Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pred veče, tužilac Komande predložio je smrtnu kaznu. Tercini je proglašen krivim za feloniju, za mito, za dogovor sa Isakovičem, da mu omogući bekstvo, za novac, koji je, očevidno, dobio, za tu uslugu.
Pljusak vesala bi prestao i vika veslača zamukla. Kirasir je, sve dotle, sa Isakovičem igrao faraona, i bio je svom sužnju oteo mnogo novaca.
U istom trenutku, ugleda, pored svoje postelje, i malu sobaricu domaćina, Francl. Bila se trgla i stajala je pred Isakovičem bez reči.
Chaise de poste – austrijska, pošla je sa Isakovičem, pomenutog dana, u prašine, kad su se oblaci sumračja, na drumu, spuštali.
Pavle onda poče da priča nedavnu prošlost svoju i nedavne muke, koje su propatili. Kako su Isakoviči, sa Vukom Isakovičem iz Crne Bare, u Austriju prešli, kako su postali oficiri, kako su na Franceza i Prajsa išli, kako su...
A drugog, na celom svetu, nemaju. Volkov je bio, opet, počeo da hoda gore‑dole, pred Isakovičem, pa ga upita: da li će imati, za pašport, i mnogo konja, kola, slugu?
Onako, uzgred, kao što je zagledao leptire, u bašti. Kad se, pomenutog dana, Volkov pojavio na vratima, sa Isakovičem, ambasador se spremao da iziđe. Stajao je pred ogledalom.
Noću, međutim, gospoža Evdokija ležala je na svojoj postelji kao u nekoj groznici. Noć provedenu sa Isakovičem, snažnim, ćutljivim, ali žarkim, nije mogla da zaboravi. Bila je željna da opet zaspi na njegovoj ruci.
Dovešće ga Isakoviču. Taj će sve udesiti. Dabogme, imaće da se plati, nešto. Vani je, za vreme razgovora, sa Isakovičem, dobro jeo i pio.
Ćerka joj je dorasla, uskoro će je morati udati. Ovo malo vremena, ovo leto, želi da provede sa Isakovičem. Nju, i Isakoviča, više ništa ne može rastaviti. Ni Božič. Samo smert!
Kakva, kaže, u Engelu, rođaka? Vraga! Njena mati je dolazila, jer je ljubomorna, i jer je htela da vidi, nije li sa Isakovičem neka ženska. Pravo da mu kaže, i ona je bila radoznala, kad je k njemu pošla.
Zbog neke ženske. Tome se od Volkova nije nadao. Pošao bi, da može, sa Isakovičem, rado, i ne bi se više u Vijenu ni vratio. Isakovič, kad to ču, pomisli da ima bezbroj nesrećnika na svetu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo. Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina stajala je često, uzdignutih grudi i ruku, očajno, nad glavom sklopljenih.
Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina nije ni vikala, ni lenjovala, ležeći na ćilimu prostrtom po patosu, niti je pred njim sedela među tim
Bog mu ga dade. I eto, kao da ode za Vukom Isakovičem, kao da će otići, ostavivši njemu samo taj grozni tok, pomešan krvlju, što teče neprekidno, već dve nedelje, na njegov
ulaskom, dođe poruka i od potpolkovnika Arsenia Vuiča, koji je sa svoja dva puka bio odmakao, na dva dana hoda, pred Isakovičem, da se ulogorio i da ga čeka, jer će Princeza Mati doći u društvu svog sina, da ih vidi.
Pošto je morao da jaše za Isakovičem, koji je pratio zapovednika, pokasa i Arkadije, mučeći se na konju koji htede da ga zbaci.
Dogovoriv se, pred zoru, sa Isakovičem o prepadu, on se udalji da nađe čamce. Dok su vojnici ležali, u nekom šumarku, Isakovič siđe pred njima u pesak, na vodu.
Razmišljajući o svojim prvim danima sa Vukom Isakovičem, njegov brat, sa svojim ljubakanjem, sada, dođe joj prosto smešan, toliko joj se onaj prvi i ono prvo vreme njenog braka
Kraj svih slugu Aranđelovih, koji su pucali bičevima, svetina u gomili pođe za Aranđelom Isakovičem do kola, i ne znajući kuda ide.
Da sa njim, Vukom Isakovičem, čitava ta nemačka carevina, u stvari, samo zbija šale. Da mu se Karlo Lotarinški smejao, da mu se Berenklau uvek
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Evo izdvojenih početaka nekoliko rečenica iz opisa Dafininog ponašanja pred preljubu: „Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina stajala je često [. . . ]. Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina nije ni vikala [. . . ].
]. Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina nije ni vikala [. . . ]. Za njega nije bio onaj kikot [. . . ]. Za njega je ona imala i drugi glas [. .
glavnog junaka slutnjom o jednom višem svetu, u isto vreme je i zastrašujući krug koji pred prestravljenim Aranđelom Isakovičem iskrsava zajedno sa ugašenim Dafininim pogledom, jer „boja njenih očiju beše se razlila i on je nad njenim mrtvim telom