Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
I žena Arnautka za crnom sramotom svojega muža. Potkošena, kao po srcu udarena, kao da ide za istin– skim nosilima. Pa se ljuto otimlje i snagu joj kao oganj obu– zimlje želja da ne omekša, da ne popusti, da ne uvredi
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
“ I istin’ zboreše žena! A ja gu teke tagaj toprv pogleda malko bolje Zonu. Pa kad gu vid’o onu njojnu t’nku snagu, pa one njojne
Šta sve nije pomislila. Branila se od tih mnogih i svakojakih misli. — Lele tugooo! Istin’ rekoše koji kazaše: „Da ne dava Gospod na dete što mu majka pomisli!
Ta i sas teb’ i Mitka ti alis ta si je rabota! „More, Tače, reče, ne znaješ moju muku, pa si zboriš tako. A, istin’, reče, ja sam kabaet, mnogo sam, reče; kabaet! Ete veće dve godine i poviše!...
“ A ja si sal ćutim, — zbori si Petrakija — pa vikam: Može, istin’, da sam čovek pros’ pa se ne razbiram u sagašnje vreme; pa si oćuta’ n otrpe’ niko vreme.
— Ništo! — odgovara ljutito Zona i steže onu alvu simitom. — Kako ništo?! Teke, istin’, što gu treba da si raboti, kad si je čorbadžijska krv!... — A što je pa teb’ ti za njuma?
— More, ti me l’žeš, Vaske? — Ne l’žem te, bata-Mane... Dve mi oči!... Kako smem da te l’žem?!... — Pa istin’ li zbori si za men’?... Što si zbori? — Zbori si... I plače si. — Plače? Zašto da plače?
! Ba! Meni mi stiga i ovako!“ — „Lele“, plače Tašana, „istin’ li zar iskaš devojka da ostaneš!?“ — „Ama, pa može da se i udam“, odgovara Zona, „teke neje zort! Ima vreme, nane!