Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Pa, Rado, — reče okrenuv se kočijašu, — možemo l’ već? — reče i izljubi decu; Radu i Sidu i Makru u obraz, a Ivu, koji je jauznovao hleba s pekmezom, poljubi u potiljak.
— I mamu vole? — Jeste, lane, i mamu on vole... i mamu! I Sidu, i Makru, i Ivu (i poljubi ga), i Radu, i bàbu sve vole gospodin popa, sve; i tvoju mamu vole!
— doći će on opet... — Vaše crte... vaše lice! — reče putnik sav potresen, gledajući malo utešenog Ivu... — Sušta mati! — dodade nežno. — A, nije... nego baš njegove; baš isti on, isti otac!
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
o celokupnom radu važnijih novijih pisaca srpskih; u tom pogledu su mu naročito uspele studije o Borisavu Stankoviću i Ivu Ćipiku.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Septémbar grize avgustu svršetak. Istoči očaj, pile u pletivu, u dušin ponor utreperi ivu: da ivik živne kud je sjao trenak jeleja njenog s nenačetog stola dok leto drobi vršalica bola.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ Majka Ivu konja osedlala, U tome se Ivo naresio, Pa otide na vodu studenu, Kad na vodu ne nahodi Maru. Povrati se dvoru
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
U bolnici takozvanih milosrdnih sestara, tih dana, upoznao sam i Ivu Andrića. Bio je slab, nežnog zdravlja. Posle te posete, mene su uzeli, nominalno, i za člana redakcije časopisa
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Elem, naš ti se Žiko ljuto opizmio na njega. Kle ga kud god pođe i 'nako, da viš', ukle ga. Išćeraše ti našeg ćopu Ivu, zbog one mlade, pa, ka' da nije ništa ni bio.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Zaplače od uzbuđenja i tvrdo odluči da se već u seminarij neće povratiti... Te detinje uspomene prođoše Ivu Poliću kroz mozak u sećanju, kao vetar. Pred njim ležalo je more.
I padao bi meki suton i dolazile noći, tajanstvene, mistične stambulske noći. Te noći Ivu Poliću ostaće urezane u mozgu celoga veka. Dok bi smrklo, on bi, sanjajući i maštajući, švrljao oko stambulskih džamija.
Najviša moć i najniže ropstvo, slava i propast, — sve to u jednoj noći. Sve te slike su dolazile pred oči Ivu Poliću. Išao je dalje k moru. Pučina je drhtala u mesečini.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Rade sagne se i jednim krajem kabanice pokri maloga Ivu, i iziđe. —Zbogom! — zaželiše žene na odlasku. Rade, gonjen nestrpljivošću kojoj se i sam čudio, nije ni obazirao se
—Gospodin je Dalmatinac, — reče joj brat. —Drago mi je! — čisto veselo odazove se ona, pogleda u Ivu i upita: — Jeste li blizu mora? —Ni sto koračaja od njeg'. —To mora da je divno! Nikada nijesam vidjela more.
Napokon se šjor Luka diže i pođe po dućanu, pa, ustavivši se na pragu, ugleda Ivu. — 'Ajdemo! — reče zamišljeno. Pri večeri namrgodio se šjor Luka.
dalje, polagano, ćutke, uz cviljenje popaca, pa kad bijahu blizu mora, podalje od sela, najednom se ustavi Jure i pogleda Ivu, kao da ga pita očima: kuda ćemo dalje? Mladić ga nije razumio, nego ustavi se i izvali na komad ledine tik puta.
—Dakle, svaki dan to gore! — izmače se Ivu. —Jur ne može gore... Naradilo se polje i nadužilo se. Sve uzdanje, da bog blagoslovi trude, pa platiće se; a kad tamo,
—Zar nisam i ja iz sela? —Ja mislim — skanjivaše se mladić, — da se za nas niko ne brine. Ivu ganu bolna mladićeva briga.
— Nisam ti odavna oca vidio, — pane napamet Ivu, i tako prekide mladića. —Nemoća jur dugo... Virujte odonda i proša me smih. A nisam prvo zna za nevolju. Otac nikako..
posolicom izjedeno lice laštilo se na suncu, no pored svega u njega bijaše mrk pogled kojim je ispad sebe pogledao Ivu. Prkošljivo hiti tunju što je dalje mogao i progunđa nešto nerazumljivo. Tek Ivo je želeo čuti izbliza toga čudaka.
I zaključi: — Eto je troška i biće ga, ma i selo imaće se čime podičiti... Neka sve bude na slavu božju! Ivu ta vijest još u crkvi smuti. O tim orguljama bijaše već davno u selu govora.
— Ma i hoće se mužika, — produži, — kad smo ovako siti! — A onda svojim plavim očima pogleda u Ivu, uozbilji se i zamisli. Bože moj, da mi je samo znat' ko će po njemu mlatit'. Bidni naši trudi!
On prevrnu razgovor: — A je li ocu bolje? — Uvik isto — odgovori djevojka. — A biće i gore! — nadoda brat. Ivu potresoše pošljednje riječi i čisto se smuti. — Ako vam je potreba koju malu stvar, dao bih vam ja...
Jednom vrativši se, prilagodi se životu u varoši i bijaše otada desna ruka svomu ocu. On prvi ugleda Ivu i usrdno mu se javi. — A htjedoh da pitam oca ti kud si... Nema te u varoši, — i pritrča k njemu sve do laze.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Ali kad se posle dobijenog megdana vratio Ivo u turskom odelu, kad se Đurđu učinilo da to dolazi Turčin koji je ubio Ivu, tada je osećanje nemoći nestalo kao da je rukom odneseno.
te šiljem s glavom nerazumnom, sa Ivanom, sa jedinim sinom: Iva j', doro, glava nerazumna, čuvaj, doro, moje čedo Ivu!
Pade na um Crnojević-Ivu ja kakvu je riječ ostavio kod njegova nova prijatelja: da odvede hiljadu junaka, da ljepšega od Maksima nema; jutros,
Knjiga Ivu na koljeno pade, al’ mu knjiga dosta grdno kaže: „Prijatelju, Crnojević-Ivo, kad zabraniš u polju livadu, jal’ je kosi, ja
Zaludu ga Ivan nahodio, u krvi ga poznat ne mogaše, mimo njega junak prolazaše, a viđe ga Jovan kapetane, te ujaku Ivu progovara: „Moj ujače, Crnojević-Ivo, čim si mi se tako ponesao: ili snahom, ili svatovima, il̓ gospodskim darom
te šiljem s glavom nerazumnom, sa Ivanom, sa jedinim sinom: Iva j’, doro, glava nerazumna, čuvaj, doro, moje čedo Ivu!
Sad ćeš, ago, izgubiti glavu, danas ćeš se s nama rastanuti“. Kad pogleda aga od Ribnika, al’ ugleda Senkovića Ivu: „Ne bojte se, moja braćo draga!
“ Na Ivana juriš učinio, gleda kopljem u srce junaka; kleče dorat u zelenu travu, Ivu koplje visoko nadmaši, — ne može mu kalpak oboriti, a kamoli raniti junaka.
Što sad misliš, čemu li se nadaš?“ Poče aga Ivu bratimiti: „Bogom brate, Senkoviću Ivo, nemoj mene danas pogubiti, išti blaga koliko ti drago!
zapišta kao ljuta zmija, proli suze niz bijelo lice, ona trči u dvorove Đurđu: „Jao Đurđu, dragi Gospodaru, u zô čas si Ivu opravio, opravio da t’ zameni glavu!
Od žalosti junak i ne čuje, on ne čuje što besedi Iva, već saleti svoje čedo Ivu, saleti ga da odseče glavu, Eto Ivi goleme nevolje! Oće junak da izgubi glavu, da od koga, već od babe svoga!
“ Brzo Đurađ sastigao Ivu, i oće mu da odseče glavu. Kad se vidi Iva na nevolji, on se maši u jankesu pasu, baci glavu age od Ribnika, baci glavu