Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Nemoguće mu se činilo da se njena lepota, onolika lepota tela, neće vratiti. Bežeći od kuće, kad je jaukala, dovodeći lekara, on je nije napuštao danima, sedeći sa njom zadivljen, čim bi se oporavljala, svetlog čela, bolno
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala. I tada već zna da je nastalo, uhvatilo je ono neno „dvogubo“, kada oseća: kako nije ona sama, jedna Sofka, već kao da
Od besa stiskajući prsa, da bi od bola čisto jaukala, i dižući šalvare, da što brže i sigurnije korača, brzo pređe sokak, česmu, i uđe u kuću.
Međutim ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu. U malo što nije na glas jaukala, tako je plakala. Puče joj sve pred očima.
Ćosić, Dobrica - KORENI
duguljastim sisama, koje je bradom voleo da miluje i gnječi, očajan što nisu žive lubenice mesa, dok je ona kroz nos jaukala, izlomljeno, kmekavo.
Mlade, zdrave, lepe! I ništa! A? Ništa. Ništa!“ Ona htede nešto da kaže. Đorđe je udari po licu. Jaukala je, plakala, raskrvavljenih usta. „Ćuti! Adam nije moj sin. Čiji je?“ „Moj! Moj!“ „Napolje s njim. Iz moje kuće napolje!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Čak joj i usta slatka. Svaki čas ih oblizuje. Od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jaukala. Ovde se, evo, opet pojavljuje neodređena, mutna čežnja kao i kod Jovče.
Krakov, Stanislav - KRILA
Borove šume se crnele na mesečini. Na rovovima su klepetali mitraljezi, i njina zrna su tužno jaukala u svetloj noći. XIV STUDENT SA PLAVOM BRADOM - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Streljali su Kazimira.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Kad se Mirko ženio — ima dosta godina — Nata je jaukala od strašnog čira na mišici, kojeg se stalno seća. Kad se Savina žena spremila da na poziv mlađeg sina putuje u
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Do kraja života Ugor nije mogao da odredi šta mu je teže palo: Belutak ili Hobotničin pipak? Uzalud je riba jaukala! Hobotnica se i ne osvrnu na žalopojke, ali joj tek iz trećeg pokušaja pođe za pipkom da izvuče Belutak. — Sad si moj!
— Pomozi, brate! Spasi! Svi su pobegli, šta da radim? — jaukala je Koralna Grana, a srce Belutka punilo sažaljenjem. Kako je lupka! Kako lomna! Još jedan ovakav talas i nema je više...