Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
VI IVKOVIĆ, PREĐAŠNjI IVKOVIĆ (pošto je kucao): Izvinite! DANICA (hitno ustaje). JEVREM: A ti si, gospodine Ivkoviću? Izvoli! IVKOVIĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti? DANICA: Da.
VII JEVREM, IVKOVIĆ JEVREM (pošto su ostali sami): A ovaj... šta sam ono hteo da te pitam, gospodine Ivkoviću? A, tako. A... ideš li malo u Beograd, a? IVKOVIĆ: Pa da, da se vidim s prijateljima, da razgovaramo.
On govori više sebi). Hm! Gle, molim te. A ko bi to mogao biti? (Glasno.) Šta ti misliš, gospodine Ivkoviću, ko bi od naših bio onako mekan? IVKOVIĆ (smešeći se): Ne znam, al' to će već znati gospodin načelnik!
IVKOVIĆ: Pa, pravo da vam kažem, voleli bi! JEVREM: E, to ti ne valja, gospodine Ivkoviću. Ne valja ti što si otišao u opoziciju, a sad se još raduješ i za Ilića.
JEVREM: Možemo, ne kažem da ne možemo. Mogu ja tebi, na primer, da kažem: gospodine Ivkoviću, skupe šljive ove godine. A ti meni da odgovoriš: jest, skupe su!
JEVREM: Može! Može! IVKOVIĆ: Dozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu. JEVREM: E, ako, ako! Zbogom, gospodine Ivkoviću! IVKOVIĆ: Zbogom, gazda-Jevreme! (Odlazi). VIII JEVREM, ŠEGRT JEVREM (vraća se i stane nasred sobe zamišljen.
PAVKA: Jest, to! Ti znaš valjda da je ta gospa Marina nešto rod ovom gospodinu Ivkoviću? JEVREM: Ako! PAVKA: A nešto mi se mnogo raspituje o Danici i hvali gospodina Ivkovića i uopšte...
SPIRINICA: Ju, s kakvom farbom? JEVREM: Pa, znaš, ona je rod gospodinu Ivkoviću! SPIRINICA: Pa da nije za Danicu? JEVREM: Jes'? SPIRINICA: A kad je izišla s farbom na sredu? JEVREM: Sad!
(Pavki.) Dobro, šta hoćeš ti? Hoćeš da Mladen ide kum-Stevi. Dobro, to znamo. (Ivkoviću.) A šta hoćeš ti? IVKOVIĆ: Ta da vam poljubim ruku! JEVREM: I to znamo! (Žandarmu.) A ti? ŽANDARM: ...
Zbunili ste me i ja sad, na primer, ne znam šta govorim, i upravo ne znam ko drži u ruci keca, a ko kralja... (Ivkoviću.) Pa dabome, kad si i ti umešao tvoju farbu!... (Prodera se na Mladena.) Idi, pa reci šta hoćeš! (Mladen ode.
ali... dođe, vidite, tako reč. JEVREM: Zato, vidiš, mi ne treba nikad da smo sami. (Na vratima.) Danice! (Ivkoviću.) Bolje da nismo sami. (Na vratima.) Danice!
(Smuti se kad vidi Ivkovića.) JEVREM: Dobar dan, Sreto... (Zbuni se i sam.) Ovaj. (Ivkoviću.) Idi da probaš slatko od ruža... IVKOVIĆ: Docnije... Ja bih još imao nešto posla u varoši.