Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
SA GRAĐEVINE 166 PAD SA GRAĐEVINE 167 PRIČA O LAZARU PARDONU, ČOVEKU KOJI NIJE GOSPODIN 171 POGIBIJA JAĆIMA MEDENICE 176 OSLOBOĐENjE 186 IVAN — ILIJA ILIĆ 193 SVEDOK 200 ZAVEJANI 204 ČISTAČ 209 SVI SMO MI KOLETA OD
Neka je laka zemlja i Bog da prosti Lazara Pardona. POGIBIJA JAĆIMA MEDENICE Ovih dana kad je najavljivana mnogo pripremana i retka svetkovina sveslovenskoga sokolskoga sleta u
“ Poznaje ona dobro Jaćima i zna da ga je u sami živac dirnula, pa bi on sad razvezao o ratu da bi se i sama svetkovina završila, kraja nigde ne
“ Obradovala se žena Jaćimova, sunce je ozarilo, te sve poigrava i pomaže Jaćima da odelo praznično odene, manšete mu namesti, i „mašliju“ mu prazničnu zaveže.
Zdravo, sokoli naši!“ Što se samoga Jaćima tiče, konstatujemo ovde: da se, toga momenta, po njegovom licu kao preli; neka vrsta naročitoga zadovoljstva, nešto kao
„Živele, veli, sestre Češkinje! Ponese, dakle, Jaćima ona matica života što sve nosi za sobom. I tada, kad to reče, on lepo oseti da je posle toga živ i zdrav ostao, i
Rusijo, veli, majko naša rođena, srce iščupano“, a svi su već samo u njega pažnju upravili, svi počinju da strahuju za Jaćima, da mu se kakvo teško zlo ne dogodi, „šlog“ da ga ne udari, jer je on formu Srbina-čoveka sasvim izgubio, podlegao