Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
drmusala ga najpre pomalo i oprezno, pa sve jače i češće, i kad se Jaćim rasanio, ona mu se umiljato obratila: „Jaćime, bolan,“ govorila mu je ona, „ajde, Jaćime, ustani, pa da idemo i da zauzmemo mesto.
pa sve jače i češće, i kad se Jaćim rasanio, ona mu se umiljato obratila: „Jaćime, bolan,“ govorila mu je ona, „ajde, Jaćime, ustani, pa da idemo i da zauzmemo mesto.
Ne povodi se ti za ovim današnjim Beogradom. Eto, to ti je moj savet.“ „Čuj, Jaćime,“ kaže ona opet, „pomisli, bolan, da ti je ovo sve tako reći pred samu kuću došlo, tu ti se, tako reći, namestilo, tu
i sama svetkovina završila, kraja nigde ne bi bilo, te ga prekida i počinje da mu se ulaguje: „Znam ja“, kaže, „tebe, Jaćime, da si ti patriot, i zar ti to meni treba da dokazuješ?
I Jaćimu se nasmeši brk, i sve se na njemu zadovoljno smeškalo: „Bre“, pomisli on, „bre, Jaćime, grdno li bi pogrešio da si nešto kod kuće ostao, nikad ti to ne bih oprostio!
I žena mu se već zabrinula, trza ga za kaput, stidljivo ga umiruje: „Lakše, Jaćime. Umiri se, Jaćime.“ Ali Jaćim nikoga više ne gleda i ne vidi, mutno mu je pred očima, niti se obazire što su već svi
I žena mu se već zabrinula, trza ga za kaput, stidljivo ga umiruje: „Lakše, Jaćime. Umiri se, Jaćime.“ Ali Jaćim nikoga više ne gleda i ne vidi, mutno mu je pred očima, niti se obazire što su već svi pogledi upereni