Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
No kako dođu i sjašu u Va-. ljevu, odma Fočić sva tri metne u aps (kneza Aleksu, kneza Iliju Birčanina i Milovana Grbovića) i svima metne sindžir na vrat i obe ruke zajedno u jedno gvožđe, štono se zove lisica,
— To je bilo licem na Sv. proroka Iliju, 20. dne julija 1805.; taj je boj trajao noćom, i od jutra do četiri sata posle podne; — da u Užicu ni jedne kuće ili
Spremim Cincara Marka i Iliju Klonpu iz Valjeva, i povedu jošte četiri momka. U grad odu, zaištu hata beloga, no Fočić počne se protiviti: da ne da
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Sa svetom je takođe malo govorio. U kavani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne po koju. Kuma Iliju je poštovao što može biti; i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto pribojavao.
Morao sam proći kroz moje selo. Na pošljednjoj stanici dobijem novog komordžiju, nekog Iliju Teovilovića, moga seljaka. Kažem mu se. Mnogo smo štošta govorili. Već se primicasmo selu.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Pesma veli: „Neka bude svekolika kavga na onoga Srdana Iliju, i nek bude sreća Srdanova.“ Ovim smo došli do razmatranja jedne druge osobine Šumadinaca: vedrine i veselosti, koje
Izgleda kao vajarski rad, tako je pravilno modelisan. Taj se venac vezuje dalje za Sv. Iliju i za Pljačkavicu kod Vranja.
Matavulj, Simo - USKOK
— U ručano doba. — A čiji si ti? — Ja sam Mićun Boškov, rođeni bratučed Ilin. — A zašto taj nesrećnik ubi Iliju? — Nizašto, gospodaru. Pozavadili se zbog potrice. — A zašto ubici ne sudiše glavari?
Kad se probudih, a ono stoka otišla na njihovo polje. Potekoh onamo i opazih Iliju Dragova pod dubom, gdje sjedi. Nazvah mu boga, a on meni ovako: „A što progoniš te crklotine u naše, nikogoviću od
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Ujutru, na drumu zatrpanom leševima, Boriša pronađe Iliju gologlavog i razdrljene bluze, nagnu se povjerljivo put njega i muklo protisnu: — Budalašu jedan, vidiš li ti šta uradi
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Boga jedinoga, Djeveriću i Petra i Pavla, Starog svata svetoga Jovana, Vojevodu svetoga Nikolu, Kočijaša svetoga Iliju.“ Što se fali zvijezda danica.
Boga jedinoga, Odjeveri i Petra, i Pavla, Starog svata svetoga Jovana, Vojevodu svetoga Nikolu, Kočijaša svetoga Iliju.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
I dobra vlada zovne k sebi i Milana i Iliju, pa će reći: „Dobri Milane, ti si dobar i poslušan građanin; evo tebi puno para i dobićeš pored svoje službe još
” „Dođoše džandarmi i uhapsiše rđavog i nevaljalog Iliju, te je mnogo patio i ožalostio svoju porodicu.” — Tako prolazi svaki onaj koji ne sluša svoga starijega i svoju vladu.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Kad se probudih, ali stoka otišla put Bajičke granice. Ja onamo i nalazim Iliju Dragova pod nekijem dubom đe sjedi. Nazvah mu: pomaga Bog, a on meni grdno: A što ne čuvaš ovce, nikogoviću, no ih
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Četiri dana neprekidno trajaše gozba. Domaćin i Srdar očatili bi mise, pa bi tek tada budili popa Iliju. Onda bi svi u šetnju na konjima.
Onda bi svi u šetnju na konjima. Kuvar se uprav ačio svojom vještinom, te je svakoga obroka zadivljavao pop Iliju, koji je mogao suditi o tijem rabotama.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
mršti se i gnevi uzdržano baš kao i njegov brat Jevrem kad bi, 1841, pomislio na Garašanine, oca i sina, HadžiMilutina i Iliju.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Muvaju Iliju Ilića, muvaju mene, svi se redom muvaju. A ja navaljujem: „’Ajdemo“, kažem, „odavde, nije ovo, čoveče Božiji, za nas;
— Narod, gospodine! — Kako narod? — Pa tako, narod, ljudi, vrljikama, svačim. I sačiniše protokol, i smestiše Iliju Ilića u bolnicu. Dva sam dana presedeo kod njega, a trećeg sam ga natovario na voz.
Pukovnik Nedić učini dva-tri koraka, pa stade, vitlajući korbačem i adresujući na majora Iliju Petrovića reči, koje se ne mogu zabeležiti. Major je toga trenutka bio moralno streljan...
dana kad je, usvajajući lekarske savete, trgovac šabački Stepan Vasić ispisao iz gimnazije (petoga razreda) sina svoga Iliju, jer je žgoljav i sušičav bio, bankrotira u Šapcu jedna putujuća družina.
kao i da se Agan, prva violina poznate družine Cicvarići, čovek koji se uvek hvastao kako najbolje razume gospodar-Iliju, smesta odazvao njegovom zlonamernom pozivu, pa mu one, po jednodušnom iskazu svih ispitanih svedoka, neočevidaca kao i
Ovde, na ovome mestu, a povodom toga, možemo, međutim, navesti samo toliko: da su tom prilikom Iliju Vasića prvi put u njegovom životu uspeli ozbiljno naljutiti, i to jednom besprimernom izjavom koju je u Malome Žurnalu,
Poremećen jako tim nasleđem, kome se nikako nije nadao, umoli on svesrdno Iliju Vasića, zemljaka svoga i prijatelja, da bude ljubazan poći s njim do Beča, da tamo dođu glave tome legatu, koji je, dakle,
okamenjen, on se, u svojoj policijskoj uviđavnosti, ipak savladao i odmah stao sa svoje strane i vrlo vatreno ubeđivati Iliju Vasića komitu o strašnom bezumlju i ludosti ove namere tih tamo u Beogradu i Narodne odbrane, koja prosto ne zna šta
Zato on preklinje i bratski moli Iliju Vasića, i kao svoga zemljaka i Šapčanina, da se osvesti i da bude hladniji (i tada mu se tek brada Iketina, puštena se
Tako saleti on Iliju St. Vasića da se svega toga opasnog, i čak, po njegovom najdubljem uverenju, izdajničkog i deplasiranog posla okane, pa
Pa sutradan sahranismo Iliju Vasića onamo na Vladanovcu, parcela 36, kraj večne kuće i baš uz grob pokojne udovice Lenke Vestermajer što požive 36
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Dokonjaci, dok ugledaše među preldžijama Iliju Orlića, gurkaju se, spremni na podrugivanje. A s Ilijom lako se sprdati, nagluh je, a da još i ne vidi, — eto sreće za
—Pusti, čovječe, vidiš da Ilija vreba svaku riječ! — prekide Toma i sumnjivo gleda u Iliju. — Gledaj, pričinja se, a sjeća se, očiju mi! — veli potiše, oborivši oči.
A kud će sa decom kad bude ona u zatvoru? A danguba i hiljadu drugih krajeva? Ali svi Tomini razlozi ne razuveriše Iliju: on je uvrtio u glavu da bude „po zakonu”, pa je sve zaludu. — Ne bi, brate, bog! — veli Toma Pavlu.
Dok ga je Cveta ugledala, razdragana vinom, ponudi mu svoju punu čašu. On je samo k ustima prinese, pa upita Iliju hoće li s njime ispiti zajedno, nadušak, po jednu. Ilija ćuti i gleda u zemlju.
Ilija ćuti i gleda u zemlju. Krčmar zna za zavadu, pa navaljuje na Iliju da pije. I drugi ljudi nutkaju da pije, iako nisu znali zašto su zavađeni.
Pusti, čovječe, hvataš duši grijeh! Ima ona djecu, kuću... — 'Ajde ti, Pavle! — veli mu i Cveta i krišom migne na Iliju. A Pavao, pijan, tetura se cestom. Na mahove zastaje i pita ih kao u čudu: — Što je, Cvijeta, tebi i Iliji?...
suvezniku.. . — Idi ti svojim putem! — veli Ilija, uozbiljen više no igda. — Idi! ponavlja Cveta, i jednako Pavlu na Iliju miga. — I suveznici smo, — ne da se razlogu Pavle. Ilija najposle iznebuha obujmi ženu rukom oko pasa i požuri.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Veza sa gromom pokazuje se i u verovanju da će lešnici pocrvati, ili da ih neće biti, ako na Svetog Iliju, odnosno na Petrovdan, grmi (SEZ, 7, 110; 276; 17, 133; Begović, 245).
Od verovana o o. vala zabeležiti ova. Kad na Svetog Iliju grmi, pocrvljaće orasi (Vuk, Rječn., ѕ. v. grmljeti I Ilijn dan; ŽSS, 138; SEZ, 17, 133). O.
Od protisli se takođe privija r. list, pokošen na Svetog Iliju rano ujutro i premazan medom (SEZ, 17, 133). Čini sastavni deo leka od tripera (SEZ, 14, 236), i za konje od gonturaća
Na Pešteri i Bihoru veruju da lešnici neće roditi ako grmi na Sv. Iliju (GEM, 43, 1979, 237). U severoistočnoj Srbiji l.
U gatanju na Sv. Iliju »pun orah označava sreću, a kvaran nesreću« i toga dana se, ako zagrmi, »stavlja kamenje na orahe, da bi se sačuvao
Suncokret. U ljubavnom vračanju s. upotrebljavaju i devojke i neveste. Na sv. Iliju, pre sunca, gola devojka otkine cvet »sunčogleda« u bašti, pa ga probije družicom (većim vretenom) i kroz tu rupu
Svakako su najstarija verovanja vezana za samoniklu (poljsku) m., koju su — prema opisu iz 1958 — na Sv. Iliju, kad izlazi sunce, ritualno brale starije žene, »gole, raspletene kose«, i »ostavljale je više vrata kao odlično
Ćipiko, Ivo - Pauci
I on glavom da ha smrću plaši! ... Gdje je to?” Ali Iliju izbivša misao mori i ne da mu mira ni danju ni noću. Zna da je to što premišlja grijeh, ali ko je bez grijeha?
Premišljajući o Nikinu djelu, misli: „Ne bi bilo dobro da cio zapane Iliju; Ilija bi s time ojačao, a Petar je zadužen do grla, sve imanje ne bi mu za dug zaleglo, a i podatniji je i poklonitiji
Sigurno pokojni Niko nije oporučio nikome ništa. Poznaje on seljake ušće, a poznaje i Iliju: pohlepan je za zemljom, poturčio bi se za nju.
” — Kupiću vaše dijelove, samo da mogu Iliju goniti ... Odnijeće me vrag ali neka, — parbaćemo se. — Za parbu treba novaca, — opazi stari, motajući peškir oko
— i ode. Roditelji ostadoše zamišljeni, kao da o nečemu premšpljaju. Stara najednom iznebuha upita Iliju: —Što misliš, kad će se povratiti? —Tek je pošao, — odvrati mirno Ilija.
Petar ne htjede da ga otkupi, dok nije vo imao da pođe na dražbu. Tada tek, na sudu, podmiri brata Iliju i primiriše se. Ali ljudi što mu dobro znaju za ćud vele: neće zadugo biti miran. ...
Svali se tovar u snijeg, njegov konj potrča, moj, natovaren, nagnu za njim... Ja požurih i u tome izgubih Iliju... Srećom, nabasah na šipražje, a vidim: ne može se dalje, — ko će sili odoleti?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Turaka, ali uvek sa nešto drukčijim poslednjim stihom: devojka prvi put kaže da je isprošena „za đidiju Smiljanić-Iliju“, drugi put „za sokola SmiljanićIliju“, treći put „za junaka Smilanić–Iliju“, i te promene — date u lepoj postupnosti
kaže da je isprošena „za đidiju Smiljanić-Iliju“, drugi put „za sokola SmiljanićIliju“, treći put „za junaka Smilanić–Iliju“, i te promene — date u lepoj postupnosti dovoljne su da razbiju monotoniju.
Treću Ivan sitnu knjigu piše lomnu Kuču i Bratonožiću na vojvodu Liković-Iliju: „O Ilija, Brdskoj zemlji glavo, viđi knjigu, ne počasi časa, ti, vojvodo, da si u svatove pod Žabljaka u široko
ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena u kršne Kotare, za đidiju Smiljanić-Iliju!
ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena u kršne Kotare, za sokola Sminjanić-Iliju!
ti nisam, već ti traži za sebe Turkinju; ja sam cura davno isprošena, isprošena u kršne Kotare, za junaka Smiljanić-Iliju!“ Takve Mara knjige opravila. Zatim vreme malo postajalo; bre, da vidiš Sminjanić-Iliju!
“ Takve Mara knjige opravila. Zatim vreme malo postajalo; bre, da vidiš Sminjanić-Iliju! Stade kupit kićene svatove po Kotaru i okolo njega; kad Ilija svate pokupio, on se diže Lijevnu b’jelome a da vodi
Kad Iliju Mara razumjela, ona njemu drugu progovara: „Gospodaru, kad se bojiš tako da provedeš svate kroz planinu, daj ti meni muš
67 ROPSTVO JANKOVIĆA STOJANA Kadno Turci Kotar porobiše, poaraše dvore Jankovića, zarobiše Smiljanić-Iliju, zarobiše Janković-Stojana.
Nemam, rano, nikoga mlađega, do Stojana jedinoga sina. Njega jednog zarobiše Turci, a i njega i Iliju moga, Stojanova brata stričevića.
Dok pogubim Birčanin-Iliju, oborkneza ispod Međednika; evo ima tri godine dana otkako se vrlo posilio: kud gođ ide, sve kr’ata jaše, a drugoga u
britke sablje povadiše, dobrićanske kmete isjekoše: sedamdeset i četiri glave, što srbinjske isjekoše Turci; pa Iliju kneza uvatiše, i Vilipa, popa dobrićkoga, bijele im povezaše ruke; a sav Dobrić selo porobiše, porobiše, vatrom