Upotreba reči iza u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

srcem posmatrala, posle mu se primakoh bliže; a kad sam se dotakla usnicama njegova visokog bledog čeda, on se kao iza nekog nemilog sna trže, pogleda me onim velikim grahorastim očima, pa onda se tužno osmehnu. „Grlice, jesi li gladna?

Beše to vatra, vitrijol, što mi je usne i jezik oprljio. Utome se trgoh iza sna. Sva sam se tresla kao prut. A kad sam otvorila oči, videla sam moga Aleksu.

je konja napojio, a on se i sam saže, zaiti šakom hladne vodice, umi se njome, a posle se i sam napio, izvadio je peškir iza pojasa, ubrisao se njime, a zatim se okrete meni: — A ti, brate, otkud ti putuješ? — Ja, prijatelju, iz Sumrakovca.

Jedan od skupljenih momaka izvadi iza pojasa svoju dugačku vrulu i stade svirati orlovku. Momci i devojke uhvatiše se za ruke i silno kao vihor stade se

A moja brada?... A moj čin?... A zvanije?... Džanum, džanum, ko će meni to da plati?... Ha?...“ Živko izvi iza pojasa kesu s novcima; izbroji tako do deset dukata i pružaše ih arhimandritu: „Nâ, uzmi, oče, za trud!

portu, zastadoše malo; jedan čovek star, u masnome fesu i poderanoj košulji, iziđe pred njih, nešto im prošaputa, izvadi iza pojasa ključ, kojim je otključao hodnik od kaluđerskih ćelija, i pusti ih unutra...

A kad učitelj svrši jedan rukav od gunjčeta, ili sašije nogavicu od čakšira, a on se onda malo nakašlje, izvadi iza pojasa napisan tevter od svojih učenika i prozove onog koga je namislio: — Čitaj ti, Damnjane, nešto iz časlovca!

— Doneo sam ti od one životne vodice što sam te i lane njome lečio... — I on izvadi iza pojasa jedno staklence sa nekom zagasitom, rumenom tečnošću...

Onamo, opet, u lugu niže Nikoline kuće, iza jednoga grma, zgurio se Đoša. Šta čeka on?... Glavu je zaronio u dve snažne ruke, ćuti, hladan i nepomičan.

Kad je već blizu bio, on uze kresivo, stade iza jednoga grma, pa je onde kresao. Zatim uze jedan omut sena i mahaše njime po vazduhu dotle, dok se nije počelo pušiti.

Onda izvadi iza silava svoju maramu, pa, ubrisavši znoj sa čela, okrene se svojoj bledoj senci, svome mršavome ćatici: — Jesi li sve

Obradović, Dositej - BASNE

No o ovom smo na više mesta govorili. Nek vidimo čemu nas drugom ova basna uči. Sad se narodi počinju kao iza sna buditi, i među sobom se razgovaraju: kako se je to dogodilo da za toliko stotina godina oni isti koji su na

” 121 Lav i miš i lisica Lav u svojej pešteri spavaše. Dođe miš i pretrči mu preko šije: trgne se lav i skoči iza sna. To gledajući lisica spolja, načne mu se posmejavati govoreći da on, lav budući, miša se boji i plaši.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

je, s belim šeširom, kroz granje, U zori gde se puši, pun magle, crni stog Pljuskali je talasi klasja, u mračnom nebu iza nje Sevnula munja granata kao jelenov rog 2.

4. Pakao videh iza mračne šume. Grešnici, s licima od stakla i gume, bačeni pod stabla, u jame i trave, male su kazane natukli na

TOBDžIJA SVOME KONjU NA KOME SE VRAĆA IZ RATA Da kolika je, svetica naša, zemlja! Izađe sunce iza Gojkove kovačnice, obasja lipu pred crkvom, orah pred osnovnom školom, ambar, opštinu, groblje i put, pa za

Radenko noseći pod pazuhom pevca, Mladen u šumi iza Kragujevca. Milun pod Nišom od aeroplana, Stevan u vojnoj bolnici od rana.

Sa pekarnice otkinuta firma. Vojska, iza trube koja svira, kroz spavaće sobe maršira, maršira. Sneg i vrane popali po svemu.

idu na stratišta, bojišta, gubilišta, idu, od ceđa izjedenih ruku, s torbom na leđima, s kolevkom na kuku! Iza muževa, koji nose puške, kroz kraj spaljen, opustošen i go, one, ko utvari, nose iglu i konac, nose brašno, sapun,

III ZAPIS Kao što seljak pred tuđim vojskama na razna mesta, u podrum, iza jaruge, pod hrast, zakopava žito, Municiju, pušku, rakiju, lampek, ikone, sukno i mast, tako i ja, u mračno

A ti im iznutra dodaješ eksere! ISTINA O PLANINAMA Mi smo granicu držali iza oblaka! A jutros nam je osvanula na pragu! Onom ko je unutra ne da napolje, onom ko je napolju ne da unutra!

DIM Šta se ono dimi nasred póljā? Ono tamo, pod onim oblakom? Iza onih sedam žutih slama? Zar je ono nasred póljā peć?

MRAK NA PRAGU Odavde, sa ovog praga, kad je vedro, vidi se more iza devet gora! A ujesen se spusti takva tama da ti je najdalji vidik onaj stog!

Je li to nešto što nestaje u mećavi? Ili nešto što se ukazuje iza usijane ivice oblaka? Je li to nešto što gori? Nešto što cveta? Da l se to cveće bere mašicama?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

svako jutro po osam i po devet mrtvi̓ frajkoraca donesu iz kvartira i strpaju u stražaru kod škole u Ašanji, pak odande iza dudare po 12 nji̓ strpaju u jednu rupu, i zemljom zaspu.

A Antonije Pljakić, kao što sam mu uz put kazao, stane s dugom puškom iza Crnoga Đorđa, a bio je ličan i obučen u najlepšim haljinama. Pita general Đenej zašto se bijemo s Turcima.

buljubašu, i reknem njemu da uzme vredni̓ momaka, koliko više može, da ide da zapali tursko selo Petrc, Hadži-begu iza leđa. On to posluša, i ode sa 200 momaka. U taj čas dođe meni pismo od Karađorđa.

Putujući onu noć, vidim ždraku što je Nedić sav Petrc popalio. Kad vidi Hadži-beg vatru iza leđa a vojsku pred sobom, on ostavi šanac u Bratačiću i pobegne natrag na Rožanj.

Proleti jedno đule i baš u meteriz, gde su oko 200—300 Cigana od kamenja meteriz načinili na Zabučju, a kad đule pade iza leđa među Cigane, i kamenje po njima prsnu, naši ti Cigani ne čekaju drugo đule, no svi širom ostaviše meteriz i preko

Drugi su iza naši̓ leđa, u Lisom Polju i Piromanu. Pokraj Turaka prođemo i odemo kroz planinu u Kožuar, na međi šabačkoj.

Pokraj Turaka prođemo i odemo kroz planinu u Kožuar, na međi šabačkoj. Vidimo iza leđa gdi Turci pale Banjane i Ljubinić.

Zamolim ja nekoga Glišića Milovana iz Paljuva, da me posluša i odnese moje molebno pismo u tursku vojsku. Glišić iza glasa poviče da ne sme, no da molimo starca Jakova.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Kad tamo, a ono — gazda Raka čuči u trnjaku, pa stenje i ćuti, a roga mu strči za vratom! Duži kraj okrenut iza vrata naviše, pa još ruke mu upetljane konopcem iznad glave za nj. — Jesi li ti to, gazda-Rako?

Izviri malo iza vajata i pogleda kapetana, pa namigne — kao veli: »Gosti se ti, gospodine, još malo! Tvoj verni Đuko zna šta radi.

Ama, nekako traljavo ide s interesom. Ne plaća na vreme. Prođe iza roka po čitava tri meseca. Veli: »Ne može se«, a ovamo neće da radi, pa se još i propio...

— upita Milun okrenuv se onamo Sretenu. — Ama kako sad da ti rekenem, gazda-Milune — odgovori Sreja češući se iza vrata... Eto, nisam još li sa Stanojem raskrstio. — Ne mari to. Eto ti Đurđevadne prekosutra, lasno ćemo raskrstiti.

Kad ćir Trpko otera sve, zapovedi momku i čobaninu, koji beše već doterao ovce iz čajira i zatvorio ih u avliju iza mehane, da dobro zatvore sva vrata, da ih podupru iznutra stolicama i ciglama, dade njima dvojici po jednu cevaru, a on

Mojsilo poče i tu opet da se snebiva, pa češkajući se iza vrata reče: — Neka, bolje da vi sami to izradite, a ja da idem tamo — neće biti .možda u redu...

« i upita advokata šta košta? — »25 dukata« odgovori mu on. »A što baš 25?« reče Mojsilo, počeše se iza vrata i opet ga spopade neka slutnja od tog broja. Izbroji advokatu pare i zamoli ga da joj s pozdravom preda.

? — poče Mojsilo, dok ga iznebuha prekide jedan glas iza stola jednog prema njemu: — Ama juče bio prsten i ispit Savci! Mojsilo se trže kao da ga nešto seknu. — Kojoj Savci?

— Video, ja. Popadija nije smela ući u sobu dok ga nisam izneo. Na sam Petrovdan iskupila se deca iza škole, ia utrini, kraj potoka, te se igraju dok ne zazvoni u crkvu.

Stade lupati i njemu na vrata. Sava zarkao, pa baš ni u uvo. Marjan lupa još žešće. — E, e — ko je? a! — dreknu Sava iza sna, pa skoči te otvori vrata. Marjan, kako beše navalio, umalo ne pade na nos preko praga. — O, o! Drž' se!...

Dok se tek Sava priseti, pa brže za njim: — Marjane! — Oj! — Odi, odi da ti dam. Uze iza vrata budak i iznese, te mu dade rekav: — Ali sutra zorom da si doneo — čuješ? — Nemaj brige, ćato, i pre zore...

'Oću da spavam. — Ali, molim te, obuci se!... Zar ti meni ne bi učinio toliku ljubav? Počeška se Nikola iza vrata — Šta će sad? Tu se apeluje na ljubav, ne može mu odreći.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Ili uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza staja bunar, iza bunara voće... Iznajpre ga to oveseli; ali, malo-pomalo, ta mu jednolikost dodija, on saginje glavu i

Ili uđe u selo. Tu vidi kućicu do kućice; uz kuću staje, iza staja bunar, iza bunara voće... Iznajpre ga to oveseli; ali, malo-pomalo, ta mu jednolikost dodija, on saginje glavu i postaje zlovoljan..

Sama ga duša zaboli, a srce da mu iskoči iz grudi... Kadar je bio na četu udariti... Iza jednog grma — prema njemu — pojavi se čovek. Kako ga muke behu obuzele, on ga nije čestito ni video a toli poznao.

Možda još luta dubravom noćas, pa te traži!... Kosa mu se diže uvis... Užasan strah ovlada njime... Nešto zašušta iza njega... Telo mu prožma jeza... Zaustavi dah, napreže uvo i — ne ču ništa!... Pogleda nada se...

ko ne bi smotrio — nastavi Marinko spokojno ne osvrćući se na Viku Aleksinu. — Kad to vidim, ja ti lepo pričučim iza jednog grma i uzmem ga na oko...

Marinko se istače napred, pa reče: — Evo, kmete, evo, popo!... Ovde je bio on i kopao nešto. A ja sam iza onog grma gledao... I op pokaza jedan grm naprema se. Na đubretu se videše tragovi kopana.

— poče Stanko. — Kazao sam! — preseče ga on. — I mnogo sam ti kazao... Ja nikad ne puštam jezika iza zuba, jer on, đavo jedan, dosta puta odnese i samu glavu... Bos čovek može ići.

— Koga tražiš ovde? — Hajduke — reče Stanko i već se beše pribrao. — Što će ti? — Rad sam im stupiti u družinu. Iza grma pojavi se čovek naoružan. — Hodi ovamo... Priđi! — reče zapovedajući. Stanko priđe.

Lavež se odazva. Nije mnogo prošlo, a dvojica oružanih ludi pojaviše se iza grma... — Vodite ovoga harambaši! — reče stražar. Oni priđoše i stadoše Stanku jedan s desne, drugi s leve strane.

Osećao je neki teret na duši i bio tako osetljiv da ga je sve vređalo, pa čak i hrka jednog spavača iza leđa njegovih. Hajduci su ćutali. Ni s njim, niti jedan s drugim reči ne prozboriše.

Lavež se opet začu... Harambaša spusti oružje i nasmeši se. — Sigurno kakav glas — reče. Ne potraja dugo, a iza grma se ukaza čovek. — Deva — reče Jovan. — Šta li nam nosi? — Nešto ima!... Deva ne dolazi džaba — reče Jovica.

” — mislio je. „Neću ja njemu prsa u prsa!... Ja ću njega iza grma!... Nišaniću dobro, i oboriću ga!... Pa čovek ti je što i zec: nanišani, opali — on gotov!...

Dučić, Jovan - PESME

SUNCA Još bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iza crne šume starih četinara.

MRAK Ide red crnih jablanova Svu noć kroz mračno polje žita. Kraj puta negde huknu sova, Mesec se javi iza rita. Mrak teče gust kroz crnu draču; Talasić kliznu ispod graba.

TAMA Iza jablanova još ni sad ne žuti Zadocneli mesec. Još sa crnih trava Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti Proleće u

VEČE Mre potonja svetlost i postaje smeđa, Oktobarsko sunce gasne iza huma... A tvoja je duša puna bolnog šuma, Teška suza stala u dnu tamnih veđa.

I kao da leži iza brega tamo Bolno naslućena moja strašna tajna: Jer svaka stvar koju duša dirne samo, Kao ona sama, postaje

polja s crnom travom, preko reke s crnom vodom, u koju se baci kao mlada, strasna zver, i dohvati za slobodnu obalu. Iza njegovih gora izgreja krupan, krvav, ponoćni mesec.

I on je išao sve dalje za suncem i zvezdama, i sejao u pustoši i pevao u tišini. Nije se osvrtao iza sebe, i ne bi više znao put da se vrati na svoje ognjište.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje. Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je. — Zar si povratio?... — trže se. — Zar ti je već opravljen sahat? — Opravljen!

? Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče. On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik' pesnica, pa baci na sto, a ono zveknu: sam samcit dukat, brate!

Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega. Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež — nigde se ništa ne miče.

beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se diže oluj, odleću i ćeramide s kuća i kape s glava.

I druga jedna postarija žena iza nje — i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji. Oni brzo pređoše preko mosta i skloniše se u stranu, praveći

Ovog njihovog Arsena znam još kad je bio kevilj. Izvadi dvojnice iza pojasa, pa sve ćurliče pokraj Burmazovićeve kuće. A u Burmaza je kći — kći i po!

Ima mu dvadeset i dvije do tri godine. Ništa ne govori s kočijašem. Puši cigaru iza cigare. Gleda samo oko sebe i kao da nije veseo.

Niko to ne vidi, niti ko opaža na drugoj strani iza ambara crne Pavlove oči kako prosijecaju noćni mrak. — Ne znam prosto šta da radim! — govori slika iz avlije.

Nigdje se ništa ne miče, samo sovuljaga ćuče njenu strašnu pjesmu. Psi podviju rep pa zavijaju, a umoran seljak prene iza sna, prekrsti se: „O tvoju glavu!” pa opet spava.

— Vodu! — dreknu on. Rekao bih hiljadu kotlova se sasuše u plamen. Ali on još jače buknu; suknu daleko iza zvonare, a varnice se hvataju za nebo. Šljeme bješe sve u plamenu.

Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprimetno hvata u led. A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde izvesno nisam bio više ja.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

od vrućine i od uzbuđenja i zadovoljstva što je stvar svršena i zet upecan, pa samo vadi krofne i baca ih u korpu iza sebe.

mlada rumena devojka, frajla Jula, popina ćerka, i zadubila se u posao, kad se najedared trže, jer zasikta stari gusak iza njenih leđa na gosta koji se (posle dužeg pripovedanja pop-Spirinog o tome kako je skinuo sav dug s kuće) već približio,

— Ju! A zar smo vam mi neprijatelji? Je li, Julo — pita je Melanija iza gostovih leđa ljuljajući se na stolici — je si l’ti neprijatelj gospod’na Pere? — Nisam... a zašto bi’ bila?

a kad je bio zlovoljan, Melanija je ostavljala klavir i nije smela da svira ni omiljenu pop-Ćirinu pesmu: »Sjajni mesec iza gore«, jer pop-Ćira se toliko puta u ljutini zarekao da će ga svega sekirom razlupati, ili ga prodati kakvome verglašu.

Melanija je pročitala sijaset srpskih, a još mnogo više nemačkih romana, u fotelji, na prozoru, ili se sakrije iza klajderštoka; a Jula vrlo malo, pročitala je Ljubomira u Jelisiumu, Adelaidu alpijsku pastirku, i Genovevu.

Zavuče se u zelenu metlu iza kuće pa čita Genovevu. Viče je máma koliko je grlo donosi, a ona se zanela pa i ne čuje, nego se gutni u suzama i

A ja opet tražim, a ona, šta mislite? Zavukla se iza klajderštoka, pa se sva predala čitanju, a noćom u snu sve govori iz knjiga: »O, Edmonde, mi se moramo navjeki rastati!

popa, jer je Melanija odmah skočila za klavir da zabašuri, pa zasvirala i zapevala omiljenu papinu pesmu: »Sjajni mesec iza gore«, pa tako nisu ni pridavali mnogo važnosti ovom sukobu.

A tako rado slušamo i ja i Nekolajevič. (Tu se »Nikolajevič« malo počeša iza vrata, al’ ne reče ništa.) — O, pa to bi onda trebalo počešće da imate gostiju — veli Pera.

A gđa Sida se samo krsti iza one rupe od čvora na kapiji, krsti se i čudi i veli: »O, časni te, devojko!« Gđa Sida nije mogla to da trpi, smetalo

Vidi lepo ono bure nasred bašte na suncu, a vidi i to kako se neko sagnuo iza bureta pa se miče ali nikako da se ispravi. — Vidiš, molim te, kako se krije; e baš je obešenjak!

— veli Jula, odobrovoljena, slatkim i mekim glasom. — A jao, kosti moje! — ču se odande iza bureta. — Ko je to sad? — reče polako Jula, pa se izdiže na prste da bolje vidi. — Ej, starosti, starosti!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Stare, poštapajući se, u praznična odela, sa svećama, zajedno sa obudovljenim snahama i kćerima idu napred, a iza njih nose sluge spremljena jela, piće. I to toliko, kao da će na groblju da godinuju. Cela kuća se iznosi.

II MANASIJE Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola a ostalo bilo puno starih,

III LjUBA I NAZA Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom je sve više i više pokrivala.

s trepetom da iščekuje kad će Taja da se digne i po običaju kao uvek on i Vejka odu kući u onu, poznatu sobicu Tajinu, iza klisarnice. Ali Taja je jednako jeo, a varošanka se još ne odmicala od njega.

Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reku, iza groblja. I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Oko Okružne Komande, gde iza prozora užurbano promiču oficirske epolete, nalaze se česte omanje grupe i ljudi nerado i obazrivo prilaze da se

Evo osećam lepo, kako me miluje crno krilo gavranovo”. Dva dana iza toga, pred veče dvadeset petoga jula, Jurišić je žurno Dojurio kući.

Čim je banuo u sobu, on skide i skoro veselo baci iza vrata svoj meki, pun znojave masti šešir širokog oboda. Onda, sa skrštenim rukama i zamišljen pređe nekoliko puta sobu,

Kad telefon postaviše iza kapele on uđe u ispražnjeni oltar u čijoj ga mrtvoj tišini zadahnu osećanje smrti, pa se brzo pope na toranj crkve.

A posle nekog vremena, iza njegovog izveštaja, onaj prostor tamo obasu vatra pete baterije i oni topovi postepeno potpuno umukoše.

Najzad se zaustavio i tu, iza jednog džinovskog stabla, pao od umora. Bio je sam i potpuno obezbeđen. A unaokolo sve je bilo mirno, samo se čule čele

Zna se tačno da je ukopan u Krupnju, u samoj crkvenoj porti, iza oltara. — Dođe prvo grob nekoga prote, pa onda moga sina ovako, — kaže ona jecavim glasom.

odvratno kad se samo setim da je on onda, preda mnom, kad se pijan kući vraćao, zaglêdao u ormane, ispod krevéta, iza ogledala i svuda na užas one jadne žene koja se smrzavala od stida pred sinom.

beži, beži, beži Jurišiću beži gde znaš! On jurnu na polje. Tamo u daljini, iza visokih modrikastih talasa Babe planine, kroz rascepljenu oblačnu zavesu, jedan zlatno—svetli pojas, ružičast i sjajan,

“ A pandur ga pravo gleda u oči: „Jesam, veli, gospodine, Boga mi moga. Baš kad smo bili iza Ostrvice. Jašim ja za tobom, jašim, mislim i velim evo ovde niko mu nikad traga ne bi našao, a za tri dana ja sam u

“ I treća plakata stoji njenoga sina što je umro u brzo iza oca, od prekomernoga rada. Sedeo svake bogovetne noći dok ne osvane i čitao i prevodio neku veliku knjižurinu.

I sve se u kalamburu neke krvave magle zbrka oko njega. Onda, u crnom okviru kola, iza zamagljenog stakla, iščeze njegova bela silueta.

Afrika

Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate. Dale se produžava dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama Afrike.

To behu duga niska ostrva u produženju jedno iza drugog. Ćutljiva voda bila je između njih kao zaspale reke. Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem,

odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večri, iako potpuno u skladu sa svojim pratiocima iza sebe. I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san.

Ogroman smeh. Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija iz

Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko nevidljivih vazdušnih velova plavila. Time počinju Obale Slonovače.

Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene. Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva

Obala duga, jednoliko, ne odviše zelena. To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama. Iza njih odmah, od samih talasa diže se prašuma.

Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led. Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda. Mladići s kojima smo govorili juče dovode mi jednoga svog druga koji bi da stupi kao boj.

Mislila je da je prašuma odmah iza varoši, dok je ona bila daleko železnicom. Ovde prašuma počinje već od obale. Mestimično je kraj drumova raskrčena za

Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima.

Crnci, radnici, svršivši svoj posao, vraćali su se pevajući u svoja sela. Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Sad da sakriim ključ, da niko ne uzmi moji lepi novci. (Čuje se lupa na vrati.) JANjA: Ko-j to? JUCA (iza scene): Otvorite! JANjA: Što ćiš? JUCA: Otvorite, imam da vam štogod kažem. JANjA: Ne mogu, imam poso.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

U taj deo Komande ulazilo se iz malog, zazidanog, dvorišta, iza crkve, gde je još stajala jedna stara baterija, koja se nije upotrebljavala.

Jego blagorodije Pavel Isakovič Vlkovič, dabogme, našao se, posle takvog razgovora sa oberkrigskomisarom Garsulijem, iza katanca – i to u okovima.

Bilo ih je, na nogama, i sa opancima. Ipak, ta linija, na komandu, kretala se još, čvrsta, kao neki crveni zid. Iza nje, do na kraj plavog vidika, bilo je samo dva reda jablanova, do barutana.

Kakvi lepi ljudi, kakvi lepi, stasiti ljudi! Možete li da ih zamislite, kad budu orali, na onim poljanama, iza barutana? A odatle, do grada, mislim da iskopam kanale. Mislim da produžim Begej do Jozefštata.

I on se bespomoćno osvrnu, da vidi, gde je ostavio Engelshofena. Smirio se kad ga ugleda, kako već sedi iza njega, u kolutovima gustog dima.

Za trenutak, Garsuli prelete pogledom i sliku iza svojih leđa, kao da se prašta, i vide, u pozadini utvrđenja, forove, topove, tornjeve Temišvara, kao prilepljene na

Ova varoš iza njega, sa tim visokim, crkvenim, tornjevima, ostaće kao i to Sunce, koje taj brbljivi Grk toliko spominje, a on će otići.

stasitosti, u nemoj pokornosti te gomile, koja je udarcima tabana odgovarala na gromoglasne komande svojih starešina. Iza njih, u daljini, i on je video red jablanova, a zatim plavetnilo neba, ali to je kod njega budilo samo tugu.

“ Za trenut, zaista, sve se bilo umirilo i stajalo kao ukopano. Iza njega, varoš, utvrđenja, bedemi, rovovi puni vode, i žaba, crkveni tornjevi, topovi, sve se bilo kao skamenilo.

Svi su već bili stigli do njega. Svi su bili uspeli da pobegnu i nadali su bili dreku iza njega. Svi su izdavali zapovesti, husarima, svi su dotrčavali da vide Garsulija.

Videlo se da, na čelu polka, idu kola Engelshofenova, a iza njih maršuje polk, u najvećem redu. Nije prošlo više od nekoliko minuta, a čelo puka izbi pred kapiju.

Temišvar je bio čuven, tada, i po ljubičicama, krupnim, modrim, a gustim po grobljima, koja su bila velika. Iza tih grobalja, unedogled, videla se samo ravan i zelena trava.

Teodosije - ŽITIJA

doneseno mu zlato, jedan deo odeli ništima, a ostalim poče zidati ćelije dvospratne i trospratne, i tu na gradu Zigu iza velike crkve poče zidati crkvu posvećenu Rođenju presvete Bogorodice, i drugu crkvu posvećenu svetom Jovanu latoustome,

Odmah uđe k prepodobnome svojem ocu i reče mu sve što je starac rekao. A prepodobni kao probudivši se iza sna, i sa slabim kolenima od starosti, Do krajnosti iznemogao od posta i prihvaćen od sina jedva se podiže, i njime kao

Znam, Gospode, da je tebi sve moguće što god hoćeš, i da iza reči ide delo koje se dahom usta tvojih svršava. Usliši me slugu tvojega i ne prezri moljenja mojega, za što se tebi,

sina satnikova nisi prezreo; Hananejku koja je molila za kćer koja strada pomilovao jesi; Jairovu kćer iz smrti kao iza sna podigao jesi; udovičina sina, na pogreb nošena, sa odra podigao jesi; i ja ću se grešni danas njima upodobiti,

I buđaše ovoga kao iza sna, govoreći: — Ustani, gospodine moj, reci mi! Tada on, od smrtnog sna otvorivši oči svoje i svetoga poznavši,

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Sa ovih je putanja Crnogorac mogao iznenada iščeznuti iza stene ili u kakvu škrapu. Karsni teren skriva čoveka isto onako kao i gusta šuma, možda još i bolje, i vrlo je pogodan

Da li ova njihova osećajnost nije toliko duboka, da bi mogla preći kritičnu tačku, iza koje nastaju izlivi i akcija?

Piju mnogo, zagreju se i duhovno otrome, a iza toga nastanu prave sensualne erupcije. Uzmu se tresti, bacakati i pružati ruke preko sovre za daire, lupaju nogama o

Uvek ista jela spravljaju na vrlo prost način; njihova kujna daleko izostaje iza ukusne i tako raznovrsne erske kujne.

Debarski su Srbi duhovno jako izostali iza Mijaka. Njihova sela su gomile nezgrapnih kuća, načinjenih od ćerpiča i pleteri i neokrečenih; zapuštena su i prljava.

Bugarsko širenje je bilo kao holuja koja iza sebe ne ostavlja tragove. Nema nikakvih dokaza o tome da su u srednjem veku išta stvorili bilo na donjodunavskoj ploči,

U ovome varijetetu prevlađuje staro stanovništvo, ono koje je ostalo iza starih slovenskih najezda. Istočno od Zagreba, naprotiv, većinu čine balkanski doseljenici, naročito dinarski.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

mačka Toše i njegovih prijatelja Miša proroka i psa Šarova napisani su uz pomoć Tošina dnevnika, koji je pronađen iza pseće kućice čuvenog buvolovca Žuće, pod samom krošnjom jedne trešnje.

je đavo reko laku noć, tamo gdje se smrkne prije neg svane, tamo gdje čak i put zaluta i bez traga se izgubi u klancu iza mlina. Idite za tragom psećeg kneza Žuće, to je tamo negdje.

— njaknu magarac... — I moj džak ukorak! — frknu mačak. Kola sa čičom i džakom u oblaku prašine zamakoše iza drumske okuke. ČETVRTA GLAVA Neobična krčma bez trećeg magarca — Lovljenje mjeseca. Džabe, baci me u rijeku!

Uzeše zato nekakve dugačke ljestve i prisloniše ih uz veliki orah, iza čijih je grana virilo sjajno mjesečevo lice. — Pridrži ti samo zemlju da se toliko ne ljulja — reče pijani čiča Trišo

Tek malo poslije vidjeli bismo je kako se ponovo oprezno penje iza tamnog usnulog brijega. Veoma okrnjen mjesec, pospan i nazebao, slabo je obasjavao predio pod planinom.

on trkom pojuri prema planini, ali kako se bio isuviše zahuktao, zaustavi se tek na drugom kraju šume, proviri iza posljednjeg drveta, pa kad pred sobom ugleda čistu poljanu, on začuđeno izbeči oči: — Gle, pa ja se u ovoj gori ne mogu

— uzdahnem ja i stanem da se šetkam po pustoj kući: tak, tak-ta-rak! Odjednom iz ćoška, iza nekih džakova s brašnom, začujem nekakvo tiho cijukanje i šuštanje. To su razgovarali miši.

Sve se završilo s velikom larmom. Ujutru Brko stade da me bije zato što sam čitavu noć lupao i budio ga iza sna. Njegova žena uze da me brani. — Nemoj da ga biješ. On je čitavu noć lovio miševe, zato je i lupao.

Trkom! Ovo komandovanje prisluškivali su u mraku iza plota miševi Slaninko i Brašnov. Slušali su i od čuda bečili oči. — Vidiš da je unutra bio konj mišolovac.

— Predajte se lopovi! — dreknu on, pa iz sve snage raspali toljagom po medvjedu. Kruškotres Kukuruzović skoči iza sna i prije nego što je stigao da urlikne, začu iz mraka Brkin glas: — Načiniću od vaše kože jaku za kaput i šaren

Obojica dobro otvoriše oči i polako krenuše kroz kukuruze prema mlinu, Šarov naprijed, a Tošo iza njega. Tek što su izišli nakraj njive, ugledaše na maloj zaravni pred mlinom gomilu kokošaka i vrabaca i meću njima psa

— Šarove, pusti me naprijed, a ti se sakrij iza mojih leđa, pa kad Žućo jurne ovamo, skoči i dočekaj ga. Šarov prileže na ivici kukuruza, a mačak Tošo stade ispred

Nušić, Branislav - POKOJNIK

(Zauzimaju raznolike stavove. Spasoje prekrsti ruke na trbuh i zagleda se u tavanicu; Rina se sakrije iza leđa Novakovićevih; Protić seo u jednu duboku fotelju, utonuo u nju i zaklonio oči; Anta uzeo maramu korsem da obriše

Zar se žena, supruga, neće obradovati povratku muža za kojega je mislila da je mrtav? RINA (buni se i krije iza Milana). PAVLE (Spasoju): Ili vi, na primer, kao najbliži rođak?

Je li zakon kadar da dogleda onu širu opasnost što se krije iza rušilačkih namera obučenih u forme zakonske? SPASOJE: Ne! ĐURIĆ: Jer šta će uraditi zakon?

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

jarećih glava devojčica koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od rešetaka iza koje su mangupi parili oči, dobacujući nešto što se ne preporučuje na časovima moralnog vaspitanja.

Doba kad su i mene šišali na nulericu, a ja bos i gologlav trčao nakon pljuska, bilo je daleko iza mene. Ono koje je nailazilo nije nudilo bogzna kakva ushićenja.

Zatim sam je video kako nestaje iza ugla, odlazeći prema Tisi, dok su se mangupi pitali vuče li ona seterku ili seterka nju.

i zatvor pred kojim jedan milicionar stoji tek onako: ovdašnji lopovi isuviše su vešti da bi sebi dozvolili letovanje iza rešetaka.

Onda je Rašida viknula: - Eno ga! - i ja ga videh kako sav slepljen sa konjem leti prema Halas-Čardi, dok iza njega, u vazduhu ostaje svetla pruga, a u tek iscvetalim bagremima grakću mlade čavke.

gledajući kako prolaze vozovi, a kosa joj je u gustom letnjem vazduhu bila glatka i sjajna kao puding od vanile. Iza kuće, u samom zavijutku mrtve Tise kričale su sarke a u dvorištu se o grane dve patuljaste višnje vešao čitav čopor

Pred Novu godinu je umro. Vesna i ja posmatrali smo skriveni iza kapele kako grobar Milentije kopa raku, i psuje. Zemlja je bila zamrznuta a vazduh pun snega.

- Znam! - kažem istovremeno osećajući nečiji uzdržan dah iza leđa. - Ukapirao sam! - okrećem se, iako je to izlišno: ja znam da je to mama. I jeste.

Pođoh ulicom šutirajući prazne konzerve, dok su babe kao kornjače izvlačile glave iza prozorskih stakala. Na trgu sam se zaustavio, tom trgu ravnom i okruglom kao palačinka u čijoj se sredini nalazi nešto

Sada sam bio tu, okružen mrmorom starica iznad koga se čuo piskutav glas popa. Govorio je o našoj budućnosti iza smrti, o svemu što ćemo imati kad umremo. Osećao sam kako mi je utroba teška i bljutava od svega toga.

Sa svojim natapiranim tikvicama i grudima šiljastim kao sam vrag, one su nas uvek gledale tako kao da vide nekog iza nas.

za kosinuse i te stvari tek otkad je Hadži-Nikolov zamenio Majtenjija, niti vas je gledala kao da gleda nekog iza vas, iako je imala najlepšu malu tetkicu u gimnaziji i oči tamnomodre i baršunaste, nalik na cvetove dan i noć koje

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita. Šumi i huji baruština iza mraka.

Uh, što se žene busahu u grudi, zapevahu, vitlahu svojim belim platnima, povezima, obojcima! Iza obora, nad strminom, vide zbilja nepregledne vrbake i ritine, u ogromnom, mutnom, kišnom svitanju, ali ne beskrajni,

Kad ču jurnjavu konja i viku sveta, ona, dotle ne sluteći ništa, potrča na vrata i vide kola kako nestaju u žbunju, iza dudova, već na drugoj strani utrine. Srozala se na ruke mlađem bratu, kao pijana, onesvešćena.

i graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce.

Nesreća kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran.

Sluge iza njega behu zaostale malo i on oseti potpunu samoću. Jašući dalje, razmišljajući o raspodeli starešina i vojnika, koje je

I zagleda se tada u daleka brda iza kojih se sad pomaljalo Sunce. Kad na njemu zablista srebro, on se oseti čio i lak, i kao da nema tela.

Čitav jedan dželep volova, na koji su, iza jednog ćoška, naišli, naterali su, rikom i šalom, u beg. Zagušiše uske staze donjeg grada, penjući se uzbrdo, pa se

Kroz suton koji se počeo da spušta, Isakovič ih je nekako izveo na poljanu, ispod nekih plotova iza kojih se nazirahu turski nadgrobni spomenici, kao zaostali panjevi, u travi, sa nataknutim kamenim turbanima.

Oni koji su prvi put išli, počeše se dizati na kolena i došaptavati, dozivati, prigušenim glasom, i skupljati iza šatora, kao senke.

Sasvim blizu, iza plotova poslednjih sokaka, učini im se da šeću bezbrojne, šarene senke. Čist, plav svod, zasut ponegde oblacima, koji

Činjaše se trezan i spokojan, i svet, koji je te noći dugo bdio iza zamandaljenih vrata, propuštao ga je, u nedoumici. Bio je potpuno bezbrižan i kad su stražari počeli da ga opkoljavaju.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

na kocku, odnosno spremnost i na fatalan ishod ljubavnog činodejstvovanija, svedoči o velikoj snazi motiva koji stoji iza takvog ponašanja.

Naime, primeri će to najbolje pokazati — iza raznolikih pravila odgonetanja „besmislenih“ znakova razotkrivaju se izvesne osnovne opozicije: levo—desno,

³⁹ Ako na kraju sve ovo sažmemo i izdvojimo opozicije koje stoje kao osnova iza ovih raznovrsnih postupaka gatanja o polu deteta, onda ćemo kao ključ za dešifrovanje dobiti dva niza atributa.

Crkva nalaže da se dijete neposredno iza rođenja mora krštavati. Ma Srbi tako neće. Istom onda kada mati ustane iz babina sasvijem, pa kada može dočekati svoga

On ga zatim povezuje u vranu maramu i iza sebe izmeri na kantaru (ne gledajući u kantar), a onda ga nosi porodilji na postelju među grebene.

“, a porodilja, skrivena iza vrata, svaki put odgovori: „Sunce.“ Na Kosovu žena kojoj umiru deca, novorođenom detetu stavi minđušu na kućnom pragu,

Poznato zaštitno sredstvo, koje spominje Vuk, jeste i metla naopako okrenuta i stavljena iza vrata spavaće sobe. Kao zaštita od more stavljaju se u kolevku, pod uzglavlje deteta, ogledalce i britvica.

koje delove tela ne treba nikako ljubiti i zašto. Na Grudi se smatra da „ne valja dopustiti da veliko čeljade ljubi iza vrata dijete koje još nije počelo govoriti, jer neće bit sretno“.

(LMS, 1859, knj. 99, br. 404) — U mekana oca nevaljala deca. (LMS, 1860, knj. 101, br. 456) — Iza tvrda oca razmetljiva deca (dođu). (LMS, 1859, knj. 100, br.

su lepa, slikovita i upečatljiva poređenja kojih su pune naše narodne pesme: „Sinu Miloš u polju zelenom / kao jarko iza gore sunce“; „Pišti kao guja“; „Kuka kano kukavica“; „Lepa kao gorska vila“ itd.

je iznet i delimično protumačen u prethodnim delovima ovog rada, najracionalnije i najcelishodnije je pretpostaviti da iza sistema magijskih i socijalizacijskih postupaka stoje dve slike, dva modela deteta i detinjstva: 1.

6.0. Između pojedinih zavisnih varijabli postoji čvrsta uzajamna povezanost koja ukazuje da iza pojedinačnih varijabli (shvatanje presudne važnosti nasleđa, ranog detinjstva, fatalističkog stava itd.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

groblja bez suza i bez hlada, sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje jedan drugom iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni ne dolaze da sakriju od ljudi svoje milošte, kud put nanosi samo

kneza i dužda, robovanja kod hana Nogaja, bitka kod Lima i Velbužda, krv ljudska što se u boju prosu, ostanu negde iza vrata, iza prozorskog smeha i sjaja, za čas dana kad budu sami kao zvuk izgubljen u kosmosu.

i dužda, robovanja kod hana Nogaja, bitka kod Lima i Velbužda, krv ljudska što se u boju prosu, ostanu negde iza vrata, iza prozorskog smeha i sjaja, za čas dana kad budu sami kao zvuk izgubljen u kosmosu.

koji pomodre od odblesaka sunčanog dana što u nečije dvore prodre, za čoveka koji mrzi i vodu zato što žubori iza tuđega plota, i zemlju, jer rađa i kod drugoga, i selica jato koje na tuđu kulu sleće.

O JERESI Ako se jeretik, koji čita druge očenaše i pričešćuje se hlebom bez kvasa, oženi hrišćankom, da se izagna iza bregova i talasa bogougodnice zemlje naše, van domašaja nemanjićkog sunca i njegova sjaja, da mu se oduzmu i žena i deca

Za one koji pričaju glasno šta su videli na carskom drumu i iza zidina manastira, za sebre koji se suludo rote protiv velmoža, koji bez koplja i bez noža naleću na perne

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

da pokažu kako danas vešto igraju i kako se više ničim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.

Pitaju me kako sam. Hvala, kako ste vi? Zašto im govorim vi? Ne znam. Tako. Verovatno zbog toga što su uspeli tamo iza crte, u belom svetu. Zbog toga. Otkud znam? Pored njih stoje njihove žene. Gledaju me kao kroz dvogled obrnut naopačke.

) prevesti moju priču žednu preko vode, možda ću se proslaviti tamo, iza crte, možda će i meni jednoga dana krasti brisače s auta koji ima registraciju 75, možda ću i ja jednoga dana gledati

to skupoceno more stiglo prekasno da bilo šta spere, i da više ne osećate nikakvo uzbuđenje dok se ono pojavljuje iza brda u blesku svoje narcisoidnosti. To je dugo očekivani poklon bez radosti.

stvari za oko, dobro je što sam tu, a ne negde gore u kopnu, gde je sada prašnjavo i znojavo, ulice puste, a svet kunja iza spuštenih roletni, dobro je, ipak je dobro što sam ovde!

Prezirem ih, a opet sam neprestano s njima«, mislio je, »ali bar su učtivi, a to je ipak nešto, svejedno što iza njihovog keženja nema ničega sem puste zemlje gospodina Tomasa Sternsa Eliota.« – O, baš divno što ste ovde!

Tu je i staro dobro pozorište sa svojim smešnim, pompeznim stubovima, a iza njega obasjana lica mladih iščezlih žena u tamnim haljinama, zaboravljene premijere i moj drug Sead — profesionalni

na kolenima i poslepodnevne dosade, bilo je u tom nemuštom sviranju i zveketa velikih stakala hotela »Evrope«, iza kojih se muvaju lepe žene i slavni ljudi na proputovanju, i beznadežnog sedenja u kapijama je bilo u toj melodiji koju

« Najzad pronađosmo izlaz i Sarajevo ostade, najpre iza, a malo kasnije ispod nas, u kotlini koju je lagano nalivala mlečna magla.

Ali, iza prstena austrougarskih građevina postojala je plitka reka na koju nam je bilo zabranjeno odlaziti. Na jednom mestu reka

U letnjim noćima iskradali smo se iz postelja i stizali čak do Sinanove tekije, tamo gore, na brdu. Pritajeni iza njena zida, virili smo kroz korov u derviše, koji su, premazani zejtinom.

hvatali se za zidove i od njih tražili pomoć, želeći da zaboravimo piskove lokomotiva i brza promicanja predela iza stakla voza, dolazili do najudaljenijih straćara priljubljenih uz gradske kapije, čiji su krovovi bili zarasli u travu,

Matavulj, Simo - USKOK

Ivanović viknu iza branika: — Crnogorci! Za... — Kakvi Crnogorci! — prekide ga ozdo krupan glas. — Kakvi vam se Crnogorci priviđaju?

Vijećnici već odavno bjehu oguglali te njegove napade, te ga ostaviše sama na trgu... U to doba, iza visokog brda prema Kotoru sinuše prvi sunčani zraci i osvijetliše Crnogorski pazar, malu poljanu pod bedemom, gdje se

Na njekoliko koraka od njih stojahu dvije djevojke, iza njih momče jedno, držeći jednom rukom ugojeno june, a drugom osedlana konja; iza njega bješe gomilica Crnogoraka.

koraka od njih stojahu dvije djevojke, iza njih momče jedno, držeći jednom rukom ugojeno june, a drugom osedlana konja; iza njega bješe gomilica Crnogoraka. Od Crnogoraca najviše je privlačio poglede Primoraca onaj glavar na klupi.

Knez Marko Bogdanov Majina pozdravi se s knezom dragom Jokovim i sa ostalima i otide u grad. II Toga dana iza podne zastudi i nebo se naoblači.

— pita Markiša. — Ja mnim đe i Dalmacija! — objasni Pero Purov. — Nije! — odsječe Krcun. — Odmah iza dubrovačkog je dalmacija, đe je hodio i striko drago, kad’no naši pođoše s Rusima na Korčulu!

Pa onda je Hrvatska, pa onda je ravni Srijem, đe je naš gospodar hodio da ga zavladiče. Tu je blizu Sava i Dunaj, iza kojih je Šumadija! Ima u ćesarovini još: Talijana i Nijemaca, od kojijeh je i sâmi ćesar.

— Hajd, naprijed, u ime božje! — viknu knez i povorka se uputi istim redom, samo što uskok iđaše odmah iza popa. Svi jedva dođoše k sebi od čuda, Krcun potonji; ali kako se moralo hoditi kroz nevidjelicu i kako im noge

I da si mi zdrav sa cijelom porodicom, sa cijelijem svojim junačkim brastvom! Domaći bjehu se primakli i zbili iza domaćina. Milica držaše bratanića. Knez, razdragan, obazrije se i graknu: — A-nu! A-nu! Vidi ih samo! A večera!

Milica stade iza Krcuna da čeka red za dalje posluživanje. Janko zapodjenu razgovor. Zapita kneza da li zbilja ima Mrgudu preko devedeset

U taj mah razvrže se oro, te svi mladići posjedaše iza starijih, a ženskadija se zbi oko domaćice, u uglu. Stevo pričeka dokle se obrede vinom, pa nastvi: — Odmah zatijem

Milica bješe prišla k njima, da ih posluži vinom, pa, ne htjevši prekidati Janka, ostade cijelo vrijeme iza Krcuna, naslonivši ruku na njegovo rame. Kad Janko završi, ona pruži čašu Mrgudu.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Na stogodišnjem iskustvu koje iza nas stoji već se mogu izvlačiti neke pouzdanije pretpostavke. Što se tiče njene funkcije, dakle spoljašnjih okolnosti u

U pesmi Golemo polje nadrealistička jezička razuzdanost u izazivanju slika još je jača: Moje polje, magor-vigor, iza goresa, I još dalje, dordur dale, iza moresa, Otud l'jevo Sedmerevu do Osmorije, Otud desno na dogledu s Devetorije.

jezička razuzdanost u izazivanju slika još je jača: Moje polje, magor-vigor, iza goresa, I još dalje, dordur dale, iza moresa, Otud l'jevo Sedmerevu do Osmorije, Otud desno na dogledu s Devetorije.

i produbljuju svijet, propinju ga uvis, u beskraj vedrina, i uvijek izazivaju laku i radosnu tremu: na svakom koraku, iza svakog zavijutka, čeka te nešto novo i neviđeno. Požuri samo, ne oklijevaj!

I kao što bi se, u detinjstvu, svakog proleća rascvetao u baštici kraj naše kuće slez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde, Tako, sada, te slike proviruju iza sivih obrisa sadašnjice.

u baštici kraj naše kuće slez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde, Tako, sada, te slike proviruju iza sivih obrisa sadašnjice.

Znam samo da u proleće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo, pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta

Lepo i smešno dva su vida čudesnog. Čovek prohodi zemljom omađijan, a već iza prvog zavijutka sam vrag zna šta ga čeka: možda zbijen muslimanski zaselak ušušuren u zelenilo, možda tijesan,

uz granit kamena međaša i svuda širom slobodne domovine, budno stražarite vi, čuvari moga detinjstva i mladosti... Iza nje smo mi, naše njive rodne, oblaci našeg neba, naše samoupravljanje, naši rezultati i brojke... ...

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Izvesno, srpski preseljenici u Ugarskoj izostajali su iza starih naroda koje su tamo zatekli, ali su ulazili u modernu kulturu i postali najkulturniji deo srpskoga naroda,

crkvena jerarhija i prosti i neprosvećeni narod, konzervativan u svojim vekovnim nevoljama i uvek u strahu da se iza tih reforama ne krije unija.

ovde, koji smo negda za Srbiju naučenost, kao god oni za nas žirom ugojene svinje, nabavljali, za kratko vreme kudikamo iza nji’ u svačem onom izostati od čega ovako pritisnuti i skučeni potrebe imati ne smemo i ne možemo.

Kao čisto dramska dela, Podvala, a naročito Dva cvancika, zaostaju iza Glišićevih pripovedaka, ali u njima ima vrlo živih i tačno uhvaćenih tipova i pisana su tačnim i karakterističnim

Pučina (1901), Knez od Semberije (1900), Tako je moralo biti (1900), Hadži Loja (1908), Ljiljan i omorika, Jesenja kiša, Iza božjih leđa (1910). Pučinu i Običan čovek izdala je Srpska književna zadruga 1905, a Svet 1906.

I Branislav Đ. Nušić je u tome pravcu, idući za stopama Maksima Gorkog, dao mračnu naturalističku socijalnu sliku Iza božjih leđa.

Milićević, Vuk - Bespuće

Napolju, jedno natušteno junsko popodne, sa suncem koje se izgubilo iza gustih oblaka, ali koje je ostavilo u vazduhu toplinu svojih zraka, upijenu u pločnik i u zemlju.

putem na koji se spremaju, unoseći među svijet dobrodušnu i prostu zabunu, smetajući prolaz, bojeći se da ne ostanu iza voza.

— Igranke, trke, kafešantani, žene, reče Gavre Đaković, zaustavljajući se iza svake riječi, kao da izaziva njihovu sliku. - I zar samo to sačinjava tvoj život? upita.

Prva žena mu je umrla nekoliko godina iza vjenčanja (kažu da je premlatio i prebio život u njoj), ostavivši mu jednu kćer koja se kasnije, iza očeve smrti, udala

nekoliko godina iza vjenčanja (kažu da je premlatio i prebio život u njoj), ostavivši mu jednu kćer koja se kasnije, iza očeve smrti, udala za nekakvog kancelistu u Bosni; s njom se Gavre Đaković nije viđao, bila je između njih neka raspra

Jednog jesenskog jutra, pred svitanje, dok napolju neprestano pljuštaše gusta i bujna kiša, trgao je djecu iza sna neki čudnovat nemir u kući. Oni su skočili bosi i neobučeni iz kreveta.

Bijahu čuli iz svoga zaseoka neku pucnjavu iznad kuća i vikanje za pomoć, zametnuli se puškama i poveli pse. Iza dugog traženja, nađoše Manojla u jednoj uvalici, svega u krvi i bez svijesti.

I doskora pade opet u postelju. Umrije, iza bolovanja od osamnaest mjeseci, jednoga jutra u maju. Gavre Đaković pamtio je kako je njih djecu probudila mati u zoru,

I kad tamo, iza brda, počima da se rađa oblak, on u svoj pogled meće i ljubav, i molbu, i preklinjanje, pozdravlja ga radosno kao brata

o svome Pragu, o češkom pivu, grdio Nijemce, razvezao o Janu Husu i o Žiški, o slovenskoj solidarnosti, pričajući iza svake desete izreke kako mu je vrijeme skupocjeno, a sjedeći tako kao da ne misli da se skoro diže.

Ispred kuća trčkaraju neumivena djeca. Iza kuća izviri koja žena, povezana rupcem, i brzo se sklanja. Psi na lancu trzaju se i laju.

Psi na lancu trzaju se i laju. Vide se razvaljeni plotovi, guste i zbijene živice, ogrezle u zelenilo. Iza kuće odsijeva blago Una u daljini. Čuju se i vide vitlovi kako se lijeno zamaču u vodu.

Sremac, Stevan - PROZA

cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to rade gimnaziste kad između časova puše iza škole. S odadžijom je lepo živeo. Postali su i »pertu« i jedan drugog nazivahu »prikom«.

A Jova se polako na prstima vrati od vrata, pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim. — A ko blatila moja kafa, a, Švabo? — pita ga Jova.

« I sve to potrpaše pred priku u tanjir; natrpaše toliko da se prika jedva video iza nagomilane zaire. — I šefova je pečenica dobra, ama nije ni šégra ovoj mojoj.

Jova mu primače mastilo, koje drži u levoj ruca, a desnom mu predaje u ruke pero, a gđa Kaja se naslonila iza leđa na polaženika, pa mu jednom rukom meće »puslicu« u usta, a drugom ga blago pomilova po kosi.

— mislio je i rezonovao je čestiti gazda Radisav — taj je može čuti samo uz gusle koje su mu visile u kafani na zidu iza kelneraja. Njih bi davao dobrom pevaču, i ovaj bi tada zagudio i zapevao, a gosti su slušali.

Prvi mrak pade na zemlju, i pun mesec se izdizaše iza Karaburme, kada se na avlijskim vratima pojavi jedna detinja prilika ramajući i vukući jednu nogu.

Radičević, Branko - PESME

“ Tako reče momak tuna, Pa s' mlađan zauja Da on vidi iza žbuna Tog čudnog slavuja. Al' i moma iz zasede Poskočila oma — Beži, sele — eto bede — Beži majci doma!

Od bedra mu otrže mačinu, Seva maču — Filip na dve pole — Mač proleće, pa u kamen dole, Puca kamen, vatra iza nj seva, Marko gleda, brk mu se osmeva, Al' da j' kamen vincem potekao, Bi tad Marko bogme zakliktao.

Turske glave Beu trave, Mači vaši britka kosa, Krvca vaša beše rosa, Rosa rosnu, javor s' diže, Pevac iza nj gusle zdelja, Pa bugari što ste bili, Što l' desnicom počinili, Dela vaša suncu ravna Neće skriti nojca tavna.

ti ujedanput čuda: Dođe čovek jedan odnekuda Pa kako se dovati livade, Travurine nestajati stade, On imaše nešto iza pleća, Glednu bolje, kad al' breme cveća, Kako dođe a on ga doiti, Pa cvetiće oko sebe iti, Amo do tri, tamo četir

okićeno Ta sve onim zlatnim oblacima, Sve zlatnima i sve rumenima, Kako, brate, kada sine zora Il' se sunce smiri iza gora, A uz brdo silan svet tu vrvi, Svaki oće da je gore prvi, Svak se penje, žuri se i trudi Da izblizu čudu se

tu poslednju stenu, Onaj deo što puta prečio, Ode u pra, pobratime mio, Drugi samo puče pa s' otvori, A vodica iza nj zažubori, Pa poteče bistra i vesela, Nigda taka ja ne vide vrela, Kud poteče, zamirisa cveće, Niče cveće svud mi

“ Jao Hajka, al' te sreća vara. Nojca beži, a zorica zori, Stižu glasi gori iza gori. I zacelo veće Turci znadu, E će đaur udarit im gradu, Pa nijednom ostat se ne hoće, Svako gleda kud će i

Skresa Srbin pustoga Turčina, Ali malo prežestok bijaše, Iza kama zdravo se pomoli, Sagleda ga jedno Ture mlado, Zaškrguta, dohvati šešanu, Pa udari Miluna hajduka, Udari ga u

se sva, U jedno sve je vukla neka žudba, — Snežano polje dizati se sta, Umilna svuda viđaše se ludba, Ruža se diza iza svoga sna, U istoku se diza rujno more: To činilo je kras od mlade zore. 52.

23. To početak bi viteški, A pomože Boža volja, Udriše se boji teški, Pa sve bolji iza bolja, — Ali neću da i ređam, Da goleme rane vređam. 24.

Zbogom, zbogom, ja vas slavim, Ali neću da zaglavim! UTOPLjENICA (1.) I Veće zvezdice se krasne Gube jedna iza druge, Pa suzice one jasne Od goleme rone tuge.

Da l' je zaboravi? (2.) I Sunce granu iza gore, Svetom ode luča pusta, Na njegove stiže dvore, Ma on pre nje davno usta.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

od najprijatnijih doba godine, skoro preko noći, rascvjetao bi se u baštici kraj naše kuće crni sljez i ljupko prosinuo iza kopljaste pocrnjele ograde.

Znam samo da u proljeće iza naše potamnjele baštenske ograde prosine nešto ljupko, prozračno i svijetlo pa ti se prosto plače, iako ne znaš ni šta

koji, istina, obično nisu ni smjeli da zavire u kuću, nego su me zviždukanjem i raznim znacima zivkali da dođem vireći iza plota, svinjca, aborta ili nekog drugog skrovitog mjesta.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od

! Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće: — Hajdemo!

Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda. Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja leđa, vrat i

za ruku i sad zajednički savlađujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose. — Aha, uteče li, je li!

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom.

je taj slučajni namjernik neki kićeni pismenko (jedan od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili možda pomlađi, iza devetsto osamnaeste, koji štije i ćirilicu), onda, bogme, dotični ima štogodarce i da pročita na brvnima mlina.

Svako od njih bilo je svečano pobjedničko nastupanje kroz polja, uveličano našom natovarenom starom kobilom, iza koje sam ja veselo kaskao i potrkivao.

Ništa za to što sam bio na začelju kolone, iza kobilina repa, i što se često nisam ni vidio iz visoka žita. Ipak sam bio nerazdvojan djelić najponosnije povorke koja

se u sobičak uvlačim ja, bosonog, zaprašen i šmrcav, pentram se preko djeda, preko nevidljiva živa brda, i gnijezdim se iza njegovih leđa, kraj zida.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Biće još nekih pazara, zatrebaće mu i moji groševi! Imaće on i mene zbog čega da pogleda! Mogu ja i iza bukve, i u trnje, a ne uvek u najgušći metež! Može i meni da se zaglavi nož! Može i konj da mi se povredi!

Ako smo gladni ne moramo i da se smrzavamo. Lako je agi gore na minderluku; gori mangal, iza krstā naslago jastuke, a pred minderlukom žubori nargila! I to posle obilne večere! MUSA: Jadno mu je njegovo dobro.

BEG PINTOROVIĆ: Pušta nas da čekamo... Ako, ako, možemo mi i pričekati... HASANAGINICA: Iza onog sam prozora spavala, sa senkom onog čempresa u postelji. Kolko li mi je puta ta senka bila jedini prijatelj!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Gladi je i razvlači, odvajajući vlas od vlas... Bubanj bije, zurla ječi te se čuje čak iza varoši. Nasred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre, čuje se

čak kijanje popino, njemu se nešto smrče, usta ga zasvrbeše i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama nešto, pobeže čak iza kuće, samo da ne sluša ono: — „Da li te je žalba...“ Koje se tako tužno, i otegnuto razlegaše u ovo svanuće.

Kad dođe mladoženja sa svatovima, Todu izvedoše onako lepu, milu i uzdrhtanu. Ona iđaše polako, smerno i tužno. Odmah iza nje beše Dimitrija i ispravljaše joj bore na venčanoj, beloj haljini.

Više bunara bila je vinova loza, a nasred dvorišta stari dud — „šandud“. S leve strane beše odmah potok, a iza njega vaša bašta ograđena zavaljenim i isprekidanim plotem... Je li, pamtim li dobro? Vi beste sa sela, skori doseljenici.

Iz vaše bašte čujaše se udar motike. Pređoh preko potoka i stadoh iza granja da te vidim gde si. Ali ti beše ispred mene, blizu, u aleji i okopavaše mladi luk čisteći ga od trave.

Posle večere odmah se digoh i rekoh materi da ću ići u kafanu, pa polako, krijući se, dođoh iza kuće na potok. Vlaga potoka još više me dirnu. Meka, sočna trava nabujala, a više moje glave sklopilo se granje i lišće.

Da bih izbegao pozdrave i izjave sažaljenja od žena i ljudi koji počeše dolaziti i donositi joj sveću, zađoh iza kuće, u potok, koji sad beše mučno poznati. Jer on beše usahnuo, drveće isečeno a zemlja gola, trošna i smrznuta.

Mi se od straha sakrili po ambarovima. Stanoja u tom iza kuće, u dvorištu, cepaše drva na drvljaniku. Dok strina ćutaše, ništa; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko

Samo ona, kao meni u inat, nije se dala da je vidim. Šalim se ja s njima, jer znam da mi mati nije tu. Ona je onamo, iza vinograda, pri vatri, gde zajedno s komšinicama iz susednih vinograda piju kafu i nude se rakijom.

A što si mi nevesela — usta medena? — Što ne bereš? — čuh iza mene glas mek, drhtav i vreo. Sav se zapalih, ali ipak neću da se okrenem, već odgovaram tupo: — Pa šta ću, kad ti za

Siđoh i približavah se gospodskim i golemaškim vinogradima. Tu već ne beše one vreve, žagora; samo su se u redovima i iza čokota crnela leđa radenika, koji su ćuteći brali i žurili se. Po gdegde zabelela bi se i zašuštala koja suknja.

Zagledah se u crn, dugačak, sa zarivenim vrhom u zemlju grozd, koji beše na čokotu preda mnom. Odjednom zašušta nešto iza mojih leđa. To je bila Ciganka i već se sagla te bere. — Šta ćeš? — viknuh. — Kosirče da ti prodam!

Kostić, Laza - PESME

uzdisaja brojanički, sveti nizi; stare slave setna hvala, a skoranjih sramnih zala osvetnica, — jeka od gusala. Iza sna se teškog prenu, Mrak je. Gde sam?

Krunisana seda brada filišćanskog carskog veća, što seđaše kraj boginje, mladencima iza leđa. Krunisana seda brada mladoženji tiho smeta: „Ne sinovče! nemoj tako, ne skrnavi sveta reda!

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Jaše Prodanovića. „Po svojoj književnoj vrednosti naše narodne pripovetke zaostaju iza narodnih pesama“ — kaže on na samom početku svog eseja o proznoj narodnoj književnosti, štampanog kao predgovor njegovoj

u svakoj antologiji narodnih pripovedaka udeo iz Karadžićeve zbirke uvek biti pretežan (u našoj iznosi punu polovinu). Iza njega dolazi Vrčević, ali ne toliko po svojim sposobnostima koliko po kvantitetu prikupljenog materijala iz koga se ima

AŽDAJA I CAREV SIN Bio jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo,

Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim,

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo a to ne bio zec

Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu.

Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu.

A vrabac mu odgovori: — Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike pa udri njima po

Kad se iza toga sna probudi i dan svane, a on dozove sinove svoje i pripovedi im kakav je san usnio, pa im reče: — Deco moja, ne

Ona mu odgovori: — Sinko, hoćemo ga tražiti. Iza toga spremi se i sedne s detetom na galiju pa pođe morem, i posle dugoga putovanja po svetu, kad dođe blizu grada

sve strane da ih traže, a pošto se sluge vrate i kažu da ih nigde nisu mogli naći, car se razbole i od žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad dođe vreme da se breme ima, ona rodi muško čedo, i nadene mu ime Stojša.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Soba nerastrebljena, po zidovima paučina, — kako si počistila kuinu, tako si ostavila đubre iza vrata. Nije l ti stid? Došao kuma Mita, da crknem od sramote. MAGA: Pa ja sam rastrebila.

ŠALjIVAC: Ta on nije jošt pobesnio. MANOJLO: Šta znam ja, ono se pokazuje na šest nedelja. DOKTOR (iza scene viče): Osvime! ISAJLO: Eno viče. MANOJLO: Jao, kuku! DOKTOR: Osvime! MANOJLO: Idi ti, Isajlo!

) Ne, ne, tako lako ne mogu ih pregoreti. (Viče.) Oj, komšo komšo! Ne mili mu se ovaj glas. Komšo! Komšo! DAMJAN (iza scene): Čujem, komšo. KUZMAN: Odider, boga ti, malo. — Dolazi, ali mu se kao ne ide.

NEŠA: Ima dvadeset i osam godina? STANIJA: Prošlo o Đurđevu dne. NEŠA: E šta ćeš. STANIJA: Iza Varoš-kapije beše neko đubre i groblje. A sad... NEŠA: Sad su najlepše kuće. Tako se svet menja.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA: Mazali te Turpijom, dabogda, i tebe i sav tvoj rod! SRETA (izvadi lagano jedan kaiš iza kreveta, pa sakrije ispod aljine): Pelo, jošt juče je trebalo da su gospodinu čizme bile uređene.

Lalić, Ivan V. - PISMO

to bila ona Ana; Ana iz knjige koju vetar lista u travi, pored zaspalog čitača; Ana iz raja što naknadno blista Udaljen iza plamenoga mača; Ana, kneginja ograde balkona Nad jezerom, u čipki puzavice, Ana u peni čipke svog žipona, Brbljavoj

ono što se sakriva u ništa Dodiruje me na ivici bdenja Da me opomene, il da me menja — Tako u krošnji stabla koje lista Iza visokog zida gubilišta Pevaju ptice. Namera je ista. (18.

ili konjanici, Il možda kalidonski vepar — Figure vezane u slici U mir I pokret, par i nepar; Vazduh zarobljen iza gleđi, I urezana grčka slova Ko tumačenje vremeplova; Heroji crni ili smeđi, Odnosno oker, ko opeka; Polifem s kocem u

5 Da li osećaš ovo ubrzanje: To prostori se sabiru u nama Ko med u saće; daljine se tanje Kao folija: iza nje je tama I vrv od zvezda neznanih, postanje Nesagledanog, crno usijanje — A s ove strane stanjene folije Pozno proleće.

(9. VI 1989) AMOR FATІ Kažu mi, čujnim šapatom, dve lipe iza kuće: Ti si kriv; ti si ovde posadio nas obe u klizište, na sever, da štitimo ti temelj Ruševnog doma — a mnogo godina

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

— rekli su i pustili te, pa zirkaju iza zavese, svi se nadžidžali, i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego

i keva, i bakuta, i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava. Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme!

Ima li koga? Ima da ti ne kažem šta... Još je rano! A, tebi u njenim godinama nije bilo rano, a? Ode! Zamače iza ćoška... Trebalo je da ponese džemper! Naći će ona već nekog da je zagreje... Jezik pregrizo! Što?

Pustili te tako u beli svet, na beogradske ulice, i dali ti hiljadarku da se isprovodiš namrtvo, pa si odmah iza ćoška kupila: sladoled — trista žvaku „hobi“ — sto filter „Jugoslaviju“ — trista pedeset i još ti ostalo da staneš na

akvarijumu, najekskluzivniji maneken za jamice na obrazima, nosilac najglatkije kože prvog reda sa zlatnim pramenjem iza uva, vlasnica dve leve noge sa štiklama koje kriviš prema unutra i još ti nije sasvim jasno kako će se noćas u svojim

I šta se dešava? Naiđe neki gliser „Kris—kraf“ dole iza mosta, podiže čudo jedno od talasa i mi ti se lepo potopismo! Čabar.

Naša mlada umetnica uvrštena je već u najvažnije stručne publikacije. Iza nje stoji obimna bibliografija, a njeno ime danas se može pronaći, ne samo u Telefonskom imeniku za grad Beograd i za

sila otpratili su me sve do moje kuće, to jest do kioska za novine, jer bakuta u ponoćnim časovima ima običaj da gviri iza zavese i budno motri s kim se družim i koliko ostajem u kapiji. Ko zna ko li je samo plaća za to praćenje?

je izmislio da se tom prilikom pevaju ruske pesme (čovek bi se mogao zakleti da široka ruska stepa počinje odmah iza podzemnog tunela na Terazijama).

Ma nisam savila okuku ni iza ćoška svoje ulice, a već me je zaustavio jedan veoma stari gosn Krečko Laponac, sa štapom.

onako, štosa radi, mislim, bez veze; čoveče, odjedanput sam nekako primećivala da pada sneg i da su sve porodice sada iza osvetljenih prozora, mislim, u toplom i u tim sistemima. Uvati me paničan strah.

ćutanje i kao zen-zurenje u prazno, šta bi s onim sigurnim i tako ravnodušnim otegnutim govorom, onim foliranjima da su iza svega, kao u pitanju droge? Đavola, droge! Pa oni su još na nivou punjenih paprika!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

o zrcalo od oblačka ukreše se tamna tačka i leprhne preko Čota kroz pređicu od života. KLENAK U rešetku iza Klenka zapliće se rog jelenka. Oko kuće bez dvorišta s jednim Crnim jezdi Ništa.

Zrak se kruni sa pšenice u olovne prepelice. Ivan-cvetom zmija puzi. U strahu su prosjanule oči smilja iza nule: iza sunca i meseca Beli anđel s krsta slazi; snom reljefnim gušter lazi pod krvavo koplje sveca.

Ivan-cvetom zmija puzi. U strahu su prosjanule oči smilja iza nule: iza sunca i meseca Beli anđel s krsta slazi; snom reljefnim gušter lazi pod krvavo koplje sveca.

Strop se kruni, seni kruže. To se negde smiče uže. Ludnja li je ili zbilja: vaza, okno, stručak smilja, iza neba detelina, grah u cvetu, čuda ina, i čunovi od biljura u brujanju teških ura? III Spadne knjiga na tri retka.

Šaren čardak - blaga senka. Zašto Pava, a ne Lenka? Sija li to - o Gospode! zlatan čador iza vode ili lebdi, u čudima, stara kuća kraj Budima?

drugi je život iza crnine: sa drugom družbom onde svanjujem i sinem, sinem uvrh strmine sa druge bulke grejem, žarujem.

skoli srh me, šume kad zahuje, u tihost stočim hlòrofil s oluje; i krenuv gorjem, ili bilo kuda, tek šapor pustim: Iza sedme gore pod kruškom pir je Demetre i Flore. Vilenjak biljni jasne se sa duda.

Između triju breza s njene donje strane uglavljeno je nekoliko drvenih klupa i stolova. Iza njih, obrastao u visoku travu, stoji rasušen čamac, pun bačene staklarije, mahom polomljene i prekrivene paučinom.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Smjestiše se četir brata: Žuća leže iza vrata, mačak čučnu uz ognjište, Sivko pred prag, na đubrište, a Mamuzar,

Dreknu gazda, maglu hvata, u tom Žuća iza vrata, otisnu se kao bura, otkide mu pola tura.

Ako bi dalje nekuda makȏ, ničega nema — ja mislim tako.“ Iza tih reči putnika ždrala spopade silan smeh, po vodi pleše, vrti se, igra, trese se kao meh.

“ Evo ti lava, razjapi usta, a i vuk skoči brže, prenu se čiča, na noge đipi — pa se iza sna trže! Umesto vuka i strašnog lava, nad njim se beči — Vinkova krava . . . . . . . . . . . . . . . .

pred čika-Vukom sa dugim brkom, sav se pretvori u znoj i penu, dok se, napokon, u zadnjem trenu, skoro ukeban — iza sna prenu. Probudio se, al i to znaj, tu priči ne bi kraj.

Prebroj avam potopljene dane i vraćam se u moje Hašane. RĐAVO ORUŽJE U Bihaću, iza doma Bačkog, svako veče, čim bi suton pao, hitali smo na večernje sijelo pod gust orah, širok, otežao.

Stih iznikne, iza njega Zora, bez nje nema pravog odgovora. Zurim tako, izgubljen, beznadno, u večernje dalji maslinaste, a ne vidim,

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Njegov sin skida kapu i gleda me smešeći se. On gleda naročito u jezero iza mene, tj. ne gleda ni u šta, pošto teško da tamo ima šta da ga zanima.

Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve. Ono nekoliko koračaja idemo tom uličicom.

Ja prvo čujem njihove mreže, kad padaju u vodu, i vesla, i tek se onda pojavljuju barke i ribari iza trave i trske. — Ima li ribe? — Vrlo malo, mladi gospodine. — Ali će za večeru biti dovoljno? — Možda.

Niste je videli? Gospođa Marija se uplašila. — Ne, ona je sigurno zaspala iza kokošarnika. Čeka da se ispile mali. Nađi i jedan limun. Ukućani se počeše lagano skupljati.

— Tamo je divno. Ono ne pripada nikome. — Kako nikome! To je lovište markiza. Dvadeset koračaja dalje, iza zavijutka, iznad proplanka punog rascvetane trave, red drvenih kućica za pčele.

Ispred jednog dela slobodnog neba vidim dva-tri oštra, čarobna devojačka lika. Iza ostalih je u pozadini neka zgrada tako da ih ne razaznajem. — Dobro veče. Mogu li ovuda izići na vrh sela? — Tuda.

Vidi li se jezero odavde? — Eno, vidi se vrlo lepo. — Uskoro će biti mesečine? — Već je rasvetljeno iza planina. Vi dolazite zbog riba? — Ne. Ne bih umeo da kažem zbog čega sam došao. — Sedite li dobro? — Izvrsno.

— Odlazim rano ujutru. — Prijatan put onda, gospodine. — Hvala, stari prijatelju. I uputih se lagano niz obalu. Iza sebe čujem kako starac zatvara kapiju. Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je. III U blizini sam mola.

Mozak. Pod stalnom. Čijom? Celoga tela, pažnje, valjda života!“ Nova munja, ne osvetli jezero već nekoliko bregova iza one druge obale. Ljubičast, goreći od fosfora kao buktinja, na vrhu jednoga oštroga brega, gradić i seoce u njemu.

To je sasvim daleko, u levo od Mont Palankinosa. Kako da ga nisam video za vreme dana, negde, u drugom planu iza prvih bregova!

Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u obom mestu, ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli

Ali zašto ne pođu da vide šta se događa? Čujem, zatim, takođe ljudske glasove, negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje čupaju elementi, skupljaju i puzaju uz veliko, strahovito kreštanje.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Stojim na prozoru, ja carev gost i slušam žamor na ulicama iza dvorskog zida, razgovore sokolara pred ručak i skladne povike veslača u luci.

No čas ni brdo preobraženja nisu još stigli, kolo je mučenja u meni s obrtanjem počelo. Sutra, sutra tek, iza sedam bregova prići ćy dvorima obećanim, sirotište je tamo za sirote čiju povorku vodim evo za ruku kroz noć.

Na kraju drvene ploče već je mrak. Iza otvorenog prozora neko me sluša: poškropljena trava i sunce i jedan oblak pun krvi.

Sad biraj, carstva ti se nude, bitka se i kroz oblake vuče. Zlo je i gore, iza groba se opet tuče i dobru tvoje seni dvojnici hude.

Bolnome bolnica treba iza tvrdog zida il u pećini u šumi bilo gde iza gde su i drugi bolni i vidar stoji na rubu provalije čuva od pada na dno

Bolnome bolnica treba iza tvrdog zida il u pećini u šumi bilo gde iza gde su i drugi bolni i vidar stoji na rubu provalije čuva od pada na dno svog žića bolnome treba da dojašu

Onda smo odlazili dalje putem uz obalu, a crkve se iza naših leđa dizale uvis, oslanjajući se na more, na pučinu, na ogledala plaveti rasuta po nebu, penjale se pošto su nas

I vaskrsavamo prozirni, kao što je rečeno, da bi se video Onaj iza nas, koji hodi dok hodimo i sedi dok ležimo, i nudi nas obiljem vode sa svog dlana. Jesi li nevidljivom sličan?

Ima li skloništa iza tvoga brega, ili u knjizi tvojoj, večnoj kao žetva? 4 Molim se za one što se tebi mole rasuti međ stenjem i burama molim

Ko će tu saborima da odoli juče danas il u veke vidim jedan sabor uz dveri iza kojih se spremaju mnogomirisna jela četiri stotine njih gladnih drugi se bočno kraj izvora hlade posle sahrane

da podrljaju svaku pamet ako zaštrči na ćuviku ili je mesar suši u dimnjaku a žena (kod žene smo stali) svlači se iza vajata i čeka na vrata neko kuca silazi s huma gde su krčme i mrtvaci i nosi kobasicu minut ispred konjanika koji

da vam stavimo putir u ruke hoćete trube uzmite gudala iz knjige starostavne to može da vam vredi ostavite kurvu iza sebe u takvom se društvu ne ide pred lice višnje dosta su me cimali sa svih strana Jagnje je došlo da vas blagoslovi

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

dole!“ — i njihovi uzvici izgubiše se sa kloparanjem gvožđa. Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. — More, može...

Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. — More, može... požurite — viču ovi iza ograde. — Samo se na vas čeka. Seljaci zastadoše neodlučno. — Odbij! — naređuje vojnik.

Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe. Iako su ispred mene bile visoke stepenice, ipak me je tešilo što je za mnom velika masa, koja se okreće po mojem

Poslednji je stigao Tasa, vukući kraj opasača, koji nikako nije mogao da dohvati rukom iza leđa. Odnekuda naiđe i komandir. Baterijski narednik mu iziđe na raport. Pogledao nas je komandir strogo.

— Potporučnik Aleksandar! — čusmo odsečan glas komandantov, koji nam je odnekuda zaišao iza leđa. — Je li tu vaše mesto? — Razumem! — pozdravi Aleksandar i u galopu odjuri do prvoga voda.

Ovaj ne poriče njegovu hrabrost u borbi. Ali kao da mu osporava dovoljnu okretnost u onim operacijama iza fronta, jer mu je skoro baš Trailo udario deset batina, što je mahao zaklanom kokoškom pred celom baterijom...

A iz kafanske sobe, gde rade lekari, čuje se užasni krik. Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde iza kuće, kao kakvu cepanicu. Sunce je pripeklo, zadah da zaguši... Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje.

Zaustavi ga potporučnik Aleksandar. — Druže, gde su Austrijanci? — Evo ih odmah iza brega... — Kako, kako! Mi se zagledasmo kao da se čudimo ovoj tišini što je svuda oko nas vladala...

Približili smo se tako komandantima, među kojima je bio i naš komandir. Kad nas vide, priđe nam i onda nas povede iza jednog šipraga da nam pokaže gde su Austrijanci. Pred nama se spuštala blaga padina.

I opet idu sigurno i smelo... Izgubiše se iza vrha. — U strelce! — komandovali su komandiri četa. Kao kad prhne jato, rasu se ona gomila, uz kloparanje fišeklija,

Streljački stroj, poravnan kao na vežbalištu, sruči se najednom iza brega. Trže me otegnuti uzvik: — Marrrš, marrrš!

Pred njima je sada livada, te vojnici zastadoše. Verovatno osmatraju. Centar zamače iza onoga šljivara... — Ovde nema neprijatelja? — zapitah komandira. — Po izveštaju konjice, oko reke su...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Vi ste, dakle... I ja sam ovde postavljena... Ljubica Petrovićeva. — Ene, zar to novi učitelj! viknu neko iza njihovih leđa. Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja: — Kako ste?...

Najzad se kmet počeša iza uha, a to je već značilo da će se ćutanje prekinuti. — Ehe, ja... dođoste i vi. Samo, prostićete, jeste poneli kakvu

— Čestitam, gospođice, novo drustvo, viknu neko iza njenih leđa. A, žestoka posla ! Mladić i po! Ona se osvrte i spazi ćatu gde joj se primiče.

A tamo dalje, iza potesa, dokle ti god oko dopire, pružila se čas talasasta čas ravna polja, po kojima su naizmence razasuti potesi, sela

Zar ja ne bih mogla tako ?...« po dečjim pogledima oseti da ona stoji iza njega, pa odjednom prekide rad i priđe joj, gledajući preda se zbunjeno, ali mu još u očima igraše ona vesela vatra,

Baš će sit da se naradi. Ho-ho-ho... Ljubica se sad tek seti posla, seti se da je još davno decu ostavila iza škole, pa o njima niko ne vodi računa.

Velja beše na radu kad oni stigoše. Zamoliše ga da ne prekida posao, a oni se namestiše na dnu škole, iza đaka. Radio je sa prvim razredom, drugi pisaše, a treći i četvrti računaju na tablicama.

I ona zna da mu je obećala venčati se sa njim, i ako ima živu ženu, i taman da mu izjavi sad pristanak, a iza njihovih leđa viknu Stojan: — Ne može, bratiću, meni je obećala!

Pa posle ono zanosno igranje u aptovini iza kuće: tada je mislila da će se isto tako igrati I kad bude velika kao mati, I čudila joj se što se i ona ne igra, kad

Izjutra ustaše obe rano. Ona predade majci sav novac, što ga uze od pisara, pa je isprati daleko iza sela, ižljubiše se, isplakaše se opet, pa se rastaše.

pa odmah zatim preblede, i taman se stade domišljati šta će sad da radi, na koju će stranu da gleda, šta će sa decom, a iza njega zagrme oštar zapovednički glas: — Deco, idite kućama... brzo! Žurite se!

Kad god pomene odnose Ljubičine i pisareve, on opazi da predsednik diže desnu ruku i daje njome znak nekome iza njegovih leđa da se umiri ... »Šta li je to iza mene ? Da nije pandur ?... Kako ga nisam opazio !«...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Božić, Božić bata Na oboja vrata, Nosi kitu zlata, Da pozlati vrata I oboja poboja. 19. Granu sunce iza brda, Veselo, veselo! Nije sunce nego Božo, Koledo, koledo! Nosi igru za pojasom, Veselo, veselo!

Manu igrom na junake, Koledo, koledo! Junaci se razigraše, Veselo, veselo! Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na nevjeste, Nevjeste se razigraše.

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đevojke, Đevojke se razigraše. Granu sunce iza

Granu sunce iza brda, Nije sunce nego Božo, Nosi igru za pojasom, Manu igrom na đečicu, Đečica se razigraše. Svi u kolu veselo,

72. Isteklo je žarko sunce ća iza gore, Obasjalo mladoženji bijele dvore, Pred dvore mu kolo igra, pjesne se poju, Ves’o ti je ovi danak, moj mili

“ — “Pojdi zbogom, moj nevoljen sokole!“ Prid tobom je jedno polje širina, Iza polja jedna gora zelena, I u gori bunar voda studena, U bunaru jedna gruda snežana; Uzmi grudu, te ju metni u nedra,

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

SIPO, „koordinator” u Predstojništvu policije Saradnici okupatora: MILUN, podnarednik Gradske straže DROBAC, batinaš; iza njega ostaju krvavi tragovi Građani Užica: BLAGOJE BABIĆ, sa flašom GINA, njegova žena, sa koritom SIMKA, mlada udovica

Pogledajte, zaboravio je volujsku žilu! GINA: Znači, vratiće se! Moraću još jednom da perem iza njega! VASILIJE: Ovim ih tuče? GINA: Tuče čim stigne! I toljagama, i nogama! Al ovom žilom najviše!

(U ljubičastom kupaćem kostimu, brišući dugu raspletenu kosu, sa reke dolazi Sofija) SOFIJA: Vidite li onu zgradu iza mosta? BLAGOJE: Železničkog? To je prva električna centrala u Srbiji! SOFIJA: Sve donde sam plivala!

PEČENA BUNDEVA NA HRASTOVOM STOLU POD LIPOM ili PROBA ŠILEROVIH „RAZBOJNIKA” (Dvorište iz prethodne scene, nešto iza podneva. Veoma je toplo i svetlo.

JELISAVETA: Ispred ove zavese rat kuva zavoj i repu, a mir rupu u glavi plaća rupom u džepu! FILIP: Iza ove zavese Rim pretvara se u Alpe, Alpi u riblju pijacu, a pijaca u stepu!

FILIP: Iza ove zavese Rim pretvara se u Alpe, Alpi u riblju pijacu, a pijaca u stepu! SOFIJA: Iza ove zavese, plav, večernji vetar bora more po kome plovi lađa veća od mora!

FILIP: Ova zavesa ne deli zlatno na crno i belo, iza nje se crni i beli i plavi, zlatno — celo! VASILIJE: Mišlju mudraca, koga je praporac s kape oglasio, iza zavese

VASILIJE: Mišlju mudraca, koga je praporac s kape oglasio, iza zavese svetli svet koji se pred njom ugasio! (Svetlost na pozornici se gasi, a u gledalištu se pali.

VASILIJE: Ako bude imao? A ako ne bude? SIMKA: Zar vi niste videli kakav trag ostavlja iza sebe onaj batinaš Drobac? SOFIJA (s verande): Vasilije! Nema ih ni u sanducima! VASILIJE: Pa gde su onda?

BLAGOJE: O čemu se radi? TOMANIJA: Gino, pogledaj! GINA: Crni Blagoje! BLAGOJE: Šta je? DARA: Pa iza tebe ostaje krvav trag! (Zatamnjenje) VIII SLIKA NASTAVAK SEDME (Isto mesto, nekoliko trenutaka kasnije.

ČETVRTA GRAĐANKA: Nismo u pozorištu! TOMANIJA: Nije Domazet ubijen u kući, nego iza kuće! Kad je klao june! A Anđu su ubili posle njega, unutra! ČETVRTA GRAĐANKA: Spremala se da ide ćerki na babine!

SIMKA: Nek vas Bog čuva! (Glumci podižu kofere i polako odlaze, u daljinu, prema sivom nebu iza scene. Iza njih se spušta providna zavesa putujućeg pozorišta Šòpalović.) SIMKA: Stanite, čekajte!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Ta senka vam liči na mač čvrst, a skuplja ste od zlata. Što se krijete u robijaški vrt i cvetate iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida. Što ne bi pošla na vrhunce, ko kraljevi i vođe?

Što bi se krila u robijaški vrt i cvetala iza zida? Još nas ima što volimo smrt i na vama visiti – od stida. Što ste crna kao krst? I masna ko mesarska vrata?

Otadžbina je pijana ulica, a očinstvo prljava strast. Smeh se zaori da sve dovrši, sram se krije iza grobnog plota. A posao sluge dalje da vrši, za svačiju bludnicu, i skota, bog ostavlja, u ritama, čast.

STENjE Danas sam bio tako veseo! A sad? Gle, jedva dišem, sa osmehom mutnim, umorno. Daleko, negde, iza škotskih obala, diže se, iz mora, modro stenje, tako grdno, tako pusto, sumorno. Ja ga se setih! Ja ga vidim!

STRAŽILOVO Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim.

Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda, mamim, ali, iza gora, zavičaj već slutim, gde ću smeh, pod jablanovima samim, da sahranim.

Zelene, plave, rumene svile u vodi trepere sve do neba i teških surih brda iza nas. Početak je lova vrlo lep, dva broda kao da igraju, drže se parno i izvode krugove, dok polako dreše i počinju

je lova vrlo lep, dva broda kao da igraju, drže se parno i izvode krugove, dok polako dreše i počinju spuštati mrežu, iza svojih krma. Poda mnom jednako vidim sobu i četiri daščana kreveta u mraku, otkuda dopire smrad.

Imali su odstojanja izmerena. Sa tog brdašca malo se naših u šume iza nas vratilo. To veče, ranjenici su odvezeni tako da su noge i ruke visile iz kola, kao kad telad voze na klanicu.

Video sam da ću poginuti. Kraj svega toga, ja sam u Galiciji i pesme pisao. Kad bih se udaljio iz čete i zašao iza neke kuće u šumarku, da legnem u travu, dva Slovaka moje desetine, koja su me naročito cenila, mislila su da vršim

Protić se pojavio, nalakćen, na prozoru, i ja, i sad još, vidim kako se kiselo i nabureno smeši. Držao je šaku iza uva da što bolje čuje. Međutim je, iza leđa, dao naređenje da se protiv nas izvedu žandarmi.

Držao je šaku iza uva da što bolje čuje. Međutim je, iza leđa, dao naređenje da se protiv nas izvedu žandarmi. Protić je, inače, bio miran i vrlo razborit čovek, ali strašno

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Mušica mu obeća to i ode od njega. PRIČA O ĐAVOLU Isterao u proleće seljak kravu na pašu. Behu tu, odmah iza sela, prostrane livade i pašnjaci s lepom zelenom travom, a iza njih, dalje, veliki rit. Jutro beše lepo, sjajno, tiho.

Behu tu, odmah iza sela, prostrane livade i pašnjaci s lepom zelenom travom, a iza njih, dalje, veliki rit. Jutro beše lepo, sjajno, tiho. Iz sela se čulo kukurekanje petlova i blejanje jaganjaca.

Džomba mu beše presto, a rit carstvo. Tu beše sve živo i veselo. Oko njega i daleko iza njega, iz zagrejanog rita, ječao je kreket žaba i zvonilo žalostivo ukanje žabaca.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Z h b, zvati, zvoniti, zvuk, zver, (V. Rasrdi se tigar zveri ljuta. Đ. L. P. 18) = Skoči srna iza grma = zvoliti sa „do”: dozvoliti (N. 16, U 3. S. N. O. 4. Đ. D. 18, 5. knj. III.

Stoje svi. — Pa šta je sad opet? — viču oni pozadi. — Da se probija trnjak! — viknuše opet oni uz vođa. Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! — viču deca, pa i mnogi ludi iz pozadine. — Eto puta, eto puta!

— viču oni pozadi. — Da se probija trnjak! — viknuše opet oni uz vođa. Evo puta iza trnjaka! Evo puta iza trnjaka! — viču deca, pa i mnogi ludi iz pozadine. — Eto puta, eto puta! — rugaju se gnevno oni uz vođa.

Napred za njim! Ovo je najveća, ali možda i poslednja opasnost i prepona. Ko zna da još tu, iza te jaruge, nije kakva divna plodna zemlja koju je Bog nama namenio. Napred samo, jer bez žrtava nema ničega!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

rose, a tamo, po rečnim doljama, dižu se oblaci sive magle, koje u putu presecaju prvi zraci sjajnoga sunca, što se iza planina već pomolilo i malo zatim obasjalo svu okolinu, pokrivenu bistrim kapljicama rose, i one, te bistre kapljice sad

večernji vazduh, na nebu svetlucne po neka zvezda, pronese se po neki zalutao oblačak i opet zatrepere zvezde, a tamo iza gore ukaže se rumena, blešteća svetlost, misliš požar...

— E da, Bog s tobom, ja koga ćemo.... — Dobro doš'o!... viknu mi ča-Marko iza leđa. — O, ča-Marko.... bolje naš'o, bolje vas naš'o, zbunih se ja. — Ja mišlja' ti nećeš doći.

— Tako vi je to kod nas adet. Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima. Jedna sna stoji iza mene, a druga iza svekra, pa nam poturaju stolice, a mi se, kao age, spuštamo...

Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima. Jedna sna stoji iza mene, a druga iza svekra, pa nam poturaju stolice, a mi se, kao age, spuštamo...

Kaži sad ti mene. — Ali pozdravo? — Pozdravo. — E jesam, ali ćuti! — Je l' tu Milenija? začu se šapat iza njihovih leđa. — Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene.

Kad je dan osvojio, i kad je ostavio daleko iza sebe varoš, on je uzviknuo: — O, sveta, zlatna slobodo!... Golanfer nije smeo da se obrne, al' se čudio, šta to

« — Ako naiđe na Orašane, ubiće ga, — reče neko iza njega. — More, ljudi, znate li vi da njega kuršum ne bije! — reče drugi.

Ova neizvesnost, ovo neprestano očekivanje da plane na tebe vatra iza svakog trna i vrzine gore je, no da čovek stane pred neprijatelja i bori se na život i na smrt.

Ali ko sme zaostati iza društva!... Bar da srce ne bije ovako jako. I to smeta hodu. Noge se spotiču, ali niko ne oseća umor; svaki grabi da

Ljubiša pođe odlučno napred, a za njim, u gomili, svi ostali. I ne pade nam na um, da nas, možda, iza drugog trnja cilja drugo oko: svu pažnju obratili smo na sudbonosni kupinjak, gde će se, uvereni smo, rešiti nečija

Kad se odmače daleko, izađe iz trnja i pođe čistinom vrljikama. Onaj iza čatala uze ga na oko... Svi pretrnusmo... Planu puška, kuršum fijuknu, a Ljubiša još brže potrča, te stiže do ograde.

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

) MARINA: I onda, kad je tako, ja ne razumem ovu vašu agitaciju? JEVREM (sakrije plakate iza leđa): Koju agitaciju, na primer? MARINA: Pa to, što hoćete da budete narodni poslanik. JEVREM: A, to?

SPIRA: Molim te, ženo, valjda toliko umem... SPIRINICA: Pusti ti samo mene, a ti ćuti, jer ti kad počneš... (Zalaze iza kulise prepirući se.) XI JOVICA, IVKOVIĆ JOVICA (ulazi kod Ivkovića): Dobro veče!

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Namalo mu je iza kelneraja, onako pride, jednoga Marka Bočarisa u prirodnoj veličini sa užasno velikim brkovima, kakve smrtan čovek

— Tu su sliku seljaci gledali dosta radoznalo, ali ipak bez sačustvovanja, dosta ravnodušno. A tamo opet iza kelneraja, oko ognjišta za kafu, poizlepljivano mnoštvo šarenih korica od svakojakog cigar-papira, da je jedna lepota i

Odmah iza toga stoji ekserima zakucana jedna poveća crna mušema. Na njoj su kredom pobeležena imena sviju dobrih ispijača i rđavih

ali ništa manje interesantne ličnosti kafane ćir-Đorđeve, a to su: Tašula kelner i Gizela »viršofterka« ćir-Đorđeva. Iza kelneraja stoji obično kelnerče ili »ćeler«, kako se ono samo naziva.

« a on bi tada prijatno razvukao lice, zažmirio očima kao mačak ljubimac kad ga dobra starica, protektorka, češe iza vrata; tad bi mu milo bilo, pa bi kroz zube propustio: »He, he slatko zensko!

Počeše već i poduže pauze. Zac je zadremao iza kelneraja. Gizela na mig ćir-Đorđev otišla u sobu, ćir Đorđe čačkaše zube velikim krivim jagodinskim nožem, Mića

je izletela odatle, iz manastira, tek posle jedne oštre interpelacije u skupštini i ostavila manastir, koji je, vele, iza nje ostao kao iza kakve agarjanske navale u staro doba, i došla Sreti te ga prati kao »vešerka« njegova.

iz manastira, tek posle jedne oštre interpelacije u skupštini i ostavila manastir, koji je, vele, iza nje ostao kao iza kakve agarjanske navale u staro doba, i došla Sreti te ga prati kao »vešerka« njegova.

Oni se još jednako tamo prepiru. Bože, bože, kad ti sad naš ćata istrča iza kelneraja, sav razbarušen, sa raširenim rukama, pa stade nasred kafane i poče da deklamuje »Ludu«.

radi ugleda i obraza Srbije i srpskoga naroda na strani, da oni tamo vide da nismo varvari, da nismo izostali mnogo iza njih.

— Pa velim šta staje cela depeša, kad je reč šest i po dinara. — Kol’ko?! — veli Đorđe i metnu šaku iza uveta. Sreta mu reče ponova, i šta staje reč i šta staje depeša. — Bre, bre! — viknu ćir Đorđe kao oparen.

— Znaš šta, kmete, — reče Sreten, — pa mi možemo još u manje reči da čestitamo! — Hu! — huknu ćir Đorđe i počeša se iza uveta. — A pošto bila jedna reč? — Šest i po dinara. — Bre, bre! Samo tol’ko. Šest i pol dinara!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Pred zoru, u Africi, niska drveta kleče, I vreme teče kao reka koja ne teče... Mesec oprezno iza oblačka izranja, I vidi: pleme Rogogu Od ludog noćnog igranja Spalo s nogu.

sam čitao u požutelim knjigama, A najviše mi je šapnuo jedan prolećni vetar Koji je i u četvrtom veku nove ere Živeo iza planine Karpata.

Koji li je sat u ovoj noćnoj memli? Starac drema, pogrbljen iza plota, S obema nogama na stvrdnutoj zemlji, A s dušom daleko, daleko izvan života.

Njihove su posete vrlo retke, Sa njima se viđamo o praznicima. Kad dođu, deca mogu da se sklone Iza kuće, u hlad starih trešanja. Kad dođu, donesu kilogram i po bombone I dva kilograma ljubopitljivog smeškanja.

ŠTA RADI MIŠ PO KIŠI Sruči se pljusak iza kuće, I nebo pusti kiši na volju. Kroz prozor gledam kako skakuće Poljski miš Po pustom Polju.

Znam — otišao je preko voda i gora, Zamakao je drumom, između topoljaka, Izgubio se iza niskih oblaka, Preplovio je mora, velike okeane, I otišao u neke bolje dane Levo od Kasiopeje, istočno od Moreje,

A teretnjaci? Njima je bar lako: čim zamaknu Iza visoke planine, gde ih niko ne vidi, gde je usnulo polje, Belu zastavu sna na toplom dimnjaku istaknu, I spavaju,

zemljotresu; Učini mi se: nožice joj lake Plešu, u mestu; udahnuh smelije; Po zidovima zaigraše zrake, I zvezde, Iza prozora Zasjaše veselije. I tad, o čuda, živnu cela soba, Ko da joj se duša, zamrla, povrati.

Onda, vrela, ode na sneg, da se hladi. Pepeo istrese, Potom, Iza kuće. Skoro će proleće, I kraj mraznih noći; Blesnuće, ko tanjir, sunce iznad luga; U maju ćemo Ona i ja poći

Sunce tad ogrne bundu, i slično je starom uči Na koga se niko ne osvrće više. Uveče iza plota, može se videti gde čuči, I dugo, pred smiraj, suši se od kiše.

Noć je zver duga tri kilometra, S očima u vodi, s rukama kao Sava i Dunav. S glavom u magli. Još negde kaplje, iza kuće. Vlažno i tamno od iskoni, Vode se skupljaju u bezdanu. Uz Nemanjinu tramvaj skakuće.

Otkako, u šestom veku, krenuše hoda drhtava Iza Karpata — dospeše do najdaljih država. Otidi u Tokio, u Boston, u Rim il u Ostende, Svud ćeš otkriti trag bar jednog

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulje, uznemirene od konja i drekom ljudi, iza šle su tada iz svojih ležišta i zaokupile konje u vodi svojim električnim udarcima.

»Sad je već potonuli brod ostao iza nas, ali moram opet komandovati da se naša kugla malo uzdigne, jer nailazimo na uzvišicu na dnu mora.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

“ Pokliči se onoj narugasmo: kakvo roblje sasred Gore Crne! Pjan, rekosmo, pa misli da poje. Dokle dvije jedna iza druge: cik! cik! opet, izdušit ne daše; i klikuje čovjek kao prijed. Ono nije bez nekakve muke!

VLADIKA SE TRZA KAO IZA SNA. VLADIKA DANILO Udri za krst, za obraz junački, ko gođ paše svijetlo oružje, ko gođ čuje srce u prsima!

Za vrsnijem bratom ali sinom pusti glasi milost utrostruče; nađeno je draže negubljena; iza tuče vedrije je nebo, iza tuge bistrija je duša, iza plača veselije poješ.

Za vrsnijem bratom ali sinom pusti glasi milost utrostruče; nađeno je draže negubljena; iza tuče vedrije je nebo, iza tuge bistrija je duša, iza plača veselije poješ. Oh, da mi je očima viđeti Crna Gora izgub da namiri!

sinom pusti glasi milost utrostruče; nađeno je draže negubljena; iza tuče vedrije je nebo, iza tuge bistrija je duša, iza plača veselije poješ. Oh, da mi je očima viđeti Crna Gora izgub da namiri!

Jaki zubi i tvrd orah slome; dobra sablja topuz iza vrata, a kamoli glavu od kupusa. Šta bi bilo odučiti trske da ne čine poklon pred orkanom?

hiljadah pritislo Turakah, oko tebe puške grmijahu, frištijahu hiljade momakah a grakahu na jata vranovi. Iza tmine i sunce ogrije: pred večer se nad tobom izvedri, Turke mrtve po tebe brojasmo, pogodit se nigda nè mogâsmo oko

KAKO SE SASTAŠE S NjIMA, ZNADOŠE ŠTO JE. SESTRA SE BATRIĆEVA ZAGRLI S ĐEDOM BAJKOM (KNEZOM), UGRABI MU NOŽ IZA PASA I UBI SAMA SEBE; BAJKO SE PRENEMOGNE I PADE SPORED UNUKE MRTVE.

BABA Mi imamo jednu travu za to, pa tu travu u lonac svarimo, iz lonca se redom namažemo; iza toga budemo vještice. KNEZ JANKO Pa poslijed što se od vas radi?

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Čak nije dala momku, koji je kao uvek naoružan iza kapije spavao, da kapiju otvori, već odbijajući ga od kapije, rekla: — Nemoj ti.

Oko kuće jednako se dokupljivali susedni placevi i ambarevi. Štale, što su bile isprva odmah do kuće, sve su se dalje iza kuće pomicale u krajeve, da se prilikom donošenja hrane, žita, ne bi remetio kućni mir i raskoš.

života da im je taj: koja će od njih, jednako negujući se i ulepšavajući, moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući — ne gledajući ni rod, ni doba — osvojiti i zaluditi.

Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okružen svuda zidovima i redovima visokih topola, koje su večito šuštale

večito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima, koji im nikada nisu prelazili iza krajeva usta. A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na saborima i svečanostima.

Već je počela i gotovo prodala onaj gornji deo bašte iza kuće, koji je gledao na ulicu. I to naravno prodala je „njihovom“ Tonetu, pošto su samo njemu smeli da se povere; pošto

Nikada se nije ona, kao druge, stojeći na kapiji i videći kako joj se kakav muški približava, po običaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prođe, onda da viri za njim.

Ona to nikad nije radila. Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza sebe prekrštenim rukama i lako naslonjena o zatvoreno krilo kapijsko, sa komotno ispruženim nogama, prebacivši jednu

Ona se uvek, svake nedelje, sa ocem i maćehom vraća iz crkve. Otac ide iza njih, nasmejana, puna lica, i već ne u čakširama — a to zbog te druge, mlade žene, da bi i on izgledao mlađi — već u

Danju, krijući se i od matere i od svakoga ko bi došao, ceo bi dan presedela tamo iza kuće, u bašti. I tada bi, gotovo kao luda, počela da razgovara sa cvećem.

Od dvorišta pregrađena tarabama, zelenila se i pružala čak iza kuće njihova bašta. Pod strejama čevrljali su vrapci. Iz komšiluka čulo se takođe spremanje za sutrašnji dan: tresenje

Zanoseći i zabacujući plećima sa svakom se ženom, kako koja iz komšiluka naiđe, zdravi. A sve one ili iza nje ili oko nje stupaju u društvu.

Pandurović, Sima - PESME

A kaldrma ova, pocrnela, tvrda, Priča o davnom gospodstvu, o stazi Kojom je prošlo, kao iza brda Što sunce ovo, polagano, slazi.

Ali dok je krv mu još prskala vruća Kopalja šumu i dušmana lesu, A on strašni primer svom potomstvu dao, — Tužno, iza njega, ili baš zbog njega, Celo trulo carstvo Nemanjića slavnih Guši se u krvi, zabuni, u sramu, Krši pod teretom svih

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Kao nekijem čudom i pod bedemom metež malko utoli. Sunce (i ono, gle!) povirje iza brda, te mlaznu svojim zracima kontu u oči.

„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima.

„A ha! doma naši, doma!“ viknu sad neko iza njih, ama viknu takijem glasom da im je svima u ušima zazvonilo. Svi se obrnuše.

A kakvo bješe to gr’oce i ta ženska glava! Materine oči a očine plemenite crte, nježnije dakako, sastale se u kćeri. Iza malijeh rumenijeh usana dva niza zubi, kao dva niza bisera.

“ reče serdar, skinuvši kapu i prekrstivši se pobožno, „nešto mi sad u duši sviće, taman kao iza noći kad zora zarudi!

“ reče Pejo, prekrstiv se još jednom, „spravite puške, momci!“ Sva četir izvadiše ledenice. Serdar izvadi iza pasa svoje dvije, koje mu bijahu uvijek svijetle i naredne, pak iziđoše pred vrata. „Stane!

To je bila prijemna soba Gospodareva. Đakon skide kapu pa stade iza Vladike. Vladika se pokloni i prekrsti tri puta, pa osta nekoliko trenutaka moleći se šapatom.

Đakoni Ivo i Aleksije stadoše pred vratima dvorane, da redom propuštaju glavare. Iza njih navrstaše se perjanici. Svi ostali pomiješani micahu se po trijemu zdraveći se i mirbožeći jedan s drugijem.

“ Oba mlađa Petrovića značajno pogledaše starijega. „E, gle umal’ ne zaboravih“, reče Savo vadeći neku artiju iza pasa. „Pozdravio ti se, Gospodaru, i poslao ti je ovo pismo!“ „A da nije bolestan?“ zapitaše mnogi. „Nije, no...

Nijedan ne izvadi ledenice ni jatagana iza pasa, te da se kome i htjelo da se na bok obrne ne mogaše. Brige im za to! Nauznak se slađe spava i bolje odmara.

Zapali su i oni jamačno tu da prihvate nekoga i da ga daruju vrelijem zrnom iz puške, jali oštricom iza ušiju. Taj bi dar i od njih koga mogao dopanuti, ali ta pomisao ne ponese sna s očiju ni jednome.

Po prozorima povješane krletke, u kojima pjevahu čudnovate tice. Iza stakala na oknima, viđahu se mrežaste lijepe zavjese.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

najviši je vid narodnog govornog usmenog kazivanja sa nesumnjivim akcentima pravog besedništva, koje ne zaostaje iza stilske i poetske obrade pravih govorničkih tvorevina.

— Vrijeme sve napravlja. — Dan za noćim’ hodi, a noć za danom hrli. — Dan za danom, a iza dana dan. — Ni šaka dana ni vreća godina. — Bolje je ikad nego nikad. — Nije toliko dalek dan, da brzo ne dođe.

Pošlje smrti razgovora nema. Prazna glava svaka je ohola: Prazne tikve po vodi plivaju. Iza tmine i sunce ograne. Prije ćeš se odužiti duga, Neg’ rđava razdružiti druga.

— Rekao puž, kad je pošavši za Božić da donese vino, ovo doneo za poklade i na kućnjem pragu se sapleo i prolio ga. Iza zime toplo, iza kiše sunce (biva).

Iza zime toplo, iza kiše sunce (biva). — Pripovijeda se da u moru ima nekakva tica, koja na ružnu vremenu pjeva (jer se nada lijepu), a na

Kad ujutru svane, Petronije, ne čekajući da mu iguman kaže zašto će ići iza Braiće, uzme pušku na rame pa upravo u Braiće; i provedavši onamo čitav dan, vrati se pred veče opet u manastir.

“ Pa onda udri u plač i u tužnjavu iza glasa. Uto joj dođe mati i jedva je uteši. Blago okome ko što zna. — Nekakva snaha polije svekra, koji je ćeo da se

on stane vilu moliti i jedva je kojekako namoli te mu goste povrati od ludila i očisti mu od otrova samo jedan izvor iza južnijeh vrata gradskijeh.

I od toga kažu da je ostalo te su i sad, osobito ljeti kad je suša, sve vode po Kotoru malo slane, osim onoga izvora iza grada na južnoj strani.

da je Dečanski kralj (pošto mu je otac izvadio oči i objesio na koncu više gradskijeh vrata) izišao slijep u šetnju iza grada (Prizrena), pa ga opazio sveti Aranđel i sažalio mu se, pa se stvorio u orla i doleteo te ukrao njegove oči iznad

“, (pa onda daruje pročelje srebrnom parom). (Sad izvadi iza pojasa povesmo, razvije ga, prevesi preko grede i reče): „Dovde ti težina porasla!

je devojka u bašti, otrgne struk trave, govoreći): Kud god hodam, vratić trgam; za mnom se svila mota (pogleda iza sebe), iz usta mi biser kaplje (pogleda preda se); spreda sam vila, otrag sam mama: ja pomamih vas svijet: i u putu

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

pijan, | svrnem lulu, pa njega kamišem preko leđa, a on se ispravi, pa ni pet ni devet, nego raspali držalicom mene iza vrata, a ja bacim čibuk, pa pođem rukom za nož, a on još jednom, a ja te na ruke. I Turske mi vjere!

114. Sjekutići sijeku, vukotići vuku, sam baća prevraća. 115. Skoči srna iza trna, đe se svila, tu i umrla. 116. Slamna kuća, gvozdeni pritisci. 117. Spolja telo, a unutra košulja. 118.

” A čoek mu rekne: „Be i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti.” U tome stane huka s jedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičijih gnijezda.

Onda ga se sijač tek opomene, i rekne mu: „A žlje te sakrio! umalo te nijesam prožderao!” Iza toga pošto večeraju i stanu se o svačemu razgovarati, zapita Međedović domaćina šta mu je bilo onome zubu, te je onako

bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario pa reče đevojci: „Baš ovđe me nešto ujede.

” On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putujući srete jednoga čoveka, pa ga zapita: „Za Boga brate!

sve strane da ih traže, a pošto se sluge vrate i kažu da ih nigde nisu mogle naći, car se razboli i od žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad dođe vreme da se breme ima, ona rodi muško čedo, i nadene mu ime Stojša.

Posle toga Stojša opravi sve tri sestre, i krene sve blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu državu, pa se digne sa svojim sestrama u svoje

Otac kako ga ugleda, daleko istrči predanj govoreći: „Gde si, sine, za Boga!” A sin mu odgovori: „Učio sam zanat.” Iza toga prođe neko vreme i dođe vašar u obližnjemu jednome selu. Tada reče sin ocu: „Babo! hajdemo na vašar.

8. AŽDAJA I CAREV SIN. Bio jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo,

Bio jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec,

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim,

Sveti Sava - SABRANA DELA

igumanu dogodi da iziđe bilo svojom voljom ili radi nekih ovih stvari, to neka se poštuje u manastiru kao i prvi brat iza igumana, i neka ima stajanje i sedište u crkvi kao i za trpezom i na ostalim skupovima, a u jelu i piću i u svemu neka

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

IKONIJA: Dobro ti čovek i kaže, prvo pogledaj sebe! GOSPAVA: Ispod kredenca, iza ormana, iza šporeta, sve mišje rupe! Nije onda ni čudo što mišje cveće!

IKONIJA: Dobro ti čovek i kaže, prvo pogledaj sebe! GOSPAVA: Ispod kredenca, iza ormana, iza šporeta, sve mišje rupe! Nije onda ni čudo što mišje cveće!

Eto kako izdržim! IKONIJA: Kakve tu veze ima Ada Ciganlija? ANĐELKO: Ima veze. Ja iza rešetke, a Ada Ciganlija, svêdno, ipak zelena!

CMILjA: Al je težak! (Unose Skitnicu u kafanu. Nestaje svetlost sveće. Tišina. Iza kanti za đubre oprezno se pomaljaju kapetan Manojlo i redov Tanasko.

) TANASKO: Otišli su, goskapetane! MANOJLO: Daj mi vamo tu bateriju i sekciju! Zauzmi položaj iza one bandere! (Tanasko staje iza bandere i osmatra, s puškom na gotovs.

MANOJLO: Daj mi vamo tu bateriju i sekciju! Zauzmi položaj iza one bandere! (Tanasko staje iza bandere i osmatra, s puškom na gotovs. Manojlo razvija kartu, pokušava da upali bateriju, ali mu ne uspeva.

TANASKO: Neko dolazi, goskapetane, sklonte se! MANOJLO: Gde baš sad nađe! Brzo u zaklon! (Beže opet iza kanti za đubre. Pojavljuje se Prosjak.) PROSJAK: Gde li ću samo noćas da se zavučem?

(Prateći krvav trag, koji je ostao iza Skitnice, Prosjak dolazi do vrata, Vrata su zaključana. On malo razmišlja i gleda kuda će, a zatim obilazi oko kafane.

Sad je ponoć. Probudi me u dva... (Manojlo se umotava u šinjel i pelerinu i leže iza kanti za đubre. Tanasko čučne pokraj bandere, s puškom na kolenima. Brzo se i on spusti na zemlju i zaspi. Zatamnjenje.

Zatamnjenje.) V SLIKA (Kafana. Vilotijević sedi i večera, stalno pogledajući napolje. Ikonija pred šankom, Cmilja iza šanka. Stavra sam za stolom, na koji je spustio novine.

(Zatamnjenje) VI SLIKA (Kafana. Ikonija posluje oko stolova — sklanja čaše, čisti pepeljare. Cmilja, iza šanka, pere sudove.) IKONIJA: Dugo je i bio na govornici, kako je lud! CMILjA: Nije ni čudo što su ga skinuli.

Sa novom ženskom čovek se oseća kao procvala vrba! MANOJLO: Zaveži, kad ti kažem! i u zaklon! (Sklanjaju se iza drugih, starih, grobova. Oni koji su došli na pratnju stoje nad Anđelkovim grobom i gledaju uvis, u nebo.

Stanković, Borisav - JOVČA

MAGDA (dolazi s leva iza kuće, pod stepenice, spazi snahu svoju gore): Došao? MARIJA (prstom na ustima daje joj znak da ne viče): Došao!

(Gotovo je gura, te ova tiho silazi, pod stepenicama natiče nanule i gubi se levo). NACA (dolazi s desna iza kuće, kroz voće, otrči pod stepenice): Tetko, je li istina da je bata došao?

MARIJA (maše joj rukom da ne larma): Došao je, došao. NACA (otrči iza kuće desno). SLUGA (dolazi s leva i staje pod doksat): Da otvorim kapiju? Konje i kola da izvodim?

JOVČA (odbija je): Ćut! ANĐA (unatraške se povlači ugušujući jecanje, silazi i beži levo iza kuće). Čuje se na kapiji lupa zvekira. VELA (istrči iz kujne i otvara vrata na jednom krilu kapije).

« (Smeje se razdragano): Ha, ha, ha. ... (Zavaljuje se, hoće da privuče iza sebe jastuke, da se nasloni): De, šta si se zbunio! Namesti mi te jastuke.

Namesti mi te jastuke. MLADEN (pometen, pomaže joj, namešta jastuke iza nje, okrenuvši glavu, jer ne sme da je gleda: brzo se opet izmiče). VASKA (sve razdraženije): Ha, ha!

Urnebes, svirka, topot, podvriskivanje, tufeci sve bliže. S leva, iza kapije, lelujava svetlost fenjera koje nose na motkama, i igra dugačkih senaka. Na kapiji se čuje snažna lupa zvekira.

sobu, otvori je, zapali još sveća i vraća se u kujnu; druga sveća, s težim koracima, ispadne iz kujne i promiče desno iza kuće. JOVČIN GLAS (nestrpljivo): Ama, što se ne otvara to?! (Lupa besno.

(Prijateljima): Ovamo! (Penje se s prijateljima i varoškim sviračima, iza Sofije koja im svetli uza stepenice; Sofiji): Za nas gore gumendžu, i kafe, odmah!

JOVČA (bešnje): Ovamo, bre! NEKO S FENjEROM (izgubi se opet levo iza kuće). MARIJA (iz kujne, zabuljena, držeći se rukama za glavu teturajući, smeteno se penje): Oh, evo, evo!

TOMA (primetivši slugu u mraku kraj stepenica): Beži, ti! SAUGA (pobegne levo iza kuće). MARIJA Ode da je traži, da je ubije! Sigurno na čivluk. Misli da je onde.

JOVČA (postaje uznemiren, nateže bocu, puši dublje). NAZA I ti si ga mnogo čuvao, mnogo voleo. ZULFA (izviruje iza stare, gleda umiljato Jovču). JOVČA (ganut; ublažuju mu se crte na licu).

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

dugačko bilo, zabunjen i čisto kao pijan, i ne pada mi na um da nisam ručao; sedeći, naslonim se na zid i zadremam. Iza sna čujem šaptanje. Otvorim oči. Negder mi sad kaže, ko zna, šta ugledam.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Jesi li pri sebi? Nije li danas petak... Ne misli ti za večeru... Kamo vam ostala dica? — Srame se, pa se sakrila iza tare — veli domaćica. — Ajde večerajte, živi bili! Stipane, daj da se i mi založimo.

Bakonja priđe k ocu sa voštanicom, te obojica otidoše ka bačvama, koje bjehu iza razboja. Svijeća se ugasi, te Kušmelj reče: — Zapali je jopet, vrag je odnija! — Odnija ti pamet, beštijo muška!

— Bi molija za jednu rič! — poče Čagljina, skinuv kapu i primaknuvši se ka ognjištu. Svi se Jerkovići naslagaše iza njega. — A šta to, Jure? — pita nemarno dujo češući se po listovima. — Bi molija, a prosti kâ stariji i pametniji.

Isuse! — uzdahnu dujo i stropošta se na stolicu, pak diže obrve, valjajući očima s jednoga na drugog. Stipan stade iza njega, a Kušmelj i Bakonja prisloniše se uza krevet. — Jesam li ja među braćom ili među ajducima noćas? — poče fratar.

!? A znaš da ću ti uzeti te crvaljike iza pasa, pa ću i’ slomiti oda te!... — Pokušaj! — reče Stipan izvadivši kuburu. Fratar ugasi svijeću.

IV UVOD U NOVI ŽIVOT Bakonja i Stipan iđahu što su bolje mogli, ali zaostajahu iza dobra fratrova konja. Kušmeljić, pored sve trke, ne dade odušiti sluzi no ga pitaše za ovo i za ono: koje je ono selo,

po-la-kooo! Čuvajte da se ne pri-paneee! Čuvajte da ne pribije noge kad iza-đeee!“ Bakonja stojaše iza fratra. Slušao je on mnogo i mnogo pričati o svemu što mu sad bijaše pred očima, ali je sve

po-la-kooo! Čuvajte da se ne pri-paneee! Čuvajte da ne pribije noge kad iza-đeee!“ Bakonja stojaše iza fratra. Slušao je on mnogo i mnogo pričati o svemu što mu sad bijaše pred očima, ali je sve kudikamo drukčije negoli

Nakon njekijeh pedeset koraka puče tratina, a na njezinu kraju, iza dva reda visokijeh stabala, izdigli se pravi vilinski dvori. Tako se učini Bakonji, koji stade.

trijema, Bakonja vidje u kutu jedne stubice nalik svrdla; one smetahu prolasku, a ne vođahu nigdje, jer njekadašnji otvor iza njih bješe zazidan. U trećoj strani zateče još veću zbrku. Tu bješe prozora gdje bi bolje dolikovala vrata, i obratno.

Dva đakona svrnuše lijevo, kroz velika vrata, nad kojima bijaše ikona i kandilo. Bakonja je mislio da je iza tijeh vrata njeka svetinja, ali kroz njih dopiraše ono „blagovonije“ koje dopire iz manastirske kujne.

Poslije tijeh uputstava uđoše za đakonima. Uđoše u prostranu dvornicu, u kojoj bješe veliki sto. Iza pročelja, na stijeni bješe razapeti Isus, go i ništa manji od Kušmelja.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Izvan tebe: sunce, miris, smeh i voda, Neki bistri korak, laki potok, lahor. U tvojoj odaji: samo mrak i štakor. Iza sna, ponekad: štrčiš ko sloboda. Oblaci ti kulu oblače u belo. Sneg visinski: čekaš. Tvoj steg je tvoje čelo.

Znala si grč moj i kad stojiš iza. Slutila moju bolest na daleko. Ti si u mome oku dok još gasne Videla prva novog smeha klicu.

Ćosić, Dobrica - KORENI

— Dok su mala, i muška deca nose đinđuve — reče Đorđe zgrčen iza Tolinih leđa. — Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite. — Gazda sve može.

U bradi se zgrudvala krv. Grudi su iscepane. Naježi se, ledene su nozdrve vetra, a dah mu uvek zaudara na daljine. A iza oblaka nebo je puno zvezda. Za daljine i Boga Đorđe Katić, trgovac, isto je što i list u šumi. Isto što i kokoška.

Simka se povuče u senku iza njegovih leđa, nasloni se na naćve i zagleda se u šiljak šubare, sa koje se topi sneg. Ne pamti da se ikad ovakav s puta

Gunj mu je u ramenima pedalj širok, krši prste uzmičući iza njegovih leđa, u senku. — Živ sam!... Mnogo ti krivo?... Crkni! To joj on kaže? On, koga toliko godina...

Nemarno odgurnu ibrik, ostatak stare šljivovice isteče u ognjište. Iza njega, u senci, naslonjena na naćve, nečujno suzi Simka, tako kao da joj se znoje oči od vatre i šiljate šubare.

Bez ijedne Misli klekla je uz kamen. Čula je šum kaluđerovih opanaka što su se gubili iza stubova, i tupo, jedva čujno kapanje voska po crvenkastoj polutmini.

Pridružiše mu se Čađević i Tola s cerovom toljagom, koju drži obema rukama. Iza njih se seljaci gužvaju i zbijaju jedan uz drugoga da se nijedan ne bi našao na kraju, ogoljen i oku i konju.

— zvera Aćim oko sebe. Narednik ga opsova i udari kundakom u rebra. Nikola klimnu glavom. Starac, zgrčen iza kase, podiže se i otrča niz put.

Nikola se izmače, vide Stevu Čađevića opruženog na prtini, pa šapnu: — Ej, doboga, pogibe najlepši čovek u Prerovu. Iza opštine Tola oborio vojnika, opkoračio ga, sedi mu na grudima i obema rukama ga davi.

A ovan je bežao s plamenom u runu, ovan predvodnik, s klepetušom, vatra i lupa, rogovi su udarali u plot iza koga se bio skrio; on je bacao sneg na zapaljeno runo, sve dok ovan u plotu i lipama nije polomio rogove grčeći se.

„Sedi da pijemo za naše izmirenje! A vi, ludi, pijte koliko hoćete i šta hoćete. Iko, na moj račun!“ U Tišini, iza kelneraja, džezva je pala na šafolj za pranje čaša, a kafanski prozori uzdrhtali su od vike.

Vraćajući se u zatvor, koračao je poguren, brzo, da ga ne zagleda ta čaršija, da ne sluša šaputanja iza leđa, svezanih ruku.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

U žbunu leske ispod kule sačekao je noć, a onda se, po izbočinama, s mukom popeo da vrha kule iza čijih je rešetaka bdela Zlatoprsta.

Niti je on mogao unutra, niti ona napolje. Dan i noć, kao bleda biserna školjka, sjalo je iza rešetaka devojčino lice.

Čega li. Začuđena, ona je stavi u lonac zemlje i zali. Jesu li dani, ili je kao pena u brzoj reci, letelo vreme? Iza okna su već promicale prve pahulje snega, a iz semenke ništa da nikne. »Možda sam ja vrapca samo sanjala?

»Mališan je tako bezazlen, tako lep! Bole da ja i tu Muku snosim!« devojčica uzdahnu i zakloni brata iza svojih leđa, a čičak udari u nju. Je li moguće?

U mraznoj šari napravi se okrugli otvor i devojčica opazi da se iza okna neko miče. Kada se pažljivije zagleda, vide nečije svetle, radosne oči i šarenu maramu oko okruglog lica.

To ne može biti Tataga! Devojčica zaviri još jednom. Iza okna joj neko prijateljski klimnu glavom. Devojčica priđe drugom prozoru. »Sanjam li ja to?« pomisli. »Tataga nema nikog!

Kakva deca! Dva suseda, dva odrasla mrka čoveka ćutke su se približila Tataginoj kući. Iza prozora je, kao i uvek, gorelo svetlo, a preko vrata bio navučen teški zasun.

Tek tamo gde se ja zaustavim, naći ćeš Srebrnu ružu! — Starica je sve brže odmicala, ali iza lubenice, u povaljanim travama, kao zlatna zrnca ostajao je trag.

Ležao je tako sve do noći. A kada iza peščanog brega izađe mesec, pustinja postade srebrnasta, titrava. Teško je bilo odrediti gde ima više svetlosti, više

Nije ni primetio da postaje sve prozirniji, sve lakši, niti da mu se iza leđa prikrada oštrozubi jesenji vetar. Tek na zemlji, pomešan s lišćem breze, on vide da je postao žut, i osmehnu se:

Zatim se vrati u kuću, ali nikako da se smiri. Zajedno s mrakom sve brže rasli su u njoj nemir i tuga. Iza zavese, visoko u nebu plovio je Mesec. — Gde da ga tražim, Meseče? — jauknu lepotica, ali Mesec nije znao.

Bili su sigurni da im više ne mogu pobeći, kad neko viknu: — Bežite, vojska! Kuda da beže? Ispred njih je more. Iza njih gonioci. Da su ptice, odleteli bi, da su krtice, zavukli bi se pod zemlju. Šta sada?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Te sumnje su mu oduzimale snagu. Prašina kroz koju je prolazio, dizali su je i drugi uhapšenici, iza i oko njega, sivkasta i gusta, ulazila mu je u krv, u dah i slegala se u nekom pramraku što se, svuda, otvarao u njemu.

Hita terdžuman a iza njega su Đorđe Nišlija, spadalo koje govori neverovatnim narečjem, i još dva žandarma. Preskaču zgrčene senke ružinih

Samo je imao da bude spreman na sve. Išao je iza nizama, sav oko i yxo, ni o čemu nije mislio, i, unutra, neka tupost, a ipak je video svetlosti na prostorima neba,

Prvi put, počeo je da se pogađa sa onom tajnom u nebesima: neka smrt dođe i ranije, ali da on kroči na palisade iza beogradskih zidina. Pogađao se, a nebo je ostalo belo i nemo.

novembra, dopuzao je do mesta gde je, otprilike, sada zgrada sa kupolom i pritajio se u sleđenom blatu. Iza njega je bilo tri a ne sedam hiljada zmajeva ali je i to bilo dovoljno. U zoru 30. novembra valjalo je napasti Beograd.

led, od Save i od Dunava naletali su vetrovi, sudarali se nad tvrđaVom i zasipali, sve, skočanjenim, sitnim snegom, iza beogradskih zidina Turci su slavili Bajram (nisu ni slutili da bi se, za njih, ova praznična novembarska noć mogla

On se prvi popeo na pa lisad blizu Sava-kapije, a onda pomogao i ostalima. Tako su se našli u varoši, iza zidina, neopaženi.

Vojvoda koji se nada nije bila samo uloga koju je za sebe odabrao, u taj čas, iako je bila i uloga. Iza te njegove nade, kao oslonac, bila se zgusnula odluka da, ako izgube, nađe smrt.

Najzad su mu nabacili onaj spasonosni gajtan. Pričalo se da je telo mrtvog Zmaja od Hoćaja danima ležalo na đubrištu iza zvorničke tamnice, nago. Niko se nije usudio ni da mu se približi. EPILOG.

Zaželeo je da svlada neznanje koje mu se razotkrilo i da se prebaci preko te granice iza koje su iskustva druga. Nikada, u tome, nije uspeo.

Tri dana i tri noći je Višnjić pevao. Sedeo je iza lozničkog bedema, oko njega se pucalo i psovalo, jaukalo i ginulo, Turci su nadolazili, njihovi uzvici su bili sve

U početku bitke pričinilo mu se da je u nekom od onih snova što se ponavljaju: opet je sedeo iza onog šanca, opet se oko njega pucalo i psovalo, jaukalo i ginulo, Turci su nadolazili i njihovi uzvici su bili sve

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Tako reče momak tuna, Pa s' mlađan zahuja, da on vidi iza žbuna Tog čudnog slavuja! Al' i moma iz zasede Poskočila oma': „Beži, sele, eto bede, Beži majci doma!

J. Dučić LXXIII VEČE Mre potonja svetlost i postaje smeđa; Oktobarsko sunce gasne iza huma; A tvoja je duša puna bolnog šuma, Teška suza stala u dnu tamnih veđa; Dok u tvome vrtu dan očajno tinja; u

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Znaćeš i vam' što je uradio!“ Kako more iza strašne bure, prisustvijem duha ostavljeno, umoreno silnijem napregom preskačući prirodnu granicu, utruđeno istegne

kola dalja bliža obuzimlju, ka šar veći što obuzme manji; stoga kolo što je koje dalje jeste više, su više šarovah. Iza ovog te sam iskazao, ja dopirem do granice mrakah, mrakah mećem koliko svjetlosti; ja ovako prostor razumijem.

Popa, Vasko - KORA

oči lete Oko nas modre usne Na granama lepršaju Krici udaraju o plavet I padaju na jastuke Kuće nam se kriju Iza uskih leđa Šake se hvataju Za nejake oblake Vene nam valjaju mutne Postelje i stolove Izlomljenih kostiju Podne na

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„Prvi po redu je Mesec, koji videsmo penjući se ovamo. Druga po redu je zvezda Hermesova, koja je sinoć zašla odmah iza Sunca, tako da je, zasenjenu odbleskom Sunca, ne mogosmo svojim okom videti.

„Pa kada su onda sazidane?“ „U prastaro doba! Davno pre borbi naših heroja, možda ubrzo iza borbi naših bogova, bio je Egipat moćna, uređena država.

Silna reka sužava se i malaksava iz dana u dan i ostavlja iza sebe peščane sprudove i plitke bare u kojima tamnozeleni marabuji i ružičasti flaminzi traže svoju hudu hranu.

Čim se ona pojavi, pozdrave je kao svetitelja. Ubrzo iza nje pristižu trkom glasnici sa juga i javljaju da se onde vodostaj reke naglo penje.

i držao između kolena svojih savijenih nogu statuu Amenofisa III, koji je sagradio ovu ulicu i hram što mi je ostao iza leđa. „Beskonačno duga mi je izgledala ta ulica dok naposletku ne stigoh, sav zaduvan, pred jednu ogromnu kapiju.

„Iza ove kapije prostirao se svešteni deo grada boga Amona, „Amvon sveta“, sa svojim glavnim hramom, svetim jezercem, bezbro

U ovom slučaju je kvadrat hipotenuze, dakle, jednak zbiru kvadrata obeju kateta. Naslućivao sam da iza ovog odnosa leži prikriveno nešto važnije i opštije.

Njihovi kvadrati su: 25, 144, 169, pa je zaista, zbir prvih dvaju tih kvadrata jednak trećem. Ubrzo iza toga uvideh da i za brojeve 8, 15, 17 važi isti takav odnos. Malo po malo nađoh još nekoliko takvih brojeva.

U nemoj tišini koja je nastala, ču se neko ritmičko hrkanje. To beše Parolos koji je, ispružen iza jednog velikog kamena, slatko spavao.

Sa takvim brojem uzdigao sam se na jedno više stajalište i ostavio egipatsku geometriju daleko iza sebe. „Sa tog uzvišenog položaja uvideo sam kako se aritmetika i geometrija međusobno popunjavaju, kako se kroz

Čim da se hranimo? da skapamo od gladi!“, vikaše nomofilaks, zaboravljajući da iza njega stoje njegovi robovi, pretovareni životnim namirnicama.

od magarca oba roba, pridržavajući njegov samar da se pod teretom ne preturi; ribar Milon koračao je, kao zaštitnica, iza cele te povorke. U tom lepom rasporedu pođoše oni putem koji je vodio pokraj mora. Dan beše izvanredan.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Prozor je bio otvoren i zadah vlažne zemlje i mokrog lišća, ona vlažna svežina puna mirisa, sa mesečinom iza kiše, ispunjavala je sobu neodređenim ali milim uspomenama râne naše mladosti.

I sa izazivačkim držanjem pošto pozva svoju ženu, koja se iza njegovih leđa nešto malo videla, da mu sleduje, procedi kroz zube: — I mi smo, valjda, platili karte.

Studentkinja škrgutala je zubima i krvožedno gledala u ženu, koja se posle ovih reči popuštanja bila povukla iza širokih leđa svoga muža, pa joj je dobacivala razne uvrede na francuskom jeziku (kao „rita“, „kamila“, i dr.

boja, i posuta pravilnim redovima kosača u košuljama, blještali su u svoj raskoši veličanstvenog sunca što se rodilo iza kiše.

Moglo je biti deset sati. Mesečina. Pored pruge u čestim barama iza kiše ogledaju se zvezde a pocepani oblici čine se ogromne crne aveti.

mi smo telefonisti... Onda pucaju šamari po ozeblim obrazima trojice prvih, i pisari štaba beže s radoznalim glavama iza prozora. Komandant šamara levom rukom po desnom obrazu, jer mu je tako zgodno.

optužiše seljanke iz Jarebica da je od njih kupovao jaja za oficire a nije platio, izvuče za svako jaje po jedan šamar iza klempavog uveta, koje mu se crvenelo zadugo posle toga i dok je kao nesretnik, sav beo od prašine, šapesao kroz krvavi

uvek, ranim jutrom, kad je vreme lepo i dok jêci zvonke trube bude iz slatkoga sna tople, vatrene devojke što skrivene iza zavesa, u košuljama spalim sa ramena, izviruju da vide komandire na konjima, gega on pozadi bataljona, iskrivljen prepunom

da odvojeno plaća svoga dobošara, lice koje će lupanjem prikupiti građanstvo, i drugo, isto tako važno lice koje će, iza poslednjeg udara maljice, tom sakupljenom građanstvu pročitati jasnu i, s pozivom na odnosne propise zakonske, strogu

U njima, unutra, kao u krletkama, iza belih velikih sveća povešanih o eksere, nazirale su se dobroćudne glave invalida-prodavaca, čije su štake bile

I zato si ga zvao na večeru, da prođete onim putem pored ciglana... I toga dana, nekoliko samo trenutaka iza poslednjih reči i na užas bogalja koji se razbegoše, Sekula, ne razmišljajući ni sekunda, raspori nožem, oštrim s obe

posle članovi prekog suda sa vezanim, uplakanim regrutima i Resulom, praćeni drekom divljeg čopora, odlaze u dubodolinu iza štaba. — Milost, milost, gos' đenerale... trudićemo se... poprav...

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

U te sobe mi djeca rijetko smo ulazili; a kad bismo ušli, govorili smo šapatom i stupali na prstima. Odmah iza kuće počinjala se penjati krševita strmina, tako da su na stražnjoj strani prozori bili bliži zemlji nego oni na pročelju.

Besprostoran i posvudašan; i, onako pritajen iza žaluzija, nekako ugodno odsutan iz svijeta i zbivanja, a opet ne sasvim bez uvida u njih, ne sasvim bez saznanja o njima.

Po dvorištu iza kuće šetale su godinama, snuždeno i nerazdruživo, dvije pogrbljene, mučaljive biserke — „faraunke". Godinama nisu dale

U taj sam se salon sklanjao kad bi mi bilo zbog čega postalo neizdrživo u kući. Skutrio bih se u uglu, iza naslonjača s navlakom, i dugo ćubio tako, u polumraku.

— s neobičnim zanimanjem posmatrao dolazak parobroda čim bi se pojavio iza grobljanskog rta. Pomorački sin, nijednom nije poduzeo kakvo dulje putovanje morem.

U vrtu iza kuće, ograđenu visokim zidom, uredio je toplik u kome je uzgajao svakojake čudne i savršeno beskorisne biljke; brižno

Divan materijal za čitav niz lenbahovskih portreta! Ali ja kao da sam dosta rano naslutio jednu rezonantnu prazninu iza tih karakternih čela.

„liberali dobrog starog kova”, i da su na kružocima takvih „liberala dobrog starog kova”, po čitaonicama, po sobičcima iza apotekarskih pregrada i sličnim blagovaonicama širom zemljine kugle, decenijama i decenijama ležali udesi svijeta.

Valjali su se po tom razbojištu i omašćivali rubove grimizom i žeženim žutilom. Svijet iza mene kao da je opustio: kao da je taj bolni zapad isisao iz njega svu krv i upio u se sve zažagrene oči ljudi.

Zadržavao se ponajviše na strmini iza kuće, pod prozorima sjenovitih odaja. Nije bio nametljiv ni previše bučan. Bio je prilično neuredan, nemaran, nimalo

da hodaju izišli su u svojim modro isprutanim bolničkim haljecima, i rasklapanim papučama, odšvrljali na malu čistinu iza zgrada, objahali klupice pa se zabavljaju pomičući kažiprstom piljčiće po četvorinama grubo urezanog mlina.

Dugo sam je pratio očima, pritajen iza žaluzija. I opraštao sam joj i Aničinu kreštavu neotmjenost, i Đordanove mise, i Aždrubalova nevaljalstva, i smiješne

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Kmet opet uđe u kuću. Prođe pola časa. Pisar popuši nekoliko cigara, pa ustade i obiđe svu kuću unaokolo. Iza kuće stajaše neka stara vajatina. On zaviri u nju, pa, videći da je prazna, vrati se natrag.

On zaviri u nju, pa, videći da je prazna, vrati se natrag. Kad htede da se pojavi iza ćoška, on prethodno napravi značajan izraz lica, kao kad čovek nađe nešto, što je dugo tražio.

Sve, što se ticalo toga, stajaše iza njega kao kakvo crno strašilo, koje je gotovo da ga svakoga trenutka u svoje kandže dočepa.

Čim kapetan progovori, on se osvrte i priđe k stolu. Kad uđe Đurica, kapetan ga pogleda oštro, ali se iza te oštrine ne mogaše sakriti i ona obična radoznalost, sa kojom prvi put posmatramo svakoga čoveka, za koga nam se

Zatim stade neka ruka da šuška oko prozora, koji je namešten s polja, iza gvozdene rešetke. Prozor se lagano i oprezno otvori.

Otvori se poneki prozor, na kome se pojavi troma i sanjiva glava, sa neobično debelom rukom iza potiljka. Sa planine pirka studen, oštar povetarac. Varoš se budi...

Sve mu se čini da će sad, ama baš ovoga trenutka, da plane puška iza koga žbuna, i on već počinje unapred osećati kako kuršum zviždi i uleće u njega.

Ali umesto polja i šume, što bi svaki očekivao da vidi iza ovoga prozorčeta, ukaza se neko malo, usko, a dugačko odeljenje, na kome beše samo jedan, ovakav isti prozor, kao i ovaj

Ko nije posvećen u tajnu, nikad ne bi mogao ni pomisliti, da iza ovoga duvara ima još kakvo odeljenje. — Gledajući s polja, vidi se nasred duvara prozorče olepljeno hartijom; kad se uđe u

Ali vreme proticaše brzo... Odjednom, kad sunce izgreja, iza Đuričinih leđa začu se neko tapkanje po prašini. On se trže, i umalo ne skoči od straha, kad vide čoveka nasred puta.

Čuo je, ali nije video, da je onaj blizu, da ga rastavljaju samo dvaestak koraka od njega. Najzad se iza vrzine pomoli prvo glava vrančeva, pa odmah zatim i ceo konjanik. Nastupio je poslednji trenutak.

A mehandžija već poče da prikuplja dizgine i da muva vranca kolenima, kad iza Đuričinih leđa zagrme strahoviti glas: — Pucaj, nebesa mu njegova, šta ga čekaš!

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad mu to kažeš, onda mu reci neka ništa ne uzima za platu osim neka mu vrag dade onu staru kabanicu iza vrata, pa kad pođe od njega, neka onda kabanicu zamoči do polovice u kotao, a kad dođe napolje, neka je onda ocijedi.

On će ti davati novaca, ali ti nemoj ništa nego neka ti dade onu staru kabanicu iza vrata. Kad ti je dade, a ti je zamoči u kotao do polovice, pa onda otidi od njega, pa kad dođeš na jedno polje, a ti

Koliko ćeš novaca? A starac mu reče: — Ja novaca neću, da me ko za njih ubije, nego daj mi onu staru kabanicu iza vrata. A vrag mu reče: — Bolji bi ti bili novci.

Tu ti se on sada kurisa i namjesti i za nekoliko mjeseci nauči zanat, i postade prvi aščija iza aščibaše. Pošto je bio jabandžija, a ostale aščije iz mjesta, to su sve aščije išle svojim kućama na konak, a on sam

On uzme dlaku od kurjaka, pa ga pusti. Iza toga carev sin, opet dugo putujući, srete jednoga čoveka, pa ga zapita: — Zaboga, brate, eda li si čuo kad od koga

bježi dok se nije zmaj probudio, ali on ne šćedne, već uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna maši se rukom na ono mjesto đe ga je on udario, pa reče đevojci: — Baš ovđe me nešto ujede.

AŽDAJA I CAREV SIN Bio jedan car, pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma, a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad

Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma, a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim,

Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio

Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu.

Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li braću našao. Kako iziđe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Istorija Banata zabeležila je jedan veliki događaj u rano proleće 1872. godine, u proleće koje je došlo iza onog Božića kada su se moj otac i moja majka saglasili da se ne slažu oko predloga da pođem u Prag.

Na tom mestu Turci su 1699. godine molili za mir, pošto su ih porazili srpski graničari. Pričali su mi da je iza Karlovaca brdo Fruška gora koje je često opevano u srpskim pesmama. Tada sam prvi put posmatrao ovo brdo iz blizine.

jezik ili ću ti obezbediti besplatan put do tvoje Vojne granice, gde bi pobunjenike kao što si ti trebalo držati iza brave.

Svaki put kad sam odlazio od kuće do polja, ja i moje mazge smo prolazili pored nastojnikovog stana. Tu i tamo iza zida od lepo složenih drva vidao sam, s vremena na vreme, zlatne uvojke moje američke “Vile”.

Mora da juje privukao i zabavljao moj crveni fes koji je virio sa visokog sedišta iza mazgi. Kad god bi se naši pogledi ukrstili, pozdravljao sam je na uobičajeni balkanski način, a takav pozdrav ona nije

Zato sam i kazao Džimu da parna mašina ne bi mnogo koristila da iza nje nisu stajali veliki ljudi. ”Tako je” - odgovori Džim, - ”niti bi bilo velike koristi od “Deklaracije nezavisnosti” da

”Tako je” - odgovori Džim, - ”niti bi bilo velike koristi od “Deklaracije nezavisnosti” da iza nje nije bilo poštenih i pametnih ljudi; a da nije takvih kao što su Linkoln i Grant, građanski rat bi se završio kao

I sama crkva bila je kao stvorena za tako upečatljivu pojavu. Velike orgulje iznad i iza predikaonice harmonično su pratile veličanstveno pevanje velikog hora.

Ne poznajemo način na koji su nastale večne stvari. Njihovo postojanje, međutim, najbolje dokazuje da iza vidljivog i promenljivog sveta postoji nevidljivo, večno božanstvo.

Ova izvanredna recipročna relacija između elektriciteta i magnetizma uzbuđuje maštu i nagoni je da zaviri iza zastora koji razdvaja već poznatu od još natkrivene istine.

Druga vodonoša bila je bosa, nemarno odevena devojka, koja nije gledala kuda će stati nogom, a iza nje je ostajao trag prosute vode iz bakarnih kofa.

Uskoro sam utvrdio da su nemački osnivači nove nauke zaostajali za najmanje deset godina iza Gibsa. Sećajući se optužbe Tokvila da američka demokratija nije ništa učinila za apstraktne nauke, dobro sam upamtio

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Sunce zalazi u živom crvenilu neba, punom uokolo fantastičnih prikaza, tamo daleko, iza prekomorskih brdina, odakle je i njih dvoje došlo.

A i sunce taj dan na zapadu nije zašlo krvavo: sakrilo se, pre zahoda, iza tamnog duguljastog oblaka i nije se više pokazalo. Taj oblak, razom brdina, pomalo se dizao i pretio što skorijom kišom.

Vetar je silno duvao, te se sklonio iza zida što je luku branio. U onoj vrevi i mešaniji Cveta se, potežući sina za sobom, jedva dovuče njemu.

Unutarnja neka sila podiže joj ruku. I ta ruka, za neko vreme, ostade ispružena u vazduhu. Naredni dan iza oluje osvanuo je vedar i more se utišalo. Sreća htede, i brod što jevtino prevozi krenu odmah jutrom preko mora.

Vazduh je vlažan; noćna rosa kvasi mrku zemlju i suro kamenje i istiha zaleva belo zimsko cveće što se iza kamenja krije, da se zorom smrzne i, kad sunce sine, razmrzne i nemilice ga ubije, Cveta, gonjena jednom mišlju, ni na

Spasoju sinu misao osvete, pusti uzdu, odmače se, i u trenutku sastavi. Puče iz dževerdara. On kroči brže, a iza nekoliko koračaja obrne se i lijepo ugleda Osmana raspružena na zemlji. Pa potrča, držeći pušku u ruci, napriječac.

Sjećaju se da su toliko puta gledali pravce onome kraju otkuda su se nazirali goli visovi kako strše u vedrinu neba, iza kojih se sunce rađalo. Znali su da tamo svijet hodočasti čudotvorcu sv. Vasiliju.

Ne ljube se niti zdrave; kao da se boje da time u ovome nedostojnome mjestu oskvrne svoja vrela osjećanja. Iza njih stoji mladi sudac; službeno prisustvuje sastanku, jer istraga još traje. —Jeste li zdravo?

i neprestano monotono padanje kiše po kaldrmi i staklima uspavljuje ih, pa je u kući, za malo vrijeme, pravi tajac. Iza crne kave gospodar sa sinom pođe preko dvorišta u dućan; gospodarica, dremljiva, vuca se po kući, čeka na koju

Znala je da se iza bolesti od ospica podosta promijenila; istina, nagrđeno lice postupce punila je mladost, ali ipak uviđaše razliku i

U sutonskoj svjetlosti lice jedva razabira, gleda svoj izraz i oblik, a i ne opaža jamice i pjege što su joj iza bolesti na obrazima ostale.

I čisto joj žao što se preda nju dostavilo ono golo visoko brdo, iza koga je sigurno dore i kamo će ona domalo otploviti.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Njegova poezija kod nas zauzima književnoistorijsko mesto pravog parnasovstva, iza čega je sledio parnasosimbolizam i simbolizam u Rakićevoj, Dučićevoj i Disovoj poeziji.

U drugom izdanju prva knjiga pesama, iz 1841. godine, „Anđa kapidžija“ nalazi se pod brojem 468, a odmah iza nje, pod brojem 469, dolazi pesma „Kralj i ban kod kola“.

što su Homerovi epovi), bilo religioznih (kao što su biblijske knjige), bilo nekih drugih tekstova pomoću alegoreze: iza onoga što nam je u tekstu neposredno dato treba rasvetliti dublje, prenosno, alegorijsko značenje.

U prirodi je alegorijskih slika da upućuju na pojmovno odredljiva značenja koja se iza njih nalaze. Zato nisu same po sebi značajne, dakle po svojstvima koja sobom nose, nego po tome što predstavljaju nešto

Zato iza svih priča koje u njegovoj prozi nalazimo, možemo doslutiti drevni mit o borbi između svetlosti i tame, dobra i zla.

Lirika iz vremena naše moderne bukvalno je preplavljena pejzažima sutona i jeseni. Jesen se ponavlja sve do monotonije. Iza toga se, izgleda, skriva posebna uloga koju je ona u poeziji preuzela kao završna životna tačka prema kojoj se

“ Da „zalutah razbojništvo“ mesto „zalutah u razbojništvo“ nije nehotična omaška, potvrđuje nam treći stih iza navedenog: ,,[ja sam] pun čežnje jutra da svane“ mesto ,,[ja sam] pun čežnje da jutro svane“.

(1921), koji kazuje o svom životu još dok su se naši slovenski preci pokrštavali, na samom se kraju kanda trza iza sna, jer se obreo u savremenom gradu: „Nalazio sam se na skoro pustom trgu velike varoši, u kojoj sam završio posle

Ispod vidljivog razgrće se nevidljivo, što se inače pri običnom čitanju jedva naslućuje: iza Vida skriva se folklorno (uz uticaj hrišćanstva) božanstvo videla, možda i sam mitski slovenski Svantovid (Sventovit);

Vida skriva se folklorno (uz uticaj hrišćanstva) božanstvo videla, možda i sam mitski slovenski Svantovid (Sventovit); iza devet sestara sluti se devet plodnih meseci; a to što svaka od njih premine na svadbenom putu upućuje nas na još dublji

i u tragovima sačuvano drevno sunce, dok je nevesta zora, a svatovi su zvezde što se danju gube, „rasturaju“, da bi se iza sunčevog zalaska ponovo pojavile, „okupile“ („Dotle s’ Milić mrtav naležao“).

Kasanje je reč. Iza reči postoji značenje koje je šire od nje, iza značenja je utisak koji je još širi, iza utiska se širi pažnja, iza pažnje

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

I ŽIVKA, SAVKA ŽIVKA, SAVKA SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila? ŽIVKA (stoji iza stola, o vratu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze.

RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune. ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, idite, nađite ga! Ali brzo, odmah! DARA i ČEDA (odlaze u sobu).

Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza mene. Bože moj, ko bi to rekao: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se ministar?

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Uobličavane jedna iza druge, one su valjda i zato postale sličnije nego što bi inače bile. Ujednačen je ugao posmatranja, analitički postupci,

magnovenja pogledom hvata kako s jedne strane Marika, „uzdržavajući se da se ne oda, brzo siđe niz stepenice, zamače iza kuće, stiskajući oči palčevima”, a s druge strane to „Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta krušku”.

čitaocu neće promaći ovaj dosta neobičan opis mimike na Tomčinome licu u pripoveci Stari dani: usamljen sedi u mraku iza kuće, dok iz osvetljene sobe jednako dopire strastan i zanosan Pasin glas, pa on onda uzme cigaretu koju je pre toga

14 Iza toga sledi široka a vrlo indikativna slika o tome kako se noć „spusti, pritisnu sve njih, celu ionako snisku, dugačku ku

izoštrava slutnju koju je već podstakla jedna neobična inverzija u Markovome pogledu: on gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe.

posledicama po oba lika, Sofku i Marka: „Samo njemu, gostu, činilo se da - a to kao da gleda obrnuto, kroz sebe i iza sebe - otuda sa njine, Sofkine kuće, jednako gori sveća i osvetljava ovamo ispred njega put”.

više nje, igrajući se i dobivajući ružičastu boju od crvenih ćilimova, trnula je svetlost od sunca koje, zalazeći iza brda, snopovima je obasipalo varoš crveno, žarko, kao krv”.

Razlika je uslovljena upravo položajem tela: za Todoru su oni koji su ispred nje, a ovi su iza njenih leđa. Mi to znamo iz obične jezičke prakse: za ono što je ispred nas kažemo to ili ono ispred mene, a za ono

Mi to znamo iz obične jezičke prakse: za ono što je ispred nas kažemo to ili ono ispred mene, a za ono što nam je iza leđa velimo ovo iza mojih leđa.

obične jezičke prakse: za ono što je ispred nas kažemo to ili ono ispred mene, a za ono što nam je iza leđa velimo ovo iza mojih leđa.

govornom situacijom: govornik se obraća sagovorniku, sve meri prema njemu, pa je stoga za govornika ovo ono što mu je iza leđa, jer je njemu bliže nego sagovorniku; to je pak ono što je između njih, ako već nije bliže sagovorniku; a što je

ramova od slika i drvoreza čisto gušio miris na crvotočinu, buđu, tamjan i pokapane sveće, dotle ju je opet iza nje onaj prostran pod, patosan pločama i sa vlažnom, trulom prašinom, hladno obuhvatao i punio jezom.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ali ne pogodi. Hajduku ne dade družina da ga pogubi, pošto je njihov poglavica izrično naredio da se svi živi dovedu. Iza desnoga vrha Demir-Kapije, na jednom brdašcu, seđaše na ovnujskoj koži stravičan ataman.

Puši na dugom čibuku, a belokori jatagan izvukao iz nožnica i metnuo pored desna kolena. Iza njega drži mu momak njegova konja i dve-tri samarice koje im nose komoru.

Sve u steni koja je imala svega nekoliko nevelikih otvora. Crkva je smeštena u najdublje odeljenje, a iza nje su po drugim pećinama raspoređeni za nevolju manastirski konaci.

Odmah je tu iza njega mala zaravan, na njoj dva novija prostrana konaka i kladenac, a iznad njih se izdiže visoka i strma planina pod

A svet beli se slegao u ovu teskobu i počeo da se prima gore uz planinu, da bi iza kakve bukve našao nešto mesta da sedne p odmori se posle službe božje i dugoga čekanja da dođe na red i uđe u crkvu.

Ali od te subote ravno do druge, Bogdana je svako jutro izlazila na pomol iza kuće I u glas naricala sa svojom srećom, za svojim domaćinom. Cvilili i drvo i kamen.

Preplašeno dete odmah zatraži da spava, te ga majka položi iza ognjišta, pa ni reči ne govoreći ispeče mužu kavu, jednu i drugu, i postavi mu sovru da večera.

ona prođe kroz gomilu i kleče pokraj Jablana, pa poz– navši mu preko lica arnautski rubac, plaho ga seknu i baci, a iza pojasa izvuče nov i beo, na uglovima zlatnom žicom ukrašen, i materinski ga pokri, tiho mu izgovarajući pokoj mladoj

— kliknu pop pa snažno opet zalupa puškom u vrata. A prevario se bio grešni pop Bunjak i izostao u svojem selu iza vojske. U Crepulji, na kraju Kolašina, držao se on pod Turcima na pušci i svojem jakom bratstvu.

S jedne strane ga gotovo granovesno ograđuje Ljubotrn, a od Lepenca pa tamo do iza Nerodimlja kao da su se Šarini bregovi suljnuli, i kao odjednom na domaku polja zaustavili ili da mu se dive, ili da ga

S lica, pokraj šire staze kojom smo naišli, velike ozidane i crepom pokrivene vratnice, zatvorene. Iza njih zasovnica kao u staro doba i kao da ograda nije od prošća no ozidana da bolje čuva gospodara.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Gde novaca ima, tu s’ i đavo nađe, A đavo ne spava već sve na zlo smišlja. Đavo je mladiću stao iza leđa, Pružajući prstom na dukate zlatne, Pričao mu dugo o slastima raznim, Što se mogu kupit’ blagom pa ma čijim;

Zašto nisi zaiskao lepu kućicu, A korito svaki Cigan ume napravit’!“ Stari s’ deda počeškuje iza uveta, Uputi se opet moru, nevolja mu je, A more se talasalo, — vetrić ćarlija. „Gde si, ribo?“ — „Pa evo me!

S Bogom!“ — S Bogom! — Eto to san spio. Čudan sanak, jest’ tako mi Boga! POKVARENA ROMANCA Sastali se dvoje Iza nova plasta; Mladi Laka to je I još mlađa Nasta. Ja gledah sa plasta.

Ali neka, kad ga hvala u brk tako vređa, Mi ćemo mu koju reći, ’nako iza leđa. Tvoje „Šetnje“, Abu-brale, naš „Starmali“ krase, Kâ što krasi stô božićnji reš-pečeno prase.

“ Još nekol’ko dana pa me krije tama, Dva poslednja zrna na brojanicama Ali iza leđa imam više zrna, — Valjda nisu gadna, valjda nisu crna...

Miljković, Branko - PESME

Mrtve su gore odakle ta reč dođe. Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje svlada tajna iza slepe maske. Rođenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.

ne bunca zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca O zašto smo tako sami i slabi i krti Dok se zemlja okreće oko svoje smrti negde ispod zemlje zri tišina

Al se na počinak ne sprema san moj iza brda gde mrtav sebe ištem Ovde dole svako svoju tamu ima Moj mrak je senka ptice.

ORFEJ U PODZEMLjU M. P. Ne osvrći se. Velika se tajna iza tebe odigrava. Ptice gnjiju visoko nad tvojom glavom dok beskrajna patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Spavaj, zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te živim. Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet ko večita zavera i tužan zaokret.

GRAĐENjE PESME Stanislavu Vinaveru Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza temena Kada me pokojem dirala To vreme uzme i ostavi Tu gorku šumu da se plavi Usred večnosti na domaku Nestvarnosti

II KULA LOBANjA Žalbo crnih ptica i tužne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

VIII SEVANjE NA POKOJNIKA Pred vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast Mutne reči sve dublje koja čeka na nas Da nam srž klijanjem

Lepi moj dane s dušom elegije Tražim početak sjaj i sate stale Kad su ti dve tužne ptice večnost dale Pred vratima iza kojih prostor gnjije. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

il cvet Raste, i to je odbrana zemlje Namučeno zrno misli cvet Dan misli sunce I to je odbrana zemlje Koliko je zemlje iza nas Toliko je snage u nama I to je odbrana zemlje REQUIEM I Moja je krv moj put do tebe preludijum To je zemlja avaj

postoji između elemenata i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mogućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida.

Krakov, Stanislav - KRILA

U pristaništu se belasali brodovi sa kojih se iskrcali. Po mlakoj, prljavoj vodi plivali su golišavi ljudi. Iza okruglog šatora, jedinog do sada razapetog na zažarenom polju, ukazala se bela glava kozice.

Govorili su o malariji i kininu koji se u debelo meso ubrizgava. Odjednom kao da kuršum prozvižda. Iza ugla izbi topot konja, i ukaza se oznojena glava obrasla plavom bradom. — Šta to znači, gospodo?

— To je dobro. Što se više gine, to je bolje. Brže stvari idu... Iza šatora se pojavilo znojavo lice pukovskoga ordonansa. — Pošta. Svi su poskakali.

Kako su izginula deca bila turska, a odžu su Grci još pre četiri godine zaklali, to su ih zakopali u voćnjaku iza kuće. Iskidanog komordžiju opevao je prota sa naprsnim krstom.

Čeprkao je pod kamenom u vodi, i sigurno je hteo izvaditi raka, kada se odjednom iza stene teški kundak spusti, i nešto tupo puče. Ustavljeni vojnici se podigoše, i počeše skakati sa kamena na kamen.

Bilo je masno i poderano. Poneo je sa sobom jednu dugačku uzicu. Iza vrba su stidljivo povirivale mršave kućice. Otvori na njima su bili kao crne rane.

Žuto lišće šuštalo je oporo, i drhtalo od straha. Pod nogama su stabljike puckarale n uzdisale. Iza kukuruza se kao prljave grbe dilazi seoski krovovi. Jedan bajonet je zazvonio kao zvekir o čelik šlema.

Crvena raketla izvi se u magli. Metalni pisak podiže vojnike. Iza ograde se zamlata zelena prilika i puška škljocnu. Metak zazvižda visoko. Nekoliko se ramena strese. — Napred, napred..

Preko grebena su već promicala pognuta vojnička leđa, nanizana jedna iza drugih. Kazimir je izbacivao sa krvlju iz pluća neke svete borce budućih pobuna... za čovečanstvo.

— Naši, naši, — zakliktaše promukli glasovi. Sve gušći redovi izbijaju iz jaruga i šuma. A otuda iza leđa neprijatelja — pobednika sve bešnje grmi. Strojevi novi, sve češći kuljaju između hrastova i breza.

Šuma se ispuni divljom jekom ubijanih i urlikom pobednika. U dnu jaruge kupili se zarobljenici, a iza žbunova neprestano su izbijale preplašene, raščupane prilike, i dignutih uvis ruku vapijale: — Bratko, bratko!

Suviše su blizo granate padale. ”Poginuće” šaputali su za njega. Najzad se skrio u duboku rupu iza sanduka i džakova sa zemljom. Odjednom je svega nestalo u crnom vihoru.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

Prilazi Vuije da mi pokaže šta da gledam. Toranj koji se vidi iza dva brega toranj je guvernatorove palate. Dale se produžava dakar, kosmopolitsko pristanište na obalama Afrike.

To behu duga niska ostrva u produženju jedno iza drugog. Ćutljiva voda bila je između njih kao zaspale reke. Bregovi ostrva, ogledajući se u vodi još obasjanoj suncem,

odjednom sasvim približilo brodu, još zeleno, još konkretno u ovoj večri, iako potpuno u skladu sa svojim pratiocima iza sebe. I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san.

Ogroman smeh. Kejovi nepopločani, neograđeni, zemlja zasađena drvima, svakako beskrajno blatnjava u vreme kiše. Kuće iza keja su drveni bengaloi: na dva sprata, sa čardacima, sa širokim prozorima i rešetkama, sa svetlošću koja probija iz

Najpre najnežnije boje, zarđalo crvene, ljubičaste, sepija, i svi tonovi zelenog, stapale su se iza nekoliko nevidljivih vazdušnih velova plavila. Time počinju Obale Slonovače.

Zbijeno i izdubljeno ovo selo izgleda kao kakav zaspali krokodil koji bi glavom bio nad talasima i telom iza stene. Iz šume nad selom, gde se ne vidi više ništa do gusto zelenilo, iz tesnih kruna palmi diže se uzbudljiva

Obala duga, jednoliko, ne odviše zelena. To su bregovi koji zaklanjaju stvarnu obalu, odvojenu lagunama. Iza njih odmah, od samih talasa diže se prašuma.

Vraćanje kroz polja puna zrička kraj čopora majušne govedi. Aperitiv, led. Na jutro Badnjeg večera čekam na pošti iza tri duga reda. Mladići s kojima smo govorili juče dovode mi jednoga svog druga koji bi da stupi kao boj.

Mislila je da je prašuma odmah iza varoši, dok je ona bila daleko železnicom. Ovde prašuma počinje već od obale. Mestimično je kraj drumova raskrčena za

Razgovor sa jednim gospodinom koji baš uzima svoj tuš iza zaklona. Niko ga još nije video ali se njegov lik i njegovo telo ogledaju u njegovome glasu, prelivanom šumnim slapovima.

Crnci, radnici, svršivši svoj posao, vraćali su se pevajući u svoja sela. Gospodin koji se tušira i oblači iza zaklona izlazi i završava rečenicu koju je još otpočeo dok je bio nevidljiv.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

DRUGA SCENA Iza starih grmova pomalja se Stanoje Glavaš i, oslonivši se na dugu pušku, gleda čas u Isaka, čas u momke. Mesto je isto.

JANjA (iza bine na obali): Konopac hvataj!... Vuci, drtino! Šta čekaš? Radi!... Sad, Rade, sad! PORFIRIJE (iza bine): Šta vičeš

JANjA (iza bine na obali): Konopac hvataj!... Vuci, drtino! Šta čekaš? Radi!... Sad, Rade, sad! PORFIRIJE (iza bine): Šta vičeš tako, kao da si pomahnitao?... A tako mi svetoga Alimpija, ti si svemu baš glavom kriv!...

A tako mi svetoga Alimpija, ti si svemu baš glavom kriv!... JANjA (iza bine): Taj vlažan pesak grći lopatom! Bacaj konopac!... Sad, Rade, sad! RADAK: Lopovi jedni!

JANjA (iza bine): Izvuci konop! Sad ga za ono drvo okači, Kako ga ne bi vetar predao Valima mutnim besnog Dunava!...

Te se sad vrzem oko Dunava, kad uzmoram... znaš!... Pst!, neko kao da dolazi!... VUK (iza bine viče): Ovamote! Hej!... Ovamo se vidi vatra! Bih se zakleo da su naši! RADAK: To je Vuk. (Viče.) Ovamo, Vuče!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Banji, i tu se zaustavi u Banjskoj klisuri, da u zgodnom tesnacu (kroz koji, kao što već spomenuh prolazi drum i iza koga se odmah grana udvoje, te vodi jedan na Aleksinac a drugi na Paraćin) brani prodiranje Turaka na Aleksinac i

Bilo je daleko iza ponoći, kad u srpskom štabu nastupi mir, umorne štablije raziđoše se po sobama, lampe ce pogasiše, i zamalo pa je sve

— Oće, bogme 'oće, mnogo ima proklete gadije — začu se neki starački glas iz gomile. Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga poznanika iz Cerja (selo u niškom pašaluku). — Otkud ti ovde, deda Stojane?

Streljački lanci iskrivudani i povijeni stajali su jedan spram drugoga i puškarali se vrlo živo. I iza našega i iza turskoga streljačkog lanca videle su se sabijene kolone, gde su prilegle zemlji i zaklonile se za kakav

Streljački lanci iskrivudani i povijeni stajali su jedan spram drugoga i puškarali se vrlo živo. I iza našega i iza turskoga streljačkog lanca videle su se sabijene kolone, gde su prilegle zemlji i zaklonile se za kakav šumarak ili

Suzbijenu konjicu dočeka razvijen turski pešački lanac, propusti je iza sebe, a sam pođe napred; konjica pođe poizdalje za njim.

A baš u taj mah sunce utonu na dalekom zapadu iza srpskih planina. Bojno polje još ce zamalo iskrilo i treptalo, obasjano malaksalim zrakama utonuloga sunca, pa se onda

Oni ne samo da su stajali s našega levoga boka, već skoro čitav sat mesta iza naših leđa. Ako su to Turci i ako imaju tu kakvo pojače odeljenje, oni bi se pre mogli spustiti s kose na drum, no što

Rujevičku kosu u severoistočnom pravcu preseca glogovička doljača, a odmah iza nje diže se kameniti ćuvik, prozvan šumatovački vis. Na vrhu ovoga visa podignut je šumatovački šanac.

vis, sa severo-istočne strane polako se nagiba i otprilike na 300 metara od šanca opet ga preseca jedna omanja doljača, iza koje se odmah uzdiže šumovita kosa koja se zove šumatovačka kosa i koja dominira šumatovačkim šancem.

vis i šumatovačka kosa mogu se smatrati kao jedna kosa, presečena doljačama na dva mesta, pred šumatovačkim šancem i iza šumatovačkog šanca. Šumatovac je udaljen od Aleksinca 1/2 časa, a od Prugovca oko 3/4 časa.

Vladan ga opipa, pogleda i reče: »Svršeno je.« Ostavim ovaj žalostan prizor, pa se okrenem bedemu iza koga naši pešaci behu otvorili jaku vatru, a iz topova se već pucalo kartečom.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ne mogu ga u vis bacit’ — Pa nek stoji iza svega Međ Srbima kao spomen Mog života i vašega. II Bolna leži, a nas vara nada: Ozdraviće, ozdraviće mlada!

Nigde zvezde, svuda tama, — Pa ni suza, ni pesama. XXXII Iza gore sunce niče, Pa na groblju drva zlati; Rosa pala na cvetiće, Pa ih uči mirisati.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Niko od nas nije znao razlog zašto nas tako žurno povlače. O Kajmakčalanskoj bici pojma nismo imali. Iza položaja svili smo se odmah u marševsku kolonu i krenuli žurno. — Koji su vojnici sačinjavali četnički odred?

U ovakvoj noći ljudi se nesvesno zbijaju u gomile, kao krdo ovaca. Čujem gde neko iza mojih leđa govori: „Sigurno naši vrše napad.“ „Kakav napad!... Zar bi nas onda vukli po ovoj noći.

A tukla je i naša. Čini mi se još žešće i jače, te se Bugari malo primiriše. Po ručku sam legao iza jednog kamena i zaspao. Kada me vojnik probudio, bio je već suton.

A otuda se razleže glas: „Sanitet... sanitet!“ „Gde je komandir?“ — pitao je neko iza mene. Vojnici su ga upućivali u pravcu gde je bio moj zaklon. „Komandant odreda!“ — reče mi desetar.

On se nasmeja. — Kad su nam još postavili cilj?... Idemo dotle dok ne izginemo. Otkuda mi znamo šta se krije iza ovih bedema! Dakle, tako!... Ponudio me je nekom rakijom i pri polasku dade mi i kutiju konzerve.

Čudim se onoj dvojici što mu uopšte odgovaraju. — Tako... oko pedeset metara — veli Predrag. — Ali odmah, neposredno iza tih žica, nalazili su se bugarski rovovi. Pa sad izvol’te!... Ni pomena da sečemo.

Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče? Ali zamah nas je zahvatio. Iza jedne ograde od kamenja skočiše nekoliko Bugara. Sjuriše se na jednog četnika i svega ga izbodoše. Opalio sam u gomilu.

— vikao sam, da bih prikupio ljude. — Ne na mene! — povika jedan četnik. Četnici se prikupiše oko mene. Prilegli smo iza nekog zaklona. Pojma nemam gde sam. Vezu smo pogubili. Neki težak zadah ispunio maglu, pa jedva dišemo.

Jer u onoj magli niti smo ih mi videli pred nama, niti su Bugari znali da su im oni iza leđa. Mi smo lomili neprijatelja svojom snagom i vodili smo borbu do samoga vrha.

Sad bar imam s kim da razgovaram. Dohvatio sam slušalicu i slušam razne razgovore. Saznao sam tako da se iza naših leđa, na vrhu, nalazi sedmi puk...

vojske traži da se zauzme Siva Stena i Starkov Grob po svaku cenu, jer ćemo onda sići u dolinu Crne reke i zaći iza leđa bugarskoj armiji.“ „Razumem ja sve to. Znam — znam... Ali s čime?

A-ha! Naredio sam kaplaru da dopuzi do samog izlaza i osmotri levo i desno. Mi smo ostali u blizini iza jednoga povećeg kamena. Najednom pripucaše puške i oko nas zaprpori. Mi se pribismo na zemlju. Tu su, dakle.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

je Šulce za srpsku poeziju bio otkriven već dobrim pre njega: neka dublja uzročna povezanost i umetnička namera stoji iza svega toga. A to je ono što je danas još potpuno nejasno.

mi se dobro drži za pojasom snaši, Namigni prilj-Mati ili bratu Jaši, Ili svircu Paji, sinu Pavla Liri, Koji na nas iza plota vidiš kako viri.

I sinova stalna noga Sad se lati puta svoga, Tužna majka, ah, ostade I na golu stenu pade... Iza brega kad su stali, Sinci k majci povikali: „Oj premila majko, zbogom!

spavaj — al’ ne sanjaj, Nit’ s’ kom’ javljaj nit’ poklanjaj, Vatru tela mozgom mori, Nit’ šta misli nit’ govori! Iza dvora izmeđ gora Biće dosta nam’ odmora.

Njegove druge stvari, iza Plača, očevidno su slabije.” Još je važan sledeći rezultat Ostojićevih analiza: „...dobiva (se) utisak da je slovenski

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Usred groblja smio bi on noćiti kad je Jablan s njime. — Samo šjutra! — Trže se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja.

Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak — pa se sve obli u

Kad bi zvono sa golemog ovna predvodnika rastegnutim zvukom odavalo da su prve ovce iza grada, pošljednje bi ulazile u čaršiju, prelivajući se u punoj svjetlosti proljetnog, drhtavog sunca, a za njima bi

I prva se nosila krenuše iz Reljine kuće. Iza toga čeljad se poče pobolijevati i padati kao snoplje. Nose se nosila, nižu se grobovi i promukla ženska grla, bugare

Obučeni u nove mirišljave rubine, što ostaju iza mrtvaca, prosipaju piće po grobovima, proždiru oblaporno grdne masne zalogaje, režeći jedan na drugoga kao psi.

Nude je jelom i pićem, daju joj haljine što ostaju iza mrtvaca, ona sve to odbija, neće da primi, nego samo jadikuje i neprekidno jadikuje.

— prenu se opet Relja kao iza sna, kad bijahu podaleko izmakli iz čaršije i prihvatili se brda. — Šjutra će biti grobovi i biljezi naše čeljadi

Ču se da je Stolina majka umrla. Mijo oživi. Preklani, biće baš uz ono devet babinije' uká iza Mučenika, zabrazdi' i ja. Do podne se zacrni čitava njiva.

— Imam kravicu, uzeću je preda se, pa u čaršiju. Sjutradan iza toga sveza kravu i pođe s djetetom Svi smo ga zaustavljali da ne ide, jer se spremala velika mećava, a valjalo mu je

negdje u pčelinjaku bruje potmulo i ujednačeno pčele, i tek katkad po jedna, po dvije prozuje pokraj nas, pa ih nestane iza drvenih, ukočenih staja, koje nas kao hladno, prezrivo, začuđeno pogledaju. — Da li je kod kuće? — prošaptah.

— Hajde ti naprijed! Približih se lagano na prstima i izvirih iza gornje strehe. Kod kuće je! Podnimio se na obje ruke i odbočio na gole, suvonjave laktove, pa ukočeno, blesasto zuri u

Trže se kao iza sna, kao iza dubokog, teškog sna, dohvati kutiju, smota cigaru, pripali je i poče pušiti. Otpuši nekoliko dimova, pa

Bojić, Milutin - PESME

nas hvata jeza i severac svira Kroz nedra, gde čama na zgarište seda, Jer hramovi sveti našega svemira Ostali su iza urvina i leda. Opraštajte zato naše reči grube. Opraštajte kletve i pirujte dalje.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

) Ja ću sa Josom da primim levo krilo i udariću na Knez-Jevtin bunar, kraj Mila papudžije, pa ću izbiti iza Opštinskog kantara, te s ove strane Evrope. Vi ćete, gospodine kapetane, biti centar...

U uglu, iza ovih vrata, limena peć, od koje čunak ide najpre pravo ka publici, uza zid, pa se nad stolom g. Žikinim previja u

VIĆA: Ima jedno pismo. ĐOKA (skoči besno): To ne dozvoljavam! (Hoće da ščepa pismo.) KAPETAN: De! (Pobegne iza Milisavljevog stola. I svi ostali poskoče preplašeno.) ĐOKA: Pre ću poginuti no što ću dozvoliti! KAPETAN: Aha! Aha!

Drugi građanin, Miladin, čim je kapetan pobesneo i počeo ziparati, sakrio se napred, iza rafa za fascikule i tu se šćućurio i ne dišući, te ostaje na sceni sve do kraja.

MILADIN (izviri iza rafa, pa kad vidi da je gospodin Žika sam, prilazi obazrivo i staje pred njegov sto): Pa taj Josif iz Trbušnice,

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

godine pravopisna norma u srpskim knjigama znatno je izmenjena u težnji da se arhaizira i približi grčkim uzorima. Iza tog nagoveštaja humanizma ipak nije došlo do šireg usvajanja tog pokreta; puteve k njemu uskoro je presekla turska

U životu nemiran duh, lutalica, svaštar, radoznao ali neistrajan, on je ostavio iza sebe obimno i raznovrsno delo: veliki epski spev o Prvom srpskom ustanku Serbijanka, tri dramska dela, od kojih je

učestalo počeo da objavljuje. Najopsežniju ratnu sliku Bosne daće u romanu Prolom (1952) iza kog je usledilo još nekoliko. Najvažnije su, međutim, njegove pripovetke.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Od zime se ne ježe, strah srca im ne steže, jer na planini odrasle su same. No iza sna — vedre tame, trepet ih čilo što snile, pa suncu, magli, pa proplanku ćućore belu tajnu na uranku.

Po kosi rojem ti pale zvezde, il’ zraku sunca u vitice oplela. Vrelini ovoj brizgaj o brizgaj, vrela. To iza sna, znam, zlatan prah ostane po njoj. I u poljupcu prezrele breskve slast. Zri ljubav. Podne.

TRUBA Šta vredi plavetno nebo, i zumbul i devojče i laste let. Negde zàpeva truba. To iza gora i voda lelek je rušne seljanke. Rod smo. Kad umre čovek, i moje srce rušno je.

Čednu mi prolet, pakleni plamen navestiš, ti, o jedina ti. Čedni to presahnuti u plodu, il’ iza plamena gar jadovno golotinjom u nebo, jedno je, o jedina: do u bespuće, znaj, putem je ovim grenje.

I kosti, te do kostiju me opeku, gomila su žara. Oh, to je, pokoja nê, van iza rođaja negde i mrenja. Živ premrem tobom, mrtva pregoriš mnome do spasenja. Oh, to je, to.

Jer nije ovo setva, kukolj ni klas. Pjani ćuv samo prôđe i zašumelo. Oslušni, dozivam, spi rođeni poj. Iza sna snu dublje bude probuđenje. Bratu se iz dubina oglasi, prene na ovaj glas. RODITELjU Ko si?

IZ ĐURĐA BRANKOVIĆA UVI MNjE, UVI Uvi mnje, uvi, zalud gluhota, čujem, iza brda valja!... U srcima tama, Bogu na izvoru vri, poteklo na reke, u žilama mesto krvi greh!...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

prostrtih ćilima, jastuka, i oko njih cela kuća, i okolni zidovi, a tako su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čaršija iz koje se čuo tih žagor, — sve kao da se odmara, leži.

Celo polje, breg sa »baždarnicom« od koje se videlo kako širok, beo drum silazi, uvodi u varoš. Iza baždarnice mogla su da se nazru Dva Brata, Čuke, Čukovo sa svojim po padinama raštrkanim i išaranim selima.

Gore, u čelu varoši, belela se gola, raštrkana »ciganska maala« iza koje se tamnela zelena Ćoška, a opet iza nje visoko do neba dizala se isprepukla, kamena Pljačkovica i Krstilovica...

Gore, u čelu varoši, belela se gola, raštrkana »ciganska maala« iza koje se tamnela zelena Ćoška, a opet iza nje visoko do neba dizala se isprepukla, kamena Pljačkovica i Krstilovica...

A dole, iza stepenica, žutela su se vrata od podruma, više kojih su virili, kao otvori, mali prozori od babinog »sopčeta«.

I to sve uza zid, polako, mirno. Izišav iz ulice, uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza magaze spava, da diže vrata, ćepenke, nosi ih i slaže iza magaze.

uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza magaze spava, da diže vrata, ćepenke, nosi ih i slaže iza magaze. Iznosi one grede, poluge gvožđa i sve što stoji ispred dućana, oko ulaza.

Napred sluškinja, na glavi sa korpom koja se povijala pod teretom pita, jela. Odmah iza nje baba sa materom, a iza ovih čitav red žena, tetaka, strina.

Napred sluškinja, na glavi sa korpom koja se povijala pod teretom pita, jela. Odmah iza nje baba sa materom, a iza ovih čitav red žena, tetaka, strina. Sve u novom, sa svećama, cvećem i zabrađene novim, crnim šamijama.

manji, sa snagom velikom za njegove godine, on bi lako dizao, gurao naslagane daske, grumenje, samo da se vidi kako iza toga još ima. Baba, kad on počne tako da upinjući se diže, vuče, zaustavljala bi ga i ne davala mu. — Neka, neka, čedo!

To je očevo mesto. On, otac, još uvek kao da je tu, iza njih, pozadi u sobi, u ćošku. Baba polako, čisto, svojim skupljenim, opranim, starim prstima umače hleb u jelo, vadi

se, već pravo ide jer zna da za njim motri ona, da će ga odgledati dok god ne izađe i ne savije niz čaršiju, zamakne iza okrečenog dućana i kuće hadži-Zafirove.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

o svemu uopšte Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, Leіpzіg, 1911). U svakom slučaju, propis da se žar iza kađenja mora prosuti uz kakvo rodno drvo (SEZ, I, s.), dokaz je da je ceo obred imao ritualan karakter.

seku motikama busenje trave i oblažu grobove (SEZ, 19, 6). U rkp. iza ovoga u zagradi: (»Montag deѕ Raѕenerneuernѕ« v. Murko, Daѕ Grab, 89).

trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. G. grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć (ŽSS, 345). Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob g.

Živim ognjem iz l. leči se naročito stoka (a ludi se leče živim ognjem iz glogovine, S. Troj., Vatra, 81); pepelom iza živog ognja leče se kraste (Vuk, Rječn., ѕ. v. ž. og.) i perućina (BV, 16, 401). Ugljenom od l.

, 192 id). Koga pojure veštice, on u bežanju treba da iza sebe prosipa m. ili proso (ZNŽOJS, 19, 122). Cvet od maka, kuvan u vodi, upotrebljuje se kao lek od mojasila (GZM, b,

žrtvu verovatno treba shvatiti i propis da onaj koga pojure veštice [koje su mrtvački demoni i pandan vampiru] treba iza sebe da baca p. (»pa će se zbuniti veštice koje ta zrna kupe«, ZNŽOJS, 19, 122). P.

GNČ ‹41, 168 idd›, i gore, članak Pšenica). U Samoboru poneki sejač seje ovako: prekrsti se, i baci jednu šaku semena iza sebe, govoreći: ovo šicama! Pa onda baci drugu šaku opet iza sebe, i kaže: ovo miševima!

Pa onda baci drugu šaku opet iza sebe, i kaže: ovo miševima! I posle toga počne bacati unapred, i kod prve šake kaže: ovo meni! (ZNŽOJS, 16, 265).

T. se kadi mrtvačka žrtva (npr. SEZ, 19, 41; 254), haljine koje ostaju iza mrtvaca i koje se posle daju sirotinji (SEZ, 16, 254), gomile drva koje se na Bele poklade pale da bi se mrtvi ogrejali

(odnosno od vila koje su na njoj) da sa njega skine groznicu; onda otkine tri t. grančice i baci iza sebe, i onda oguli t. koru i tri puta njome obavije t. (ib., 167 id). — T. grančica zabada se u kupusište, da sačuva k.

Kad umre težak bolesnik, »zapale u odeljenju gde je ležao papriku i sumpor«, i To tamo (iza dobro zatvorenih vrata i prozora) »dimi dan i noć« (SEZ, 68, 1955, 85, Gornja Pčinja).

Ona je u službi raznih demona (veštica je jaše, kuga je drži pred sobom) i štiti od njih (od more, na primer, ako je iza vrata i naopako okrenuta, ili od babica, ako je novorođenčetu ispod uzglavlja ili pored kolevke).

Ćipiko, Ivo - Pauci

—Ništa! — veli Vaso. — Biće čovjek zaboravan, i, prišavši k njemu, izvadi mu iza pripašaja topljeni bakalar. Čovjek mucajući progunđa nešto i ispričava se: — Zaboravio, da, zaboravio...

Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac prćijašicu u kuću i leže ga s njome. Ali cura iza nekoliko dana odbjegne ga i pođe k svojima: mali Rade bijaše premlad za njezin curski bijes!

—Pa? —Povešću te sobom. Je li vjera? —Vjera ti je. Doći ću! Rade potegne kuburu iza zapašaja, trenom nategne i naloži. Pa, rekavši , tragom svojih stopa povrati se kući.

Ali se pop ne da razlogu. Ne bijaše mu dosta što prve nedjelje iza Radine ženidbe, po njegovoj naredbi, brecaše u mrtvačko zvono, u crkvi zavio priliku Majke božje u crno i ne otpjevao

Žedan gleda u kaplje što nad gunjac padaju, i žao mu svake što sukno prije njega popije. Tako iščekujući nije ni opazio iza sebe Maše. — Rade! — javi se žena. Dobre li sam sreće, žedna sam! Rade se okrete i začudi.

Ono je moje dijete! — htjede Ilija da Mašu navede na šalu. Ali Maša ne mari, već ode svojim putem, a iza nekoliko dana povede je drugi, jači momak svojoj kući i vjenča se s njome. —Oženio se i ti, Rade? .....

Iliji se duša kidala kad doznade za prodaju. Nekoliko noći, iza prvog sna, već ne spava; misli šta ima da radi da se zemlja ne dijeli.

Boji se preteče ga neko, pa onda — gdje je pristao? A veli se: „Iza boja kopljem o ledinu!” I, zanesen tom mišlju, sa zažagrenim očima jednoga jutra uniđe u pisarnicu gospodarevu.

Veli: — Ne da mi mira; a ja ga jednako varam ..... Juče me čekao na urečenom mjestu, u ogradi iza crkve. Čeka on tamo... a ja virim kroz odškrinuta kućna vrata... Ha, ha! Ma čuj, Rade, — prevrne — stid me reći...

Već i klapci iz komšiluka znadu da za Mašom luduje, vrebaju na nj skriveni iza drveta, a sumnjajući da bi ona mogla k njemu noću ići, penju se na visoki brijest, što je prama župnikovoj kući, i kao

A Maša, đavo, jednako ga draži. Po slugi poručuje mu da je čeka u ogradi iza crkve: doći će na uročeno mjesto oko dvije—tri ure noći. Pop Vrane zguri se do zida, čuči... iščekuje...

Ali Maša pođe za njim i, na polasku, glasno pozdravlja popa i umiljato se smije... Tpehe nedjelje napovjedi, iza velike mise, Rade se navrati popu Vrani po cedulju da pođe u grad presvijetlome biskupu na ispovjed.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Zar Dadara, pobogu? Hoće li izdržati da joj ne pomene, barem dok Lauševa perjanica ne zamakne iza prve okuke? Hoće li mu dati o dve reči, ili će malo, kao i svaka druga žena, tvrditi pazar?

zna da li je baš postojala neka kva vlastelinska kći, takva neka uspaljena gospođica koju je brižni otac čuvao za muža iza debelih zidova pa je od Dadare nije mogao sačuvati, jer je taj okačenjak, taj uspaljeni klipan našao puta i načina da

Da li samo u mene ima poverenja? Dimitrije Napolju je vrućina, ovde, iza debelih zidova Kule prijatna hladovina. Pretvaram se da sam još uvek bolestan da bih mogao mirno leškariti i

„A, ako ga uhvate razbojnici?“, pitala je. Teško je sa ženama. Sreća je za mene što sam čitav svoj vek proveo iza debelih zidina manastira pa nisam morao da se borim protiv čudnih slutnji i divljih vetrova koji kolaju ženskom dušom,

njenog doma, čoveka koji joj je spasao muža od smrti, kolju ti divljaci, a da njena vojska sedi ovde u bezbednosti iza debelih zidova i da odbija da bilo šta učini kako bi ga spasla. Nisam imao drugog izlaza. Morao sam popustiti.

Dimitrije Da brojim razbojnike?! Da čučim na vrhu Kule i da zveram po predelu? Da pratim šta se događa iza žbunja, pa kad mine kakva dripčina u kožuhu, da recnem crtu; kad se iza grma iskezi bradata njuška, ja ponovo.

Da pratim šta se događa iza žbunja, pa kad mine kakva dripčina u kožuhu, da recnem crtu; kad se iza grma iskezi bradata njuška, ja ponovo.

Ništarija na putu iz ušljive kolevke do gospodske odežde. Trebalo je da znam gde mi je mesto. Korak iza. Oni trebaju moju krv i moje mišice. Ništa više. Zašto će usranom sebru mozak, što će mu srce?

Osećam da je i on tu negde u blizini, možda odmah iza mene, čujem mu disanje, ali se ne osvrćem, radije čekam da mi priđe.

Otišao je tiho i dostojanstveno, kao mudrac, ne kao kukavni očajnik. Iza sebe nije ostavio nikakav most. Ni prema ljudima, ni prema bogu. Bogdan Danas sam brzopleto uleteo u Dadarine čeljusti.

Kao da nam dovikuje odozdo iza debelih zidova i zamandaljenih vrata: ja vas ne primećujem, crvi! vaše kazne su smešne i moj duh moćno lebdi nad vašim

Nema više ni viteštva, ni dostojanstva, ni otmenosti, ni ponosa, otvaramo vam nove dveri, zavirite nišči iza sedam zapečaćenih brava, saznajte sve tajne neba i zemlje. Sve vam je dozvoljeno, sve dostupno.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Kroz tiha polja srdašce mi žudi Daleko tamo, u bajniji svet: Da zlato svoje iza sanka budi Uz glasak frule, uz uzdisaj klet... Il' da joj šapne povetarcem blagim: Ljubim te, dušo, više nego svet!

Sve strepi, sluša... I pastir iza sna se budi, Pa svu noć prati sumorne ove glase, I zalud odziv čeka - već plava zorica rudi, I bleda kandila noći na

I reči tajanstvene Sa usana mojih tada odgone san i smrt; Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene, Oživi ceo vrt.

Ta to nije teško to je barem lako, Namrštiću čelo, počeću ovako: Zgrabi pero iza ušiju gladi kosu, mrda usnama i piše no brzo ostavlja pero. Aja, to ne ide.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Šta se iza tih oblaka ili iza toga plavoga svoda skriva, mi ne vidimo, sem sjajnoga Sunca ili bledoga Meseca kada se i on ukaže

Šta se iza tih oblaka ili iza toga plavoga svoda skriva, mi ne vidimo, sem sjajnoga Sunca ili bledoga Meseca kada se i on ukaže na dnevnome nebu.

Tri stoleća iza toga opusteo je Vavilon i raspao se tokom vremena u gomilu praha i pepela. Ista sudbina zadesila je i ostale velike

Došavši skoro do nje čujemo iza plota nekakav šapat. Pristupamo mu na prstima i, kroz jednu njegovu pukotinu, vidimo dva čoveka gde sede na kamenoj

Devet godina iza toga, kada je on zanavek sklopio svoje orlovske oči, raspalo se njegovo ogromno carstvo, koje njegove vojskovođe

Ubrzo iza toga ulazi, no sa druge strane, Eratosten. Čovek od nepunih šezdeset godina, srednjeg rasta, vrlo uglađenih, skoro cerem

smem da kažem da je Aleksandrija odgajila tri najveća geometričara staroga sveta, pa i četvrtog, koji dolazi odmah iza njih, Herona Aleksandrijca. A sad da progovorim koju reč i o aleksandriskoj astronomiji.

Nama, draga prijateljice, posle naše posete u Aleksandriji, učinjene 19 godina iza ovoga događaja, sada je sve jasno: Glavna odredba hrišćanskih kalendara, uvađanje prestupnih godina, delo je naših

Polazeći u Rim, Kleopatra je sa sobom povela svoga sinčića, jedno slatko dete koje se rodilo ubrzo iza odlaska Cezarovog iz Aleksandrije. Dobilo je ime Cezarion, da niko ne bi morao lupati glavu ko mu je otac.

Pri doručku sasuh čaj u dozu za šećer. Kada sam se iza toga odvezao sa mitropolitom u Fanar, ja ne primetih da smo udarili drugim putem no obično, kada me na veče zapita naš

Upalio sam svetlost. Bilo je sat i po iza ponoći. Seo sam za sto računao nešto na hartiji, i dobio cifre 2000, 2400, 2900. Problem je bio rešen.

Seo sam za sto računao nešto na hartiji, i dobio cifre 2000, 2400, 2900. Problem je bio rešen. Dan iza toga jutra, podnela je srpska delegacija kongresu svoj pismeni predlog reforme kalendara.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

pesnik slika prvu spoznaju o tamnoj strani života koja, predstavljena kroz simboličko obličje mačke/grabljivice, vreba iza bezbrižnosti detinjstva.

Tu uskliču ponosito kol'ko šuma vredi, a proleće iza džbuna ćuti, pa ih gledi – na breg, na breg! Gleda vazda umiljato, pa im sreću snaži, u proleću – sreće dosta,

Stanković, Borisav - TAŠANA

HADžI RISTA »Radiš«. I opet da radiš, a ne samo da gledaš, već da radiš. Sve da je kao što je i bilo. (Pokazuje iza sebe u okrug). I bašta, i šedrvan, i drveće, i avlija, i cela kuća. Ti bar znaš kakav ja imam amanet.

SVI Srećan praznik! MIRON (u šali): Dobro, bar i ti sada da se smeješ. — Idemo, ja i hadži Rista, a ono odjednom iza jednog ćoška ispade pred nas Saroš... Sav usplahiren.

Čuje se lupa na kafanskom ulazu. Iz svoje sobe iza kelneraja istrči kafedžija bunovan, češe se, zeva, protežući se. KAFEDžIJA (obučen upola grčki upola cincarski, u

SAROŠ (mračno): Daj dva momka. KAFEDžIJA (viče): Kostaći, Ristaći! KOSTA i RISTA (spolja, iza kelneraja): A? KAFEDžIJA (poleti k njima): Kakvo »a«? Aksilos! Nemat »a«, nego brgo ovam. Da ne poručate ćuteci.

SAROŠ (pokazuje joj da sedne): Sedi. Hoću veselje. Sahranjujem se, iza moj parastos ovo poslednje veselje! NAZA Lele! Da te opet kod kakve bule ili hrišćanke ne uhvatiše? SAROŠ Još gore.

Siromašče neka se osloni na siromašče. (Prislanja se obgrljujući je k sebi.) Ulazi Miron. MIRON (zagledajući iza sebe, u dvorište): Ama, kako to da me niko ne srete, da nikoga nema?

U dnu bašte nazire se nekadašnji šedrvan, presušio, zarđao. Iza njega, po ostatku staroga zida vije se ladolež iz koga vire trošni, zemljom i travom pokriveni kamenovi.

Cela pozornica, iza kapije, bašte i kuće, sva je presečena novim zidom. Više kapije, u početku zida, stoje mala vratanca, kapidžik, a

Između kuća vidi se nova, zasađena bašta sa pravilnim redovima mladog drveća. Iza njih naziru se takođe nove štale i ambarovi, od dasaka i pokriveni novim crepovima. Jutro. Dvorište čisti sluga Jovan.

S masnom kamilavkom. Obrastao u bradu, kosu. Sav zaudara na plesan, burmut, duvan. Iza vrata viri mu zavučen stari čibuk. ARSENIJE (uvodeći ga): Tu smo, tu, dedo.

SLUŠKINjA (uslužno): Zdrava je. Sad raspremi Paraputino sopče pa ode gore. Idem da je zovem. MIRON (vadi čibuk iza vrata i pruža ga Arseniju.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Srećko sad i kuva. A majstor Kosta uzeo da radi povrtnjak iza kuće. Najmili su momka, tobože baštovana, i proizvode povrće i prodaju ga. „Kosta Zemljotres piljari”.

Ulaz u kuću je samo jedan, masivan, okovan, jednokrilanj Svud oko kuće brisan prostor, bašta čak dole, iza sporednih zgrada. Dva vezana vučjaka, i jedno pušteno čobansko pseto.

Revizija, gospodo, molim lepo. — Postalo je jasno da iza Tošine velike pretsedničke stolice prisustvuje još jedna prisutnost. Zaista je gospa Nola sarađivala.

Odlutala i moja keruša, i nema je da se vrati. — Tvoja keruša, budi bez brige, tamo je iza porte gde su i kerovi, i doći će kad ogladni. — Odmaraj se, Nano, neću više ništa da ti govorim. — A šta je sa Srbom?

— Paula i Ljuba ispali dobri spekulanti. Potsedaju me, iza mlina kupili baštovanluk, a kuću sagradili pola na mom zemljištu... Mladost grabi, tako je bilo, i biće...

busenu žute trave koji pretraje i do Božića, u nekom zapećku kašljuca po jedna ruševina, neka ozebličina, zaostala iza onih što su već svi na groblju, zaostala da bunca o kućama i imanjima koja su već i treće ruke promenila.

— Milo mi je — reče gospođa apotekarka kratko, gurnu zavesu od zelenog somota i nestade iza nje. Tačno u to vreme kad se Pavle spremao da napusti varošicu, saznalo se da se Milan verovatno više neće živ vratiti

Neko svira na orguljama psalme, a plamen, tamo iza gvozdene zavese, proždire Pavla. Branko drhće, čini mu se to vrsta zločina.

” „Muž joj bio činovnik, pisao kvite, a ona, svakojakovićka, ko zna kuda tumara i šta radi.” Toliko iza leđa, a u lice je bilo i gore. Palanka je, što bi se današnjim rečnikom reklo, večiti agresor.

Sa ulice, fasada ne duga, svega pet prozora; kuća se produžavala unutra, u baštu. Obojena tamnom masnom bojom; iza prozora teške i uvek mirne zavese; ti prozori na ulicu, bar vidljivo, nikada se nisu otvarali, niti je kad ko glavu

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

On pođe za njom, u nadeždi iskusiti ko je i gdi sedi, no kako se udivi kad primeti da je Roksanda put iza sela upravila! On usugubi korake, počem se polja dobavi, i stignuvši Roksandu: »Lepa moja, kuda tako nameravaš?

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

kada bi ti biografi, na osnovu podataka koje su sabrali iz pisama i drugih svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao.

Na glas da sam žensko, moj otac pljunu, počeša se iza uha i opsova nešto ružno, što ja onda nisam razumeo ne poznavajući dovoljno maternji jezik.

Time bi se zar dalo objasniti što u to doba i muška i ženska deca nose suknje. Ja ni u tom pogledu nisam izostajao iza već stečene reputacije.

Tek docnije smo saznali da se ministar vojni, čim je opazio momka, srećno sakrio iza drvljanika i, tek kad se sve stišalo, izvukao se i odneo kući pun jastuk guščijeg perja.

napora, otvorio teška gvozdena vrata, kroz koja ću sad stupiti u nove, nepoznate predele, kao da sam zakoračio prag iza kojega nastupa život. Meni su u tome času reči: „Želim da se brijem!

Tad se katiheta okreće drugome: — Reci mi ti, koje je drugo osnovno načelo Hristove nauke? Onaj se grešnik češe iza uveta i vrdara pogledom da po pokretu ruke katihetine vidi s koje li će ga strane da flisne drugo osnovno načelo

a on uzima pisaljku i meni „bude bio“ beleži jedinicu i upućuje me, jednom čisto gramatičkom rečenicom, da klečim iza table. — Ostaćeš klečeći do kraja ovoga časa, učeći za to vreme sklanjanje zamenice sebe ili se.

na primer, znak pitanja bi trebalo uvek staviti na kraju upitne rečenice, dok u životu znak pitanja se može staviti iza reči: poštenje, ljubav, rodoljublje, plemenitost, dobročinstvo, vernost, prijateljstvo itd.

Pa onda, dečko izjavljuje ljubav svojoj koleginici, studentkinji, iza kapije i pri prvom zagrljaju naiđe njen otac. I to je nedovršena misao, koja se označava sa nekoliko tačaka....

Orangutan bi trepnuo i zažmirkao očima, počešao bi se hitro iza uveta, iskezio se na nas i uvukao se na svoje mesto.

Svima nam je matematika bila vrsta aveti od koje se noću trzamo iza sna, u mraku je se plašimo i usred dana dršćemo kad nam se samo pomene njeno ime.

Tada smo ja, naša služavka i jedan praktikant iz načelstva svako predveče razgovarali iza kapije o ljubavnim stvarima.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Kao da čujemo vrisak žena i dece. U prolazu vidimo pobijenu zapregu, mrtve vozare. Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć.

Ali, suzbijeni na jednoj, Nemci bi prodirali na drugoj strani i moralo se hitno odstupati. Bilo je to negde iza Palanke. Spuštala se mračna jesenja noć puna vlage. Izvukli smo se bili iz naših rupčaga i uspravljeni udisali snažno.

Silazili smo ka selu. Široko otvorenih očiju zverao sam levo i desno, strahujući da ne plane puška iza nekoga žbuna. Izgleda da je ista misao i ostale mučila. Baterija je žurno išla. A već od sela nastajao je drum.

Napred je išao seljak, za njim komandir, onda ja, a iza mene ordonansi, sa puškom na gotovs. Nečije mamuze su zveckale, kao praporci. Komandir zastade.

Vatreni i ubistveni obruč se sve više stezao. Sa izvesnih položaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bi zašao iza leđa.

Kretali smo se iza grebena, kroz šumu, da nas ne bi opazili neprijateljski aeroplani. — Kuda idemo? — zapita Kralj. — Kod pešadije, vaše

Teško mi je što narod toliko gine. Iza artiljerijske osmatračnice sjahali smo, i Kralj uđe u zaklon. Komandant diviziona je objašnjavao Kralju liniju naših i

stvarima vidimo da je neko pokušao da ih opravi, pa najzad digao ruke od toga posla, ispregao konje i otišao. Iza jedne okuke ugledasmo opet vatru, oko koje su posedale žene i podbrađena deca. Malo podale grupa ludi sa fenjerima.

— Ovaj se narod ne može krenuti milom, već samo silom! — čujem gde Luka govori iza mojih leđa. Pred jednim mostićem zastadosmo... Isprečila se neka kola, pa niti mi možemo tamo, niti oni ovamo.

— Teško da ćete šta učiniti... Molio sam, pretio, ali šta da se radi, kad se komora zaglavila i tamo, iza klisure, za nekih dvadeset kilometara. — Leteće kao ptice noćas, kad bude palo trideset glava!

Mogu nam još zaći iza leđa. Ali dok smo stigli u to prokleto selo Krupac, naši opet povratili izgubljene položaje, i onda narede meni da opet

Na ovome položaju Bugari su došli na jurišno odstojanje. Baterija gotovo iza samog našeg streljačkog rova. Zato je bilo naređeno da se u toku noći sklonimo.

Petrović, Rastko - PESME

No mi ostasmo - trzanjem prirode iza smrti unakaženi, Mornaru, tvoje nesrećni: No ne, ne, rad tvoje seni: Mogućnost nove jave nas muči!

da pođe za pukom, Banda kroz polja kad zasvira, Zamišljeno da živi o crnom Luku, o hlebu i na senu: O, na trulom plašću iza manastira! U stanju da sanja pučinu crvenu SUNCE, odsustvo četiri meseca: Evo, približuje se zima!

Ali ako kakva žena užasnuta, uvređena, pobegne u moju kuću, i iza redova punih mula, krvi, slame, donese na svet jedno dete i krvavu posteljicu, ma nakazu, bez imena, sa očima bledim

bi razumevala taj bes Milovala me po čelu i užagrenom uvojku A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes: Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen Pokatkad savladan pokrivah

ko prepotopski pauk, lepi se za zastor mog prozora, Nikada ga, nikada ga neće moći probiti, Ja sam najmračnije sunce iza onog zastora; Ni On sam usamljenost moju više neće zarobiti!

Uvek ti bejah prisan. I onda. I onda takođe. I kada je potekla prvi put ova krv iz mene. I kada te zaželeh maločas iza zatvorenih vrata. Krv, krv, Sunce, duboke senke. Eksplozije, jutra, drhtanja.

zenica u beskraju; Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene. Sanjati, sanjati, o, slušati da se iz samog dna smrti penje Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Neka ga više ništa ne pita! Ljutito mašući repom riba se izgubi iza stene, a Sedefna ruža se obrati meduzama. Ali, meduze nisu imale ni volje, ni vremena za priče o Gornjem svetu.

A ujutro, sunce provire kroz prozor i vide kako naslonjeni jedno na drugo spavaju dečak i školjka. Iza sklopljenih očiju plovio im je sjaj bisernoga zrna. More je bilo daleko i tiho.

Ko uzdiše? — Ko si? — upita dečak. Zatim htede da se osloni leđima o lipu ali mu se stablo iza leđa izmače. — Gle! — reče dečak. — Otkad drveće hoda? — Otkad Mesečev Cvet raste? — reče neko i nasmeja se, prezrivo.

Uzalud je zatim bežao. Žbun ga je sustizao, brzinom vetra, a iza njegovih leđa zgušnjavalo se drveće. Dok dlanom o dlan: grana se vezala za granu, lišće splelo.

Zatim pođe zaboravljajući i glad i žeđ, zagledan u vrh Srebrne Gore. Kad, iznenada, ču kako mu iza leđa neko dašće. Okrete se i vide: voda kao mahnita juri za njim. Preti: potopiće i planinu i dečaka. Šta sada?

Ide on ide, mlad i lep: udovice ga i devojke na kafu pozivaju, kakav život! Čak ga je već i strah da će iza vojnikovog lica proviriti đavolovo počeo da napušta, kad zalupa doboš, zatrubi truba.

Ni sam ne zna koliko je tako bežao dok ne dođe do jedne slepe ulice, zavuče se iza žbuna, otvori vreću i zagleda se u nju: u vreći jedno jedino lice ostalo!

Hoš, hop! Ko će brže? Ko veselije? Cup, cup! Zaboravi Kapljica i na obećanje i na povratak, i na Cvet. Kad, najednom, iza stene, tu gde nežno sijaju oči morskog krina, vide Kapljica dvojnika svog Cveta.

Odabereš li travku života, nema ti spasa: večito ćeš zemljom lutati — skliznu zmija iza stene i nestade, a Lepotica pođe u susret svojoj sudbini. Ko zna koliko je išla! Ko zna kada u more zaronila!

— Gle, kakvo srebrno čudo! — zastade Belko zadivljen blistanjem reke i ne primećujući da mu se iza leđa prikrada hitra, zelena gušterica.

— lagano, kao da s nožem zabodenim u leđa ide, pođe mladić niz reku. Ispred njega išla je njegova senka. Iza njega pas čiji mu je vreli jezik lizao čas listove nogu, čas dlan. — Zar taj pas toliko vredi?

Samo je od pučine ka obali vijugao srebrni trag. Šćućuri se starac iza stene i vide kako se njegov unuk penje ribi na leđa, kako po talasima jaši. — Srebrenka, prokletnica!

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Oko balkona i prozora puža se loza i divlja ruža. Iza njih nazire se bašta, ulični zid sa velikom dvokrilnom na svod kapijom i ceo kraj varoši sa razasutim krovovima kuća,

Za sve ćeš ti biti kriva. KOŠTANA Neće, neće! Samo ti nemoj! Čuje se bat konjski, hrzanje, zvek dizgina. TOMA (iza pozornice viče): Marko! MARKO istrči. Sjahivanje. Ulazi Toma.

TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota doba, rod, starost nema (trza se. Marku): Marko (daje mu novaca pokazujući iza sebe na Cigane), podaj im, i dajte im da jedu i da piju.

! Ko je još gospodar u mojoj kući? On? Zar on još da govori? Pušku! Uzima pušku, prilazi prozoru, naperi je. STANA (iza pozornice, kuka): Ne, oco! Slatki oco! Jao! TOMA (kod prozora, nišaneći): Njega, da... Njega da ubijem. Ulazi Arsa.

Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv.

gola, utapkana zemlja, izgoreo ugalj oko nakovanja i tocila, na motkama povešane čerge, istrcani jorgani, prljavo rublje. Iza njih primećuju se vinogradi kroz čiju sredinu vodi širok, prav peskovit drum. Iz daljine čuje se svirka svatovca.

(Kurta odlazi.) A ti, Ahmete (pokazujući na Koštaninu kućicu), ovde, pred vratima da si, i čuvaj je! AHMET (odlazi iza Koštanine kućice). KMET (ostaje, i svaki čas viri.

KMET Pa i on je čovek! (Odlazi.) Čuje se bahat i sjahivanje konja. Ulazi Stojan. STOJAN (iza sebe Marku, dajući mu dizgine i pušku): Drži konje i čekaj! (Prilazi Koštani. Posrće od radosti.) Košto, brzo! Hajde!

I nikad neću da volim! STOJAN (ubijeno): Oh! (Odlazi). Ulazi policaja. POLICAJA (na ulazu, onima iza sebe): Dajte kola! Brzo! A ona? Ako samo pisne, kamdžijom ću kaiše s leđa da joj skidam! (Ka Koštani): A, gotova si?

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

s cezurom posle sedmog ili osmog sloga (a ako je stih kraći od petnaesterca ili duži Od šesnaesterca, onda sa cezurom iza petog ili šestog i iza devetog ili desetog sloga), i često sa „pripevom iza svakog, ili svakog drugog, ili svakih

ili osmog sloga (a ako je stih kraći od petnaesterca ili duži Od šesnaesterca, onda sa cezurom iza petog ili šestog i iza devetog ili desetog sloga), i često sa „pripevom iza svakog, ili svakog drugog, ili svakih nekoliko stihova“ (pripev

duži Od šesnaesterca, onda sa cezurom iza petog ili šestog i iza devetog ili desetog sloga), i često sa „pripevom iza svakog, ili svakog drugog, ili svakih nekoliko stihova“ (pripev je od šest, ređe od pet slogova, i „ponajviše ne

ili svakog drugog, ili svakih nekoliko stihova“ (pripev je od šest, ređe od pet slogova, i „ponajviše ne dodaje stihu iza koga se nalazi ništa novo, nego ga samo raširuje“). Guslarske pesme dobile su naziv po tome što se pevaju uz gusle.

Kantakuzin je s turskim poglavarom Umur-begom išao tek iza te vojske, i video je da tim prvim sukobom nije ništa svršeno, nego da boj treba tek da nastane, jer je vojska

Kad koga uhvate i povedu da nabiju na kolac, ponajviše pjevaju iza glasa, pokazujući da ne mare za život. I predani je hajduk svagda slobodniji n otreseniji od drugijeh ljudi, ne da na

Na nogama opanci. — Oružje su odlagali samo kad su ulazili u crkvu, spavali na domu ili se brijali. Iza pojasa su uvek pretile kubure, nadžak i noževi.

— najedanput pokazala sposobnom da primi i junaštvo i junačku pesmu iz ruku feudalnih vitezova. Nekoliko strana iza toga (na strani 316) Zogović je pronašao način postanka epskih pesama „u njihovu prelivanju s plemićkih i vladarskih

— zasija se skerlet i kadifa, zasjaše se toke na prsima i zlaćene kovče na nogama: sinu Miloš u polju zelenu kao jarko iza gore sunce — pak je prostre po zelenoj travi, prosu po njoj burme i prstenje, sitan biser i drago kamenje.

“ Spremiše se kita i svatovi, povedoše Roksandu đevojku. Kad su bili malo iza grada, al' govori Miloš Vojinović: „Gospodine, srpski car–Stjepane, ovđe ima u Leđanu gradu, ima jedan Balačko vojvoda.

Jao brate, vila me ustreli! A nisam li tebe besedio da ne pevam kroz Miroč planinu?“ A Marko se trže iza sanka, pa odskoči s konja šarenoga, dobro Šarcu kolane poteže, Šarca konja i grli i ljubi: „Jao Šaro, moje desno krilo!

podaj mu tri tovara blaga, jer je junak mlogo dangubio; i daj mene tri tovara blaga, što sam moga mučio Šarina; iza toga, dženeralovice, eto tamo Miloš od Pocerja, pa vi s njime kako načinite“.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

ZEMLjU SRBIJU 9 BIO JEDNOM JEDAN PETAR 10 CIPELE 12 BILA DEVOJKA MARA 13 BEGUNCI OD KUĆE 15 PERTLA SE NAMRTVO VEZALA 16 IZA PRVOG UGLA 17 A MAZE TATINE 19 ODANOST JE PSEĆA 20 UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU 21 KAD NE VODI KERA 22 JEDNA OVCA

PUTELjAK 76 U JEDNOM DANU 77 BILO JEDNO TUŽNO MORE 79 KAPETAN JE PITAO MORNARA 81 LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA 82 U ZASEDI IZA PETNAESTE 83 JEDNOG ZELENOG DANA 84 MA ŠTA MI REČE OVE PESME NE VREDE NI PREBIJENE PARE DOK IH NE PROČITAŠ.

Kuka stopalo ŠTA ME SPOPALO ODOH MEĐU ARAPE GDE NE NOSE NI ČARAPE Stvarno je najbolje dići nos Pa ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka

ŠTA ME SPOPALO ODOH MEĐU ARAPE GDE NE NOSE NI ČARAPE Stvarno je najbolje dići nos Pa ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da

je najbolje dići nos Pa ići bos IZA PRVOG UGLA Iza prvog ugla Neki đavo čuči Neka muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da

muka čeka Da čoveka muči Iza prve gore Pa u drugoj gori Čeka neka mora Da čoveka mori Na životnom putu Pa iza krivine Čeka neka briga Da čoveka brine Tamo gde u travi Cveta ljutić žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad

bez rešeta Jašem dobro pucam često Mesiću te kao testo Mada šerif ima značku Prebiću te kao mačku Laje kojot iza gloga Ubiću u tebi boga Obavesti svoje znance Seckaću te u rezance Tu gde ti je glava glupa Napraviću osam rupa

kera Pa pobeže u dva smera Šta mi treba da se prsim Drugima račune mrsim Hoću straha da me drma Da se tresem iza grma To pas reče ispred lava Pa odmagli ko mećava Pogledajte ovo lice To je lice kukavice Poručite svima našim

Leptiri sa lepim ćudima Lete vazdušnim prugama Sa nekim lakim tugama U svojim sitnim grudima U ZASEDI IZA PETNAESTE Nije rano da saznamo sami Šta je ono lepo što nas mami Što nas tajno čeka pored ceste U zasedi iza

IZA PETNAESTE Nije rano da saznamo sami Šta je ono lepo što nas mami Što nas tajno čeka pored ceste U zasedi iza petnaeste Kad osetiš da ti srce lupa Kao neka vodenica glupa Šta je ne znaš ali nešto jeste U zasedi iza

zasedi iza petnaeste Kad osetiš da ti srce lupa Kao neka vodenica glupa Šta je ne znaš ali nešto jeste U zasedi iza petnaeste Pa se oči nađu na mukama Zaboraviš kuda sa rukama Nigde mira da se noge smeste U zasedi iza petnaeste

U zasedi iza petnaeste Pa se oči nađu na mukama Zaboraviš kuda sa rukama Nigde mira da se noge smeste U zasedi iza petnaeste Nikad nije rano da se sazna Da je prva ljubav neprolazna Ljubav čeka požurite gde ste U zasedi iza

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

ali tiha radoznala djevojčica sklonila bi se samo za kratko vrijeme i tek je dječaci smetnu s uma, a ona već viri iza nekog žbuna ili šuškajući izlazi iz visoka kukuruza. — Eno je opet, đavo je odnio! — istom bi povikao neko od družine.

Lunja se pojavljivala otud odakle joj se najmanje nadaš: iz visoke travuljine pored rijeke, sa štaglja punog slame, iza krda mirnih goveda s mračna tavana, ispod guste nagnute lijeske. Odasvud si je mogao očekivati kao nekakvog čarobnjaka.

Sve to posakrivaše iza jedne živice u dnu bašte, tamo gdje niko nije zalazio. Uveče se oprezni Mačak jedva nekako izvuče neopazice iz kuće i

— Šta je tebe briga! — ponovi i onaj debeli. Tek što je Mačak tako sam sebe malo okuražio, iza okuke druma začu se pjesma: „Tele riče, domaćica viče: Zašto ričeš, izjeli te vuci?“ — Aha, evo Strica!

šumu, Stric je neko vrijeme marljivo kukao, a kad se pucketanje suvih grana sasvim udalji, on se nešto dosjeti, pa stade iza svega glasa da tuli oponašajući vučje zavijanje: — Auuu! Av-av-auuu!

— Čekaj, čmavalo jedno, sad ćeš vidjeti! Mačak pograbi podužu suvu granu, raspali njome po karti i hitro skoči iza velike bukve.

— Ehe, idem opet na onu krušku. Tek sam bio počeo da berem. Iza bukve se opet pokaza Mačkova glava. Udarac ponovo tresnu po spavaču. Stric skoči sad još više poplašen.

Ili je ovo neko čudo ili sam ja magarac još veći od Sivca! — Ti si magarac, i to najveći! — dreknu Mačak isakačući iza bukve.

— Stoj — povika Mačak. — Znam ko je kriv. Virio sam iza drveta i mislio da to tebe jede vuk, a kad ono Sivac... — Jede moj šešir! — zapanjeno dodade Stric.

Dodao mu je čak i pantljiku načinjenu od poruba stare djevojačke marame i zatakao iza nje tri cvijeta ciklame. — Evo pa probaj, izgledaćeš za petnaest godina mlađi.

Ubrzo iza Nika Ćulibrka stiže u mali logor i drugi „inostranac“, đak Ivan Popović, zvani „Vanjka“. Njegov otac bio je u prošlom

jurišala na bezobraznika i tako je mnogi okačenjak odjurio poderana tura, srećan što je čitavo ostalo ono što se krije iza tura. Zbog te njegove opasne pratnje, Nikolica je u čitavom selu bio poznat po nadimku „Nikolica s prikolicom“.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Posle, nešto se bio vrlo zamislio; Kano da se je izumio. U tome, iza njega, straga Netko mu sasma vrlo, Kan' da za uhom, viknu: Ja sam alfa i omega!

A kade to Gedeonovi junaci učiniše po zapovedi mu, onda iza sna neprijatelji skočiše ka vrtoglavi; ništa ne znaše što to bi, mnedoše da se izrailjska vojska zamešala među njih te ih

Ama Sampson to doču, probudi se iza sna, skoči junački i podviknu: bre, beri mejdan! Ne dade im se u ruke. I ništa mu ne mogoše učiniti, ako i čuvaše

Da se urazumiš: ako te ko bedom obnosi, ne snebivaj se, ni se jazbi za to, no sve motri našto se kraj dokonava, a iza zla svakad se boljem nadaj, tek isto ako dragovoljno podneseš koju tugu!

Bogat ovde i tamo, a siromah ovde i tamo, muka ovde a muka i tamo.« Iz dobra u dobro, iza zla u gore zlo dopasti ta to bi bila čoveku dva poštenja, komu pak dve muke, štono ni po pravici ne može dvostruko

Danas je rob, a sutra je beg, ili danas beg, a sutra rob. I u zaglibljivanju pod nogom se tvrdo što nahodi. Iza zla svakad se boljem nadaj. Voli zlo tegliti, nego svoga brata u dobru gledati.

Ko što čini, sve sebi čini. Đavo ne spava udilj. Prazni došli, prazni doma pošli. Motri našto se kraj dokonava; a iza zla, svakad se boljem nadaj. Slovom ka bobom za duvar zalepljujući. Zabalja se o tuđem prosu čuvajući svoju heljdovicu.

Dokle li ćeš zid razmerivati? Ta kadgod započni i zidati! I poginuti lasno može čovek s jezika mu; zato dobro ga je iza zuba s razumom puštati. Da se ne ispušta bolje od gorega. Vernije su oči negoli čuvenje.

Onda u njemu njegova pamet klikti kakono petao kad viče — glas mu svuda ide, i budi ga iza sna neznanja, pak u to dobi umre, — to mu je dohodenje k njemu gospodina boga kad petli poju mnogoput.

Al' baš za znojenje se stidljivo toliko i ne haje; u tome od srdca voda izlazi, a iza takve vode bolja rosa s besedi se priknađava ako i mori se telo.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

— Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad... Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze

— Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad... Iza kuće je prostrana avlija, a iza ove duboka bašta s kapidžikom u crkvenu portu, kroz koji kapidžik prolaze čorbadži-Zamfirovi u crkvu na jutrenje i na

Pohvatale se devojke ispod ruke u dug red, a iza njih drugi red zagrljene momčadije, i idući tako kućama svojim, pevaju složno oba reda...

njima zanatlije i trgovci idu i otvaraju dućane i iznose mangale i meću ih na ivice trotoara da se ćumur bolje razgori. Iza njih prolaze simidžije i pekari, sluge i sluškinje, i naposletku se kreće polako i dostojanstveno činovnički i gospodski

Naravno da i to nije bilo lako. Nije bilo bez nekih tešoća, naročito kod našega sveta, koji je, na žalost, izostao iza Švajcaraca i Amerikanaca (severnih, naravno), pa još nikako neće da uvidi i da prizna da je ipak javnost i

Izlazeći, mislio je u sebi: Bože moj, mnogo li smo još iza srećnih, civilizovanih narodâ! Mnogo li će još vode Nišavom proteći dokle naš svet ne oseti blagotvornu moć štampe, te

— Za onuj pogolemu, eli za oveja male? — Bre! Tri li imaš? — zapita začuđeno Zamfir, i sad tek spazi i onu veliku iza leđa. — Za golemu, dvokrilnu, šest stotina, a za malu, za svaku po dvesta pedeset.

vređalo to kako su o njemu mislili i cenili ga stariji njeni, nego ga je bolelo ono što je ona o njemu mislila i rekla, i iza njegovih leđa, i njemu u oči.

i u onom oduševljenju ispali pušku, iako su bili već na samom ulazu u varoš gde ih je Gmitrać čekao, pa zavali ruke iza potiljka i pođe silno kao orao kad hoće da poleti. — E, što da reknem? — zapita Vaska i portča za njim.

igračica peškeš — dar peštimalj — peškir pišman — odustajanje plundre — pantalone povedenje — držanje ponza — posle, iza pomomak — bolji momak po sag — odsad posmešiti se — obrukati se potakav — bolji potrgovac — bolji trgovac pošeja —