, sad nije tako! Ustalasalo se, uzavrelo je već i već se pena pokazala na površini.

Ta on im se nije ni pre ni nametao! A njemu je i bolje ovako; šta će mu ta glavobolja kad, hvala bogu, nije spao na ono malo groša ajluka kod njegova tolika mâla.

na zemlju, a iz grudi mu se ote jedan uzdah kao čoveku kad mu se svali veliki teret s duše, i on uzviknu: — No, hvala bogu! Jedva jednom da se svršilo i to. — Šta je, šta je? — povikaše svi.

— Pristajemo! — dere se Žika, — kandiduj ti koga znaš. — Hvala vam, braćo na poverenju! — reče Sreta. I odmah se obrazova Odbor za proslavu proglasa republike u Braziliji, od šest

Dugačka depeša, bestraga mnogo reči; ne znaš šta je duže, čestitka ili imena potpisnika, a, hvala bogu, znate naše čestitke. I kad sračunaše, izađe nešto đavolski debelo!

! Da l’ su samo, bože, videla i čula?! Ako su videla i čula sve to, — onda je, hvala bogu, sve dobro! Stvar nije propala, i mi se onda nemamo ni za šta plašiti od suda potomstva. Dobro je!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Možda se okliznula, pa pala... Možda je zaboravila da Miti kaže: Hvala. ...Možda ta ni hleba kupiti nije znala! A šta ako ju je neka rđava žena ukrala?!

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Kakva vjera da se s ovom mjeri? Kakav oltar bliže neba stoji? KNEZ JANKO Efendija, ovako ti hvala! (podiže kapu) Lijepu ni iščita prediku: što tražili, ono smo i našli!

Dok je takva, neka je u kuću; nije l' takva, sa njom na ulicu!“ KNEZ ROGAN Hvala Bogu, pasjega mileta, kâ je opit sa zlom i nepravdom!

VUK TOMANOVIĆ Hvala Bogu, velike žalosti što nas nađe danas iznenada! SVAK ĆUTI I PLAČE. VUK MIĆUNOVIĆ Oh do Boga, a oh dovijeka, da

(i plače baba) KNEZ JANKO Čudna vraga, vidite li, braćo? Hvala Bogu, ima li vješticah? KNEZ ROGAN Ima, kneže, nekijeh rogošah, pod oblak će ustrijelit orla!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Imam ja nešto vina, pa kad bi mene htela pustiti... — Baš dobro. Bolje ti nego tuđin — odahnu mati. — E dobro. Hvala ti! — nastavi brzo Tone. Samo, snaške, znaš, ja ako mogu jednu ili dve bačve da zahvatim.

Sve mi pozdravi, i svi mi zdravi i veseli bili! — Hvala, nano! Hoću, nano! — jednako odgovara ljubeći je po ruci brzo, i krijući se, da ih ne bi opet Sofka i mati, njine gazde,

— Hvala, dedo! Srećan ti dan i praznik, dedo! I pošto ga poljubi u ruku, a drugom rukom držeći ga ispod pazuha, produži da ga o

pogledu vide da je zaista istina, da se zaista rešila Potresen, zagrli je, i ljubeći je po kosi, poče da muca: — Hvala, čedo! Hvala, Sofkice!

vide da je zaista istina, da se zaista rešila Potresen, zagrli je, i ljubeći je po kosi, poče da muca: — Hvala, čedo! Hvala, Sofkice!

I kao oplakujući sebe, zato je unezvereno grlio i ljubio Sofku po kosi mucajući: — Hvala, Sofke! Hvala, čedo! Sofka u malo u glas što ne poče da rida, ali on, kad to vide, brzo se trže od nje.

I kao oplakujući sebe, zato je unezvereno grlio i ljubio Sofku po kosi mucajući: — Hvala, Sofke! Hvala, čedo! Sofka u malo u glas što ne poče da rida, ali on, kad to vide, brzo se trže od nje.

I sama Sofka, koja je bila navikla na toliki sjaj, ipak čisto pretrnu. Ponova ga poljubi u ruku. | — Hvala, tato! I siđe dole. Za sobom ču kako svi, i otac i mati, kao odahnuše u opštem uskliku: — Neka je sa srećom!

dugovi, prodaja kuće... A sada, eto, hvala Bogu, ispuni se! Ali još kako se tek obradova kad Marko, zanesavši krajeve od mintana tako da mu sasvim iziđoše iz

(Prvi put što je tako oslovi, zbog čega Magdi noge poklecnuše od radosti.) Naša Sofka hoće da nam ide! Eto, hvala milostivom Bogu, dočekasmo i to. A sada, Magdo, kapiju širom otvaraj, na njoj dva fenjera pali i donesi mi pušku.

Svaka ju je predusretala: — O, srećno, srećno, baba Simka! Ona, radosna, odgovarala je: — Hvala, hvala, da Bog da uskoro i ubrzo i vaša devojka!

Svaka ju je predusretala: — O, srećno, srećno, baba Simka! Ona, radosna, odgovarala je: — Hvala, hvala, da Bog da uskoro i ubrzo i vaša devojka!

Pandurović, Sima - PESME

— Želite li, možda, našem društvu prići? Tu je tako zgodno i veselo. — Hvala... PORUKA Ne, druže! Neka i to znaš na kraju, Da ništa ne mrzim što sam nekad vol’o.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Da bog da i sreća od boga!), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!) i pohvale (Alal mu majčino mleko! Živ bio majci, koja te je rodila!

Da bog da i sreća od boga!), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!) i pohvale (Alal mu majčino mleko! Živ bio majci, koja te je rodila!

— Crna pamet — gotova pogibija. — Kad bog hoće koga da kazni, najprije mu uzme pamet. — Bolji je ukor mudroga, nego hvala ludoga. — Teško ludu i u raju. — Što jedan lud zamrsi, sto mudrijeh ne mogu razmrsiti.

— Što je razlog, to je zakon. — Što je od običaja, to je od zakona. — Običaj je spram zakona. O DELU — Hvala je prazna plaća. — U hvališe svega više. — Lako je govoriti, ali je teško tvoriti. — Gola reč — trulo seme.

— Učuvao nas bog od mletačke galije i turskog balije. — Hajdučka majka crna klupka smotava. — Hvala narodska od danas do sutra. — Što đavo ne zna, pita ženu.

Kad se gošća naklopi na hajvar a grahu ni mukaet, onda domaćica reče: „Uzmi, kumo, i graha“. A gošća joj odgovori: „Hvala, kumo, dobar je i hajvar“. Na to domaćica reče: „Ali je hajvar skup: oka po to i to“, a gošća odgovori: „I vrijedi“.

— Kazao je nekakov (čovek) te je bio ogladnio. Adže Ramo, dobar ti si! — Hvala bogu, jer ne mogu. — Pripovijeda se, kako je nekad u Nikšiću bio neki glasoviti junak i veliki hajduk imenom Ramo, pa

— a on bi im na to odgovorio: „Hvala bogu, jer ne mogu“! Blago mene, evo moga kuma, samljeće mi bez ujma. — Kazao nekakav u sebi, koji je išao u vodenicu,

sam bogodan! OD UJEDA ZMIJE Poljubi zmija zmiju, rokom dnevi i rokom noći; rokom boga gospoda. Tebe, zmijo, ne hvala koja ležiš na ržanom kolaču, na glogovu prostiraču, no metni jezičak pod kamičak.

(Dok napija, svak šuti, samo se kadikad čuje pokoji: „Amin, bog te čuo!“) 5 Hvala domaćinu, rukom delio, a srcem veselio! Bog ti pomogô, niko ti ništa ne mogô!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad oni to vide, dignu ruke Bogu: „Hvala ti, Bože, te možemo gosta ugostiti!” Pošto iznesu hlebac pred gosta, donesu tikvu s vodom, pa kad stanu piti, a to u

” On uzme trista cekina i konja, pa pođe govoreći: „Hvala Bogu! koliko me dopade od cijeloga kraljevstva!” Poslije nekoliko vremena sretoše se ova dva brata u putu jašući oba na

Onda reče: „Hvala Bogu! već nemam cekina, ali imam svoje oči, okladiću se još jednom i u njih.” Tako se okladi u svoje oči da je bolja

Kad doma dođu, jave gospođi kao što su se dogovorili i ona ih | obdari. Ali Bog kao Bog — hvala njemu i slava! — u oni čas u koji su njojzi ruke osječene, učini te ocu njezinu dođe u snu nekakav čoek i reče mu: „Vrati

Divljan slijep skoči kao mahnit i đaku reče: „Neka, da je Bogu hvala! izvadi ti mene ovo jedno oko, kad ne umjeh ja tebe obadva, ali mi uteći ne ćeš.

” Onda car okrenuvši glavu od njega rekne: „Hvala Bogu, ljudi govore Premudri Solomun, a on budala!” Kad u tom dođu na mjesto đe hoće da ga pogube, car zapovjedi te se

” Kad hajduk vidi šta od njega bi, on beži bez obzira, i došavši u družinu pola mrtav poviče: „Braćo hvala Bogu kad živi pobegosmo!

Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hođeš.“ Ali carev sin veli: „Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego hoću Baš-Čelika da tražim“, a sam u sebi misli: zašto ne bi, kad imam

Car se začudi ovo gledajući, a osobito onoj đeci, ali ih ne poznavaše, koliko ni oni njega, pa reče: „Hvala Bogu ljepote! ništa ne manka ođe do samo tri stvari: Tica što zbori, drvo što pjeva i voda zelena.

Kad dođe, upazi jednu veliku pećinu i u njoj vidi ticu, koja joj u oni isti čas doleće na desno rame, i reče: „Hvala da je Bogu!

Nije li Bog dao da si našao što si tražio?“ A carev mu sin odgovori: „Hvala Bogu! našao sam.“ Car se vrlo obraduje pa mu reče: „Daj da vidimo, je li ta voda taka.

Eda je Bog dao da ste našli vodu?“ A stariji sinovi odmah prihvate: „Hvala Bogu! našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju.

Stanković, Borisav - JOVČA

Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače... VLADIKA A Vaska ti je, neka je, hvala Bogu, živa i zdrava, što niko nema. Gledam: izrasla je, razvila se i pod nebom mučno da je takve ima.

Eto im tu, kuća, bašta, njivče, pa kako im Bog da! MARIJA (grli pastorke, potreseno, plačno): Hvala, deco moja slatka! (Klone im na ruke.) Oh, crna kućo moja! (Uvode je u kujnu.) IV Jovčina čardaklija na čivluku.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

jošte nepročitane sažeći, pak se okrene k svetim ocem govo-reći: „Mi vas za svece držimo i oglašujemo, i jeste, hvala bogu; a vi predajete tužbe jedan na drugoga. Ja, grešan čovek budući, kako ću svece suditi?

se — utišati se učastije — udeo, učešće fabula — basna favorit-ptica — omiljena ptica fain — nežan, fin fala — hvala faliti - hvaliti ferman — pismena zapovest, povelja ferula — lenjir kojim su decu kažnjavali u školi finik — smokva,

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

NA RASTANKU Iz korova glavu pomaljam: o trave Hvala vam na vedrom leku i skloništu. Ja se opet vraćam u svet gde me ištu: Bleda zamka nade, ljubav, slamka slave.

Ćosić, Dobrica - KORENI

I sada je sigurno tako zovu.) Ne, ne! Ne treba lampa. Ja ću sad da se skinem i malo odmorim. Mnogo ti hvala... (Šta ću s njom ovoliko obradovanom?) U kaputu sede na krevet i uzdahnu.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Ali vrabac se i ne mače ni prvi ni drugi dan. Tek trećeg dana slete na prozorski okvir i reče: — Hvala ti, a sutra me čekaj u isto vreme! — Šta je sad ovo? — devojčica se zaprepasti. — Da ne sanjam?

— lutkica se osmehnu i upozori gošću da ćuti o onome što je videla. — A za lepinju ti hvala! Poješće je Tataga kad se probudi, a ti nikome ništa ne pričaj ako želiš još jednom da nas vidiš!

A kada se zaista vratila, starac i sam poverova da je dečak čudotvorac, pa reče: — Hvala ti, Zlatousti! Rekao je to samo jednom, ali se naziv Zlatousti prilepi za dečaka kao školjka za stenu.

— šapnu joj. — Progledaćeš! Srebrna plesačica zamoči glavu u vodu i kliknu: — Pa, ja vidim! Vidim! Hvala ti, ma ko da si! — ona podiže dečaka-kapljicu do svog lica i poljubi ga.

U njoj je, zaista, bila voda. On je s uživanjem popi, i okrete se malom posetiocu: — Hvala ti, ma ko da si! — Ti znaš ko sam! — mališan se nasmeja. — Celog me života poznaješ! — Ja tebe? — zgranu se starac.

Nije imao hrabrosti da pita, jer se plašio da i ovoga puta ne iščeznu. — Hvala ti što nisi dao da se poseče naš grad! — reče Taško Oraško svečano. — OD sada ćemo ti svake noći dolaziti...

Ali, žaba ga je i dale netremice posmatrala, zatim reče: — Hvala ti! Da tebe nije bilo, nikad se ne bih oslobodila! — životinja, najednom, zbaci sa sebe žablju kožu i pred zgranutim

Nisu ni primetili kad su kraj njih sleteli vilini leptiri. — Hvala za sve! — progovori onaj zlatni ljudskim glasom jednom dečaku. Ovaj se trže. To nije bilo, niti će biti!

Za Mersada ti hvala, možeš proći, ali znaj: iza ovih vrata je vrt, u vrtu Crno jezero. Kad uđeš, pred tobom će se razmaći voda i ukazati

Samo su joj one iste oči ostale, sada radosne. — Hvala ti, momče! — prošaputa lepotica, osmehnu se i otvori Zlata vrata, a dečak, ne verujući samome sebi, protrlja oči.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

primirenosti koja je izbila iz oca kad mu je, jednom rekao: „Ti si so soli zemljine i najbolje što mi je dao Bog, hvala mu.

na primer, bilo da vojuje i brine o sirotinji, toliko je Dobračino, zar ne, bilo da trguje i pare ulaže a već je imalo, hvala bogu, i onih koji će se o školama starati. Učeni o školama a oni, neučeni, o drugome.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Al' ništa zato! Hvala, goste moj, Naveki hvala! Rek'o si mi dost'. Alfa i omega! O mudra smrti! o samrtnička Živa mudrosti!

Al' ništa zato! Hvala, goste moj, Naveki hvala! Rek'o si mi dost'. Alfa i omega! O mudra smrti! o samrtnička Živa mudrosti!

tvoja knjiga mala K'o grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskvrnila nije Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala!

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

bi me, u krajnjem slučaju, i pozvali da, kao ono Sokrates, iskapim, njima za ljubav, pehar otrova, ja bih im odgovorio: „Hvala lepo!“ - I na tom bi se cela stvar svršila“. „Pa, tim bolje!

„E, pa neka je hvala bogovima! - Tvoji sugrađani su, u svaku ruku, čudnovate zverke“. „I još kako! Tek kad ih bolje upoznaš, uvidećeš kakva

Od kada si ovde?“ „Tek što sam stigao“. „I učinio posetu Akropoli; tako radi svaki došljak. Pa kako si mi?“ „Hvala dobro. - A ti striče?“ „O tom ću ti moći govoriti tek kad se izduvam, odmorim i okrepim.

No sve kad bih te spise imao ovde, ne bismo sa njima došli daleko, jer moji su dani izbrojani. Neka je hvala bogovima što me očuvaše još toliko sveža da mogu uživati u lepotama prirode i posmatrati njene raznolike pojave.

„Ne brini se, sinovče! Platon će te na moje zauzimanje već primiti u svoju školu“. „Ne, striče, hvala ti lepo. Nedostojan neću ni da mu stupim pred oči“. „To ne bi, bar za sada, ni mogao, sve kad bi i hteo.

Zenodotos gledaše oko sebe. Sve beše, hvala bogovima, u svom redu, mozaik patosa očišćen i uglačan, zidovi dvorane prekriveni najskupocenijim tkivom, a sva

Kad, pri kraju dođe red na Aristarha, on položi svoju desnicu na njegovo rame i reče mu: „Hvala ti, sinko moj!“ Princeza pogleda zahvalno na svoga oca, a njena maćeha stisnu besno svoje rumene usne.

Aristarhos ćutaše neko vreme, pa se onda duboko pokloni pred svojim vladarem, i reče: „Hvala ti, kralju, na tvojoj zaštiti i brizi!

Imam da ti isporučim mnogo pozdrava prvih naučnika našeg slavnog Muzejona“. „Mnogo ti hvala na tome!“ „Sem toga imam da ti predam celu jednu hrpu spisa.“ „Spisa!“, uzviknu Arhimed, obradovan.

„Da, Arhimede, onamo - da ne služimo ni Rimljanima ni Kartažanima“. Arhimedes se zamisli, pa reče: „Hvala ti, Diokle, što si u svojoj nevolji mislio i na mene. No ja ću da umrem ovde, u svom očinskom domu“.

Kopernik prelista oba kodeksa, pa reče Fra Đirolamu: „Mnogo ti hvala! Sa ove dve knjige otpočeću svoje studije. Ali ako me moje znanje grčkog jezika ili ovaj latinski prevod ostave na

„Nisam mogao da verujem! Vi ste mi, obojica, otvorili oči; hvala vam na tome! - Pa šta da uradim da se očuvam od pogrešnog tumačenja svojih opita?

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Pošto me pusti n izmače se on ponova priskoči pa me pritište na svoje grudi. — O blagi Bože, nisam se nadao, hvala ti. Plakali smo obojica. — Zašto se nisi nadao? — Pa, znaš kakvi smo danas.

I opet ne čekajući odgovora na koje od svojih pitanja: — Koliko imaš odsustva? — Tri dana bez putovanja. — O, baš ti hvala. Provešćeš sve kod mene? Nećeš u Solun? — Ne mislim. Šta je kod kuće?

Sve progurasmo pa opet dobro, hvala Bogu. Nema ništa jače od čoveka, tvrd je kao kamen: i rane i tifus, jedan pa drugi, i sto nesreća i opet se ne dam,

— obratih se nekome što je gledao kroz prozor u hodniku. — Jedna postaja, ali brzi ne staje, pa Vujanovac. — Hvala. Prikupih stvari pa izađoh, a malo posle voz zaista prođe postaju ne zaustavljajući se. Moglo je biti deset sati.

Oh, one iste žarke oči zasenjene dugim trepavicama! — Ostaćete... morate, svakako morate ostati. — O, hvala... molim... kad kažete. Iz dečije sobe začu se isprekidan, glasan uzdah u snu.

— Hvala rode! — Bog da prosti pokojnika... — Amin da Bog da... — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Ali sitno farbaš, druže

— Kako je, kako, dečko? — Eto, da kažem, gos' đenerale, vrlo dobro, hvala mnogo... Onda okuražen ovom pažnjom mamuza nervozno konja i priteruje ga sve bliže divizijaru.

Dakleee... Oštri se za Francuskinje... — U Francusku, gos' đenerale? — ...Ili Grkinje. Marselj ili Krf. — Hvala. I major klima svojom lepom, nasmejanom glavom u znak zahvalnosti na izuzetnoj pažnji.

— Znam... vi ne marite belo meso. — Hvala. Samo da se stigne na more, svega će biti. — I šampanja... — I šampanja... I... i... cucika... je l' i cucika? A?

ostrvu, povadio mi je sve zube donje vilice; sad sam tražio bolovanje da tamo ostavim i sve zube svoje gornje vilice (hvala Bogu što čovek ima dve vilice!), a ja sam advokat, i moji zubi to su moji kapitali. Eto kolika je moja ljubav za Grkinje.

“ „Nešto mi, veli, fali, ali dobro je, hvala Bogu. Strašni su doktori, gospodo, pravi su kasapi. Kapetan jedan ranjen u ruku, pa mu prilazi doktor, gleda i kaže:

I voljan da porazgovara stražar dodade: Stade kiša, hvala Bogu. Ja produžih sporednom ulicom pa izađoh na Drim i na obali sedoh na četvrtasti tesani kamen koji se belasao.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Sad je bolje, zar ne? — Bolje, bolje, mnogo bolje. Već gotovo sasvim dobro. Hvala vam, doktore. — No, vidite! A kad ozdravite, nešto ćete nam svirati. — Xoćy, doktore, vrlo rado. Hvala vam...

Hvala vam, doktore. — No, vidite! A kad ozdravite, nešto ćete nam svirati. — Xoćy, doktore, vrlo rado. Hvala vam... — odgovorio sam, neočekivano ganut.

A ono „kad ozdravite” uključuje u sebi prećutnu tvrdnju, ljubaznu a savršeno bezobveznu: „Ozdravit ćete.” Hvala mu i za to. Bolesnik voli i takav površni optimizam.

Baš mu hvala. Jer doista ne mogu više da gledam lica spavajućih. Koliko li sam se samo napatio za onih pet-šest dana što sam imao

od svoje strane a nešto liječnici od svoje, prvi malko intenzificirali svoju bolest a drugi svoje usluge, pa je tako, hvala dragom bogu, do podne sve sretno posvršavano.

— Hvala, sestrice — zahvalio sam joj tiho, više za taj pogled nego za posluženje. — Vi se mnogo brinete oko mene. — O, to je ma

— Hvala, sestrice — ponovio sam joj tiše. Izišla je, opet nečujno, i polako zatvorila vrata. Dugo sam gledao u ta bijela vrata

Doduše, put nije najbolji, ali kola su nova, imaju dobre amortizere, pa hvala bogu! vozit ćemo nešto polaganije! I tako, posjedali su u kola, Viktor je sjeo za volan, pripalio cigaru, i cigara

o, hvala, hvala... i nadaju se da će uskoro, sasvim uskoro... hvala..., he, dakle, do viđenja, do skorog viđenja, hvala, hvala, jo

o, hvala, hvala... i nadaju se da će uskoro, sasvim uskoro... hvala..., he, dakle, do viđenja, do skorog viđenja, hvala, hvala, još

o, hvala, hvala... i nadaju se da će uskoro, sasvim uskoro... hvala..., he, dakle, do viđenja, do skorog viđenja, hvala, hvala, još jednom, doviđenja! — I konačno odlaze.

o, hvala, hvala... i nadaju se da će uskoro, sasvim uskoro... hvala..., he, dakle, do viđenja, do skorog viđenja, hvala, hvala, još jednom, doviđenja! — I konačno odlaze.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici? — progovori kapetan, čim Đurica stade. »Hvala Bogu!« — pomisli Đurica. On se plašio samo toga prvoga pitanja, strahovao je samo od početka; a kad vide da mu samo

— Onda... ništa!... — reče on uzdahnuvši. — Teško mi je, Đuro, što ti ne mogoh ni u čem pomoći... — Kako ?... Hvala ti, popo, do neba. Ti si mi otvorio oči. Bar ću se sad umeti čuvati i znam s kim imam posla.

još ne sme... Ali ko zna... može još doći odgovor... I srce se opet počinje rastapati... — Hvala, gospodine! — odgovori on i sede za sto, pomičući i nameštajući teško gvožđe, kojim su mu noge okovane.

Laka ti zemlja bila, Đuro! — reče Mitar. — Laka ti zemlja bila! — ponoviše žandarmi i iskapiše čaše. — Hvala vi, samo me sutra nemojte mučiti, dobro gađajte!... — Ne brini, za minut će biti gotovo... Dok treneš...

Veli: dogonio si mu dobra drva, pa te časti. Vino ti šalje gazda Mitar, a rakiju Janko. — Hvala im — odgovara Đurica mehanički, i gleda kako pandur raseca burek krivom britvom. Nastade prava gozba.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

I CIGANIN 332 CIGANKA ZVALA MUJA 333 CIGANIN I SVETI DUH 334 CIGANIN I DINjA 335 CIGANSKO DIJETE U HRIŠĆANKE 336 DOBRA HVALA 337 CIGANSKA PITA 338 OTAC TURČIN, A MAJKA HRIŠĆANKA 339 AKO STEČE PAMET, NEĆE SE OŽENITI 340 ĐEVOJKA, MAGARE I

368 OBRAZ BEZ OBRAZA 369 OPET DOBRA HVALA 370 KAD SE HARČI, NEK SE HARČI 371 E LIJO, SAD SI DOLIJALA 372 ZET U PUNICAMA 373 KLINČORBA 374 SAMOUK I NjEGOVO

Pošto se mališa dokopa snage, reći će jedan dan materi: — Vala, mati, sramota je da mi prosimo kada sam ja, hvala bogu, poodrastao; nego daj da mi prodamo ono malo baščice pa da kupimo konja, mogao bih ja već drva goditi pa se oboje

da se momku natovari dvadeset tovara blaga i dade, ali nuto čuda, momak neće na to ni da pogleda, no će caru: — Hvala ti, care, na blagu. Ako ćeš mi dati što, daj mi prsten s ruke, a ako mi prsten nećeš dati, ja ti neću ništa drugo.

Zato te sjetujem ja da se vratiš kući, i evo ti blaga, uzmi i ponesi koliko gođ hoćeš. Ali carev sin veli: — Hvala ti na svemu, ali se vratiti neću nikako, nego xoćy Baš-Čelika da tražim, — a sam u sebi misli: zašto ne bih, kad imam

Sin nam je sada, hvala bogu, dobar; ali šta se zna, čudo je golemo čovjek, te još kad je mlad, vrele krvi, mogô bi se i on uskalašiti, te ovo

Ova je voda veoma skupa. — Pa neka je! Platiću ti. Ostavio mi je babo, hvala bogu, dosta mala i para. Imam, hvala bogu, oklen platiti. — Dobro, dobro, kad je tako.

Ova je voda veoma skupa. — Pa neka je! Platiću ti. Ostavio mi je babo, hvala bogu, dosta mala i para. Imam, hvala bogu, oklen platiti. — Dobro, dobro, kad je tako.

Začudivši se pomisli u sebi: „Hvala bogu, šta će ovo sad biti?“ obuče gaće i pođe u dućan. Kad dođe u dućan zapita majstora: — Šta ću raditi?

„Hvala bogu“, pomisli vezirović u sebi, „svašta li ti je imao moj otac! Nije šala, trešnja, pa usred zime“, i u čudu ubere dvij

Miši nato baciše travu kraj vatre i odoše. Sve je to sluga gledao, pa će: — Hvala tebi, bože, eto životinja kolišna je pa bolje zna od ljudi!

— reče sluga. — Eto i prije ti je bio rekao da ne noćivamo gdje nas akšam zateče, pa smo mi noćili i nije nam, bogu hvala, ništa bilo. Drug je preči na putu od oca. Vezirović sleže ramenima, te otovariše.

Petković, Vladislav Dis - PESME

prvoga rata S rečitošću onom što mu vojska dala: Od njegovih reči strah ne zna da hvata, Isto tako ni laž, kleveta, ni hvala.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

” Na to mi je ona rekla: ”Idi, moj sine, i neka je hvala bogu što si bio i što opet ideš da radiš među svecima Kembridža.

Njihov duh osećao se svuda, a njihov uticaj bio je izuzetan. Ovo me je uvek podsećalo na majčine reči: ”Neka je večna hvala bogu što ti je omogućio da uživaš blagodeti koje sada uživaš i koje ćeš nastaviti da uživaš u svom životu među svecima

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

— upita Zagorku starešina. Žena se pridigne. Momče se prene, protare oči i zagleda se nekuda neodređeno. —Hvala! Nije od potrebe. Toplo je... —Uzmi, kad ti dajem! —Hoću, hoću iz poštene ruke, — te ispije čašicu. —Na i tebi!

—Uzmi, kad ti dajem! —Hoću, hoću iz poštene ruke, — te ispije čašicu. —Na i tebi! — obrati se momčiću i nalije. —Hvala! —Što nećeš? —Dede, uzmi, Marko! — nutkala ga mati. Uze i ispi do polovice. Devojke gledaju.

Dvoje nejačadi ostalo s njime..... Dođoh da štogod zaslužim... I Božić se primiče, hvala bogu! Svi zamukoše. Plamen je izdisao; časom bi samo oživio kad bi vetar odozgo du'nuo i uspirio ga.

Uze knjigu i stade da računa. Na koncu je pogleda, pa će: —Malo ćeš dobiti, — i izvadi iz stola pehar s novcima. . —Hvala bogu! Što je, da je! —Na, uzmi; to je tvoje! — i pruži joj nešto novaca.

Stade pa je diže i teši. —Pogibe! Jadna ti sam do boga! — očajno naricaše Cveta. —Hvala bogu! A da kome ćemo? — mirila je kuma, pa nastavi: — Sahranili smo ga po krišćanskom i seoskom običaju.

—Ostani, Cvijeto, do sutra, bolje ti je! — javi se i Jurkin čovek. —Hvala! Ne mogu. Čini mi se sad će duša iz mene. — Obrne se djeci: — Idimo ! Nađoše se u punoj vedroj noći.

Piju, a ona čisto uživa slušajući kako lakomo srču... „Hvala!” vele joj, kad bi se siti napili. Pa onda bi im se oči sukobile i prijazan osmijeh javio, kao da se odavno poznaju.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

SAVKA: A za to? Pa kako da ti kažem: volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda... ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti. SAVKA: Je l' da donesem predveče?... ŽIVKA: Jest, molim te, još danas!

Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišô? PERA: Video sam ga! ŽIVKA: Otišao je baš u Dvor? PERA: Da! ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

PERA: Video sam ga! ŽIVKA: Otišao je baš u Dvor? PERA: Da! ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.

” A onaj moj šmokljan – mesto da kaže: „Hvala, Vaše Veličanstvo!” – sigurno će početi da muca. Ubio ga bog sa suklatom, sigurna sam da će mucati.

PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim. POPOVIĆ: Hvala, hvala! ŽIVKA: Hoćete li vi, gopodine Pero, sad u ministarstvo? PERA: Na službi, gospođo ministarka.

PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim. POPOVIĆ: Hvala, hvala! ŽIVKA: Hoćete li vi, gopodine Pero, sad u ministarstvo? PERA: Na službi, gospođo ministarka.

ŽIVKA: Izvolite! PERA: Svratio sam samo ako bi gospođa ministarka trebala kakve usluge? ŽIVKA: Hvala. Zasad baš ništa. PERA: I hteo sam da zamolim gospođu ministarku da me ne zaboravi.

ŽIVKA (udari se šakom po čelu): Pa razume se! Vidiš, nikad se na to ne bi' setila! Pa, razume se! E, baš vam hvala, dali ste mi dobru ideju. PERA: Ja sam srećan, samo ako sam vam učinio uslugu, ma kakvu uslugu.

ŽIVKA: Pa eto, nek dođu sutra po podne. VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu na miru da prođem od njih.

(Ljubi joj ruku.) Bio sam slobodan, na vaš poziv... ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite! Ja sam vas uznemirila... NINKOVIĆ: Velika čast za mene!

” Hvala lepo! I ako ona počne tako, može još doći zubnome lekaru i reći: ja sam, znate, došla da mi plombirate zeta. DARA: Bož

ŽIVKA (prijatno iznenađena): Ah! (Uzima malo ružičasto pismo i miriše ga, te joj se zadovoljstvo izražava na licu.) Hvala! MOMAK (pokloni se i odlazi).

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Vole te bolni, vole te gladni, Srcu t’ i ruci klikuju: hvala! K tebi se žure, šireći ruke, Gdegod te vide dečica mala.

Prilaze stari, mladi Da humku poljube I majka j’ ljubi mirno — Hvala ti, golube! »Vijenac« 1887. ČOVEČJE SRCE (Od A. Šelsa) Oj, srce, srce, ti čudni stvore!

Sve što imam tebi dajem Žuljne ruke dlanom grubim — Ne rad’ slave: samo zato Što te ljubim.“ — E pa hvala, dragi Petre, Ti fukaro dična soja; Na tvom daru alemi su Skupa znoja.

ZIMA Slava tebi, ubavo proleće! Tebi venci, jer je tvoje cveće! Hvala letu, kad sunce zavlada, Toplo grli, a pruža i hlada! A jeseni i slava i hvala, Rode, plode ona nam je dala!

Tebi venci, jer je tvoje cveće! Hvala letu, kad sunce zavlada, Toplo grli, a pruža i hlada! A jeseni i slava i hvala, Rode, plode ona nam je dala! A šta zimi, godišnjoj mezimi? Hladna zimo, hod’ da te vidimo!

Peći su nam male, a gdegde i fine, Ne mož’ u njih badnjak, onaj od starine; A sobe su naše sad već patosane, Hvala milom Bogu i naprednom trudu, A gde jošte nisu tu treba da budu. Mi badnjak volemo — Ali ne možemo...

Dično ime, Daničiću, I izvoru tvojem hvala! Slava te je u vis digla, Al’ je ljubav kumovala. »Starmali« 1883. DRAGOME LjUBI NENADOVIĆU * Ljubo!

Njegova je mnoga suza Na tihe ti grudi pala, I tad’ mu je odlanulo, — Pa zbog toga tebi hvala! Tebi cveće nije cvalo Kâ što nije ni tvom drugu. Da li praštaš ovom svetu Vašu muku, vašu tugu?

Mnoga iskušenja Gonila te kivno: Mnogima si, brate, znao Odoleti divno. Što ti ne smem reći Na svesvemu hvala, Tim se naša stara bratnost Nije poderala.

Sad će valjda Da se slonski javi. A on, šuviks, repom u vis Pa stoji na glavi. „Fora! Fora! Bravo, slone!“ Hvala milom Dabi! Kome da se većma čudim, Tebi ili Švabi?

Ali neka, kad ga hvala u brk tako vređa, Mi ćemo mu koju reći, ’nako iza leđa. Tvoje „Šetnje“, Abu-brale, naš „Starmali“ krase, Kâ što

Najviša brigo nad svim’ brigama! Ja znam da nisi na mene spala Ni ti ni tvoja slava i hvala: Na službi stoje tvojojzi slavi Doboši drugi — doboši pravi. »Starmali« 1882.

Miljković, Branko - PESME

Sunce mi u peti bridi. Blešti zid na kraju puta što nikud ne vodi. Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav.

O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava naći ću svoga

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt! hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt! hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

Petrović, Rastko - AFRIKA

sa praga tih svojih snova o domaćinstvu, koji se svakako neće nikada ispuniti, ja nisam umeo da mu kažem ni dostojno „Hvala!“ ni dostojno „Zbogom!“ Toliko je teško da čovek pređe preko svoje netrpeljivosti.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

A već sam o zlu nekom mislio I slutio sam kakvu nesreću. Al’, hvala bogu!... Je l’ spreman čamac?... RADAK: Spremno je sve. GLAVAŠ (gleda po gomili begunaca): A, Đenadije!... Oče!

Ti skači tamo! Ja ću kroz ova vrata skočiti, Ovim ću putem krvcu točiti! ISAK: Zbogom, Stanoje! Hvala na hlebu i na zaštiti, Pa me se sećaj, ako ostaneš, Po dobru mome i po zasluzi... Zbogom, Stanoje!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Šta, jeste li ranjeni? — Nisam. — Hvala bogu. Ali gde su naši konji?. — Vaši gde cy ne znam, a ja sam moga dao jednom komordžiji pred stupanje u borbu.

— Razumem, razumem već svu tu katavasiju revolucionara. Imamo ih i mi u Rusiji dosta, Bogu hvala — Komarov klimnu glavom s negodovanjem. — Ali to je divno čudo!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

To bi bila poslednja mi, Verujte, ne mala; A dobrima prijateljma Napred velim: Hvala. LXIII Oker, karmin, ultramarin, To su samo blede šare, Da su suze razne boje, Ja bih ot’šô u slikare.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Blizu smo položaja. Ali nismo ni stigli do njega, a stiže naređenje da se stane. No, hvala bogu! Moj komandant bataljona ode nekuda, i posle pola časa vrati se. „Razapinjite šatore“ — naredio je.

Zato pazite.“ Pri polasku pozdravismo se. „Hvala vam, braćo!“ — uzvikuje razdragani komandant, kao da smo mi došli po našoj ličnoj volji da mu pomognemo.

Ali nespokojstvo mi izaziva pomisao na municiju. Došlo mi da se čupam za kose. No, hvala Bogu, i oni su se pritajili. Valjda i neće.

— E, razmišljali biste i vi, gospodine kapetane, da vas neko priveže za krevet, kao ovo mene. — Kaži hvala, kad ti psi kosti ne raznose. Šta je posle bilo?

On se opire, hteo bi da zauzme stav, ali tu su Rusi, a Serjoža ga zagrlio i ljubi. Našao se u nezgodnom položaju. — Hvala, hvala, ja sam na službi — odgovara suvo. — Gospodo! — poče govor „Fikus“.

Našao se u nezgodnom položaju. — Hvala, hvala, ja sam na službi — odgovara suvo. — Gospodo! — poče govor „Fikus“. — Dižem ovu „šašu“ u „ščast“ po’pukovnika i...

Znam ja njih... Ni ranjenike ne ostavljaju. — On steže moju ruku. — Mnogo sam se plašio za vas... Ali, hvala Bogu. — On povuče moju ruku svojim usnama. Trgao sam ruku i poljubio ga u čelo. Gruji navreše suze u oči: — Hvala vam...

Ali, hvala Bogu. — On povuče moju ruku svojim usnama. Trgao sam ruku i poljubio ga u čelo. Gruji navreše suze u oči: — Hvala vam... gospodine potporučniče...

Takvi su obično najinteligentniji. Ima ih koji se svesno žrtvuju. Takav je ovaj naš Dragan. — Hvala na komplimentu! — smeška se Dragan. Komandir se obrati meni: — Izložiću vam njegov slučaj...

Dozvao sam komandira pete poljske baterije. — No hvala bogu da se jednom javite — veli mi komandir. — Ovi iz divizije nakačili su mi se na osmatračnicu i neprestano pitaju

Disao je brzo. Njegovi nervi kao da su još napeti. Jeste li dobili vatru na vreme? — zapitao sam ga. — Dobro je. Hvala! — reče, ali se videlo da je mislio na nešto drugo. Dvojica su jednome previjali ruku.

Zatim me pogleda otvoreno i pribrano: — Vaša uloga je završena. Hvala vam lepo. Vi se sad možete vratiti, dok je još noć. Daću vam vojnika da vam ponese stvari i pokaže put...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

— — — — — — — — Neka Srpstvo bude slavno Ma se hvala od vas krila, — Ta naša je gordost bila Samo roda glas uzneti. J. St. Popović, 1854.

Matica nam procvetala, Rodoljupcem budi hvala! Svi narodi podraniše, Nas za sobom ostaviše, Uskorimo napred poći, Bojeći se mračne noći!

Jakšić, Đura - JELISAVETA

JELISAVETA: Hvala! LEONARDO: I oružja... JELISAVETA: Hvala! I pozdravi se toj Republici Da mi je milo breme nositi Što mi na slabo

JELISAVETA: Hvala! LEONARDO: I oružja... JELISAVETA: Hvala! I pozdravi se toj Republici Da mi je milo breme nositi Što mi na slabo rame tovari Golema ljubav koju osećam Za

LEONARDO: Hvala, Svetlosti! Ja odoh s tvojim pozdravom Ohrabrit srca žena mletačkih... (Leonardo odlazi.) JELISAVETA: (gledajući

VUKSAN (za sebe): Jest o nama, O ceni našoj — Kô pošto bi nas bolje prodao? Pa opet hvala mu!... Kakvi smo mi, Mogao nas je i pokloniti.

Budi muž!... ŠULOVIĆ: Moli ga i ti, svetla gospođo! JELISAVETA: Ja molim — vi’š! MIĆIĆ: Hvala, gospođo! VUKSAN (za sebe): Raduj se sada, seda starino! Od kurjaka te ište lisica... ŠULOVIĆ: Moli, gospođo!

(Vujo se prekrsti.) Šta je sad to?... Da nije samo ona!... E, hvala tebi, gospode, Turci su; eno se čuju sablje... Drž’ se sad, Vujo, čuvaj gospođu... vješticu.

Bojić, Milutin - PESME

Opraštajte zato naše reči grube. Opraštajte kletve i pirujte dalje. Hvala vam, što naše osvežiste trube, Nama koje vetar u vaš kutak šalje.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

JOSA: Posle on veli... MARICA: Dobro, čula sam! (Uzbuđeno otvara pismo i čita potpis.) Boka! (Glasno.) Hvala ti, Joso! JOSA: A ja onda njemu rekoh... MARICA: Dobro, čula sam. Idi sad, Joso! JOSA: Pa ići ću, dabome!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Na sve izraze sažaljenja, utehe, ona je samo odgovarala: — Eh, Bog... Hvala mu! Ali u tome: »Bog, hvala mu« bilo je toliko mirnog prekora, na dnu srca ukorenjenog, tome Bogu, da bi se svako

Na sve izraze sažaljenja, utehe, ona je samo odgovarala: — Eh, Bog... Hvala mu! Ali u tome: »Bog, hvala mu« bilo je toliko mirnog prekora, na dnu srca ukorenjenog, tome Bogu, da bi se svako čisto trzao i povlačio od nje,

S nama što je bilo, bilo. Ja opet, hvala bogu! Ali ti... Vidiš sebe... Naše već je bilo. Nego nemoj na ovu decu... Ne staj im na put sreći!... To je mogla.

Nudio. Nije morao da nudi. Čim iznese, čuje gde mu vojnici, grabeći da piju, viču: — Hvala, čiča! On se zagrcne. Suza radosnica kane mu u kotao.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Čekaće crkvene napovjedi i lijepo se po zakonu vjenčati. — Eto, hvala bogu, sve se lijepo svršilo, — misli Ilija, — a godina nagrđeno ponijela, ne treba već ovako; prigni šiju, pa mirno

i kad bi svi domoljubi bili tako darežljive ruke za naše amanete, druge bi ptice pjevale našemu dobrome narodu ..... Hvala vam! i hiljadili se takovi...

Gospodin se prijateljski nakloni. —Zar sada s puta? Kako je bilo? — upita ga ona. —Dobro, hvala! A šta je kod vas? —Ništa osobito! — nasimija se djevojka. —Ima nešto, — javi se sumnjivo brat joj. —Nu šta?

Ivo ga zadrži i pridrža se mazgina vrata. — Gonim je iz paše... Da je osamarena, da bi vam uzjašiti, — reče mu. —Hvala ti, volim ovako! Pa kako si? —Eto, da se žive... A vi ljetos uranili?

— Kaži, neka i mi u ovoj pustoši doznamo poštrgod! Neću ni da te zovem na objed... Biće te se tvoji uželjeli. —Hvala ti. —Dakle? — javi se nanovo župnik. —Šta ćeš? ... idemo na objed, podne je prešlo. — I rastadoše se.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Ako Lauš ushtedne, može me, lako izvrći opštoj mržnji i podozrenju. Makarije Hvala svevišnjem Bogu. Dorotej se vratio s Lauševe kule i rekao nam da se više ne brinemo. Stigao je, kaže, u zadnji čas.

ne vode, izgubljena u ovom zelenom vrtlogu čekala je na nas trojicu kao devica na čiji trbuh još nije pala muška šapa. Hvala onom nepoznatom ćućulajkanu koji je prvi označio ovaj kraj kao prebivalište nečistih sila i hvala svim ostalim

Hvala onom nepoznatom ćućulajkanu koji je prvi označio ovaj kraj kao prebivalište nečistih sila i hvala svim ostalim ćućulajkanima koji su to odmah prihvatili, dodajući prvobitnoj pripovesti svoje jezovite ukrase, jer se

Ilić, Vojislav J. - PESME

Ovamo se „ždere“ samo Pola plate krčmi damo, A ženskama ono resto. (To još mogu, hvala bogu! Oko flaša, oko nogu...) Je l' prijatno nebo ono, Za „nevine“ tvoje grudi I za vedro tvoje lice, Hladni vetar s

„Gospode, hvala je tebi. Al' šta se dešava ovo?“ uzdahnu kmet u sebi. „Tu ima nečiste sile, ja vidim dovoljno jasno, Iako ovakvu napast

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Riba! Hvala Bogu, te me podsetiše. Ta danas je naše ribarsko veče! Svakoga meseca sastajemo se mi, profesori egzaktnih nauka, na

Danas stiže i Vaše milo pismo, draga prijateljice, najlepša Vam hvala na lepim željama za uspeh moje misije i na svim ostalim dokazima Vašeg toplog prijateljstva.

Tako sam, mesto da ih ispijam u razmacima, sva ta tri pehara ispraznio na dušak. Hvala Vam na tome dobrom napitku. Ne čudi me, draga prijateljice, da ste u mestima u kojima ste se sada zadržavali došli u

Tu su bile i njegove tamnice i one strašne odaje za koje naš jezik nema, hvala Bogu, naziva. Već su skoro puna četiri veka onda bila prošla otkako su rimske pape dale, 1252 godine, ovome sudu pravo

U paviljonu stoji još i danas veliki okrugli sto, odmeren za dvanaest osoba. Sada sam ja njegov jedini gost. No evo, hvala Bogu, Vi dođoste, draga prijateljice. Da li je potrebno da kažem koliko sam Vam se obradovao!

- No, ne biste li hteli, moji dobrodošli gosti, da se prvo malo odmorite od puta?“ - „Najlepša hvala. Nismo umorni, a ne bismo hteli da propustimo tako divnu priliku.“ - „E pa lepo.

Ovo poslednje nemojte da izgubite iz vida. ...Hvala Bogu te se nađosmo i upoznasmo jedno drugo u ovoj nošnji. Vama stoji svaka haljina divno, ali priznajte da i ja izgledam

No, hvala Bogu, nije bilo tako. One Marsove polarne kalote dođoše mi u pomoć. One su najpouzdanije proučena pojava Marsove površi

No, do toga nije, hvala Bogu, došlo, pa zato mogu u miru i tišini da proživim svoje dane. Ja nisam uspeo da svoje račune dovršim do kraja, jer

Ko bi rekao da je od početka naše nekadanje astronomske prepiske proteklo punih šest godina. Hvala Vam, poštovana gospođo i draga prijateljice, što ste me Vašim ljubaznim pismom i Vašom lepom slikom potsetili na tu

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Osim drugog ovde svega, Mene stvori iz ničega, Duhom tvojim ti podunu, U meneka dušu sunu. Hvala Bože na dar ovi. O pomozi, blagoslovi! Da mi kako s prava puta, Duša mlada ne zaluta.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Istina, zvala si me više puta; ali ja nikako nisam imao vremena. I sada, evo, jedva što dođoh. TAŠANA Ako, dedo. Hvala! MIRON Kazuj, nemam vremena, moram odmah da idem. TAŠANA Sedi, dedo, molim ti se!

TAŠANA (zaradovano): Oh, hvala, hvala, dedo! Hoću sve da ti kažem, samo ne znam kako ću. Znam samo to da mi je teško, da ne mogu više ovako, i da me

TAŠANA (zaradovano): Oh, hvala, hvala, dedo! Hoću sve da ti kažem, samo ne znam kako ću. Znam samo to da mi je teško, da ne mogu više ovako, i da me je

Ali baš kad si toliko uplašena, hajde da okadim, očitam i osvetim vodicu. TAŠANA (umirena, ljubi mu ruku): Oh, hvala, dedo! MIRON (navlačeći epitrahilj, jedan kraj meće Tašani na priklonjenu glavu): Tako, nasloni, odmori glavu, čelo.

Sve to nije ništa, i ne sme ništa biti. TAŠANA (ispod epitrahilja ljubeći raspeće na brojanicama): Hvala, hvala, dedo! Ulazi Stana, unosi sve što treba: sveću, kadionicu i žar, tanjir sa vodom i bosiljkom. MIRON (kadi.

Sve to nije ništa, i ne sme ništa biti. TAŠANA (ispod epitrahilja ljubeći raspeće na brojanicama): Hvala, hvala, dedo! Ulazi Stana, unosi sve što treba: sveću, kadionicu i žar, tanjir sa vodom i bosiljkom. MIRON (kadi.

HADžI RISTA (prilazi Tašani): I od mene ti srećan praznik, snaho! TAŠANA (ljubi ih u ruke): Hvala, hvala. SVI Srećan praznik! MIRON (u šali): Dobro, bar i ti sada da se smeješ.

HADžI RISTA (prilazi Tašani): I od mene ti srećan praznik, snaho! TAŠANA (ljubi ih u ruke): Hvala, hvala. SVI Srećan praznik! MIRON (u šali): Dobro, bar i ti sada da se smeješ.

Kako da nećemo da živimo? HADžI RISTA (od radosti umalo ga ne poljubi u ruku): Hvala, dedo! Tako nam govori. Tako hoćemo da vidimo da si i ti međ nama odobrovoljen. — Tako!

(Prilazi Mironu i umiljavajući se hvata ga za rukav): Oh, hvala, hvala! Tebi, dedo, tebi hvala! Oh, da tebe ne beše, živa bih umrla ili, ko zna šta bih od straha i samoće učinila od

(Prilazi Mironu i umiljavajući se hvata ga za rukav): Oh, hvala, hvala! Tebi, dedo, tebi hvala! Oh, da tebe ne beše, živa bih umrla ili, ko zna šta bih od straha i samoće učinila od sebe i

(Prilazi Mironu i umiljavajući se hvata ga za rukav): Oh, hvala, hvala! Tebi, dedo, tebi hvala! Oh, da tebe ne beše, živa bih umrla ili, ko zna šta bih od straha i samoće učinila od sebe i dece...

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Znam ja, majstore, šta govorim, i video sam to što govorim, i eto toliko sam hteo reći, i hvala što ste me saslušali.” Šnajdernica se zaprepastila. Majstor je promenio deset izraza lica, a prvi kalfa i dvadeset.

„Pa dobro, a gde si ti video te makaze što same kroje?” zapita naposletku majstor. „Video sam; a sam vam hvala što se ne naljutiste.” Kostica kao da je tog dana položio neki važan ispit.

Ali šta vredi sad o tome govoriti. Prođe najbolja mladost. Gde je koza vezana, tu ima i da pase. — E, hvala na društvu.

U majstor Kosti poraste sujeta oca. Počeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraća milo za drago. „Hvala velikom Bogu, bi kako on reče, a ne kako šor hoće. Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu!

Recite Noli da se ne bojim smrti... I recite joj hvala. I ona je, kao i njena mati, mnogo činila da proživim život po ćefu i volji... Pravo je sad da bude i Božja volja.

Sećate se kako ste se radovali što ću govoriti francuski? Hvala vam velika što sam naučio francuski, ali ću ipak govoriti nemački. — Imaš pravo, potpuno.

Nemam! — šapnula je skrhana žena sa stidom koji se zaplakao... — Može li tako biti? — Može, hvala. Ja ću pošteno vratiti. — Znam da bi vratio, poznajem te. Ali nećeš vraćati ništa. Još si moj, i na mojoj brizi...

Eto tako mi ocepi lekciju onaj pametni i zubati gospodin Joksim, što škljoca s tri reda zuba dok govori. Ali hvala mu, za sve; da njega nije bilo u ovoj palančici, ja bih utekla davno... Da, Srba lovi, i uloviće opet.

Jevreji se prinose na žrtvu svojoj rasi svaki dan! Posmatraj ih malo bolje, i malo duže; ima ih kod nas hvala Bogu, od svake sorte. Jure, promeću se, vrdaju, pretvaraju se; u zoru su prvi na poslu, uveče su poslednji na odmoru.

Ta tri mladića naša, tri poeta. Prosto ne znam kako naše gospođice odolevaju. Ja da sam gospođica — hvala Bogu što nisam —ja bih često i obraz pogazio, i svaki dan bih drugog momka voleo...

U pismu, dugačkom i srdačnom, stojalo je i ovo: — Hvala ti topla i bratska, Pavle moj, što si mi poslao dva čuvena istoriska dela, i naročito veliki istoriski Atlas.

Ali se i ja odmah naplatim: uzmem novu knjigu od njega, i od nas dvoje, Pavle, srećniji sam ja... Hvala ti uvek na lekciji o štednji, jer, moram ti kazati, ja pored sveg krparenja živim pristojno zato što štedim...

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

godine. Hvala g. profesoru i sa moje strane što je to pitanje rasvetlio, te nam je stvar sad već svima jasna i neće nas više dovoditi

Ali, hvala bogu, kod nas nema izgleda da će uskoro naići kakvo blagodarno pokolenje, što daje dovoljno garancije da se takva zbrka

U starome ih je i srednjem veku manje bilo, te nije, hvala bogu, sve ni zapisano, što čini da je stari i srednji vek dosta prijatna lektira.

— zamucah, ne znajući kako da počnem — vi vidite, valjda, vi ste uvideli... ovaj, da... koliko vas ja poštujem. — Hvala vam, gospodine! — Samo što se taj osećaj, koji ja zovem poštovanje, drukče zove u ovim godinama u kojima smo vi i ja.

Quod bonum, felіx, fauѕtum, fortunatumque ѕіt!), što u slobodnome prevodu znači: „U dobri čas!“ ili: „No, hvala bogu jedanput!

— Nešto malo... u vojsci. — Dosta, brate, sasvim dosta. I ja sam bio žandarmerijski poručnik, pa eto, hvala bogu! Da su Karađorđevi ustanici bili pismeni, ne bi se nikad ova država oslobodila! — Sasvim!

“ Novinar: Pa hoću li to zabeležiti kao vaše poslednje reči? Ja: Nemojte. Napišite: „Zbogom i hvala na pažnji!“ Novinar: Zašto to? Ja: Jer sam tim rečima rad i ovu knjigu da završim. Zbogom i hvala na pažnji!

Napišite: „Zbogom i hvala na pažnji!“ Novinar: Zašto to? Ja: Jer sam tim rečima rad i ovu knjigu da završim. Zbogom i hvala na pažnji!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo. Hladan me znoj probi. Gr-r-ru!

U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare. Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša.

Naša kontrola je bila isključena. Ljudi su bili prepušteni sami sebi... Neka nas sreća posluži, hvala Bogu! — i komandir se prekrsti — te izvedosmo čitavu bateriju iz toga pakla. Jedva se dočepasmo druma i pođosmo žurno.

— E nije nego!... Dosad si se verao po gudurama, a sada ti je malo Pirot. Kaži hvala i na tome — dobacuje kapetan Vela.

Onda uhvati našeg komandanta za ruku, i privede ga svome mestu... — Šjedi na moje mjesto... — Hvala, imam posla, ja sam samo hteo... — Kakva posla, kad je moja momčad na frontu. Uživaj samo.

— Ovoga mi! — i podiže čašu. Onda dohvati činiju sa pečenjem i ponudi je komandantu. — Jeo sam, hvala, hvala... — Ama, svetoga mi Vasilija, zato izgubiste zemlju... Ne pušiš duvan, ne piješ, ne jedeš.

— Ovoga mi! — i podiže čašu. Onda dohvati činiju sa pečenjem i ponudi je komandantu. — Jeo sam, hvala, hvala... — Ama, svetoga mi Vasilija, zato izgubiste zemlju... Ne pušiš duvan, ne piješ, ne jedeš.

Kipislcauf!... Žderi to i kaži hvala, kad si dobio. Neki govore kako bi se peksimitom mogao i konj ubiti. — Kako ti izgleda?

— Zato što imate pare, gospo’n poručnik. I ja bih, ali nemam. — E... kad je tako... na! — Ama hvala, gospo’n poručnik... — Var-varda1... i fevga2. A... avrio3, da me... probudiš.

Oficir je sigurno komandant diviziona. On je durbinom osmatrao položaje. Kada nas ugleda, čisto se obradova. — No, hvala bogu! — reče kada ugleda potpukovnika Petra. — Vodite li bateriju?

Izvolte, molim vas. Kapetan Lazar prinese durbin očima. Osmatrao je kratko vreme, onda pozdravi potpukovnika. Hvala lepo! — i odmah izvadi kartu, na kojoj je jednom slamkom merio odstojanje.

Naprsla mu je lobanja na nekoliko mesta. Šlem ga je spasao od sigurne smrti. Ali, hvala Bogu, ima nekoliko dana kako se oseća dobro. Tada smo mu pokazali nađeno pismo.

Petrović, Rastko - PESME

Vadite, gospodo, vi ništa ne jedete. Hvala, siti smo. Ovo je jelo vrlo lako; ta i sami kažete da ga rado jedete: kao slama je. Vadite, gospodo, jedite!

Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala Bogu! odgovoriću im ja; u naturalizmu, ne pesimizma i napetosti, no oslobođene volje za neposrednost i lepotu!

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

mogao da poveruje da samog sebe u vodi gleda, kad iz jezera izroni Mesečev Cvet, dotače nežno dečakov obraz i reče: — Hvala ti, mali brate! Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio?

Lepotica joj priđe, uze je za ruku i prevede preko ulice, kao da je po uskom brvnu preko nabujale reke prevodi. — Hvala ti, kćeri! — reče bakica i upita je čime bi joj se mogla odužiti. Ali, Lepotica sleže ramenima: sve ona ima!

Ispruži dečak ruku, dotače Srebrenkin rep i šapnu: — Hvala ti, Srebrenka, hvala! Je li to bio krik galeba u nebu? Šum talasa? Ili je riba, zaista, nešto rekla?

Ispruži dečak ruku, dotače Srebrenkin rep i šapnu: — Hvala ti, Srebrenka, hvala! Je li to bio krik galeba u nebu? Šum talasa? Ili je riba, zaista, nešto rekla? Kasnije to niko nije znao.

— Klimnu orao glavom, strogo krilima klepnu, a Varalica mu se do zemlje pokloni i reče. — I na ovome ti hvala. Tvoje je da čuvaš stražu. Moje je da zaigram strašnu igru...

Stanković, Borisav - KOŠTANA

(Pije.) Nego hajd! Hajd, srećan ti dan i Hristos voskrese! MAGDA (ljubi ga radosno u ruke): Vaistinu voskrese! Oh, hvala, slatki gazdo! KOŠTANA, SALČE i OSTALI (hoće da idu.) MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi?

Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno. TOMA (odobrovoljen, pruža ruku Marku): Hvala, Marko. MARKO (ljubi ga u ruku): Hvala, gazdo, i srećan ti praznik! MAGDA (nudeći ga): Uzmi, gazda.

TOMA (odobrovoljen, pruža ruku Marku): Hvala, Marko. MARKO (ljubi ga u ruku): Hvala, gazdo, i srećan ti praznik! MAGDA (nudeći ga): Uzmi, gazda.

Ti si za sve kriva! GRKLjAN (živo, uplašeno): Ona je, gazdo! Ona je za sve kriva. E, za tu reč baš ti ovoliko hvala! Ona, još kad Koštan beše mala, dete... I ona onako malu uči je da igra i peva. I nauči je!

PANDUR (odlazi). KOŠTANA (istrči, i izvan sebe od radosti, razdragano, prilazi Mitki): Ti? Hvala! Aman! Oh, gazdo! Ne daj me, slatki gazdo! Ruku, nogu (ljubi ga u ruke, saginje se i grli mu kolena.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Nije slučajno to što je na našem jeziku ispevana krilatica: „Pesma nas je održala, njojzi hvala“. U vekovima ropstva slobodan život bio je moguć samo u uskočkim i hajdučkim družinama i u pesmi.

protiv dahija, Boj na Čokešini, Knez Ivan Knežević, Boj na Salašu, Boj na Mišaru, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Hvala Čupićeva, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Lazar Mutan i Arapin, Stanić Stanojlo.

Oni mogu biti dvojaki. Jedni nemaju veza sa sadržinom pesme: „Bože mili, čuda velikoga!“ „ Mili bože, na svemu ti hvala!“ i za njih — mada i oni na svoj način ističu značaj onoga o čemu pesma govori — ne može se reći da su lepi.

ima devet godin’ dana, kâ j’ otišô Rade u hajduke, da ne mogoh serbes večerati — sve od straha Malog Radojice; bogu hvala kad ga danas nema i kad njemu haka glave dođoh! I ono ću dvadest objesiti, dok ujutru bijel dan osvane“.

To izusti nevestica Vinka, to izusti, pa dušicu pusti. Hvala bogu, hvala jedinome! Koviljka je srca milostiva, ona znade šta je sirotinjstvo (od maloće sirotica j’ bila): prije

To izusti nevestica Vinka, to izusti, pa dušicu pusti. Hvala bogu, hvala jedinome! Koviljka je srca milostiva, ona znade šta je sirotinjstvo (od maloće sirotica j’ bila): prije Mirku bela

“ Bože mili, na svemu ti hvala! Tako radi jetrva Koviljka: ona hrani oba svoja sina, hranila ih do sedamn’est leta. Kad nastalo leto osamn’esto, pisat

sastadoh, nji m. njih, njiov m. njihov, samorana m, samohrana, snaa m. snaha, stra m. strah, pra m. prah, vala m. hvala, uvatiti m. uhvatiti, itd. itd. Vrlo su česti i zastareli oblici: njga m. njega, svatom m. svatovima, Turkom m.

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Hvala ti, brate, što me sakri! — dahnu poljar gnjurajući se sve dublje u meko sijeno. — Stigao si baš u pravi čas. Ćutao je tak

Ipak ti hvala što si se potrudio. — I toliku vatru pojeo — dodade Stric i, gledajući rupe na svom šeširu, zamišljeno progunđa.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

ZLATOUSTOME ZAPIS ZLATAN Pri usteh tvojih Zlatouste, zlatih stanet zlatno slovo. Vinu hvala gospodnja v usteh tvojih. Zlatna hvala be v usteh tvojih Zlatouste, zlatih.

Vinu hvala gospodnja v usteh tvojih. Zlatna hvala be v usteh tvojih Zlatouste, zlatih. Takožde i naših brenih ozlati, da ne budut brena!

Često streljanje — veća hvala dočekivaocu. Oporo ti je suproć ražnja s golim trbuhom. Kakvo mu je prvo poštenje, takvo mu je i u starost, poslednje.

SIROMAŠKI SAN A kaži mi, koja je to kome hvajda, hvala li, isprva u azdiji se nositi, a doposle u pokrovcu izdrt hoditi? S konja li na samar sedati?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

“ tako brzo da Mane nije imao vremena ni da dođe k sebi, a još manje da joj kaže hvala i da vrati pozdrav. Toga dana je Mane bio sav blažen.

Oni ga odbiju, kažu mu da je isprošena već, ili da nemaju devojke na udaju i dadu mu šaku eksera, a on primi, kaže: hvala, i smeje se na ekser, a na devojku odmah i zaboravi... I on je sad tu, došao i on na ovaj džumbus.

Prekrsti se i zahvali bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!...

jasno i razgovetno izrazila na jednom mestu kod žena da zato neće Zonu za sina što iz njihove porodice još dosada, hvala bogu, niko nije „skočidevojku“ uzeo, pa neće ni Manulać, makar se nikada ne oženio, makar otišao u kaluđere, u Svetu