Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Pa kad mi čovek veruje, je li pravo — pitam te — je li pravo da ga slažem?!... U tom izidoše na put. Lazar vide da su blizu hana... Napreže svu snagu i jurnu da pobegne... Ali ga Marinko stiže i uhvati za vrat.
– Hoću, efendija, kako ne bih!... Hajde, Lazo! Hajde, rode!... Obojica udariše „temena”, pa izidoše iz odaje. – Laku noć, efendija! — Laku noć!... Turčin osta sam.
Siromah Aleksa!... Ni sanjao nije šta mu se sprema. Najedanput nasta tajac. Iz sudnice izidoše popa Miloje, kmet Jova i Ivan. Kmet beše ozbiljan. Danas prvi put ne videše seljaci njegovog vedrog čela i osmejka.
Bio je veseo i raspoložen. Radujući se što mu posao ide tako za rukom, on se stade šaliti s decom što mu na susret izidoše, a šalio se obično izdevajući im imena. — Ej, ti švrćo!... A što si bosonog, more?... Što te nije mati̓ obula, a?...
I izidoše mu oba iz volje. Čudio se samo kako je mogao voleti takve sebičnjake!... Osećao je kako je u pravu da i on na svoju ruku
Hajdmo!... Srca su lupala, oči zasijale. Sveštenik koračaše mladićki, stas mu beše prav kao sveća. Kad iz kuće izidoše, on reče Stanku: — Napred, sine!... Vodi nas! Bog mi kaže da je tebe odredio da započneš ovaj sveti posao!
— Eh, u ime boga! — reče starojko. I krete se sve... 6. OBIČAN DOGAĐAJ Taman izidoše iz crkve i stadoše malo koliko da popu sačekaju, a bahnu Deva među njih.
Starešine izidoše da narede odstupanje. Čupić opet pozva Zeku. — Junački sine! — reče mu, a suze mu se svrteše u očima.
Oprosti!... — Oprosti i ti meni, a tebi neka je bogom prosto! — reče Zeka ljubeći se. Obojica izidoše iz šatora. Strašno beše pogledati kako se prazni onaj maleni oko...
Matavulj, Simo - USKOK
Pohitajmo, vjere vi, prije drugije! Đeco, ho’te za mnom! On, pristav i dječak, svi gologlavi izidoše. Janko skide fes i kaput, ostade u bijelu mundiru, plavim hlačama i čizmama. Milica zapali zublju i diže je visoko.
Samo me ti sačekaj kod Pura, dok ja časkom obiđem djeda Mrguda, strika popa i strika Steva Bajova. Izidoše zajedno, pa se rastaše.
Pod prozorom ču glasove i udarac sjekira. Krcun Serdarev i još tri vojnika sa starijim đacima cijepahu drva. Iz staje izidoše goveda i konji. Čuveni vladičin Bijelac, vršnjak kneževa dorata, bješe krupan i kao dostojanstveno trom.
Dolažahu od Mrguda da te traže, a mene čisto stid da kažem, e te još ni vidio nijesam. Izidoše Krstinja i Joke. Janko zagrli starca, kao što bi svoje zagrlio; ižljubi dragića i srdačno se pozdravi sa ženskima, pa
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Malo stade, oni otidoše, a za njima drugi izidoše. Takve bruke, takvijeh grdilah nigđe niko jošt vidio nije! Nosine im po od kvarta bjehu, istreštili oči kao tenci, a
Glavari se skamenili! kam im u dom! SVI GLAVARI PLAČU, I KAD ČUŠE IME BATRIĆEVO, SVI PLAČUĆI IZIDOŠE PRED POKAJNICE. KAKO SE SASTAŠE S NjIMA, ZNADOŠE ŠTO JE.