Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I naumi da sve kaže Lazaru. I, baš na Ilijindan, oko velike ručanice, srete se s njim u šumi. — Jarane! — reče. Lazaru pade mraz na obraz, ali mu ne bi na ino. On se odazva. — Akobogda? — U šumu! — Da ti kažem nešto!
Još ga zamoli da on pomene njegovoj snasi, Mari, ne bi li ona materi kazala!... — Stid me, jarane!... Stid, boga mi. Ne bih ja to smeo kaza ti, pa da me kolješ!... — A ti smeš!...
— Stid me, jarane!... Stid, boga mi. Ne bih ja to smeo kaza ti, pa da me kolješ!... — A ti smeš!... — I onda, jarane, ako milostivi bog što da, ti si pobratim!... Tako smo rekli! Lazar se menjao u licu.
I ko je taj Stanko?... On da je drug, prijatelj, da je pravi jaran, on ne bi prkosio onako kao on njemu jutros: „jarane, ti si dever; tako smo rekli!... I uskipe mu bujna mlađana krv... — Nije dever! — riknu on.
— Da ti padnem „s kolena”! — jeknu Lazar. I samim pogledom izazivao je. Stanko se ljutnu. — Šta je tebi, jarane? — upita on, a u tom glasu zvonio mu prekor. — Šta tu vazdan!... Smeš — ne smeš?!
— Jarane, — reče Stanko — mi se „čisto” rvemo!... Da sam ja tako hteo, ja bih tebe davno oborio!... — Ja se ovako rvem!
— reče. Lazar onemio. Stankov ga pogled okamenio. Stanku dođe volja da se poigra sa njim kao mačka s mišem. — Pa, jarane, što mi ne odgovaraš?... Što ti je?... Što si se skamenio?... Što se ti mene bojiš? Mi smo zajedno odrasli...