Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Samo svrate u naše selo. Imaju motor i tada dolaze sa gostima. — Kako se zovete? — Ivona. — To nije domaće ime. — Nije. Moj otac je služio u marini i putovao mnogo. Ali mnogi me zovu Roldana.
— Ivona. — To nije domaće ime. — Nije. Moj otac je služio u marini i putovao mnogo. Ali mnogi me zovu Roldana. — Ivona je lepše. Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine.
Gledaju me radoznalo. — Pozdravite gospodina. Čekali smo da vas vidi. — Kako se zoveš, plavojka? — Ivona. — To joj je ovaj naš drug Pablo nadenuo takvo ime. On je bio kum.
On je bio kum. Neki koji su bili u mornarici, krštavaju tako devojčice. — Vidite da mu je i na barci napisano: Ivona. Toliko Pipo voli mezimicu. — Sjajne devojčice; crnooka i plava. — Savršene devojke. Idu već u školu. O, nemojte!
— Savršene devojke. Idu već u školu. O, nemojte! — Zašto ne; za konfete. — Kako se kaže, Ivona? Mala se toliko zbuni da, otvorivši šačicu, umal ne ispusti novac. — Nemojte ih mučiti.
— Nisam znao da bi joj to bilo prijatno. Pozdravite je. — Ivona, šta si učinila sa svojom kosom? Putovaćeš! — Kuda?
— Mislim da sam govorio jedanput sa vama. Ne sećate me se, Ivona? — Da, ima godinu ili dve dana. Hteli ste da znate zašto se tako zovem. — Radite uvek onako divne čipke?
— Mogu doći za vama kad obiđem najpre maloga Pedra; on se rasplače ponekad u mraku i tata se onda ljuti. Hoćeš li ti, Ivona, da me pričekaš časom, a onda ćemo sići zajedno, ili silaziš odmah? — Čekaću te ako hoćeš.
Tako je lepo, ne treba da me se bojite... — Obećali ste da nećete. — Razume se. Jeste li vereni, Ivona? — Ne, ja neću da se udajem. — Mislite možda da se zavetujete?
Krakov, Stanislav - KRILA
Sve je pevalo po ulicama. Čak i dva stara derviša kraj srušenih zidina džamije. Lutali su dugo i Ivona je zadovoljno slušala teško disanje Duškovo. Ona nije bila umorna i njene su grudi veselo drhtale.
— Good evenіng... — Mu dear!... Iveta je utrčala i obgrlila engleskoga kapetana. Duško se smeškao. Ivona, Iveta... sve se to mešalo po njegovoj glavi. — I njega, i njega, — vikao je Mitford. Mala nije oklevala.
Telo joj je bilo razmekšano i toplo. Kao i u baronice Ivon. Na ulici se čula vika jevrejskog prodavca. Ivona, Iveta... Duško se smeškao... sve je to bilo isto... bio je zadovoljan... sve su žene znalačke u ljubavi.