Dučić, Jovan - PESME
MRAK Ide red crnih jablanova Svu noć kroz mračno polje žita. Kraj puta negde huknu sova, Mesec se javi iza rita. Mrak teče gust kroz crnu
TAMA Iza jablanova još ni sad ne žuti Zadocneli mesec. Još sa crnih trava Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti Proleće u noći, proleće
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Iza nje, do na kraj plavog vidika, bilo je samo dva reda jablanova, do barutana. Garsuli se, tog dana, vozio, na paradu, sa Engelshofenom, u velikim, Engelshofenovim kolima, sa četiri
Iza njih, u daljini, i on je video red jablanova, a zatim plavetnilo neba, ali to je kod njega budilo samo tugu. Sunce je bilo odskočilo, ali on je znao da ga neće
u ruci, Garsuli je imao utisak da je na njegovu komandu i ta beskrajna, zelena, utrina postala nepomična, i red jablanova u daljini, ispred plavog neba.
Posle su se izgubila u oblaku prašine, između dva reda jablanova. Tako su rođaci ispratili Pavla Isakoviča. Bilo je to uoči nedelje Svetih otaca Prvog vaseljenskog sabora, na dan
Pred veče, celo bi se društvo Isakoviča vraćalo, umorno, sa jahanja, duž egzercirišta, alejom jablanova, pored barutana. Svi su jahali sitnim kasom i prelazili, svaki čas, u korak.
Gospoža Kumrija, kći kapamadžije Grozdina, otputova i ne osvrte se. Trifun je bio zagledan u aleju jablanova, kuda mu je žena nestala, a posle se vratio u kuću, da posvršava poslove, jer vreme brzo otiče, a i on je imao da ode
su se nalazile iza jedne oranžerije, na četvrt sata od Herrenhausa, opkoljene plotom živog trnja, a na kraju jedne aleje jablanova. Oko njih je bio dug red staklenih, zimskih, bašta. Obraslih bokorima jorgovana.
Kostjurin je imao, iza kuće, iza vrta, koji je bio uređen franceski, strelište, na koje se silazilo, između dva reda jablanova, u udoljini, do jednog bastiona, gde su bili ciljevi. Drvene figure, koje se Isakovičima učiniše molovani Turci.
Dnjepar, koji je nosio sante otopljenog leda, a preko reke, beskrajnu ravan, još belu, izukrštanu dugim redovima vrba i jablanova. Na dnu vidika nebo je treperilo, od Sunca, kao da se smrznuta i zavejana zemlja svetluca.
god pogledao, hodajući po kući, ili sedeći u hladovini, Pavle bi gledao u polje, video reku, vrbake, šumarke, redove jablanova, red skela i čunova, i beskrajnu ravan u travi, dole, na drugoj obali.
Kako, dug, dug, red jablanova, nepomičan, stoji. Kako step beskrajni, ukrajinski, zeleni u večernjoj rumeni, u kojoj se sve smiri.
Red jablanova dočekivao je, na tom ostrvu, a drveće se pelo, uz brdašce, kao da vrši neku, militarnu, vežbu, ritmično. Svega nekoliko
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Baba s kučetom i tako nikada ne gleda šta ko radi, a ne bi mogla videti ni da gleda. Nasip i vrhovi jablanova kao da su u sebe upili svetlost. Dole na reci bilo je sasvim tamno, iako je i to slučajan utisak.
Baronica je pevala pesmu o brodiću koji nije nikada, nikada zaplovio. Bila je to dečja pesma i bila je lepa. Iznad jablanova više nije bilo sunca i nebo je bilo zeleno kao jabuka, a na reku se spuštala hladnoća puna svetlih mirisa biljki koje
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Zadrža zato kola kod jednog reda visokih jablanova. Izljubivši zaspalo dete, ostavi ga u kolima, i sluge ga opet popeše na konja.
nepomičan, nad utokom Dunava, lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode, peska i vrhova jablanova?
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Niti grmi, nit’ se zemlja trese, Niti bije more u bregove, Već to jezdi Jablanova moba: Pred njome je Jablan na konjicu, U ruci mu struk bela bosiljka, Rukom maše, bosiljak miriše: “Lako, lako, moja
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag... puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova. SERENATA Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
A nad tom četvrti koju su nazivali i Dort-jol, pod svetlim nebom, dizala se, između jablanova, gromadna razvalina. Iskošena prema prostranstvima nad Dunavom, videla se kao očerupani komad mraka.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— Požuri, požuri! — podsticali smo jednookog. Uskoro se ukaže red visokih jablanova. To je bio Zelenik. * — A što ćete sad? — pitala je zabrinuto don Petrova sestra.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Žao? Očiju ti? —Da! Pa je jače k sebi privuče. — Šalimo se — šapće joj i mišlju vodi je za sobom u zaklonicu ispod jablanova, među trepereće duge, tamne sene. A ona se pušta i besvesno za njim ide.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
nepomičan, nad utokom Dunava, lebdeći između života i smrti, u oku sa žutom svetlošću razlivene vode, peska i vrhova jablanova?
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
I tek kad se to strašno zapomaganje pretvori u jedno jedinstveno brujanje seljačke tužbe, ozgo se pojavi Jablanova majka, stara Vujana.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Sunce se klonilo. Visoke senke jablanova ugibale su se preko rečnog korita, izvijale uz obalu, i kao da su puzile uza zidove kuća na suprotnoj strani.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Komandant pozva preko telefona komandire. Skrenuo im je pažnju da osmatraju desno od visokih jablanova, odakle dopiru pucnji. — Čim šta primetite, otvorite odmah vatru! Durbinima pretresamo šumu. Kao da je pusta.
Ispred sebe čujem gde gruvaju nečiji topovi. Tamo je sigurno ta baterija. Preda mnom se neočekivano ukazaše nizovi jablanova, između kojih su provirivale neke kuće. Selo je prilepljeno uz podnožje Katunca kao gnezdo...
Šantić, Aleksa - PESME
'' Moram gorko zaplakati. 5 Skoro sam u snu gledô tvoj lik drag, Putem gde šumi jablanova red. Kô anđeo je tako lep i blag, No ipak tako bon i tako bled.