Ćosić, Dobrica - KORENI
— Juri vepra, ne daj, teraj ga iz kuće, Tole... Zbog tebe, nesrećnica, pati. Ukleo si je. Osušio se, jalovak si. Ne rađam ja tebi sluge. Pet sinova imam. Ej, pet! Jednoga ti ne dam za celo imanje.
Noćas se i tebi rodio sin, a ti hoćeš moga... Nisi ti ništa bolji od Đorđa Katića. Šta ti ja mogu? Jalovak si. Svi ste vi isti, sunce vam, majku vam, boga vam božjeg, sve vam...! Tola klonu pored ognjišta.
Aćim uzdahnu: zar ga je jednom prekorela ocem. A ja? I ja. Lumpuje, jalovak. Iscurilo, potrošilo se, i sad rakiju sipa u glavu i mešinu. Znao je da će vojska doći, pa pobegao.
“ Da li je ona živela sa Aćimom? pitala se Simka, gadila se majke i slušala. „Bog zna da tu je muž jalovak. Zašto onda da se patiš kad si zdrava i lepa?“ Simka je huknula, otkinula tikvin cvet i zgnječila ga prstima.
Budi plug i seme. I ori i sej dok ne crkneš. Nikad neće biti toliko usta da nestane mesa i trave. Ako si šuljak i jalovak, ti što se piliš u ovoj oblačini mokroj, onda lipši u njoj da zemlju ne poganiš i žene ne prljaš.
Sve je to kazna nad nama, obojicom, misli Aćim. Zna odavno da je, jadnik, jalovak. Zna to i on što ćuti, mali, crn na kaldrmi.