Upotreba reči ide u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

No već to je među nama rečeno!...“ Posle toga govora uze svoju kačketu i spremaše se da ide. Otac mu nuđaše za uslugu dva grošića: „Uzmi, majstore, neće biti pravo badava da gaziš blato“.

To su moji drugari, koji će nad mojim grobom kao ostavljena siročad procvileti... Posle pola noći diže se Aleksa da ide. „Kuda ćeš?

— Ja, prijatelju, do Beograda. — Daleko, — reče čovek, — ali šta ćeš, ljudi smo! Svaki od nas ide za svojom srećom, niko ne zna gde ga šta čeka...

udubio u misli: izgledao je tako kao da mu se već desila neka nesreća; a korak mu beše trom, len, kao u čoveka koji ide nekuda gde se nikakvoj radosti nema nadati, a posle diže sumorno glavu i stade mi pripovedati: — Tako, pre nekoliko

Žeravica! Pa onda nisu ni skupi, badava, bogami, ban-badava! Samo, znaš, treba kuraži... Ti već znaš kako ide... Oni to govore, a šlajfer iskrivio se, pijan, pa peva: „Es gingen den di draj juden, den, den, den“ A kad je pao u

— tima reč’ma je on svaku pripovetku počinjao, otprilike kao što Vidovdan počinje svoje uvodne članke pisati: najpre ide skelet, meso, familija, pa onda država, a u državi je bolestan ud svaki onaj njezin član koji se usudio nezadovoljan

Nećete mi verovati da vam svakog praznika ide u crkvu, poštuje sveštenstvo. Baš pre, kad ono beše svadba vrajla-Jucina, pripoveda mi naša gospoja protinica da je u

Nema dana a da onuda ne prođe, pa ako se ne može s njome poljubiti, a on je samo pogledi, pa ide dalje... Čudo od sveta!...

— Bio ti je đak, — reče kmet Radovan, — ’ma, učo, on ima još jednoga učitelja; ta ne ide on badava Sremčevoj kući! Gde je Laza birov?... Lazo, uzmi još dva-tri momka, pa mi ga dovedite vezana... Dobro, dobro!

— Jedan Cincarin, Grk li je?... Nosi puno sanduče lekova, mirisa i drugih kojekakvih vodica... — On nek ide kapetanici da izbere šta joj treba... A ti, ćato, napiši mu pismo da može torbariti po celom srezu.

Obradović, Dositej - BASNE

Stupa napred, niti se obzire, kao | slepac kad po blatu beži, ide samo na sreću, kud puče da puče. A razuman čovek, ako će koliko znati, opet sluša s velikim vnimanijem što drugi

„Farina de diavolo va presto in semola. Brašno đavolje ide brzo u mekinje”, pametno veli talijanska poslovica. Ko s nepravdom teče, s vragom rasteče; ko s tuđim uzdisanjem kuću

„Audacem fortuna juvat: Slobodnog sreća pomaže”, vele Latini. Ko se odveć vetra plaši, nek ne ide na more, i ako se mraza boji — nek ne sadi vinograd. Pak što bi bilo? Ništa nego skudost i nedostatak.

Dobronaravan i pravoserdečan čovek lasno veruje, al' se lasno i prevari, pak ako je u malenoj vešti, nek ide. Bolje se kadgod i prevariti nego za svaku bezdelicu i bagatelu podozrenije imati.

Zato ove basne bik vrlo se pametno vlada. Zove ga lav na čast: ide da vidi, jer ga se ne boji. Ne vidi to na što je zvat: — neće više ništa da zna.

da nije i da ne može biti da se on usudi reći da to jest i da može biti, — on nije za nas, on neće da nas vara, nek' ide kud mu drago! .

Vidiš pijana kako se junači da uprav ide, a posrće, — svak se tome smeje. No staru i nemoćnu smejati se što posrće, to je prava ludost i znak zla srca.

Onda ti se on ponese, pak počne nešto i o nogi besediti: „Dosta! — otvešta mu Apeles. — Papudžija nek ne ide dalje od papuče.“ Megavizos, persiski satrap, dođe k Apelesu gdi ovi izobražavaše.

Noć prolazi, dan se približava: ide Vidovdan, Vidiće se ko je v e r a, ko li je n e v e r a! Mi prolazimo, al' idu drugi posle nas.

Da ne znamo što nismo naučili, to je prirodno svakom; ali da sebe izdajemo za učene u čemu nismo, ovo ne ide uprav. Svi mi možemo neke stvari znati a neke ne znati; no razuman raspoznaje što zna od šta ne zna, i nimalo ne sumnja.

No to je ništa, neka ide. Ali ovo što ću reći vidiće se mnogima za παράδοξον (črezvičajno), obače prava je istina: baš onda kad poluči ko ono

Odjejanije kad se izdrpa i izdere bacamo ga u đubre; telo koje kad ostari, oslabi i izgubi svu toplotu krvi, ide kao zemlja u zemlju: za njih se toliko staramo i mučimo, a za slovesnost, koja u nami misli i koja je sposobna Pravdi,

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

S tog puta gledamo: sijaju njegovi slanici i čokanji gde su nekad sijale svete glave! SINGER Mića Savić ide preko polja, na konju nosi šivaću mašinu.

Krošumu, kroševar, tri sedmice dana, uzvodu, nizvodu, putem i bespućem, preko suvati, preko bujne paše, on ide peške, a šivaća mašina konja jaše. Ide Mića Savić preko brda, kalem zlatnog konca u sanduku nosi.

uzvodu, nizvodu, putem i bespućem, preko suvati, preko bujne paše, on ide peške, a šivaća mašina konja jaše. Ide Mića Savić preko brda, kalem zlatnog konca u sanduku nosi.

Ide Mića Savić preko brda, kalem zlatnog konca u sanduku nosi. Kapu zabacio, siv šinjel ogrno, ide pred konjem i peva, a ne zna da nosi mašinu koja neće šiti ono što se njemu, zlatnim koncem, šije, nego ono što se

ISTINA O EKSERIMA S ribom u zubima, tebi je granica izronila ispred samog pramca! Granica ti ide kroz kokoške, ide ti kroz ovce, ide kroz krompire! Granicu su ti doveli do pred kuću! Granica ti ide ispred nosa!

ISTINA O EKSERIMA S ribom u zubima, tebi je granica izronila ispred samog pramca! Granica ti ide kroz kokoške, ide ti kroz ovce, ide kroz krompire! Granicu su ti doveli do pred kuću! Granica ti ide ispred nosa!

Granica ti ide kroz kokoške, ide ti kroz ovce, ide kroz krompire! Granicu su ti doveli do pred kuću! Granica ti ide ispred nosa!

Granica ti ide kroz kokoške, ide ti kroz ovce, ide kroz krompire! Granicu su ti doveli do pred kuću! Granica ti ide ispred nosa! Preko praga gledaš ko preko granice! Ali njima ni to nije dosta, a tebe ni to nije otreznilo!

Svako drvo sija kao crkva! I krekljavo je drvo ujesen zlatno! Nema puta da nije posut zlatom! I do svinjca se ide stazom od zlata! I ja ti kažem: nije zlato zlato!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Bog i duša, kake su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama, no gole noge, a mi se uzdamo da i nas ođene, a i on bos ide.’ Nasmeja se Arsa i kaže: ,Tako nose svi kršteni carevi, a ne kao vaši Turci!’ i proče.

„Hadži-Musta-paša, da mi iz usta kaže, da je vezir rekao: da ako on kneza Ranka ne pokaje, onda, veli, Aleksa neka ide kuda hoće sebi selamet tražiti.

oni prospu puške u pašine saraje, kapiju otvore, i tako Hadži-Musta-pašu živa u̓vate, i kažu mu: „Mi znamo da tvoj sin ide ozdo s vojskom od Vidina, a Aleksa ozgo od Valjeva, i drugi knezovi s drugi̓ strana, no sad šalji knjige i tvoje Turke,

Aganlija odmara vojsku, pravi plan i kazuje kako će Srbima dati po oku rakije, da oni napred gaze na brodu, a konjik da ide za njima. No evo muke, Hadži-beg i Asan-aga iskopali na brodu (s one strane) šanac i napunili ga Bošnjacima.

Zbilja, vi Turci i begovi, produži moj otac, zašto ne molite agu (Aganliju) da se prođe ove vojne i da ne ide preko Drine?

” — „Mi odosmo, aga, al̓ ćemo opet doći moliti da se smiluješ.” Zatim odu svi. Moj otac mislio je opet da ide da moli. No tek što je tako zabrinut došao u srpsku vojsku, a momak dođe i kaže: „Hajde, kneže, zove te aga”.

Krv za krv neka ide”. I da bi se sinovac knežev i seljaci uverili, da je Turčin zaista ubijen, otvore vrata oni Turci i izbace Turčina

— Turci kažu: „Slobodno, tvrda je vera. Fočić hoće opet kneza od vašeg odžaka, i neće da ide, dokle iz vaše rodbine koga ne okneži”.

— Kad vidiše Turci, da nikako moj stric neće da ide u Valjevo, oni se spremiše da idu i rekoše: „E, Jakove, gotovi konak; eto ti sutra Fočića u gosti!

Ja pošljem za mog strica, da čas pre ide ovamo. — Ljudi kažu: „Evo vojske, no nama treba džebane; otkud ćemo dobiti?” Ja kažem, neka se oni samo kupe, a za

Del-Ametu: „Secite vi ovde, i u ovim selima kupite vojske što više možete; šaljite u sela: koji nije pošao neka vriško ide.

Od strica dolaze jednako momci i pitaju: „Kamo džebana? Vojska veće gotova da ide na Šabac”. Čekam Živkovića, ali ga nema da dođe.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Njegov sinovac Paja sluša ga u svemu: i čuva volove i svinje i ide u drva i vodenicu i gde god što zatreba. Samo je malo trom i jednako čmava.

« Gazda Raka, psujući veselom Simi i gde i šta ima, sagna već nazimad u obor, pa nakriči Paji da ide kući i da gleda da opet ne bude kake štete, a on okrete pravo u seosku mehanu.

Kumim vas, pustite me!... Kud ću od bruke sutra?!... Tek se dan i noć deli, a Sima obišao svoju livadu, pa ide kući; gunjac preturio preko ramena i pevuši polagano. Pogleda nešto u trnje kraj puta, kad ima šta videti!

— upita opet Sima. — Ne pitaj, moj brate... Zlo ti činim! Snađe me, vidiš, beda! Sima se obazre da ne ide ko, pa upita: — Ako te to tako jutros ubradi? — Nije, brate, jutros, nego još noćas... One lole Đura i Spasoje...

Hajde ja, hajde... Kad bih u Pavićevu livadu, dok ti nešto pristade za mnom. Kao čovek dole... Ide lepo baš kao čovek...

— A šta si to ćario u čaršiji? — upita onaj što je na kaišu izgubio. — Prodao sam malo žita i vune... Ide Đurđevdan, pa ti, bogme, imam muke. Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez da će mi oči iskopati.

Skinuti ne može. Hajde, Veli, da se polako gamiže, pa što bog da!... Uzme pređu i ono malo ribe pa hajd nasipom Ide tako polako, ide... Dok se obre pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu.

Hajde, Veli, da se polako gamiže, pa što bog da!... Uzme pređu i ono malo ribe pa hajd nasipom Ide tako polako, ide... Dok se obre pred njim crn pop! Asli crn kao ugljen, a lice i sve mu zaraslo u samu bradu.

« reče Petar i pođe. Popa nestade. Niti se znade kud ode ni šta bi od njega. Ama da rekneš da je što šušnulo... ništa! Ide on opet najlak nasipom, ide... Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. On je uze u ruku pa pođe malo brže.

Niti se znade kud ode ni šta bi od njega. Ama da rekneš da je što šušnulo... ništa! Ide on opet najlak nasipom, ide... Dok ti njemu spade s leve noge jedna pranga. On je uze u ruku pa pođe malo brže.

Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad — ali opet onaj pop.

Spade Petru i druga pranga. On uze bukagije u ruke pa nosi, a opuči sad brže... Ide tako ide, dok ti njega neka ruka dohvati ostrag za rame. Okrete se Petar, kad — ali opet onaj pop. »Daj mi, more, te bukagije!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Preskakao je trn, panj, sve što mu na putu beše, jer nije gledao kud ide ni gde glavom udara. Ali snaga ga poče izdavati. Dah mu je bivao sve kraći i kraći, a korak sve manji i manji...

I on pusti korake... Ali... najedanput zastade... Na nekoliko koraka pred njim poče pucati granje, kao da neko ide. On diže glavu i vide pred sobom čoveka... Da je smotrio vuka ili medveda, lakše bi mu bilo...

kolutovi leteli pred očima, a na duši mu nekakav težak teret, tako težak da mu je telo pritiskivao pa ne može da ide. I on se vukao i posrtao kao prebijen. Sve beše neodređeno i zbunjeno u mislima njegovim.

— Šta?!... Da lažem!... Subašu da lažem?!... Jesi li ti poludeo?!... Polazi!... I pogledom diže Lazara. Lazar ide, a kolena mu klecaju. Mislio je da beži, ali ne može; sem toga, znao je da od Marinka ne može pobeći.

Obujmi ga živa želja da sazna kako je to bilo, te stoga se reši da smesta ide Devi da ga pita. Nogić kao da je nazirao šta misli Stanko. — Odavde ćemo mojoj kući — reče on.

— Hajde, hajde, Crna Baro!... — smeškao se on. — Ide vrijema i nosi vas meni na peškeš!... Oči će vami iskakati od mojega blagoslova!...

Došao je kurjak do ovaca... 7. RASCEP Ivan stiže doma. Bio je veseo i raspoložen. Radujući se što mu posao ide tako za rukom, on se stade šaliti s decom što mu na susret izidoše, a šalio se obično izdevajući im imena.

Ona, dakle, ima pravo prekoračiti svaki prag, ako je samo primaju... I sad kako da ide u kuću Aleksinu?... On je jedared pljunuo na nju i okrenuo joj leđa. Šta će da mu kažu komšije, pa Ivan?... A ovamo...

— Onda, druga stvar. Ja kao čovek velim: ako ne možete, da vas ne mučimo. Ali već kad možete, onda... da se ide... Hajde, Mašo kućo, hajde polako... Sad bar možeš biti serbez.

— Zar i ti. Zavrzane?! — Ja!... Džumbusa radi... — Harambašo!... Šta činiš ti? — upita Nogić. — Ko hoće da ide — neka ide!... Ja tražim poslušnost! Ako je i tebi krivo — idi!... — Nije mi krivo. Ali Stanko...

Zavrzane?! — Ja!... Džumbusa radi... — Harambašo!... Šta činiš ti? — upita Nogić. — Ko hoće da ide — neka ide!... Ja tražim poslušnost! Ako je i tebi krivo — idi!... — Nije mi krivo. Ali Stanko...

— reče on, pa ga nestade u česti. Nasta mrtvilo... Vetar je povijao dugu travu. Dok zatutnja zemlja... To vojska ide. Malo-pomalo raspoznavaše se sve više i više konjski topot... On je dolazio sve bliže... Na drumu se pojaviše Turci.

Dučić, Jovan - PESME

Vaj, ništa više da ne prene Taj puhor sna i zamora, Penji se tiho, zimzelene, Uz ploču bledog mramora. SENKA Ide sen moja pored mene, Ognjena sablast i džin modar; Preda mnom kao vođ bez smene, Kao žbir za mnom, nem i bodar.

A Nedelja u šumi sela, Čeka kad prvi odmor dospe, Da širom polja brzo prospe Krvavih bulki mora cela. MRAK Ide red crnih jablanova Svu noć kroz mračno polje žita. Kraj puta negde huknu sova, Mesec se javi iza rita.

Često mi se čini da kô noćna plima, Sve u meni šumi od spomena sivi: I da mi je srce prepuno, i ima Strah da ide dalje i da što doživi.

I cela istkana iz sunčanih niti, Kao krupno jedro stojiš, nedogledna. Hoćeš li ostati ili proći? Kuda Ide tvoja brazda? Kakvo seme klija Putem tvog triumfa? I da li je svuda Samo tamni bezdan gde tvoj far zasija?

Pletem svoje gnezdo visoko nad vama, A još niko ne zna mesto toga gnezda — Ono ide kao što nad obalama Putuje u nebu izgubljena zvezda.

I po mirnom putu od mene do Boga, Ide čudno gnezdo, kao bajka gola; A svi zvuci otud što dopru do koga, To je glas još nikad nečuvenog bola.

I strašna raskršća sunaca, i puti Kud oluj svetlosti neprekidno ide, Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti Bog koji ubija oči kad ga vide.

život ti živiš u meni; Da budeš osećaj i san ti se sazda; Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni — Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Bez buktinja ide ta vojska što ćuti, Požar selâ svetli za marševe gorde... Vaše gromke himne ne čuše nam puti: Nemo ubijaju deca

Vodo vapijućih u velikoj noći, Osvetljenim putem sada ide pleme; Na rukama punim pobedničke moći Nosi svoje rodno nebo, kao sleme.

Njen je korak blag, i ona ide oborenih očiju, misleći na svoj zlatni pojas, svoje paunove, i hladnu mesečinu koju je jednom videla na planini Sinis.

Jurio je da javi svom gradu da ide neprijatelj da ga zapali. Na jednom večernjem raskršću, nedaleko od grada, zadržala je umornog putnika jedna mlada žena

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

— Natrag! A što? — Bogami, u onoj muci i nevolji ja ne znam ni šta mi je govorio. Znam samo da reče da će da ide. Pitaj tvoga Jocu! Ja se odmah umijem, obučem i uljudim. Nisam hteo ni kave piti, nego odmah otrčim u bolnicu.

— Pa dobro je išao, Mitre. — Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide! Moja mati šta će, ućuta. Kuka posle s mojom sestrom: „Ej, teško meni!

— Pa dobro je išao, Mitre. — Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide! Moja mati šta će, ućuta. Kuka posle s mojom sestrom: „Ej, teško meni!

Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan otpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša. Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući.

Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od

Taj dan bio je subota. Kad iziđoh na ulicu, ide svet kao i obično; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu.

Novak pandur dere se i određuje gde će ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten ćata ide s dobošarem po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje, pa viče: „Hodi, vruće!

— Nema je, pa nema! — reče kazandžija ljutito, kao čovek kome ne ide karta. — Nema je — reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.

— A što su mu odsekli? — Pa, kažu, hteo je da umre od rane, što je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge... Zar vi ne znate onoga s nogom? — Ne znam, — reče kapetan — nisam ga video. — Pa sve prosi pred crkvom!

Čovek je, u neku ruku, to se vidi — kako da kažem? — izgubio nogu, ide na štaci!Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana... Čovek je...

— Ala mi je i to lađa! Sanćim onda ide brže od kola! Da je čovek seo na kaku mu drago mrcinu — gde bi bio dosada! Piha! Šta velite, na dobrom konju?

A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode dođavola i ona, i ja, i kola, i sve! A ono ništa! Pa posle još ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Gospodin popa ode u crkvu da krsti, a posle krštenja ide kući detinjoj, gde ga poziva otac na ručak. Na vratima ga dočekuje Neca gologlav i malo postiđen, poljubi ga u ruku, pa

Ako bogatiji umre, oglašuju ga sva zvona i činodejstvuju oba popa; a ako siromašniji, onda, naravno, samo jedan pop. Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence.

— Kakva sreća, kakva sreća! — veli pop Ćira, pa se diže od stola, briše bradu od jela i ide u sretanje. — Baš dobro te se setiste i nakaniste, a mi, boga mi, skoro zadremali.

Svi se nasmejaše, a zatim nastade opet tišina. — Boga mi, već dvanaest. E, vreme je da se ide! — veli pop Spira. — Ajd’mo, diž’te se, da idemo. — Ju, zar već! — zaustavlja ih gospoja Persa.

metne pismo na poštu; a domaćin ostaje i zadovoljan razmišlja u sebi kako nema ništa lepše od učena čoveka, i kako sve ide kao namazano.

apotekar, hirurg, gospodin-notarošev pisar, ali ovaj samo onih dana kad gospodin notaroš nije tu u selu, inače ide kod Šolema Čivutina u trafikanu na komovicu.

i klanja se gostima i kad uđu i kad izađu, a posle podne jednako drži u rukama ono čim se ubivaju muve, pa po vazdan ide, ubija muve i rasteruje san, jer se boji »šloga«, pa ne sme da spava posle ručka.

Kako samo već da dozna: kakav je gost, kako izgleda i šta će se razgovarati? Da ode sad kad se krave muzu, — ne ide, nema smisla. Kajafa je ona gđa Sida, setiće se odmah. Aja, ne ide! Misli se šta da radi.

Da ode sad kad se krave muzu, — ne ide, nema smisla. Kajafa je ona gđa Sida, setiće se odmah. Aja, ne ide! Misli se šta da radi.

Ali tako je to u svetu! Pravo je rečeno da dobar glas daleko ide, a zao još dalje; pa zato se o pop-Ćirinom mačku više govorilo nego o pop-Spirinom, o kome poslednjem ćemo stoga i mi

a mačak se opet šetao po krovu onako isto gospodstveno i majestetično — korak-dva, pa stane — kao gospodin notaroš kad ide šorom po zvaničnoj dužnosti). Erža je baš kao što valja potrefila.

Sve to ide u crkvu polako i dostojanstveno, da se pomoli bogu, da se porazgovori, da posedi malo u porti, da razgleda kako je

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Poređao po grobu. I, ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao da ide, pobegne, ne sluša oko sebe više taj plač, cvilenje. — Tugo, Mito, domaćine! — Lele, sinko! Tugo čedo!

Cele nedelje bi tu tako oko klisarnice i groblja sedeo: da zvoni kad dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio.

Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I kao svake zime tako i sad hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala.

više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Lubu, da žive nevenčani, stid je bilo, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet, koja vajda kad Ljuba isti onakav. Od tada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ.

— More, ’ajd! Zar ja pa prosim? I, ne putem, već bi odmah preko grobova počeo da ide po groblju. I zaista on nije prosio.

Rukavi mu, i nogavice, ako ne dugmetima a ono vrpcama uvezani, stegnuti. I za čudo kako je bio lep, naočit. Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač.

I za čudo kako je bio lep, naočit. Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač.

I, radostan, poskakujući, odjuri u varoš s onim što je naprosio, pevajući iz sveg glasa. Obično ide u one mehane po čijim štalama spava. I tamo, ono što je naprosio, razdaje seljacima grdeći i njih, seljake. — Na, bre...

Rakiju da mi dâš. Domaćica šta će? Dâ mu. I tako od jedne do druge kuće, napije se. Ali tad ne ide kao drugi, ne zavlači se međ plotovima i ambarima da tamo spava, hrče, valja se onako pijan po prašini, već pevajući iz

prašini, već pevajući iz sveg glasa, kršeći se kao neki „ergen“, prolazi pored kuća najbogatijih i najlepših devojka i ide u najbolje mehane da tamo peva i igra.

Pa kad i mrak, noć padne, ni tada se ne umara ni smiruje. Onda ide iz varoši u krajnje, puste ulice, u njive, vinograde i tamo sam peva, luta...

VII Sam. I to toliko da neć sme slobodno ni nać zemlju da stupa. Uvek krijući se ide. I, obazirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

U selu S. ima lepa devojka u jednog grka, koja ima preko dve hiljade. Ljuba dâ opraviti kola i arnjeve, pa ide u S. Kad onamo stigne, dočeka ga lepo grk Sima Redić. Ljubi se dopada frajla Soka, a i Soka ne bi mrzela Ljubu.

Ja počitujem gospodara Čekmedžijića i hoću da verujem da je najbolji čovek, da ne ide na to da ženino potroši; al’, badava, sigurniji sam kad mogu još donekle nadziravati.

Čika-Gavra ide na put, pa dođe kod Peršunovića i s njim se dogovora. Ovaj zove i Ljubu, ali Ljuba se zahvaljuje. Kaže da bi on njih želeo

Kaže da bi on njih želeo videti u O., u svojoj kući. Skoro će biti u O. slava na svetu Petku, onde se ide na vodicu. Ljuba invitira gospođu Persu. Dođe vreme slave. Uoči dana dođe gospođa Persa sa ocem u O.

Ljubinog kuma otac tutor je te devojke. Ljuba se nije dugo mislio. Kola s arnjevima već su gotova. Sa čika-Gavrom ide u selo P., najpre kumovom ocu, pa onda devojci.

Tatijanina mati brzo se spremi i kaže kćeri da ne ide nikud, doći će đuvegija, trgovac iz varoši. Tatijana se smeši, slegne ramenima, pa kaže: „Dobro, samo imam napolju malo

Znam ja, ona bi pošla i za Grgura Drtića sina, koji sa ocem zajedno ništa nema, al’ to ne ide! — reče malo razljućena mati. — Da, kada bi mi nju pitali!

Sada Ljuba hoće Milenu Mileusnićevu da prosi. Čika-Gavra ostaje kod kuće, a sa Ljubom ide u B. njegove matere maćeha, koja je tetka Mileninoj materi. Dođu u B. Majka je već kod Mileve.

Dođu u B. Majka je već kod Mileve. Ljuba se preobuče u bircauzu, pa ide u vizitu. Dopadne mu se Mileva. Lepo je bila obučena i uštirkana.

Ljuba svoj posao započne. Salvet preda se, pa tranžiraj. Vrlo mu za rukom ide. Svi se čude njegovoj hitrosti; a i sam sebi se čudi, jer ovo je tek treći zec kog u životu svom tranžira.

On — salvet mu za gornje dugme od prsluka skopčan, glavom na desnu ruku nagnut — gleda šta Ljuba radi, da li sve po redu ide. Nož je bio jak, oštar, te Ljuba načini pravi majsterštik. — Gospodar-Čekmedžijiću, vi ste se zaista pokazali!

Ljuba neće proces. Opet mu nude devojku u B. Neće sam da ide, hoće malo da se odmori, te šalje čika-Gavru. Devojka ima tri hiljade srebra.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Moj muž se dosta odužio; neka ide ko se nije odužio, to bi bilo pravo. — Odužuju se jedni isti, i jedni isti se ne odužuju, odgovori joj Jurišić.

Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti. rata i sve treba pustiti da ide kako ide. I onaj Hristić što se oženio pre dvadeset i tri dana mora ostaviti ženu, ono divno vitko i vatrenostvorenje,

Jest, časti mi moje sa svim nesigurne, mora biti. rata i sve treba pustiti da ide kako ide. I onaj Hristić što se oženio pre dvadeset i tri dana mora ostaviti ženu, ono divno vitko i vatrenostvorenje, i sa mnom

U onoj tesnoj, neizvetrenoj sobi on se osećao mučno, ali čim pomisli da sad ide u širok, čist prostor razgali se najednom. Brzo je oblačio uniformu.

Eto ide vreme da javno napijaju zdravice i javno iznose slike kraljevih sinova” A suton je lagano obavijao Beograd i mir plave

A ja imam prava na opstanak i baterija koja me ne razume, i čast moja i dužnosti ispunjene sve to neka ide..... Ali brze, smetene misli navreše jedna za drugom i sve se zbrka očajno u glavi Hristićevoj: i one dužnosti i

Ona opasna, bezumna odluka koja mu je pala na um i koju je doneo posle primljenog naređenja da ide za osmatrača na crkvi, umirivala ga je donekle i on je čak osećao zadovoljstvo što se najzad, svršilo sa onim groznim

u nogu a on ulana ubio na mesto posred samoga srca iz svoga karabina koji je oteo u bugarskom ratu i bez koga nikad ne ide u izviđanje.

Mi imamo našu grobnicu, i tu ćemo, kad Bog rekne, ležati skupa. Ona druga baba, ogreѕѕe, i sama ide u Vrhovnu Komandu. Tamo je njen sin u štabu, oko menaže, a žena mu razvila barjak u Beoradu.

Tamo je njen sin u štabu, oko menaže, a žena mu razvila barjak u Beoradu. Sad ona ide sve da kaže, pa kud puklo. — Ja ili ona, pa koju više voli.

Gospodin sa onom naročitom kutijom ide u Ekonomno Odeljenja da tamo preporuči svoj patent. To je kastrola, spretno udešena i laka za nošenje, u kojoj svaki

I sad se ljutim i ja što se verenica moja razgovara sa drugim nekim čovekom na ulici, što šeta u parku, ide na koncerte ili tako šta. A taj čovek što je s njom govorio moguće je neuporedljivije čistiji od mene.

Afrika

“ odgovara on na italijanskom. — Jesi li Hrvat? — pitam ga našim jezikom. — A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže. Posle ručka akvarel.

Šalupa nije uopšte osvetljena, baca na nas oblake otrovnih gasova, i ide izgleda čitavu večnost kroz potpun mrak. Čak i u noći se oseća čađ pod rukom, gde god se ova spusti.

Zna da sprema poljsku kujnu i pristaje da ide za mnom gde god budem pošao. Odmah kupujem pribor za kuvanje, koga još nemam, konzerve, brašno, zejtin itd.

Moj vođ je g. od Sen Kalbra koji me ljubazno vodi sa sobom. On ide u Mankono, kao predstavnik jednog trgovačkog preduzeća, da bi kupovao sirovine.

Već rasa Baule, i posle sve više druge, kad se ide k zapadu gornjom ivicom prašume, nije više crvenkasto tamna kao na morskoj obali, već crno plavkasta.

Hrane se isključivo insektima koji idu na stoku. Odmah po podne pojavljuje se jedna košuta i ide pravo k nama na svojim vitkim nogama. Ona iznenađuje moga saputnika koji nikada nije video košutu po tolikoj toploti.

koji iznenada izbija na svetlost verande pred nas, crnac je belaca: isti crnac kad se sa verande vrati u noć, dok ide po jela, samo je crnac noći, divljine i beskraja.

Predveče dok moji prijatelji ostaju radi odmora, na stazi koja ide kroz šumu, čudnoj crvenoj stazi koja kao kakva arterija protiče kroz goru, ja odlazim sa nje pravo međ stabla, međ

Ovo je pleme toga trenutka bilo u punoj pobuni, ubijajući belce gde god ih sretne. Mladić je sutradan imao da ide na severozapad, u pravcu Đavale, gde belaca uopšte ni nema.

je odlazio polomljene slave sa Berezine, bez vojske, bez pobeda, sâm, odgovarao noćnim predstražama koje ga pitaju: „Ko ide?“ — „Velika armija!

Besni, jedemo u bifeu, a puštamo Sambu, prvoga boja i kuvara, onoga Sambu kog sam u Basamu uzeo, da ide u selo i ruča sa drugovima.

Potrebno je nekoliko godina, često, da se pokažu simptomi. Kod nekoga bolest ide lagano, lokalizuje se i sasvim, kod nekog napada odmah na organe, i srce.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JANjA: Od deset forinta, gospodar notarius? Kamo toliki novci? MIŠIĆ: To iz moje glave ne ide; nego kako je magistrat zaključio, tako se ja vladam. JANjA (Što ćim da radim?

JANjA: O, tihi, o keros! Ama ja go nisum pravio, de, ja sum čovek prost. MIŠIĆ: To ne ide u račun. JANjA: Treba da mi magistratu jošt plati šteta, črez tako ugursuzu. MIŠIĆ: To možete u sudu kazati.

Gospodin notarius, kakvo je to slovo? MIŠIĆ: Dragi kir Janja, vi znate šta je car, i carska zapovest. Ko protiv cara ide, može li se nadati milosti? JANjA: O istonoma tu patros! Kukavno Janjo, što ćiš da postradaš!

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Ova podunavska landmilicija, što još živi po zemunicama, i kolibama, sa svojim ovcama, svinjama, i ženama, ima da ide u kameralne teritorije. Ja to ponavljam: MORA. Imaće da se priviknu i nauče kameralnim zakonima. I varmeđskim zakonima.

Međutim, Trifun, koji je u onoj gunguli bio udaren po glavi, odbio je da ide. Odbila je uistini njegova žena, mati šestoro dece – sa poslednjim na sisi – koja se beše prepala, kad su joj Trifuna,

Činilo mu se da vidi njihove nozdre, duguljaste, unutra crvene, njihov dugačak vrat i mršave čeljusti. Njihov vrat, što ide uvis, iz grebena. Činilo mu se da vidi njihovu glavu, njihove tanke vlasi i rep, dug i pun.

„Ana će da ti kaže, serdce! Ti znaš da je ta tvoja Rosija daleko, a da su u mene sitna deca. Ali, ja sam, da se ide. Ako imaš čvrstu nadeždu da se treba dohvatiti Rosije, ja ću poći.

Piši ti tamo, u Beču, da svi mi idemo, i deca, i ja, i Đurđe. Ja sam za to da se ide. Takva sam. Kud put vodi sa mnom, pitaš? Kud hoćeš!

A traži da Đurđe vrati miraz koji je dobio! Đurđe se siromah kolebao. Priznavao je tastu da se ni njemu ne ide u Rosiju, ali, eto, zarekao se bratučedu, a potpisao spisak Ševiču, pa mu je teško.

Trifun nije bio samoživ čovek, niti zao otac, daleko od toga. Nije ni u snu pomislio da bi mogao da ostavi tu decu, i ide sam u Rosiju. Ne bi na to pristao, ni za živu glavu.

Ona je, kaže, gotova da ode tom Venecijanu. Gotova je i da ide u Beč, dvorskom savetniku, Maleru. Uverena je da njoj neće odbiti ni jednu molbu.

Sirota gospoža Kumrija, koja se osećala još vrlo mlada, smatrala je da je ta pomisao Trifunova, i Pavlova, da se ide u Rosiju, pokvarila, tako reći, ceo njen život.

Nabaviće ga i njemu, u Beču. A on ide u Beč i zato da tuži Garsulija. Otići će, kaže, i u Hofdeputaciju. Ići će i dvorskom sovetniku, Maleru, koji je

Sve neki mučenici, sve neki care Lazo. Kao da je umom poremetio! Trandafil se ni sa planom Isakoviča, kako da ide u Beč, nije slagao.

Isakovič treba da putuje u Beč, kao i drugi ljudi, kao oficir carstva, koji je apšit iz vojske dobio, pa ide u Beč, črezvičajnim poslom. A ne na konju, krišom, ludo, sa pištoljima u pasu.

Teodosije - ŽITIJA

Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se.

promeni, da je onaj koji je odrastao dobro i od onih koji su dobro živeli i u svakoj sreći tako brzo zavoleo da usrdno ide surovim putem, što se među mnogima retko nalazi. A bio je mladošću krepak i ne MNOGO izmučen.

I od tada se, osmelivši se, nije bojao razbojnika. Zažale da opet ide u Lavru svetog Atanasija, i uze blagoslov od igumana.

Još jedno treba ti da izvršiš, reč u jevanđelju Sina njegova: ,Ako ko hoće za mnom da ide, svega neka se odrekne i uzevši krst svoj, smirenjem za mnom neka ide̒. Primi ovaj moj savet kao dobar.

u jevanđelju Sina njegova: ,Ako ko hoće za mnom da ide, svega neka se odrekne i uzevši krst svoj, smirenjem za mnom neka ide̒. Primi ovaj moj savet kao dobar.

Izmolivši blagoslov od igumana, Savu sa sobom kao žezal starosti uze. A ovaj, po običaju, bosim nogama hoćaše da ide pred ocem, a milostivi otac, ne mogući trpeti, zabrani mu to.

A ovaj sa plačem moljaše da dobije milost i da tako ide dokle može, i nikako nije hteo prestati. A otac ga je molio i govorio mu: — Smiluj se na mene, čedo: kamenjem o koje

Znam, Gospode, da je tebi sve moguće što god hoćeš, i da iza reči ide delo koje se dahom usta tvojih svršava. Usliši me slugu tvojega i ne prezri moljenja mojega, za što se tebi, Bogu svome,

“ I umesto nagrade za isceljenje sveti njega obdari, i otpusti da ide svojima. A kada glas prođe o isceljenju raslabljenoga, svi koji su imali bolesnike prinošahu i pred noge svetoga

krotošću i verom ka onome Golijatu iziđe, i nađe ga gde je sabrao veliko mnoštvo raznih naroda i na otačastvo njegovo ide. A posred njih njega samoga, kao onog što David kaže: „Videh nečastivoga gde se preuznosi i uzdiže kao kedri livanski.

isposničkog i ćut ljivog života, još više od ljudske slave bežeći, bogoljubljem i brata svojega omrznu, i ne smilova se da ide ka onome koji plače.

Posle ovoga hteo je sveti zbog manastirskih potreba, ili još bolje — hteo je Bog zbog njega, a zbog poznatog uzroka, da ide u carstvujući Konstantinov grad, u kome je tada carevao Teodor Laskar.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

istočno od Iskra i od Ihtimana u Bugarskoj: tamo su mnogobrojni mongoloidni tipovi, kojih je sve više ukoliko se ide bliže Crnom moru. Zadruga nestaje potpuno kao i slava.

Poslednje ide dotle da mogu pustiti da propadnu velike tekovine, kad to samo od njih ili najviše od njih zavisi; mogu, dakle, onako

— Iz svega što je rečeno izlazi da su dinarski ljudi nesumnjivo obdareni živom maštom. Uz nju ide pesničko i umetničko osećanje, pokazano u pesmama koje su dobro poznate i koje se smatraju kao najbolje slovenske

Granica između njih ide zapadnom ivicom najviših dinarskih površi. Ovo su najkarakterističnije presedline i planine te granične linije:

grupu brđanskih i hercegovačkih plemena do Veternika — grupe koje pripadaju severnom varijetetu; od Veternika profil ide kroz grupu starocrnogorskih i srodnih plemena, zatim kroz bokeljsku etničku grupu, i ove pripadaju južnom varijetetu.

Često idu dva i dva zagrljeni. Kad se zaustave da obeduju uvek jedu zajedno. Čutura sa šljivovicom ili vinom ide od jednoga drugome.

Šumadinci kao i svi Srbi imaju genealogiju koja ide do u srednji vek, čitav niz careva, kraljeva i junaka, ali to nije genealogija nekih porodica kao u zemljama gde postoji

Da navedemo jednu od starovlaških pesama. Kosovo je zavijeno u gustu maglu. Banović Sekula ide na svome konju. Iznenada iz magle iskrsne neki nepoznati na belom, hromom konju, sa tri noge.

Ponekad uz njihovo lukavstvo ide duboka mudrost. Miloš Obrenović je imao ove osobine u najvišem stupnju. Ere neobično vole da se školuju.

Zemljište crnogorskih plemena je sastavljeno gotovo samo od krečnjaka, sve jače zastupljenog i sve čistijeg ukoliko se ide bliže Jadranskom moru, dakle preovlađuju oblici karsta.

Andrija Kačić Miošić, poznati katolički sveštenik u HVІІІ veku, rodom iz okoline Makarske, ide još dalje. Negova zbirka narodnih pesama je prava nastava o srpskim legendama i o srpskom rodoljublju, a mnogobrojna

Držala se krvna osveta, a sudije pri umiru zvali su se „dobri ljudi“, u južnoj Boki „mirotvorci“. Što se ide više u starinu, u Boki je sve više bio izražen ratnički karakter nekih svadbenih običaja, česte zađevice među

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Da nije slučajno mačak? — E, moj Brašnove, vidi se da nemaš iskustva — odgovori mu Slaninko. — Mačak ide nečujno kao sjenka, a to što lupka u mraku kroz kuću... to će prije biti neki mali, maleni konjić s tvrdim kopitima.

Omastio je šapice, brkove, nos, uši i ramena, toliko se trudio. — Ne ide ovako — reče on sav zaduvan. — Sad moram pokušati da pokrenem Tošu.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PAVLE (prekida ga): Zadržite vi, Aljoša, sve te papire, kod vas, ne ide se tako u smrt, kako vi to zamišljate. Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt?

Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt? Naprotiv, baš u tom slučaju valja živeti, valja postojati. Ako joj uspavate savest, smejaće se vašoj smrti; ne,

Ako joj uspavate savest, smejaće se vašoj smrti; ne, moj Aljoša, ne ide se u smrt za ljubav neverne žene. ALOŠA: Ne mogu! PAVLE: Ne smete biti tako slabi. ALOŠA (hteo bi da oponira).

Vaš muž jednog dana naljutio se na vas, napustio je kuću, rekao je da ide ne zna gde i ne zna kad će se vratiti. Takav ste iskaz dali pred istražnim organom. RINA: Da, tako je!

Požuri, molim te! (Ostavlja slušalicu.) Evo ga ide! XI SPASOJE, PREĐAŠNjI SPASOJE (novopečeni bogataš): Dobar dan želim! (Ljubi ruku Rini.) Izvinite, kucao sam dva puta.

Bolje to no da zbira mačke kô strina Jovanka. SPASOJE: Ne zameram, samo ne razumem kako je ne mrzi da ide po radnjama i traži da joj se seku oni komadići krpa. AGNIJA: Nemoj da kažeš, Spasoje, ima i to svoje draži.

On ne daje jednome sve, a drugome ništa. Ne može on vama dati logiku i pare, je l' te; to dvoje ne ide zajedno. On je meni dao ovo, a vama ono i rekao: evo vam, pa se vi sad razmenjujte.

Dakle? (Posle saopštenja koje čuje, lice mu se obasja radošću.) Hvala! Velika hvala! (Napušta slušalicu i ide Spasoju raširenih ruku uzvikujući.) „Ilirija”! „Ilirija”! (Zagrli ga čvrsto.) SPASOJE: Da? ĐURIĆ: Da!

ANTA (češe se): O, majku mu, baš mi se ne ide u 'apsu. SPASOJE: Ne ide se ni meni, prijatelju! Misliš ti to je tako: ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na

ANTA (češe se): O, majku mu, baš mi se ne ide u 'apsu. SPASOJE: Ne ide se ni meni, prijatelju! Misliš ti to je tako: ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na Bled, a ove godine idem u

Misliš ti to je tako: ove godine idem u Karlsbad, ove godine idem na Bled, a ove godine idem u 'aps. Ne ide se ni meni! ANTA: Pa dobro, šta ćemo sad? SPASOJE: Imamo, boga mi, da zapnemo.

(Ode u svoju sobu.) AGNIJA: Evo, i ja ću ti pomoći. (Ode za Vukicom.) VII SPASOJE (sam) SPASOJE (ide telefonu i zvoni): Alo, alo! Vi ste, gospodine Buriću. Izvinite što vas uznemiravam, ali stvar izgleda vrlo ozbiljna.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Zar otac nema novaca da ti kupi knjige i tašnu i sve što ide uz to, Slobodane Galac? - Koji moj otac, nastavniče? - rekao sam poluokrenuvši se, i to je bilo ono što ga je oborilo.

Nekada smo išli u isti razred, ali posle njegovog pokušaja da nastavnicu izbaci kroz prozor, on je prestao da ide u bilo koji razred.

- Biće mi posebno milo! - rekoh, a onda ga videh kako ide prema školi nogama od dva metra i s glavom crvenom kao cvekla. Opet sam usamljen na klupi.

optuživali između sebe, dok Draga Padavičarka, izmilevši odnekud, nije rekla da je videla pokojnog Džoju kočijaša kako ide od kuće do kuće i zvoni. To je bilo uverljivo.

sam da Rašidi kažem očima, a ona je potvrdno klimnula glavom i nastavila da korača uspravna i podignute glave kao da ide na bal.

- Tamo ćemo već pronaći neki šašavi voz koji ide za Sarajevo, Greta! Ne brini, ja znam da postoji takav voz! - videh ponovo Rašidino lice. Videh pruge, drumove i reke.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Sipa mu u čašu vino. — Fala, baš sam i ja sad ručao. Jesi l’ juče imao dobra pazara? Ta kod tebe uvek dobro ide. — Fala bogu, jesam. Imao sam noćas i lađara dosta u meani, samo ta vraška deca dame slušaju, već sve od posla izmiču.

Gospodar Sofra pak tek onda se na karucama vozio kad je trebalo veliku gospodu u deputaciji pratiti, ili ako ide u veću varoš, i onda bez dolame ne ide.

na karucama vozio kad je trebalo veliku gospodu u deputaciji pratiti, ili ako ide u veću varoš, i onda bez dolame ne ide.

— Šamika nek’ uči škole. — Da, nek’ uči škole, al’ škole mnogo staju. E, dobro, nek’ ide u školu, al’ šta da bude od njega? — On će sam posle birati.

Sad sâm sa mojim čistim novcima radim, posao mi ide dobro, napredujem, svet me već baš za bogatog čoveka drži; istina, već sam dobro stajao, ali ni pola nije bilo istina

— Tako je, i sam se nadam, da će od Toše čovek biti, dobro se uči. No kaži mi, Sofro, kako je s pazarom? — Ta ono ide polako, no rad bi’ što veće da započnem. Rad bi’ sa platnom.

Tako posle tog žalosnog prizora gospođa Soka se malo umiri, pa je on moli da decu ne plaši što ide na daleki put, da im kaže da će se skoro vratiti.

Devojke služe, mati naređuje. Tu je i „mali fiškal”, gleda u oca brižljivim pogledom, kanda oseća da otac ide na daleki put. — Jesi l’ sasvim prepravan, Sofro? Nisi li što zaboravio? — zapita Čamča. — Sve je u redu.

Već Šamika ide u školu. Već sad nosi malu „atilu”, mali crn kalpak od kadine, i žute mamuze, zasad još bez žvrkova, sa dugmetom, da

Otisnu li se lađari, dođe opet druga lađa, pa sve to tako ide svaki dan, svaku noć. Pa Peri nedavno prošlo tek sedamnaest godina. Već izgleda žut, preživeo, nikad ispavan.

Pa opet: „O kto, kto, Nikolaja ljubit”. I Čamča pomaže, ali sada mnogo bolje. — Je l’, Čamčo, sad bolje ide? — Hteo sam i ja još pre bitke otpojati moj tropar, svetog Stevana, ali nisam smeo, bojao sam se da ću se i ja i

on tumara, no njega se ne treba bojati, on na trgovce ne udara; kad ih nađe, dadu mu kakve robe, ako potrebuje, pa dalje ide. On najradije napada na bogate popove, osobito ako su kanonici, na spahije, koji raju ugnjetavaju, a sirotinju pomaže.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

pri utoci Dunava; poslaše ga zatim u Italiju, mada ga brat oženi, mada je imao decu, mada nije ni želeo, ni iskao, da ide. Pokušao je da ode iz vojske, ali zar onda nije išao isto tako za žitom?

Zemlja i njegova stoka, bolest dečija, plač, sve je bilo uzalud. Morao je svaki čas da ide onamo kuda nije hteo. Tako je bilo i kad se selio sa čitavom kućom.

bdenja, umornoj i bednoj, uplašenoj i zamišljenoj, učinilo joj se da je zaspala, baš kada ugleda, pod prozorom kako joj ide po vodi muž, sav obliven krvlju i mokar; neobučeni i neočešljani Vuk Isakovič, sa ogromnom batinom u ruci, koja je

nekoliko dana već, beše sasvim zatupeo mozgom, u naporu neprekidnog hoda, nošen, kao bujicom, sve dalje, ne znajući kud ide. Zato, ne gledajući oko sebe, pogledao je katkad u vis, kao da je odlazio sa zemlje.

Još prvog dana po prelasku granice, došao je Isakoviču ulak, sa zapovešću kneza virtemberškoga Karla Evgenija da ide neposredno za Vuičem, jer će Njegovo Visočanstvo Princ izići pred vojsku da vidi one Srbe koji su tako verno služili

Oslušnula je pri tom da li ko ide. Znala je da ih od muževljevog salona dele dve dvorane. Pošto je prozor bio uzan, on se nemoćno i teško, kao neki

Sad kad je morala da ide, nije joj se išlo i želela je da ostane bar samo toliko da može jedanput da provede sa njim nesmetano jedan sat.

Kad je dakle morao da otpočne, kako reče, da igra farao sa francuskim kraljem, pa da ide preko Rajne, što mu se činjaše glupo, uzaludno draženje Francuza, Karlo Lotarinški, usred balova i večera koje beše

ne samo da nisu činili se neposlušni, kao Karlu Lotarinškom, već naprotiv, polazeći sa njima, imao je uvek utisak da ide u lov, sa psima što ga gledaju ponizno i verno, koje može da napujda da razgrizu sve što mu prepreči put.

jutro, na zelenu travu, grejući se u isparavanju konja, do nekog obližnjeg drveća, da osmotri put kojim je hteo da ide.

Pri tom uz četu ide neki katolički pop, koji ispoveda i pravoslavne, tako da oni plaču od žalosti dok ih vešaju, nemajući kome da se mole

Naredi da se Antonoviču odgovori da pošalje do mrtvih odmah kaluđera i da ide pred Berenklaua, a da se u puku kaže da niko ne izlazi iz logora bez noža.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

U Sremu se to radi ovako: „Devojka, kako na Božić s jutrenja ide, treba upravo da ide na drvljanik, pa da ponese u kuću drva, ako unese cepanice s parom ona će se ti’ mesojeđa udati,

U Sremu se to radi ovako: „Devojka, kako na Božić s jutrenja ide, treba upravo da ide na drvljanik, pa da ponese u kuću drva, ako unese cepanice s parom ona će se ti’ mesojeđa udati, ako ne unese, onda

devojka, on svoju izabranicu, dok su u kolu, dodirne glavom zaklanog petla, i ona mora poći za njim „kao što kokoška ide za petlom“.

kroz odeću: „Kad nevesta pođe na venčenje, njena mati uzme semenke od konoplje, koje spusti mladoj u nedra, te sa njima ide na venčanje. Mlada za vreme venčanja malo podigne pojas, te to semenje iz nedara padne na pod.

⁵⁵ U Ponovcu kum, kad ide na krštenje, obuje naopako čarape i izvrne rukav od košulje, verujući da će žena koja ima kćeri ubuduće rađati sinove.

Poznato je verovanje da mlada još dok ide na venčanje, ukoliko ne želi da za neko vreme rađa, treba da izbroji onoliko odžaka na kućama za koliko godina želi da

U gornjoj Krajini, na primer, kada mlada ide sa venčanja, ako želi da ne rađa nikako, ona zaključa katanac, pa kada naiđe na neku vodu, baci ga u nju.

Ili, u istom kraju, mlada uzme tri piljka i metne ih pod desni pazuh, pa prilikom venčanja, dok ide s popom oko stola, triput se pred oltarom pokloni i u sebi kaže: „Kako ova tri piljka poroda imala, tako i ja!

(Ne sme se zaboraviti da se pri ritualnom prosipanju vode kaže: „Neka ide čisto i bistro kao voda.“) Rasprostranjeno je verovanje da žena, čim oseti da će uskoro roditi, treba da pređe dva puta

bio lak, babica treba da uzme zečiju šapu i da je propusti kroz nedra porodilje, izgovarajući ove reči: „Kao što brzo ide zec, tako brzo i dete da izađe!

⁷⁰ Njoj je takođe zabranjeno i da ide na pogreb, da ne bi rodila mrtvo dete. Trudna žena ne valja ni da pali voštanice za dušu pokojnika, a ne valja ni da

U periodu od Božića do Bogojavljenja jesu nekršteni dani, kada je za nju, i ne samo za nju, opasno da ide bilo kuda izvan kuće jer se tih dana često javljaju veštice, vampiri, karakondžule i druge zle sile i strašna bića.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Taj film je potukao sve rekorde u kratkom zadržavanju na repertoaru — totalni čabar! I, uopšte, mislim, prilično mi ide na jetru kad neko ko obilazi sve te festivale po venecijama i londonima, počne da kuka kako je nekada davno odvajao

— Tvoje su! — prošaputala je. — Voz ide sutra uveče, u deset i dvadeset. Noge mi se odsekoše od straha. U to vreme nije mnogo ljudi putovalo u svet.

– Gde li se uputio? — pita se Bel Ami. – Briga me! — procedi Pufko. – Šta misliš kuda ide? – Zaveži! Bel Ami s naporom okreće telo u pletenoj stolici.

Kad se kosi. Kad se tovari i vozi đubre. Kad se menja vreme. Osećao ga kako luta, kako ide. Ispaljen na Trusini, u podne, dvanaestog maja četrdeset i četvrte, već je stigao do blizu srca: »Nakve đavolje

Na roditeljskom sastanku ne zagleda svoje vršnjakinje u klupama, već znatno mlađu nastavnicu. Sve ređe ide bez sakoa, pravdajući se pred sobom da nema gde da smesti vozačku dozvolu, ključeve, novčanik, maramicu, lekove,

— upita kelner, otresajući salvetom nevidljive mrlje sa stola. —Poboleva — reče mladi čovek. — A ti? Kako tebi ide? —Gura se... —Baviš li se još politikom? —Ne, otkako su poskupele novine!

Hoće li ti odgovarati? — Ne verujem — reče mladi čovek i pogleda na sat. E, pa vreme je da se ide. Piši! Kelner napisa račun mičući usnama dok je sabirao: — Šest hiljada i dvesta pedeset...

– Kako ti već ne dosadi ta ista jedna stara ploča koju obrćeš godinama? – Ne pretiči! Vidiš da ti ide kamion u susret! – Oh, hoćeš li već jednom prestati? – Ti si prvi počeo. – Ja prvi počeo?

Kuda li ide, kome li odlazi? — misli ljubomorno čovek, osećajući da ovde njegova vlast i njegov ugled nemaju nikakavog značaja.

Matavulj, Simo - USKOK

Onaj najveći doglavnik Napoleonon, onaj što je glavio stanak s vladikom na Trojice, pa mu mi ne dadosmo da ide, pa se poslije s njim sastao u Kotor? — A, a, a — učini Stijepo. — Mrmonja! — Mrmonja! Mrmonja! — Mrkonja!

— Za danas je dosta. Labud, može biti, pravo ima! Ja sam vještiji zato što sam se vježbao, ali drukčije to ide kad se i nevješt bori za svoj život!

“... — Sad što ide dalje, ne umijem kazati u pjesmi, no umijem po prostu, ev’ ovako: „Gospodaru, željni smo te kao ozebao sunca, i ti nas

Dok se oblačio, pitaše se je li mu i to u dužnosti da zorom ide u crkvu. U isti mah prividješe mu se: otac, mati, brat, snaha i pop Felicijan; učini mu se da oni sa užasom posmatraju

— Moraš, vaistinu, kad gospodar ide. — Ko ti je to rekao? — Niko. Sâm to znam. — Dakle, ti si moj đak, Ko te je postavio?

A kad mu dođe novac od kuće, daće ga knezu da mu zida kuću. Rođak mu reče da prije podne ide na Njeguše, jer vladika piše guvernaduru.

— Čuješ đavola! — reče Crmničanin. — A da to ti niko vjerovati ne može, jer se svuda kaže: „Ko će dočeka, neka ide na Ceklin!“ — Braniš ih, jer ste kao i oni! — povrnu Cuca.

Najposlije i njemu je Anđe rođaka! — Vidiš, to ti je dobra misao, sinko. Neka ide! Neka ostane, ako hoće, cijelu nedelju! Reci mu da sam ja rekao. Neka uzme konja. Krcun otide u Jankovu ćeliju.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

) OTAC: No, fala bogu, skide mi se briga s vrata! MATI: Vidi se biti dobar momak. OTAC: Kako je, tako je, samo nek ide beda iz kuće. MATI: Koga ćemo zvati na prsten? OTAC: Zovi - komšiju jednog i drugog, pa eto ti.

DEVOJKA: Molim, prestante od toga jer ću pobeći. MLADOŽENjA: Samo jedan. DEVOJKA: Evo mi ide neko. MLADOŽENjA: Ah, kakvi ste! UGLED Z.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

ka osamostaljivanju: njena veza sa detetom postaje sve dvosmislenija; u zemljama latinskog kruga to osamostaljivanje ide sporije.

Veliki su majstori u šaranju uskršnjih jaja. Među lepše odeljke pripovesti ide onaj u kojem tata-zec išamara psa ukleštenog u jak i visok plot.

) Deci, kao ni primitivnim narodima, ne ide u glavu pojam autorstva; lepu pesmu niko nije napisao, niti ona može biti nečije vlasništvo.

Slikajući dečje ponašanje, pesnik se dobroćudno smeši, ali uz taj osmeh ide prodoran pogled, kome ništa ne izmiče. Prema blagim manama, on je blagonaklon; prema težim strog, ili ironičan.

koje nam, i inače, često dolazi na um: da li je mogućno odrediti granicu preko koje dečja pesma ne bi trebalo da ide ako želi da sačuva svoju posebnost, sam smisao svog postojanja?

Trud je utoliko uzaludniji ukoliko ide s pesnikovim nastojanjem da se „približi” deci. . U trećoj Vučovoj poemi ima i jednog i drugog, i slobodnog dečjeg

se, po mnogim nagoveštajima, uzrok takvo stanje morao tražiti u ustrojstvu društvenih odnosa, poetska intuicija, sama, ide dalje od tog objašnjenja, naslućujući u seljačkom paštenju prizor hiljadugodišnjeg čovekovog stradanja na zemlji i sa zemljom.

koliko juče cvetale ruže, i da se tek u poslednje vreme sve poremetilo: Džabe ti je danas što radiš, otelo se pa ne ide.

Poznavanje građe tu ide od zasenjujućeg suviška znanja o stvarima, do sveznajuće tuge i do humora. Psihologija je u sklopu tih znanja uključena i

blagorodni su i uviđavni prema svemu i svakome; deda Rade naklonjen je čak i lopovu Savi, „nikakvoj Vjeri” Svako ide putem koji mu je određen; nije na nama da drugima sudimo, već da praštamo onoliko koliko možemo.

kolone, nevezana, zapristajala je tanjušna Draginja Kečina pletući, u hodu, čarapu, jer tako je red u selu da cura ne ide nikuda dokona, mašući šakama.

počinju da zrače davnim sjajem, i pored samopodsmeha s kojim su upotrebljeni, ili baš zbog njega: Zamislite onda: bura ide, vetrova fijuk i talasi, i jedan talas princezu skide i poče mladi život da gasi.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ta mi smo i tako Srblji; a Madžari kad vide svoje kokarde, može biti da neće ni istraživati za protokole. LEPRŠIĆ: To ide malo dalje, ali rodoljubije sve dopušta.

MILČIKA (gledi na pendžer): Jao, mami! Eno je sokakom, sigurno će k nama. NANČIKA: Nek ide k vragu! 2. EDEN, PREĐAŠNjI EDEN: Ideš anjam... NANČIKA (na njega): Eređ pokolba! EDEN (pobegne).

To nije vojvoda! LEPRŠIĆ: Ko je kupovao barut dosad, kupovaće i odsad. A vidimo da iz Rusije sve ide. Zato nije trebalo ljudma volju kvariti. ZELENIĆKA: Šupalj je taj Šupljikac.

LEPRŠIĆ: Naše pravitelstvo nema eneržije, nema duha, otvažnosti, plana; jednim slovom: nema pameti, pa nam naopako ide. Ja da sam u glavnom odboru! Ali sad se u službu uvlače koji se znadu većma ulagivati!

SMRDIĆ: Taj Rus kao da na puževima ide. ŠERBULIĆ: Vidim ja, od nas neće biti ništa. SMRDIĆ: Naši su kukavice; oćedu vojvodinu, oćedu ovo, oćedu ono, a kad

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Zatim, ovo izdanje je ilustrovano, sa 109 ilustracija u tekstu. Najzad, uz ovo izdanje ide i bibliografija dela i članaka o srpskoj književnosti i srpskim piscima, kao i registar pomenutih osobenih imena.

II) Prelazno doba OD RACIONALIZMA KA ROMANTIZMU, doba koje ide od 1810. do pred 1848, i zahvata gotovo celu prvu polovinu XIX veka.

V) DANAŠNjE DOBA, koje ide od početka XX veka, koje je još u stvaranju i čije glavne odlike još se ocrtavaju. POLITIČKO I KULTURNO

To preovlađivanje ruskoslovenskog jezika ide brzo, za petnaest godina. Od 1725. do 1740. to je svršena stvar i ruskoslovenski jezik otada postaje jezik srpske

Alegorije su usiljene i izlaganje nije svuda jasno. Ali ovaj spev ima i svojih dobrih strana, i ide u relativno bolja dela naše oskudne umetničke poezije u XVIII veku.

Veliku školu, 1810. bogosloviju. 1810. postaje član Pravitelstvujuščeg sovjeta, iste godine po narodnom poslu opet ide u Bukurešt, početkom 1811. postaje ministar prosvete (»popečitelj prosvješčenija«).

Basne sastavljaju veći deo knjige, a posle njih ide drugi deo autobiografije i prevodi sa engleskoga. U Beču je 1789. izišla Pъsna na vzяtie Bъlgrada.

žena nije imala prava ni u crkvu da ide. Obradović ustaje protiv tih žalosnih zabluda i traži da se žena podigne do svesnog i razumnog života.

U svojoj verskoj kritici Dositej logično ide još dalje. Kao i svi njegovi učitelji i uzori: Jerotej Dendrin u Smirni, liberalni protestanti i prosvetitelji u Nemačkoj,

jula 1809. u svom književnom radu Muškatirović ide za stopama svoga učitelja i prijatelja Dositeja Obradovića. Već 1786.

Delo je proširen prevod nemačkog pisca Adolfa Hristijana Gasparija. Uz knjigu ide atlas sa 37 karata i »Klюčičъ u moe Zemleopisanie«, gde su izložene ideje o ovoj knjizi i o srpskoj književnosti.

Viloma. Uz knjigu ide poveći predgovor u kome prevodilac iznosi svoje pedagoške poglede; O samosti (Mleci, 1809), prevod sa nemačkog dela

Milićević, Vuk - Bespuće

Posvršavao je brzo sve poslove: spremio malo stvari; rekao gazdarici da ide na izvjesno vrijeme kući; brzo javio da mu se kod kuće spremi soba.

On mu ih dade bez riječi, rekavši da ide malo u Karlovac. Nije ni sam znao zašto ga je slagao. I on sleže ramenima. Svejedno.

Tako je dobro poznaje, zna svaki vir u njoj, zna prugu kojom se valja matica. Ili ide duž obale, derući cipele o oštro kamenje, zapinjući i cijepajući odijelo o drsko, crno trnje, krvaveći ruke kad se

Ko zna . . . Kad je digao oči, vidio je gdje prema njemu ide jedno seljačko dijete kome su tek negdje odskora obukli gaće kad je pošlo u školu, skide s mnogo muke svoju crvenu

Oni ne dadoše Gavri Đakoviću da ide kući na ručak. Ručao je zajedno s njima, dok se više njih, kod radnika, javljalo življe raspoloženje: viđale se žene i

Gavre Đaković posmatraše nju pred sobom, svježu i vitku, sa šeširom u ruci, gledajući kako njezina noga ide s kamena na kamen, kako se povijaju njezine haljine po tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače

u ruci, gledajući kako njezina noga ide s kamena na kamen, kako se povijaju njezine haljine po tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače od njega, i on hitaše a da nije znao šta je to što ga nosi, ne mareći za kamenje koje

kaže svojim nijemim pogledom; on se trudio da zaboravi na to, ali kadgod je obraćao oči prema njoj, vidio ju je gdje ide pored oca ozbiljna i bez riječi, i on se korio da nije trebalo da je žalosti.

Kad bi im otkazao stan? Neće moći, i šta da im kaže? Ne ide, nije lijepo ni pošteno da ih istjera iz kuće; nijesu mu ništa skrivili i učinili na žao.

Sremac, Stevan - PROZA

« odgovori majstor ili bakalin. »E baš mi je milo kad ti ide pazar, veli Jova, baš dobro te mi nećeš odbiti jednu malu molbu.« I onda iziće s predlogom.

Zar u mene nemaš vere? Kome sam ja još do sada zajeo? Ti samo nakrivi kapu!« — Nekome se već dosadi da ide sam, pa pošalje šegrta. »Pozdravio vas majstor i poslao vam ovo«, veli dečko i daje mu ceduljicu. — »A, vrlo dobro!

E, toga smeha onda! I to tako ide iz dana u dan, svaki dan. Takvim komedijama pri kartanju zbuni ga Jova i Švaba redovno gubi na »džandaru«.

— Slušaj, rođače! Da ja tebi dam dva. A? Seljak ćuti. — A? — Nisi ti mušterija! — veli i sprema se da ide. — Dva i po. — Jok... tri i po.

Kakve gospoje! Šta je ova gospoja Katika, Kristijanova žena! Ti ne znaš to, priko, ne ide ti u glavu, nisi bio vojnik... — O molim, molim, priko! — brani se polaženik. — Svaki je Srbin vojnik!...

Jova popusti, ali sada stade, onako sedeći, lupati nogom o patos i terati domaćicu da odmah ide i da dovede Latu Ciganina sa sviračima. — Ama, priko, batali to! — umiruje ga polaženik.

da krava ima četiri noge i peti rep, dva oka, i uveta dva, i usta; oči da vidi, uši da čuje, usta da jede, i noge da ide, rep pak da se brani od muva.

»Cvetna i velika! — rekla je, zevajući — zar nema što pametnije da vas nauči; pa to zna i naš »Ban«, što ide za kozama!« Red je bio da završi časove pre podne sa predavanjem iz srpske istorije. Bila je baš lekcija o caru Dušanu.

Radičević, Branko - PESME

1843, 5. dek. VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je kâno lepi dan Što kroz goru viri. A sa gore kraj potoka Stazica se dala,

„Dakle ide sunce moje, Oće dakle da se skrije, Gledni, dragi, zlato svoje Gledni srce kako bije, O mome mogu mi t' oteti, Ja

Ala jadan čupa kose, Gruva svoje mlade grudi, Vetri vapaj njegov nose, Oće skoro da poludi. Tužan ide on na groba De počiva njemu mila, Svaki danak dugo doba Suzā onde lije sila.

Ko silazi ono tuda, Da l' mi oči dobro vide, Da l' to vranac njegov ide, A na njemu, Bože moj, Da l' je ono dragi moj?

Dan i noć ja mislim samo na nju, Nojca ide — moma preda mnome, Zar ću samo u snu biti s njome, Nikad neću, nikad, Bože, danju?

! Kratko je doba, eto ide veče, Zlaćano sunašce već zapadu teče, Tavna će nojca skoro ovde biti, Pa će mi drago sve tamom obviti.

Pa sve tako pucaj, beri, Pevaj, igraj do večeri, A kad sunce veće seda, Besna momčad još se ne da, Ide kući, podvikuje, Puni puške, popucuje, Svirac svira, moma poje: „Kolovođa, zlato moje!

Al' je Stojan na krajinu makâ, Pa on čuva stražu od Turaka, I davno je kako tamo krenu, Njemu Rade ide na izmenu, Radivoja pobro Gojko prati, Pa ga moli i ovako brati: „Hajde, brate, hajde, Radivoje, Da ti zlato ja

Al' u četi junaka ne ima, Glednu dalje, i zaman bejaše, Već za njega zapitati šćaše, Al' eto ga, eto sivog tića, Ide Stojan i vodi vrančića, Za njim stupa ljuba verenica, Tužna jadna kâno robinjica.

sede, eno tamne noći, Al' Turcima niokle pomoći, Pa da im je jošte jada više, Eto straže u grad se slomiše: „Ide đaur — broja mu ne ima!

Jedva zora zabelela mlada, Na mrtvace bistra rosa pada, Kroz mrtvace suzna i krvava Ide, luta jedna ženska glava, Sve pregleda, a traži jednoga, To je Hajka, Ala joj pomogâ.

Brata sam mu na kolac popeo, A njega ću jošte na čengele, Samo čekaj — no sad da se ide.“ Taku riječ Mustafa izusti, Pa s družinom NIZ polje se pusti.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Hajde de da si bar vojsku odslužio, drugo bi bilo. — Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide. — E, e, laži samo. — Daj vamo pa ćeš vidjeti: Moljakao sam, ulagivao se, aja, nije pomagalo.

Samardžija se raznježeno zagleda uz dolinu potoka Japre i snizi glas kao da je našao zaspala zeca: Ide on u mraku za tobom — kuc-kuc, čok-čok!

Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje,

bi da pljuneš i okreneš natrag, iako ni tamo nemaš kud, jer si, oko sve prilike, dobrano zabrljao kud si god prolazio. Ide tako veselnik živopisac nekakvim uskim putem zaraslim u šibljak, nit je kolnik ni Pjetačka staza, a već iza prvog

Ne ide to nikako. Zar da padne tako s kišom, iz oblaka, a ti s njim pravo u kuću? A ja sam baš bio za ovoga „iz oblaka“ i s ra

Za njima se ispili kalajdžija Mulić, garav i veseo, a ubrzo poslije njega, kao da ide u potjeru, dopraši, još veseliji, naš seoski pjesnik Buro.

Kao da se tom slikom otkupio od svog veselog društva, bradonja se diže i krenu prema potoku (znao sam: ide da gleda ribe u oplićaloj, smirenoj jesenjoj vodi), a začuđena družina ostade da goneta kakvog li to sveca iznenada

Lopov i svetac, lijepa parada, tamo mu nekako baš i treba da ide, da ne kriva ni tamo ni amo. Te iste večeri, malčice šapatom, a više nemušto, bez riječi, na skrovitu mjestu, iza

— izduši Dane i potom splasnu i zaćuta. Više nije nalazio riječi za ovo čudno razigrano stvorenje o kome ide i raste priča kao o curi hajduku, barabar s Lazom Škundrom i Lukom Labusom, a kad tamo pred kuću — nema tu ni cure ni

Još su nekoliko puta kamarati zajedno odlazili kod Kečine Draginje, ali ni sami nisu bili načisto s tim koji od njih ide da zagleda i begeniše curu za sebe a koji je onaj sporedni, tek da se nađe kamaratu pri ruci.

kolone, nevezana, zapristajala je tanjušna Draginja Kečina pletući u hodu čarapu, jer tako je red u selu da cura ne ide nikuda dokona, mašući šakama. — E, volio bih da sam na Čavlinovu mjestu neg da je moja butum Lika i Krbava!

U osnovnoj školi s ponosom su me pokazivali novajlijama iz udaljenijih zaselaka: — Vidiš, ovo je onaj mali što ide s Drmogaćom.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ni hrana ne stiže redovno! Šta to znači? Znači: aga ima neke velike brige! Sve ide u prilog onom kako sam kazao... HUSO: Bolje da pitam Sulja...

A računaj da, ako te potisne s najviše stepenice, potisnuće te i s one najdonje! To ide po tom redu. HASANAGA: Mnogo si ti to nakitio. JUSUF: Ništa ja nisam nakitio. Mogo bi nešto krupno da ti prikači.

To ti zasad ne bi škodilo, dok se sve ovo ne razbistri. Kad beg već smiruje, ni tebi ne ide u račun da talasaš. HASANAGA: Znači, kažeš da pristanem? JUSUF: Ti vidi. Ja bih pristao.

HUSO: Kako to misliš da neće? SULjO: Nemam ja šta da mislim, video sam. Uz Hasanaginicu ide zelenko bez konjanika.

Svako svojim putem! HASANAGA: I ja sam se jednom ženio, i znam ko ide uz nevestu. Znam raspored. Ovde brat, ovde čauš, i tako dalje, ovde nevesta, ovde mladoženja.

Kadija! (Nasloni glavu na kolevku. Prilazi joj majka Hasanagina.) HASANAGA: Trudi se da zaplače, al ne ide! Ne može kamen... MAJKA HASANAGINA: Hasanago! HASANAGA: Ni za mužem, pa evo ni za detetom!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Beše kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, punim, stopalama... Kad ide on se klati, nija na jednu stranu, maše rukama, te izgleda da mu je leva noga kraća od desne.

šajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos.

— Sad, sad!... Evo! — Čuo bi se Dimitrijin oštar glas iz neke kuće, makar na kraj mahale. I učas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo I ponizno u onoga koji ga zove. Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene.

Žene, devojke i momci kako bi mu se što više smejali, izmisliše da on ide popi zato što se zagledao u popinu kćer Todu.

Uzalud ga žene i devojke gurahu i grđahu da ne ide za njom, on se nikako ne odvajaše. Tek kad se Toda okrenu i bono smešeći se manu mu rukom, on se tad odvoji od nje

— Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđeno pogleda. — Zar ne znaš da Toda treba da ide u selo? — Hajd, spremi! A Dimitrija se zgrnuo pa ništa ne razume. Odjednom se okrenu i brzo otrča Todi.

Ne boj se ti... — Ići će, Dimitrijo, ići će naša Toda, ali i ti mi se ne boj — reče mu blago Todina mati. — ’Će ide? — promuca on. Pa gotovo bežeći, natraške iziđe iz sobe i zavuče se pod ambar u baštu.

Kad dođe vreme da se ide na groblje, mati spremi veliku kotaricu i naslaže sve: pite, jela, začine. Naročiti momak to odnese na groblje.

Naročiti momak to odnese na groblje. Tvoja mati dođe, i, da ne bi izgledalo da ona hoće da ide u društvu s njom, traži od nje štogod da joj ponese. — Hajde, ’adžike. Daj ako ima što da ti ponesem.

Ja sam produžio školu. Stupio u život, u bujan, neobuzdan let, za koji mišljah da ide po vasioni, a ono, u istini, kretao se po običnoj, svakidašnjoj kaldrmi. Mladost! Da li je nje ikada bilo kod mene?

A ona, crnica, da je samo vidiš, sinko, pa duša da ti zaplače, ide po nadnicu, radi duvan, te sebe, dete i kuću drži... Eto na!

Slušam viku drugova, gde me zovu da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Vidim majku, kako pogurena ide po bašti i bere razne trave, pa sve to sa uskršnjim jajem i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ružâ.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Kad bude neko doba noći, zaljulja se jezero, on se jako prepane kad vidi da nešto od sredine ide upravo njemu: to je bila aždaha strahovita sa dvije uši, pa juriš na njeg učini, no on potegne nož i udari je i glavu

Čim carević uđe u sobu, otmu mu se oči gledati đevojku, kako je vrlo lijepa. U isto vrijeme smotri da ide jedna velika zmija niz duvar, tako se pružila da joj je glava više glave đevojčine bila blizu, pa se izdigne i

Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama

Pa odmah sjednu večerati. Za večerom se razgovaraju o svačemu, i naposljetku carević kaže da ide Baš-Čelika da traži.

Najposlije se riješi da nanovo ide za ženu svoju. Kad dođe blizu one pećine, uluči priliku kad Baš-Čelik bude otišao, pa ženu opet povede sa sobom da

Onda ga carevi sjetuju: — Idi sad kući, kad si se smrti izbavio. Carević njima veli da će još jedanput da ide sreću pokušati i ženu ma na koji način ukrasti.

Onda on nastavi: — Slušaj dobro što ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi

Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi: — Ne plači, zlato, ne boj se ništa.

Potom se carev sin kaže ko je on i otkud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put.

Pošto iziđe pred cara zapita ga car ko je, otkuda je i kuda ide. A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga ko je, otkuda je i kuda ide.

A on se oseče na cara govoreći, da je on carev sin, i da niko nema vlasti pitati ga ko je, otkuda je i kuda ide. Car se na to jako rasrdi i zapovedi te ga odmah okuju i bace u tamnicu; tako pozatvara i njegove ljude, a galiju mu

Pošto iziđe pred cara, i pošto car i njega zapita ko je i otkuda je i kuda ide, i on nepokorno odgovori kao i njegov brat, da je on carev sin i da niko nema vlasti pitati ga ko je i otkuda je i kuda

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2. MAKSIM, SOFIJA MAKSIM: U ovoj kući mora sve naopako da ide. SOFIJA: Šta se dogodilo? MAKSIM: Šta se dogodilo? Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce.

JEVREM: Nipošto, nipošto; ko neprestano pred neprijateljem beži, pokazuje svoju slabost, i on ide, da ga većma gnječi; ali kako staneš kuražno, i okreneš mu bajonete, da vidiš, kako se odma u pamet uzme.

MAKSIM (začuđen): Šta? SOFIJA: Ja oću. MAKSIM: Kako ti to govoriš? SOFIJA: Ja sam gospođa u kujni. JEVREM (ide radosno po sobi i lagano pljeska rukama): Pravo, pravo!

6. MAGA, PREĐAŠNjI MAGA (nebrižljivo obučena i neočešljana, u papučama; kad ide, vuče noge i reči razvlači): Pomozi bog, braco! MAKSIM: Evo pametne i valjane gazdarice. Šta si ti danas kuvala, Mago?

Tako je, kad joj se popušta; ali kako se bila razrogačila, jošt bi ona mene tukla. Hm! Hm! Da sama ide na bal, smem li je pustiti, a kakva je, ona bi to i učinila. Ej, prokleta ti duša bila, do čega me pod starost dovede!

Otoič mal me nije stolicom udarila. KUM: Mal nije? To je jošt dobro. Kod mene ne ide tako nepouzdano, nego što naumi, to i svrši. MAKSIM: Kad je tako, to smo mi obojica nesrećni.

(Odlazi.) MAKSIM: Plače li i tvoja, kume, kad ne može da ti doskoči? KUM: Plače; nego onda ne ide ona napolje, nego ja. Moj kuma Makso, imaš blagu ženu, pa si se razmazio, a da ti je moja na glavi, znao bi šta je pis.

NIKOLA: Ej, moj brate, moja je Maga dobra, to je istina; ali, pravo da ti kažem, smrdi joj trag, kud ide. MAKSIM: Bar joj nije do balova. NIKOLA: Nije, ali ne što ne bi milovala društvo, nego ne može da dospe.

MAKSIM: Na primer. NIKOLA: Kuća ti je čista, uredna; sve je na svom mestu, sve ide kao sat. Aspida nije, ali nije ni smrdljivica. Uvek čisto i pristojno obučena, ali se ne kiti kao gdikoje lutke.

MAKSIM: Slušajte, slušajte, kako joj ide jezik! SOFIJA: Neka slušaju. Žena je u kući mlađa, to svaka pametna treba da prizna, i kao takva dužna je uvažavati i

MAGA: O, teško si ga meni! (Odlazi.) NIKOLA: Eto vidiš; može li biti bolje naravi? Ali zaludu, kad joj ne ide ništa od ruke. MAKSIM: Opet sluša barem, i daje se ispravljati.

8. LEPOSAVA, PREĐAŠNjI NIKOLA: Šta je Leposava: obuče l se Maga? LEPOSAVA: Evo je gdi ide. NIKOLA: No kad je dao bog! A zašto se ti nisi obukla lepo? LEPOSAVA: E, mene se to ništa ne tiče.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Jest! Ali ako Sreti dođe ćud, pa okupi batinom? Oho, milostivu gospođu batinom? To ne ide, zašto bi našoj gospođi dosad bila leđa kao čivit. Bože moj, da nešto prođem obučena sokakom.

(Čuje se lupa od karuca.) I to je čudo da pre podne u šetnju ide, ko jošt izjutra u šetnju odlazi? STEVAN (krsteći se stupi): Da mi je ko kazao, ne bi verovao.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

rukama, da šene, da se tuku sa dripcima zbog vas, neka im propadaju kartoni za premijere jer vam se baš tada, kao, ne ide u pozorište.

Posle će kazati: „Mi te nećemo zadržavati. Radi šta hoćeš!“ Maman mu sada upravo šapuće: „Pusti je samo neka ide; garantovano se vraća do devetke. Biće manja od makovog zrna!“. E, vidite, u tome i jeste štos!

“ Ništa, ništa, samo ti furaj! Ko je treći? Nema ga. Tako vam je to! Dok vam sve ide kako treba u životu i oko njega, prosto je nemoguće da eskivirate sve one koji žele da se druže.

prelazi ulicu, s peškirom oko vrata i sa četkicom za zube u ruci; da ga čovek slučajno pogleda sa strane, mislio bi da ide u kupatilo s najlepšim šarenim pločicama.

Obično je to bilo nagvažđanje o poskupljenju novina ili o tome kako mi ide učenje. Odjedanput, čovek iz kioska propade u zemlju. Zameni ga neka leva žena.

na tribinama, kao da posmatram samu sebe kako trčim po stazi na deset hiljada metara sa životnim preprekama, pa kada ide dobro, onda navijam kao luda, ali kad počnem da obaram sve one crno-bele letve, bogami, tada sam u stanju da na pitanje

I tako svet stoji i prodaje zjala ne ide mu nikako u glavu da postaje i srećni saobraćajci. Ali, pre nego što se vratimo u staru Golfijanu, pozabavimo se još

Sačekaću ih lepo ispred vrata i zamoliti da mi pokažu kuda se ide do varoši, kao, ja ne znam, kao, nisam odavde! Kao, znam ja da i oni imaju svoja kola, ali zašto da ih troše kad su

Slegnem ramenima i otputujem zaboravivši potpuno na paket u torbi. Jao, da ste samo videli Mišelina! Ide pored mene i pozdravlja apsolutno sve živo što nosi uniformu! Na časnu reč!

Gledajući neprestano onu tašnu u zubima psa, matori upita gospođu da li njen ker možda ide u školu? — Ide, ide ... — prihvati dama štos, i ne sanjajući šta se iza brda valja.

Gledajući neprestano onu tašnu u zubima psa, matori upita gospođu da li njen ker možda ide u školu? — Ide, ide ... — prihvati dama štos, i ne sanjajući šta se iza brda valja. — Pa, kako je bilo na roditeljskom sastanku?

Gledajući neprestano onu tašnu u zubima psa, matori upita gospođu da li njen ker možda ide u školu? — Ide, ide ... — prihvati dama štos, i ne sanjajući šta se iza brda valja. — Pa, kako je bilo na roditeljskom sastanku?

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

(Ulica.) ALEKSA, malo zatim MITA ALEKSA (drži jedno pismo u ruci): Dobro, dobro! Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške, nije mi stalo. Ja sam jedanput čuo da devojka nije čovek, i to mi je dosta.

JELICA: O, molim, neka ide dole kod nas u kujnu, može pošteno ručati. ALEKSA: A zašto? Nek se malo napati. JELICA: Zašto bi se patio, kad može

MARKO: E, vidio ćurku, pak hteo da joj prišije magarca. JELICA: Zacelo, tatice; ima jedna mašina na kojoj se ide. MARKO: No, komedije; i to da čujem!

Osobito nećete pred nevestom svojom imati nikakve tajne. (Čita dalje.) „Znaj da Marija kao utučena ide. Ne ubijaj sreću toj devojki, nego svrši, kad si joj obećao.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Delija momče kroz goru grabi, ide u najam opasnoj babi. U divljem klancu vjetar svira, i voda buči niz tjesnac strmi, zlaćana zrnca potok spira, a

Vučica ide čupavog lica, nečijim tragom oprezno njuška. Prošla je mala Crvenkapica. Starino lovče, gdje ti je puška?

U samu zoru maglica pade, ozeblom šumom zaigra kos, umoran Mjesec domu se krade, oprezno ide, plašljiv i bos. Šulja se Mjesec, utvara prava, kad, gle, na pragu — bakica spava, spustila glavu, srebri se kosa,

Tamo i oblak ide planinom ogrnut, kaže, teškom slaninom. A Žuća, opet, saznao davno kako je tamo zabranjen post, povazdan, kaže,

Ostaću valjda živ.“ Sanjaju polja pod zlatnom lunom, dok Ćosa ide sa torbom punom, veselo noge jezde. Putuje mlinar bez brige, straha, kite ga velom srebrna praha nemirne krupne

Pomeljar Ćosa uzima torbu i brašno sipa, kući se sprema. Divu je Brki skuvao čorbu, pa više posla u šumi nema. Ide i pjeva: „Evo me živa, odsad se, ljudi, ne bojte diva.

Zelenim ruhom kite se puti, a Ćosa ide, ništa ne sluti. Išao Ćosa po mrkloj tami čitave noći i nije stao, i s praznom torbom, u osvit sami, pred svojim

Patuljak Rudar luta po tami, ide po gluvoj rudarskoj jami, pijukom kuca i lampom škilji, pažljivim okom u rude pilji, znakove daje, lagano hodi,

Oluja ide, drveće puca, oblak se vuče crnji od gunja, a mala Rada na vrata kuca. „Otvorte ljudi, bojim se munja!“ Uzalud zove

„Sada ćeš poći ka suncu bliže!“ — reče mu Rudar i pijuk diže. Lovac kroz tamu ide bez glasa gdje šuma bujna do neba stasa. Tu ptica rajska na grani spava šarena repa ko duga prava.

„Draži je meni moj skromni dom!“ Šušteći šumom jež meri put, kroz granje mesec svetli mu žut. Ide jež, gunđa, dok zvezde sjaju: „Kućico moja, najlepši raju!

“ Prišli svijetlu, gledaj čara, tu koliba stoji stara, kroz prozor im pogled ide, imali su šta da vide: unutra kraj sofre fine, sjede četir gazde njine, pa se časte,

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ali mnogi me zovu Roldana. — Ivona je lepše. Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine. U idućoj ulici, koja ide pravo između dva reda kamenih kuća, ispod antičkih utvrđenja i nad jezerom, dve ili tri glave me gledaju kroz prozore.

Susrećemo prvo jednu, zatim drugu barku sa ribarima koji bacaju mreže. — Dobro veče. — Dobro veče. — Kako je? — Ide, ide! Pristajemo uz sasvim kratak molo na koljima. Čovek će ostati u čamcu da istovaruje; žena me vodi.

— Dobro veče. — Dobro veče. — Kako je? — Ide, ide! Pristajemo uz sasvim kratak molo na koljima. Čovek će ostati u čamcu da istovaruje; žena me vodi.

Ja samo provodim leto kod ujaka i ujne. — Vaša ujna je iz Saragose? — Da, to je jedinstvena ujna. Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice.

Vikao sam: Videćete da to ne može tako; da vam neko neće dopustiti da ide tako! To nije da sam se bojao za svoj dućan, da će ga zatvoriti, selo ne može bez ijedne kafane, već sam rekao što sam

— Šta se čini sa zmijom? Ubiću je. — Ali kad ti kažem da je to veliki gušter i da je koristan. Pusti ga da ide. — Htela me je ujesti. — E strahovito si glup. Gušter hteo da ga ujede!

— Zaista? Koliko vi sve znate! — Kaliko se može! Hoćeš li doći posle? — Možda. Evo jedan naš prijatelj ide da vidi Pipa. Zdravo, prijatelji! — Otidi, Pablo, napred, da kažeš da dolazimo. Ovuda, kroz hodničić, dragi gospodine.

Mladić se diže pridržavajući se za sto, i skide kapu. On ne kao da prezdravlja već kao da ide smrti; tako je izbolovan njegov osmeh, i tako je bez života ruka koju pruža.

Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven.

— To je kao moja majka koja nije htela nigde da ide da joj se ne bi šta dogodilo, a onda je jedanput zaželela da ide na svečanost na Ostrvu, pa u čamcu umrla.

— To je kao moja majka koja nije htela nigde da ide da joj se ne bi šta dogodilo, a onda je jedanput zaželela da ide na svečanost na Ostrvu, pa u čamcu umrla.

Sve postaje materija, jer materija dobija vrednost iznad svega... Onda se vrata otvaraju i žuta svetlost ide na nas i čini da opet noć svuda iza nje postaje crna kao mastilo. Neko pita: — Dakle? — Dečak.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Mila deco! Za molitvom Neka ide trud i rad, Da u vama starost nađe Napredniju unučad. NA NOVU GODINU Srećno nek je novo leto, Srećan praznik svima

Godine stare brzi let U burnu večnost streme, I novo leto zdravi svet, Novo nam ide vreme — O, mila deco, takav san Nek snaži vaše grudi, Kad novo doba, novi dan Godinu novu budi.

Napred ide četa snažnih kopljanika, A za njima sluge s rujnim buktinjama — I mrtvački sanduk. I hor sveštenika Oglašava ponoć svetim

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Jereticima se ide naruku i to mrtvim, a za mene ostaju spletke dvorske i teške grdnje s neba! KOSOVO Sad je to priča u gradu budala,

čašu dok se o krvništvu priča Hleb je upreden u konac što prolazi kroz tela Bićeš prošiven svetlošću što ide za tobom od počela Da bi te vratila sopstvenoj mrvi i svom bolu Potpuno sâm.

njihovu se dušu moliju i tela da im ne skvrne veštice Druzi da budu slobodni od besa Strava Ubijen je gospodar naš ide glas i jed plaču senke suze vinogradi ubijen je između obale i zamka pao je preko svog čardaka nose ga mrtvog na

veća gle stub po sredini i borova rast oko svete Katarine ne gori više žbun ne traži pustinjom Mojsije vodu Lutanje ide na Sever sunce najjače sija gde se mora lede Mali je Sinaj isposnik nije veći od tačke i sunce je manje od svog

Očekujem novi sabor k njemu ide možda ta devojka što nosi čabrove s vodom i kazuje kako se zove bilje kakav trud i zvonak govor daleko li je Arilje?

trube uzmite gudala iz knjige starostavne to može da vam vredi ostavite kurvu iza sebe u takvom se društvu ne ide pred lice višnje dosta su me cimali sa svih strana Jagnje je došlo da vas blagoslovi gledajte njegov sjaj mi smo mu

1972-3. TO SLOVO 1. Dok ide ispred nas dlan koji nas vodi i gleda miluje našu vlas izlazi iz ramena svetli na polasku u svet i odmah kaže:

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

AGATON: Udesio, nego! Kô veli: neka moja familija, tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica; neka idu za sandukom oborene glave; neka dolaze na sve parastose i neka mi

Više mu dođe kao soba, ali nije za spavanje, jer je prolazak. Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice.) Gore je pokojnik i umro. (Pođe ka stepenicama i svi za njim.

kafa! Dockan malo, ali možemo i ovako s nogu! (Uzima šolju i u dva gutljaja ispije i nastavi put.) TANASIJE (ide za Agatonom, uzima šolju i srkne): Koliko samo da srknem. (Odlazi za Agatonom.

) TANASIJE (ide za Agatonom, uzima šolju i srkne): Koliko samo da srknem. (Odlazi za Agatonom.) SIMKA (ide za Tanasijem): Hvala, ja pred podne ne pijem kafu. (Odlazi za Tanasijem.

(Odlazi za Agatonom.) SIMKA (ide za Tanasijem): Hvala, ja pred podne ne pijem kafu. (Odlazi za Tanasijem.) PROKA (ide za Simkom): Hvala, ja ne pijem kafu. (Odlazi za Simkom.

(Odlazi noseći šolju.) GINA (uzdišući): Hvala, nije mi do kafe! (Odlazi za Trifunom.) SARKA (ide za Ginom): Hvala, ja ne smem da pijem kafu zbog uzbuđenja. (Odlazi za Ginom.

AGATON (nailazi sa strane, za njim Simka. On ide kruto, jer je pod leđa od kaputa metnuo veliki srebrn služavnik koji donjim krajem viri).

NEKOLIKO GLASOVA: Jest, jest. To bi dobro bilo! AGATON: Probao sam ja to, nije da nisam probao, ali ne ide. Ni reči neće da kaže; veli ne zna. PROKA: Ama, kako ne zna kad je on pisao testament?

MIĆA (koji je stalno izvirivao kroz staklena vrata ne bi li spazio danicu): Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga advokat ide ovamo! SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom?

je stalno izvirivao kroz staklena vrata ne bi li spazio danicu): Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga advokat ide ovamo! SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom? MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom?

SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom? MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom? SIMKA: Ama, sa onom devojkom?

SVI (iznenađeno): Ide? MIĆA: Da, ide s njom. GINA: Je l' s tetkom? MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom? SIMKA: Ama, sa onom devojkom?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš... nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet će doći.

On me gotovo ubaci, te mu dodadoh ruku i izvukoh i njega. — Tako — govorio je trljajući ruke — sve ide na snagu... Pazi da ne uđeš — dobaci jednome, koji samo pomoli glavu.

— Ide kô marva i ne gleda gde gazi — govorio je sav crven u licu, pa se opet obrati vojniku: — Jesi li razumeo? Onda mi prič

Evo, baš onaj mali pešak sa zabačenom šajkačom, pognuo se grešnik i ide možda da pogine. Ne možda, već sigurno... Sutra, možda baš u ovo doba, ležaće iskolačenih očiju i krvavih usta.

idemo opet na Čevrntiju. Tamo su naše teške i neprijatne uspomene. Priča se kako nije dobro da pogreb ide istim putem. A mi naiđosmo opet na onu nesrećnu Bitvu, gde još leže mrtvi, naduveni konji i prevrnuta kola.

— komandova neko iz baterije, a mi okretosmo durbine na tu stranu... Ugledasmo dugačku povorku kola, kako lagano ide u našem pravcu... Na čelnim kolima sede neki ljudi, I drže beo barjak na kome se vidi crveni krst... Mi se zgledasmo...

Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi, vidi se mali rov.

Neki potrčaše u zadnji zaklon. — Eto ga! — viknu izbezumljeno stražar kod mitraljeza, kao da ide strašna avet od čijeg pogleda ljudi umiru. Stajao sam kao okamenjen, ne znajući ni kuda ću, ni šta da radim.

— U vojsci sve ide po upravnoj proporciji: najveću pohvalu za tvoj podvig dobio je komandant puka, manju komandant diviziona, a najmanju

Obrijan i napuderisan, sa nakrivljenom kapom nad jednim okom, sav ustreptao, jahao je potporučnik Aleksandar kao da ide na paradu.

Vojnici ga odmah raskopčaše. Na telu ne beše rane, a međutim krv mu neprestano ide iz usta. Sigurno je kontuzovan od udara zemle. — I mene nešto bapnu u rame!

Danas, sutra, prekosutra. A i onda bi žene isto ovako kukale. Gl’aj si posla, Učo! — ide Aleksandar za svojom logikom. — Vidi ga sad! — ljutnu se Milutin. Zatim poče živo: — E, molim lepo.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Ali eto i ona zlo prođe, a nije baš tako meka, ume dobro da govori. Badava, mora tako da ide, kad smo bačeni na milost ovim bezjacima!... Sreća te država daje platu; onako bi se lipsalo od gladi...

— Crtajte na tabli. — To već i onako moram... pojedine okruge, ali opet ne ide to tako... bez cele mape. — Mi ćemo zamisliti da smo među divljacima, pa ćemo se domišljati od svake ruke, reče ona i

u Orlovici, a i po ostalim selima, još nemaju ni pojma o higijeni. Treba vlast da ih nauči... Bez sile ne ide... Uđoše u školu, prvo u Gojkovu učionicu.

— Eto... vidite kako to ide, odgovori joj on, gledajući je pravo u oči, jer ona razgledaše upisnicu. Gledaćemo... Ona iziđe u dvorište.

I Gojko pusti svoje đake, pa joj priđe, smešeći se: — Šta... ne ide vam sve kao podmazano? — Man’te se... Kad bih znala da će ovako ići cele godine, bacila bih sve još sad. — He...

Gojko i Ljubica se zgledaše i nasmejaše. Posle podne taman počeše rad, a uđe Stojan i javi s praga: — Evo ide učitelj brezovički.

More, slavan je život, slatko je živeti !...« — Pa ne hvalite se, gospođice, početkom u radu. Zbilja, kako ide ? Danas ste počeli. — Ljutila sam se mnogo. Nisam još... (ona poumi da kaže: dorasla) naviknuta na taj posao.

Mislim baš da bih mogao, kad bih se odlučio. Što, zar je to teško : vrd... vrd tamo amo, pa ništa... Ali ne ide, badava, znam ja sebe«.

nego sa njim tamo amo, pa celo jutro. I šta su imali toliko da govore? — Ludorije !... A ovamo sad gledaj je! ide kao ubijena... i odmah sam poznao da joj nije bilo po volji. I Stojan tako veli.

Obaveštava ih, pomaže im, upravo uči ih da misle, ali su to deca neuka, divlja, pa ne može sve da ide kao po loju... — E dosta. Iziđite sad malo napolje, reče Velja deci, pa se uputi k svojim gostima. — Kako...

d. A sad je već vreme da se počne raditi. I jeste li videli kako ide slavno : polovina već znaju da razlikuju oba glasa! A tek smo počeli, od juče...

— — Ha-ha-ha... te još kako! Pitajte Gojka kako on misli. — Da, slavno ide! odgovori Gojko odlučno. — Vidim ja kako se vi mrštite...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

U njoj poju tri anđela, Oni poju rajsku pesmu. Otud ide božja majka: “Stan’te, ljudi, stante deco, Stani goro, stani vodo, Da slušamo rajsku pesmu, De gu poju tri anđela!

A ja lego, da pospavam, Progovori bela vila: “Ustaj gore, mlad vojvoda, Otud ide čudno čudo, Čudno čudo neviđeno, Straota je pogledati, A kamo li dočekati!“ 17. Vojevao beli Vide, koledo!

26. Ide moma od ovce, Vedro nosi na glavu. Vedro gu se preliva, Momi kose preliva. Turci kose sekoše, S kose konji šibaše

Da l’ je sunce, da l’ je jasan mesec? Nit’ je sunce, nit’ je jasan mesec, Već zet šuri na vojvodstvo ide. 60. Dobro došli, kićeni svatovi! A za Maru gizdavu đevojku!

74. Ide soko, vodi sokolicu; Vlago majci - zlatna su joj krila. 75. Lijepo l’ je niz polje gledati Žutu dunju među listovima

U Budvu se mlad Jovo ženjaše, Iz kola mu vila klikovaše; U taj danak, u koji s’ ženjaše, Tanka ga knjiga dopade, Da ide duždu na vojsku, Ona mu mlada govori: “Budi li ideš na vojsku, Kome me mladu ostavljaš?

žele tri jetrve, Legoše mi pospavati, Dok sa žita rosa spane; Kad se one poprenule, Ali sunce na zaodu; Otud ide svekre Petre, Da on vozi trudne snae, Trudne snae i umorne; Pa besjedi svekre Petre: “Šta ste take, mile snae!

Savo vodo, pozdravi mi dragog, Da ne pije vode iz te Save — Popit će mi moje oči plave! 124. Karavan ide preko Romanije, Za karavanom Simo Sarajlija, A za njime Stojko kiridžija: “Oj Boga ti, Simo Sarajlija, Je l’

Star je vojno trula javorina, Vjetar duva, javorinu ljulja, Kiša ide, javorina trune; Mlad je vojno ruža napupila, Vjetar Duva, ruža se razvija, A od kiše biva veselija, Sunce sija

Ali ne smem od brata tvojega: U tebe je bratac kavgadžija, Kudgod ide, on zameće kavgu.“ Kad to čula lepota devojka, Ona ide u goru zelenu, Te premeće drvlje i kamenje, Dok je našla guju

“ Kad to čula lepota devojka, Ona ide u goru zelenu, Te premeće drvlje i kamenje, Dok je našla guju otrovnicu, Zaklala je zlaćenim prstenom, Utočila po

246. Sanak ide niz ulicu, Vodi decu za ručicu, I dečici govori: “Spavajte mi, deco mila, Da se siti naspavate, Da izjutra

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Levo, na blagoj padini prema reci pod stablom velike lipe, nalazi se hrastov sto okružen klupama. Desno se ide na ulicu.

GINA: Ko će biti, batinaš! VASILIJE: Batinaš? GINA: Vidiš li ti ovo? VASILIJE: Šta je to? GINA: Kud god da ide, ostavlja krvav trag! (Potiračom pere kaldrmu) VASILIJE: Da čovek ne veruje!...

GINA: Meni su sve lađe potonule u ovom koritu! (Iz kuće izlazi Sofija i ide prema reci) JELISAVETA (s verande): Sofija! Gde ćeš sad opet? SOFIJA: Da uhvatim još malo sunca!

SIMKA: A šta je bilo sa Anđom? MILUN: Karamarković? Nju su, čuješ ti, ubili posle! Spremala se da ide kod šćeri, na babine. A oni ti upali. Čulo se spolja kako ona iznutra zapomaže! A straža je posle privela ovoga njiovog!

(Ulazi Blagoje) TOMANIJA: Šta sad misliš da radimo? DARA: Prvo treba da pođemo tragom, da vidimo gde ide! BLAGOJE: Ide gore uz reku! DARA: Znam, videla sam! Možda će do nečega i da nas dovede! Imaš li kakvog oružja?

DARA: Prvo treba da pođemo tragom, da vidimo gde ide! BLAGOJE: Ide gore uz reku! DARA: Znam, videla sam! Možda će do nečega i da nas dovede! Imaš li kakvog oružja?

JELISAVETA: Plašim se da jeste, obukla je kupaći kostim! VASILIJE: Nadajmo se da nije luda da ide daleko! Hoćemo li da nastavimo sa pakovanjem?

Kad je klao june! A Anđu su ubili posle njega, unutra! ČETVRTA GRAĐANKA: Spremala se da ide ćerki na babine! PRVA GRAĐANKA: O kome pričate? ČETVRTA GRAĐANKA: O Anđi. PRVA GRAĐANKA: Karamarković?

VASILIJE: Prestani da pričaš samo o tome! JELISAVETA: Ništa mi od svega toga ne ide u glavu! Da Filip, onako zanet, onako smeten, dođe! I da onako hladnokrvno ubije čoveka!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

U mraku samo kad mi ideš, a oči ti se bolno smeše, čini mi se ide mi krasna prosta sirota mati božja. MOJA RAVANICA Bludno gledam tvoju bogorodicu svetu, što miriše ko grobovi u

Osetićete da i vama ide san i stojati pod nebom suzno goli; i leći ćete i vi u travu zvezdanu, gde ništa više ne boli...

Kod vih je proslava mađarskog narodnog praznika (Martovske Ide) počinjala horom. Hor je pevao Marseljezu. Pijariste su izdavale dva literarna časopisa.

Ona je odbila naređenje policije da ide iz Austrije i molila je za konfinaciju. Htela je da ostane tamo gde sam se i ja našao.

Ona se onda bila rešila, kao Ofelija, da se davi, ali se zatim predomislila i rešila da ide u manastir. A pošto srpskih ženskih manastira u to doba nije bilo, i veru je promenila.

On je nabavio, za svaki slučaj, radničko odelo i veli: ide u Pančevo, ima tamo kod oca, u bašti, zakopano srebro. Ja sam bio poslao Benešiću Masku i on mi je pisao da je to već

U trenutku kad je naša pobeda sigurna, i mene obuhvata to gađenje, od pobede, neshvatljivo i ludo. Ne ide mi se iz Beča u Zagreb, gde je počelo krvoproliće. Na Jelačićevom trgu ima mrtvih.

Ovo je naš, a onaj je Švaba!“ Veli, a dobro pogađaju. Pa nije mogao da izdrži i zatražio je penziju. Sad ide, svako poslepodne, u slastičaru, u Pančevu, ali sladoled u Pančevu nije kao u Beču. Ni blizu. Ne izgleda dobro.

Sad je u civilnom odelu, a ima mali šešir i veliku glavu. Ja onda u lađi, kojom se vraćam u Beograd, čujem kako vreme ide Dunavom, a korača gvozdeno, i kako nas je pregazilo.

* Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše. Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane.

Pokušajte samo da jedan prst bojadisanog papirića metnete na sliku ma gde, ma koje boje, ne ide. Modelacija forme bez i jedne linije, a kompozicija toliko zatvorena u sebe, da ne odaje nikakve impresije.

Uostalom, našto pisati o stvarima kod nas još nepoznatim. Samo toliko, da se ceo pokret fovizma smirio, i ide prema sintezi. Još je samo pokretač Matis, katkad, temperamenat, svi su ostali intelekti.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Pekar ostade sam, zlovoljno sede na jednu nisku, tronogu stoličicu, obori glavu i zamisli se. — Ide svet za njim kao lud... — mišljaše pekar. — Kažu da i čudesa čini, ali ja u to ne verujem...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

— Vrlo dobro! — reče on s pouzdanošću, pa odmah zatim dodade: — Glavna je stvar budžet dobro izraditi, pa sve ide lako. — Koliko je miliona godišnje budžet vaše zemlje? — Preko osamdeset miliona.

— A na prosvetu, vojsku i ostalo činovništvo? — Jest, imate pravo, i tu, sem prosvete, ide oko četrdeset miliona, ali to ulazi u redovni godišnji deficit. — A prosveta? — Prosveta?

Momak plače da ga primim opet, moli, a nije grešnik ni rđav, ali što ne ide, ne ide; jer to zahtevaju interesi naše mile otadžbine. „S polovinom ću plate služiti” , veli on meni.

Momak plače da ga primim opet, moli, a nije grešnik ni rđav, ali što ne ide, ne ide; jer to zahtevaju interesi naše mile otadžbine. „S polovinom ću plate služiti” , veli on meni.

Nije nego šta misliš? Prema takvim životinjama treba biti grub i oštar — ljuti se drugi. — Znam, molim te, ali ne ide, nije taktično! — opet će prvi. — Kakav takt prema njima još hoćeš?

finansija napred, a kufer u naručju ministra predsednika, opkružen prvosveštenicima i gologlavim narodom, za njima. Ide se lagano, svečano, nogu pred nogu, pevaju se pobožne pesme, a zvona zvone i pucaju prangije.

i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dale odvažno za vođom, oslanjajući se na štap.

— Laže čiča! Laže čiča, pretvara se samo da se vrati! — čuše se glasovi sa sviju strana. — Kome se, braćo, ne ide, — opet će govornik — neka se vrati, a ne da kuka i buni druge lude.

„Pomrli bi da su i u kući sedeli, a kamoli na putu!” — rekao je onaj govornik, te ohrabrio svet da ide dalje. Nekoliko manje dece od godine-dve dana propalo je, ali stegli su srce roditelji, jer tako je Bog hteo, a i žalost

obloge metuli na čvoruge, neki nose ruku o marami: svi se podrpali i pocepali, pa im vise dronjci s odela, ali ipak se ide srećno dalje i dalje. Sve bi to lakše podnosili, ali ih je i glad često mučila. Ali, napred se mora.

Ali, napred se mora. Jednog dana se desi nešto važnije. Vođa ide napred, uz njega najodvažniji (manje dvojica. Za njih se ne zna gde su. Opšte je mišljenje da su izdali i pobegli.

Pazi dobro! Đavo konj, pa samo dok prezne, a tebi pukne goč o ledinu! Ako se ide na kolima, ona opet predvidi stotinu opasnosti, i sve to nabraja, gunđajući za svoj račun, lutita, u strahu i brizi:

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Htelo bi mu se malo ašikovati, al' on se nešto premišlja; vidi tamo dosta suparnika, pa mu se neće da ide među njih. Al' oble, bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim magnetom, privlače uzbuđenog Širgu i on, hteo

bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim magnetom, privlače uzbuđenog Širgu i on, hteo ne hteo, mora da ide među njih. I sad mu ne ostaje ništa drugo, no da pozove protivnika na dvoboj.

Kod njega je svakad najbolje komišanje, jer se slegne više od po sela, pa plane sav kukuruz za noć. Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim.

— Samo da ti nešto kažem. — Ama nemoj, očiju ti! — Samo časkom. I, više se ništa ne ču... A komišanje ide svojim redom. Pesma, govor, smej, i tresak komišine i korenja ne prestaju.

— Strina Joka će poći i Mićo, Pero i č'a Tanasije. — More, ne poveravaj se čiči! — Ne beri brige, znam ja njega. Ide taj na veselje, k'o slepci na daću. I nesta ga u pomrčini... Komišioci se već raštrkali.

beličastim sjajem, dok ne naiđe na njega neki gust oblak te ogleda, na njegovoj glatkoj površini, svoje turobno lice, pa ide dalje, a virić opet bljesne i zatreperi svojim hladnim ogledalom... Malo dalje čuje se Vilin do.

Ali eto, osim plašnje, ništa mu ne ide u glavu, ne može ni jedna misao sad da mu dođe. Napao ga neki nemir, neka plašnja, koju ni sâm ne može da razume.

I još ona lično dolazi, — mesto da on ide njoj!... Pa kako možeš tu da se izvučeš?!... Jutarnja hladovina sve više steže, i on poče da se zdrhtava.

Zna on sve dužnosti prema zemlji, pa samo da mu je Bog dao junačnije srce — čuda bi počinio. Ovako, i on ide bez volje ili, još bolje, od nevolje.

preko klada, ovi se provlače kroz trnje, šiblje i korov, i cela ta masa, odlučno i brzo, s punim i zapetim puškama, ide napred... Teško onome, na koga su se digle ove stotine gvozdenih cevi!...

Oči mu napregnuto i pažljivo razgledaju svako sumnjivo mesto, i glava mu se jednako okreće na sve strane. Ljubiša i sad ide tromo, ali mu je pokret smeo i odlučan, a pogled, rekao bih, veoma neodređen i nepažljiv.

On gleda stoga što ide, inače bi, čini mi se, radije žmurio. Pušku je položio nemarno u jednoj ruci, te izgleda da mu je ona na smetnji.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JOVICA (seo, pa posle izvesne pauze): Vidiš, Jevreme, a znaš i sam, poslovi više ne idu. Razlabavilo se nešto pa ne ide. Okrpiš s jedne strane, a raspara se s druge... Ne ide, pa to ti je... JEVREM: Jest, stalo!

Razlabavilo se nešto pa ne ide. Okrpiš s jedne strane, a raspara se s druge... Ne ide, pa to ti je... JEVREM: Jest, stalo!

Evo, ako hoćeš, i ugovor takav da pravimo. JEVREM (šeretski): Jok, more, što će meni to! Posao mi, hvala bogu, dobro ide, pa što da tražim preko hleba pogače. JOVICA: Pa jeste, pravo kažeš. JEVREM: Drugo ti!

misliš, ko da bude poslanik, a ti da mu kažeš: šta se to mene tiče, ja gledam svoja posla a kog narod hoće taj neka ide! Je l' tako? JOVICA: Tako je! JEVREM: I tako ćeš da radiš?

(Odlazi.) JEVREM (za njim): Pravo u dućan i nikom ni reči! X JEVREM, MLADEN JEVREM (vraća se nervozno, uzbuđeno i ide pravo levim vratima): Mladene! (Pauza.) Pavka, pošlji mi, boga ti, toga Mladena. (Stane nasred sobe i duboko se zamisli.

Jesi li razumeo? MLADEN: Jesam! (Ode.) XI JEVREM, PAVKA PAVKA (dolazi zdesna): Slušaj, Jevreme, vidim ide preko pijace gospa Marina, izvesno će ovamo. JEVREM: Pa neka dođe.

Je l' tako? JEVREM: Tako je! Uh, da nije iz naše partije, pa da mu podvikneš tako detaljno na zboru. Ali pusto ne ide... nego... ovaj... kaži ti meni, šta misliš, na primer, ko bi onako od naših mogao biti poslanik mesto njega?

JEVREM: O važnim stvarima? Zar on s tobom razgovara o važnim stvarima? DANICA: Pa onako... kaže, ide u Beograd... Hoće da se kandiduje za narodnog poslanika... kaže... JEVREM (pretrne): Šta kaže?

Hoće da se kandiduje za narodnog poslanika... kaže... JEVREM (pretrne): Šta kaže? DANICA: Pa to, hoće da ide u Beograd... JEVREM: Ama, nije to, nego ono drugo? DANICA: Koje drugo? JEVREM: Ono drugo što ti je kazao?

A što ne bi ti bio poslanik; kad može Jevrem, valjda možeš i ti... SPIRA: Ama ne ide to tako, ženo! SPIRINICA: Ne ide kod tebe, tebi ništa ne ide, kad si ti... SPIRA: Jevrem, vidiš, ima poverenje...

A što ne bi ti bio poslanik; kad može Jevrem, valjda možeš i ti... SPIRA: Ama ne ide to tako, ženo! SPIRINICA: Ne ide kod tebe, tebi ništa ne ide, kad si ti... SPIRA: Jevrem, vidiš, ima poverenje...

SPIRA: Ama ne ide to tako, ženo! SPIRINICA: Ne ide kod tebe, tebi ništa ne ide, kad si ti... SPIRA: Jevrem, vidiš, ima poverenje... SPIRINICA: A što ti da nemaš poverenje?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

se i odlazi na nova mesta sa starom svojom pameću, i kao ono ona vrana iz one basne, ostavlja on staro ukaljano gnjezdo i ide u novo da i njega ukalja, a odatle će opet tako dalje. Nije odavna Sreten u ovom selu o kome je reč.

Kad tako dođe o ferijama u Beograd, a on ide pravo sa stvarima u redakciju da im donese nove dopise — tako za jedan pun zembilj — i da ih pita šta je s onim

! — Kako da nijesmo čuli, gospodine!? Čuli smo sve. Znaš kako vele: dobar glas ide daleko, a zao još dalje. Pa tako i s tobom. Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe.

E, moraš i ti, i svaki, da se osvrne za njim kad ga vidi gde ide seljački a govori naučenjački!! Pošto je tako raspakovao i ponameštao uz pripomoć famulusa, sede ili upravo izvali se

To rade seljaci i kad se naljute na nj, a i onako od šale. I Tašula se uvek tada ljuti, klati jako glavom kad ide, a ubrza sitno kao koza, šapće nešto cincarski kroz zube i revnosno briše krpom sve što stigne, ali se trudi da

Nosi pamukliju, navlači obrve i meće k’nu; pravi dobru kapamu i papreno đuveče i ide sa gazda-Đorđem svuda, i na slave i na zavetine; kumuje i krštava pravoslavni narod.

Milisava onog što je skin’o medenice s tuđih volova, Raju što ne da đecu u školu, Kiću što napastvuje čeljad kad ide na vodu. — Aha! Ama, nisu mi oni onako po volji. A jesu l’ služili u vojsci? — Jesu, svi su rezervisti! — Neću ja te!

plan, bre brate, za svaki udobnos’ sam se postarao, pa on, kako na primer jedan što se kaže činovnik i gospodin, pa ide u kokošarnik selski seb’ na rezilak a njim gi pa na teret.

Čovek stane pa sluša samo, i ne zna kojoj da dâ za pravo. I to tako ide iz dana u dan, pa izgleda čoveku, kao da su tu svoju svađu ili polemiku podelile na glave ili na produženja, kao neki

Sedi svaka na pragu svoje kuće, pa se i brani i napada u isto vreme. I to često ne ide s bog zna kakvom vatrom. Sede i jedna i druga, svaka na svom pragu, a pristavile džezve uz vatru pa se svađaju;

Eh, okle sam ja, ne može on meni doskočiti! — Tako, tako! — Onomad ide on ovud pa taman prođe a ja se iskašlja’ i pljunu’ za njim.

— Bolje što nisi. Neće ni njegovo doveka! — Ama i ja to velim! Neka ide, a što veliš, neće ni njegovo dovjeka biti, a dotle; Odiđi, grbava vjero, kumim te bogom velikijem!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

CIGA I RADOJICA Ide jedan sa Uba Naoružan do zuba, Straobalna momčina, Sa krvlju u očima, Krupan kao dvojica, Zove se Radojica.

To nisu odela, nego haljine, i ne fine, nego tanane... Među dvema istovremenim radnjama: a-ja-ja-ja! Predlog među ne ide sa brojem dva! Piramidalna osnova? Ovo bi seljaci trebalo da vide! Od piramide je piramidni, i ćeramidni od ćeramide!

KORNjAČA I ZEC Ide jedna kornjača Ogromnih beonjača, Crnog, teškog oklopa; Sporo, tužno korača, Kao posle pokopa. Kuda li će? U Beč?

Krompire, Krompire Mnogo volim tvoj pire, Valjaš i iz tiganja Posle dobrog friganja, I uz puter i uz sir, Dobro ide tvoje pir.

Još se čuje kako cikću, kako se cerekaju. Prošlo podne, dan prošao, veče ide, A Prnjavorci čekaju li, čekaju... ...

Džordž Buš, koji triput dnevno ide pod tuš, Poslao je Sadamu telegram u kojem je pisalo:

Sve ide po svom redu: nebo je knjiga stara, Oblaci što promiču — listovi kalendara. Svejedno da l pršti sneg, il behar, il tuč

Sam samcat nasred beskaraja Života životari. VOZ PREDVEČE U isti sat, isti voz Što ide skroz, skroz, skroz...

Požuri, da posle ne bude kasno, I da se ne kaješ u Kanosi!” „Pet banki stare il nove love, Samo da para ide na paru!

” A Avakum će: „To možda važi u gradu, Gde sve ide na notu i na nošu... Na selu joškako udarit znadu, Tu i pop ponekad zakači pošu, Pa što ja ne bih Vuku i Magdu,

I sada, hajde, pametan budi: Teško je s muškima, al ni sa ženama Ne ide, kao da bog neki suludi Zavodi nas i zameće pute pred nama!” „Odmah, na početku, potegni-povuci!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

i na 8—10 nedelja po rođenju, početkom proleća, rasturi se u moru, pa onaj deo što dopre do ušća reka ulazi u ove i ide rekom uzvodno dok ne naiđe na povoljnu stajaću vodu; 4˚ da i mužjaci i ženke posle mrešćenja uginu.

Prihodi od kapitala i pivare dele se na ovaj način: jedan deo ide u fond za potpomaganje pivarskih radnika, drugi deo pripada Gliptoteki u Kopenhagenu, bogatome muzeju za umetnost, koji

Drugi deo, onaj što naiđe posle prvog, nastavlja svoje putovanje i zadrži se u drugoj vodi na koju naiđe, i to tako ide po redu, kao kad kakav komandant raspoređuje svoje trupe po konačištima i prebivalištima.

To je, na primer, razlog što i najsnažniji kit ne ide u dubinu više od koje stotine metara. To je i razlog što ribe, koje imaju riblji mehur napunjen gasom, ne idu u velike

U središtu toga prostora su alge najgušće; kad se odatle ide krajevima prostora, one su sve razređenije i po pojedinim međuprostorima može se jačim brodom ploviti bez opasnosti i

Odatle se ide u pristanište Hemilton, između ostrvaca sa bujnom vegetacijom. Nekada je takva plovidba između ostrva bila opasna,

Vazduh se u kugli obnavlja pomoću cevi od kaučuka koja ide od kugle do broda, i vazdušnog šmrka na ovome. Između ljudstva na brodu i posmatrača u kugli održava se telefonska veza

»Gledajte sad ovu gorostasnu ajkulu koja nam se približuje i koja izgleda da ide upravo na naš prozor, gibajući lagano svoje glomazno valjkasto telo za koje bi se u ratu moglo pomisliti da je kakav

Ali je Viljemson odlučio, da u tome ide dalje. Trebalo je imati tačnu sliku ne samo onoga što se nalazi pod površinom mora, i morskom dnu, već i onoga što se

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Kam bi crkâ od ove žalosti, a ne sestra za onakvim bratom, e predivan bješe, jad ga našâ! Kad se šćaše ođest kud da ide, pa obuci one puste toke, šal crveni sveži oko glave, a pani mu perčin niz ramena, dvije puške metni za pojasom, a

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? — mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne

zdravi, a ne, kao do tada, da i ne zastajkujući i ne gleda jući ni ko je tu, a kamo li zdraveći se, odmah se penje, ide pravo gore, u svoju sobu.

A što je najgore bilo za Sofkina oca, još će pored svega morati da ide pred sudove i tamo on, efendi Mita, da se zaklinje, svađa i to s kim? — sa svojim do skora slugama!

Jedina njiva, što ostala a vredela, bila je do Morave, do mosta, kad se ide u Banju. I kada je Tone došao da to sve kaže Sofkinoj materi, ona, po njegovom licu, izrazu i treptanju očima, videla

Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve. Otac ide iza njih, nasmejana, puna lica, i već ne u čakširama — a to zbog te druge, mlade žene, da bi i on izgledao mlađi — već

Ali Nata to ne primećuje. Sva srećna što je tako otac svuda vodi, ide ona, a ne zna da on to čini sve zbog maćehe joj, što nije u redu da on sa ženom izlazi a kod kuće ostavljaju samu i

Pa i to ne izjutra rano, da celoga dana tamo sede, nego posle ručka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, pošto odlazi | svojim kolima i konjima, ide kad hoće, tamo malo postoji, pogleda i vraća se natrag ranije.

dana tamo sede, nego posle ručka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, pošto odlazi | svojim kolima i konjima, ide kad hoće, tamo malo postoji, pogleda i vraća se natrag ranije.

Ruke i vrat bi joj drhtali, da bi joj glava dolazila teška a snaga joj sva izlomljena. Onda bi počela da ide ne znajući zašta i čisto da se vuče kao bolesna...

Trebila je marljivo pšenicu, jer večeras se ide na groblje i iznosi mrtvima za dušu. Na kapiji zveknu alka. — Domaćini!

Vanko, kao uvek kad spazi mater joj, stade pred nju uplašen. Mati ga mimikom posla da ide u čaršiju i zove joj Toneta. Vanko sve trčeći ode. Malo posle dođe i Tone.

| I zaista, Sofka posle nekog vremena kroz prozore odozgo ugleda Magdu. Izišla iz komšiluka i ide onom ulicom koja vodi pravo gore u čaršiju, gde je pazar i gde su ti hanovi.

Pandurović, Sima - PESME

Lak večernji uzdah ide preko râvni. Al’ ja nisam znao da će opet davni Svi utisci jednom oživeti redom Iz jeseni vedre, ljubljenog proleća,

Obalom snežnom golog okeana, Bosa, u belo obučena žena Ide. Za mišlju k’o večnost dubokom? Za željnim ciljem svojih mladih dana? Svejedno.

Za mišlju k’o večnost dubokom? Za željnim ciljem svojih mladih dana? Svejedno. Ona ide, zanesena, Lepa k’o mladost ljubavi i nade, K’o sanjiv refleks pred sklopljenim okom Venčane sreće u devojke mlade.

Mrak večeri vlažne zaborav nam nosi; — Zaborav što ide k’o uteha neka, Što stabljike sreće i bolova kosi, Što nas sve jednako, ravnodušno čeka.

oči, K’o večna, tvrda, neizbežna kob; I u toj noći Sudba niti prede, — Niti veselja, i sumnje, i bede, — Život što ide s kolevkom u grob... Bakarni mesec zasija u času, Kad noćni vetar suvo lišće rasu U razvejani požuteli prah.

A ljudska je zloba uvek budna, bliska, Pa i onda kad se ide opštoj meti... I, najzad, našto vapaji i piska, Kad treba hrabro, ćuteći umreti?

Jer osećam da u času zlom Dom se mirni pretvara u hram; Znam, i njemu brzo ide slom — Slom, al’ s njime treba biti sâm.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Osta im jedan konj zdrav na koga posadiše dva ranjenika, a jedan je mogao da ide. Otaševa družina ponese Mišana i Janka. Ovaj potonji bijaše još u životu.

Da ih razveseli, naredi vižletu da se premeće, da skače oko odignute puške, da ide na zadnjim nogama. Kad se od njih rastade bješe već sunce naglo.

„Zar to bi grof Pavle! Taj strašni vještac što nikada u crkvu ne ide, o kome se svašta pričalo — kako očima može ustrijeljiti i marvinče i čovjeka, kako niko mu nikada nije vidio dima iz

i nije no za kokoši i za žene... Elate ljudi, tako gladni ne ostali! Junački pregrizite po koji zalogaj, pa da se ide... Neka ženo! Slaninu i zelje ostavi za doveče. Biće slađe prigrijano... Elate ljudi!

„Svarila sam mu malo bravijega mesa, kao i juče. A što ćeš mu kad ga nije volja. Čovjek zna što je bolje po nj; a to mu ide k srcu!“ I ostali svi osim Janka ustadoše.

“ Adolf ga jednako gledaše u čudu. „Ja znam sve što bi ti mogao odgovoriti. Prije svega reći ćeš: da to ne ide odmah tako, da te djevojka ne poznaje. Može biti da ćeš mi primjetiti da si od prosta roda, a ona vlastelinka ...

Za krdima, mlađariji također u gomilama veselo ide na noćište. Kad već stignu ka gladama, digne se graja da planinu zaguši.

Pošto se svi obrediše, reći će Milić: „Evo dan naže, no da sahranimo mrtvu braću, pa da se ide... Otidite vas dvojica ti Mrgude i ti Rade, u selo, pa donesite motike i lopate.

„A što si ga puštao od sebe, vjere ti?“ „Otišao je sam pred Petrovdan, a poruči da ide k Vladici. Ja u manastir, kažu mi da je otišao na Ceklin.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

kao livada o Petrovu-dne, Opravio se kao lipa u proleće, Čista pšenica kao da je golub zrno po zrno birao, Gospodski ide kao patka po dubokom viru itd.

One se najčešće i pamte po tom svom najznačajnijem delu (Neka ide na slavu svete Gospođe, Okolo bogo, u kuću đavole, Prava se muka ne da sakriti itd.).

Tako, „Am ti kažem, am ti ne kažem, samo ti se kaže“ (Am). Ali su već uspelije: Koji je čam nizak kao trava? (Ječam); Ide seljanka i nosi kotaricu sa dvadeset jaja; ispalo jedno; koliko joj je ostalo (Nijedno, jer ispalo je dno).

(Za ular); Kad se kosi seno? (Seno se ne kosi nego trava); Kuda ide dete kad navrši četvrtu godinu? (U petu). Kao najvredniji deo govornih igara, zagonetke nemaju za cilj da rešavaju

Vuče se kao prebijena zmija. Gladi se kao mačka. Gleda kao mače u tiče. Gledi ko zmiče iz trave. Gospodski ide kao patka po duboku viru. Graju kao ovce s popasa. Guče kao golubica. Doleteli kao ose na med.

Zdrav kao jelen iz gore. Izgubljen kao brav u tuđem krdu. Izišao kao mara (u proleće) na sunce. Ide kao guska u maglu. Kakoće kao koka na sjedalu. Kao da je golub zrno po zrno birao. Kao da su ga guje pile.

Zamršeno kao arapska kosa. Zasukao brkove kao da će amove njima krpiti. Igraju joj oči kao na zejtinu. Ide kao da jaja nosi na leđima. Izvukao se kao tarana iz lonca. Jak kao zemlja. Jako vino kao grom. Jede se kao mesec.

Drži riječ kâ i rešeto vodu. Zna za stid kao kuja za post. Zna plivati kao brus. Ide naprijed kâ i komad u šaci. Ima kao u kukavice gnijezdo. Ima pameti kao samar svile. Ima para kao žaba dlaka.

Otići ću — čak, čak, čak, i doći ću — sad, sad, sad, dok popijem — kavu, kavu, kavu! — kazuje ćurka kad ide da snese jaje. Popu rog! Popu rog! Popu rog! — guče grlica. Sij luk! Sij luk! Sij luk!

— Zlo s dobrim susjeduje. — Dobru konju sto mana, a rđavu (samo) jedna. — Što je dobro, na oko i zlo ide. — Pre bude od dobra zlo, nego od zla dobro. — Ni zlu teci, ni dobru ostavi. — Tri je dobra teško sastaviti.

— Bolje slep očima, nego slep pameću. — Teško tome ko za tuđom pameti ide. — S kime se pamet ne rodi, s njime ne umire. — Nema većeg zla od zle pameti. — Crna pamet — gotova pogibija.

— Čega se mudar stidi, tim se lud ponosi. — Pametan misli što govori, a lud govori ono što misli. — Pametan polako ide a brzo dođe. — Ne daj umlje za bezumlje. — Muka uči pameti. — Šuplju glavu vetar nosi.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad to car kaže svome zetu, a zet se opomene, što mu je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati, da je on već pobacio ljekarinu, i da više ne zna liječiti.

“ Onda čovek otide k Solomunovu dvoru. Kad dođe pred dvor, pitaju ga sluge, šta će, a on im kaže, da ide premudrome.

šta uradi?“ — Veli: „Tamo njoj mater! ti si mu poslala novaca, da kupi kave i duvana, a ja sam mu poslao i konja, da ne ide pješice.“ VI. SVE, SVE, ALI ZANAT. Pođe nekakav car sa svojom ženom i sa kćeri da se šeta po moru na lađi.

Bog i Božja vjera, ja tuda za život preći.“ Be ajde more ne luduj! kako ne smiješ preći preko ćuprije, kuda ide svijet i konji natovareni prelaze.“ — Ajja! Ero neće nipošto, nego jednako jauče i leleče.

te nada u potok; a mačka se prepadne od svinje, pa nada uz krušku; a međed pomisli, da je ona već svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straa padne s kruške na zemlju, te se razbije i crkne; a lisici ostane sve žito i slama. XII.

48. Jedno veli: Svani, Bože; drugo veli: Smrkni, Bože; treće veli: Kako mi je, tako mi je. 49. Kad u polje ide, kući okrenulo rogove, a kad kući ide, u polje (okrenulo rogove). 50.

49. Kad u polje ide, kući okrenulo rogove, a kad kući ide, u polje (okrenulo rogove). 50. Kobila oždrijebi kost, a kost ždrijebe, pa ždrijebe voli babu kobilu, nego kost majku.

52. Ko pjeva, kad drugi ljudi plaču. 53. Krava riče od Bosne, tele sisa od garave. 54. Kući ide,. a .u goru gleda. 55. Kući ideš, a Bogu se moliš, da nikoga u kući ne nađeš. 56. Kućica u gorici na jednoj nožici.

157. Šta je tvrđe od čelika. 158. Šta je u kući novo netesano. 159. Šta kapu na glavi drži. 160. Šta kroz vodu ide, a vode se ne dovata. 161. Šta na vodu ide, a vode ne pije. 162. Šta na sebe živo meso jede. 163.

159. Šta kapu na glavi drži. 160. Šta kroz vodu ide, a vode se ne dovata. 161. Šta na vodu ide, a vode ne pije. 162. Šta na sebe živo meso jede. 163. Šta na tavanu biti ne može. 164. Šta o klinu visiti ne može.

49. Plug. 50. Pile. 51. Đevojka i vijenac. 52. Popovi. 53. Lula i čibuk. 54. Puška. 55. Kad čovek ide u vodenicu. 56. Gljiva. 57. Ogledalo. 58. Zmija. 59. Sito. 60. Đetao i crv; tičje gnijezdo i zmija. 61.

Međed je jednako koješta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater. Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pećine u svijet.

Sveti Sava - SABRANA DELA

“ (І Kor. 2, 9) Zato, slušajući ovo, svaki koji hoće spasti se treba da se podviže, da ide tesnim i žalosnim putem. (Mt. 7, 14) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo.

toplom ranivši se ljubavlju i pokrenut božastvenim Duhom, ču preslatki glas kako govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, (Mt.

Ko ljubi sina ili kćer više od mene, nije mene dostojan, i ko ne primi krst svoj i za mnom ne ide, nije mi podoban“. (Mt.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

pa Jagodina... pa Smederevska Palanka... Kad se na karti povuče linija, istina, ide malo u cik-cak, al konstantno vuče na sever, prema Beogradu... Al gde je tu Beograd?

Na današnji dan treba sveću da pališ dok si živ! Oćeš nešto da pojdeš? SKITNICA: Nemam kad, voz mi ide u deset i tries. IKONIJA: A što kažeš da dižeš ruke? SKITNICA: Od Vukosave? A i to ti je posebna priča!

I ne samo tvoja kafančina, nego sve! Oš da ti navedem primer? Uzmi Mileta. Zašto, na primer, taj Mile ide na skupove? Šta on, buzdovan, da traži na javnom skupu? Skup koristi kao mišju rupu!

JAGODA: Je li ti kazo kud putuje? IKONIJA: Nije. JAGODA: A šta, da odem na stanicu, da pitam za gde ide voz u deset i tries? IKONIJA: Ne vredi ti ni to. Ako ide, na primer, za Niš i Skoplje, šta ti znaš gde on silazi?

JAGODA: A šta, da odem na stanicu, da pitam za gde ide voz u deset i tries? IKONIJA: Ne vredi ti ni to. Ako ide, na primer, za Niš i Skoplje, šta ti znaš gde on silazi? U Mladenovcu? U Paraćinu? U Ćupriji?

Misliš da ljudi pate onako, bez razloga? Rana se čoveku u zvezdu pretvori, pa mu sija, da vidi kuda ide, osvetljava mu druge ljude, osvetljava mu kuću, astal, ženu, večeru, ceo život!

Stanković, Borisav - JOVČA

Letnje jutro. MARIJA (na doksatu namešta po minderluku jastuke, ide polako, u čarapama, osluškuje pred obojim vratima, tiho posluje).

Trebao si svima u kući po nešto da doneseš a ne samo njoj, pa ovima da je žao. JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska.

Nisi trebao, jer (pokazuje na Anđu gore) sad, od ovolikog srama, šta joj još ostaje? Ili u svet da ide ili u bunar da se davi! MITA Neće, neće da se davi. I ne mogu ja više.

VELA (otrči brzo gore Jovči): Tato, evo vladika ide! JOVČA Ako je. Sigurno prvi put dolazi. VLADIKA (popeo se, ide Jovči). JOVČA (ustaje): Oh, dedo, zar ti?

VELA (otrči brzo gore Jovči): Tato, evo vladika ide! JOVČA Ako je. Sigurno prvi put dolazi. VLADIKA (popeo se, ide Jovči). JOVČA (ustaje): Oh, dedo, zar ti? Što ti da se trudiš? Zar mesto ja tebi prvi da dođem, a to ti...

Naročito kad je ovakva noć studena, vetrovita, onda i duže ostane. Ide uvek moj Stojmen krišom za njim, tamo, znate, više Vaskine kuće. Sakrije se i pazi da mu se što ne desi; ima zlih ludi.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

pridodavši da je on nešto načuo, no da bi rad, za veće uverenije, od mene o svemu izvestiti se Ja vidim da mu smej ne ide od srca i da u njemu imade nešto usiljena i lukava; no sa svim tim, poznavajući moju nevinost i ne videći ništa česa bi

Koliko li je bogougodna kratka molitva vernoga soldata koji ide za otečestvo svoje i za cara svoga krv svoju proliti!

Iziđem iz grada; nađem Niku: „[H]ajde, brate Niko! Sve nam ide po želji! Sreća nas za ruku vodi!” | POČETAK MOJEGA PUTOVANjA Šta je čovek kad ga kakva strast preuzme!

Meni i Niki nije bilo do zakašnjavanja, jer smo se bojali da za nama potera ne ide. Ovde ne mogu izostaviti da ne naznačim, bez svakog pristrastija k mojemu rodu, da od sviju naroda koje sam poznao

nam je god rekao Todor kalpagdžija, kako pređemo na manastirsku zemlju, učini nam se kao da smo u edemsku bašču došli. Ide se sve pokraj jednog potočića, pored koga stoje nasađeni veliki orasi i druga drevesa koja ga osenjavatu i čuvaju od

Moj iguman, kad ustane, nađe me nad knjigom. Bilo mu je začudo da jedno dete mojega vozrasta ne ide kojekud trčati i skakati, imajući dopuštenje. Rekne mi da mu malo čitam. Ja počnem čitati kako god iz psaltira.

A to što ne ide od srca, nego iz usilovenija i pritvornosti, to će svak lasno poznati, van da je sasvim cepanica a takovi[h], fala

Vodu izvlače na čekrk: vežu mazgi oči, da ne vidi što čini, zapregnu je i poteraju; ova, kako ti pođe, sve ide i putuje, | misleći ko zna kuda, a ne zna da se sve na jednom mestu oko bunara okreće.

Najmim momka | da mi ponese moje vešti do mora; tu uzmem barku da me odveze u koji mu drago korabalj za Crno More. Ide li u Krim, ili u Trapezont, ili ako će i u Kavkas, i ja ću s njim, samo nek nisam onde gdi je kuga, jer s njom za glavu

Prvi korabalj gdi zapitamo kud ide, kažu nam - u Galac, u Moldaviju. Zapitam upravitelja [h]oće li me povesti i šta će iskati dotle.

Uz Dunav putujući, ide se lagano, no mirno i bezbrižno, niti je drugoga stra[h]a razve od komaraca, a njih tada jošte ne bijaše; sledovateljno

da misli; a ko i[h] god s onima prvima počne mešati, nek nimalo ne čeka da ga vode u [h]ospital ludi[h], nego neka sam ide, jer mu je onde pravo mesto. „Jest način u vešt ’ma!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Bakonja se naviknu, te je mogao i ustajati ranije. Koliko se sprva ustezao, toliko je sad više navaljivao da se ide. Tako je trajalo do ustavaka mesojeđa, koje te godine bijahu u polovini marta.

A onaj je Pivalica zar ostâ u kamari. Je li se ispovija! Brne, izvan sebe, okrete se, a to Pivalica ide k njima, razvukao usne, te mu sinuše pljosni zubi, i veli: — Eto vam ga zdrava zdravcita!

Pa onda, kad se nebo malo razvedri, bolovi odminuše, a kad se natušti, bolovi ojačaše. U toj trzavici Brne naumi da ide u „grad“ čim se bude mogao držati konja, svakako da ide u „grad“ gdje ima iskusnijeh ljekara na odmet.

U toj trzavici Brne naumi da ide u „grad“ čim se bude mogao držati konja, svakako da ide u „grad“ gdje ima iskusnijeh ljekara na odmet.

Ajde, naredi se! — završi Brne i poče nješto pisati. U varoš! Čuje li to Bakonja zbilja, ili snijeva? Da ide u varoš, on, glavom Bakonja, koji se sad vraća s kupanja, koji je namislio da ne ruča samo da ne zaboravi Vrtirepovu

Kušmelj čim razabra o čemu se radi, namisli da i on ide u grad. Bakonja se opirao, navodeći za razlog da otac nema konja koji bi se mogao isporediti sa Tetkinijem i

Ćosić, Dobrica - KORENI

Vidi ih kako čuče u niskom grabovom grmlju. Osluškuju put kojim on ide. Najpre plamen probode mrak. Kasnije zaboli. I opet pomrčina. Đorđe se smanji, zgrči i primače bliže Tolinim leđima.

Svi koji bi ga toga dana sreli znali su kuda ide. Drukčije su ga pozdravljali. Drukčije im i on otpozdravljao, dovikivao im da ne gaze celac i zaobilazio ih terajući

Ništa sam ja, čuješ li? Ništa! — Nisi, nisi... — Nešto lupnu pod njom. Na nju ide šubara, crna, šiljata, ništa ne misli, ne misli ni da beži, a vidi — gunj se grči i lomi. — Jesam!

cima brzo i nervozno, nepravilnim, izlomljenim ritmom zvono tuče po odžacima; on mora da sluša gazdu i vlast, vojska ide, ide!

brzo i nervozno, nepravilnim, izlomljenim ritmom zvono tuče po odžacima; on mora da sluša gazdu i vlast, vojska ide, ide!

probudiće mu se deca, sva će se deca u selu probuditi od buke, samo na Veliki petak zvoni noću, nije Veliki petak, ide vojska, četa vojnika, konjanika, vojska seče i nepunoletne, decu, decu, sinoć se nije poigrao s njima, buna, došla je

Hitro se zavukao pod čergu. Hteo je da žmuri, a gledao je, jer već nekoliko dana, da bi se dodvorio odu, ide na zborove, daje pare kafedžijama, odlaže seljacima isplatu dugova, obećava žito.

Onda je rekao: „Kupiću manastiru zvono... Milunka sutra nek ide Metodiju da ga moli. Sve ću im dati samo da tebe puste da prenoćiš pod grobnicom.“ Ćutala je.

izgovarajući se pred seljacima da se mlinsko kamenje istupilo, svakog dana po vreću ujma gubi, zašto joj je dozvolio da ide u manastir i ponizi ga pred kaluđerima? Jer Boga nema...

Te k kad Luka vrati čamac i vikne „odoše da dođu“, žene smeju da priđu obali. Posedaju i ćute. Reka ide i odnosi: nekad zvezde, a nekad oblake. U zoru, jedna po jedna ustane i odlazi u selo.

Izdan i osramoćen od sinova, jalovaka i kukavice. Osluškuje disanje sela, miriše ga, vidi u magli odžake u granju. Ide vojska. U njegovoj kući nema dede da se plaše. Nek bude satrta prokleta i jalova jazbina Vasilijeva!

Neka iz moje bune pepelište ostane, i bagrem, i bagrem! — Idi, skupljaj lude, Stevo! Aćim zove! Brzo ide jabučarom da naredi Toli: — Zvoni na uzbunu! Vojska ide. Zvoni dok imaš ruke.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

3atim pođe po svetu da ostale razdeli bolesnima... Ptice su ispred ne letele i javljale joj kuda treba da ide, a cvetovi se otvarali da je pozdrave.

Prepoznaće ga po repiću i rogovima, odraće mu kožu s leđa i vratiti ga u pakao. Neka neko drugi ide! Podvuče Đavolak repić i sakri se u najudaljeniji kutak. Ali ko je još od Poglavice pobegao?

Bolje se vrati meni i budi što si bila, a mladić neka ide svojim putem. Neće dugo. Jedino su stene večne, vrati se...

Nikada ti ovo neću zaboraviti! Ali momak je čvrsto držao mrežu. — Ne ide to tako! — doviknu joj. — Celog se života mučim da bih se obogatio, pa ništa! Staviću te u kavez i voditi po svetu.

liticom ne prestaju da stižu vesti o čudotvornom rezbaru koji komade drveta pretvara u cvetove i ptice ostavlja ih i ide dalje.

Ionako sam stalno sam... — dečak obori glavu, a oblak ga samilosno pomilova po obrazu: — Ne ide to tako, budalice! Da bi postao Princ oblaka, morao bi proći kroz Zlatna vrata, a to još nikom nije uspelo!

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Nije mario što za velikog brata obavlja neprijatne poslove: gde Miloš neće, ide Jovan. Ako u nevreme treba napasti Turke, zamisao je Miloševa, delo Jovanovo. Onda je hajduk.

Onda je hajduk. Ako treba, kad je knjaz Miloš u nemilosti, kod Porte zadobiti neku milost, opet ide Jovan. Onda je diplomata.

ime dobroćudnog putopisca, uvek dopire polumrak sav od prozračne jeze (kao da još, kako je nekada bilo u ovom sokaku, ide Čika-Ljubinom vlaga iz starog jendeka), na trgu se smenjuju bezmerja zakovitlanih, uznemirenih svetlosti a knez Mihailo

u bujanju, ovde oceća i Uzun prolazi između različitog sveta čiji se govori mešaju i pletu pod zamrznutim nebom. Ide u Upraviteljstvo varoši Beograda, tamo, u dnu Velike pijace.

sa njim, Petrom, ali da sad vidi da nema s kim da deli zlatnike kao što nema s kim da bude ni pobratim, jer taj što ide uz njega i nije čovek.

Kad ovamo dođe, Višnjić ide pravo ka turbetu: naslanja se na zid i, nepomičan, oceća opustelu svetlost kao tišinu iščezavanja.

Ljubica je uistinu sve i smirivala, ali nije mogla da ne primeti kako razlika između Gospodarevog i njenog postupanja ide njoj u prilog. Za svaku obavezu imala je vremena, u svakoj nesreći bila je sapatnik.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

A kad sunce veće seda, Besna momčad još se ne da; Ide kući, podvikuje, Puni puške, popucuje, Svirac svira, moma poje: „Kolovođa, zlato moje!“...

Br. Radičević VIII VRAGOLIJE Momak ide vragolan, Po gori se širi, Lep je ka'no lepi dan, Što kroz goru viri. A sa gore, kraj potoka, Stazica se dala; Jedna

Da l' ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi; K'o da sa onog sveta dolazi. Il' kradom oblak ide na više? Il' bolnik kakav teško uzdiše? Il' anđ'o melem s neba donosi? Il' oštru kosu, da ga pokosi? Da ljubav ne ide?..

Il' bolnik kakav teško uzdiše? Il' anđ'o melem s neba donosi? Il' oštru kosu, da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti?

Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade, da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il' možda suza ide žalosti, Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? Vrata škrinuše... O duše! o mila seni! O majko moja!

Na štapiću ide, kleca, Jad ga tišti, jad golemi; Za njim trče mala deca, On ih moli: Oprost'te mi! Oči su mu pune suza, Reči su mu

Obilazi crkve, porte, Groblja stara, groblja nova, Ište senka oproštenja Od pepela, od grobova. Kud god ide, zlato daje, Za listove neke stare, Drkćućom ih rukom dere, Oči mu se razažare.

“ J. Jovanović 3maj XLV OTAC I SIN Jedanput ide stari Amidža, K'o neki sedi mandarin, A za njim tapka, trči, skakuće Junačke krvi najmlađi sin.

Jadni Pesnik već sto leta leži na dnu groba. Noć ne ide, stoji. I samo bezglasno, Po zidovima, u gorenju svome Vesela sveća što treperi jasno, I niže senke, krupne, k'o

Skrušena ide k'o pogreb pun misli; Garave svoje kose je rasplela: Pale su vlasi k' tužni talasi, Potopile joj vrat i nedra cela; Crnj

A na prozoru nerešljivo stoji, Stoji i misli učiteljka mlada. Da li da ide? A prošlost? A vernost?... ....................................... Zar da zaboravi na onog čoveka ....................

Popa, Vasko - KORA

od pustolovina Svojih nedostižnih korena I od divnih uspomena Na iznenadne noći Kad nestane iz ulice Ko zna kuda ide U šumi bi se izgubio Ali se uvek pred zoru U drvored na svoje mesto vrati PU3AVICA Najnežnija kći Zelenog podzemnog

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

“, riknu nomofilaks u divljem gnevu. „Narediću da vas sve od reda išibaju i stave na sramni stub. - Ne, to ne ide - on je suviše uzan za celu vašu tevabiju.

“ „Eto uviđaš i sama!“ „No veri se sa njom, pa će da pričeka“. „A to tek ne ide; ne mogu činiti obećanja kad nisam siguran da ću ih moći ispuniti“. „Razmisli dobro! Ovakva se prilika ne propušta.

„Sad sam“, velim u sebi, „postao već istaknuti naučnik. Ala to brzo ide! Moram se dobrano potruditi da opravdam taj svoj prikačeni naučni glas“.

nalaze se u međusobnoj zavisnosti, bilo da jedni druge potpomažu u njihovom dejstvu, bilo da veliki razvitak jednih ide na račun drugih.

„Novim putevima ide se bolje bez vodića“. „I vi tako mislite?“ „Sigurno! Vodić vas vodi samo po poznatim, utrvenim stazama, upozorava vas

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Nećemo ga tamo naći. — Kako? zašto? — Ne ide on tako rano kući, gospodine. Njegova kuća je „Laf“. — Šta kažeš? — Mnogo se propio — odgovori nosač — mno-go.

Ono što je najodvratnije u jednom veselom društvu to je: kad se neko pravi mudar pa se izdvoji i ne ide ukorak sa opštim raspoloženjem. Grcao sam, pio sam na silu, ali sam pio.

Samo ne stanuje zajedno, na primer, s popadijom, i to, recimo, formalno, a ide noću tamo i cepa joj drva; danju vodi dete za ruku, i... sve kao inače.

A ti je gledaš, obrćeš, meriš, misliš: deca, bruka, razvod košta, da se ženiš ponova ne ide, nema govora — i onda slegneš ramenima, zažmuriš, pomisliš što je ko dobio neka nosi i ideš svaki dan na rakiju, samo

nije vajde, bravos, bravos, braaavos! — Ali svi rekoše da Nikola koji se ludački kikotao treba da ide kući i da ja moram ići s njim. Mi smo se neko vreme opirali, ali, naposletku, poslušasmo.

I eto tako sve dok ne otpočne borba, a posle doboš ide u komoru, a Sekula s puškom uz komandira. Redovno, pošto prime zadatke, komandiri pojure svaki u svoju četu i

Koliko bi puta drumom ka školi ugledao iz daleka kakvog starijeg čoveka, koji mu ide u susret i koga je hteo pozdraviti, reći mu dobar dan kao i ostala deca, i prilazeći mu glasno izgovarao: dobar dan,

Pa je Sekula rastao, jačao i posle godinama nosio po dve kante na obramici uvek sa istom dužnošću: da ide za trupom, leti s bozom, zimi sa salepom i alvom.

demobilišeš? — Kako veliš? — ... Ranac taj da skineš... — pa pokazuje na grbu. I grbavko se priseća, pa crveneći ide dalje i gunđa.

Pa se spušta kolona i šljapka po pištoljini preko rogoza i zukve, te škripi polegla i ugažena travuljina. No ide se življe, jer se ne spotiče o stenje i ljudi se gužvaju po nekoliko u redu, jer ima širine. — Tu smo, blizu smo.

A čim sam to saznao, ja sam počeo raditi onaj drugi, nov plan života, čijem ostvarenju ide baš naruku ovo stanje u kome smo — nastavljanje života van otadžbine.

Na samom zavijutku u sporednu jednu ulicu neko dreknu: — Ko ide? Pa onda lakše, slabijim glasom: — Sredinom, druže, svud je vojska.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Redovni, gotovo neizbježni tirocinium tiranina. Poučak od općenite važnosti, na širokoj skali koja ide od profesionalnog zavodnika, čija se tehnika sastoji u postepenom izrastanju iz laskavog, puzavo udivljenog roba u

Ali ne grizi se preko mjere zbog njega. Tome nisi kriv ti: tako to već ide!... Želio bih da se opet sastanemo za neke dvije godine... Prevario se.

Naša je struka kult svoga ja u najvišem stepenu. To vam i objašnjava zašto tako velik broj praznih ljudi ide baš u ovu struku. — Mislim da nam to ne može da objasni ništa; u svaku struku ide jako mnogo praznih ljudi.

— Mislim da nam to ne može da objasni ništa; u svaku struku ide jako mnogo praznih ljudi. Naprosto zato što ih ima velik broj. A svi, s punim pravom, traže plasmana.

Naprosto zato što ih ima velik broj. A svi, s punim pravom, traže plasmana. — Da, ali u ovu struku ide jako mnogo takvih praznih ljudi koji imaju o sebi neobično visoko mišljenje. — I takvih ima vrlo mnogo u svim strukama.

Ni u čemu, ni u najmanjoj stvari ne moći biti indiferentan, nezainteresiran: Nikad ne moći reći: neka ide kako hoće, neka voda nosi!

Tako kratka da je eto već ispričana. Htio sam je svesti na najbitnije, no vidim da to ne ide. Bitno predstavlja samo polovinu stvari. Često onu manje bitnu polovinu. Tek bitno i nebitno zajedno daju čitavu istinu.

Mjesec je bio optočen mutnim kolobarom, a male zvijezde još su se žmirkavo borile za svoje rođenje. Možda vrijeme ide na kišu. Sparno je, sparno, i već je ogrtač tako težak!

Slično je i ovo... Pokuša opet ići dvjema stazicama u isti mah, pa trima, pa četirma: stvarno ide! Evo, čitava delta je moja! Samo da se ne probudim, samo da se ne probudim!

Zadržat ću ga dan-dva; treba pružiti sebi malu odgodu, dok naiđe trenutak odlučnosti, koji kasnije obvezuje; dalje ide samo od sebe, kao nizbrdo.

Bolesnik se nada da ti mjeseci protječu u prilog ozdravljenju, ne u prilog bolesti. I u toj neizvjesnosti ide se prema nekom ishodu. Ali u Majinom slučaju neizvjesnost nije dugo trajala.

Zato mu ne prilazim s te strane. Nastojim da mu pristupim kao čovjek čovjeku, da razgovaramo o općem. Ali ni to ne ide lako. Jer za njega kao da ne postoji to opće. Za njega postoji samo ono njegovo, specijalno i jedino.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Kad bi je opazio gde u polju ili u selu da mu ide na susret, svrnuo bi ma gde, samo da izbegne onaj ponositi pogled, koji uništava čoveka.

Hm, opet to nije... Neka ga, nek ide u goru, što se to koga tiče ? Nek živi tamo, ako ima šta jesti, samo neka nikoga ne dira.

»To je čovek — razmišljaše ona uz put — što se ne boji ni puške ni vlasti, nikoga do Boga. Ide sa svojom puškom po zelenoj gori, a sve živo beži od njega... Pravi gorski car!...

Pred jednom kavanom nađe samoga Sima. — Ima li? — zapita ga lagano. — Milutin ide sutra u Žabare da kapariše rakiju — odgovori Simo. — Kad? — Zorom. — Je li sigurno? — Tako veli.

— Dosta je bilo čekanja, treba da se radi. Jednako jedemo, a ništa ne zarađujemo... Sutra ide Milutin mehandžija u Žabare da isplati i dotera rakiju; — biće triestak dukata.

njegovi seljani, pa rade žurno kao mravi, a on zastane, te razgleda jednu gomilicu, pozna svako lice u njoj, i opet ide dalje. Kad dođe prema sudnici, ugleda nekoliko ljudi pred njom.

— Okupila me Živana pljuskati — poče Jelica — te iskočih iz vira... Kad đernuh okom kroz šiblje, a on ide, pa sve gleda u nas i smeje se. Onda ga ugledaše i ove, pa vrisnusmo i zagnjurismo se u vodu, a on stade.

i strasno predala svome osećanju, predala mu se svom silom zanosne mladosti, razumevajući pri tom dobro šta čini i kuda ide.

Trebalo bi videti šta on radi tamo. — Kako ćemo da vidimo ? — Idi ti nekoliko dana za njim, pa gledaj šta radi i kud ide. Samo onako tvojski, znaš? — Mogu, vala, zaludan sam — odgovori Radovan i ode za Đuricom.

Prođoše nekoliko dana, a Radovan ne opazi ništa sumnjivo, te već odluči da ne ide više za Đuricom. Vujo ga nagna da ode još jedared. Beše prošlo doba maloga ručka.

Već se približio prvim šumarcima nad potokom, ali je i onaj blizu, samo sad ne ide preda nj, već mu se približuje sa strane. Sad dobro čuje tutnjavu od konjskih kopita i oseća da ga snaga pomalo izdaje...

Tada se prene i, ne gledeći ni na kakve opasnosti, ide pravo k njoj. Ali na njihovim sastancima sad nema one vesele, nepomućene i bezbrižne sreće, kojoj se odavahu, dok ona

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Devojka ga počne moliti da ne ide, ali Petar ne htede slušati, nego uzme one svoje tri stvari i odmah ode. Idući tako, dođe do ono troje dece što su se

Kad je on tako na straži stajao, al̓ eto ti smrti gdje ide da pita boga šta će raditi, a kad dođe do njega, reče joj on da stane i ona stane.

Kad to smrt čuje, zakala pa otide, te stane kopati, pa kopaj devet godina. Kad je sve raskopala, ide opet bogu pitati šta će sad raditi. Ona dođe gore, a soldat je opet ustavi, pa je upita kuda će.

Ona dođe gore, a soldat je opet ustavi, pa je upita kuda će. Ona reče da ide pitati šta će sad, a soldat joj kaže: — Ja idem, — pa otide, a bog ga pita: — Što si došao?

Kad smrt dođe do njega, pita je on je li gotova, a ona reče da jest, pa da ide opet pitati što će sad, „i to — reče mu — ja ću sad sama ići“.

Kad je sav stukla, al̓ ona načinila se kao kukac, zgrčila se, jedva ide, pa pođe opet gore da pita šta će sad. Soldat htjede da je ustavi, ali se ona ne dade ustaviti.

prođe devet stotina godina, a bog reče Petru: — Petre, hajde sad po starog, pa mu reci da došlo vrijeme da telo ide u zemlju, a duša u raj. Kad sveti Petar čuje, dođe k starom pa reče: — Starče, proteklo je vrijeme tvoga života.

Meni drugo ne treba ništa. — Pa pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći mu: — Stani! Hodi ovamo, kad baš to xoćeš. Zini.

Tu se oni rahat učiniše, a kad ujutru svanu, on neće da ide, te ga sluge pripoznaše i javiše caru. Car odmah uze sobom dva dželata, pa dođe da ih oboje pogubi.

Paunice više ne dođu na jabuku, i zato je carev sin jednako tužio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da traži svoju paunicu, i da se ne vraća kući dok je ne nađe; pa onda otide k ocu i kaže mu što je naumio.

i kažu carevom sinu šta je i kako je, a on, siromah, od žalosti nije znao šta će raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je traži.

Onda on nastavi: — Slušaj dobro što ćy ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi

Petković, Vladislav Dis - PESME

2 U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara, I zanesen smelo ide u predele svojih snova, I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara, I moja se mis'o budi, al' k'o mis'o pesnikova.

Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa. Moja jesen stupa; ide moja zima I pada na srce mlado, uvek holo, I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o. Moja jesen stupa; ide moja zima.

Moja jesen stupa; ide moja zima. Al' ja ću sa srcem ići sve do groba Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi: Tu ću ga spustiti, nek u smrti

G. Hodi. Ostavi sve što je za nama. Neka naš susret pokrije minute, Velike misli po kojima ćute, Gde život ide k'o jesen granama. Ponoć i sunce odjek su menama. Zavoli sebe kroz nesreće krute I mene s njima.

Je l' podnožjem pao Sad blesak zore, pod kojim je dis'o U tami čovek?... Gle, kako se nija I ide boja preko vetra, granja, Ustavlja nered i tišinu svija I dugu vuče! Otkud ove zore U času kada kob i očaj sanja?

Najednom se trgoh. K'o da neko ide? Mis'o moju preli krv mi uzrujana. Ja bežati počeh. Da l' me kogod vide? I sinoć sam bio pored tvoga stana.

Uz šuštanje lišća razdragano, glasno, Javljaju lahori da veče dolazi. S njim i suton ide, i šaptanje strasno Srećnog nešto sveta. Ti parkom prošeta.

Kroz prirodu, preko drva, ružno Jesen ide; gole grane ćute. I crnilo obavilo tužno Koru, vidik, vreme i minute. Bol klonuo; magla i bregovi Nose mis'o...

Moja je duša sada suvo polje. JESEN Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu Ide, mili sumaglica, vlaga hladna, Zemlja mokra i crni se k'o strast gladna.

K'o sumrak zemljom, k'o mirom lepota, Duh opet ide onim starim putom, U hlad mog groba, u raku života, S crninom mojom.

Dan božiji opet zemlju plača vide. Al' nam dođe žao te grobnice mraka, Te sudbine, s koje polumesec ide, Što će sad drumovi poželet Turaka.

Nisam spustio u borbu talasa. SPOMENIK Sa očiju mojih san lagano ide, I duša se budi. I Dok raste java, Izrasli grobovi sad se lepo vide, K'o daleka brda kroz podneblja plava.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”.

I zašto da čovek lupa glavu oko tople odeće kada ide u Njujork? Zar nije Njujork mnogo južnije od Pančeva, i zar se može pomisliti da Amerika nije topla zemlja kad se čovek

- Pogledaj samo moju ložionicu i videćeš da u njoj sve ide svojim redom: centralni upravljač reguliše brzinu mašine, osigurač ograničava pritisak pare, svaka peć ima spravu koja

Na to mi on reče: - Misliš na Gavru, sina moga suseda Milutina. On je počeo da ide u školu kada si ti napustio Idvor i davno je okončao svoje učenje.

manje obraćam pažnju na gajdaše i kolo, kao i na druge ovozemaljske stvari, počeli su da govorkaju da se Miša sprema da ide u manastir. Kakva šteta, govorili su, skupio je toliko znanja u velikoj Americi, a sada treba da se sahrani u manastiru.

A u isto vreme, na najblaži mogući način, napomenuo sam, da po mom skromnom mišljenju, ta razlika ide u korist engleske škole.

Sigurno postoji nešto u evolucionom progresu sveta što ide u prilog gledištu da koordinirajuća svojstva koja se ogledaju u aktivnostima svakog organizma, i koja su jako

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

—Bez para smo, sine, — odgovori Cveta. Ako nađemo rada, da ostanemo ovdje koji dan... Digoše se. Cveta ide prva, a za njom Marko s naprćenom torbom na leđima.

On sada, kada se dohvatio kraja, jednako misli na svoj mirni komšiluk i besvesno ide za majkom. Žena redom obilazi sve poznate gazde koji trebaju radnika; prošla je mimo crkvu i došla na kraj varoši.

Tako, u dvoumici što da uradi, ide dalje i misli: „Doći će i za to zgoda!” Još mu je pred očima mali komad ceste, pa da zaokrene priječicom, i,

Djevojka zadivljeno gleda podignute vojničke tvrđave i vojnike što se u blizini na ravnoj uzvisici vježbaju. Spasoje ide uvijek pred njom, ne čudeći se već ničemu; ohrabren je čestim viđenjem.

je u neprestanoj trzavici i pod gospodarevim okom, pa nema vremena ni da se sabere, ni da dade maha pustiš mislima. Ide, a snatri o nečemu nejasnome.

Sunce je i do mora doprlo i mjestimice ga obasjalo; nad pučinom drhte njegove tople zrake. Ide nasipom kraj mora, a i nehotice ustavi se kod vojničkoga broda što je toga časa kretao iz luke.

poče da poima bolje svoj novi položaj, i čim se više primiče dan odlaska, veća je strepnja obuzima: veselje i strava da ide u susret nečemu novome naizmjenice savlađuje njenu žensku prirodu, a na mahove, ugrožena zlosrećnom slutnjom, čisto se

Tuđa žena na italijanskome jeziku priča joj svoju nesreću. Umrlo joj dijete u putu, a ona ide dalje, da u tuđemu svijetu potraži svoga čovjeka.

Dosta sam radi tebe trpio! Osle on joj pomnjivije za stopama ide. A Antica u kući, u vrtu, u polju vrši svakidašnje poslove, i time hoće da utuče uspomene na prošli život; uveče pak

uspomene na prošli život; uveče pak pripravi večeru da dočeka Marka, jer on pogdjekad cijeloga dana izbiva iz kuće: ide loviti ribe po pustim ratima, pa što ulovi nosi u selo na prodaju.

Biće da mu i krmilo već ne služi! Antica, gonjena jezivim strahovanjem i crnom slutnjom koju oluja povećava, ide naprijed, no dospjevši na krajnji rat škola, nema kud dalje, — ustavi se; vjetar je udara sa svih strana i zameće se s

I nastavi: — Pa stari par opet se amo vrati; i tako ide dok ih negdje ne snađe smrt, a onda je svemu kraj! — dovrši starica tišim glasom. — Ali vam je žao umujeti?

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

veku zabeleženo, ponešto i kasnije, i to što je na području Kosova i Metohije pribeleženo na mahove, doduše retke, ide u sam vrh srpske narodne lirike.

Ona ide i dalje: do idioma, frazeologizama, svih govornih klišea počev od kratke izreke. A moraće se zaustaviti na tropima, teks

Ali ga pre toga ipak moramo proveriti. Njemu u prilog ide pored ostalog i to što ni Vuk „Anđu kapidžiju“ nije svrstao među mitološke pesme, nego u „ljubavne i druge različne

tri vojvode zagledane u pastiricu: jedan kaže „Volij bih je raspučati“; drugi kaže „Volij bih je raspasati“; treći ide najdalje kad kaže „Volij bih je obljubiti.

Makar i po tome što su kritičari kod obojice rado pominjali jezičku neveštinu. A ona ne ide, razume se, sama: prenosi se u opšti sklop pesme, koja nema usaglašene delove, nego puca između grupa stihova s

On, naime, smatra da bi dadaisti već izlizanu frazu „konj ide nogama“ – da bi je dezautomatizovali i obnovili senzaciju – zamenili ovim trima: „noge idu konjem“; „noge i konj idu“;

Naime, „navukoh na sebe nebo kao kaban“ ide u isti red kao i slika ljudi kojima su glave obvijene „u vidike ko u saruke“, u pretposlednjoj pesmi

Naime, običan pogled našeg oka ide pod pravim uglom u odnosu na uspravni položaj tela, a u „Helioterapiji afazije“ ono je, naprotiv, leđimice položeno po

I u jednom, književnom, i u drugom, naučnom, području naporedo se ide nazad sve do prednjeg praga čovekovog života, sve do najranije uhvatljive granice između telesnog i psihičkog.

Po svemu sudeći, sunce je oličenje oca. Tome ide u prilog i autorova napomena: „Treba ipak naznačiti da, kad je reč o Suncu, upotrebljavaju se zamenice muškog roda,

Treća bi bila autoironija (koja ide sve do groteske) kao naprslina na utopijskim snovnim slikama. Teško je govoriti o opštim osobinama Drainčeve poezije,

Razume se da nije posredi puka metrička shema nego i sve što sa njom u prisnoj povezanosti ide: sečenje rečenice na stihove i njen prelazak iz stiha u stih, vođenje sintaksičkointonacionog niza tako da se oblikuje

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Te komisije, te procene, te sednice, pa se spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako.

Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli

DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru. ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti prag.

DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (Ode.) VIII ŽIVKA, ČEDA ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide! ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla.

(Ode.) VIII ŽIVKA, ČEDA ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide! ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla. Ne može jedna klasa da ti isplati dugove.

Dajte mi šešir, idem sama!... ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! DARA: Bože, mama, otkud to ide! ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja! RAKA: I ja ću (Dune na vrata.) ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu.

ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije da čekamo. DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide! ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške.

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide! ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške. DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.

RAKA: Dole vlada!... ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete! RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac! ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate.

ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete! RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac! ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate.

DARA: Kod zubnog lekara. ČEDA: Šta će tamo? DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan. ČEDA: Tražio je neki sekretar ministarstva spoljnih poslova na telefonu.

ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu. NINKOVIĆ: Međutim, ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

5 Ovaj zaustavljeni zamah Marikin pun je dinamike, baš zato što je zaustavljen pre nego što je završen!6 A uz njega ide i izraz lica, suza na Marikinom licu čim je prepoznala prijatelja svog muža.

smislu, još važnije to što u prvoj verziji romana vezivanje pripovednog ugla za Sofku, to jest približavanje Sofki, ide srazmerno sa uključivanjem njenoga ne samo duševnog nego i telesnog stanja.

je stoga da je poredak u nabrajanju obrnut: u prvoj verziji subjektivni pogled polazi od sopstvenog „ja” (od Sofke), pa ide ka roditeljima, i to prvo ka majci koja živi tu i zatim ka ocu koji je u Turskoj, da bi na kraju došao do predaka (do

da bi na kraju došao do predaka (do dede Arse); u završnoj verziji objektivni autorov pogled polazi od predaka, pa ide prvo ka ocu (nosiocu porodične loze), zatim ka majci i, na kraju, dolazi do Sofke.

Ali čak i ova oštra silepsa - ide u tip najjačih gramatičkih odstupanja koja se u Nečistoj krvi mogu naći - nije prazna, nije samo greška.

70 Neusaglašenost je ovaj put u rekciji: uz poštovati ide akuzativ babu, ali ne može u isti mah bojati se, jer uz njega mora ići genitiv najviše se boji babe.

Prema njegovom računanju, kuća je najučestalija imenica; on misli da ide i u red najčešće ponavljanih reči uopšte kod Stankovića.

Pouzdano prilazi babi, ljubi joj ruku, daje joj ključeve, da ih ona u sobi obesi na određeno mesto. Ulazi unutra, ide u sobu [...]” 86 Najdalje dokle je došao, to je tekija nakraj varoši.

rečenici romana: „Sve što je duša volela, za čim je žednela, i ako ne na javi, ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida . . .

Među njih ide i gazda-Markovo obrnuto gledanje. Ono, međutim, nije slučajno, nego predstavlja rani, u slici materijalizovani nagovešt

Iz toga proističe drugo važno svojstvo: zbog ograničenog znanja, i zato što se nešto skriva, motivacija ide u pogrešnom pravcu, nakuplja se pogrešno očekivanje.

krije, potiskuje svoje telo i „sve se boji nečega, a naročito one širine i prostranosti druma”, pa „sve uza zid brzo ide.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

“ Ide on ozgo još mladalački i raširio se kao orlušina. Hoće pravo u crkvu, kraj čijih će vrata, po svom običaju, ostaviti or

Nijesam ja lud, ženo!.. Pođem u ljude ili na sabor. Sve izgubilo pamet. I knez i proto i onaj mrtvi Neđeljko Škipac što ide u manastirsku pisaniju. Sve: Srbija, Srbija; Kosovo, Lazar.

Sutradan mu rekli da ide svojoj kući: niko mu ništa ne sme učiniti dokle su oni živi i na broju!.. Ali Arslanu preko noći žena prokazala

Arnauti poustajaše i ponikoše da je s pažnjom propuste, jer dalje običaj ne dopušta da se ide. Druga je vera. Ali Arnautka koraknu nekoliko koraka, učini rukama po muslimanskom običaju poslednji pozdrav pokojniku,

I žena Arnautka za crnom sramotom svojega muža. Potkošena, kao po srcu udarena, kao da ide za istin– skim nosilima.

I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je li živa Srbija, kamo pri pitanju okrenu glavu, te

Pitaj, more!.. — Ne mogu, u mojoj si kući... – Onda, slušaj!.. ... Mislio on da ide u muslimansku, tursku, zemlju i da će ga tamo dočekati kao brata.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Danas jošte, ovog časa Carica bi, veruj, bila. Pustio bih sve nek’ ide Svojim putem, svojim tokom Ja bih samo tebe slušô, — Kud ti okom, ja bih skokom.

„Šta, zar da me plakat’ vide!“ Junak suzu zna da svlada. Savlada je usred jada. Svom gorčinom kroz svet ide, Nosi svoje neizvide, Ume živet’ i bez nada.

Koji neće sve da sruši Brzo i uznako, Da taj meti, opštoj meti Ne ide polako; Da on neće, s vama skupa, Gde se zgoda pruži, Pohitati da se višem Načelu oduži.

Bogatstvo je milo, drago (No i tuđa ima znoja), A patnjama, nevoljama Nema kraja, nema broja. Zimom ide muka mnoga, Nema svako krova svoga. Bogataši rujna lika, Sećajte se beskućnika!

A ti moraš čekat’, ne smeš očajavat’ — Za Avgustom ide Septembarac blagi. E pa nek’ se desi da i on omane: Očajanje nikom ne donosi dobra, Čini se i nevešt a u sebi misli:

Ja se ne bojim studeni tvoje, Ta glava j’ moja već tvoje boje (Nije baš sa svim snegovno stanje, Al’ na to ide njeno grušanje) — Pa nek nas oda još bolje sveže, Moj dragi sneže!

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(Pođe.) FEMA: Gurbijan, bezobraznik, ti si za svinjara a ne za poštenog pedintera. Zar se tako od noblesa ide! Nisi ni u ruku poljubio. JOVAN: Šta vas znam ja, kad kažete da vam je zlo.

brak, Jest blaženstvo, to zna svak; Kad po kući žena psuje, Muza mene tad miluje; Kad je žena neočešljana, Muza meni ide sjajna. I kad šešir hoće žena, Muza je s cvećem zadovoljna. POZORIJE 6.

POZORIJE 2. JOVAN, PREĐAŠNE JOVAN: Evo me, majstor... (Stisne usta.) Da ti đavo nosi takav jezik, kad sve na bedu ide! FEMA: Gurbijan, ti nisi rođen za pedintera, nego za kakvog šegrta. JOVA: E, a znate kako mije pokojni majstor...

VASILIJE: Ja se ne sumnjam, ali... EVICA: Nemoj ludovati, molim te, ko bi na onog bivola pogledao. Evo ga gdi ide, baš dobro. Idi se ukloni, dok ja s njim svršim. VASILIJE (strašivo): Evice, nemoj se šaliti, ti znaš da me to vređa.

MITAR: Nego nisi. Znaš šta je, Femo, Vasa nek uzme Evicu, a ti pođi za filozofa. FEMA: Nek ide bestraga, ja ga ne trebam. MITAR: Zašto? Vidiš kako je lep, kako je odeven i novčan. Sram te budi, šta si počela!

Miljković, Branko - PESME

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne smeš videti. O sjaj na tebe njen dok pada nek je i sakriju Ti ćeš naći ulaz

snom treba dočekati razbojnike ptice su nebo na jug odnele spavaj oni neće doći njihovi koraci su teški spavaj ljubav ide gradom na štakama spavaj al im glas ne sanjaj IV Noć je puna mračnih anđela ukleta lađa nosi teret izgubljenog

Krakov, Stanislav - KRILA

Podignuto krilo pade, svetlost uteče plašljivo u šator, i ponova se čuše karte. Poručnik Luka ide duž niza šatora, koji su isto tako budni i osvetljeni, i po kojima igraju pogrbljene senke.

Besmisleno je bilo što donose teške ranjenike. Previju ih, ubrizgavaju im kamfor i morfijum, ovi krče, ide im pena na usta, i na kraju opet umru. Sve je to bilo dosadno i glupo. Opet. Još jedna. Zemlja ih zasu.

Čulo se kako zveče naticani bajoneti, lupa sprema, sapliću se vojnici i psuju. Fijuk i udar sve češći. Ide se napred, ali to još nije juriš, još se misli, još mozak radi, i zato ga svaki jauk razdire kao kandžom.

Ona nije bila umorna i njene su grudi veselo drhtale. Puštala ga je da ide ispred nje da bi ga celoga gledala. Ulicama su cikala veselo golišava deca, i lupale drvene nanule.

Petrović, Rastko - AFRIKA

“ odgovara on na italijanskom. — Jesi li Hrvat? — pitam ga našim jezikom. — A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže. Posle ručka akvarel.

Šalupa nije uopšte osvetljena, baca na nas oblake otrovnih gasova, i ide izgleda čitavu večnost kroz potpun mrak. Čak i u noći se oseća čađ pod rukom, gde god se ova spusti.

Zna da sprema poljsku kujnu i pristaje da ide za mnom gde god budem pošao. Odmah kupujem pribor za kuvanje, koga još nemam, konzerve, brašno, zejtin itd.

Moj vođ je g. od Sen Kalbra koji me ljubazno vodi sa sobom. On ide u Mankono, kao predstavnik jednog trgovačkog preduzeća, da bi kupovao sirovine.

Već rasa Baule, i posle sve više druge, kad se ide k zapadu gornjom ivicom prašume, nije više crvenkasto tamna kao na morskoj obali, već crno plavkasta.

Hrane se isključivo insektima koji idu na stoku. Odmah po podne pojavljuje se jedna košuta i ide pravo k nama na svojim vitkim nogama. Ona iznenađuje moga saputnika koji nikada nije video košutu po tolikoj toploti.

koji iznenada izbija na svetlost verande pred nas, crnac je belaca: isti crnac kad se sa verande vrati u noć, dok ide po jela, samo je crnac noći, divljine i beskraja.

Predveče dok moji prijatelji ostaju radi odmora, na stazi koja ide kroz šumu, čudnoj crvenoj stazi koja kao kakva arterija protiče kroz goru, ja odlazim sa nje pravo međ stabla, međ

Ovo je pleme toga trenutka bilo u punoj pobuni, ubijajući belce gde god ih sretne. Mladić je sutradan imao da ide na severozapad, u pravcu Đavale, gde belaca uopšte ni nema.

je odlazio polomljene slave sa Berezine, bez vojske, bez pobeda, sâm, odgovarao noćnim predstražama koje ga pitaju: „Ko ide?“ — „Velika armija!

Besni, jedemo u bifeu, a puštamo Sambu, prvoga boja i kuvara, onoga Sambu kog sam u Basamu uzeo, da ide u selo i ruča sa drugovima.

Potrebno je nekoliko godina, često, da se pokažu simptomi. Kod nekoga bolest ide lagano, lokalizuje se i sasvim, kod nekog napada odmah na organe, i srce.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Jošte pij!... Ta nagni bolje, de, Te skupi pamet što preostade, Jer, eno, ide Glavaš Stanoje, A pred njim, bogme, nemoj buncati.

Ha, tako!... Sad smo gotovi!... PORFIRIJE (izlazeći na videlo, a za njim ide Janja): Gotovi, ja!... Ali ne ti, moja će grbina pamtiti kako smo jedanput čamac peskom punili da se utopi, pa posle

Sina!... Oh, sina moga daj! TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!... STANA: Nek’ čuje vezir!...

Šupljike suve starog nasipa Isisale su žeđu lakomom Prsiju mojih dušu živosnu... PRVI TURČIN: Eto nam šale... Ide! TREĆA SCENA Vezir Sulejman dolazi. Turci se uklanjaju ustranu. SULEJMAN: Šta je to? Kakva je huka po mom konaku?

HASAN: Slušaj, Ćerime! Deset je ljudi sila malena; A sam kad ide jedan Koleban, Tu Glavaš nema na šta sumnjati, Nego će lepo, i ne sluteći, Za njime poći uzastopice.

Dok dođe Glavaš... Neobičan je! Najpre se čovek mora navići Da mu u crne gleda zenice. Tek posle malo ide razgovor. ĆERIM: A đe te tako uplaši, efendum?... HASAN: Mene?... Jok!

Ha, ha, ha!“ VUK: A Turci? SELjAK: Ili ne hteše, ili ne smeše... Nijedan se ne tače nje, samo je žure da ide... VUK: Nadaju se poteri. GLAVAŠ: Za njima sad! SELjAK: Čekaj, Stanoje! Nešto se i strašnije sprema.

GLAVAŠ (gleda kroz prozor): Ovamo idu!.. Eno, zastaše!... Kô da se dele u dve gomile? Pred jednom ide stari Koleban, Sa drugom onaj Ćerim mršavi Što mu je sunce vrele Azije Triest godina kožu pržilo Te amo dođe da je

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

U Knjaževcu se taj drum deli: jedan krak ide u severozapadnom pravcu na Zaječar, Negotinu pa dalje niz Dunav, a drugi okreće južnim pravcem i ide tako do varošice

deli: jedan krak ide u severozapadnom pravcu na Zaječar, Negotinu pa dalje niz Dunav, a drugi okreće južnim pravcem i ide tako do varošice Aleksinačke Banje; tu prođe kroz banjski klanac, pa se opet podeli na dvoje, jedan krak okreće

banjski klanac, pa se opet podeli na dvoje, jedan krak okreće jugoistočno na Aleksinac i Deligrad, a drugi jugozapadno ide na Paraćin, gde se svezuje sa glavnim carigradskim drumom, koji vodi od Beograda preko Aleksinca i Niša u Carigrad.

Grljana, Planinice, pa dalje sve uz veliki (crni) Timok preko Lukova do Krivog Vira, gde se sjedinjuje sa drumom koji ide od Banje na Paraćin i koji gore spomenuh, te se tako i ovim putem od Zaječara može doći Paraćinu.

Sad poteramo u kas i izađemo kod Žitkovca na drum koji od naše granice pa preko Supovca, Tešice i drugih sela ide sve niz Moravu levom obalom do pod Đunis.

sve veći i veći, dok se naposletku na sat odstojanja od druma ne sliju u jednu povisoku kosu koja od same naše granice ide paralelno sa supovačko-tešičkim drumom (kojim smo mi išli) sve do Đunisa.

Tu dostignemo bataljon kneginje Natalije1) gde rasut u streljački lanac ide napred kroz kukuruze. Kasali smo još malo napred, pa onda stanemo.

Nagađao sam: ili su telegrafski direci? ali onuda ne ide nikakva telegrafska pruga — ili je kakva baterija topova? ali čija; kad je onde popeše? — ili su konjički piketi?

On priđe đeneralu i poče ga nagovarati da je već krajnje vreme, da on — đeneral — ide iz šanca. (Naravno, dr. Vladan je znao da se tu radi i o spasu mikroskopije — đeneral se ne može ukloniti sam.

Čekaj da je uhvatim za crne, kudrave kose i da je dignem, da vidim ovo lice. Ne ide, ukočilo se celo telo. Ček' ovako. A! ah, lepoga lica! tek ga garile nausnice.

Turskoj gospoštini ide u interes ovaj divlji fanatizam, ova besomučna mržnja i ona ih podržava i upotrebljuje ove ratoborne divljake kao žrtve,

Valjalo je dakle motriti kuda će okrenuti Čerkezija. Ona uvek ide kao avangarda pred glavnom turskom vojskom, a trag joj se poznaje po rekama dima koje za sobom ostavlja, jep usput sve

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

XLІІI Sreća stoji, nešto čeka; A jad ide, Bog zna okle. Sreća im je bila kratka, Jad će biti Bog zna dokle. „Kume, kume, pogledaj ga, — Ima li mu jošte

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Negde oko Vertekopa naiđe na našeg stražara, trećepozivca, i ovaj viknu: „Stoj!“ „Stao sam!“ — reče Gospod. „Ko ide?“ „Bog...“ Trećepozivac zažmire da bi bolje video, onda trepnu, naperi pušku i povika: „Napred!

Sada može sam i cigaretu ustima da prinese. Dira ga potporučnik Ratomir, koji još ide na štakama: — Ah, prođoše oni tvoji lepi dani, kad sestra Žer-men sedne na krevet, pa ti prinosi svojim lepim

— A, tako. Milo mi je. Onaj se okreće zbunjen, hteo bi da ide. Ali Pera ga pita: — Na kome ste položaju bili? — Oble Čuke — viče što može jače. — A, šuplje muke. Znam...

Lepo je, ali može lako i da se zaglavi. Novajlija je već nervozan i pogleda nestrpljivo na vrata, da vidi ide li „Kica“. On se više i ne stara da ispravlja Peru, jer se već zamorio vičući.

ja nisam žandar... Ja sam komandir mitraljez... Ja žandarišem Bugare... Neka ide... i... on, i njegov... upravnik... u...

Potpukovnik Petar, iznuren već ratnim naporima, pobolevao je češće. Ali u bolnicu nije hteo da ide. Pritisne rukom srce, obori glavu i ućuti. Njegov posilni prinosio mu je čašu vode i parče šećera.

Ali mi smo bez njegova znanja pozvali pukovskog lekara. Posle detaljnog pregleda lekar mu je savetovao da ide u bolnicu. Ali potpukovnik Petar nije hteo da čuje.

I gospodin načelnik štaba, inače dušom i telom pešak, predložio je komandantu divizije, da jedan od vas ide kod te jurišne čete, tamo negde na „Ježu“, kao osmatrač. A međutim, jurišne čete dejstvuju bez artiljerijske pripreme.

Ona dvojica su se opirala, naročito Luka. Ali komandant prekide naš razgovor i izjavi, kad već mora da se ide, onda da idem ja. Objasnio mi je kako ću doći do položaja. — Najzgodnije je da pođeš sada po magli.

— Grujo, mi ćemo se opet videti... On me bolno pogleda. Oči su mu bile pune suza. — Sa štakama se ne ide na front... Valjda je meni tako suđeno. — On obori glavu i pogleda u nogu oko koje je bila gužva zavoja.

— Onda zastade pognute glave i okrete se meni: — Pođite sa mnom! — Potrebno je da obavestim baterije. — Neka ide kaplar. Rekao sam kaplaru šta treba da javi i pođoh za komandirom.

Posao joj odlično ide.“ A oni znaju da krv nije voda... A ovaj se rat, kao za inat, odužio unedogled. — Znaš... žena je ka mazga —

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

bar oni najbudniji, doneo je sobom i jedan krupan negativan rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez gubitaka, ni jedna zaista krupna bez zaista teških.

poezija se razvijala, pre svega, bez čvrstoga svoga kulturnoga središta i svega onoga što sa tim pojmom nužno zajedno ide; sred trajne neorganizovanosti srodnih napora i iscepkanosti namera, u neprestano jalovom, iznova započinjanom radu bez

Bosna, sestra tvoja, na tebe gleda, I ne želi tebi nikakova vreda. Ko tebe nenavidi, ne boji se Boga, Od kojega tebi ide pomoć mnoga. Vostani, Serbije! Davno si zaspala, U mraku ležala; Sada se probudi I Serblje vozbudi!

Poj koja je sreća onog koji ljubljen ljubi, Jogunasti kako dane u pustoši gubi; Kako ljubov, kud god ide, preobraža tvari, Što se ljubi, sve zagrlja, za drugo ne mari; Poj tainstva čijeg nibud zavjeta ljubnoga, Hoćeš moga, sad

Sve nek' ide! Ali evo moje ljute tuge: Što ni pjesne nisu s mirom od njezine ruge! Da su vkusne kao sušti pijemontski smrčak, Ona b'

skorije može navlači čakšire, Jedva čeka, jadan, tek da dobro svane, Leti bez obzira, k'o iz puške tane, Niti ide doma pređe dvan'est sati, Čeka dokle počnu sofru postavljati.

Bega mati s jedinčetom, kosu raspustila rusu, Zapevka do Boga od srca ide ranjena. Ne može braniti veran svoju ljubimicu pastir, Jasnu vrulu ima — nestala su vremena U kojima je Orfej zelenu

Jovan St. Popović SPOMEN VIDOVA DANA (Odlomci) Za večerom Lazar sedi, Sutra ide Vidovdan, Pogružena njega gledi Srpske vojske smućen stan.

— — — — — — — — — — Vreme ide, vreme beži Bujnim stremom, bujnom hukom, Sve razdire kivnom rukom Kud manito smrtni teži.

Al’ besedi Sablja-momče: „Zalud muka, Cvet-devojče, Zalud nega i ponude, Ja ti neću preboleti. Eto ide strasni petak I velika subotica; U petak ću umrijeti, Subota će oglasit me A nedelja sahraniti.

Cvet-devojci, Opaše je levom rukom, Desnom turi mlado momče Pa povika šupljim glasom: „Otvaraj se, nemi grobe, Evo ide mladoženja Sa lijepom nevesticom.

Jošt potrči malo, pa stane, i vrati se natrag. O, zar može i hod slatko govorit tako? Hoće l’ -neće l’ ide; na stranu očice glede; Cena je prava u tom što se bez volje hoće.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Al’ evo ide knez!... DRUGA POJAVA Knez Đurđe, Šulović, Mićić, kapetan Đuraško, vojvode, serdari, kapetani i pređašnji. VL.

Bogu se moli!... Smrt!... Ide smrt...“ Još žalosniju, još nesrećniju Katunović ti danas donosi. Ali oprosti, o gospodaru, Skraćene priče grozan

(Vujo dolazi.) Oruže, Vujo, idi pohitaj! Al’ biraj, starče, sve najoštrenije, Znaš, brat mi rođen ide u goste, Šta gledaš? Idi!... Da, al’ pričekaj!

) KNEZ ĐURĐE: Daj i ja, oče, da je poljubim, Blagosiljala j’ mene grešnoga... (Radoš Orlović ide lagano i kad opazi mrtva tela dece svoje, on ćuteći zastane.) Al’ ko je ono? Radoš?...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane. Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi.

Rodbinu I ukopnike obuzima sve veća i studenija slutnja, i oni je gone s groblja, ali se ona uporno otima, neće da ide: — Ne dirajte me, ja sam žalobitna, ja sam meka i bolećiva srca. Ovo su djeca moja, sestre moje i braća moja.

!... Kome da ostavim? Švabi... Ličaninu! A moj Stole, moja slatka duša, kad odraste, da ide tom Švabi u najam!... A-a, to ne mere biti! — 'Ajde, 'ajde, stari! — vele mu đendari malo blaže.

Tuj su one molbenice, oni protokuri, tuj one zakrpe, tuj troškovi... Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono... turski sud!... Mrijeti valja — nije ni za turskog zemana bilo prave, ama...

— Ja ne bendam ni njegove tapije ni kmetovske práve. Ovo je dijete odraslo. Ono je njegova starevina, a onaj nek ide oklen je i došô... Ja ću obići sva sudska vrata u 'voj zemlji. Ne bude li ništa — ja ću samom caru u Beč!

Sjutradan iza toga sveza kravu i pođe s djetetom Svi smo ga zaustavljali da ne ide, jer se spremala velika mećava, a valjalo mu je preko planine prijeći. — Nešto me, braćo moja, goni! Ne mogu čekati.

nikad neće proći drumom pokraj naše kuće kad se vraća iz parohije, iako mu je mnogo bliže, već okoliši, pa pô sata ide stranputicom. „Zar ja da idem putem kud prolazi prokleti, kuljavi, pakleni Džibo!

Kô belćim: ja sam gerenal, a za mnom ide batalijun... tabor vojske. A udario sam po gori barjake i ostavio razapet čador, nek vide Majdanci da baš ide za mnom

tabor vojske. A udario sam po gori barjake i ostavio razapet čador, nek vide Majdanci da baš ide za mnom vojska, a ja kô gerenalina naprijed izmakô.

Parteniji se nešto ražali. Ide, a suze mu vrcaju, krupne kô lješnici: — E, moj Simeune, moja grdna rano! Proklete te tvoje ćudi!

Proklete te tvoje ćudi! Ne prođoše ni dvije neđelje, eto ti Simeuna đe ide: — Nema, veli, složna i jedina društva. S ovim se narodom ne mere ništa početi.

Svijetli se i škripi oružlje, a čaša ide od ruke do ruke. Turci se sve više primiču. Puške jednako prašte, ne prestaju.

Bojić, Milutin - PESME

Vekovima tako kikoću se oni, Splet njihov nevidljiv vaseljenom ide I, tek kad u nama zvuk srca zazvoni, Njihove se čete oživljene vide.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

tek vidiš — u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E to je, vidiš, domaćin čovek, takvog zeta daj, a ne Boku.

? MARICA: Kakav je da je, ja ga volim, pa to ti je! ANĐA: Pa znam, kćeri, al' ne ide to tako! MARICA: Ide, boga mi!

? MARICA: Kakav je da je, ja ga volim, pa to ti je! ANĐA: Pa znam, kćeri, al' ne ide to tako! MARICA: Ide, boga mi!

MARICA: E, to ti vredi! ANĐA: Al' ovo, u kafani; ja da doživim da moja kćerka ide u kafanu sa mladićem! MARICA: A ti nemoj da doživiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete.

Čestit čovek i miran, najbogatiji trgovac... VIĆA: Pa baš zato! JEROTIJE: Ama, otkud to ide? VIĆA: Ne bi mu baš ništa falilo. Odsedeo bi dva do tri dana u 'apsu, a ja bih ga posle pustio.

Odsedeo bi dva do tri dana u 'apsu, a ja bih ga posle pustio. JEROTIJE: Znam ja da bi ga ti posle pustio, ali što ne ide, ne ide! Otkud gazda Spasoje sumnjivo lice? Zar ne vidiš da ovde piše „mlad čovek”, a gazda Spasoje ima šeset godina.

JEROTIJE: Znam ja da bi ga ti posle pustio, ali što ne ide, ne ide! Otkud gazda Spasoje sumnjivo lice? Zar ne vidiš da ovde piše „mlad čovek”, a gazda Spasoje ima šeset godina.

JEROTIJE: Taj mi često ide u srez. Razumem kad se napije pri kakvoj većoj licitaciji, pri kakvoj proceni za zajam kod Uprave fondova ili tako

ŽIKA: Jeste! JEROTIJE: Ti ćeš, Taso, recimo, da prepisuješ raspise. Dobro! Al, ko će u srez? Treba neko da ide u srez! ŽIKA (gunđa nešto). JEROTIJE: Je l' kažeš nešto, gospodin-Žiko? ŽIKA: Kažem...

ŽIKA (gunđa nešto). JEROTIJE: Je l' kažeš nešto, gospodin-Žiko? ŽIKA: Kažem... mogla bi rocpođa kapetanica da ide u srez. JEROTIJE: Eto ti sad. Kako ona može da ide u srez po zvaničnoj dužnosti?

ŽIKA: Kažem... mogla bi rocpođa kapetanica da ide u srez. JEROTIJE: Eto ti sad. Kako ona može da ide u srez po zvaničnoj dužnosti? ŽIKA: Nje se najviše boje predsednici opština.

ŽIKA: Nje se najviše boje predsednici opština. JEROTIJE: Ono, da je ona stroga, to priznajem, ali što ne ide, ne ide. A ja ne mogu u srez, moram biti ovde; svaki čas može stići kakva nova depeša od gospodina ministra.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Njegova tema je identifikacija vere i otačastva, bezgranične privrženosti hrišćanskom idealu koja ide do svesne žrtve, tema prednosti duhovnog nad materijalnim, nebeskog carstva nad zemaljskim carstvom.

Zato u bugarštici, opet ostajući veran svojoj religiji, Makro, po majčinom savetu, ide prvo na venčano kumstvo ("Tamo pođe Kraljeviću u te crkve svete Petke"), pa tek onda odgovara na sultanov poziv za

lirske pesme, takozvani bećarci, koje se sastoje od samo dva deseteračka stiha vedrog, obesnog i podsmešljivog tona ("Ide lola i podig'o glavu/ zap'o nosom o dudovu granu").

Ali nema ekstremnih rešenja, ni eksperimenata, Andrić ide u retke pisce koji u isti mah inoviraju i kanonizuju. Takva su i tri romana objavljena 1945: Na Drini ćuprija,

Uz tematiku iz svakodnevnog života ide i jezik, pa se podjednako u prvom licu može pripovedati na žargonu ili dijalektu.

Jakšić, Đura - PESME

Da l’ ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi — Kô da sa onog sveta dolazi. Il’ kradom oblak ide naviše? Il’ bolnik kakav teško uzdiše? Il’ anđô melem s neba donosi? Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?.

Il’ bolnik kakav teško uzdiše? Il’ anđô melem s neba donosi? Il’ oštru kosu da ga pokosi? Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti?

Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?... Možda se krade da nam popije I ovu jednu čašu radosti? Il’, možda, suza ide žalosti Da nas orosi tužna kapljica? Ili nam mrtve vraća zemljica? . . . . . . . . . . . . . . Vrata škrinuše...

Tamo daleko, na svetom groblju, Potražićemo život il’ grob!“ 11. januara 1867. OTAC I SIN Jedanput ide stari Amidža Kô neki sedi mandarin; A za njim tapka, trči, skakuće Junačke krvi najmlađi sin.

Ja nikada!“ „Na spalište! Na spalište! Pakô svoju žrtvu ište: Dušu, telo i spisove, I junaka vere nove! Sve nek’ ide na spalište! Na spalište! Na spalište!...

Nastasijević, Momčilo - PESME

U srcima tama, Bogu na izvoru vri, poteklo na reke, u žilama mesto krvi greh!... Ide noć bez svanuća, o, teško tebi stvoru!

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Prvo njoj da se javi, prvo njoj da poljubi ruku, pa i kad je poljubi, da, opet, od nje ne ide, već da ostane tako stojeći pred njom kao iščekujući da ga baba, ako ima za šta, pošalje, a on je posluša, usluži.

umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu čisto osećalo kako podne, vreme ide, prolazi dan, mrak nailazi.

najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za šolje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete Gore, da jedino to tamo baba ide, namešta, sprema...

Ako nije, a uvek je bio, najbolji đak, a ono da je najvredniji, najtačniji u čaršiji, kada iz škole kući ide, da je s njime svaki zadovoljan; da je onakav kakav treba da je sin njihove, gazdinske, kuće, koja je i pokraj svega još

Baba bi ga odgledala kako već sada sasvim u svanuće, gotovo po danu, odlazi. Sa ključevima ide kapiji. Već ne obučen kao dečko, nego u malo dužim, zatvorene boje čakširama, u cipelama, mintanu zakopčanom do grla i

Polako, mirno, pognute glave ide. Tamne mu se njegova uska leđa, stas. Zbog pognute glave jače se izvija i vidi iz ramena mu njegov uski sa šupljinom po

A ono ne samo da ne napreduje već ide u propast. To je za Mladena bilo najteže i najgore. Dućan, trgovina, celog dana tamo sedenje, prodavanje, nije mu ništa

s dana na dan sve bolji i bolji biva, kao što treba, kao davajući mu dokaza svoga zadovoljstva što tako dobrim putem ide, uvek na Mladenove pozdrave sam glasno bi mu se javljao. Čak ponekada i zaustavljao bi ga: — Mladene!

Pouzdano prilazi babi, ljubi joj ruku, daje joj ključeve, da ih ona u sobi obesi na određeno mesto. Ulazi unutra, ide u sobu i, kao negda otac, čeka večeru.

slušajući pažljivo šta joj on kazuje, odudarajući od crvenila, tamnoće sobnog nameštaja, pokrovaca, jastuka, pogureno ide od jastuka do jastuka, ispravlja, doteruje, dok majka mu tamo u kujni sprema večeru.

Glavu ne diže, ne osvrće se, već pravo ide jer zna da za njim motri ona, da će ga odgledati dok god ne izađe i ne savije niz čaršiju, zamakne iza okrečenog dućana

On, kao svakad, sa galamom, sa sviračima, pesmom, pucnjavom ide, i to ne kući, već u obližnje selo gde su čivčije oca mu, da tamo sa čočecima, Cigankama produži dalje.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

On je »junak sa svačijem: ama na ranu, ama na kojugod bolju hoćeš s. najprvi ide« (ZNŽOJS, 11, 270). Naročito jaku snagu ima s.

Ako mlada želi da ima dece, treba, kad ide na venčanje, da u nedrima ponese kitu b. (SEZ, 19, 84; 151); b. koji je sa mladencima bio na venčanju, ušiva se posle u

Bolesnik spremi kolačić, i ode pod kakav g., dirne ga tri puta, kaže svojoj bolesti da ide »u g.«, ostavi na g. kolačić »da ga tice (= diše?) pojedu«, pa bez obzira ide kući (ŽSS, 307).

«, ostavi na g. kolačić »da ga tice (= diše?) pojedu«, pa bez obzira ide kući (ŽSS, 307). Glogu se i inače prinose žrtve, i kao takvu treba (u svakom slučaju bar po formi) smatrati jedan

Ovnu razbludniku (u alegorijskoj pesmi) kupuje se zvono od j‹adike›: »Kud god ide, neka jadikuje« (ZNŽOJS, 20, 38). Ž. v. čini sastavni deo teja kojim se pari od pokostice (ZNŽOJS, 7, 1902, 164).

12, 1900, 150; 4, 147), kod sičije (іbіdem), promuklosti (ZNŽOJS, 14, 60), kao oblog za rane (GZM, 4, 147), i kada ide krv na nos (іbіdem). ŽUČENjICA Wegwarte (cіchorіum іntybuѕ). Žučenjica; ženetrga; vodopija. U Šuleka 39 naziva.

Kad je u Poljicama jedan fratar isterivao đavola iz neke žene, molio ga je đavo da mu dopusti da ide na neku k. u polju (ZNŽOJS, 10, 243). Na k. nalazi se i veštica (SEZ, 41, № 24).

I danas, u okolini Đevđelije, na drugi dan Uskrsa ide procesija do kakve stare k., i pop tu k. pričešćuje na taj način što joj metne naforu ispod kore (SEZ, 40, 63).

Ovo je, po svoj prilici, žrtva kruški. U priči SEZ, 50 ‹193› kralj ne ide u crkvu da se moli Bogu, nego pod k. (»kruščica je moja crkvica«) i molitve mu pomognu, jer se posveti (postaje »kralj

Naročito je dobar za lek l. cvet ubran u Međudnevice (SEZ, 13, 437). Bolesnik od sušice treba da ide četrdeset dana ujutru pod l., pa će ozdraviti (GZM, 6, 372). LOVOR Lorbeer (lauruѕ nobіlіѕ). Lovor, lovorika.

Uoči Cveti ide se »u brnduše«: ko se ujutru na Cveti u njemu ‹tj. u mrazovniku› umije, biće svež i rumen; ko to ne učini, biće cele

juna (»Alisej, proso sej«, SEZ, 14, 67; ZNŽOJS, 20, 48). O Vidovdanu govore seljaci pesmu: »Jelisije proso sije, Ide Vide da obide: Što je niklo da je diklo, A što nije, nek ne niče« (ŽSS, 132; ZNŽOJS, 20, 48).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Ali, eto ide, opazi Rade Božicu sa jednom drugom u društvu i veselo pođe joj u susret. — Drago mi je što te nađoh, — veli joj

Rade, zaogrnut svojom novom kabanicom, što još mekom ispranom vunom miriše, nogostupom ide ka seoskome bunaru. Miran je. Božica će sigurno doći, a kad dođe, znaće šta da radi, — odlučio je danas.

Vojkan se povrati u čaršiju. Ide od trgovca do trgovca, nudi kukuruz, ali s reda odbiju ga, vele: imamo svoga. Kad ne mogaše s trgovcima se pomoći,

Nemirno pogleda na sve strane, a kad opazi Mašu gdje prema njemu ide, čisto se strese i nešto zaigra u njemu. —Mašo! —Rade! —Opet se sastasmo .. . —Pa da, kad se tražimo!

a kuljav... Ha! — I naduši se smijati... Ma zbilja — opazi, — što će ono meso na njemu što ne treba? Rade umuče i ide naprijed, poprijeko planinom; Maša ide za njim i, gledajući u njegove stope, čudi se što cvijetna trava za njegovim

Ma zbilja — opazi, — što će ono meso na njemu što ne treba? Rade umuče i ide naprijed, poprijeko planinom; Maša ide za njim i, gledajući u njegove stope, čudi se što cvijetna trava za njegovim stopama ne ostaje pogažena.

Prešavši dragu, stupiše u krševiti proplanak. Maša ne pita kud će, već besvjesno ide za njim; preskaču s kuka na kuk, a ustaviše se pod glavicom od samih visokih stijena i litica između kojih raste visoka

Vaso ide od kuće do kuće, hvali zemlje i izmišlja cijene. Veli, i kune se: „Nudio je gospodaru taj i taj toliko, ali neki drugi,

— Idem, — veli u suzama. Majka je isprati do na ulicu i gleda za njom. Radivoj ide prvi, a njeno dijete uzastopce za njim. ...

Što misliš, a? A vi radite uvijek na vašu, po tursku ... A što ti je sa onom nesretnicom, Cvijetom? Kažu mi da ide kaluđeru da nauči njihovo „Vjeruju”... A što su mene ovdje slali? ... Prokletstvo! — Zašto, pope, prokletstvo?

Ilija htjede da kćer vrne Radivoju, ali se ona priljubi uz Radu i ne miče se stope od njega; s njime i u polje ide. Rade je pita rašta opet odbjegnu svoga čovjeka. — Ne pitaj, braco, — odgovara Cvijeta.

— Ko veli da si davao dvije kvarte? Pusti, bolan, — milo za drago! Drukčije što hoćeš, ali ovaj put valja da ide po zakonu; i ti si tražio štetu po zakonu, je li pošteno? —Ali biće troškova! —Pašće na onoga koji izgubi...

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Pipac Kirča žestoko mrzi Jelenu. U toj mržnji ide dotle da govori kako je sama kriva što je još uvek devica. Kaže: ne podstiče dovoljno svoga muža.

Druga povorka s praznim samarima vraća se odozgo jedva se razmimoilazeći s ovom koja ide gore, na strmoj, uzanoj stazi usečenoj u stenoviti predeo.

Gospode, smiluj mu se, primi ovoga čoveka koji ti ide u susret namrštena čela i stegnutih vilica, oprosti mu za njegov čemer i jed.

stvari, da će od toga što ona posećuje monaha ispresti priču prema svojoj pokvarenoj duši, neće je razumeti da mu ona ide da bi ga vidala, nego ko zna iz kojih razloga, reći će da je on mlad i lep čovek i da je ona mlada i lepa žena, badava

Dimitrije Ne volim vrućinu jer rutavi Isidor tada ide bos, ne čujem ga kad dođe do vrata i nemam vremena da sakrijem Prohorov krst.

Ni rat, ni Brzan, ni Jelenina ljutnja, ništa se njega nije ticalo. Ide on okolo poput kakvog mesečara i ne opaža ništa osim bilja.

Matija Retki su trenuci kad neko ne zaviri ovde u ovaj memljivi podrum. Bližnji nadgledaju kako to ide sa mojim kažnjavanjem, da li klečim, da li sam skrušen i ponizan, udaram li sebe dovoljno snažno po golim prsima,

Brzana nisu uhvatili. Stari lisac se izgubio čim je video da je stvar propala. Jelena Napred ide Dadara, jaše na mahnitom crnom vrancu, za njim kao plen, vezanih ruku — Dorotej.

Slabo mesto svakog ljudskog podviga je nesavršenost čovekovog sastava. Ovom čudnom božijem stvorenju nije dovoljno da ide po zemlji i da u miru traje svoj vek, zadovoljavajući se onim što ima i što može.

Sedim u vodi okrenut licem nizvodno, puštam da mi se jedva primetna matica razdvaja na vratu i potiljku, da pola ide preko levog a pola preko desnog ramena.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Odakle ide? Ko je peva? I šta li znači smisô njen? 1886. NA TIČARU Na tičarskom ravnom polju, gde protiče hladna Drina, Sa lisnato

bezbrižni pastir u čudnoj samoći Sluša tajni šumor sa Mrtvoga mora, I skromno veruje da u tihoj noći To sâm gospod ide preko mirnih gora. 1886. MOJIM PRIJATELjIMA 1. Šta ja hoću? Čemu srce žudi? Ah, ta ko bi razumeti mogô...

II NA OAZI Žarko je prispelo podne. I putnik, s bogatom robom, Iz drevne Basore ide, vodeći karavan sobom. Pod senkom palmovih grana on blagog odmora traži, I strujom valova bistrih poji se i telo snaži.

Al' ko to dolazi amo? Šta oči pred sobom vide? Kakav je ono čovek što k meni u kuću ide? Bogovi, Slepčević to je... No, to je već došlo dovde: Lalo, zatvori vrata, pa kaži da nisam ovde. 1884.

sam vidô, makar da je krio, Trag na rukama od hladnih okova: Izrodi nek se toga znaka stide, On, nema sumnje, iz Srbije ide! 1886.

Aja, to ne ide. Vrlo dobro znadem, Privikaće ljudi da Jakšića kradem. Aja, to ne ide... Poznato je ovo, Treba štogod strašno, užasno i

Aja, to ne ide. Vrlo dobro znadem, Privikaće ljudi da Jakšića kradem. Aja, to ne ide... Poznato je ovo, Treba štogod strašno, užasno i novo.

Tupo zvoni doboš u nemoj samoći, Dva i dva se kreću po uzanoj stazi. Napred ide četa snažnih kopljanika, A za njima sluge s rujnim buktinjama I mrtvački sanduk.

5. Sleva kraj druma što Loznici ide, No dalje od nje, a Zvorniku bliže, Odakle sela bosanska se vide Izjeren malo, krst se jedan diže.

„Pogledaj“, reče mu, „samo!“ i pruži put sela ruku. ,,Buktinja svetli se tamo, I kmet sa momkom ide.“ Kića se lagano diže, Povi se, da bolje vidi, i naže Zvezdani bliže, I prošaputa nešto.

“ Misleći donekle tako, Amora pred sobom vide, I stid ga za dete uze, pa reče da kući ide. Jer, najzad, i nije lepo, pristojnost uopšte ne da Da jedno nevino dete komotnu klisarku gleda, Te Amor u selo ode.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

glasno, kao na svome predavanju: „Zenitsko otstojanje Sunca, to je onaj ugao što ga zatvara ova vertikalna prava koja ide kroz moje teme i udara u zenit, i prava koja ide iz moga oka ka Suncu.

Sunca, to je onaj ugao što ga zatvara ova vertikalna prava koja ide kroz moje teme i udara u zenit, i prava koja ide iz moga oka ka Suncu.

To je sat koji ide sasvim pravilno kao i zvezdani, no koji zaostaje prema ovome za vreme tropske godine tačno za jedan dan.

kao produženje ogrlice koja mu se usko priljubila uz vrat; zmijast i dugačak zlatan lanac obilazi mu oko ovratnika, pa ide kroz jednu zlatnu agrafu, koja pridržava oba njegova kraja, do džepnog sata.

skoro u isto ono doba kada je Sunce utonulo na zapadu, pa se zbog toga ta planeta nalazi mal’ te ne u pravoj koja ide od Sunca pa kroz Zemlju. Ona se sada nalazi u opoziciji, kako se to astronomski kaže, pa se najviše približila Zemlji.

Njegovu putanju sam pretstavio jakim crvenim koncem, koji se propliće ovde kroz jorgovan, pa ide, kao što vidite, preko ove lipe do ova dva kestena a odavde, preko onoga reda belih štapova pobijenih u travu, čak do

Domaćin zamoli goste da pođu u veliku dvoranu i sednu za trpezu. Ova je veoma dugačka i ide, ostavljajući pored zidova mesta za sedišta, unaokolo oko cele velike sale.

Nautilus je jedini i poslednji izdanak velike patricijske porodice čiji, rodoslov ide čak do samog početka kambriuma; nijedan živi stvor nema ga starijeg.

Zato kalendar Zemljine prošlosti osnovan na toj metodi ide od 35 miliona godina pre sadašnjosti i siže do 1900 miliona u davnu prošlost.

Iz stoleća u stoleće, bivaju, sa svakim korakom u prošlost, leta u tome kraju sve toplija. To tako ide sve do 9500 godine pre Hrista.

Pri saopštavanju istorijskih događaja ide se prirodnim tokom njihovim; iz prošlosti u sadašnjost; pri ispitivanju prošlosti koračalo se, u glavnom, u protivnom

To je zbog toga što onde vlada, preko cele godine, skoro jedna te ista temperatura, jednaka srednjoj godišnjoj. Ako se ide još dublje u unutrašnjost Zemlje, onda se opaža da je i tu temperatura u toku godine stalna, ali ona raste sa svakim

Stanković, Borisav - TAŠANA

— crkva? (Sluša. Čuje se iz daleka, ali jako zvonjenje zvona.) Zar već zvona? već večernje, već da se ide na groblje?! (Sluškinjama): Ostavite to pa se brzo obucite da nosite na groblje šta treba da se podeli za pokojnog gazdu.

dosta aljkavo; sa jedva povezanom kosom, tek malo ovlaš zakopčanim mintanom iz kojega joj se otimlju prsa, gojna pleća. Ide, ali usled te svoje nabrekle snage ne sme čvrsto da staje. Zato ide brižno, malaksalo.

Ide, ali usled te svoje nabrekle snage ne sme čvrsto da staje. Zato ide brižno, malaksalo. TAŠANA (s dosadom Stani, pokazujući na dvorište i graju): Šta je to tamo? Opet čivčije?

) TAŠANA (ide u susret, i ljubi ga u ruku). HADžI RISTA (Tašani): Živa bila, živa bila! A gde su deca? Hoću, po običaju, da ih

TAŠANA (neugodno, s dosadom zaustavlja mater): Oh, ne to. Ta nije to. Ne znate vi. (Ostavlja i mater i Stanu i ide, izvaljuje se na minderluk do prozora): Ostavite me, ostavite me. Bolesna sam.

Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora,

(Razjareno, unezvereno ide po sobi.) Oh! Ovo je strašno! Bud ovde, u kući, moraš da si sa pokojnicima, s grobljem, svećama, tamjanima, parastosima

On, deda, pošao, ali kao da se pokajao i već hteo u drugi sokak kod drugoga da ide, te ga ja, molbom, jedva sklonih. I sada evo dede, eto dolazi. TAŠANA (uplašeno): Što si ga zvala?

(Viče): Stano! Ulazi Stana. MIRON (zapovedajući): Idi, ali ne ti, nego pošalji momka i on neka ide i nađe hadžije, i da im kaže da me sutra ovde čekaju. Jesi čula? Svi ovde mora da su!

Ljubeći mu ruke molio ga da mu oprosti. Veli: oni nisu znali. Mislili su, da što se više pokojniku ugađa, što se više ide na njegov grob, što si duže u crnini, plaču, da se time više veri i Bogu ugađa.

Poštovati nekoga znači da je taj veći, bolji od tebe. Ali zato, sa poštovanjem, uporedo ide i mržnja. Treba jednu grešku da učiniš, i sve poštovanje pretvara se u mržnju.

Polako, pazeći na poslužavnik, silazi drhteći od starosti i ide Paraputinoj kućici. U prolazu sproću sluge, zastaje): Jesi bio tamo? (Pokazuje na nove kuće gde su joj sinovi.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

se rasklimatala daska na plotu; s druge strane, jednako preleće mokro rublje u majstor Kostinu baštu, i mora neko da ide da se izvini. Majstorici Ristani sve to milo. Još je porasla kanda, i još više se snagom obložila.

Pa onda uze skoro kroz plač govoriti: „Neću da me savest jede, neću da činim nepravdu i silu, neka radi šta hoće, neka ide kud hoće.” Odvede Srećka jednog dana na nauk kod svirača, ugovori koliko će plaćati i kupi ćemane.

I mladić i Seka pristadoše. Palanka je pronašla adresu verenikovu i pošteno javila da „devojka jednako ide na groblje”, ali Srećko je uspeo, kad je mladić opet došao, da čak i njega odvede do Stanojeva groba.

O, Bože, oprosti i meni matoroj greh. Hranim telo, a ne pitam za dušu. A ko bi se svega setio! Ide lepotica moja za procesijom, kod časnih sestara je učila šiti, vidi svakog đavola u svakom budžaku moje kuće, a sunce

Takav kakav, gos-Toša je imao pravilan nagon da ide u kolektiv, jer je to bio jedini način da postizava ono što mu godi i imponuje mu.

Gos-Toša je kao malo navijao da odu da zahvale lično i on i žena. Gospa Nola je oklevala. Gos-Toša onda reši da ide sam. Gospa Nola na to uze medalju i gurnu je u ormar međ stari porcelan.

Gospa Nola, počela je to uostalom već ranije, postade mati. Doziva učiteljice; ide po dućanima u koje nije nikada išla, da devojčicu svoju lepo obuče; traži joj drugarice; razgovara s Julicom čas kao s

Ali je devojčici ostalo trzanje usana, neka zaplašenost u pogledu, malo oslabelo pamćenje, i slaba volja da radi i ide u školu. Doktor Mirko se nadao da će se to vremenom izgubiti, skoro je tvrdio da će tako biti.

za njegove sposobnosti, i za lepu reprezentaciju, ali baš zbog toga”, da ne ostaje na šetalištu suviše dugo, da ne ide otkrivene glave, i još neke malenkosti.

Dva puta su uhvatili dečka kako se podvukao pod sto gospa Noli, samo da ne ide kući. Osetila je tako gospa Nola da joj je suđeno da makar jednog Švabu na svetu zavoli.

Kad je boli glava, ide na prstima. Davno nečišćene domine oprao je u špiritusu, i glačao ih kožom od stare rukavice župnikove.

Bez moje dozvole, i protiv moje zabrane, nađe načina da se oblači u čirake, ide s pratnjama, i uzima krajcare... Julica mi reče i nešto gore.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Vinka Lozića po bokalu braćo, vi znate kako je kad se počne kuća okrećati, mora čovek da ide na Olimp. Tek što sunce veličestveno zarnu svoju glavu iz nedra Aurore dignuvši, velikoljepni svoji zraci sve

« Ima i takovi na svetu ljudi koji neprestano teže da se gore penju, ne smatrajući što im iz Tog uzroka ponajviše gore ide. Zato ovi po pravilu retko i idu, no ponajviše sede i sedeći gledaju kako im glave sede.

opredelenija pišu, možemo li našem Romanu kao neiskusnom mladiću zameriti što se tek u Egiptu setio razmišljavati kuda ide? — »Kuda?« — Zlatna reč; ona jedna ima više filozofije nežel’ čitave sveske gdikoji knjiga.

Jedanput padne mojem gospodaru na pamet da u mesec ide, i budući da se sam popeti nije mogao, to sam ga morao ja nositi.

« — Opet prosioci. »Udovac, ima troje dece.« — »Nek ide bez traga, ja bi ga prvi dan udavila kad bi za njega morala poći.« O, samo vi pođite za njega, pa će se on sam udaviti!

Sad da se u Bečej ide; — samo tajno, svaki dobar trgovac ili špekulant krije tragove, predostorožnosti radi, da ga drugi ne preteče.

ѕervant) — kartaška igra, žandar ŠKODA — šteta ŠKRIP — procep, škripac ŠLENDRIJAN (nem. Schlendrіan) — onaj koji ide utrvenim putem, primenjuje stare doskočice ili (pravne) formule; koji posao otaljava mehanički; javašlija

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

stado Na zelenom obronku Pomaže svakom kamenu U nasleđenoj crvenoj pećini Da se porodi Kud god krene Stado za njim ide Tutnje brda od kamenih koraka Zastane na proplanku Žutom bez prilaza Kamen po kamen muze Poji žedne vukove Gustim

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Sudbina, međutim, obično ide po sredi, između želja dečjih i roditeljskih, i retko kad zadovoljava roditeljske želje, a vrlo često dečje.

Na tu izjavu vrisnuše sve tri parke i odmah izneše svaka svoje mišljenje: — Ja mislim, najbolje je da ide u oficire, — izjavila je Klota. — Ima lepu platu, ima posilnog i ima oficirsku čast.

— Ima lepu platu, ima posilnog i ima oficirsku čast. Komanduje, svira mu muzika i ide na parade. — A rat? — uzvikuje komšija bakalin sa izvesnim urođenim osećanjem odvratnosti prema ratovima.

Ta se borba javlja najpre u sukobu izmeđ' mene i moga oca, koji se neobično ponosio time što mu sin ide u školu, dok ja, posmatrajući stvar sa realnije tačke gledišta, nisam nalazio da otac ima dovoljno razloga ponositi se.

Kad god pišem nekom starijem po činu od sebe, ja metnem znak divljenja. Ali naš sekretar ide tako daleko da stavlja znak divljenja čak i kraj fraze: „Ti si magarac!

A jedna misao izvedena i iskazana, to je rečenica. Voz je na kraju svoje misli stao i ne ide dalje, a to znači, i na kraju rečenice treba kazati: stani, ne dalje! E, to „stani i ne dalje“ beleži se tačkom.

I to tako ide u beskonačnost. U životu, razume se, jasno je kao dan, dok vi dlanom o dlan, da će zec stići, preteći i ostaviti

Latinski i jelinski smatraju se danas kao mrtvi jezici. Meni ni danas još nikako ne ide u glavu taj pojam: mrtav jezik.

latinski, a tako isto pri igri sansa u kafani, mesto maternjeg, počne upotrebljavati latinski, naročito ako mu rđavo ide; majka, potpletajući čarape, peva Ovidijeve eksponte na glas guslarskih pesama, a služavka, perući rublje, drži takt u

PRVA LjUBAV Ja sam o prvoj ljubavi trebao već ranije da pišem, jer i ona ide uporedo sa školovanjem i moglo bi se čak reći da i ona spada u školske predmete, ali nisam hteo da prekidam onaj niz

sina, koji je pred kraj školske godine često puta pevao: Opa-cupa, kolo igra, Momak do devojke, Opa-cupa, ispit ide, A ja imam dvojke. Oni koji su ponavljali razred obično su pevali guslarskim desetercem.

i počeše da se nižu profesorska mišljenja, koja su otprilike ovako glasila: Katiheta: Treba ga isterati iz škole, nek ide u tamburaše pa nek izmišlja pesme! Ili, ako ne to, onda ga bar osuditi na jednonedeljni post.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Nemojte vi meni objašnjavati... znam valjda da se u rov ne ide sa konjima. — I Kralj zaustavi svoga konja da bi sjahao. Prišao je i stari kraljev lekar.

Ali kolona ide bez zastoja. Ako stoka posustane, onda se zbacuje teret, preturaju kola, ili se konji zamenjuju. Vide najzad i komordžije

A reka guta... Zapovest se mora izvršiti, ma sve propalo. Već je poslednji čas. — Ispreži! Tr-r-ras. Sad već ide brže. Što promakne kroz Lukine ruke, dočekuje kapetan Dušan.

Trezveniji upiru oči u svoje oficire i misle da ovi nisu toliko bezumni da ih napuste. A sa vojskom ide i sedi Kralj. Neki se kolebaju, pođu, drugi ih sretnu i onda se vrate.

Prvi put od početka odstupanja uđosmo jednom i mi u sobu, pa nas odmah, evo, već isteruju. Iako u Vojsci sve ide po nadležnosti i bez pogovora, pokušao je ipak kapetan Vela da se blagovremeno odupre.

Nikad!... Nikada, drugovi! Ja vas ne zadržavam. Ko hoće neka ide. Ali sada je došao čas da vidimo: „Ko je vera, a ko nevera!“ Vetar je duvao iz Rugovske klisure.

Potpukovnik Petar progovori: — Čuli ste!... Ne prisiljavam nikoga da ostane... Ko hoće da ide, neka iziđe. Vojnici su stajali ukočeni. Rugovska klisura je zjapila. Zvezde su podrhtavale.

— Može li se? — pita ga jedan u prolazu. — A-ja! — veli i klima odrečno glavom. — Ne ide, ne ide. Ljudi su već obnevideli od snežne beline, i upiru pogled u neki taman predmet, ne bi li malo odmorili oči.

— Može li se? — pita ga jedan u prolazu. — A-ja! — veli i klima odrečno glavom. — Ne ide, ne ide. Ljudi su već obnevideli od snežne beline, i upiru pogled u neki taman predmet, ne bi li malo odmorili oči.

Teško mu je odbiti, a još teže sesti, te bi zato hteo da ide. Da bih ga nekako izvukao iz nezgodnog položaja, ja zatražih jednu stolicu. — Ne, brate, moj, ovako narodskije.

— Zamislite samo ovu scenu — nastavlja Reljić. — Klisura... Levo ponor, desno krš. Put toliko uzan da točak topa ide samom ivicom. A uz to preko njega zaleđeni sneg. Na konjima letnji potkov...

Lica im obrasla u bradu, obrazi upali, a usta ispucala od zime i vetra. Nama u susret ide jedan Crnogorac sa puškom. Kada vide da stojimo na drumu, zastade i on. — Pomagâ vi bog!

Petrović, Rastko - PESME

U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća. Ko ide? Novo vreme. Šta nosi? Ruke bez prstiju. Jest, patrljice same, ali violinu zadobismo.

Ko ide? Novo vreme. Šta nosi? Ruke bez prstiju. Jest, patrljice same, ali srpove ubave zadobismo. Hoćemo da obnovimo vreme, na

Kao da tvoj odnošaj s bogom postaje manje važan i divan, ako ide kroz mudrost seksualnu i apetit njegov, a ne preko srca samo tvog i misli.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

— podrugnu se samome sebi i zviždućući, vojničkim korakom, siđe u grad. Bar za vojnika mudrost ne treba! Ide on ide, mlad i lep: udovice ga i devojke na kafu pozivaju, kakav život!

— podrugnu se samome sebi i zviždućući, vojničkim korakom, siđe u grad. Bar za vojnika mudrost ne treba! Ide on ide, mlad i lep: udovice ga i devojke na kafu pozivaju, kakav život!

Cvet se prkosno uspravi i reče Kapljici neka ide. Na trepavicama mu je blistala rosa. Možda suza? — Ne oklevaj! — reče Cvet kratko. — Ako već moraš ići — idi!

Jednoga dana zaplaka i odbi da i dalje ide u školu. Tamo mu se svi rugaju, ćuškaju ga i smeju mu se. — Nisam ja za školu, majko!

Takav je sjaj i takva radost iz nje izbijala da se činilo — sunčana se zraka u Lepoticu pretvorila. Ne ide, već treperi.

— lagano, kao da s nožem zabodenim u leđa ide, pođe mladić niz reku. Ispred njega išla je njegova senka. Iza njega pas čiji mu je vreli jezik lizao čas listove nogu,

Pričini se Starcu da to i nije Strašilo, već stari prijatelj Sofronije koji mu ide u susret. Najduži i najmršaviji je bio Sofronije u devet sela unaokolo. Kuda je otišao? Odakle stiže?

Jedva se osmeli da pogleda naniže. Kako bi čovek po vodi koračao, tugo golema? Ali, gle, on po vodi zaista ide, šušte talasi, a na drugoj obali reke blješti zamak od kristala sazdan. Otkuda tu, gde su oduvek bile trske, zamak?

Ali, bila je ustrajna. — Da počnemo, da počnemo! — ponavljala je. — Važno je početi, dalje ide i samo... — navaljivala je metlica, sve dok dečak nije s njom izašao na ulicu i počeo da čisti.

Po svojoj veličini nezvani gost mogao je biti patuljak, ali sve ostalo uz patuljke ne ide. Patuljci su starčići s bradama i šiljatim kapicama.

U svojoj nebeskoj bašti mnogo je toga mogla da vidi ili čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Odakle dolazi? Kamo ide?

Srebrna i nežna Zvezda je od svake devojke u selu lepša, kao svetlosni oblak ka njemu ide, već joj na obrazima dah oseća, nema vremena za begstvo. — Sviraj mi još malo!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Neke uzele tepsije mesto dahira; neke šolje od kafa mesto čampara, udarajući u njih. VASKA (ide ka suprotnim vratima vičući): Stano, hodi i ti ovamo. Hodi da igramo i da pevamo.

TOMA (ljut, prek. Od jeda kida brojanice, te rasuta zrna prskaju po sobi i oknima prozorskim. Zabacujući koliju, ide po sobi predišući): Ja!?... Ja!?... I on to? I on kao drugi! »Mladost-ludost!« A zar ja ne beh mlad?

ARSA A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku.

(Odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (Skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog dâ... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj Božji dan rasplakao, a tebe da Bog

MITKA (još mračnije): Žal, bre, da sviriš. A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema! STOJAN Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem!

MAGDA (izvinjavajući se): Jeste, gazdo. Ove godine sasvim presuši. Šta nismo činili. Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist. Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem.

(Koštani, u stranu, da Toma ne čuje): Načini se ti bolesnom. (Odlazi). TOMA (sprečava Koštanu da ide): A nemoj ti, pevaj! KOŠTANA Drugi ću put! A sada i ja da idem. Jer bolesna sam. TOMA (iznenađeno): A ne...

Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev.

I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada.

Zar da se ne mrdnem, iz sobe ne iziđem, već samo tu da sedim, ćutim, gledam u mesečinu... A noć duboka, mesečina ide, greje, udara u čelo, glavu pali... Šta onda? (Odlučno): Oh, neću! Ubij me! Neću! Evo, ubij!

Oh! (Ulazi u kolibu.) POLICAJA (ide za njom i staje na vrata od kolibe): Samo brzo! Dolazi Mitka. MITKA (peva): Mehandži, more, mehandži, Donesi vino,

KOŠTANA (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo! MITKA (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam ću i ja!

Šantić, Aleksa - PESME

Sunce polagano gasne... Hladni suton pada... Noć sve bliže ide... Jednu crnu ruku moje oči vide — I ja čujem samo udar tvrde krasne. 1909. JEDNA SUZA Ponoć je.

U nebu svijetle se laste. I veče sve bliže Stiže I raste. Po gradu gomila bludi, Vreva i huka: Upored ide sreća i muka, Suza i smijeh; Čednost i grijeh Jedno uz drugo stoje, I sve se komeša čudno I vrvi.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Ako koji u određeno vrijeme na ročište ne bi došao, društvo ide te ga traži, pa ako bi se dogodilo da jatak hajduka na zimovniku izda ili ubije, to svaki hajduci gledaju da osvete

“ A besedi Novaković Gruja: „A ne boj se, Stevo, čedo moje! Krv ne ide iz babine ruke, nego ide krvca iz konopca“, Mnogobrojni su i raznoliki hajdučki likovi koji su sačuvani u narodnoj

“ A besedi Novaković Gruja: „A ne boj se, Stevo, čedo moje! Krv ne ide iz babine ruke, nego ide krvca iz konopca“, Mnogobrojni su i raznoliki hajdučki likovi koji su sačuvani u narodnoj pesmi.

Kako je prikazan u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika on ide među dva ili tri najsugestivnija lika našeg herojskog pesništva.

On ide „od grada do grada“, privlači se „od trna do trna“ i „od grma do grma“ nečujan i nezadrživ kao vazduh. U tucačkim haljin

Ali pustimo da o njemu govori Višnjić kroz usta Fočića Memed-age: Kud gođ ide, sve kr'ata jaše, a drugoga u povodu vodi; on buzdovan o unkašu nosi, a brkove pod kalpakom drži; on Turčinu ne da u

Je l' Cincara na vatri ispekô? Je l' Čupića sabljom posjekao? Je l' Miloša s konjma istrgao? Je l' Srbiju zemlju umirio? Ide li mi Kulin kapetane? Vodi l' vojsku od Bosne ponosne? Ide li mi, hoće l' skoro doći? Ne goni li mačvanskijeh krava?

Je l' Miloša s konjma istrgao? Je l' Srbiju zemlju umirio? Ide li mi Kulin kapetane? Vodi l' vojsku od Bosne ponosne? Ide li mi, hoće l' skoro doći? Ne goni li mačvanskijeh krava? Ne vodi li srpskijeh robinja, koje bi me vjerno poslužile?

Niti ide Kulin kapetane, niti ide, niti će ti doći, nit' se nadaj, niti ga pogledaj, rani sina, pak šalji na vojsku: Srbija se

Niti ide Kulin kapetane, niti ide, niti će ti doći, nit' se nadaj, niti ga pogledaj, rani sina, pak šalji na vojsku: Srbija se umirit ne može!

Takva su i ova: Moja ruko, zelena jabuko! Snaho jelo, nenošeno zlato! O ti bane, oči obadvije, s kojim majka ide po svijetu, po svijetu i po žarku suncu!

U nešto drukčijem vidu, ove ironije se javljaju u više pesama: kad god neki naš junak govori potučenom protivniku da ide u svoju zemlju i da se pohvali šta je zadobio. Ali u nas ima i ironija druge vrste koje su isto tako pune duha.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

i male zverove Sasvim opuste pećine I šuma osiromaši Jer Vukola samo puca A nikako da promaši Kad Vukola ide da lovi On je zaista divljačan Inače je dosta zabavan Čak i privlačan BIO JEDNOM JEDAN PETAR Bio jednom jedan

NEŠTO DRUGO BAR CAR UREDIĆEMO TU STVAR Reče mu glavni ministar DOBIĆEŠ ODMAH CARSKI PRESTO I SVE RESTO ŠTO IDE UZ TO RADNO MESTO DOSADNO MI JE DA BUDEM CAR Reče car i napravi dar-mar HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO BAR KONOBAR

tatamata Za sve momke iz Banata OD SELA DO SELA PUTELjAK Od sela do sela puteljak I bagremi se stisli Puteljkom ide seljak Vodi konja i misli RADILI SMO BEZ GREŠKE IĆI ĆU KUĆI PEŠKE MAKAR PAO NA PRAGU AL POŠTEDEĆU RAGU Konj gazi

PROKLETO UZE MI SVU SLOBODU ŽELIM DA IDEM U ČAČAK Kapetan je pitao mornara Zašto mu probleme stvara Zašto ne ide u Split A mornar ajkula stara Reče sa puno žara ŽELIM U ČAČAK I KVIT JER U ČAČKU JE MOJA DRAGA LEPTIRI SA LEPIM

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

Na predlog Lazara Mačka najprije se pristupilo izgradnji kolibe. Ide kasna jesen, kiše, vjetrovi, kako ćeš da sjediš samo pod bukvom, pa makar ona bila ne znam kako granata i gusta.

— A šta će ti sad slamka? — zinu Stric. — Kad smišljam pjesmice, ja moram da žvaćem slamku, inače posao ne ide — objasni Potrk.

Poslije kraće stanke, odjeknu njegov glas odnekle s vrha drveta: — Nek ide ona kud hoće, dabogda crkla! Na te njegove riječi, djevojčica pokorno, oborene glave, krenu kroza šumu.

Njegov je čukundjed bio hajduk i tamo je poginuo. Kako se toga ranije nijesam sjetio. Praveći se da ide za nekim drugim poslom, poljar je stao poizdalje da se navija oko Prokina gaja, a kad je vidio da nikog nema u blizini,

— Ona tu ide mjesto njega, a umjesto njega dobiće i batine. Potišteni Stric žalio se kapi sasvim ozbiljno kao da je pored njega živ

Mogao bi se kajati. — Oho-ho, plašiš mečku rešetom! — graknu Nidžo. — Daj brzo puštaj te dječake pa da se ide kući. Nijesu djeca ni ručala. Hajde, razvezujte! Poljar Lijan jedva dočeka da se prihvati oslobađanja dječaka.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Tko za pouzdano ka stojeće? Ko će razdeliti ova i ona, što se napred ukazuju i pomiljaju se? I ovim eto, ustopce da ide, a na ove da i ne gleda? Tko mrtvu živu li reč prima?

Naš život, kano brzi konjik hitro ide da nas stera i skupi na kraj sveta, koncu nam žitka ovoga. NESKAZANI SE SUKOBE SNAHODI ...

Vetrovi vijući svakad s vodami njihaju, golem talas dižu i kvar plovcem čine. Al' ide ovaj, kojino sa svojom prećnjom zaustavlja vetar i vodu, na vodu jordansku, videti koja se to huka i buka čini, da

KODRUSOV ŽIVOT Kad je atinski kralj Kodrus imao boj sa svojim neprijatelji i opraljao se je već da ide na vojsku, zapita onih svojih poganskih bogova može li on razbiti neprijateljsku vojsku, te tako da ide biti se šnjime.

se je već da ide na vojsku, zapita onih svojih poganskih bogova može li on razbiti neprijateljsku vojsku, te tako da ide biti se šnjime.

ti jednošt tek smotre sveti veliki Vasilije gde dođe Bogorodica u crkvi pred ćivot mučenika Merkurija, te mu reče da ide ubiti cara Julijana.

Proznaše oni da je to carica iznutra i učiniše joj put da ide k šatoru vezirovu. Rekoše: zair ide da prosi mir. A taki ostaviše biti se dokle vide što će se dokonati.

Proznaše oni da je to carica iznutra i učiniše joj put da ide k šatoru vezirovu. Rekoše: zair ide da prosi mir. A taki ostaviše biti se dokle vide što će se dokonati.

U tome ukaza mu sveta Bogorodica milost svoju: na snu mu dođe k njemu, te mu to reče: da ide tamo u Atonsku goru što no se sad Sveta gora naziva, i onde će svoje spasenje steći boravljeći mu nasamu.

Stade se moliti, kazivati kako je, što je njemu ona na kvar u kući, govoriti joj da ide od njega kud ona zna. Pokori mu se taki smočina. Pokloni mu se s glavom i ode od kuće mu.

Što da čini, brže po njega posla da doma dođe. Kad dođe, pita cara koji je posao. Car ga nudi da ide kući svojoj dva-tri dni da stoji, a on ne htede: »Idem — reče — na boj, ne stoji se da kod žene spavam!« Indi, što će?

« U tome kaza Bog Jakovu, te se preseli u drugu nahiju; odonud u Vetil mesto, i zakrili ga Bog te ne ide potera za njim. Tamo boraviše dokle pak rad gladi za prodatim Josifom od braće odoše svi širom u Jegipat.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše. Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, — „Sal dór čukne u tèl u Stambul — i paša već beše!

A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosno malo napred, kao vodena zmija kad izdigne glavu

Mane je sada uzeo i jednog šegrta, koji već pola godine dana — od poslednje slave Manine — kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer još nikako ne može da se seti gde je izgubio kapu. A u mogućnosti je da drži i kalfu.

Jaga, što je džimpir! Anasana!“ reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. — „Eh crna Jevdo, što rodi sina čapkuna!...

“ A on obori glavu, gleda u stranu, stidi se, ali ne poriče, niti se brani. Uopšte, kod te srednje klase sa ženidbom ide mnogo brže i lakše nego kod onih viših, bogatijih i učenijih.

svaka je bila opomenuta da se ne udaljuje nego neka se drži same stvari, i svaka se našla uvređena i dizala se da ide, pa svaka opet ostajala.

Dom da si ideš! — povikaše i skočiše sve na nju. — Koj te je zvaja?!... ’Aj’ si dom!... — Koj da si ide dom?! Ja li?! — planu Doka i skide jednu papuču i steže je. — Ruška nek’ si iskoči! Kakva mi je ona tetka!?...

domazluk; Diku Grnčarsku nagovesti mu i reče za nju vrlo mnogo lepih stvari: kako je zdrava, vita stasa, „kako se, kad ide čaršijom, sramuje, kako i prilega na devojče“, kako je poslušna i kako ima lepo grlo, kad zapeva „Zapevalo

Ama da čuješ moju bruku! Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja — a on si jošte ide u pocepane putine! Čorbadži-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki!

Stiza nedelja, pa svetak, pa nedelja, pogledam ja — a on si jošte ide u pocepane putine! Čorbadži-Petrakija sin, pa si ide kako izmećar, belosvecki niki! A zašto, more, ti ne obukuješ nove putine, vikam mu ja, što me reziliš?!

Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u džep, pa si ide! Kude si ide, što Praji kad se vrće dom — nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje...

Golem kako katanac na magazu! A ključ si turi u džep, pa si ide! Kude si ide, što Praji kad se vrće dom — nikoj ne znaje i ne smeje da ga pituje...