Jakšić, Đura - PROZA
Ta ni muž joj ne beše čovek! Ta da je bio, zar ne bi bolju kuću svojoj deci ostavio? Htede još i dalje jadnu porodicu kuditi, ali mu podrumar javi da je u podrumu puno vode i da već sva burad po vodi pliva.
jadne kolibice“, — kad se malo utišao, govorio je svojim dubokim glasom, — „a tri puta su je, krvnici, palili, ovu jadnu tekovinu mojih dedova!... Oh, bože! Hoće li doći dan? Hoće li doći čas?...
Dalje me ne pitaj!... Jadnu majku je srce zabolelo, ali je ćutala, niti je za život glave o tome smela što progovoritit.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Naopako! Kakva nesreća? — izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu? — Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore! Došli su Njegova Ekselencija Gospodin Vladika...
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
žene, u Kijevu, klanjao se i gospoži Julijani, kao da su onu Mahalčanku, u gospože Julijane krinolini izvukli iz vode, jadnu, mladu, udavljenu.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
bez poroda „ubere macine trave i cvijeta od kruške, jabuke i trešnje i skupa sve skuha kao čaj i pije triput dnevno po jadnu vinsku čašu, i misli da će imati djece“.
Milićević, Vuk - Bespuće
Praštao se sa bratom, molio ga da utješi jadnu mater, neka mu oproste, zaborave na ovo očajno djelo, jer, završavalo se ozbiljno i tužno njegovo pismo, bolje je i glupo
padala zajedno sa novom prašinom i sumornim danom, koji je strmoglavljao kao u ponor, kroz male zastrte prozore, svoju jadnu i bezvoljnu svjetlost na predmete i na čovjeka, umrtvljavajući ih i izjednačavajući ih, praveći od čovjeka neki
Radičević, Branko - PESME
O kako je lep!“ Reče dete, pa upusti, Uteče mu tica lepa, A mačka se za njom spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao mamo, udavi je, Odnese mi ticu, jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo, jao, jao!
u mačka oči, Diže ruku pa se razbaruši, Pa zaurla, još mi pište uši: „Amo gledaj, amo, svete ludi, Kôno danak tebi jadnu budi, Gledaj mene, gle sunašce svoje, Gle jerove, divne zrake moje!
“ Ovo reče, lati ćerku jadnu, — — — — — — — — — — — — — — — — — Pa se onda sekire osetim, I odozgo dole u dvor sletim, Onde jedan baš je drva
Naže junak snagom iz mišica, Otklopi joj ruke od vođica, Od konjica oturi je jadnu, Ona pade na zemljicu hladnu, Pade dole pa se obneznani — A moj brate, take jade mani, Gle Stojana, gledni sivog
Turske noge tebe jadnu tlače, A u tebi svako jako plače. Di su dani dušanovi beli? Di su vaši ognjeviti mači?“ Tako starac u(z) gusle
Kad posadi kako cveće, Za dan, za dva, pa uvenu; A tičicu kad odrani, Odma jadnu i sarani. 70. Za majčicom, još kâ dete, I za ocem proli suze. Tad me druga sreća srete, Ali sudba i nju uze.
Za njom gleda, oh moj Bože, Uzaman je, bit ne može — Zato da mu bol odlane, Zato da je jadnu mane? Nju, sve koja zaboravi, Oca, majku što ostavi, Ne zapita: ko je, šta je? Ne zapita: otkuda je?
I opet se našla duša Što s' usudi i pokuša, Te mu skupi u milosti Polomljene bedne kosti, Iskopa mu kuću jadnu, U zemlju ga metnu ladn(u), Bedno čedo u naruče, Što za njime, za njim puče.
Kostić, Laza - PESME
SVETOZARU MILETIĆU (pri pogrebu, na vencu, 1901) Duh mu se davno u nebo oteo, našim se slavno spomenom odeo. Odusto jadnu tamnicu usku: grudve nek padnu na duhovu ljusku.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Za koji mesec, bićete akademski građani! Kako joj samo ne dojadi da obrće tu jadnu, večno istu ploču, koja od silne izlizanosti počinje već da svira sa druge strane?
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Nije za život tvoj pogled ohol, nego za slast i san i bol. Ne daj da naše duše padnu i nastave ljubav našu jadnu, naš gorak nesrećan zagrljaj, nek bude svemu u tebi i meni grob i kraj. POD KRKOM Ležim pod jarbolom belim.
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
Udostoji, Vladiko Hriste, i Ti, prečista Bogomati, mene jadnu da svagda brigujem o odlasku duše moje, što ugledah na roditeljima mi i na rođenom od mene mladencu, za kim žalost
Rakić, Milan - PESME
Zato, kad takvi dani padnu, Priroda kad je zla i jetka, Probije moju dušu jadnu Prvoga dana kobna letka. II Rodismo se, draga, pod sumornim nebom, Mračnog zimskog jutra, kad vetri zastude; Ne dočeka
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
O junaštvu tu ne bješe zbora. Nego bjehu k sebi domamili, domamili pa ih pohvatali, jadnu našu braću sokolove, Dalmatince i hrabre Hrvate; pa brodove njima napunili i tiska' ih u svijet bijeli, te dovukuj
Pandurović, Sima - PESME
Sva iskustva samo jadnu dušu ruže. Jer, na kraju, sve će biti jedno isto: Prazni vetri koji „memento“ zašume, Malo trošnog praha,
I dok naša srca zagrljajem mira Mračnoga i teškog leže na dnu groba, Strasti su povele orgije svog pira I nas, jadnu decu svoga sramnog doba.
I tad, noću, U časovima neželjenih bdenja, On vidi duboku i jadnu prazninu Srca k’o života, života k’o sveta, I da duše kao leptirovi ginu, I da svaka nada k’o magla odleta.
Al’ i sada kad su svi vidici sivi, Kad vidimo jadnu vrednost sviju stvari, Kad su nam svi ljudi nemili i krivi, A srušeni vere starinski oltari, — Jedna lepa nežnost
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Jednu noć dođe mu u snu jedno dijete i reče mu: „Čoeče! vidim da si sumao dušu da izgubiš i da pokolješ onu jadnu svoju đečicu, a znam da ti je nevolja, nego ćeš ujutru naći pod svojom uzglavnicom jedno ogledalo, jedan faculet crljen,
i zaustave se kola od mlina brašnenoga, a mlinar istrči da vidi šta je, kad nađe oni kovčežić, i otvorivši ga vidi jadnu đečicu, ali kad vidi zvijezde im na čelima, još se više začudi, pa dozove ženu svoju, a ona đecu podoji i stane ih
Sveti Sava - SABRANA DELA
Jer ja grešnu prepisah ovaj psaltir, hvaleći bodar i dugotrpeljiv život svetih otaca, a kudeći nemoć i jadnu lenost i težinu spa.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Jednu noć dođe mu u snu jedno dijete i reče mu: — Čoeče, vidim da si sumao dušu da izgubiš i da pokolješ onu jadnu svoju đečicu, a znam da ti je nevolja, nego ćeš ujutru naći pod svojom uzglavnicom jedno ogledalo, jedan faculet crljen
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Kod vrata Boke, čija dva rata čuvaju podignute tvrđave, djevojka u misli sažali jadnu omladinu što ondje, izdaleka dovedena, pod zemljom živi, željna svjetlosti i raspuštena života; i toga časa osjeti slast
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Starešine sve moje klone se na stranu, svi, po mraku hodeći, mene samu jadnu ostavljaju na mukah, ah, žaloste moja! Ah, Serbije prebjedna! Gdje nadežda tvoja?
Ah! docne će biti, Neću, ćerko, zeta očima viditi.“ A ko će me, majko, jadnu zaprositi? Znaš, mamo, da nemam ni prebijen novac, Zato mene neće siromah trgovac; A bogati broje kuće i dućane, I
Ćipiko, Ivo - Pauci
Pomislite: dva siromašna učitelja! Pomislite, doktore, na njihovu jadnu porodicu, djecu... kosa se diže... a vi kao da ih izvinjavate? —Ja? — čudi se doktor.
E pa, do viđenja! — i pruži mu ruku. Kako je mladić sam ostao u polju, zaokupiše ga svakojake misli. Živo pomišljaše na jadnu čeljad što im se, eto, otima iz usta i zadnji komad kruha... A poljem naokolo osjeća se pun dah života, zdrav i jak.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
O, kako je lep!“ Reče dete pa upusti, Uteče mu tica lepa. A mačka se za njim spusti Pa je za vrat jadnu ščepa. „Jao, mama, udavi je, Odnese mi ticu,jao! Ne daj, mamo, da poije, Ne daj, mamo… Jao … jao!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Tad oteža drvlje i kamenje, onda viđe šta je jadnu nađe, ljuto pisnu kako ljuta guja, pa zamoli dva mila đevera: „Ne dajte me, ako boga znate, uzidati mladu i zelenu!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
čoveku ni mladost a ni starost nije za poštenje, teke raslabi li se čovek i dâ li se na svoju volju, seda brada ni za jadnu mu hvajdu nije, i bolja je stidljiva mladost oštroumna i šmišljena. Ne stoji poštenje u uzrastu, nego u sramežu i volji...