Crnjanski, Miloš - Seobe 2
je bio sretan izlazeći iz Leobena i putovao je dalje, prema Beču, sa očima koje su bile otvorene, ali nisu videle više javu. Mumlao je i mrmljao; sam je, sa sobom, razgovarao. Putovanje mu se, međutim, u blizini Beča, završilo lepo.
Radičević, Branko - PESME
iz sna probudio, Al, iz sna kakvog samo zora šilje, Iz sna života zajsta što je vreda — Iz ovog sna u strašnu padne javu.
Lalić, Ivan V. - PISMO
U nesanici drugog sna je koren: Sna koji puni, ko pustinju voda, Javu u kojoj iznova si stvoren: u nesanici svetluca sloboda — Druge su noći onih koji bdiju — Na nekoj zvezdi more se
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
I on oseća da se približilo, da je došlo vreme kad će ta crna misao da se pretvori u groznu javu... Strašno!... Pored tolikoga stradanja, još i to... da bude vrhunac muke i patnje...
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Sanjarim kako me brod doneo Na Celebes, na javu, il na Borneo Il prispevam među Irokeze Koji mi se, odasvud, milo keze.
Petković, Vladislav Dis - PESME
I tek beše naslonila glavu Na uzglavlje od plavih cvetova: Noć želeći za večitu javu, A za život nebo svojih snova, Al' smrt dođe iz daljina, mukom, Dodirnu joj usta svojim dahom, Pomilova njenu kosu
O, al' ja ću sada Budućnost svoju, javu staru, bonu, Zaklonit tobom i nositi nebo — Postelju tvoju, moju vasionu. I niko nikad ni slutiti neće S kime se
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
već je produžila da govori o vremenima neprolaznim onim spokojnim, moćnim glasom kojim san jedino može privoleti javu da razume ono što iz dubine prošlosti govore usta mraka: da je svako vreme poslednje i jedino vreme iz koga se svetlost
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
San koji se nalazi oko radnje romana neminovno senči tu radnju. Uostalom, već samim svojim prisustvom uz javu na inicijalnom i finalnom mestu teksta podstiče kod čitaoca i misao da postoje dva vida stvarnosti: u jednoj
Miljković, Branko - PESME
zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip Javu kad zbuni pesnik i mag Krije početak tajnu i mig Od jezera dublja stoji kap Poverene boli dostojan stih Marljivim
O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što
Jakšić, Đura - JELISAVETA
KNEZ ĐURĐE: Strašan je san — Al’ veruj, dušo, Lepšu ti javu donosi dan. JELISAVETA: Nikad! O, kneže, kneže, nikada!
Zvizni, o Đurđe!... Potresi mozak Zviždanja svoga piskom nesnosnom, Pa ako i tad razum sanjivi Ne htedne javu priznat miliju: Ti žara kakvog vrelom iskricom Po nagoj koži nežnog ramena Potraži mesta svoje milosti, Po kojima
Ćipiko, Ivo - Pauci
— Tek što se pomoli, grije! — pomisli Ivo i osjeti da je naviješteni dan došao i sobom donio sunce, ljetnu ljepotu i — javu u životu! Ivo, vraćajući se u varoš, sreta težake što u polje na radnju odilaze.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Pamet mu se muti, srce bije jako, I pastir se kreće jezeru polako... Bledi mesec gleda čudnovatu javu, Pa zracima šara površinu plavu; Snuždilo se cveće, umukli slavuji, Nigde živog glasa gorom da zabruji!
Kravar bi, stojeći tako, još dugo lupao glavu, Da ga ne viknu neko i trže na svetlu javu. To beše svinjarče - Amor. Idući bodro i lako, Odeven u selsko ruho kravara pogleda tako Da ovaj pretrnu samo.
Kmetica podiže glavu, Jedva se pomače s mesta kad slatku ugleda javu, I muža nad sobom spazi. I onda, zahvalna Bogu, Trže se, i obvi ruke oko njegovih nogu I oči podiže k nebu.
Petrović, Rastko - PESME
jedinom linijom poteklo je, nada mnom, sve što je bivalo, To gusto-zračna reka neumitno otiče beskraju; Bože moj, javu znam, ali šta bi sa onim što se snivalo, Toliko naše mladosti kom plavom otiče beskraju?