Upotreba reči jedan u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Naša je gomila videla plamen; osećala je da je to mrtvačka sveća na grobu srpskih vitezova!... Jedan starac, bled kao krpa, diže se od zemlje i zagušljivim glasom povika: — Evo besnih, naoružanih Madžara!

U živopisu i u muzici uživao je. U našem selu beše jedan diletanat u violini. I pored svega što je bio Nemac, otac ga je s najvećim uživanjem slušao.

Sahranila sam ga baš do najstarijeg deteta: lepo, grob do groba, jedan malo manji, drugi veći... pa koji tim tužnim poljem prođe, lako će pogoditi da se tu pod zemljom grle otac i sin...

Gusti, sivi oblaci prekriliše horizont, jedan drugog potiskujući izgledahu kao kakve tavne slike nemirnih sanova il’ kao crne senke gorostasnih planina.

— Izbavljeni su! — povikaše ostali koji su svoje drugove poznavali. I zaista, jedan od njih uze sirotu ženu na ramena i, skoro obneznanjenu, iznese je s detetom zajedno na suvo, a drugi provali prozor i

— Bolnica je u vodi, — reče jedan čovek, koji je iz drugog kraja varoši maloj gomilici pristupio. — Hajd’mo u bolnicu! U bolnicu! — povika gomila.

Ali kad dođoše goli sinovi, oni pogledaše jedan na drugog, čisto mereći svoju snagu; ali među njima ne beše nijednoga koji bi se bojao te strahote.

Siromasi! Ja sam ih video. Behu to bleda, uvela lica. Jedan srednjih godina čovek ležao je od rane, kuršum mu je kroz slabinu projurio — za nekoliko oka kukuruza umal’ ne pogibe.

— Majku mi dovedite! — govoraše jedan mladić u prljavoj seljačkoj košulji. — Ko kaže da ona mene ne voli? Ona samo na oca mrzi, a mene voli. Oh, majko, majko!..

„Reži, majstore!“ reče otac... Majstor uze makaze, pa je odsecaše sve pramen po pramen, da svu lepo izravna. Jedan pramičak pade mu baš na krilo.

“ Dva-tri žandarma navale na njega i terahu ga napolje iz dvorane... Jedan među njima udari ga kundakom u slabinu; on padne, a čiča Marko ga donese kući...

njegovom grobu beše sve tužno: crna, skoro iskopana zemlja pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što mu je i čelo bilo kad su ga u grob polagali; do njega beše jedan peškir privezan...

Obradović, Dositej - BASNE

KNjIŽEVNOSTI Dositej Obradović BASNE ISTINA I PRELEST PUT U JEDAN DAN „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti

ask.rs. 20011. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Dositej Obradović BASNE ISTINA I PRELEST PUT U JEDAN DAN Sadržaj Predislovije o basnah 3 1 Orao i lisica 5 2 Orao ustreljen 7 3 Lav i lisica 8 4 Lav, kurjak i

Vran i slavuj 233 159 Lastavica i slavuj 236 160 Lastavica i proče ptice 238 BASNE ISTINA I PRELEST PUT U JEDAN DAN Ezopove i pročih raznih basnotvorcev s različnih jezika na slaveno-serpski jezik prevedene

da pozna bogomrsko i nepravedno delo koje je on učinio protiv Uriji, kaže mu basnu siromaha človeka i njegova jagnjeta. Jedan od prvih i drevnih Rimljana utišava buntu svega razjarenoga naroda črez basnu trbuha i pročih časti tela.

družestvo, i, što bi to bilo vsegdašnje i postojano, uogovorili su se i soglasili da živu u komšiluku da bi u potrebi jedan drugom mogli pomoć dati.

Zato izberu jedan velik hrast na kojego granami orao načini sebi gnjizdo, gdi snese jaja i izleže piliće. Lisica, pri korenu u šupljini

” Jedan bosanski vezir pitao je starce Bošnjake: „He, kmetovi, kažite mi pravo: koji vam je najbolji bio paša otkad je car Bosnu

Namere se zajedno na jedno debelo jelenče, koje, jedan s jedne strane a drugi s druge, lasno uhvate i ubiju. Da ga razdele na polak?

Bolji je jedan zec u čanku, nego dva u polju. Pravda da ova pravila niti su za svakoga, niti za svako vreme. Ko se vsegda boji da ne

ljude, govoreći da su vredniji i junačniji od lavova, a lav neće to nipošto da prizna, no naprotiv utvrždava da je jedan lav jači od nekoliko ljudi.

” Naravoučenije Ne valja lasno verovati što jedan čovek ili narod o sebi govori i piše, jer svak sebe opisuje kako lepše zna i može.

| 10 Lav i divji vepar Oba ova, u jedan žarki dan letnji, žedni dođu na jedan izvor prohladiti se i žeđ ygasiti. No ludo visokoumije s luđim svojim porodom

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

lazara koviljka ćerka milisava i stojanke požive šesnes godina umre na ivanjdan venci ptica rasturaju se u nebu jedan šugav pas šunja se oko humke pokrivene cvećem prva hladna zvezda podseća na sneg mladić i devojče goli spavaju na

Ko pre pedeset godina, svako pronađe svoj grad, svoj krevet pun životinja, ovoj šlem, svoj nož, svoj sat. Jedan poruku nosi važnu (pre veka kralj ga poslao), drugi okreće vola na ražnju svak nastavlja svoj posao.

A, vidim, koprivu bariš za večeru. I jedan me crv ne ostavlja na miru: kako u tu istinu, kuvanu govedinu, možeš da veruješ bareći koprivu?

Orao, koji lebdi kao vaga u visini i slobodi, da li zna čemu služe brzina i snaga u kavezu jedan ipo sa dva? Je li jelen i u kavezu jelen?

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

godine pređe Kićan, Isailo, Ivan i sa njima nekakav gospodin Mijuško, donesu nešto baruta i jedan doboš, i kažu mi da i’ je car poslao da se dižemo na Turke, da i’ tučemo i gonimo, dok i velika vojska ne pređe.

Sutradan odem sa Arsom na jedan doksat, odakle smo gledali vrlo mnogo svakojaki’ oficira u manastirskoj porti. I ja se začudim — priča mi moj otac —

’ i proče. Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.” „Docnije dođe jedan oficir k nama i zapita: ,Ko je tu knez Aleksa?’ i Arsa mu odgovori: ,Ovo je’ i pruži ruku na mene.

Vaše Veličestvo... ja sam šnajder! — pa sam vidno vojsku gde se sprema na Turke, pa sam uzeo nešto baruta i jedan doboš i otišao sam knezu Aleksi te krenuo narod i Turke rasterali.’ Car nešto reče nemački — a on se pokloni pa ode.

beratima u Srbiji bile, uzimali su od svakog žita, krome sitne proje, desetu oku; na oženjenu glavu uzimali su po jedan groš, i to se zvalo glavnica, i baštenicu 20 para uzimali su za sve sitnice, tj.

jer kad su me hteli popiti, vrlo sam se bio uplašio, a osobito kad su me za vrat u̓vatili i oltaru poveli, jer onaj jedan đakon što me je vodio reče mi polako od šale: ,,Reci zbogom beli svete, sad ćeš da pogineš!

” Mi mlađi popovi uredimo, i kako klepalo udari i narod u crkvu povrvi, a mi po jedan stanemo na vratima, i ljude propuštamo redom, starije napred, a žene vraćamo da idu na druga, zapadna vrata u prepratu

da sa velikim molčanijem idu na celivanje, najpre stari ljudi, a posle žene, potom devojke, i sve po dvoje pred ikonom u jedan red po dvaput se prekrste, na desnu stranu oltara, pak levu celivaju.

Jošt i to smo uredili i svaki sveštenik svoju nuriju popiše žensko i muško do sedam godina u jedan tefter. I zapovedimo starešinama (kućevnim), da svako mora dovesti na ispovest a starešina mora najposle ostati.

On pošlje to pismo Hadži-Mustafa-paši u Beograd. Posle nekog vremena dođe jedan pašin kavaz u Brankovinu našoj kući na konak, i sve se tajno sa mojim ocem razgovara.

i nji̓ 27 za jednoga kneza Ranka udave s konopcem nasred čaršije, i po turskom običaju kad jednog udave — pukne jedan top.

Očima jedan drugoga pitali su: gde je naš stari Hadži-Musta-paša, ne možemo da ga poznamo, ovo nije on no Grk Metodije mučitelj (govo

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Siromah Sima! Sad će imati posla! A to je jedan pošten čovek. Nije bogzna kakav gazda. Ima nešto baštine i mala, petla i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega

— Hajdemo, hoćemo li? — upita jedan od njih ispivši polić do dna. — Neka još, dok ode. kmet — odgovori drugi, a ispod stola sklonio ruku i u njoj paklo

Je li ovo arnautluk, šta li je? — poče vikati gazda Raka. Ljudi se samo zgledaše; neki se osmehnuše i šanuše jedan drugome: »Eto ga opet! E, crkao bi da se ne sudi!« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno.

Obre se na jedan mah učitelj, zdepana neka ljudeskara s postriženim brkovima i boginjavim licem; nekakvu singavu kaputinu preturio preko

Kad tamo, a Đura i Spasoje deljaju nekakvo drvo i grade nešto. Nešto mere jedan drugome vrat iverom, pa opet mere na onome drvetu, a smeju se da popucaju od smeha.

— reče Sima zagledajući je. — Ne može to nijedan vo u našem selu poneti. — Ima jedan te će moći — prihvatiti Spasoje. — Golem je zijanćar — reče Đura — pa mu valja podobru udariti.

— A ne brini se, može ti lasno i pasti — reći će Spasoje. Sima spusti vreću na jedan kamen, pa sede i poče: — Udarih na školu, pa htedoh pući od smeha onoj vraškoj deci... E baš su đavoli!

Vide gde se udara na stoku, pa hajd̓ i mi, veli, na ćurke — reče Spasoje i prisloni već gotovu rogu uz jedan grm. — E hoćemo li kući? Sad će i mrak. Hajde i ti, Simo, ako ćeš naniže. I sva tri pođoše niz osoje.

U mehani već zasela ova četvorica pa igraju žandara, a pred svakim po polić rakije. Dolazi još selaka — po jedan ili po dvojica. Mehandžija trči tamo-amo, dodaje kavu, rakiju, vino, vatru. Pomoli se i učitelj, nazva: »dobar veče!

Što zapovedate? — Daj vina!... Sedi, učitelju, kad si i ti tu, da posedimo — reče jedan od njih nekako važno i rastegnuto. Svi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svima gostima.

Sedi, učitelju, kad si i ti tu, da posedimo — reče jedan od njih nekako važno i rastegnuto. Svi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svima gostima.

Učitelj je veoma uvažavao ta dva praktikanta, i često je govorio da nije lako naći njihove »dekoracije«. Jedan podugačak, brkova obešenih naniže, te su mu se često seljaci zbog tog i smejali.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je. On nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od onih što nam stvoriše narodnu

nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od onih što nam stvoriše narodnu mudrost, naše poslovice... I eto, ta dva čoveka bili su prvi ljudi u Crnoj Bari.

Ne prođe mnogo, a tek vidiš: s jedne strane jedan, s druge drugi, dolaze sudnici. Ne vidiš tu mladića: sve sami sedi perčini.

Prilaze mirno i ozbiljno jedan drugom i zdrave se. Onda posedaju i razgovaraju. Razgovor im pametan, šala uljudna. Nikad kavge ni inata, nikad vike ni

To je kao lepa guja: šarena, a puna otrova. Što mi se ulaguje?... On je Turčin, a ja sam Srbin, i mi ne možemo jedan drugome dobra misliti!... Gde je njegov život, tu je moja smrt; gde je meni dobro, tu je njemu nesreća!

Evo ti duhana. Ti pušiš, čini mi se? Marinko diže glavu i ispravi se tek upola; priđe minderluku i spusti na i samo jedan malen delić svoga tela. I zagleda se Turčinu u lice.

— Zavade se dvojica — šapuće on — a ja tamo te spotaknem ugarke. Povučem stranu jednom, i on dobija... Jedan pada, drugi skače... uz jednog prijatelji, uz drugog prijatelji, pa se i oni zavađaju... I čisto gleda očima taj lom.

Obe kuće pune naroda i berićeta. Od vajkada bili su u pozajmenici. Letinu su sabirali jedan drugom zajednički. Nije hteo Ivan gutljaja rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega.

Ali su se pazili. Od milosti zvahu jedan drugog „jaranom”. Bili su najbolji momci u Crnoj Bari. Ko obori Lazara, neće Stanka; ko nadskoči Stanku, neće Lazaru;

I strašno se beše rešiti na taj korak, tim strašnije što Lazar dosad ne ču slična primera... Ali sad, kad mu i jedan star čovek veli ono isto što mu jednako njegova crna misao šapuće, sad mu se učini da je u pravu da tako uradi!...

Mladež zametnula igru, odskaču jedan drugom. Lazar se uputi Stanku. — Stani-de, Lazo! — reče Stanko Jurišić. — Odskoči Šokčaniću, tako ti krsnog imena!...

Lazar skoči i doskoči mu. Pera skoči opet na belegu. Otpoče nadmetanje. Ali nabrzo ubarabariše. Jedan drugom ne mogoše odskočiti... Svi stali i glede. I devojke dođoše; čak i Stanka prenuše iz njegovog raja.

Dučić, Jovan - PESME

Poljubac njezin beše tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava.

Prenula se naglo sva dvorana ova: Svak oseti da je tude u samoći Gladijator jedan umro ove noći, Mlad, srušen, i ranjen već dvaest vekova. ZAŠTO?

Dokle zvezde brode Jedne bezimene noći, pored vode. KRAJ MORA Iz Boke Lav kameni jedan iz mletačkih dana Ozbiljan i mračan još na trgu sedi, Na obali mora.

Sve je mirno tako. Na vodama leži krv večernjeg sunca, Dimi se, i hladi, i mrzne polako. Albatros je jedan kružio nad vodom, Zalutao amo ko zna s koga mora.

Tude se biju za nas Večito Juče i Danas. Na pesku moga vrta, Razliven sav u zlatu, Po sunčanome satu Jedan zrak s neba bludi: I ravnodušno crta Put zemlje i vek ljudi.

Ima i na tlu očajnome Uvek kap Božja koja kapi, I krvožedni krik Salome, I jedan prorok koji vapi. Nigde ni pustoš nije sama, Svud srce ljudsko sebe seje, Svud se useli ljudska čama — Sve se na

Svuda gde dođe bol čoveka, Ispuni ponor koji zjapi: Od jedne suze tisuć reka! I svud po jedan prorok vapi. NOĆ Padaju sutoni prvi plavi, I zvezda već zrači s rečnog dna. Zasipa s topola mir po travi...

Prolaze kroz nju sjajne vreže, I jedan crni refren zloći; Jejina jedna tu sad leže Novog i strašnog cara noći. Stoji pod suncem koje daždi Tvrđava usred

I taj jad u duši što te na nju seća, To je jedan njezin zaostali deo. Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko: Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.

Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta... Još jedan dan samo hteli bi svom snagom, Jedan, samo jedan!

Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta... Još jedan dan samo hteli bi svom snagom, Jedan, samo jedan!

Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta... Još jedan dan samo hteli bi svom snagom, Jedan, samo jedan! Vaj, dok se, sve brže, Kroz kobnu noć čuje kako besno rže Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ajaoh! Strašne slike! Uđosmo u jednu malu sobu. Bila su samo dva kreveta. Jedan prazan, a na drugom jedan čovek. On je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas. Oh, bože, kakav je to pogled?!

Ajaoh! Strašne slike! Uđosmo u jednu malu sobu. Bila su samo dva kreveta. Jedan prazan, a na drugom jedan čovek. On je sedeo licem okrenut nama i gledao je u nas. Oh, bože, kakav je to pogled?!

Poverljivo, blago, kuražno, pa desperatno. A sve skupa strašno, nejasno i ukočeno. I na mome drugu Joci video se jedan težak utisak. On priđe s puno ozbiljnosti i ljubavi bolesniku i pruži mu ruku: — Kako si, brat-Đoko?

Onda je ispod pazuha izvadio jedan čitav somun i dao ga meni. Sasvim se lepo sećam toga somuna i onoga vezikatora što su ga zalepili tati. Badava!

belo, daleko, pustoš, beskonačnost, i samo kao da se tamo čak u dnu, u strani, jedva primetno, nerazgovetno opaža jedan krajičak neba Svi smo ćutali.

Ali ne!... Našto sva ta komendija? Našto pretvaranje, našto laganje sebe sama? Došlo mi čisto da plačem! Kakav jedan „sistem”, kakvo „filozofisanje”!

Kako se svi nameštaju, gledaju je li on dobro, i onda — kas, kas, kas! Jedan oblak prašine, i ništa se više ne vidi! Mnogo sam još sanjao i „filozofisao”.

Odnekud puše vetar, i to tih, topal, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vijor. I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica.

Eh, šta sam tada mislio, šta osećao, šta hteo? Zar da živim bez nje, zar... Ali jedan vijor! Pa Stanke se sećam! A i kako ne? Sećam se onoga prvoga večera što sam proveo u njihovoj kući. Ah, to veče!

” I vrata se zatvoriše. Mama se vrati. Čujem u avliji korake i lupu od batine kojom se Đorđe poštapa. Još jedan trenutak i — sve je izgubljeno! — Mamo! — Šta, brate? — Mamo!... Ja.. ti... Još malo pa je — docne!

— Idi! To je jedno dobro i čestito dete! Znala sam joj i mater — krasna žena! I Ćorđe je jedan po jedan čovek! On, eto, sad nije nizašto, ali se još ne da!

— Idi! To je jedno dobro i čestito dete! Znala sam joj i mater — krasna žena! I Ćorđe je jedan po jedan čovek! On, eto, sad nije nizašto, ali se još ne da!

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Pojedine pevače već poznaje sav komšiluk po glasu. Tako, na primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat.

I jedan i drugi pop iz ovog mesta gde se naša priča razvija, mogao je začudo i za pripovest mnogo krofni pojesti. Već čisto čov

Ako bogatiji umre, oglašuju ga sva zvona i činodejstvuju oba popa; a ako siromašniji, onda, naravno, samo jedan pop. Ide, pa malo peva on, malo crkvenjak, a malo đaci, tako naizmence.

a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan k’o drugi.

Na jedan tako bačen sekser vele da je tako silno poleteo i odgurnuo onoga ispred sebe, da je ovaj jadnik poleteo u neku baricu,

I jedan i drugi odavno su u tom selu, još otkako su se oženili, a oženili su se čim su svršili u Karlovcima bogosloviju, a ovu

Oženili su se iz istoga mesta u kome danas popuju. Pop Ćira uzeo gospodin-popinu, a pop Spira tutorovu ćerku; ni jedan iz ljubavi. U oglašenom stečaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su čuli tek kad su se prijavili.

koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan vandrokaš sajdžija koga su bili pritvorili zbog krađe prilikom prosjačenja, pa ga pop Ćira spasao od batina, a on mu

rekla: »Dođe mi da se i sama obesim kraj štogla, da mu bude srce na mestu, pa da vidim ’oće l’ onda lanuti, obešenjak jedan!« A kad se odobrovolji, a on se najpre zaceni kao da hoće da kašlje. Koliko je samo puta noću prevario pop-Ćiru.

U selu nema ni danas bogzna kakvih promena. Jedan dan je k’o i drugi. Život teče dosta monotono i dremljivo kao život kakve báke u zapećku.

Iščekivao se svakog dana taj novi učitelj, mlad jedan bogoslov, namesto starog učitelja, gospodina Trifuna, koji je odavno već bio za penziju i iščekivao je, a boga mi ju je

Pišu mi odande da je prvi momak u Talijanskoj! A di bi i bio drukčiji nemeški sin!« — A onaj zadovoljan donosi još jedan bokal.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

— A vi izvolite k meni sa celom familijom. — Milo će mi biti. Sad Ljuba doprati gospođu Jelku u jedan dućan gde je imala nešto kupovati, pa onda s njom u bircauz, pa ih sve u svoju kuću doprati. Ljuba ih ugošćava.

— Ženske pripravljaju večeru. — U početku sve jedan drugog hvata, napipavaju ko šta ima. Ljuba je sasvim zadovoljan, a i Peršunović zadovoljan je sa licem, samo rad je znati

— Čitala sam od Dima „Draj Musketire“. — Šta su to ti mušketari? — O, to je vrlo lepa nemecka knjiga, jedan vrlo lep roman! — A vi samo nemačke knjige čitate, a srpske? — Srpske? Ah, nisam još nijednu pročitala! — Kako to?

Ostajem vaš iskreni Ljuba Čekmedžijić Sa ovim pismom, dakle, osvetio se Ljuba u jedan mah i Rediću i Belkiću. I vrlo je pametno učinio Ljuba što je to pismo pisao, jer je već prsten gospođice Anke sa

Zar da pristane na manje od hiljade forinti? Ne, davno se oženio jedan njegov prijatelj kom je tast obrekao hiljadu forinti, a kad tamo, a on dobio samo sedam stotina, te zbog tri stotine ima

On je mislio da se mane za neko vreme ženidbe, al’, međutim, oženio se vrlo dobro jedan prisni njegov prijatelj, te tako opet dobije volju va ženidbu. U varoši G.

FrajlaJulka pravi bukete, jedan dâ Ružičiću a drugi Ljubi. Ljuba bi voleo da Ružičiću nije dala, al’ opet stiša mu se duša, samo kad je i njemu dala.

Dođu do vrata; Ljuba zaustavi frajlu. — Al’, molim, stanite samo malo. Već ima sat jedan kako hoću nešto da vam reknem, pa opet nisam mogao, kanda mi neko jezik zavezao. Sad sam se malo raskuražio.

— Dakle, hoćemo l’ ići? — Hoćemo — hajd’mo! Za jedan sat sve je već u pripravnosti, pa se krenu, i to drugim putem, unaokolo, „da se Vlasi ne sete”.

kompozicion — to je sasvim drugo, to je muzikališe dihtung — tako nas je klavirmajster učio; a akompanjiren, to je kad jedan drugome u muzici ili pevanju — kako se kaže — pomaže.

— A znate, frajlice, zašto se tako zove? — Ne znam. — Sad ću vam kazati. Meni je pripovedao to jedan trgovački kalfa, koji je bio u Beču u kondiciji.

— Ne znam. — Sad ću vam kazati. Meni je pripovedao to jedan trgovački kalfa, koji je bio u Beču u kondiciji. Jedan nemački študent, Ne znam, u Frankfurtu ili u Brandenburgu, prvi je tu modu izmislio.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

i kuvar sa onom važnošću figure iz diplomatskog tela, tvrdi javno i ubedljivo da će ofanziva početi tačno u ponoć i jedan minut.... — O Boga mu.... — Savski most tek što nije odletio u vazduh.

kako ga ta gomila sve više i čudno draži i kako ga spopade jedna sasvim luda želja: da kao lud skoči i popne se na jedan od onih sanduka onde, ispred nekog dućana, pa da svu onu svetinu rasturi prosto sa nekoliko reči.

samo je jedno sanjarsko lenstvovanje, nedostojno čoveka koji mora da voli onaj drugi, pun tragičnih, velikih strasti, jedan bujan ti buran, pobednički život. Ja ne znam i nikad ništa ne mogu znati.

Najedanput neko čudno osećanje strogosti kao prostruja kroz samu njegovu krv i on lepo opazi kako se jedan oštar nabor prikupi i steže između njegovih obrva.

Tamo dole, u tesnim i bednim prostorijama najosetljivijeg u tom trenutku, nerva u delikatnom mehanizmu mobilizacije, jedan pust jarosan haos besneo je orkanskim besom.

i zagrljaji, ono trzanje srcâ i uzdisanje, sva ta nesavladljiva i tajna snaga pobesnelih temperamenata slila se bila u jedan pun groznice i neke mutne jeze zvuk i zadah smrti. — Živeli ovi u žaketima i gerocima!

prestao dvoboj baterija, Hristić, uklješten i raskrečen usred nekog oštrog kamenja, osta još neko vreme na osmatračnici. Jedan dražesni odmor što je nastao posle neizdržljivo zamorne napetosti za sve vreme one strahovite lomnjave eksploziva,

Nad suncem, na plavom nebu, jedan dugi olovni oblak, kao ogromno horizontalno položeno stablo, zaklanjao je jednim svojim krajem polovinu zlatnog

Međutim, više nego svaki drugi ja osećam potrebu jasnoće i to je jedan od mojih nepostižnih ideala. Ja bolujem od nepodnošljive neodređenosti; dvoumica to je moja teška, fatalna boljka.

okaj Jurišić ništa od toga neće da razume nego smesta osuđuje i to na jedan brutalan, njemu svojstven, uočljiv način koji vređa.

I neizdržljivo mučen baš onim pojavama, on se brzo podiže, upali sveću i uze jedan zavežljaj njezinih pisama, marljivo složenih, pa ih stade po redu čitati, gutati.

divizije, što se u najvećem neredu probijala i dalje kroz kukuruze lomeći ih, žurno odmicao drumom Bog bi znao gde, jedan armijski automobil, za kojim se vukao ogroman rep prašine, dojuri mu munjevito u susret.

Afrika

Vuije da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flore; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i Amerike.

Prašina. Hoteli ogromni, tamni, dugački, sa čardacima kao u Prištini. Pošta džinovska. Na post–restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju?

Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća mi pažnju na crnca koji pokazuje ogromnog pitona.

Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima.

vitki i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i spavaju pravo kao posečena stabla jedan kraj drugog. Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež.

Let im je najmanje od po sto metara. S vremena na vreme proplovi između njih pokoji snežno beli list. Jedan mornar mi kaže da je to od cveća koje cveta na obalama, četrdeset do pedeset kilometara odavde.

Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.

Razumljivo je dakle zašto, kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz poluzaspalih kuća, pa da onda nas uvede, to niko ne shvata čudnim ni

Sva je jedan jedini muskul prevučen tamnom blistavom kožom: nigde opšte duge savršene linije ne prekida ni ugojenost ni jači mišić.

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo zadocnili.

Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru: „Dobro, teraj na brod, teraj na brod!

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

JUCA: Vi ste pri prosidbi kazivali da ste kapitalist od sto hiljadi forinti, a sad kažete da ne možete jedan šešir da kupite. To je očevidna prevara. Za takovo što pravedno je da se žena rastavi. — A šta tu treba više razgovora?

Moramo da propadnimo sviju. MIŠIĆ: Sad su već drugojačije počeli raditi. Tako juče čitam u novinama gdi jedan momak javlja da je od dvadeset i četiri godine, lep i dobro vospitan, i želi izigrati se na loteriji.

MIŠIĆ: Čekajte da vam kažem što stoji u novina. Jedan je iznašao u Berlinu nov neki način luftbalon praviti i to isključitelno konjskom mašću. Zato se sad obz³³ Rđav posledak.

(Petru.) Gdi ti je gospodična? PETAR: Šta velite, gospodine? MIŠIĆ: Ovaj je dobar za tajni razgovor. (Da mu jedan-dva desetaka.) Na, idi pij štogod! PETAR: O, vala bogu, od pet godina vido i ja srebernjaka u ruci!

PETAR: A? JANjA: Djavol ti izio, nećiš više da mi baciš žeravica u moju srcu! (Donese jedan veliki protokol.) Evo tefteru: „Osamnaesti juli pogodi Petru Jovanov sluga, za godina po trideset forinta.

JANjA: Da vam dam pet forinta. MIŠIĆ: Ostavite se vi toga. JANjA: Evo da si ubiim, da vam dam jedan dukat. MIŠIĆ: Ne Mogu ja to činiti. JANjA: Gospodin notarius, ja sum nemeš! MIŠIĆ: Ovo je stvar kriminalna.

MIŠIĆ: Bez koji se ne mogu dukati povratiti. JANjA: Oćite da mi otmite sa sila? MIŠIĆ: Što jedan poklanja, drugi, koj prima, ne otima. JANjA: Znajte što, gospodin notarius? Ta mi smo rod; ajde da delimo.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Bila su to mala, brza, crna, putnička kola, tako reći samo jedan sanduk, postavljen crnim, svilenim velurom. Sanduk, koji je visio sa četiri velika točka. Sa četiri debela kaiša.

A listovi podnaduli. Garsuli je nosio crne kilote, od velura, i svilene čarape. Izgledalo je kao da čini jedan korak napred, a dva nazad. Smešio se na svakoga, a veslao je rukama, kao što se na Krfu vesla.

Ukor je bio „ex Consilio Bellico“ i težak udar za starog vojnika. Jedan od onih udaraca koji skraćuju život, a koji se, u starosti, više ne očekuju, ne shvataju, ne zaslužuju.

“ Garsulija je, međutim, ćutanje starca dovodilo do besnila i on je počeo da galami, kao pred svojim pisarima. U jedan mah, dohvatio je štap kao da hoće da odalami starca, ali ga je samo spustio na patos između sebe i Engelshofena, valjda

Te vrpce bi visile, pod tronošcem, koji bi se tada pokrio. Igra se sastojala u tome da jedan od igrača ima, dole, da zavuče ruku i cimne jednu vrpcu, na „tri“, Derući se prethodno „jedan, dva, tri“.

se sastojala u tome da jedan od igrača ima, dole, da zavuče ruku i cimne jednu vrpcu, na „tri“, Derući se prethodno „jedan, dva, tri“.

Urnebes bi bio veliki i svaki se kreveljio. Svi su pisali po jedan, bečki, cvancik, a katkad – kad se igralo hazardno – po jedan talir ćesarski.

Svi su pisali po jedan, bečki, cvancik, a katkad – kad se igralo hazardno – po jedan talir ćesarski. Ako bi onaj, koji cima, pogodio, sve je nosio, ako nije, igralo se dalje i cimao je idući.

Parada je počela razmeštanjem pisarskih stolova, akata, fiscikula. Po stolovima razmeštahu mastionice, a jedan oficir privodio je stolu, Isakoviče.

Niti će biti vojnici. Garsuli nije bio glup čovek. On je znao da, jedan čovek, ima samo ograničene mogućnosti. Njemu je bilo stalo da se legalno pitanje u redu reši, a šta će biti posle, o

Ne smeju, bez odobrenja, da napuste zemlju, na koju se preseljavaju. Kad je to grof izustio, začu se jedan oštar zvižduk, kao što se dželebdžije dozviždavaju i, odmah zatim, uzvici: „Nećemo da budemo pavori!

„Majku ti šokačku“, derali su se, „čekaj da ti dovedemo perikmahera.“ Sve što bi jedan počeo da viče, među njima, odmah je počela da ponavlja sva gomila.

Teodosije - ŽITIJA

A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožajma, i da se s blagorodnim mladićima veseli.

A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božastveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj Gori, pošto ga je najpre utvrdio

Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne

i omivši svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše: — Ovaj je mladić, deco, Božji učenik, a obrazom monaštva je jedan naš brat, a sin je blagočastivoga cara srpskog.

A ovi rekoše da su Lavrani, i jedan od onih koji su bili sa njima, izbegavši, dođe u Lavru i ispriča šta im se dogodilo.

Primivši doneseno mu zlato, jedan deo odeli ništima, a ostalim poče zidati ćelije dvospratne i trospratne, i tu na gradu Zigu iza velike crkve poče

Jer kakva ti je pohvala da kao jedan od tuđinaca u tuđini život svoj skončaš, i to u pustinji? A on reče njima: — Šta radite plačući te mi slabite dušu?

I svakoga od blagorodnih prema uzrastu, prema vernosti i prema časti darovaše samodršci, s jedne strane zato što je jedan ostavljao vlast, a s druge strane što je drugi primao. Sve su naslađivali, veselili i gostili. I tako je ovo bilo.

A kada je sin prišao ocu da ga celuje, i kada se udostojiše davnašnje želje da jedan drugoga vide — o, neiskazane njihove radosti, što je ne umem opisati!

A bogomudri opet iznese caru drugu molbu: — Ima jedan opusteli manastir, koji se zove Hilandar, pa ako hoće tvoje Carstvo da učini dobro meni i mome ocu, daj nam ovaj

punom ljubavlju dadoše Hilandar, koji se svetom starcu i svideo, položivši zavet da će Vatoped i Hilandar ljubavlju biti jedan manastir.

prizor krajnje smernosti: onaj koji je nekada bio visok i ležao u zlatnoj i mekoj postelji, ležaše samo na rogozini kao jedan od poslednjih i ubogih ljudi, dišući poslednjim dahom.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

U svakoj oblasti ima jedan određen pravac, duž koga se najjasnije vide promene psihičkih osobina raznih etničkih grupa.

Mi ćemo ih često upotrebljavati da bolje istaknemo razlike između pojedinih etničkih grupa. Ali su one samo jedan među tolikim drugim vrlo mnogobrojnim znacima, koji su karakteristika psihičkog tipa nekog stanovništva.

)* Sa razlogom su odbačene teorije prema kojima bi jedan ceo narod pripadao jednoj antropološkoj rasi i po kojima bi psihičke osobine poticale iz antropoloških, tako da bi čak

ili vrlo slični, isto tako i osnovni običaji i narodna shvatanja, na koje je docnije razviće manje uticalo, čine jedan deo zajedničkog nasleđa Južnih Slovena, iako ovi narodi, na Poluostrvu i van njega, stanuju u oblastima vrlo

Sem toga društvene prilike i načini etničkih asimilacija, kojima se jedan narod preobražava, bili su različni na istoku i na zapadu.

Vođe generacija su izjavljivale i ponavljale: „Mi hoćemo da činimo sa Srbima jedan narod kao što su veliki narodi u Evropi“.

godine, obrnula se u suprotnom smislu. Posle nekih ustezanja, Bugari nove Bugarske usvojiše za svoj književni jezik jedan dijalekat koji ih je najviše udaljavao od Srba.

Ali je za to potreban jedan period mira, jedna era demokratizacije, u kojoj treba prosvetiti narodne slojeve, naročito u Bugarskoj.

Uostalom oni nisu razdvojeni jasnim granicama: prelaze jedan u drugi prelaznim zonama čije se stanovništvo često može dodeliti jednom kao i drugom tipu.

Izgrađeni moralni pojmovi predstavljali su celinu, gotovo čitav jedan dobro utvrđen moralni sistem. Svaki član zadruge poznavao je usmeni zakon, zakon po kome se znalo šta treba a šta ne

Uzajamna naklonost i međusobno ekonomsko pomaganje. — Dirljivi su ljubav i poštovanje koje članovi zadruge imaju jedan prema drugome, kao i njihova solidarnost, naročito u najtežim prilikama.

Žene se ponašaju kao ljudi. Za narodnu stvar svi podnose najveće žrtve. Balkanski ratovi i Veliki rat samo su jedan od mnogobrojnih — ipak najstrašnijih — dokaza o dubini i plemenitosti ovog nacionalnog osećanja.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Noge na sebi nose čitavo jedno magare. Magare za sobom vuče mala kola, a kola voze jednog srditog čiču i jedan zavezan džak. Svaki čas čiča se okreće i nešto ljutito razgovara sa džakom.

Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan! Razbojnik džak samo ćuti, i na to čiča žalostivo zaključuje: — Ej, Tošo, Tošo, crni druže, zar kod toliko miša u

Eno još jednog mjeseca, viri iz rijeke! — A ja opet vidim jedan kako gleda kroz prozor moje krčme! — povika krčmar gledajući u prozorskom staklu sliku mjeseca.

Pojavi se čak i jedan stari som s ogromnim brkovima, pa kad ču čičino pitanje, on odrečno zavesla repom, a to je na njegovom nemuštom ribljem

— Eh, to vam znam i ja — reče čiča. — Oka prosa vrijedi osam dinara, ali jedan mačak Tošo valja tri carevine. — Jedan kradljivi mačak tri carevine?! —zagrajaše vrapci.

— Eh, to vam znam i ja — reče čiča. — Oka prosa vrijedi osam dinara, ali jedan mačak Tošo valja tri carevine. — Jedan kradljivi mačak tri carevine?! —zagrajaše vrapci.

u sivom džaku i voli slaninu, sir i ribu, a džak ćete poznati po tome što ne voli ni sir, ni ribu, a u njemu se nalazi jedan šaren mačak.

Pst, šušti trava, neko dolazi! Evo ga, zaustavlja se pored samog džaka. — Zdravo, rođače! — čuje se jedan debeli glas. Aha, to je vodeni miš. — Zdravo, zdravo! — cijuče neki tanak glasić.

Bila su to dva zeca. Poznao sam ih po glasu. — Brate moj slatki, treba odavde što prije da bježimo — reče jedan od njih. — Ovamo svake noći dolazi Žućo pas da juri krčmareve mačke. Na te riječi meni se sva koža naježi.

— I on je odmah prorekao da je lav u džaku, pa ga spopao strah. — Ama da to ne bude kakva podvala? — upita jedan od prisutnih. — Na ovome vašaru mnogo se podvaljuje, pa bi se moglo desiti i to da nam prodaješ mačka u džaku.

Mačak Tošo i Miš prorok tek su bili malo odmakli od svoga džaka kad se s drugog kraja njive javi jedan žalostiv pseći glas: — Auuu-vauuu! — zavijao je nepoznati — ko li će me noćas zaštititi od mrkog mede!

— Bolje ti je da ne znaš! — plašio ga je Šarov. Mogu ti samo toliko reći da je Mačak lav juče rastjerao čitav jedan vašar i opustio cijeli grad. Spasla se samo jedna buva koja se sakrila u njegov čupavi rep.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

duboko duboko Na dno svoga ponora Ko se ne razbije u paramparčad Ko ostane čitav i čitav ustane Taj igra KLINA Jedan bude klin drugi klešta Ostali su majstori Klešta dohvate klin za glavu Zubima ga rukama ga dohvate I vuku ga

mu se u zaborav Ovaj ga traži u travi Traži ga traži Gde ga sve ne traži I tražeći njega izgubi sebe ZAVODNIKA Jedan miluje nogu stolice Sve dok se stolica ne pokrene I da mu nogom slatki znak Drugi ljubi ključaonicu Ljubi je kako je

bude ružino drvo Neki budu vetrove kćeri Neki ružokradice Ružokradice se privuku ružinom drvetu Jedan od njih ukrade ružu U srce je svoje sakrije Vetrove se kćeri pojave Ugledaju obranu lepotu I pojure

rupu Miševi pojedu seme Na mestu ostanu mrtvi U praznoj se glavi vetar nastani I koti šarene vetriće TRULE KOBILE Jedan drugom budu kamen na srcu Kamen ko kuća Nijedan da se pod kamenom makne I jedan i drugi se polome Da bar prst

koti šarene vetriće TRULE KOBILE Jedan drugom budu kamen na srcu Kamen ko kuća Nijedan da se pod kamenom makne I jedan i drugi se polome Da bar prst podignu Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu Ili da bar trepnu Nijedan da se pod

bar prst podignu Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu Ili da bar trepnu Nijedan da se pod kamenom makne I jedan i drugi se polome I umore i od umora zaspe I tek u snu kosa im se digne na glavi (Ova igra dugo traje) LOVCA Neko

ruka maši za srce Da srce iz grudi ne iskoči Nema ni srca Ruke obe padnu Besposlene padnu u krilo Ni krila nema Na jedan dlan sad kiša pada Iz drugog dlana trava raste Šta da ti pričam (1954) KOST KOSTI I.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ, DRVEĆE SE PRELILO ZELENIM KREMOM, BEZ POSLA JE OSTAO JEDAN ZMAJ SA VISOKOM ZMAJEVSKOM STRUČNOM SPREMOM, MOTAO SE MEKO VREME PO GRADU, ČITAO OGLASE I KONKURSE IZ ŠTAMPE,

Nušić, Branislav - POKOJNIK

PREDIGRA Ukusno nameštena soba kod Marića. I PAVLE, MARIJA MARIJA (sobarica, starica, dolazi spolja): Gospodine, jedan gospodin; kaže pozvan je. PAVLE (za stočićem, zariven u jednu knjigu): A, da, neka uđe!

Razbijena je samo ova mala kaseta, koja je inače zaključana i u kojoj ja držim svoja pisma. Iz nje je, vidi se, ukraden jedan deo pisama. I AGENT: Znači, dakle, da nije koristoljublje po sredi.

Gospođo, gospodine! (Ode.) IV PAVLE, RINA PAVLE (zadubljen ponovo u knjigu). RINA (Pošto je bacila jedan prezriv pogled na Pavla, polazi u svoju sobu.

Koliko se sećam, lepa i prijatna ženica. ALjOŠA: Ona mene ostavila. PAVLE: Napustila vas? ALjOŠA: Da. Bio je tu jedan pevač, operski pevač, Pijerkovski. PAVLE: Rus? ALjOŠA: Ne Rus, Poljak. On je gostovao ovde...

PAVLE: Ta ostavite, molim vas! (Ode u sobu i vraća se noseći jedan bolji kaput.) Tako, skinite to! ALjOŠA: Ne tak, boga radi! PAVLE: Ta skinite to, kad vam kažem! ALjOŠA (skine).

u besu, u srdžbi, u pakosti, a znajući koliko ja cenim ovaj rukopis, može doći na paklenu misao da iz osvete izvuče jedan, dva, tri lista. LjUBOMIR: Ah! PAVLE: O, u pakosnome besu žene su kadre da učine najnerazmišljenija dela.

PAVLE (nervozno): Otkud ja to znam? MARIJA: Pitam zbog kofera, 'oću li onaj veći ili...? PAVLE: Nemojte ni jedan, ne treba mi! Neću ni jednu maramicu da iznesem iz ove kuće... Ne treba mi! MARIJA: Kako gospodin želi.

MARIJA: Kako gospodin želi. PAVLE: Ne treba mi ništa. Idite, zvaću vas! MARIJA (odlazi). XV PAVLE, RINA PAVLE (jedan trenutak razmišlja, zatim izvadi iz džepa sva pokradena pisma, zgužva ih i baci sa odvratnošću na pod).

ANTA: Pa ipak, pogrešili ste. Eto, baš znam jedan slučaj sa nekom Savetom Tomić. To je jedna čestita, ali sirota žena. Radi tako po kućama i izdržava se.

ANTA: Kažu, tako je po zakonu. NOVAKOVIĆ (hteo bi da uteši Rinu): Ja ne verujem da bi jedan zakon mogao služiti nasilju, jer to bi bilo nasilje. RINA (grleći Milana): Ja neću da se rastanemo!

Ovde je glavno i osnovno pitanje: kako može jedan čovek koga smo mi pre tri godine pošteno i srdačno sahranili, kako može taj i na osnovu čega...?

LjUBOMIR: Ko? (Pruža mu listove.) Eto, pune su novine. SVI (dreknu): Novine? (Razgrabe mu i svako otvara po jedan broj.) ANTA: Au, ala su krupni naslovi. SPASOJE (čita jedan naslov): Čujte samo, molim vas: „Mrtvi se dižu”.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ti shvataš, mladi prijatelju? - nasmešio se, samo što je to bio jedan od osmeha za koje se već sledećeg trenutka pitate jesu li i postojali. - Ti shvataš, mladi prijatelju? ponovio je.

Ovako će, sigurno kao što je sigurno da postojim, pasti ukor. Bilo je tri minuta do kraja časa, a jedan vrabac otresao je krila u žbunu ispod prozora.

Mirisalo je na kredu i naše proklete cipele, a posle ovoga časa trebalo je da imamo još jedan. Uzeh jedinu svoju svesku i pođoh ka vratima, a Novak upita je li to sve što imam.

- Ko je to, Vesna? - čuh Markotu kako pita i jedan, bašmebriga glas kako odgovara daje to Vesnin brat. - Polubrat, ako baš hoćete!

„Kakvo parčence!” — rekoh sebi. „Šta li je htela di mi kaže?” — pomislih, a onda odmahnuh rukom: jedan od onih malih majmuna kojima Vesna puni kuću svako božije nedeljno popodne. Vrlo važno!

Obrijan do temena, u nekim širokim gaćama, on je čitav jedan mesec jahao konje bez sedla, raspalio šamar snimatelju kad mu je ovaj nezgodno spomenuo majku i stekao ime Ataman.

Još smo išli za Baronicom, a oko nas je već bio jedan mali milion šmrkavaca. Iz kuća kraj kojih smo prolazili dopiralo je zveckanje kašika.

Idiot! I to idiot koji nije stigao da vidi kako u tom gradu jedino gradski deluju crkva i zatvor pred kojim jedan milicionar stoji tek onako: ovdašnji lopovi isuviše su vešti da bi sebi dozvolili letovanje iza rešetaka.

Stojeći na vrhovima prstiju, onako kao što ponekad stoje balerine, ona se zagrcavala govoreći da smo ludaci, da je ovo jedan sasvim šašav dan, ali da bi bilo idiotski izgubiti ma i jedan jedini trenutak od njega.

ona se zagrcavala govoreći da smo ludaci, da je ovo jedan sasvim šašav dan, ali da bi bilo idiotski izgubiti ma i jedan jedini trenutak od njega. Mogao sam da se složim s njom, ali nisam rekao ništa.

Ta profesorka bila je mirno, dremljivo stvorenje u već poodmaklim pedesetim. Jedan fosil iz mezozoika, u stvari, ali fosil koji je mogao da ti zalomi keca!

Setih se verovanja da vodeni cvetovi žive samo od izlaska do zalaska sunca i želudac mi se zgrči. Bio je to jedan od onih grčeva kakve osećate dok sanjate kako vas spuštaju u raku. Nisam hteo da mislim o tome.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Po tome naravno da je i dobru kuću vodio. Lako mu je kad je puna kuća. Glavna kuća mu je bila na jedan kat. Njegov stan imao je četiri sobe. Jedna soba za posetu, „fizitu“.

Suvonjava, visoka ženska oko četrdeset, pitomog izgleda. Uđu u kanapu. Tu je jedan stari bilijar, već iskrpljen, stolice dosta stare i otrcane, pa četiri mala zelena stola, i jedan veliki.

Uđu u kanapu. Tu je jedan stari bilijar, već iskrpljen, stolice dosta stare i otrcane, pa četiri mala zelena stola, i jedan veliki. Ima već i društva. — Daj, Saro, dvaput kave. — Odmah. — Hajd’, Sofro, sedimo. Šta ćemo se kartati?

Gospodar Sofra sedne sam za jedan sto, pa ište vina. Čamča mu donese, i sede do njega, gospođa Sara ostale goste služi. Čamči u glavi vrze se neki plan.

Treba znati da je gospodar Sofra Kirić izbrani „obštestva člen“, „trajtaer“, tojest jedan od trideset odbornika koji magistrat biraju.

— Ja ne bi’ za to bila. Čula sam kako je to teško biti na „iskušeniju“, onde jako sekiraju, ne jedan je od toga već umro. — Pa ne mora baš biti ni kaluđer, može biti prota, i to nije rđavo.

Ne ištem ni krajcare. Gospođa Tatijana malo misli se, pa opet: — Dajte mi na promišljanje jedan dan. — Nek’ bude tri dana. Sad zbogom! Imam posla. Posle tri dana poručite mi. — Zbogom.

Izvučem posle dišpensaciju i venčamo se, i tako dosad srećno živimo. Kupio sam joj posle jedan đerdan od bisera, šest nizova kao grašak, dao sam za njega šest hiljada forinti, istina crni’ banaka, al’ su tek opet

dobar stari „auspruh” dobiti, akov po sto forinti, a takovi plaćaju velikaši u Poljskoj najmanje pet stotina forinti za jedan akov. Eto profita! — Pravo kaže Čamča, tako je, nabavićemo i to.

ne onaku „šampanjersku” već pravu čašu, pa počne i on izvijati, pa dobije volju i Krečar, i Čamča, pa izmešaju glasove, jedan udari u bariton, a drugi u bas, pa se sastave opet u alto — užasan diskant.

Ta kad je čovek pogledao na Lenku, Pelagiju i pevajuće starce, tako je izgledalo kao kad čovek vidi u jedan mah kišu i dugu. Kad se ispevaše, domaćin dâ znak da se deca dalje, a mati to sve izredi.

— Dobro je, i ja sam poneo moj trajdrot i šešir, tako isto i Jova, i to sve pakovano metnuli smo u jedan platnarski sanduk. Je l’ kod tebe tako? — Jest.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

DA JOJ DUŠI, NI U DECI, NEĆE OSTATI TRAGA I UMRE, ŽALEĆI ŠTO NE MOŽE DA ZASITI BAR TELO, RAZDRAGANA UŽIVANjIMA 99 IX JEDAN OD NjIH, NAJBEDNIJI, SAČUVAO JE, I POSLE SMRTI, SJAJ SVOG BIĆA.

I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi.

I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi.

Neki, zaostali, uplakani, praštahu se, krsteći se. Jedan mu priđe sa malim detetom u šubari, tražeći vatru u kući, da skloni dete, već pomodrelo.

U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo.

vičući, otiskivali čamce od obale, dotle su neki promrzli bednici, najmljeni da vuku čamce ceo dan, celu noć i još jedan dan, uzvodu, već počeli da potežu užad i da gaze blato.

Miran i samouveren, predviđao je ceo put, sve događaje koji će doći, sve ljude, kako će se držati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa kapetanom Piščevičem, iz Šida, ne zadocni na okup, pod Varadinom.

Čitav jedan dželep volova, na koji su, iza jednog ćoška, naišli, naterali su, rikom i šalom, u beg. Zagušiše uske staze donjeg grada,

gvozdenih nabijača, škljocala, igala, nalivača, cevčica i svih drugih prokletih, zarđalih sitnica, koje su dodavali jedan drugom, uz grozne psovke, opet pevači zalelekaše ej... ej, što se posle razli po čitavom logoru, kao kukanje i zapevanje.

i ugušenom voljom i svešću, potpuno zaboraviv svoje na domu, bez razgovora i smeha, počeše da skaču, ređajući se jedan za drugim, putem kud projahaše oficiri, sa štapom u ruci.

Čestnjejši Isakovič probudio se, začuđen slikama nad glavom, satom koji mu je, mada opsova, odsvirao jedan menuet, bezbrojnim, tankonogim stočićima i svilenim pokrivačima, na kojima su spavale dve bele mačke.

Sve kazne oproštene za noćas... to jest... onaj jedan, za silovanje, šibe, kroz ceo puk.“ Tako je, eto, rešeno da se Slavonsko‑podunavskom polku pokaže krv, još pre no što

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

U Hercegovini, kada devojka opazi mlad mesec, treba da uzme malo zemlje ispod desne noge i jedan konjski klinac. „Kad to dvoje uzme u ruku, neka se okrene spram mjeseca i reče tri puta: ’o mjeseče!

I LOGIKA LjUBAVNE MAGIJE Ljubavna magija nije nikakav skup proizvoljno izabranih, bizarnih postupaka, nego predstavlja jedan sistem veoma precizno kodifikovanih simboličkih akcija u kojem ništa nije slučajno: ni vreme, ni mesto izvođenja, kao

strukture i semantike obreda ljubavne magije, koju je izvrsno izveo Ljubinko Radenković, pokazuje da se u njima koristi jedan razrađen i čvrsto fiksiran simbolički jezik u kojem su ključne metafore — promena, metamorfoza i plodnost, rodnost.

„Iznad Katlanovske Banje je na brdu jedan šupalj kamen, kroz koji se uoči petka ili nedelje provlače nerotkinje i stare devojke da bi dobile decu, odnosno da bi se

¹⁶ Jedan od najčešćih najpoznatijih i najraširenijih svadbenih običaja u našem narodu koji se vrši plodnosti radi jeste bacanje

Tako, na primer, iznad Katlanovske Banje uoči petka ili nedelje nerotkinja se provlači kroz jedan šupalj kamen da bi dobila decu.

Zato je i razumljivo što postoji čitav jedan razgranat sistem magijske zaštite od ovih zamišljenih opasnih uticaja. Jedan od glavnih uzroka nesreće mladenaca jesu

Zato je i razumljivo što postoji čitav jedan razgranat sistem magijske zaštite od ovih zamišljenih opasnih uticaja. Jedan od glavnih uzroka nesreće mladenaca jesu uroci i, posebno, zle oči.

Iz razumljivih razloga, porodilja takođe može na razne načine svojim magijskim delovanjem da jalovu ženu učini plodnom. Jedan od tih načina jeste da se nerotkinja okupa u vodi u kojoj se porodilja okupala trećeg dana posle porođaja i u kojoj se

obreda, čiji je cilj rađanje muške dece, istaknuto mesto imaju raznovrsni predmeti i atributi koji simbolizuju muškost. Jedan od najpoznatijih i najčešće korišćenih muških simbola u ovim obredima jeste svitnjak (gatnjak).

U prilog ovom objašnjenju govori i jedan tabu koji se odnosi na trudnicu. Naime, u Zeti se veruje da ne valja udariti trudnicu preslicom, jer će roditi žensko

⁶⁰ Jedan od njih u stvari je upozorenje da mladoj, kada ulazi u mladoženjinu kuću, „pakosni ljudi“ mogu staviti iglu ispod praga „da

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

O MEROPAHU Meropah da radi u nedelji dva dana pronijaru, jedan da kosi od jutra rana, jedan da u vinogradu kopa; jedan po žezi, uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan

O MEROPAHU Meropah da radi u nedelji dva dana pronijaru, jedan da kosi od jutra rana, jedan da u vinogradu kopa; jedan po žezi, uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan da na žrvnju melje

O MEROPAHU Meropah da radi u nedelji dva dana pronijaru, jedan da kosi od jutra rana, jedan da u vinogradu kopa; jedan po žezi, uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan da na žrvnju melje manastiru; jedan da popravlja vlastelinu

da kosi od jutra rana, jedan da u vinogradu kopa; jedan po žezi, uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan da na žrvnju melje manastiru; jedan da popravlja vlastelinu sleme, jedan da mu sprema za setvu seme; a što ostane u

da u vinogradu kopa; jedan po žezi, uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan da na žrvnju melje manastiru; jedan da popravlja vlastelinu sleme, jedan da mu sprema za setvu seme; a što ostane u nedelji dana da radi za sebe sama.

uza letnju jaru, da kamenje nosi na drum caru; jedan da na žrvnju melje manastiru; jedan da popravlja vlastelinu sleme, jedan da mu sprema za setvu seme; a što ostane u nedelji dana da radi za sebe sama.

katkad seti, za groblja bez suza i bez hlada, sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje jedan drugom iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni ne dolaze da sakriju od ljudi svoje milošte, kud put

Preskače Kaina i Avelja i bajku u Kani o hlebu koji jedan hiljade može da nahrani. Preskače deset zapovesti, a čita o Adamu i o Evi, priču o Ruti, o Mariji Magdaleni, o Sodomi

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Sami smo protiv svih. GLUVARENjE OGLAS I Traži se jedan svet, prekjuče iščezao. Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima.

Svi oni se traže. V Traži se jedan džemper. Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna seljanka sa Pelješca.

Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«.

su vešto strane jezike, baš kao šef recepcije u hotelu »Evropa«; bacali su tek zapaljene cigarete dok smo mi moljakali jedan drugoga: Ostavi da pušim!

Mislim, sva ta kuknjava za starim dobrim ćošetom, i kako mu nedostaju frendovi, i siromaštvo, i sve! Jedan tip u toj filmčugi dosledno kaže: »Blagosloveno vreme dosade...« Blagosloveno vreme sranja!

— zaključi neko. Mislio sam sve vreme na to kako je Vera poverovala u naše priče da negde mora da postoji jedan drugi svet, sa više smisla i radosti, tako različit od naše rodne provincije, u kojoj se noću čuju samo urlanje

Dvanaest sati udara, Tamnica se otvara, U tamnici nikog nema, Samo jedan popa drema; Hajmo, popo, napolje, Da vidimo kako je, Kako vojska maršira, Podigla se prašina, Kako vojska

Njena kći ima majčine oči boje dima. U isto vreme, iz suprotnog smera, svake nedelje dolazi jedan mladi čovek vodeći za ruku sina, koji se klatari u hodu baš kao i njegov otac.

Nešto severnije nalazi se parkić kod Skupštine. To je jedan kržljav, pretužan parkić, sa retkim oazama izgažene trave. Odlazim tamo posle Kinoteke da popušim cigaretu.

Sećate li se te truleži i rasutih utroba koje je ispovraćala noć? Danas, kad vam je trideset i pet godina, vidite jedan drugi svet.

mi se dopadnu: donosili vodu u vojničkoj čuturici izlažući se opasnostima, kupovali vence suvih smokava (jedna smokva, jedan lovorov list — bože, kako je to mirisalo!) i šumske jagode u malim sepetima od hrastove kore ?

Mladići su molili njenu majku da dozvoli da odigraju jedan ća-ća-ća i vraćali je uzbuđenu i nasmejanu, još toplu od igre, u beloj platnenoj haljini ispod koje su sevale njene

Matavulj, Simo - USKOK

— Sad ćemo doznati šta je. Općinski načelnik konte Pijero B., prvi vijećnik konte Marko Ivanović, još jedan vlastelin i tri trgovca prođoše kroz gomilu.

Najbolji utisak činjaše Ivanović muškim izgledom i držanjem. Jedan za drugim, popeše se uz kamene, uske stube, što izvode na bedem.

Građani, veseli što pretrpješe samo strah, idući kućama, počeše se šaliti i jedan drugom rugati, tvrdeći svaki za sebe da se nije ni najmanje prepao, da je znao e je njeka glupost tudeška, onoga

Zločin kakav doista nije učinio, jer kako bi onda jedan glavnokomandujući s njim razgovarao!? Biće da je uvrijedio kakvog velikaša, mnogo većeg od sebe!

— prihvati Ivanović... A ti, Pijero, samo kukaj kao udovica, kao što si navikao, mješte da se držiš kao kućić! Jedan od trgovaca opazi: — A, jesu goropadni ovi Tudeški!

svi pušahu iz predugačkih čibuka i kanda malo razgovarahu; svi, osim jednoga, imađahu fesove bez kićanka, a onaj jedan, na sredini klupe imao je kožni kalpak, a ispod struke mu provirivahu srebrne toke.

Pošto dva-tri puta uzdahnu, nastavi: — E, moj bane, pravo reče: e mi se sve čini kao san jedan! E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo!

Bremena za njim, na pognutim ženskim leđima, napominjahu vâle, koji bi se neprirodno valjali uz brdo jedan za drugim! I ta povorka, uz gole, ljute krše, pod natmurenim nebom, bješe simvolična!

Na sve strane, vele, žbiri i uhode, te može čoek prav pravcit zaglaviti, ako ga jedan od tijeh makne na dušu! A u sudu je, vele, jedna mjera za Latine, a druga za naše! Eto, kneže, na što se tuže!

Brastvenici s bjeguncem, skrenuvši nalijevo, brzo stigoše za jedan humak, gdje je bilo dragovo brastvo, osam kuća, prilično razmaknutijeh.

Janko otkloni stolicu, pa podvi noge. Pristav i Šuto zbiše se jedan uz drugoga, podalje i od trpeze i od glavara. Pa prionuše svi svojski, bez riječi.

— A naš stari đavo zbilja se zaljubio u njega. Čuste li đe ga nudi da ostane s nama. Budi bog s nama. Šta bi radio jedan takav gospodičić s nama! — Da ga razgovara kraj ognjišta! — doda smijući se Joke.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

MLADOŽENjA: Ja ću se vladati po vašem savetu. (Pođe.) PROVODADžIJA: Čoja za aljine da bude lepa, a ne kao što me je jedan s ovom prevario. Ali sam ga tako usrećio, svađaju se kao Cigani, to jest.

Znam da si zabunjena. DEVOJKA: E, zabunjena da! KUMAČA: More, čudno je kad se devojka udaje. Mene je jedanput jedan prosio, pa nisam mogla tri noći da spavam. DEVOJKA: A meni nije ništa.

DEVOJKA: Već to je opštepoznato. MLADOŽENjA: Vidićete kakav ću sproću vas biti. DEVOJKA: Mogućno je da ćete vi jedan učiniti izjatije. MLADOŽENjA: Vi ćete se uveriti. DEVOJKA: To ću dakle ja biti najsrećnija na svetu.

DEVOJKA: Zapovedajte. MLADOŽENjA: Ali, oćete l’ mi učiniti! DEVOJKA: Ako mogu, zašto ne. MLADOŽENjA: Jedan poljubac. DEVOJKA: A, od toga nema ništa. MLADOŽENjA: Vidite kakvi ste, a kako vas ja rado imam!

DEVOJKA (ustane): Oprostite, imam posla. MLADOŽENjA: Tu ne treba mlogo vremena, jedan poljubac! DEVOJKA: Vi me vređate time. MLADOŽENjA: Slatka gospodična, možete li biti tako svirepi?

DEVOJKA: Molim, prestante od toga jer ću pobeći. MLADOŽENjA: Samo jedan. DEVOJKA: Evo mi ide neko. MLADOŽENjA: Ah, kakvi ste! UGLED Z.

) He, he, al’ ćeš da se širiš. (Ona ga poljubi u ruku.) Sad moram da idem zašto imam, to jest, jošt jedan posao. Zbogom, snao, to jest! DEVOJKA: Službenica. (Provodadžija odlazi.) DEVOJKA (sama): Ju, blago meni!

drugi jedan crnomanjast drži se smrtan. (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet, pet, šest, sedam, osam, devet, deset - jedanaest,

drugi jedan crnomanjast drži se smrtan. (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet, pet, šest, sedam, osam, devet, deset - jedanaest, dvanaest - trinaest, cela istina.

ODJELENIJE TREĆE ŠEST NEDELjA POSLE VENČANjA UGLED 1. (Soba muževlja) MUŽ (sedi ia pregleda jedan protokol), ŽENA stupi ŽENA (trči k njemu): Otkad te nisam vidila!... MUŽ: Ima čitavo po sâta.

MUŽ: Kako more, ti to govoriš? ŽENA: A kako ti sa mnom postupaš? „Gospodična, molim za jedan poljubac; ja ću umreti, ako vas ne poljubim,“ a sad, kad ga žena ljubi, a on se tuđi. Sram da te bude!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Milovan Danojlić NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti Sadržaj JEDAN VEK DEČJE KNjIŽEVNOSTI 1 Uvodno pitanje 2 Moderni fenomen 4 Počeci 6 Dete i dečja književnost 8 Pribežište 13 Vaspitna

i dečja književnost 8 Pribežište 13 Vaspitna tendencija 16 Merila 19 NAIVNA PESMA 22 MESTO I ULOGA ZECA 35 JEDAN VID UPOTREBE DEČJE 48 KNjIŽEVNOSTI 48 ZMAJ 53 POBUNA PETLIĆA 61 ĆOPIĆEVE PRIČE IZ DETINjSTVA 70 DETE U LUKIĆEVOJ

GRUŽA 123 ROBINSON 126 ONO ŠTO NIKAD ZABORAVITI NEĆU 129 PISMO OSNOVCIMA 131 POSTSCRIPTUM 133 NAPOMENA 135 JEDAN VEK DEČJE KNjIŽEVNOSTI Uvodno pitanje Kada je, kako, pod kojim okolnostima nastala tzv.

Zbog njih, i samo zbog njih, razgovor o tzv. dečjoj književnosti dobija jedan mogući smisao. Takva dela nas navode na pomisao da je dečja književnost jedna mogućnost književnog izraza, jedna duhovna

U tom slučaju dečja publika nije grubi spoljašnji činilac, čije potrebe valja ropski zadovoljavati, nego tek jedan od mogućih pravaca širenja i odjekivanja. I doista, čisto dečja književnost nevažan je, niži, primenjeni književni posao.

Dečja književnost je, u ovom času, našla jedan od prečih puteva koji vodi ka tom cilju. NAIVNA PESMA I Okvir ove rasprave jeste dečja pesma i kritika dečje pesme —

Poeziji: jedan deo njene energije našao se u nevezanom stanju, pošto su moderni oblici odbijali da tu energiju prihvate.

potrebu za primerenom im poezijom. Mogućnosti prihvatanja poetske poruke, utvrđene kod dece, jesu već jedan objektivni činilac prema kojem se pesma može oblikovati, a da se time dete kao čitalac ni na koji način ne obavezuje.

Moderni pesnik istovremeno je i kritičar, i to jedan od prodornijih, upućenijih u tajne izvore svoje strasti. Ukratko, moderna poezija kao da gine u bezmerju kojem se

Pravi dečji pesnik postupa mudro i celishodno: jedan nesavršeni talenat pronalazi odgovarajuću formu, svoj okvir i svoju meru.

Korak ustranu, u kojem treba videti stvaralačko lukavstvo pomoću koga se jedan doživljaj stvarnosti, u celini, uobličava na nižem, poetski takođe zanimljivom nivou, hvata se, dakle, tamo gde je

Za njim skoči drugi, treći A za trećim i četvrti. Po ćilimu belom skaču Jedan drugom na krkaču; Premetnu se preko njuške, Valjaju se poleđuške.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Nego? Da mene samog obese? Lepo mi i vi govorite. MILČIKA: Za narodnost treba da se jedan žertvuje. ŠERBULIĆ: Pa baš ja da se žertvujem? Fala vam! MILČIKA: A kako ste pređe govorili?

LEPRŠIĆ: To je izdajstvo protiv narodnosti! ŠERBULIĆ: Neka je makar šta, tek ja jedan neću. LEPRŠIĆ: O, Miloš Obiliću, čuješ li ga? Srbine, Srbine, ne vređaj pepeo tvoji praotaca!

MILČIKA: Kad su ovi dana madžarski oficiri davali bal... NANČIKA: Mi smo zato išle da ne podozrevaju. MILČIKA: Jedan mi je tako lepo pravio kur. NANČIKA: Pst! Mi smo rodoljubice.

ZELENIĆKA: Bitka sentomaška biće najlepši predmet našim stihotvorcima. I sama sam počela jedan spjev, tako me je voshitilo... Koji hoće da predstavi sebi užasnost ove bitke, mora u umu voobraziti ceo predel.

Svi na noge, pa se oružajte! ŠERBULIĆ: Mi ne umemo tući se. SMRDIĆ: Mi smo u odboru. LEPRŠIĆ: Ja bi, ali šta jedan čovek može činiti. ZELENIĆKA: Sram i stid! Vi potomci Dušanovi? Odite, rodoljubice, da mi operemo obraz narodnosti!

GAVRILOVIĆ: A šta vam pomaže, kad nema odbora, a neće više ni biti. LEPRŠIĆ: Šta, i vi kvarite odbore, izdajnik jedan! (Udalji se.) SMRDIĆ: Mađaron! ŠERBULIĆ: Ne zaslužuje da živi među Srbljima, nego da se protera kao svaki drugi Madžar.

NANČIKA: Ovu našu prose. ŽUTILOV: Milči? NANČIKA: Ja sam odavno smotrila gdi jedan često prolazi pored pendžera i uvek baca oči gore. Sve sam mislila da l’ se nje tiče, i sad vidim da je istina.

SMRDIĆ: Zar smo mi zato krv prolivali? ŠERBULIĆ: Tako je. SMRDIĆ: I toliko stradali. ŠERBULIĆ: Već to bog jedan zna! SMRDIĆ: Pa kako vam dođe ta podlost do ruke? ŠERBULIĆ: Sam ne znam šta ću o tome da mislim.

ŽUTILOV: Šta, šta? Vi se usuđujete kvariti odbore? SMRDIĆ: Tako nam jednako preti. ŽUTILOV: Mrav jedan, da se usudi u odbor dirati! GAVRILOVIĆ: Bože sačuvaj! Ja ću nastojati da i vaš zet bude člen.

ŽUTILOV: Koji narodne činovnike oporočava, taj vređa sav narod. NANČIKA: Mađaron jedan! ZELENIĆKA: Razvratan Srbin! LEPRŠIĆ: Koji nema jedne iskre rodoljubija u sebi.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Od pisaca su pominjani ili oni koji imaju književnog uticaja, ili oni koji su karakteristični po jedno doba i po jedan književan pravac. Za najnovije doba uzimani su samo pisci od književne vrednosti.

Tu sam izneo razloge iz kojih nisam mogao usvojiti nijednu od ranijih podela, kao i razloge zašto sam dao ovu podelu. Jedan posao ovakve vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih

srbske slovesnosti, istoričari i filolozi upoznaju Srbe sa njihovom starom književnošću, koja je od XVII veka bila samo jedan mrtav spomenik prošlosti.

Isto tako Spiro Dimitrović Kotoranin, jedan od najranijih srpskih prevodilaca Šekspira, žali se, 1860, u jednom otvorenom pismu uredniku novosadske Slovenke što

Za Srbe su došli dani iskušenja i stradanja, i jedan zapis iz 1690. crta to stanje: »Oh! oh! i uvi mne! Luti strah i beda togda beše!

1735, zbog verskih gonjenja i zbog spahijskih ugnjetavanja, pobunio se jedan deo Srba u Banatu pod pečkanskim kapetanom Perom Segedincem.

Oni asimiluju jednoverne Grke i Cincare, i stvaraju jedan jak građanski stalež srpski, koji će više od sto godina biti glavni nosilac kulture među Srbima i stajati na čelu

U polovini XVIII veka prosvetni rad kod Srba se organizuje, ustanovljava se jedan narodni fond za izdržavanje škola, i veća mesta srpska dobijaju svoje škole i učitelje. Od 1770.

zemljopis, istorija, i drugi svetovni predmeti; ne donose se više bukvari i časlovci iz Rusije, no se piše i izdaje ceo jedan niz školskih udžbenika za crkvene i svetovne predmete; ustanovljava se stručan nadzor nad školama.

1758. jedan Grk iz Janjine, Dimitrije Teodosi, poslovođ u jednoj grčkoj štampariji u Mlecima, nabavio je slova i tipografa iz Moskve

Prelaženje Kurcbekove štamparije u srpske ruke pozdravljeno je kao jedan nacionalni uspeh i Novakovićeva »Slaveno-serbska, valahijska i vostočnih jazikov tipografija« naišla je na dobar odziv.

Oko 1700. pominje se i ceo jedan niz kaluđera prepisača crkvenih knjiga, koji svi nose naziv Račani: Kiprijan Račanin, Jerotej Račanin, Hristifor

Milićević, Vuk - Bespuće

I svi, u jedan mah, sa uzdahom olakšavanja, baciše karte, brišući maramama znojna lica pa posijedaše oko prozora. Napolju, jedno

Do njega, jedan visok, krupan, glavat Bosanac koji govori u basu, bubnja prstima po prozoru i svaki čas strahovito zijeva; jedan

njega, jedan visok, krupan, glavat Bosanac koji govori u basu, bubnja prstima po prozoru i svaki čas strahovito zijeva; jedan Srijemac, sitan, plav i kicoš, s visokom kragnom, crvenim prslukom i vazda tijesnim pantalonama, šara jednom olovčicom

crvenim prslukom i vazda tijesnim pantalonama, šara jednom olovčicom po mramornom stolu, ljuteći se što mu kiša pokvari jedan krasan sastanak u Tuškancu.

U njihovom društvu nalazio se još jedan mlad, štrkljast, golobrad đak, vjerovatno brucoš i na svaki način jedan nov gost kavane, koji nošaše s uživanjem cviker

U njihovom društvu nalazio se još jedan mlad, štrkljast, golobrad đak, vjerovatno brucoš i na svaki način jedan nov gost kavane, koji nošaše s uživanjem cviker i namještaše ga svaki čas, ogledajući se u velikim ogledalima uokolo,

Sa drugog stola zovnu jedan poznanik Gavru Đakovića da igraju bilijara. On mahnu rukom i odbi. Nije osjećao ni najmanje volje za igru.

I on, za jedan trenutak, nađe u sebi samo strašnu mržnju za njih i nizak prezir za sebe. On osjećaše neodoljivu potrebu da ode, da uteče

u uskim mantijama, sa crnim pojasima; većina sa dugačkim, ispijenim, izbrijanim licima, sa naočarima, skidajući u jedan mah, lagano i duboko, šešire, opazivši jednog kanonika, malog, zabreklog u salo, s nabubrenim, rumenim, čistim licem,

Usput ga srete jedan njegov kolega, uze mu cigaretu duvana i dvije krune na zajam: „do sutra“ . On mu ih dade bez riječi, rekavši da ide

Kad jedan Ličanin prođe pored Gavre Đakovića, zaostao, hitajući da dostigne ostale, on ga zapita. Dokle idete? — Preko mora,

On vidje gdje ih potrpaše u jedan drugi voz koji ode prije njegovog. Oni projuriše pored njega, sa pjesmom, grajom i galamom, nadvikivajući lupnjavu

Sremac, Stevan - PROZA

Poštar je VI klase, taman za jednu klasu stariji od mezulanskog konja, kako mu jednom reče jedan njegov kolega (starije klase, naravno) a da je pravde ili bar sreće u svetu za nj, kako on sam veli, on bi trebao već

S odadžijom je lepo živeo. Postali su i »pertu« i jedan drugog nazivahu »prikom«. Jova je često nudio odadžiju duvanom.

Da je jedared, pa da čovek rekne: Neka ga nosi đavo! I posle, da je samo to... — E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua! — Nije to, brate Jovane, »Ua!«, nego ti si udario i u neke špekulacije. Znamo mi sve to!

« A njemu je toliko i trebalo. Tek neka se zna »da u tom i u tom mestu živi Petar Ivanović Bopčinski«. Jedan mu je dopis bio i štampan ceo, a drugi u izvodu. Njegove, bože, radosti!

»More, ovo baš onako, veli Jova, kao ono u stikovima: »Svi Šajkaši odoše, lako, lako; samo jedan ostade, lagano!« Zatim bi išao redovno na kafu u kafanu kod Naste.

Ali Švaba se nije ljutio. Po nekim nama nepoznatim zakonima koji u vasioni vladaju, nekako se jedan drugom vanredno dopao: srodne duše, pa se dopunjavale.

vladao srpskim jezikom nego Švaba Kristijan, a naš, opet, maternji jezik pun je takvih finesa da još malo pa nećemo jedan drugome smeti ni boga nazvati! Tek će mu naš Jova reći: »’Ajde, kaži, Švabo: Raskiseliše li ti se opanci?

Nije ni čudo, kad je mufte! — veli Jova, pa se gladi po trbuhu. — Ohoho! Da bog poživi petoga džandara! Od pola jedan do dva imao je Jova dosta vremena da se naigra i našali sa Švabom. Sedeo bi uvek tako da izdaleka vidi šefa kad dolazi.

Pitaju jedan drugoga: »Pošto prase?« — i jedan drugom odgovara, svaki kaže pošto je kupio, ali svaki slaže, bar za jedan dinar kaže

Pitaju jedan drugoga: »Pošto prase?« — i jedan drugom odgovara, svaki kaže pošto je kupio, ali svaki slaže, bar za jedan dinar kaže da je manje platio, a odlazeći

Pitaju jedan drugoga: »Pošto prase?« — i jedan drugom odgovara, svaki kaže pošto je kupio, ali svaki slaže, bar za jedan dinar kaže da je manje platio, a odlazeći jedan na jednu a drugi na drugu stranu osvrću se jedan za drugim i gleda

drugom odgovara, svaki kaže pošto je kupio, ali svaki slaže, bar za jedan dinar kaže da je manje platio, a odlazeći jedan na jednu a drugi na drugu stranu osvrću se jedan za drugim i gleda jedan drugome prase, kao ono naše gospoje što

Radičević, Branko - PESME

Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj! Pored stene, pored žbuna Na vrletni stiže kraj. Kako stiže, sunce granu, Svetli s' gora i dolina, A

“ Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže I čudo ga snađe: „Jao mene, i do sada Šeta ja po gore, Ali ne ču još nikada Da

Usred mora gle vrletak, Onde samcit jedan cvetak, Naokolo morske pene, Nema druga, pa on vene. Tako i ja druga svoga Nemam ovde milenoga, Tako i ja tužim,

Sjajan oblak jedan do drugoga, Krajem oblak u dva divna reda, Sredom duga, moja staza vita, Vetar pirka, nosi unapreda, Zbogom, zemljo!

na zapadu jasno, Al' za goru zailaziš krasno, Tako krasno i u take slave Junačke su tada pale glave, Ugledô se jedan na drugoga, Popadao jedan kod drugoga, Ta rad one krasne domovine Ne žalio niko da pogine.

goru zailaziš krasno, Tako krasno i u take slave Junačke su tada pale glave, Ugledô se jedan na drugoga, Popadao jedan kod drugoga, Ta rad one krasne domovine Ne žalio niko da pogine.

“ jedan drugog kori, Živo s' radi, al niko s' ne mori, Gledni samo posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake, Ta tek št

Ode kolo, ode cela lupa, Vi stojite oko mene skupa, Sve tu soko jedan do drugoga, Samo nema međ vama jednoga, Oči vam se grozni suza pune, One vele: Arsa nama trune, Oh bez zbogom i

Pesme slavlja ubave slušali, Cveće leži u artiji suvo, Pesme slavlja vetar je oduvô, Al' mi ćemo kao što smo bili Jedan drugom svagda biti mili.

Ovo reko, Pegaza obodo, Te upravo nebesima odo. Pa kroz oblak, sad manji, sad veći, Prođo jedan, prođo drugi, treći, Pa udarim tad na jedan tavan, Tavan oblak, oblak samostavan.

Pa kroz oblak, sad manji, sad veći, Prođo jedan, prođo drugi, treći, Pa udarim tad na jedan tavan, Tavan oblak, oblak samostavan.

kamen, Onaj, brate, s Elikona plamen, Onaj odu od trijest prečaga, Još i druga beše čuda straga, Al' prednjači jedan kaluđere, Zavrgô se straotnim: jegože, Zavrgô se da me odadere, Ao mili što ću li ti Bože, Taka vrata, take

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Branko Ćopić JUTRA PLAVOG SLjEZA BAŠTA SLjEZOVE BOJE Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći.

umije samo ponešto oko male kazaljke, pa je njegovo određivanje vremena ispadalo, otprilike, ovako: — Još samo kolik za jedan nokat pa će podne.

— Đede, jesam li? — Hm, vidi ga. Dobićeš ti po turu, prisluškivalo jedan. Nijesu još za te taki razgovori ... Tako je to bilo u nezaboravna plava samardžijina vremena.

ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom: — Umukni, ti dolje, kenjac jedan. Durašno guramo dalje.

Pa još ako je taj slučajni namjernik neki kićeni pismenko (jedan od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili možda pomlađi, iza devetsto osamnaeste, koji štije i ćirilicu), onda,

— Rđak jedan — korio ga je djed izbolovanim glasom — šta on zna šta je svoja muka. Predomišljao se dragi bog bi l načinio goveče il

Šta ćeš, prođe tako čitav život, nesiguran i zaljuljan, tekao i tekao, a ti, benašu jedan i goveče božje, vječito mislio da čvrsto stojiš na jednom mjestu i da je sve u tvojim rukama.

Djed se neodlučno uzvrpolji stojeći u mjestu: ko će ići privirivati u jedan tako posvećeni posao kao što je slikanje sveca, ikone? To je isto kao da ideš zagledati u oltar šta pop radi.

RADE S BRDARA Skoro svake godine, u proljeće, našu bi kuću protresao jedan izuzetan događaj: dolazak novog najmenika.

Pa se nekako podesi i to da svaka kuća pribavi svoju „felu“ najmenika. Jedan domaćin uvijek naleti na svađalicu, pa se tu povazdan ronda, bogara i vile se potežu.

Šta će kukavni tuđi sluga, svak samo gleda kako će ga šakom za vrat, a jedan je samo benasti Rade Ćopić, pa udario u školanje da mu se sprda selo.

— Konjokradička posla, pa to ti je. Šta će tebi, na priliku, jedan taki ...Čuo si, valjda, da smo ga one večeri, onako u šali, strpali u lopovske svece, pa ti odmah potegao, a?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Jer ćeš ti da visiš, i to ceo, ko što agi visi jedan deo! MUSA: Moj ti je drugarski savet, da manje laješ! SULjO: Znam ja šta govorim!

Izgubila dete, pa izgubila pamet! A zašto su oni pamet izgubili? Šta sam ja njima? Đule, kojim jedan u drugog pucaju? Ni to, sitna sam ja.

Nego da mirno i razborito, ko ljudi... Pa i jedan drugom da izađemo u susret... (Zastane, očekujući da Hasanaga nešto kaže. Kako Hasanaga ćuti, beg nastavlja.

Na scenu ulaze Hasanaginica i beg Pintorović.) BEG PINTOROVIĆ: Momci, zovite Hasanagu! HUSO: Sad je baš jedan otišo da mu javi. BEG PINTOROVIĆ: Pogle kako su uparađeni! Odma se vidi čovek bez ukusa.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

vidi, zakiti se cvećem oko ušiju k’o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao.

Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kažem ti!... — Istina, istina! — odgovaraše onaj drugi. — Bože, opet on?!

I odjednom, usred ove blještave sjajnosti i noći, jedan jasan i tužan glas uzdiže se, zatrepta i razastre se na sve strane. Cveta je već znala, i obamre. — U-u-uh!

Noćivao je kod nas. Dali smo mu jedan sobičak. Koliko mu je puta moja mati davala spavaće odelo, ali on to odmah odnese, proda i popije.

A „muškarci“ zabacili dolame preko ramena, utegnuli se pojasevima do pazuha i s puškom u ruci grabe po četiri koraka u jedan.

Stoji ona i čeka. Ja jednako ćutim, a osećam vatru od njene blizine. Počeh da kidam jedan poveći grozd. Ne mogu, jak. — Na ti kosirče! — šanu i pruži mi ga. — Neka. Mogu rukom.

Mlada ih i mladoženja služe. Samo je jedan fenjer, okačen o granu kajsijinu, osvetljavao ozgo. Na sredi dvorišta bunar, a oko njega se sjaji razlivena voda.

I, pošto opere ruke, ode do ikone, i skinuvši šamiju jedan jedini put u godini, počne da čita molitvu za „slatko jelo“. Stojim i ja iza nje. Krstim se.

Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno... Jedan drugoga pecka, nude se duvanom. Razgovaraju se, čekaju popa da preseče kolač. Dođe i pop.

Teško onome ko se usudi da ma koga od njih dirne, uvredi. Svi, kao jedan, tada bi dotrčali, napali na onoga. Takvi su oni, Aničina braća, bili.

I to je došlo. Ni ona sama nije znala kako. Zna samo kako je jednog praznika s braćom joj i ostalim gostima bio i jedan prosed ali oštra lica čovek i obučen najukusnije od svih.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

No gledaj te mi pošlji za moje molitve jedan salandar novaca; znaš dobro da su molitve za novce. Ako li prenebrežeš, teško tebi!

Ako li prenebrežeš, teško tebi! Okrenući trebnik naopako, odmoliću se, daću ti jedan katramunać i anatemu, pak će ti doći jedan proiguman i dva zakleta starca, te ćeš ogra(j)isati kako nijedan majčin sin.

Okrenući trebnik naopako, odmoliću se, daću ti jedan katramunać i anatemu, pak će ti doći jedan proiguman i dva zakleta starca, te ćeš ogra(j)isati kako nijedan majčin sin.

Neka samo okrenemo jedan pogled na narode prosveštene cele Evrope; u sadašnjem veku svi se narodi sile svoj dijalekt u sovršenstvo dovesti; delo

Odgovaram: koja je nami korist od jednog jezika, kojega, u celom narodu, od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume i koji je tuđ materi mojej i sestram? — — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti.

Ovo su izvori iz koji(h) izviru sve strasti koje uznemiravaju rod čelovečeski i koje čine da čovek na čoveka mrzi, jedan drugoga huli, goni, udručava, ozlobljava, proklinje, u večnu muku šilje i vragu predaje; a što je najgore, pod imenom

Kostić, Laza - PESME

slatku, žarku, sluš'o pesme od Sirena, divnih, mamnih morskih žena: — tako mene zvuci vuku, u stostrukom zbore guku: Jedan veli: — Odi meni! odvešću te svetloj seni, zlatnoj zvezdi star-Omira! — — Mene šalje zrak Šekspira!

Zefiri i lepiri celivaše je svi, i zraci i oblaci al' ona mirno spi. Još priđe jedan zefir, još jedan božji zrak, još jedan loman lepir i isplakan oblak.

Zefiri i lepiri celivaše je svi, i zraci i oblaci al' ona mirno spi. Još priđe jedan zefir, još jedan božji zrak, još jedan loman lepir i isplakan oblak.

Još priđe jedan zefir, još jedan božji zrak, još jedan loman lepir i isplakan oblak. Na usti' noćni zefir, u grudma božji zrak, u struku loman lepir, u očima oblak.

I htedoh ti ga reći, al' reč mi zastade, s poljupcima se tvojim na usti' sastade. A poljubac se svija sve jedan do drugog, rumena, zračna zmija života rumenog.

” Prisluškujem božjem slovu, dovijam se blagoslovu, u slušanju usliša me: cvetak jedan pade na me. Zamirisa oko mene, pun sam sreće nečuvene, pun sam milja, pun sam vere, a nadama nema mere.

Stresoše se na tebe jabuke i u svaku rupicu obraščića tvojih pade po jedan zabranjen plod: u svaku dolinu tvoju pade po jedan namastir beli.

se na tebe jabuke i u svaku rupicu obraščića tvojih pade po jedan zabranjen plod: u svaku dolinu tvoju pade po jedan namastir beli. Na usnama ti plodovi vise pa zar je i tebi zabranjen plod? — Ej! tantalski rode, Fruško tantalico!

— Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan stoji, Srbine, brate, u grudi' tvoji': taj kamen crni Crna je Gora.

sikuta gujskog bes, sred letnjeg žara zimogrozan jez, uz ružin miris otrovan zadaj; i sve to čudo, sav taj komešaj, u jedan lik da složi, jedan log, i učini, — Šekspira stvori bog.

letnjeg žara zimogrozan jez, uz ružin miris otrovan zadaj; i sve to čudo, sav taj komešaj, u jedan lik da složi, jedan log, i učini, — Šekspira stvori bog.

— navestila nam je, označila je pokojnica već: u pozorištu smo! U pozorištu svetom, velikom, u kom se služi samo jedan glum, al' prema tom su drugi glumovi kô prema suncu sitne zvezdice; vaseljena je samo kutija, da sobom čuva dragi kamen

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Iz tog sudara proizišao je i jedan sasvim nov metod beleženja narodnih umotvorina, metod kojem bi se imalo mnogo što-šta zameriti.

Od više pripovedaka sa istim motivom i sličnom fabulom uzimali smo samo onu koja nam se učinila najlepšom. I to je jedan od razloga što je ova Antologija po broju unesenih priloga ispala manja od mnogih pre nje.

Gdjekoji pomisli: „Kad ću se kajati, zašto da ga nosim?“ a gdjekoji: „Daj barem jedan da ponesem!“ Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje: onda oni koji nijesu ponijeli stanu se

BAŠ-ČELIK Bijaše jedan car, i imađaše tri sina i tri ćerke. Kad ga već starost obuzme, dođe vrijeme da umre. Na smrti dozove sinove i šćeri

šta se učini s našijem sestrama kad ne znadosmo ni traga ni glasa kud odoše i za koga se udadoše! Najposlije jedan drugome reče: — Da idemo sestre naše potražiti.

Otale pođu svih devet i carević deseti. — Hajde, — vele mu — ovdje ima jedan grad i u njemu car sjedi, otale se mi hranimo već ima tome više godina.

nijesam ovdje uvježbao ovo mjesto, ne umijem je preturiti, no hodite koji od vas da mi pokažete kako ću je preturiti. Jedan se od divova ispenje, uhvati za vrh od jele i preturi je u grad a vrh joj zadrži kod sebe.

sin trgne sablju pa ga dohvati po vratu te mu odsiječe glavu, a div pane u grad unutra; onda on reče: — E sad hajte po jedan redom da vas ja ovamo spustim.

Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u grad, onda

Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u grad, onda pođe po

Istog dana naiđu na put koji vodi tome gradu. U tom je gradu življeo jedan silan car koji je svakoga jutra išetao u grad i tužno suze proljevao što mu narod u gradu od divova strada i pojeden

“ — pa i tu sobu otvori. Kad uđe unutra, ima šta i viđeti! U sobi jedan čoek do koljena u gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na četiri strane imadu četiri direka, a tako od

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

“ Ovakve naravi valjda nema nigdi na svetu. z. JEVREM I SOFIJA JEVREM: Kad jedan bombardira, drugi rado reterira. (Ostavljajući kapu na astal): Psuje Maksa, ne šali se.

SOFIJA: Ta boga ti? A šta će to biti? SVETOZAR: Kata navalila odavno, a i ja sam želio, da damo jedan bal. SOFIJA: Gle, gle! SVETOZAR: Pa sam došao i vas pozvati. MAKSIM: Za nas nije bal. SVETOZAR: Zašto?

Kako ću se pomoći, ja ne znam. Kad se psovke ne boji, sve je drugo badava. KUM: Ja sam, fala bogu, pronašao jedan lek. MAKSIM: Kakav lek, kaži i meni, tako ti vere! KUM: Svakojako sam se mučio i kušao, ne bi li se popravila.

MAKSIM: Šta to znači? KUM: Šta znači: dovedem jedan put i ja u mom veku gosta na ručak, ali njojzi nepravo, što nisam joj napred javio.

MAKSIM: Je li, lukava lisico, sve tražiš tragove da zabašuriš. SOFIJA: Dosta već jedan put, stidi se od kuma. MAKSIM: Šta da se stidim, i on ima takvu aspidu na vratu.

) MAKSIM: Šta te je opet sad naučio? SOFIJA: Ništa. Nego smo se razgovarali, kako bi dobro bilo da i mi damo jedan bal. MAKSIM: Bre ako te okupim, nećeš se znati ni ti ni tvoj bal.

SOFIJA: Zato. Što drugi čine, moramo činiti i mi. Dobro će dakle biti da i mi damo jedan put bal. MAKSIM: Jesi li to poludila, more? SOFIJA: Zašto, što je dobro, treba činiti.

Međutim ko ima blagu ženu, i kojekako, ali šta ćemo mi, mi kukavci? KUM: Ne boj se, kume, opet sam naišao na jedan lek. MAKSIM: Već i tvoji lekovi — da Bog sačuva! KUM: Istina za tvoju, ne znam, oće li podneti.

KUM: To pravo kažeš; ali što ću, živio sam kao niko, niti ima ko da rastrebi, niti da skuva. Jedan put navalile stenice, te nisam mogo celu noć spavati.

SOFIJA: Onako, kao što ti želiš, ne mogu, nego ćemo tražiti drugi kakav način. MAKSIM: Jedan je način, da sve na sebe primiš. SOFIJA: Idi zbogom, kako možeš to i pomisliti!

Uzavrele kao čavke. SVETOZAR: Zbilja, kako ste zadovoljni s balom? SOFIJA: Vrlo dobro. I mi smo naumili kod nas jedan držati. SVETOZAR: To je lepo. MAKSIM: Samo što neće tako brzo biti. SVETOZAR: Ta i ne valja često.

KUM: I ja bih volio, da je kao vi. SOFIJA: A ti, Makso? MAKSIM: Meni peva sreća. SOFIJA: Eto vas trojica, pa ni jedan nije zadovoljan. Kako si ti, seko, s tvojim zadovoljna? MAGA: Moj Nika, istina, katkad psuje, ali je opet vrlo dobar.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla?

Ubio Bog i onoga koji te je doveo na moj vrat! Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla?

SULTANA: Odgovaraš? Sad ću se zaboraviti šta sam, pa ću ti zube izbiti, ugursuz jedan što si ti! STEVAN (nepovoljno): Milostiva gospođa... SULTANA (pokaže mu staklo): Vidiš ovo?

SRETA: Ti ne znaš gdi si? Deder, jesi li naviksovala čizme? SULTANA: Viksovali te pred varoškom kućom, psino jedan, ne vidiš ti tko sam ja? SRETA: More ženo, a vidiš li ti tko sam ja? Oćeš i ti da pobesniš kao ona aspida.

Pelo, gledaj da se namažu čizme. SULTANA: Mazali te Turpijom, dabogda, i tebe i sav tvoj rod! SRETA (izvadi lagano jedan kaiš iza kreveta, pa sakrije ispod aljine): Pelo, jošt juče je trebalo da su gospodinu čizme bile uređene.

SULTANA: Pustili te u grob, orjatine jedan! Tako se sa ženom postupa? SRETA: More, Pelo, koj ti je vrag, znaš li ti šta govoriš i kome to govoriš?

(Pokazuje na Persidu i Stevana.) Treba da vratim. TRIFIĆ: Oni dobijadu po dva para aljina. SULTANA: I od mene jedan, neka bude tri. Ljubezni Trifiću, ja imam osim toga jošt jednu veliku molbu.

Lalić, Ivan V. - PISMO

Korak u praznoj sobi. Glasovi Pod kupolom od kosti. Dečiji su. Sekunde duge kao časovi. U nedremanom oku kamere Još jedan snimak. Pomak namere Osmeh na licu tvom, u bezobrisu. (21.

Dokaži svoju odsutnost na način Da um se smrzne, a da srce shvati — Zašto od tebe ištem nemoguće? Promaja noći, jedan krov bez kuće, Pehar kukute, napev kao začin — Pošalji tvoju senku, da me prati. (23.

šeta u raznobojnim haljinama duše, Sada u orkestru, u trećem redu Osmehom senči zvukove viole; Ta slika-dodir, još jedan u sledu Dodira koji miluju i bole. (12.

je protomajstor ljubavi, i on mudar U svojoj odsutnosti, spojio jednom crtom Ljubav i smrt; a to su dve zvezde, jedan binom U konačnom računu.

svetlost u znaku tvog znaka; Oprosti, majko, što prizemnu bedu Dovodim grešno u prismotru tvoju; Znam da sam ovde tek jedan u sledu I da mi glas je zuj pčele u roju, Al zato slutim da smisao roja Zavisi i od zabludele pčele — Celine što se

Vinovnik moje si duše, A tajiš mi tvoje mere. Krvav sam ispod kože, Ko fitilj ime mi gori: Trebam li ti, satvori Još jedan zavet, moj Bože.

moći što ga stvori, More od krvi i more od mesa Prazveri koja hrani metafore — Klepsidra što se stalno preokreće Da jedan bezdan ne ostane prazan, More se poti u svojoj lepoti Kojoj je samo užas saobrazan; Rastvarač zvezda i rastvarač

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

XXIV 168 GLAVA XXV 173 GLAVA XXVI 178 Ani i Jeleni njihov ludi otac UFUR Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd

Suvih rebara — nestalo!“ Ništa ti to ne znaš, budalo jedna blesava, šašavice, zunzaro, ćorice ćorava sa minus jedan i po (ali, kazao je doktor da će se to s vremenom popraviti!

i oni što su zviždali za tobom, i oni drugi što su pod ruku vodili ugojene žene, pa koristili priliku da se očešu za jedan pogled, govoreći — da, da, svakako ga kupi! — svojoj ženi koja je baš kazala da je veče prekrasno, svi oni.

Lujike zapravo ne žele da izgube ništa od života, ne žele da propuste ni jedan jedini kadar filma koji se vrti po ulicama, one su u stvari samohodne, jer u svom neseseru imaju sve stvari neophodne

Sećam se, u avgustu 1969. spuštali smo se nizvodno od Makiša do ušća Save u Dunav i ona nije prestajala da veze ni jedan jedini minut, čak ni onda kad joj je savska voda ulazila u usta.

O čemu je reč? Ja svoju ženu volim na jedan sasvim poseban način, a tebe na drugi. Ona mi je kao sestra, na časnu reč! Sa vama dvema — ja sam potpun čovek!

Stvarno vas ne masiram? Vidite, jedanput mi je jedan Pera Alal Mu Vera napisao u pismu da „žestoko napadam svet u kome živim, ali da ga ipak ne napuštam!

se dogodi nešto neprijatno, mislim kad uletim u neko sranje, odlazim do te Nojeve barke, zavučem se u kabinu i opalim jedan san salvador. Posle, kada se vratim u varoš, nekako sam sasvim očišćena od svega, na časnu reč!

Ista je kao i u ono vreme kada sam bila devojčica i kada sam mislila da na svetu postoji samo jedan jezik i da se on zove beograđanski.

Onda uzimam ogledalce, pred kojim se često brijao moj matori, i počnem da se posmatram: — Kretenu jedan kažem sama sebi — danas ti je rođendan ... — Pa šta onda? — odgovaram. — Bez veze.

Od bakute — sposobnost da se eskiviraju teškoće. Dugo vremena sam mislila da sam rođena u ulici koja se zove Jedan pravac. Ali, ne! Bolje da počnem kao i ostali, sa predistorijom svog rođenja.

Hoću da kažem, to je stvar koja me potpuno, ali potpuno, izluđuje! Zamislite samo jedan lep dan u toj Jalti, koja je, pretpostavljam, morsko letovalište i sve ostalo što uz to fura. Skoro će kraj rata.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

(Gola, bosa, sa venčićem od otkosa.) Bol u bolu. Šta je opet na pomolu? Vreme laje. Jedan prosi — drugi daje. Ko ne haje Sklanja glavu sa promaje. Sedlaj konja! Noć na bregu, bije tonja.

Plitke rake. Truo mozak piju svrake. Crne, gorke, u osmici tri četvorke. Gde su braća? Jedan pije - drugi plaća. Ko su gazde? Puca tikva, moj Gorazde! daždi, lije. Subota je - jesen gnjije. Pomrčina.

- Burad, kace i vedra ispremeću momčine. - Ugledaju prazan ram... Cikne jedan čvorugav: Nanu li ti naninu, nemaš sliku - imaš ram! Zar te nije, stoko, sram! — Kundak, šaka - djedov krik.

Tumara tmušom nagon bògotvorni i dejstvom Duha tamnu mrežu para, prazninu puni - imenice stvara da iz njih grune jedan glagol čvorni, pred čijom silom nauka se ledi, a reč se smrzne, mesto da zalebdi. Tumara tmušom nagon bògotvorni.

Belino, svij se, laneno, u trubu, da Prvi danak obožen treperi. Pod palim nebom, s crnilom u zdeli, siromah jedan - čemu da se beli?

za neki od stolova između onih breza i pogledam, iz te male pustoši, preko kafanskog krova u beogradsko nebo. Jedan jablan ušiljenog mača samo što se ne zabode u pun mesec.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

ALEKSA: Šta? Ceo svet trči za modom: devojke, žene, momci, bogati, siromasi, sami filozofi; i ti jedan oćeš da budeš osim sveta! To je sramota! MITA: Mani se sramote gdi krče creva. ALEKSA: Pa i to može biti po modi.

Tako sam kod Gete, — o taj vam piše! Kod njega sam jedan prekrasan fers našla: Geh’ den Weіbern zart entgegen: Du gewіnnѕt ѕіe auf meіn Wort, Doch wer raѕch іѕt und

JELICA: Ne može niko da ukrade? ALEKSA: A, to se ne krade. Ja sam hoteo kupiti jedan kamen za spomen, al mi rekoše da se skidati ne može, niti je ko u stanju tamo popeti se. JELICA: To je virklih mlogo.

Nije li to traurig? ALEKSA: Vsjačeski, obače... JELICA: Idete li vi poslom u Beč? ALEKSA: Čujem da je jedan pronašo neki osobiti način praviti intove; rad sam da i vidim, ako mi se dopadne; inače je moje pretprijatije posetiti

ALEKSA: Bez prekoslovija. JELICA: O, molim vas, ija sam bila kod njega na kostu. ALEKSA: To je jedan izrjadni gospodin. JELICA: O, fini gospodin. ALEKSA: Naipače njegova supruga.

(Uzme parče pite.) MITA: Dakle, gospodin baron? ALEKSA: Kaži mu da ću abije doći. Na, podaj mu jedan dukat tringelta. (Izvadi kesu s tantuzima i pruži mu jedan.) Sad idi. MITA (u polasku, za sebe): da te đavo nosi!

ALEKSA: Kaži mu da ću abije doći. Na, podaj mu jedan dukat tringelta. (Izvadi kesu s tantuzima i pruži mu jedan.) Sad idi. MITA (u polasku, za sebe): da te đavo nosi! ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo?

ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo? MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam. ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo. MITA: O, gospodin baron, badava mi dajete.

ALEKSA: Tja, dragi moj, sad nisi u Madridu. MITA: O, tamo je život! Kad mi vaše sijatelstvo dadu po jedan dukat, ja umem Talijancima pokazati da sam mladog barona Golića služitelj; a ovde?

Pri tom ime „milostiva gospoja baronica“... O, tatice, vi ne možete ovo emfindovati. Da ste samo jedan dan bili u Beču! MARKO: A miluje li on tebe? JELICA: Ja sam njega mojom lepotom tako opčinila kao Sikharda Genoveva.

JELICA: Šnupntiklu?! MITA: Što prosti kažu „šnuftihla“. JELICA: Čujete l’, tatice? Jedan bedinter samo! (Gledi svuda.) Ovde virklih nije.

Jošt pre hiljadu godina, kad su srpski carevi vladali, bio je jedan siroma vojnik koga su podsmejatelno golim sinom nazivali.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Kuća im bila od jednog sprata — priča je o njoj kružila gorom — prozorčić jedan i dvoja vrata, a krov pokriven bukovom korom.

“ Veseljak Pijevac! Takvoga stvora nikada nije rodila gora. Bezbrižno živi, dobrote pun, lukavstva nikad ni jedan trun, sva mu je briga rođeni kljun. Taj ti u zamku upada skokom, gotov je začas, dok treneš okom.

HRAST I TRN Živeli, tako, veoma davno, pre trista leta, u doba slavno, na kraju sveta jedan crn trn, svaka mu čast, baš pored puta, a pored njega, uz noge brega, starina hrast.

A za njom, koraka laka i dugog repa — svraka. Podalje malo vidimo jedan trag, zbunjen, plah, prošao tuda neko noseći — golem strah.

U mlinu tako svakoga dana džumbus je neki, odmora nema, tu su ti Triša, mačak i Žuća, sve jedan drugom podvalu sprema. Prevare nekog, uvodu svuku, nekog istuku . . .

Gromove čujmo, pa savez kujmo, nek đavo nosi rat! Dok sunca sija i jedan tračak drugovi biće pseto i mačak. Toliko puta ribu ti oteh u svom naletu grubom, varka te mnoga i brza noga

Nikad ga stići, premda sam vredan, izmiče uvek — za korak jedan. OGNjENA VILA U gluvoj noći, u krugu mlina, mećava gusta povela kolo, u pustoj šumi poviše mlina drveće cepti,

“ Žuća i Toša još deset puta šapuću želje u suton snen, i deset puta žestoka svađa zbrisa im nade za jedan tren. „Kad sloga bude opet ću doći — Ognjena vila ponovi tiše.

Prastare daske krova se crne, pamteći trista i jedan dim, pod strehom vrabac, naravno, ćuti i još je bezbroj dečice s njim.

“ Mačak i Žuća u hladu mlina mućkaju glavom čitavi dan, od vrha glave do kraja repa kroje i šiju ubojni plan. Jedan i drugi kako je besan, neko će pasti u škripac tesan . . .

Moja baba iz Patkova Sela od magle mi čarape oplela. Tišina se vazdan dere na me, zaspao sam od njene galame. Jedan krojač u kaputu žutu pegla senke po auto-putu. Lagan suton s drveta panuo i u gležnju nogu uganuo.

!) uhvaćen je čudan baja zbog opasna prekršaja, uhvaćen je jedan puž. „A zbog čega, da li znate?“ vi pitate. Taj prebrzo drumom vozi, saobraćaj sav ugrozi klizeći na jednoj

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Na Većem ima jedno dvadeset kuća. — Mogu li večeras preći tamo? — Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete sa njom poći. Samo ne znam kako ćete se vratiti.

Ona ostaje ovde minut ili dva, koliko da izmeni poštu. Koliko je sad? — Pet. — Biće tačno kroz jedan sat ovde. — Mislim da imam i suviše vremena da se ispnem do vrha sela.

Žene sede u vratnicama; mlade nad ručnim radom. — Dobro veče. — Dobro veče. Prestaju da rade jedan trenutak. Dižu glave sa veza. Jedan starac, između nekoliko sasvim starih žena, posmatra svoj povređeni palac na nozi.

— Dobro veče. — Dobro veče. Prestaju da rade jedan trenutak. Dižu glave sa veza. Jedan starac, između nekoliko sasvim starih žena, posmatra svoj povređeni palac na nozi. — Dobro veče.

— O, ja nisam video, ali kažu da je išao i jedan automobil. — Mora da je bio debeo led? — Sedamnaest pedalja. — Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine.

Žena je imala suknje mokre skoro do kolena. Mehaničar im priđe: — Vraćate se u selo? Ovde je jedan mladi gospodin koji bi tamo takođe. Možete li ga uzeti? — Zašto ne? Nek dođe! Žena mi dodaje ruku da uskočim sa mola.

Muž i žena odlaze po nove džakove. Tada se kroz jezersku travu pojavljuje druga barka, crvena. Starac i jedan mladi čovek otvorenoga pogleda veslaju stojeći. Njegov sin!

— Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže? — Hvala, gospodine. — Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama. — Koliko je veliki — čujem da govore žene sa druge strane ulice.

— Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže? — Hvala, gospodine. — Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama. — Koliko je veliki — čujem da govore žene sa druge strane ulice. — Odakle dolazi?

Za drugo mi je svejedno. — Izvrsno, gospodine. Hoćete li da vam iznesemo sad jedan sto, da sednete? — Voleo bih da vidim ostrvo pre večere. — Naš dečko vam može pokazati ostrvo.

Njegova ekselencija, pokojni senator, utrošila je nekoliko miliona. — Sreća je za selo da je jedan napušteni manastir pretvoren u zamak. Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova. — Kako ne!

Više ih apsolutno ne razaznajem. Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske. Vidim kroz to komad neba. — Šta je to što nosite?

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag idi, Pa majku da slušaš lepo, kad

Al' nad visom, što se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave, Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on stražari S ove

Kad se krik užasni još jedan put začu. 3 „Zvao sam te noćas, sedi svešteniče, Jer sodomski greh mi um i dušu mrači, — Čuj, nad mojom glavom crni

velje, Kad se u njih sami uselio jad; Tek što zora sinu sa istoka rana, I zapeva slavuj u susreće dana, Junak ih je jedan pohodio mlad.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Na bedeme su svi otišli da vide kako rastu opsadne kule i nebeski ratnici odlaze jedan po jedan bacajući oružje u pepeljaste oblake. U kavezu plača ostaće da čami smanjeni obraz carskoga grada.

Na bedeme su svi otišli da vide kako rastu opsadne kule i nebeski ratnici odlaze jedan po jedan bacajući oružje u pepeljaste oblake. U kavezu plača ostaće da čami smanjeni obraz carskoga grada.

HILANDARSKA MOLITVA Uoči kosovskog boja Znam da svaki narod ima svoj početak i svoj kraj, i da početak nije samo jedan, pa ni kraj ne dođe samo jednom, no greh je moj da sumnjam u nove početke posle ove pošasti, i da volim patnju

Nećemo se vratiti krovovima grada, na visoravni živimo međ zvezdama, vojske nas neće naći, ni orlovi, ispolin jedan će sići među nas i nju obljubiti dok ja budem gonio veprove.

Na kraju drvene ploče već je mrak. Iza otvorenog prozora neko me sluša: poškropljena trava i sunce i jedan oblak pun krvi. Iznad žice vidika još jedan prozor sličan mome otvara se.

Iza otvorenog prozora neko me sluša: poškropljena trava i sunce i jedan oblak pun krvi. Iznad žice vidika još jedan prozor sličan mome otvara se.

Kroz otvoren prozor vidim spava gospodar s rukom na balčaku. I njegovo telo je mač jedan kažem i dižem oči. Gore se beli posteljina u kojoj je spavao bog. Ruka se jedna spušta na moju glavu. Sviće.

i zadivljeno gleda tog azijskog pastira mišica dvostrukih i kože ko pečena zemlja: tu se prepoznaju dva junaka i jedan drugom u zagrljaj padnu, jedan bez glave, drugi bez stomaka.

pastira mišica dvostrukih i kože ko pečena zemlja: tu se prepoznaju dva junaka i jedan drugom u zagrljaj padnu, jedan bez glave, drugi bez stomaka.

Prema tome, od početka smo u opitu sa jezikom tvorca. Slojevi nejasnosti se slažu jedan preko drugog iako to ne znači da izneveravamo prvobitni govor prirode u stvaranju; mi samo ponavljamo nejasnost koja je

Ili su konačno i beskraj ravnopravni potpuno, i bez značenja. Večera tajna Na stolu hleb i mamac jedan tamno crven otpi ovu čašu dok se o krvništvu priča Hleb je upreden u konac što prolazi kroz tela Bićeš

pesmu tebi i tobom pohvalo srpska i udobrenje ponosimo se tvojom lozom i grobom Od prirode nema veće zablude kaže jedan glas pritešnjen između neba i mora: sav sjaj stvaranja je u njoj, i sva suprotnost bogu.

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

VIDA: Istina, kad već pomenu parastos, baš pravo da vam kažem, nije lepo što je danas samo jedan sveštenik služio. Imalo je valjda odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio?

MIĆA: Pokojnikov je ugled to odista zahtevao. SARKA: Sramota od sveta! Ovo je prvi, sedmodnevni, parastos, pa jedan sveštenik! GINA: Jesi li ti to, prijatelj-Agatone, tako naredio? AGATON: Otkud ja? Ko mene pita?

TRIFUN: Ne znam ni što će mi. AGATON: Pa i ne treba ti, dabome! Zanimanje, to je samo jedan teret za čoveka. E, ali, brate rođeni, kad nemaš zanimanja, ne možeš biti staralac. Ne možeš, dabome!

MIĆA (kad mu priđe Danica, on ustaje na noge ushićeno): Ko bi to rekao, u kući punoj tuge i žalosti jedan tako vedar i očaravajući pogled! (Služi se.) AGATON (Danici koja služi ostale): A ovaj, da nije vaša tetka bolesna?

MIĆA: Ali zašto, zaboga? To bi vam bio samo jedan težak izdatak. Ovde ste stanovali besplatno, pa tako bi i dalje stanovali. Zar to nije bolje za vas?

sve me se to ne tiče, ali uniženje koje sam maločas doživela... ADVOKAT: Šta je to bilo? DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik, bezočno mi je ponudio da ostanem besplatno u stanu sve dok se on

Njega nisi mogla upamtiti. Ali otkud danas da me pitaš o tim stvarima? DANICA: Tako, palo mi na pamet. Malopre je jedan od naslednika govorio sa mnom o našem stanu, pa meni pala na pamet ona kućica.

MIĆA SARKA (u muškom kućnom šlafroku, na nogama joj ogromne muške papuče; sedi na divanu i pušeći cigaretu razgleda jedan album). MIĆA (dolazi spolja, nosi jedan koferčić): Gle, pa vi ste već tu, prija-Sarka?

MIĆA (dolazi spolja, nosi jedan koferčić): Gle, pa vi ste već tu, prija-Sarka? SARKA: Nisam ja već tu, nego nisam ja ni odlazila odavde.

A tamo je gore Trifun; našao u trpezariji jedan stari špil karata, pa sam samcit igra, a deli udvoje. SIMKA: A koju si sobu ti uzeo? MIĆA: Ja? Onu koja mi i pripada.

AGATON: A mi, je l' te, možemo do sutra ostati ovde u kući? ADVOKAT: Nije red, ali najzad, jedan dan... AGATON: Pa jeste. Gde da se krećemo i selimo za jedan dan, a pravo da vam kažem, bila bi i sramota od sveta.

ADVOKAT: Nije red, ali najzad, jedan dan... AGATON: Pa jeste. Gde da se krećemo i selimo za jedan dan, a pravo da vam kažem, bila bi i sramota od sveta. ADVOKAT: Dobro, onda, ostanite do sutra!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Jedino se čuo zričak i lavež pasa iz doline. Ovčari, uvijeni u jagnjeće kože, spavali su po zemlji. Samo jedan stražario je pokraj vatre, koja je tiho pucketala. A i on je dremao.

Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas.

Ali nešto se događalo. Iz daljine su dopirali dozivi, i onda se izvi samo jedan glas: — E-he-ej! Istok se pomalo belasao, sjaj zvezda gasio, a zornjača bleštala metalnim sjajem. — E-he-ej!...

Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz. — Sine, moliću se Bogu za tebe, da mi te čuva — i pokri lice rukama. Sestra mi se obisnu o vrat.

Narod navire sa svih strana. Jedan kapetan izdavao je stroga naređenja. Vojnici sa bajonetima svuda oko stanice... Lokomotive su pištale, signalno zvono

— Stani, marvo... Zaustavi! — naredi kapetan odsečno vojniku na straži. — Gde ste zapeli? — U komandu — usudi se jedan da odgovori. — A gde ti je komanda? — Valjevo... — Budalo jedna, pa kud si navro za Veles?... Teraj to napolje!

— Gde bismo već sad bili, da smo još jutros krenuli! — žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se... i ovo spada u rok službe — dobaci jedan debeljko, pa se maši svoje torbe, odakle izvadi

— žali se jedan. — Druže, ne sekiraj se... i ovo spada u rok službe — dobaci jedan debeljko, pa se maši svoje torbe, odakle izvadi meso i hleb.

Najzad neko viknu da se narod pusti i svet pokulja sa svih strana, preskačući ogradu, gurajući se, vičući, dozivajući jedan drugoga. Masa ponese i mene, razmaknuh laktovima, a onaj debeljko nalegao na moja leđa, i zapeo iz sve snage.

tako, da se bar i mi malo opružimo. Iako se ne poznajemo, ophodimo se jedan prema drugome kao da smo stari prijatelji. Vojska nas je izjednačila, idemo istome cilju, borimo se za istu stvar.

— Ala smo se zgusnuli — dobaci neko. — Nema tu „ali“ — govorio je jedan od onih koji su sada ušli, nastavljajući, verovatno, započeti razgovor.

— A šta ćemo sa onim „cvećkama“... zaraženim? — pita kroz smeh jedan sa riđim brkovima. — „Markiranim“? E, bato, njih bih stavio na raspoloženje regrutima, kao pokretne nišanske mete.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Putom, što vodi od železničke stanice k opštini orlovičkoj, kreće se tromo i umorno jedan putnik. Još iz daleka, po celoj njegovoj figuri, poznaćete da je to nešto neobično, a kad vam se približi, izgledaće

Opet se neki zasmejaše, a jedan doviknu: — Biješ li ti đake? — Bijem nevaljalce, a dobru decu volim, odgovori učitelj i skrenu oči na đaka, koji mu

— E, pa dobro nam doš’žo, gospodine, reče jedan krupan dežmekast seljak, prilazeći učitelju i pružajući mu ruku. Znate mi smo predsednik, a ovo nam je školski odbor.

Učitelj promrmlja nešto u sebi, što je ličilo na zvuk: — A-a-a... Za predsednikom se diže jedan tanak suvonjav mladić, žutih zavijenih brčića, zelenih očiju, nad kojima je nakrivljen crn mekan šešir.

Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja. Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !... E ali revizor letos dogovori se sa pređašnjim odborom — a mi smo, znaš, od skora izabrani — pa tako...

— Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud. Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik. Čudim se kako ćemo i toliko spečaliti.

— Neka te plaća, brate, ko te je tražio i postavio, a mi niti smo te tražili niti nam trebaš, uzviknu jedan odbornik.

Predsednik prvo upisa svoga sina i jednog sinovca, jedan odbornik upisa svoje dete i zatim čiča Stojan stade da poziva jednog po jednog roditelja unutra.

Uđe jedan sed starac, pogrbljen, bezub, zamagljenih očiju, uvede jednog vižljastog zaplašenog dečka, koji zveraše po sobi kao divljač

Evo učiteljice, vidim, pa ona traži đake... — Nosi ti, Vuksane, za to peškeš tvom sinovcu, starom kmetu, reče jedan odbornik. On je to zapeo da prosveti naše selo, te nam natovario na vrat dva učitelja.

— Igrate se, deco!... Šta ste se to igrali? — Krpiguza, odgovori jedan smeliji dečak — Zar ne znate lončića? — To je za one iz prvog razreda, a mi ’vako... krpiguza, jarca, vina i tako...

Ona pomilova po glavi neke slobodnije đačiće; jedan se izmače ispod nene ruke i stade se plašljivo pribijati uz mater. Ona se namršti i grubo progovori: — Što bežiš?

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Tanka Podunavka Mlogo dara nosi. Tri tovara dara: Jedan tovar dara Svekru i svekrvi, Drugi tovar dara Kumu i deveru, Treći tovar dara Ostalim svatov’ma. 36.

Kad pred rodsku kuću dođem, Kad pogledam na prozore: Tri prozora tri gavrana! Šćah na vrata da uljezem Jedan sleće sa prozora I raširi crna krila, Ne dade mi da uljezem!

Čuvaj dobro na vodi brodove, Pazi dobro koga noću voziš, Noćas mi je odbegla devojka, I odnela dva dukata zlatna: Jedan daće, da je prevezete, Drugi daće, da je ne kažete, Treći daće, da je ne ljubite. 166.

U ruci nosi Maramu dunja, U drugoj nosi Maramu grožđa. Susretoše je Troje momčadi, Jedan joj veli: “Moje su dunje“. Drugi joj veli: “Moje je grožđe“. A treći veli: “Moja je Jana“. 172.

196. Vino pije Dojčin Petar, varadinski ban, Popio je trista dukat’, sve za jedan dan I još k tome vrana konja, zlatan buzdovan.

Bud ti popi trista dukat’ sve za jedan dan. Zašto popi vrana konja, zlatan buzdovan?“ Al’ besedi Dojčin Petar, varadinski ban: “Ne karaj me, kralj Matijaš,

Ta što beše neljubljena Vol’o bi ju ja ljubiti No u Stambol carovati!“ 211. Tri se snega pod planinom bele, Jedan lanjski a drugi polanjski, Pod njim Kata sama bosa šeta, Za njom majka kondurice nosi: “Dete, Kato, zebu li ti noge?

Pravo piši momke u soldate! Gđe je jedan, ne ucvili majke, Gđe su po dva, ne rastavi braće, Gđe su po tri, uzmi po jednoga!“ To Stevane ne slušao majke!

“ To Stevane ne slušao majke! Gđe je jedan, rascvilio majku, Gđe su po dva, rastavio braću, Gđe su po tri, nije nijednoga! 229. Oj, soldati, braćo nerođena!

Beša ti je na moru kovana, Kovale je četir’ kujundžije, Jedan kuje, drugi pozlaćuje, Teći meće halke na jabuke, A četvrti alem kamen dragi, Pokraj kog se vidi večerati U po

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Savršeno jednostavno! (Jelisaveti) Izgleda da ne razume... JELISAVETA: Dosta je jedan jedini pokret, jedna jedina reč, jedan jedini detalj, da on, bilo gde da se nalazi, uobrazi da je u predstavi!

(Jelisaveti) Izgleda da ne razume... JELISAVETA: Dosta je jedan jedini pokret, jedna jedina reč, jedan jedini detalj, da on, bilo gde da se nalazi, uobrazi da je u predstavi! (Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš...

JELISAVETA: Što njegova glupost može da me odvede do očajanja, to je... VASILIJE: Sve je to, gospodine, od početka jedan običan nesporazum! MAJCEN: Sa vama su sve neki nesporazumi! Ovde je protiv vas podneta gomila optužbi!

BLAGOJE: Išo da čujem vesti sa frontova! GINA: Vidim, puna ti flaša vesti! BLAGOJE: Oćemo li, glumac, po jedan cug? VASILIJE: Hvala, ne mogu po ovolikoj vrućini! A dok se ne završi predstava, moram da ostanem sasvim trezan!

GINA: Zar ćeš o nevino dete krvaviti ruke? BLAGOJE: Ništa on ne zna! Ništa, niočemu! DROBAC: Ni jedan od njih ništa ne zna. U početku. A sve što na početku nije znao, na kraju zna!

A istovremeno sam, nehotice, posmatrao šta sve jedan seljak radi sa svojom šajkačom. On je tu šajkaču nosio na glavi; na jednoj sahrani je šajkaču skinuo s glave, da oda

(Uđe u kuću) JELISAVETA: A ja sam mislila da bi nam oči iskopala za dinar! VASILIJE: Eto, rešili smo bar jedan problem! Ali naša je situacija toliko loša, da je ni to ne menja mnogo nabolje! Znaš li gde je Filip?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Sudbina mi je stara, a stihovi malo novi. Ali: ili nam život nešto novo nosi, a duša nam znači jedan stepen više, nebu, što visoko, zvezdano, miriše, il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve, đavo nosi. 1919.

ZDRAVICA Zdravo, svete, bledi ko zimski dan u strahu. Još je veseo narod jedan u krvi, pepelu i prahu. Vijaj oblake proletne, rumene, pitaj ih za raj. Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.

Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno.

Za naša srca ništa nije dosta. Za naša srca ništa ne osta. Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine.

Ali će iz moja oba oka nevesela jurnuti da grle pogledi žudni planinski jedan strm, ili bor, ili jelu, ili šumu rascvetanu, ili koji mračan grm.

Tad se rodi jedan koji vam telo žalio istom žalošću neveselo kao duh, on ga diže u prah medan, providan, jutarnji, što bez traga celo

Nismo znali a imali smo čedo u daljini. Rekao sam ti cvet jedan lak ispuniće tvoje misli. Sve osmehe koji su od bola svisli, sačuvaće zrak negde u daljini. O ničeg nek te nije žao.

JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI Ceo nam je dan dug, i dosadan. Do večeri, kad se, krišom, sastajemo. Poljubac jedan, brz, i negledan, dosta nam je. Da se svetu nasmejemo. Da odemo u noć, kao da smo krivi.

Za jedan blagi stas, što, prvi put, zaljulja višnje i trešnje, poljupcem, kod nas i poskoči, vidikom, sa ritova i mulja. Za društvo mu

A mir, svud je mir, kad raspnem šta je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka.

sa velikom, katoličkom, katedralom, čuvenom sa koncerata Baha, sa manastirima katoličkih fratara, među kojima je jedan, pijarista, bio moja škola.

Hor je pevao Marseljezu. Pijariste su izdavale dva literarna časopisa. Jedan na mađarskom, koji se zvao Naša zastava (Zászlonk) i jedan na latinskom, koji se zvao Omladina (Juventus).

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

RAZBIJEN KRČAG Živeo je na Istoku, u drevna vremena, jedan čovek po imenu Agaton. Beše to čovek prznica, ljut, naprasit, sklon poroku gneva.

Tako on, po primeru drugih, razda imanje sirotinji a sebi zadrži samo jedan krčag pa ode u neku veliku, pustu planinu, nađe tamo jednu pećinu i skloni se u nju.

Nego čuj sinko — nastavi starac — ja ću ti kazati jednu priču pa je dobro upamti i razmišljaj o njoj. Jedan čovek imao je njivu koju je nemarno i rđavo radio. Zemlju je obuzela zubača i korov. A kako je on radio?

Dođe mu jedan čovek pa mu kaže: „Prijatelju, ne valja ti radnja. Nemoj samo kresati lišće i seći stabljiku od pogane biljke a koren joj

Vrućina kao u paklu, a osim svega, rakija vonja i davi svojom smrdljivom atmosferom. Otvoriše se vrata i putnik jedan, mladić, uđe u krčmu, a za njim uleti svež noćni vetar.

Iz belog platna gleda mlado lice, bledo i spokojno. Stranac se prvo obazre pa onda sede za jedan sto, lagano spusti na nj obe ruke u kojima držaše struk ogromnog krina.

I sa ljubavlju, s detinjskom radoznalošću gledahu u gosta i u njegov cvet, iz čije krune izleti noćni leptir jedan, i dok je leptir praćen pogledom sviju, letao, kružeći oko čađave lampe — Njega nestade.

Tako je govorio starac. — Ne greši, starče! — reče mu jedan tanak, tih glasić koji se jedva čuo. Te je reči zucnula mušica.

čuva se kao sveto u današnjim našim naraštajima: „Davno, vrlo davno, još odmah posle stvorenja sveta, živeo je na zemlji jedan car.

Baš mu ne dam!... — I ljutito okrete glavu od njega. Ali pekareva žena, milostiva duša, sažali se pa mu pruži jedan hleb. Pekar se srdio i psovao ženu. Žena se pravdala i prebacivala mu da nema srca. — Kajaćeš se ti za to!...

SIROTINjSKA KRV Na prestolu velikog Rimskog carstva sedeo je u davno vreme jedan car, koji beše rđav čovek a još gori vladalac. On beše čovek proždrljiv, gramziv i sebičan.

U isto vreme bio je episkop Hristove crkve u Rimu jedan starac, koji je, pre toga, u postu i molitvi proveo četrdeset i sedam godina u nekoj pustinji.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

“ Buni me što je isti jezik, ali pomislim da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugog.

ali pomislim da to mogu biti dva daleka naroda, jednog porekla, bratska, ista, koji imaju jedan jezik, ali i ne znaju jedan za drugog.

Koga god pogledam, ukrašen ordenima i lentama. Retko ko od siromašnijih nosi jedan orden ili dva, inače je svaki toliko načičkan da mu se ni odelo ne vidi.

i ja sam njih, pre nego što se počeše tući, nadovat, ovog-onog raspitivao o zaslugama zbog kojih su odlikovani. Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanja prema otadžbini, jer je rukovao mnogim

„Pravo je“, govorilo se, „jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.“ Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo.

“ Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo. Jedan je opet odlikovan što je prvi primetio i konstatovao da se reč knjiga vrlo interesantno svršuje na a, a počinje sa k.

kuvarica je odlikovana što je za pet godina službe u bogatoj kući ukrala samo nekoliko srebrnih i zlatnih stvari. Jedan je opet odlikovan što se posle učinjenog velikog deficita nije ubio, po glupom dotadašnjem šablonu, već je drsko

Evo me! (Tu se lupio u grudi, koraknuo jedan korak napred). Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!

(Tu se lupio u grudi, koraknuo jedan korak napred). Taj je, mislim, dobio orden za građansku kuraž. (I pravo je!) Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro.

(I pravo je!) Jedan čiča dobio je orden što je ostario i što nije umro. Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari.

Jedan je odlikovan što se obogatio za nepuno pola godine liferujući državi loše žito i još vazda drugih stvari. Jedan bogati naslednik odlikovan je što nije upropastio očevinu i što je priložio na dobrotvorne celji pet dinara.

Elem, kada već dođe do kavge i boja, umeša se policija, uzeše panduri razgoniti svetinu, a jedan kmet, šta li je, naredi da se dotera zatvoren fijaker.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Vetrić pirne, mladice se zaljuljaju levo i desno, pa tek počnu da klanjaju, ka' »šutački svetac«... Još jedan poklon i divan plod pada na zemlju i razbija se; veće parče poleti niz brdo, gde ga čekaju halapljive praseće njuške, a

Sa gromkom larmom protivnici se sukobiše i — ućutaše. Stadoše jedan protiv drugog i otpočeše se prečati, no nijedan se od toga ne uplaši...

O verigama visi veliki bakrač, pun mleka; oko vatre poređani lonci, sve jedan uz drugi. Tu ti se raširila najveća »mazuška«, pa do nje manja, pa »peštanci« pa već uz banak male »čonjice«.

Svud tiho, samo kod nas kipi život i rad.... Isprečali se dugački purenjaci, sve jedan preko drugog, te sastavili veliku rpu kukuruza.

Isprečali se dugački purenjaci, sve jedan preko drugog, te sastavili veliku rpu kukuruza. Jedan se isturio zadnjim, debljim krajem, sa prelomljenim tepeljkom, pa se nadžedžio, ka' đetić u majčinu krilu; drugi se

A radnici se ponameštali oko rpe, posedali porebarce, sve jedan pred drugog, pa levom rukom maše se suva korena, ščepaju ga za riđu kićanku, rascepe mu gustu odeću na pola i zaljušte

Na tome se i prođe. Počesmo da jedemo. Taman doneše čorbu, a iz potoka zagrmi pucanj, jedan, dva, tri... Kako je ko prineo kašiku ustima, tako i ostade, nit' je ko vraća ni srče.

Preko toga računa nije se smeo utrošiti ni jedan ćutak. »Cenzori« su kažnjavani najstrožom kaznom, ako bi vrata stajala otvorena nekoliko sekunada, kad je soba

Nek stekne, sinak, pa nek traži onda...« Čim se to raščulo, ispisnici počeše da izbegavaju jedan drugoga. Sad behu zajedno i Đokić i Ljubiša.

Samo da ne kaže onome... — Vala, brate, nek čini šta hoće, ali mene je stra', — veli jedan. — More, koga nije? Znaš li da mi duša ode u pete, dok smo prolazili onim đavoljim zakopanikom.

Vazduh hladan i oštar. Ljudi se pribijaju jedan uz drugog i zdrhtavaju se. Mnogi su pospali, pa se od hladnoće zgurili.

— E, braćo, — poče on da govori lagano, — sad treba osvetlati obraz. Dosadi nam krvnik! Zar on jedan da gazi toliki narod po svom ćefu. Danas ćemo sigurno naići na njega. Pa pazite: za Despića dvesta, a za Madžara — sto!..

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Izvoli! IVKOVIĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti? DANICA: Da. Malopre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka! IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao.

Kaži ti meni najpre, kako ti stojiš sa načelnikom? JEVREM (trlja dva kažiprsta jedan o drugi): Ovako!... Jutros baš idem ja tako čaršijom, a gospodin načelnik spusti tek ruku meni na rame, kao na primer

IVKOVIĆ: Priznajem da je neprijatno, pa ipak može biti i zanimljivo, jer ko bilo da pobedi, iz vaše kuće ide jedan poslanik u Beograd. DANICA: Da, ali on vas grdi. PAVKA: E, pa nemoj ti sad, i zet grdi njega. IVKOVIĆ: Ja?

SPIRINICA: A znaš šta smo rešili ja i Spira? SPIRA: Ama, nismo rešili, nego... SPIRINICA: Ta pusti me, čoveče, jedan jedini put u životu da kažem što hoću! SPIRA: Kaži, ali reci kako je u stvari! SPIRINICA: O, gospode bože!

Metnem ja tebi, na primer, na kantar jedan paragraf, kao meru, pa ti dodam još i jedan raspis, kao cubok, pa ode, prepelice moja, s one strane zakona!

Metnem ja tebi, na primer, na kantar jedan paragraf, kao meru, pa ti dodam još i jedan raspis, kao cubok, pa ode, prepelice moja, s one strane zakona! JEVREM (zadovoljno se smeje).

” To mu dođe znaš kao malo filosofski uvod, a posle mu, ovde dalje, opet na jedan filosofski način kažem: „Jovice, magarčino jedna, zar ti smeš da govoriš o špiritusu, kad si liferovao vojsci crknuto

) SRETA: Pa jeste, za ovu ženu! JEVREM: Uh, pobogu brate! SRETA: Slušaj! (Razvija i čita jedan plakatić.) „Sodoma i Gomora”. JEVREM: A što te crkvene reči? SRETA: To je samo naslov. Slušaj! (Čita.

Tako se tu na sto skupi puno novosti i mi počinjemo da ih mesimo. Jedan doda soli, drugi biber, treći dolije malo vode, četvrti pospe još malo brašna da bude gušće, pa kad se rastanemo, a

Budžet, na primer, nije u ravnoteži prema svima građanima... Dok... ovaj... .jedan kraj... jedan kraj naše otadžbine ima i šumu i rasadnik i strugaru i...

Budžet, na primer, nije u ravnoteži prema svima građanima... Dok... ovaj... .jedan kraj... jedan kraj naše otadžbine ima i šumu i rasadnik i strugaru i...

Jedni viču: „Tako je!” — drugi: „Nije!” Pa onda jedni viknu: „Ti si izdajnik! — a drugi: „Ti si lopov!” Pa onda jedan poslanik opali drugome šamar, i onda se pređe na dnevni red. JEVREM: A kako ti izgleda, mogu li? A?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

na mapi Srbije bude zapisano krupnijim pismenima, kao sve varošice u Evropi, — da je u tom i takvom, dakle, selu živeo jedan od mnogobrojnih učitelja i zvao se Sreten.

Dobio je odmah onoga momenta dovoljno materijala za jedan dopis. Samo se jedanput okrenuo u zgradi, jednim pogledom je razgledao i već mu sinula u glavi jedna zgodna misao: da

tačnim računom nađe i hladne cifre izneše groznu i užasnu istinu da u ovoj učionici na jednog đaka dolazi dvadeset i jedan i po kubni metar, dakle jedan metar manje no što suvremena nauka u Norveškoj i u svima ostalim dobro uređenim školskim

cifre izneše groznu i užasnu istinu da u ovoj učionici na jednog đaka dolazi dvadeset i jedan i po kubni metar, dakle jedan metar manje no što suvremena nauka u Norveškoj i u svima ostalim dobro uređenim školskim zgradama u Evropi propisuje i

— Moram odmah učiniti jedan poklič svima mislenim ljudima! Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to!

Uneo bi svaku novinu u školu za koju bi god čuo. Ne dâ on da ga vreme pretekne ni za jedan korak, a kamoli da ga pregazi ono. Imao je sve pedagoge u malome prstu, pa te tek zalepi kakvim citatom iz nekoga.

Kad tako dođe o ferijama u Beograd, a on ide pravo sa stvarima u redakciju da im donese nove dopise — tako za jedan pun zembilj — i da ih pita šta je s onim dopisima što ih je pre poslao. Onima u redakciji se smrkne kad ga vide.

Oseća svet da je kriv pa bega kud zna, jer od deset poslatih dopisa tek jedan i dva ako se štampaju. Pošto se izlarma u redakciji, on se digne da traži one odbegle.

je zanatlija i šta znače žuljevi na rukama vredna zanatlije, kakav su mu oni ukras, kakva je, dalje, činjenica u društvu jedan zanatlija i koji su mu sve neprijatelji.

Sedne sam tako u jedan ćošak pa poruči, pijucka, posmatra i studira tipove, misli i osećaje, težnje i razgovore ljudi iz nižih staleža.

sveske, Šta priča ne znam koji broj u Sibiriji, Nova nauka o javnoj nastavi ili Omladinski i narodni dobrotvor, Još jedan prilog za privrednu nastavu i još jednu knjigu posle koje se opet onako isto trže i stade zverati kao već dvaput što je.

Rekoše nam. Dođe nam ’aber za tebe. »E, što vam sad, vele, dolazi jedna, da prostiš, nesreća, jedna napast i gurema, jedan kijamet u selo — vele oni za tebe — mani se, vele! Oće da kukate crnoga Marinka!« — E, to ti je, vala!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

JE CICA 12 STARCI U LETO 16 PESMA O BABI KOJA PLIVA POSRED SAVE 17 DOGAĐAJ NA ULICI 19 U OPERI 21 U ŠKRIPCU 23 JEDAN AFRIČKI POGLAVICA 24 NAZADAK 25 PRIKRIVANjE 26 BRĐANI U TRCI ZA BOLjIM ŽIVOTOM 28 VATROGASCI POSLE POŽARA 30 ŠTA JE KOME

ŽIVOTOM 28 VATROGASCI POSLE POŽARA 30 ŠTA JE KOME DOJADILO 32 ČUDNOVAT DAN 34 KAKO SPAVA PLEME ROGOGU 39 KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT 42 PONOĆ 46 ŠTA SU IZMEĐU OSTALOG RADILI STARI SLOVENI 49 ŽITIJE VESELOG DIMITRIJA 51 BALADA O

POSLE POŽARA 30 ŠTA JE KOME DOJADILO 32 ČUDNOVAT DAN 34 KAKO SPAVA PLEME ROGOGU 39 KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT 42 PONOĆ 46 ŠTA SU IZMEĐU OSTALOG RADILI STARI SLOVENI 49 ŽITIJE VESELOG DIMITRIJA 51 BALADA O

nedelju popodne, kad se sve smiri, Kada pod strehom zaspi kavgadžija petao, U takvu nedelju, dok nevidljivi vetar piri, jedan stari profesor na ulicu išetao.

U ŠKRIPCU Jedan dripac Upao u škripac. Drugom jamu kopao, Pa sam u nju propao. Al je škripac gadan! Al je dripac jadan!

Kad zaplače dripac, Kad ga stegne škripac, Znaj, to se, kratkovek, U njemu rađa čovek. JEDAN AFRIČKI POGLAVICA Jedan afrički poglavica Ima pantalone bez nogavica.

JEDAN AFRIČKI POGLAVICA Jedan afrički poglavica Ima pantalone bez nogavica. Svi ga podanici poštuju i trpe, Reč mu je važna, teža od zakona.

Poglavica i u snu u ruci drži strelu, A ona buba još mu mirno šeta po čelu. KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT Na Dorćolu, Na Dunavskom molu, Ima jedan sat, I jedan internat.

KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT Na Dorćolu, Na Dunavskom molu, Ima jedan sat, I jedan internat. Sat meri vreme između večeri i zore;

KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT Na Dorćolu, Na Dunavskom molu, Ima jedan sat, I jedan internat. Sat meri vreme između večeri i zore; Dunav, za to vreme, otiče u Crno more.

KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT Na Dorćolu, Na Dunavskom molu, Ima jedan sat, I jedan internat. Sat meri vreme između večeri i zore; Dunav, za to vreme, otiče u Crno more.

Mesec kroz prozor zrake razliva, Poslednji u noći Žunja usniva. Na Dorćolu, Na Dunavskom molu, Ima jedan sat, I jedan internat.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Biološka stanica u Kopenhagenu imala je u to vreme za svoja istraživanja jedan mali parni brod »Tor«, opremljen i udešen za obična oceanografska istraživanja u blizini morskih obala.

za takva ispitivanja, a dok on ne bude dovršen, jedna danska pomorska kompanija stavila je Šmitu na raspoloženje jedan svoj omanji parni brod »Margrete«, nešto veći od dotadašnjeg »Tora«, kojim se istraživač krenuo na put 1913 godine.

Za to vreme danska marina je odlučila i preduzela šta treba da se jedan stariji, ali dobar brod, određen za vreme rata da diže mine po moru u danskim vodama, pretvori u brod za oceanografska

Prihodi od kapitala i pivare dele se na ovaj način: jedan deo ide u fond za potpomaganje pivarskih radnika, drugi deo pripada Gliptoteki u Kopenhagenu, bogatome muzeju za

Šmit je u toj velikoj naučnoj ustanovi bio jedan od direktora u čiju su nadležnost spadale i subvencije za naučna istraživanja i misije; tako je došlo do toga da dobije

i održavaju bogate zbirke najraznovrsnijih morskih organizama koje je prikupio Šmit na svojim okeanskim krstarenjima. Jedan veliki deo zbirke sadrži materijal o kretanju jeguljinih larvi i o njenim metamorfozama.

Toj ogromnoj laboratoriji pridat je 1936 godine i jedan plovni muzej, u koji je pretvoren brod »Dana« sa kojim je Šmit vršio svoja okeanska istraživanja.

Kad je 1933. godine umro, bio je ožaljen kao jedan od najvećih prirodnjaka svoga vremena. Šmitovi radovi su doveli do mogućnosti da se rekonstruiše roman jeguljinog

Jaje evropske jegulje je malo, providno zrno prečnika od prilike jedan milimetar. Iz njega se izleže mala, kao staklo providna larva, nešto malo lakša od vode, što čini da se ona odmah

Ona se javlja kao ogranak severne ekvatorijalne struje, čiji jedan deo teče pored Malih Antila (američka struja), a drugi deo ulazi u Karaibsko More i produžuje dalje ka Meksikanskom

ima u Atlantskom Okeanu razne svoje ogranke, koji teku pored obala Engleske, Norveške, Špicberga, Labradora itd. Jedan ogranak obrazuje Kanarsku Struju, koja se duž obala Maroka i Mauretanije vraća u severnu ekvatorijalnu struju iz koje

Zapaženo je da je lov bakalara, od koga u toj zemlji isključivo živi čitav jedan svet, izdašniji kad su temperature niske; pomoću prosečne majske temperature okeana na geografskoj širini Sogne-fjorda

Rakić, Milan - PESME

Ali će, draga, drugo vreme doći, I ostaće mi, kad dan jedan grane, Od te blažene i čedne tri noći Tri razjapljene, ko noć crne, rane...

O, što je to što mene veže sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, I sva nemoćna izdiše i pada, Kad me se takne jedna ruka bela!

SENTIMENTALNA PESMA Po mesecu ti šaljem uzdah jedan, Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče, U tužni čas kad zimsko pada veče, Da sam, ko Azra,* bled, veran, i predan.

I hoću da onog časa, kad na mene Padnu kose tvoje i poljubac jedan, Budem kao nekad bezazlen i čedan, Da prvi put poznam čar ljubljene žene; I da sav u tvojoj beskonačnoj moći.

DOLAP Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo, Stoji kao spomen iz prastarih dana. Njegovu sam škripu kao dete čuo. Stara gruba sprava

Njegovu sam škripu kao dete čuo. Stara gruba sprava davno mi je znana. Jedan mali vranac okreće ga tromo, Malaksao davno od teškoga truda.

To rosa, tiho kao sen, Pada na list i cvet, I blaga noć za jedan tren Osveži ceo svet. I ja osećam u taj sat, Tajanstven, crn, i gluh, Dok kao nežni, viti vlat Moj bolni dršće

I tada, u mračnoj, vlažnoj noći toj, Za trenutak jedan, iznenada, kao Svitac kada sine, na mene je pao Kroz spušteni veo blagi pogled tvoj.

Sve jedan po jedan lagano se skriše, Sad ih ima dosta pod pokrovom sivim; I meni se čini: što godina više Imam da u stvari sve

Sve jedan po jedan lagano se skriše, Sad ih ima dosta pod pokrovom sivim; I meni se čini: što godina više Imam da u stvari sve to manje

OBIČNO PESMA Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan — tek godinu dana, I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

I, šetalica, ja se večno krećem Između sveta čeznuća i stvari: Jedan me goni kao krvnik stari, A drugi krišom posipa me cvećem.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

U nj se osam blizanacah u jedan mah iznjihaše iz kolevke Belonine, i na zemlji pokazaše: Napoleon, Karlo, Bliher, knez Velington i Suvorov, Karađorđe,

MUHADINOVIĆ FERAT, začirski kavazbaša RIDžAL OSMAN JEDNA BABA Lica koja pesnik nije uneo u spisak: Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, svat Crnogorac, svat Turčin, đače, đaci.

začirski kavazbaša RIDžAL OSMAN JEDNA BABA Lica koja pesnik nije uneo u spisak: Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, svat Crnogorac, svat Turčin, đače, đaci.

KOLO Bog se dragi na Srbe razljuti za njihova smrtna sagrešenja. Naši cari zakon pogaziše, počeše se krvnički goniti, jedan drugom vadit oči žive; zabaciše vladu i državu, za pravilo ludost izabraše.

Bože jedan, tri stotine drugah, sve popada mrtvo od smijeha! A odža se čudi šetajući što se radi od toliko ljudih, dokle viđe u pušk

Vrana vrani oči ne izvadi; brat je Turčin svud jedan drugome. Nego udri dokle mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu!

Vjero prava, kukavna siroto! Strašno pleme, doklen ćeš spavati? Neki jedan, to je kâ nijedan, nâko da je više mučenija. Vražja sila odsvud oklopila.

VOJVODA BATRIĆ Turci braćo, — u kam udarilo! — što ćemo vi kriti u kučine? Zemlja mala, odsvud stiješnjena, s mukom jedan u njoj ostat može kakve sile put nje zijevaju; za dvostrukost ni mislit ne treba!

Krst je riječ jedna suhoparna, Miloš baca u nesvijest ljude al' u pjanstvo neko prećerano. Više valja dan klanjanja jedan no krštenja četiri godine.

izdati Srbina da ga svijet mori prijekorom, trag da mu se po prstu kažuje kâ nevjernoj kući Brankovića; no svi pali jedan kod drugoga, pjevajući i Turke bijući, a trojica samo pretekoše pod gomile mrtvijeh Turakah — ranjene ih Turci

— BIJU SE DVA KOKOTA KOD SKUPŠTINE. KNEZ ROGAN Vidite li ova dva đavola! Oko šta se oni dva poklaše, jedan drugom oči pokopaše? Za njima su tridest kokošakah, mogu živjet kao dva sultana da im dádê nekakva nesreća.

U to doba pet Martinovićah digoše se jedan za drugijem i za njima tri četiri druga. Sav ih narod gleda kad odoše; a oni ti stube, te uz crkvu: na oltar se od

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

A zna kada je noćas došao. Čuo ga je. Samo je jedan put lupnuo alkom, a ona, mati, odmah iz kuće istrčala, sigurno nije nikako ni spavala, čekajući ga.

I zato uvek, pri izboru patronata nad crkvom, nad kakvim opštim dobrom, biran je i po jedan član iz njihove kuće, i to ne toliko zbog njihovog učešća i rada, koliko zbog tih poklona i priloga.

Tri puta bežala kao devojka. Tri puta se turčila. Gotovo jedan čivluk otišao otkupljujući je i dovodeći natrag. I posle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome

Retko bi otuda ovamo prelazio. I što je Sofka bivala veća, on je sve ređe dolazno; u godini dana jedan put i to obično noću. Ostane po dva i tri dana, ali nikuda iz kuće ne izlazi.

I taj san jedan isti: u velikoj, raskošnoj sobi, punoj izukrštane raznobojne svetlosti. Oko nje ostale sobe, takođe nameštene, okićene

Na kapiji se pojavi visok, obrijane glave Arnautin. Sofka se osmenu, jer odmah vide da je to očev glasnik, jedan od onih džambasa koji svake subote dolaze iz Turske ovamo, na pazar, i kupuju konje.

— Će čekam han’mo. Ako ne možeš danas, sutra, kada ti hoćeš. Jedan, dva, tri dana, ništa nije što ću ja da čekam. Čekaću ja! — poče se pravdati odlazeći.

Neka gleda da je | od čistog brašna. A ti od one naše rakije jedan pangur da natočiš, i da mi doneseš, za mene, jer ne mogu ovu njinu „varošanku“ da pijem.

Posle ručka ta kođe ih je bilo. Došla cela rodbina, svi, ni jedan nije izostao. I još kada se čulo da je od njega poslat glasnik, dolazili su na čestitanje u veče i duboko u noć su

Ali ipak, ipak sada, kad odjednom počeše dolaziti od njega ti glasnici, i to ne jedan, već i treći, i četvrti, ona se poplaši, poboja se da je ta njegova sad nežnost sigurno usled bolesti.

I to je sad teranje Magdino u selo za Sofku bio već jedan dokaz kako je zaista otac kuću prodao. I zbog toga došao da joj javi.

ne šip nego čitav direk, nije gledao ni kako mu je bila kolija pala, te on ostao go u košulji i gaćama, ni kako mu jedan opanak ostao tamo negde | u dvorištu, nego, otvarajući krila, a od straha ne znajući šta da govori, on poče konju: —

Pandurović, Sima - PESME

Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan, Sjaj morem skrivene, skupocene školjke; On je dav’o dubok neznan izraz jedan Čežnje naših snova i minule boljke; On je skriv’o blago uspomena čednih, Nežnost žutih ruža i krinova smernih.

Ja vidim, ti si najlepše jedinstvo Svih mojih snova od njinog postanja; Na licu tvome još sija detinjstvo, U očima jedan setan zrak saznanja.

cvetnih kruna, A žuti mesec na nebu se javi, U mojoj duši šum umornih trava I trepet lišća u disanju noći Šire san jedan sugestivne moći, Jedan san što se čini da je java.

na nebu se javi, U mojoj duši šum umornih trava I trepet lišća u disanju noći Šire san jedan sugestivne moći, Jedan san što se čini da je java.

šum umornih trava I trepet lišća u disanju noći Šire san jedan sugestivne moći, Jedan san što se čini da je java. Jedan san, koji sjaj mesečev zlati, Javlja se, čili, povija onako Kako miris dune poljanama lako, Kako uzdah noći kandilke

Tada miriše doba ranog maja; I kao da se, neprimetno, prosto, Na Ideal što je u sećanju ost’o Nastavlja tiho jedan san bez kraja.

A naših srca jedan isti zvuk Beleži draži i vremena huk. Jer mi smo davno, verna draga, — je li? — Iskidali konce što nas vežu Za

Ja opet živim svojim davnim dobom, Gde sija život bezazlen i čedan, Pobeda nada za trenutak jedan, I trijumf duha nad smrću i grobom! III Pomiriću se.

Gubi se refleks velike plejade, K’o jeseni vedre jedan oblak beo; Umire snaga, ponos duše mlade; Znamo još samo da je život ceo Iluzija duga sećanja i nade.

Ja sam voleo, srećan bio, znam; Isti je bio vruć proleća dah, Isti je vetar nih’o vrh od zova I puno cveća što na jedan mah Strese na zemlju. A ono zamiri Što mu proleće još uzima dah, Tužno zamiri...

I ti opet nikad nećeš znati šta si, Ni dokle će biti ove tužne smène Onoga što voliš i mrziš, ni da si Jedan fantom sveta, jedan oblik sène, Dok jeziva kiša postelju ti kvasi, Gde se najzad lêže, i truli, i vene.

nikad nećeš znati šta si, Ni dokle će biti ove tužne smène Onoga što voliš i mrziš, ni da si Jedan fantom sveta, jedan oblik sène, Dok jeziva kiša postelju ti kvasi, Gde se najzad lêže, i truli, i vene.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„No, šta je sad? Kakva je to komedija opet?“ viknu vojnik. Gospoda, sva jedanak osvijestiše se; svi u jedan mah „načaša glagolati“. „Stante!“ prekide ih konte, mahnuv rukama, kao orlušina krilima. „Gospodine đenerale!

Miču se graju, nukaju se da nalaze, ali se taj grunak ne rasiplje dok se ne načme. Jedan obavija glavu čalmom, vješa dugu pušku o rame, ogrće se strukom, puni simsiju, kreše ognjilom — a to sve naelak, bez

Iako je u Crnoj Gori obično vidjeti raznijeh pojava u vazduhu u jedan mah, opet je toga časa tako čudno bilo na nebu, da se ono četvero svakog časa ustavljalo i gledalo.

pogdjekad puška, pa opet nastane mrtva tišina, da se lijepo čulo kako iz sirovijeh klada pošti istisnuta vlaga i kako jedan šareni mačak na krevetu prede. Serdareve runjave grudi nadimahu se i slijegahu silovito.

Serdareve runjave grudi nadimahu se i slijegahu silovito. Više odjednom potmulo je jeknuo. U jedan mah sav unutrašnji jad njegov skupi se, zar, ujedno, pa oduši u snažnom uzdahu, kao što bi ranjen lav uzdahnuo.

“ Za njim uđe drugi, za ovijem još dvojica, jedan za drugijem, svaki ponavljajući one riječi što ih je prvi izrekao. Vjetar sunu kroz otvorena vrata i povi plamenom, te

Evo je minula godina i u njoj Božić jedan, pa evo dođe i drugi, minu i Đurđevdan, naša lijepa slava, a gusle ne zaguđeše niti se orô poigra nigdje u plamenu,

Sunce se pomaljaše u vedrini, razasipljući svoje zrake po golemom snježnom prostoru. Ljudi, jedan za drugim, siđoše niza stepenice i uđoše u crkvu. To bjehu oni Crnogorci za koje je jutros Gospodar đakona pitao.

Sad počeše pridolaziti i drugi. Iz Katunske nahije, najprvi dođoše Njeguši, pa: Čevljani, Cuce i Bjelice, Zagarčanin jedan i jedan Ćeklić.

Iz Katunske nahije, najprvi dođoše Njeguši, pa: Čevljani, Cuce i Bjelice, Zagarčanin jedan i jedan Ćeklić. Svega deset njih — deset perjanica, tê, između svijeh Ivan-begovijeh banovina, perjanice-banovine, od onda do

Iza njih navrstaše se perjanici. Svi ostali pomiješani micahu se po trijemu zdraveći se i mirbožeći jedan s drugijem. Gospodar se ustavi pod ikonama. „Neka uljegnu Primorci!“ reče on. Ona gomila uđe.

“ „Pa što?“ zapitaše mnogi u jedan glas, smijući se grohotom gdje presušiše stihovi iz đakonovih usta. „Pa što!“ ponovi i on.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Mogu da budu i šaljive: „Hop, cup, na kalup / Četir’ bake — jedan zub! I taj jedan šupalj!“ Ozbiljne „cupaljke“ mogu da budu i prave pesmice o životinjama.

Mogu da budu i šaljive: „Hop, cup, na kalup / Četir’ bake — jedan zub! I taj jedan šupalj!“ Ozbiljne „cupaljke“ mogu da budu i prave pesmice o životinjama.

Ođeven kao cvijet. Ođeo se kao kaćun. Okitio se kao gora listom. Opravio se kao lipa u proleće. Osta jedan kao panj u lazinu. Porastao kao konoplja. Pun besede kao šipak zrna. Pući će kao nenačet kesten (u vatri).

— Bolji je ukor mudroga, nego hvala ludoga. — Teško ludu i u raju. — Što jedan lud zamrsi, sto mudrijeh ne mogu razmrsiti. — Čega se mudar stidi, tim se lud ponosi.

— Gde je braće tu je i dela. — Nesložna braća, propala kuća. — Iskra braću dijeli. — Šapat kuću gubi. — Kad jedan neće, dva se ne svade. — Bolje na uvratnicama dogovarati, nego se na sred njive karati.

— Nije greh u jelu, već u zlu delu. — Tko posrće, i padne. — Greh je grehu zametak. — Jedan greh rađa sto greha. — Jedna šteta sto grehova. — Grijeh jednoga sve selo plaća. — Grijeh najmanji zlo je najveće.

— I bel konj jede zob. — I praziluk ima belu bradu — ama rep mu zelen. — Ja aga, ti aga: ko će konja vodati? — Jedan konop planinu ne okruži. — Jedno kolo iz kala, a drugo u kao. — Junaka nema od gladi.

Onda Turčin poviče: „Medet“, a kaluđer: „Bezakoniče jedan: ko će ti ugoditi? Sad išteš šerbeta, sad meda“. Varka pred Marka.

Za putnika dobro a za čobanina zlo. — Odgovorila baba kad je jedan od putnika koji su bili zasjeli oko vatre, te čobani nijesu mogli pristupiti da se ogriju, zapitao kako je vrijeme

Neka kadgođ i ženski dan dođe! — Rekla je žena mužu, kad je karao i bio što se bila jedan dan opila. Neko poljem — neko morem, neko vodom — neko gorom, neko u grob — neko u dom!

se kako je nekakva žena imala sina Milutina i tri pastorka, pa umijesivši tri kolača, dala svakome pastorku po jedan, govoreći: „Evo vama svakome po jedan kolač, a vi mome Milutinu podajte samo po polutinu“.

sina Milutina i tri pastorka, pa umijesivši tri kolača, dala svakome pastorku po jedan, govoreći: „Evo vama svakome po jedan kolač, a vi mome Milutinu podajte samo po polutinu“. Mini ga sablja, mini ga puška!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva!

Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva! U jedan put padne mi na um, da imam u zubunu jednu šivaću iglu, pa je izvadim, te iscijepam, pa navalim vatru i sit se

Kad dođe pred dvor, pitaju ga sluge, šta će, a on im kaže, da ide premudrome. Onda ga uzme jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pruži ruku na jedno dijete, koje bijaše uzjalo na štap, pa trči po dvoru.

IV. ERO I KADIJA. Čuvao Ero kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s kadijinim govedima. Jedan put se dogodi, te se pobode kadijna krava s Erinom, pa Erina krava ubode kadijnu na mjesto.

tuda sad prođe jedan kmet s onoga svijeta, pa kaže za našega Muju, da se muči bez ašluka: nema za što da kupi duvana, niti ima čim da plati

ILI PIJAN SRBIN I GLADAN TURČIN. Razgovarali se Turci u kavani: šta je najgore na ovom svijetu. Jedan veli: Zla žena; drugi veli: Zla godina; treći veli: Zla ćud i t. d. Dok jedan poviče iz budžaka: „Turske mi vjere!

Jedan veli: Zla žena; drugi veli: Zla godina; treći veli: Zla ćud i t. d. Dok jedan poviče iz budžaka: „Turske mi vjere!

vi ne znate nijedan šta je najgore na ovome svijetu, nema ništa gorega od pijana Vlaa i od gladna Turčina. Jedan put ja mrtav gladan dođem pred jednu Vlašku kuću, a Vla pred kućom teše držalicu za budak.

17. Danju klanja, a noću zvijezde broji. 18. Dva lokvanja oko panja. 19. Dva svijetle, četiri steru, a jedan misli da legne. 20. Dva dola supodola, među njima zmaj leži, đe zmaj leži, tu trava ne raste. 21.

43. Jaše rod na nerodu, i traži nenikli. 44. Jaše tuta na bauri. 45. Jedan prut sve polje ogradi. 46. Jedna gruda voska cijelom svijetu dosta. 47. Jedna čaša masla svemu svijetu dosta. 48.

Crno meče uz polje teče, đegođ kleče, pravo reče. 152. Crno crijevo iz neba visi. 153. Četiri brata putem trče, jedan drugog ne može da stigne. 154. Četiri bule na konju jašu, jedna drugu ne može da stigne. 155.

” A čoek mu rekne: „Be i Brko je neki; sad ćeš ga viđeti.” U tome stane huka s jedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i šezdeset i pet tičijih gnijezda. Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka.

Sveti Sava - SABRANA DELA

se svoje volje, koljući se nožem svojevoljnim, onome koji se zaklao nas radi ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugom: „Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božijim naziva se, jer svet ovaj prolazi, a onaj koji čini volju

Ovo je zapovest njegova da veru imamo u Sina njegovog Isusa Hrista i da volimo jedan drugoga. Ko sačuva zapovesti njegove, u njemu prebiva, i ovaj u njemu.“ (І Jn.

Blažen jesi, dobro će ti biti. Žureći se kroz uska vrata i tesnim putem koji vodi u život večni, (Mt. 7, 13) jedan drugoga voleći, jedan drugom pokoravajući se, jedan drugom teret nosite, (Gal.

Žureći se kroz uska vrata i tesnim putem koji vodi u život večni, (Mt. 7, 13) jedan drugoga voleći, jedan drugom pokoravajući se, jedan drugom teret nosite, (Gal. 6, 2) pokoravajte se jednomisleno svom starešini igumanu.

7, 13) jedan drugoga voleći, jedan drugom pokoravajući se, jedan drugom teret nosite, (Gal. 6, 2) pokoravajte se jednomisleno svom starešini igumanu.

tako da se odjednom na svakom kolenopoklonjenju i ustajanju prinose ranije rečene molbene reči, ali svi ujednačeno, a ne jedan ispred da žuri, a drugi da zaostaje, nego svi da imaju nastavnika eklisijarha ili dnevnog jereja, koji stoji blizu

Oni koji žele da se pričeste treba da poju uzakonjenu službu za pričešće i, čineći jedan drugome zajedničko kolenopoklonjenje, da daju oproštaj, a potom sa blagonaklonošću treba se pričešćivati životvornim

Ako li ih ne prima, to neka se izabere jedan koji živi celomudreno i da on bude otac najpre igumanu, a potom i svoj bratiji.

Zapovedamo da ni jedan od vas nema drugoga oca. Ako li se ne nađe tako pogodan u vašem činu, onda vam je za oca uzeti nekog od kaluđera koji

Radosni budite mi i veseli, dobivši nadu da nećete izgubiti spasenje. Ispovedajte se ne okrivljujući jedan drugoga kada upadnete u male srdžbe ili kakve druge raspre, a sebe ističete kao nevine i još tražite osudu, kao da

Jer mnogo lakše je primiti zlo nego dobro, (Ps. 51, Z) kao što reče neki mudrac. I onima koji obeduju: Da ne dajete jedan drugome jela nikakvog ili pića, sve do male kaplje smešane sa vinom, nego ako se desi da nekome često nešto od ovoga

mesto klonulost i sva trpeza izvoljevala, da ne bude onih koji ne razlikuju nevaspitano i nepobožno, koji, kada piju jedan drugom nazdravljaju naglašavajući pre pića i otpića.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

MILE: Nema ženske dok nije karađorđuša! GOSPAVA: Ša je, da je, meni lako nije opslužiti nake mušterije! Jedan tuli svetlo, pali sveću, drugi traži da glumim da neću!

Jedan tuli svetlo, pali sveću, drugi traži da glumim da neću! Jedan sipljiv, a drugi me skoli: jesi l skoro bila na kontroli?

Mogu jednom i nešto za svoju dušu! IKONIJA: Čudo to? GOSPAVA: Dosadilo mi stalno otvaranje rupica! A i jedan vekavejac, voskar, ima opela, vodi me na ručak, u „Veneciju”, zemunsku! Treba i večeras da se nađemo!

Zaboravila sam Anđelku peškir! (Izlazi) CMILjA: Da mi je dimam neku sobicu, sobičak, makar najmanji, dva sa jedan, pa i manje ako treba, al nek je moje, da nakupujem subotom novina, pa do ponedeljka da ne otključavam!

CMILjA: Šta znaš, možda bi mogo neko da ga prevaspita, lepim, neko ko ima razumevanja? Znam jedan takav slučaj, bekrija, ženskaroš, a posle ženidbe svetac! Ni daj si Bože onaj čovek!

mesečarki, venci riba, s praga ti počinje ceo Banat, i Bačka, duva vetar, oće da presneži, miriše vruća rakija, a jedan oblak nad dudovima kipi! Da ujtru imaš kome dobrojutro, da imaš s kim u vinograd, u krevet, a ne ovako!

A kad se proba, piši propalo! IKONIJA: Naći ćeš ti sto razloga, a ne jedan! ANĐELKO: Dones ti meni jednu mesečarku! I otvorde mi jedno lađeno pivce! A provodadžiši nekoj drugoj budali!

I sine meni da nije bilo onako kako sam ja upamtio i pričao! Nego potpuno drukčije! Budala, jedan panj upamtio ko šumu... ANĐELKO: Ljuta ti ova mesečarka, prosto me oprži! IKONIJA: Uzmi više leba!

ANĐELKO: u fabrici? Da mi i muda oćelave! MILE: Mogu ja i nešto bolje da uredim. Sad je smenjen jedan frakcionaš, i to zadrti, a znaš ko dolazi na njegovo mesto? Ilić, drug Ilić, odličan kadar, proveren!

Glete im opasače, šlemčine, puščetine, kamašne, cokulčine, manjerke, fišeklije, šinjele! Jedan je, vidi se, vojnik, ruo vojničko, a onaj drugi... epolete mu strgane, kanda je zbog nečeg ražalovan...

Stanković, Borisav - JOVČA

udovica NACA, sestričina Marijina STOJNA, čivčika NAZA, stara Ciganka, vračara ZULFA, mlada Ciganka, s Vaskinim očima JEDAN DEČKO CIGANI, SVIRAČI: varoški (s ćemanima) i seoski (zurlaši, bubnjari) DECA, SLUGE, PRIJATELjI Događa se u Vranju,

(Gleda u »kost« pa u Jovču, naginjući se bliže njemu): Jedan fidan, jedno drvce od svih najubavo, najlepše. JOVČA (postaje uznemiren, nateže bocu, puši dublje).

a... tamo... a... a. JEDAN DEČAK (naviruje u Vaskinu kuću i viče): Vaske more, evo otac ti, deda Jovča! VASKA (istrči, poleti ocu; uzima ga od

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo?

A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo? Lašnje je živiti s jednim narodom kojega jezik ne znamo, (premda i to nije malena muka), nego

Pritom, budući da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i

da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti?

Dakle, mi ne možemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubavi jedan s drugim živiti ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugota pogreške;

Dakle, mi ne možemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubavi jedan s drugim živiti ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugota pogreške; obače, ako bi se svak sa svoje strane

Dakle, mi ne možemo ni jedan dan u miru, pokoju i ljubavi jedan s drugim živiti ne prezirući, ne trpeći i ne praštajući jedan drugota pogreške; obače, ako bi se svak sa svoje strane starao za poznati svoje nedostatke i za ispravljati se, mnogo

Može jedan isti čovek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom — vrlo krivo; na priliku, Turčin veli da od boga ne valja čovek da

Vreme je života našega jedan minut, jedno trenuće oka i jedno ništa, a po smrti čeka nas večnost. Samo poslednji rodovi sude pravo i bez

takove kakvi su, pokazuje, videći da je zato ljudi dobrovoljno ne trpe, no da na nju mrze, ona je pobegla i sakrila se u jedan bunar. Zato, ko želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnenija i mudrovanija, jer inače neće biti primljen.

Eto ti srećom, iliti mojom nesrećom, (kako će se nama[h] viditi), čujem jedanput da je Grkom došao jedan daskal da im uči decu.

meni stranstvovanje iz glave izvaditi i da ja gledam svaki dan kakvo blagovremenstvo da kudgod utečem, namisli jošt jedan posao sa mnom. Stvar je bila zaisto razumno izmišljena.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Napomena. Prvi broj znači godinu rođenja, jedan krst znači koje se godine čovjek zafratrio, dakle, kad je umro za svijet, a dva krsta znače godinu u kojoj je zbilja

Moćenigo, providur u Zadru, T. Pilotić, kapitan u...; R. Patak, alfijer u..., kako svidoči jedan zapis od ruke istoga fra-Brne, u kome rečenome zapisu (od godine 1502.

Župnikova je u... Biža je od Turaka priko vode dva puta... Bija je ranjen iz puške od rišćanah... Ima jedan zapis od njega: da nije nikada okusija ribe, ni varene ni pečene, ni morske ni ričke, jerbo je nije moga podniti, što

od njega: da nije nikada okusija ribe, ni varene ni pečene, ni morske ni ričke, jerbo je nije moga podniti, što je baš jedan čudan sekret od naravi!...“ „Fra-Jerica (1631, † 1652, †† 1710).

Za njegovo vrime umra je jedan mladi Jerković u manastiru kao dijak, a drugi Jerkovića ditić pobiga je iz manastira, te se samo treći zaredija...

Još jedan primjer pak je dosta. Prije njekoliko godina sporječka se jedan Jerković sa njekijem susjedom. Jerković se našao prznica,

Još jedan primjer pak je dosta. Prije njekoliko godina sporječka se jedan Jerković sa njekijem susjedom. Jerković se našao prznica, te udari susjeda, a ovaj imao u ruci sjekiru, pa zamahne

To je duje činio kao dobar čovjek, ali tome bješe i jedan krupan uzrok, nije vajde kriti. Rekosmo poprijed da su Jerkovići maličak prihvatljivi, a glad je glad, a ljudi su ljudi,

Ne ćaše dati prst jedan njegov za koje od njih, a pregorjeti ćaše sve skupa za njegovu lijepu glavu. Planula bi kad bi i malo što skrivile

Bjehu tri pečene pastrmke. Zatijem izvadi desetak jaja, jedan sirac, prijesnu pogaču, viljušku, nož i čašu. Kušmelj, češkajući se jednako po glavi, biće mislio: „Lako je tako

Za njima Kljako i Rdalo sa dvojicom svojih momaka. Pa onda pet Krkotića: Rkalina i Rora sa svoja tri sina. Jedan za drugim svaki nazva: „Valjen Isus!“ i svaki poljubi fratra u ruku, pa posjedaše. — Kako, Jure? Kako, Bare?

— odgovori onaj uzdahnuvši. Pošto ona trojica pojedoše ribu, domaćin dohvati s police jedan zemljani vrč, duhnu u nj i naglo odmahnu glavom, jer milioni zrnaca prašine izletješe iz njega.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

I zašto u dan vedar Dok ćute naša borja Trepne tek jedan kedar? I u bonaci mora Val neki o mramorja Pljusne, kad dođe ora?

Evo me gde lebdim u vazduhu sad Trenutak jedan van zemaljske teže. Moj povratak novi biće opet pad. TI ODE PRE SVIH U spomen Bojane Raičković rođene Lazović Ti ode

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ćutali bi i, kao da su u zavadi, klonili se jedan drugoga čitavog Badnjeg dana; razgovor bi počinjali posle večere, njih dvojica sami, i slušali jedan drugoga sve dok selo

u zavadi, klonili se jedan drugoga čitavog Badnjeg dana; razgovor bi počinjali posle večere, njih dvojica sami, i slušali jedan drugoga sve dok selo ne bukne pucnjavom i vrevom petlova.

Zabraniću ti da mi na sahranu dođeš i grob vidiš. Ti si... od večeras, ti si... mrtav za mene. Jedan za drugog mi više ne postojimo! Po muku, jedno pseto laje iz sela. Aćim se strese. Ja više ne postojim.

Zašto se toliko plašim neuspeha? Čemu sva ta računanja? Ja ti više nisam otac... Ti si od večeras mrtav za mene. Jedan za drugog više ne postojimo. Vukašin drhti. Odrekao me se... Zar sam toliko uvredio njega, surovog i snažnog?

— Sneg! Izgore kuća! Zvono, deca! Jedan od bliznaka zaplaka i svirala umuče. Tola priđe koritu. Plače „desni“. „Levi“ kao da ne diše.

Neće, veljda, pas, brojati. Poverovaće bratu, dušmanin, zlotvor, izelica! — Na, izbroj! — ispruži ruku s teretom. Jedan drugome izubadaše oči šiljatim, gustim pogledima. Koliko mi je zakinuo? pita se Vukašin samo radoznalo. — Izbroj!

Osećao sam ja da mi neko zlo dolazi, ali nisam mislio da je od njega... — Meni umre jedan... Levi... A bio je krupan, nesrećnik. Kakva bi to sila od deteta bila... Đorđe zaćuta.

A bio je krupan, nesrećnik. Kakva bi to sila od deteta bila... Đorđe zaćuta. Obojica gologlavi, gledaju se dugo, a i jedan i drugi znaju šta ovoga jutra sahranjuju. — Molio bih te malo daščica da mu kućicu napravim... I još za ponešto, znaš..

Takvu životinjku. A njih Toliko ima na zemlji da će uskoro i nju početi da jedu. Samo je njemu ne da Bog. U mraku jedan drugome nisu videli lice. Ispod kace, jureći se, zacijukaše miševi. I oni sluge na pustoš.

Hoću, kao kad zrelo grožđe berem. — Svi su mu ludi u kafani, i ovi što su se načičkali oko njegovog stola, bili samo jedan jedini čovek, koga može gaziti bez razmišljanja i kajanja, kao što se gusenica gazi.

— Varam ja vas. Puna kesa je jedini bog na zemlji. Dukati su njegovi sinovi... — Pametno zboriš, gazda-Đorđe! — reče jedan sa obešenom glavom. — Svi ste vi golokotre! Oklamiši, čankolizi... Varoško bunjište. Celu Palanku mogu da kupim!

Oklamiši, čankolizi... Varoško bunjište. Celu Palanku mogu da kupim! — Ti si seljak! — lupi pesnicom o sto jedan u varoškom odelu i ustade spreman da se svađa. Đorđe ga nije poznavao, pa mirno reče: — Dobro, šta ste vi svi redom?

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka. Jedan kraj luka doticao je vrh planine, drugi je nežno zaranjao u more, ali ona sama nije pripadala ni planini ni moru.

— Gle vraga! — jeknu Đavolak. — Gde mu nestade rep? Priča o čarobnoj ruži brzinom vetra obigra grad. Jedan za drugim, u nisku, trošnu kuću ulazili su repati i rogati, a izlazili odande bez repova i rogova.

U suton je još samo jedan repati rogonja stajao nasred trga, a onda i njega nestade, ali nestade i ruže. Jedino se još u kosi devojčice osećao njen

Činilo se kao da je cela šuma čuva brišući njene tragove. Jedan od najupornijih, ipak, vide kako joj šumske zveri prilaze i prate je. Možda ona i nije samo čarobnica, već veštica?

— Ko zna šta je u tim pričama tačno? — suprotstavi se jedan od najstarijih članova Saveta, koji se mnogo čega u svom dugom životu naslušao.

— Pa, Tatagina kuća je puna dece! — potrča devojčica ka Tataginim vratima. Bila su otvorena. Je li jedan trenutak ili je čitava večnost prošla dok joj se oči nisu navikle na promenu svetla? Devojčica kriknu od čuda!

Jednako visoki, jednako smeđi, jednako obučeni ličili su na blizance, ali jedan se stalno smeškao, a drugi namršteno zurio ispred sebe. — Gle, idu Plačko i Smejačko!

Ali jedan je trčao lako, radosno, drugi je jedva odizao njušku od peska. Kao da je neka sreća biti lav! Pustinja je usijana, puna

Ti dečaci su jednako visoki, jednako smeđi, ali jedan se stalno mršti, a drugi ne prestaje da se smeška. JASENOV LIST Treperio na grani list jasena, smejao se i pevao:

« List jasena podiže pogled uvis i postiđeno saže glavu. Visoko gore, na već ogoleloj grani, jedan jedini list zelenio se i pevao: — Najzeleniji sam, najlepši, niko mi nije ravan!

LOKVIN CVET Posvađa se reka s brdom, promeni tok, ali joj jedan rukavac ostade zarobljen u dolini. — Sad više nisi reka. Zarobljenik si!

Bilo je to u doba kada se svet tek stvarao, ali lokva i lokvanj još i sad su zajedno. TAŠKO ORAŠKO Jedan za drugim dolazili su ratovi i odnosili po nekog starčevog sina ili unuka, dok nije ostao sam na salašu, usred širokog

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Obe je Jevremu obećao, za doba posle smrti, jedan Turčin, stražar u kuli Nebojši. Bilo je to 1815. godine kada je Jevrem, još ne gospodar, Još samo mlađi brat budućeg

Tu, na raskrsnici svetlosti, Gospodar Jevrem dugo čeka Vuka, a naročito Dositeja: uzalud, jer nikada ne dođu, ni jedan ni drugi.

Još jedan ugao i Gospodar ustavlja konja pred malom obućarskom radnjom S. Gulića, koji proširuje i produžava sve vrste cipela, sjaše

Jeza, ne od straha, od zgranutosti. Njemu, Gospodar-Jovanu, jeste, jedan jedini put: u avgustu 1842, u Žabarima. Išao je na Vučića i vučićevce a znao da gubi.

godina, ali jeste jedan početak), sanduk sa mrtvim Simom terdžumanom ispustili su na utabano tle, poklopac se pomerio, niko to nije ni

Pričinjava mu se da je, kao u priči o Baš-Čeliku, on jedan od onih moćnih careva koji nisu ljudi: car sokolova, ili orlova, ili zmajeva.

sebe on ne pamti: u njemu jeste oduvek bio zmaj, ali je oduvek bio i čovek i on nikad kije bio baš siguran koji je jedan a koji drugi; oni su među sobom mešali i glasove i obličja, a moguće da je tu, u njemu, bivao poneko treći ili peti.

retko, oseti zadovoljstvo što je nestao pre no što su vođi prvog ustanka, oboleli od vlasti i od zlosti, stali da rade jedan drugom o glavi, iako je u početku izgledalo da su složni koliko i hrabri a iznad svega da su odani jedan drugome.

stali da rade jedan drugom o glavi, iako je u početku izgledalo da su složni koliko i hrabri a iznad svega da su odani jedan drugome.

Ima tri ulaza: jedan na sredini, veliki, za kola, i po jedan manji, sa svake strane, za pešake. Kapija kije samo kapija: to je tvrđavica, sa

Ima tri ulaza: jedan na sredini, veliki, za kola, i po jedan manji, sa svake strane, za pešake. Kapija kije samo kapija: to je tvrđavica, sa okovanim dverima, sa podrumima i

bi, zagledan u Knežev lik od bronze, mogao da ga upita da li je taj uklesani lik vladara koga je njegovo doba promašilo jedan od pravih, jedan od onih koje bi i Mihailo bio sklon da prihvati, ili nije? Odgovor, verovatno, ne bi dobio.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Gledaj sada ubavoga rada: Beri, nosi, čas dole čas gore; Momci klikću, a pesme se ore: „Živo, živo!“ jedan drugog kori; Živo s' radi, al' niko s' ne mori. Gledni samo, posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake!

Al' kad smotri vragolana, Povikala seka: „Oj stazice, oj tanana, Dones' ga meneka!“ Viknu moma, pa ti brže Za žbun jedan zađe, A momak se čisto trže, I čudo ga snađe.

A ja pijem, jošte pijem U tom mi se srce para Ćuteći se samo igram Ljutim vrhom od andžara. Đ. Jakšić XVII JOŠ... Jedan dim još, jednu čašu, Jedna pesma, jedna seka! P' onda zbogom, tamburašu! Zbogom, krčmo, za naveka! Ć.

A jedan cvetić što ga Najlepši rodi maj, Čuo je što sam krio Najtajnij' uzdisaj. Miris se toga cveta S uzdahom zamrsi, I cveta

Sve su to mila Imena i lepa Kojima Srbin Svome zlatu tepa; Al' ja bih proveo Čitav jedan vek, Tražeći lepše, Dičnije i slađe, Milije ime, Što još ne ču svet, da njim nazovem Moj rumeni cvet. J.

Koji je od vas blaženi đoga Što j odn'o morem dragana moga? Il' nije jedan toliko sretan? Pena vas bela sve poduzela, Svi ste ga valjda trkom preneli; Zato ste besni, konjici beli!

Al' kakav glas?... Po tamnom krilu neme ponoći, K'o grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini; Lagano huji k'o da umire, Il' da iz crne zemlje izvire. Možda to dusi zemlji govore?

Al' jedan izraz, jednu misao, Čućeš u borbe strašnoj lomljavi: „Otadžbina je ovo Srbina!“ Đ. Jakšić XLVII PADAJTE BRAĆO!

K'o crne njihove vlasi, tako se i žele njine Pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti, Podobno majskome cveću, oni se svijahu družno, Pijuć' iz zlatne čaše nevine ljubavne

Moja suzo, kada ćeš mi stati? - Nikad! A. Šantić LXIV OBIČNA PESMA Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan - tek godinu dana. I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

Mi smo jedno drugom davno sve već dali. Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta... Još jedan dan samo hteli bi svom snagom! Jedan, samo jedan!...

Pogasimo lampe pira! Kao vali, Sve je već proteklo, i ničeg ne osta... Još jedan dan samo hteli bi svom snagom! Jedan, samo jedan!...

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Ko će vjetar ludi zauzdati? ko l' pučini zabranit kipjeti? ko l' granicu želji naznačiti? U čojka je jedan hram vozdvignut, zla obitelj tuge i žalosti; svaki smrtni na zemlji rođeni ovom mračnom obitelju vlada pod koje se

O svevišnji tvorče nepostižni! U čovjeka iskra bespredjelnog uma tvoga ogleda se sv'jetla, ka svod jedan od tvoje palate što s' ogleda u pučinu našu; dan ti svjetlost krune pokazuje, noć porfire tvoje tainstvene,

sretnji duh nebesni, kako majka ustrašena sinka što ga vodi nježno milujući dok ga sebi vrati i utješi; na brežuljak jedan od topaza izidemo i na njem sjedemo. „Eto nebo kud ćemo lećeti!

Mjesto očih da dva sunca niknu i ideju jedan vijek smrtni da po carstvu nebovlaca prate, ne bi njini svijetli pogledi veličestva nebesne prelesti svekolike

“ „Izabrano moje tvorenije, ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji sam svemogućstvom vjenčan;

moje tvorenije, ti si sunce među duhovima, samo tebi jedan je podoban; - reče njemu tvorac svemogući - ja sam jedan koji stvarat mogu i koji sam svemogućstvom vjenčan; jednome je sve pokorno meni u prostore i za prostorima; da od

“ „Arhangele uma visokoga, ka duh jedan dovoljno se dižeš i čest tvome činiš stvoritelju, - mogući mu tvorac odgovara - al' prostora ne znaš značenije:

značenije: prostor mrakah i prostor svjetlosti koje umom tvojim voobražaš - da se c'jela ova dva prostora u šar jedan zrakah svijetlijeh preobrate i pravilno sliju, i šar ovaj da se pruži pravo u najtanju što mož postić žicu preko

prostora, - ovaj prostor što bi ova žica sa tančinom sv'jetlom proniknula u prostoru onom užasnome, koga kraje ja jedan postižem, bi ti bio samo jedna točka! Um je samo jedan bez granice, svi su drugi kratkovidni umi.

Um je samo jedan bez granice, svi su drugi kratkovidni umi. Čudo mi je - svemogući reče vojvodama neba sveštenoga - đe mi u dvor s

kojino sam okean vozdušni nasijao sjajnim ostrovima i vjenča ih svetim magnetizmom te pogledom jedan drugog drži? Zakoni su opštega poretka moj amanet a život prirode; da ih počnu svi mirovi rušit, moja bi se silna

Visio se u svaki šar prestol, kako što je naš prestol vrhovni, na prestol je u svakoje nebo vladac bio jedan okrunjeni.

Popa, Vasko - KORA

joj jednu kost Uglovi stanu da kevću I njima hitnem po jednu kost Pod stane da zavija Hitnem i njemu jednu kost Jedan zid stane da laje I njemu hitnem jednu kost I drugi i treći i četvrti zid Stane da laje Hitnem svakom po jednu

NAMA 1 Dižemo ruke Ulica se u nebo penje Obaramo poglede Krovovi u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po jedna zvezda nikne I odmiče nedostižna pred

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Sve tabake dela, od svakog po 500 komada, video sam onde, nesavijene, uredno položene jedan na drugi, da bi se pristupilo njihovom sašivanju u pojedine knjige.

Ali kada se sve to u toku vremena prikupilo, sredilo, proučilo i objavilo, uvidelo se da je Demokritos bio jedan od najvećih mislilaca svih vremena i otac materijalizma.

Godine 1934. bio sam u Atini, popeo se na njenu Akropolu i onde doživeo jedan od najjačih utisaka svoga života. Zato mi nije bilo teško da se uživim u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao

Predmet moje disertacije bio je jedan od problema Mehanike. Zato nabavih klasno delo Erista Maha o razvitku te nauke.

Sa Njutnom sam nameravao da završim svoj započeti spis, pa da se vratim svom uobičajenom naučničkom radu, ali me jedan neočekivani i strašni događaj sprečio u tome.

Ja se prisetih: to su, nema sumnje, Pitagora i njegovi učenici. Oni se sada vidim sasvim jasno - penju, jedan za drugim, uzbrdo. Da me ne primete, sakrih se u gust šiprag.

kola, spojite je u mislima sa polarnom zvezdom, pa propratite pogledom putanju te zvezde koju bismo dobili kad bismo jedan krak ogromnog jednog šestara zabili u polarnu zvezdu, a drugi u tu krajnju zvezdu nebeskih kola, pa tim šestarom

„Takvom sam lađicom“, reče on poluglasno, „pre trideset godina krenuo u Egipat“. Jedan od njegovih učenika, Glaukos po imenu, a najmlađi od svih, primače se kao kakva mačka njemu „Pričaj nam, učitelju, o

On ućuta. Učenici upreše pogled na more i uveriše se o istinitosti reči svoga učitelja. „Tako je“, rekoše oni jedan drugom, „on je mudriji od Talesa i Anaksimandra!“ Posle kratkog zastoja nastavi Pitagora svoju priču.

Da bi se to izvelo, dovoženi su ogromni tesanci i obelisci sa ostrva Elefantine, Nilom niz vodu, jedan veći od drugog.

tome ispituju, ali kako je svaki od njih hteo da natkrili druge, stadoše da se prepiru i umalo da se ne pozavadiše dok jedan od njih, Piteas, ne uspe da ih uveri sve redom da je on više pešačio od svih ostalih.

„Pa morao bi ići ceo dan pored tog zida“, reče jedan od učenika. „Ne, deco“, odgovori Pitagora, „Morao bi ići danima“. „Danima!“, viknuše svi od reda.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno nema ni mesta ni smisla i da je on samo jedan od neoborivih dokaza moga jako pokolebanog duševnog zdravlja.

Razume se da putujem brzim vozom. Jer kad čovek putuje, treba da putuje gospodski. Uđem, dakle, u jedan od vagona, sretnem konduktera, pogledam ga značajno, to jest prosto namignem, a on pošto shvati, odvede me do jednog

— Potpuno sam svestan — rekoh paleći sveću. — Jer, zaista, jedan poslanik treba da putuje neuznemiravano, za razliku od nas ostalih, zato što putuje besplatno.

— Još nisam završio. Pa sumorni student odiže knjigu s kolena i tom prilikom ja primetih da ima svega jedan i po prst na desnoj ruci. — Taj opat Koanjar — reče onaj prvi — To je neka familija Siranu od Beržeraka.

Obojica nemirni duhovi, otmeni duhoviti, genijalni, visoko nad sredinom u kojoj provode jedan nemiran život i obojica nepriznati i nesrećni. Utoliko... Ima, ima nešto od Sirana u opatu Koanjaru.

Onog dana kad smo stigli ovde, pobratim i ja, sećam se, imali smo malo jedno razočarenje. Jedan od kumova pobojao se bio da se ne zameri roditeljima njenim i odustao; ali drugog kuma, profesora, koji je pošteno

Cviker mu beše spao, ali on ga nije tražio, već je pitao mene da li je poneo još jedan, rezervni i da li znam gde mu je, peo se na kola i skidao dok su mu kupusare ispadale iz džepova.

A dalje na horizontu, nad velikom plavom planinom, jedan usamljeni beo oblak, kao ogromna ovca od snega, raspadao se postepeno iščezavajući.

Iz tih rovova, kao iz raspuknutih grobova, izvlačili su se, pogureno i jedan po jedan, vojnici mračna, paćenička izgleda, u spremi, pod strogom pripravnošću, i sa čuturicama u ruci mrzovoljno

Iz tih rovova, kao iz raspuknutih grobova, izvlačili su se, pogureno i jedan po jedan, vojnici mračna, paćenička izgleda, u spremi, pod strogom pripravnošću, i sa čuturicama u ruci mrzovoljno odlazili da

budili smenu, koja je neispavana, bunovna i natmurena izlazila lenjo iz pasivnog zaklona, narednik je psovao i pretio, jedan poranio avion zujao je iz daljine; a tamo preko preprečnih žica, krstina, neprijateljskih rovova, ukopanih među šiljaste

kao da na njoj imam olovnu kapu koja me pritiskuje i ne da mi da mislim. Dok sam bio u rezervi, imao sam jedan razgovor s komandantom puka i očekujem velike neprijatnosti. Ja sam, da kažem, protiv ovih izlišnih, delimičnih napada.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Ljudi vole sve svoje, pa i svoje slabosti. I svoju ranjavost, i svoju zlu sreću, i svoje prokletstvo: i u tome leži jedan dio nas. I to naš najprisniji, najkrvaviji dio. Kako bismo ga dakle mogli ne voljeti? Na koncu, sasvim shvatljivo.

IV Uvijek kad na paviljonu preko puta otvore ili zatvore jedan prozor, mojom sobom preleti miš. I taj me miš podsjeti na jednu svjetlosnu igru iz detinjstva.

Previše tvari, previše krpe, previše drva, željeza, pilovine — a malo duše. Jedan iskočio kotačić ili prebijena opružica tamo gdje je dijete mislilo naći dušu!

u djetinjim rukama i jedna zarobljena zraka božjeg sunca bili su kadri da djetetu dadu iluziju da je i samo postalo jedan mali gospod bog.

im svog ćudljivog miša na licu, zavarava im glad sreće svojim lepršanjem, odbljeskuje im sa svog varavog ogledalca jedan odbljesak vječnosti na njihova stara i umorna lica.

Kratko rečeno, bio je to jedan od onih ljudi o kojima se kod nas ne kaže „pokojni“ , nego „jadni”: „jadni Frano“ , „jadni naš Frano”.

Pobrinuo se da kćerki dade nekakav odgoj, pa je poslao na tri-četiri godine u jedan djevojački zavod koji su vodile duvne.

Tek u časovima potrebe za jačom apodiktičnošću govorile su obje u jedan mah, i to gotovo savršeno istovjetan tekst. Po dvorištu iza kuće šetale su godinama, snuždeno i nerazdruživo, dvije

Godinama nisu dale od sebe glasa, godinama se nisu razdvojile ni za sami jedan korak. Vrijeme i promjene i događaji, pa ni sitni, kokošji događaji koji su usplahirivali ostalo dvorište, za njih nisu

dana kasnije, u krugu lučke i mornarske čeljadi na molu, razgovaralo o događaju s nadvojvodom, sjećam se kako je jedan stariji mornar uzimao u zaštitu nadvojvodino ljudsko dostojanstvo, koje je izgledalo ugroženo i dovedeno u pitanje

Salon je bio odijeljen od blagovaonice samo tankim ošitom, nalazio sam se na sam jedan korak od njih — ali i taj jedan korak za njihovu fantaziju bio je nepremostiv.

Salon je bio odijeljen od blagovaonice samo tankim ošitom, nalazio sam se na sam jedan korak od njih — ali i taj jedan korak za njihovu fantaziju bio je nepremostiv.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Svačije drugo tuđenje on je vraćao odsudnim preziranjem i nekom, neobičnom za seljaka, ponosnom ohološću; ali jedan takav Stankin pogled, u kome bi on mogao pročitati one iste izraze, koje čita u pogledima većine devojaka i momaka,

Ovce, od straha, jurnuše na ogradu i time nadražiše kurjake, te se jedan od njih zaleti prvi i skoči na čatal. U isti mah sevnu sekira prema mesečini i lupi u kurjačku glavu, koja beše

i suvih zakonskih odredaba i žive duše čovekove, koja upravlja tim odredbama po svojoj ništavnoj volji; kad vide kako jedan bistar od prirode um može da vlada učenima i neukima — Vujo poče stalno da se zanima rečenim poslom.

Sva ova zabuna potraja samo jedan trenutak, jedan mig. Đurica napreže volju i, starajući se da izgleda što mirniji, progovori neodlučno: — Možete sad

Sva ova zabuna potraja samo jedan trenutak, jedan mig. Đurica napreže volju i, starajući se da izgleda što mirniji, progovori neodlučno: — Možete sad govoriti što vi je

Pisar sede na klupicu pred kućom, jedan pandur ostade kod Đurice i Marije, koji stajahu pred vratima. Kmet uđe s dvojicom pandura u sobu da pregleda haljine i

Posle kratkoga traženja kmet iziđe napolje noseći gomilu raznih peškira, među kojima ne behu ni dva nalik jedan drugomu. Pisar izvadi iz svoga kaputa jedan nov peškir i uporedi ga s onima što kmet donese. — Nije to — reče pisar.

Pisar izvadi iz svoga kaputa jedan nov peškir i uporedi ga s onima što kmet donese. — Nije to — reče pisar. — Ama vidim i ja da su svi različni.

To su žene donosile babi za vračanje... Ene de!... — uzviknu kmet odjednom, izdvojivši iz one gomile jedan veliki fitiljaš, koji beše istovetan onomu, kojim se beše opasao preko pasa. — Otkuda ovaj peškir kod tebe?

Za jedan mig Đuricu vezaše panduri konopcem, povadiše sve stvari iz lončine, povezaše ih dobro pa obesiše o Đuričina leđa, a ogr

— »Dakle to su one apsane sa ulice, a ova moja, to je ona na uglu, jer samo je taj jedan prozor zazidan više od polovine. To znam dobro, zapazio sam toliko puta...

Đurica se prenu. Čitava bura osećanja probudi se u njemu, i za jedan mig beše na prozoru. Stade da sluša, ugušujući svoje rođeno disanje, ali mu u ušima nastupi čitava svirka od zujanja,

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

NjEGOVO PISMO 375 UČITELj I UČENIK 376 CAR I DIJETE 377 TI ĆEŠ SVIRATI 378 ZNAM I JA KAO BOG, DA SMIJEM KAZATI 379 MENI JEDAN, A TEBI OSTALO 380 NESRETNIKU SE NE MOŽE POMOĆI 382 I TO ĆE PROĆI 383 ŠTO ZOVETE MRTVE?

384 REČNIK 385 ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA BEKSTVO OD SMRTI U nekom selu življaše jedan čovek, koji imađaše sina Petra. Kad mu je sin dorastao do osamnaeste godine, udari pomor po celoj zemlji.

3atim ih uzme od njih, i kaže im da idu svi troje tamo na jedan breg, „pa kad ja mahnem rukom na vas, a vi onda potrčite, i koji prvi dođe do mene — taj će dobiti kapu, drugi će

Petar je neprestano išao napred, pa, idući tako, opazi pred sobom jedan veliki dvor, te se uputi pravo k njemu. Kad je došao do dvora, nije smeo odmah da uđe unutra, nego ode u jednu vrlo

pođe da potraži gde je nekad njegovog oca kuća bila; kad je našao, dođe i do ovog mesta gde im je sto stajao, i tu nađe jedan veliki kamen položen, pa onda pomisli u sebi: — Bože moj, šta mora biti pod ovim kamenom?

Tako su se ove dve nadvlačile čitav jedan sahat. Najposle će smrt reći: — Devojko, niti ga ti možeš oteti od mene niti ga ja od tebe, nego hajde da ga izmerimo

Smrt odmah napravi terazije i metne na jedan kraj vrh od čizme, a na drugi kraj sedne Petar, ali vrh čizme pretegne celog Petra, pa se i devojka beše obesila sa

Devojka ga lepo sahrani, i žalila je mnogo godina za njime. SOLDAT I SMRT Bio tako jedan soldat, pa je toliko zgriješio da kad je umro i došao pred boga, niti ga je bog htio u raj ni u pakao metnuti, nego ga

Kad to bog čuje, pusti ga u raj, i tako se soldat dokopa raja na silnu ruku. BESMRTNI STARAC Tako je bio jedan starac i imao pet sinova.

I tako stari ostane u raju. NEMUŠTI JEZIK U nekakva čoveka bio jedan čoban, koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio.

Čoban mu pljune u usta, a zmijinji car opet čobaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car reče: — Sad imaš nemušti jezik.

A psi odgovaraju svojim jezikom: — Dođite, da bismo se i mi najeli. Ali među psima bijaše jedan matori pas, koji samo još dva zuba imadijaše u glavi. Onaj motori pas stane govoriti kurjacima: — Tamo njima to i to!

Petković, Vladislav Dis - PESME

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: ''Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće''. I ja žalim sebe.

Da li znate i to da nje nema više? Kao uzdah bola, kao sreća ljudi, Kratka je i njena istorija smrti: Noć i jedan vetar... I njeni su vrti Umrli, da niko sad ih ne probudi.

I tu vidim život sav bez tuge, I bez smrti, život od ljubavi: Mesto noći širile se dýge, Mesto mraka jedan obzor plavi.

Otvarahu oči pune sjaja, Pune misli što dan jedan žive, Pune sreće svoga zavičaja, Pune želja, da se svemu dive. Otvarahu oči, crnu kosu, Što skrivaše i grudi i

Nad zemljom je suton; a svud po pučini Tišina se digla da spokojstvom leči: I u tome času meni se učini, Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči. Zvala si me sebi.

Jutro mi svako pruža život ceo, A svaka ponoć jedan pokrov beo. Za mrtve nemam molitve, ni bole. Posmatram, gledam; moje vreme teče.

Da sećanja pokrije jedan oblak mira, I budućnost moja cela da mi bude hlad Na kome će dan po dan mrtav da se zbira. Ja saranih sve, i ljubav,

Ja nemam suze za taj pokrov beli Kroz koji čujem jedan šapat dugi: “Sa svojih njiva život smo doneli, I znamo gde smo, znamo gde će drugi. Grobovi danas dobro su poneli.

I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!' Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta, Kroz paklenu kišu vrati se i stiže Mestu gde smo

upi; Moja žeđ lepote, smisao nadanja, Mesto starih zvezda mlada tela kupi, Tela mlada, nova; Umesto pokrova. Jedan duh predanja, deo moga bića, Svaku moju mis'o i strast svaku muči; Duh moje sudbine, k'o pesma otkrića, Na svakome

Imali smo dušu i krv rase zdrave. A sad? Ko smo sada? I gde je naš dom? Eno, po klancima jedan narod ceo Radi sliku pakla — koža je i kost. I korenje jede kao hlebac beo, A smrt mu je radost, dobrodoš'o gost.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne

Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu.

Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren - jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne.

Ilustracije radi, mogu da navedem jedan ili dva primera. Među poslugom smo imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju.

Postoji još jedan, mnogo važniji razlog za moje kasno osvešćenje. Patio sam od čudne boljke koju je izazivala pojava slika, vrlo često

Kada sam boravio u Parizu 1883. godine, jedan ugledni francuski fabrikant me je pozvao u lov, i ja sam prihvatio njegov poziv.

Neko je predložio da jedan drugome pogađamo težinu i mene su nagovorili da prvi ”stanem na vagu“. Edison me je svuda opipao i rekao: “Tesla je do

U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju.

Što se tiče aparata, drugi su me predupredili a metod je bio originalan. To se ovako dogodilo. Jedan od drugova sa kojima sam se igrao, došao je do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg

Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u

Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti. Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu.

Ako se jedan od pomenutih odeljaka zapečati i jednom zauvek iz njega izvuče vazduh, a drugi ostavi otvoren, uslediće stalna rotacija

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva a više koštica!

i 1866. godine. Jedan starac bio je u bitci kod Asperna u kojoj je Austrija potukla Napoleona. Imao je jedno visoko carsko odlikovanje za

ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš.

ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš.

delova ove moje priče, zgodno je da pomenem sada da je dvadeset godina posle mog otkrića električnog usaglašavanja, jedan moj student, major Armstrong, otkrio električni oscilator sa elektronskom cevi, što je obećavalo da će izazvati

Nešto ranije, slično otkriće je napravio jedan moj drugi student - Vrilend. Suština ovog otkrića jako me podseća na funkcionisanje gajdi i srpskog gajdaša.

Jednom me pozvao svojoj kući u kojoj sam zatekao nekoliko njegovih kolega. Jedan od njih bio je i moj prijatelj, prota-pesnik, a drugi je bio mađarski luteranski sveštenik koji je veoma dobro govorio

Sudbina mi je, međutim, odredila drugi tok. Istorija Banata zabeležila je jedan veliki događaj u rano proleće 1872. godine, u proleće koje je došlo iza onog Božića kada su se moj otac i moja majka

Đaci Pančeva pridružili se u velikom broju procesiji, a ja sam bio jedan od njih, ponosan što sam imao čast da nosim jednu baklju.

mog odlaska u Prag, majka mi je već sve spremila za dug put, put od skoro dva dana plovidbe Dunavom do Budimpešte i jedan dan železnicom od Budimpešte do Praga. Stvari sam nosio u dve šarene torbe izrađene od lepo obojenog tkanja od vune.

U toku razgovora pred nama se u daljini ukaza jedan veliki crkveni toranj. Oni mi rekoše da je to Karlovačka katedrala, a da se pored nje nalazi i palata njegove svetosti

Tada sam prvi put posmatrao ovo brdo iz blizine. Jedan istorijski prizor smenjivao je drugi i bilo mi je teško da ih sve složim u red, uprkos nesebične pomoći mojih prijatelja

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Uto dvojica mladih varošana iznenada pristupe Zagorcima. Približe se nekoj ženskoj. Jedan se od njih uozbilji: —Hoćeš doći u mene na radnju? upita je, gledajući je bezočno ravno u oči.

— nastavi, prislonivši se opeg uza zid. Onim joguncima zavrtilo. Vrag im ne da mira, te će iz daljega, izmičući, u jedan glas: —Ej, hoćeš doći? —Ma'ni se, đavole, krštena čeljadeta! — mirno izbaci Zagorac.

Tako je prošlo nekoliko dana — jedan lepši od drugoga. Bilo je umora i smeha, uzdisanja i pevanja. Cveta se veselila: „Ako ovako potraje, biće zarade!

Biž'! Eto idu još dva gospodina, — i okrene se prema njima, ne slušajući Cvete. Prispije jedan viši činovnik i za njim neki trgovački putnik. Oba crvena i razigrana, sigurno su dolazili upravo s ručka.

Tada se obojica okretoše i, začuđeni, pogledaju jedan drugome ravno u oči. Vođa lijepo upita otkle su i kako se zovu, i ponuka ih da mu ispričaju redom ono isto što su i

A kad ih žandari predadoše tamničaru i ovaj ih zatvori u jednu ćeliju, ostadoše dugo jedan pored drugoga prislonjeni uza zid.

Tako prolaze dani, jedan za drugim, bez ikakvih promjena. Jednako slušaju koračaje čeljadi što ulicom prolazi, viku dječurlije i nerazumljive

se od golih krševa, a njima je u društvu milo i toplo: grije ih sunce, vreo zadah čobanica i mladićki životi, skupljeni jedan uz drugi da se zajednički od studeni obrane.

Kad mu nazriješe u tmici staračko lice, začas zaboravljaju svoju nevolju: gledaju jedan u drugoga, a ne mogu da nađu riječi da izraze svoje osjećaje.

— veli im glasom kao da ih moli. A oni dragovoljno slušaju: ljube se: a ne govore već izmjenice daju jedan drugome sve što u duši imaju i u sebi od rođenja nose. ...

Ona to radi svakoga dana, i to joj je jedan od najmilijih posala: bar nije uvijek u tmici! —Brzo, pa postavi trpezu!

se da bude mirna, pa, kao i obično, svršava po kući popodnevne poslove, a poslije siđe dolje, u dvorište, da pošije jedan omot, kako joj bjaše gospodar naredio.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego jedan između više mogućih i zasnovan na konvencijama koliko i svi drugi.

To ću stajalište pokušati da zasnujem tako što ću obratiti pažnju na jedan, čini mi se, nedovoljno osvetljen proces u modernoj poeziji kod nas.

I evo još samo jedan primer kako se ritmičkomelodijska „iskra izvija“ iz jezičkoga „kamena“ kad se u pesmi „Samo peva tajni plamen“ govorni

U stvari, ja sam ovde izložio svoje viđenje i razumevanje puteva kojima je jedan vid moderne, savremene poezije krenuo iscrpljujući i reaktivirajući duž celoga kulturnog pamćenja sticana čovekova

(1979) SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI Mimogred, u razgovoru, onomad me je jedan dobar znalac književnosti i britak kritičar upitao – jesam li zaista Kosovar.

Dovoljan je još samo jedan korak u hristijanizaciji paganskog supstrata slikovnog pa da se uspostavi izričita pesnička analogija između crkve i

Ronjte se, ronjte, višnjice, Kâ mojoj braći suzice. Ronjte se, ronjte, višnjice, Kâ mojim sestram suzice. Kao jedan od opštijih utisaka, koji nije lako obrazlagati, iz čitanja kosovske – mislim i kosovske i metohijske – lirike iznosi

Zapravo su svi opisi kulture, i sudovi koji se o njoj izriču, u krajnjoj liniji pristrasni. Navešću jedan tipičan slučaj kad opis koji bi trebalo da bude „naučno hladan“ gotovo spontano prelazi u „vruću“ osudu.

Istina prikriveno, ona i danas vlada jednim delom ljudskog ponašanja. Sem toga, ona je na jedan osoben i zasad nedovoljno ispitan način protkala – u simbiozi s oficijelnim hrišćanskim sadržajima – balkanski tip

izdvojene pojedinosti iz dela Stankovićevih i Nastasijevićevih daju nam, nadam se, barem da naslutimo kako bi izgledao jedan iznutra sačinjen opis balkanske kulture, koji je po pravilu neodvojiv od konkretnoga ljudskog opažanja i doživljavanja.

veka naš izvrsni matematičar Mihailo Petrović tada novu teoriju modelovanja zasnovao na odnosu skupova, od kojih jedan služi kao slika na koju se drugi preslikava, to jest modeluje.

I to izaziva kolektivno strahovanje od opšte pagube. Ovaj neobičan strah odmah baca izvesno svetlo na jedan drugi, ženski lik, koji se pojavljuje u više pripovedaka.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Staro kanabe, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Troja vrata. u dnu, desno i levo i jedan prozor desno.

Tebi tvoje ne gine. SAVKA: Ako je samo za tri meseca... ŽIVKA: Ni jedan dan više!... IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan).

ŽIVKA: Iju!... (Ščepa mu ruku koju je uvezao maramom.) Nesrečniće jedan, bitango! (Anki.) Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.) Još kaže nije se tukô! RAKA (uporno): Nisam!

RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno, još se tuku na terazijama, a vlada je morala da dâ ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica ranjeni. ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana.

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao? RAKA: Tamo! ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? A latinski – dvojka, a nauka hrišćanska – dvojka, a matematika – dvojka!

u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: „Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam ponudim jedan portfelj u kabinetu!” A onaj moj šmokljan – mesto da kaže: „Hvala, Vaše Veličanstvo!” – sigurno će početi da muca.

Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam...Glas (broji u sebi) kuća... brzo... novac s večeri. (Govori.

Je li, ili nije, razumeš li? ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mu bude mesto miraza. S tim da odužim dugove, a posle...

(Klone, umorna od uzbuđenja, u stolicu.) ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne lutrije jedan zajam od 12000 dinara na privredne ciljeve; I to da mi bude kao miraz.

Ja mu lepo kažem: „Vi ne možete pa ne možete da mi date obećani miraz, e pa evo vam sad dobra prilika: izradite mi jedan privredni zajam kod Klasne lutrije”. Ti privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na privredu niti se vraćaju državi.

III PREĐAŠNjI, ŽIVKA ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde! ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice).

ČEDA: Sasvim! ŽIVKA: Ne znam samo, da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub? ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije. ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio? ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

I, na samom kraju, još samo napomena da je u ovu knjigu, prema prvobitnoj zamisli, trebalo da uđe još jedan rad - o Andrićevoj Prokletoj avliji. Kasnije se od toga odustalo.

ispresecan gustom mrežom granica, zapravo korespondira s činjenicom da je Stanković, kao retko koji naš pisac, uobličio jedan tip ili model stare varoške kulture, zatvorene koliko i stroge, sa jasno gradiranom lestvicom vrednosti.

već sam književni sklop priče iziskivao da njegova sudbina služi kao pomoćna, da je značajna samo po ulozi koju ima uz jedan drugi lik: njime, naime, hadžika Tašana iskupljuje svoj davnašnji greh.

Tako, na primer, u već pominjanoj pripoveci Oni bolesni Mita u prisustvu svoja dva bliska prijatelja, od kojih je jedan pripovedač Mile, čini simbolički gest pred svojom ženom Marikom zagrizavši u krušku što mu je kao ponude poslala ona

A kada nešto kasnije, iz dečje ljubopitljivosti uhodeći Tomču, izađe iz kuće, on nam daje hladan i jezovit, ali i jedan od najlepših Stankovićevih pejzaža: „Napolju svuda duboka, mrtva noć. Iz čaršije, sa česme pada voda.

vremensko prebacivanje po dubini junakinjinog pamćenja, Stanković i ovde spontano bira naročito duševno i telesno stanje: jedan čuvstveno-čulni grč koji je junakinju držao izvestan broj trenutaka.

radnje, sama raskriva pogled na sav ispripovedani život glavnog junaka: „Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi. ” Stoga je razumljivo što je ona takođe grafički odeljena.

životu pripoveda, opet bi najbolje učinio ako bi ponovio prvu rečenicu: „Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi”. Stoga bi se ona s jednakim pravom mogla naći i na kraju romana: kao sažeto poentiranje.

Kao što početna formula „bio jednom jedan car” otvara pogled na svet bajke, pa u isti mah funkcioniše kao deo teksta i kao metatekst.

Postoji jedan izvanredan primer. I on ovde neće biti naveden radi poređenja sa Stankovićem, niti da bi se pravdala njegova jezička,

koleba, i koleba se tako da, recimo, idući od početka rečenice ka njenome kraju zapažamo kako kongruencija prvo uzme jedan pravac, da bi ga nešto kasnije izgubila zamenivši ga drugim.

To je, naravno, oblik preuzimanja tuđeg govora, što je inače jedan od središnjih postupaka u Stankovićevom romanu; štaviše, njegova je sintaksa dobrim delom složena i zamršena zato što je

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Ali svako njihovo selo ima jedan dan u godini, kad se po mogućstvu svi skupljaju, koji je veći i od Uskrsa i Bajrama, i kad planinci gotovo neosetno

Hteo je da zadivi svet jednim Goraninom, da pokaže Turcima kakav može biti jedan potur. Rasipao novce lakše no što ih je zadobijao. Davao je sirotinji, gostio prijatelje i divlju družinu.

— Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So junaština.

Samo zemi moj prsten. Do Senjanik ima još loši ljudi: neka ti bidne on derudedžija — zašto pa jedan je Sulj-kapetan od Gora, iako je potur, iako jošte među zube, može biti, će mu se nađe domuzovina... Takec!...

— Skrši vrat, protestantu ni jedan! — poluljutito odgovori pobožni Čemerikić, pa natuče na prst desne ruke veliki kapetanov prsten — za svaki slučaj...

Kad su sve to videli, od jada im preseo i Trg i trgovanje. Grad im se u pakao pretvorio a po obrazu blato ošinulo, te jedan mimo drugoga pojurili gore ka Kaludri. Sve do svojega sela nisu od bruke smeli nikome ništa reći.

ugarka, razmahnu njima nekoliko puta da ih bolje raspali, pa ih gurnu u kućnu počađalu i suhu kao puščani prah slamu, jedan iznad vrata a drugi sa strane.

Izjaviće im žaljenje, predaće im leš. A posle, posle će vodenica opet začaktati, sunce grejati i sve drugo: jedan Srbin na svetu manje — to je obična stvar, dori i za onoga austrijskoga generala u gradu, za kojega pričaju da je Srbin

Ne drugde no na kuli njegova strica arnaut– ski prvaci doneli drugu besu, tajnu a obaveznu za sve: da ni jedan Arnautin ne zakloni ni jednoga Srbina, bio on sused, kum ili pobratim; bio on dobar kao pravednik.

On lagano spusti na pod svoj štap i ubogu torbu, pa skide i čalmu. Ja ga tad dobro zagledah. Na temenu ostao samo jedan srebrnasti pramen, prkosno uzdignut uvis, kao da svedočaše da ovaj starac ima i volju i krepost jednoga Vukašina

Ima i veliku predio– nicu konoplje. I age i Arnauti bacili su oko na njegovi baštinu. Kako to da jedan kaurin ima svoju zemlju i da u svo– joj kući ne dvori age i subaše i ne otkupljuje prve noći svo– jih snaha velikim

Mržnja, narasla kao neman, bejaše napunila i namračila ovu tešku noć. Za jedan željno očekivani konačan obračun vekova i rasa da bi se jednom znalo gde je ko i čije je što.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

“ IZ KOSMIČKIH PESAMA Jana Nerude S brze reke htedoh donet jedan val. Val zahitih, al’ zaludu — Tihu vodu doneo sam doma U malenom sudu.

Znam, ne prkosi, — Al’ svoj tako kratak život U grob unosi. I tako sam s njim ratovô Čitav jedan sat, Dok i sveća ne dogori, I ja legoh spat’. Propade mi lepa misô; Tome nisam kriv.

Vreme sa blagim melemom svojim Zamaže zjâpe ranama tvojim. Al’ eto kresak, dim, Olovno zrnce s njim — I jedan gorak uzdisaj... Pa onda tiše, tiše, I nikad, Nikad više — Svemu je kraj. »Javor« 1888.

umetnik im krati: „Moje slike tuđe ruke mrze: Dopusti mi da ih sam obnažim.“ To govori, jedan preves snima — Oh, divote, ko da se nagledi! Stale oči i kralju i svima.

»Neven« 1890. ZALUTAO ANĐEO (Po francuskom) Anđelak jedan mali, vedra i svetla čela, Razvio krila videć’ široki prostor svud; Prvi put eto raju okrenuo je leđa I leteo je,

“ Oh, noć je bila crna, tama je bila gusta, Ni od kud jedan zračak ni putokazni sjaj. Tapajuć’ po toj tmini, kolebi jednoj priđe, Otvori trošna vrata, uniđe uzdrhtan: Ovde je

umeti, — Srbija j’ samosvojna, možda ćeš uspeti; Upućuj strasne glase u jednog duha sklop, Probiraj slabe klâse u jedan jaki snop.

UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU Podzemni besi, kojim nismo vični, — Zar burnim, morem posta zemlja ova? Za jedan trenut više jada stvori Neg’ što bi mogle stotine gromova. Ima l’ se kuda? — Ako imaš krila Ženo, što blediš?

Znamo mi to dobro kako se rakami: „Hrvati su slabi kad ostanu sami! I glas jedan srpski prevari se, kliče: „Tâ hrvatska borba Srba se ne tiče“.

Ali tu je veće bio Jedan venac, mnogo veći, Tako isto uzdisajni — Možda ga je Srpstvo celo Od uzdaha svojih splelo.

Dušmanima svojim dasmo Radost novu pljuskom svakim; Krstili smo jedan drugog Imenima svakojakim. Trzasmo se, čepasmo se Srcem smelim, s voljom dragom; Vijasmo se, cepasmo se — Jer bez

Udovica sirotica Jedan novčić spušta ti’o, A možda je (ko bi znao) Poslednji joj novac bio; Rado j’ dala malen deo...

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

VASILIJE: Slatka majstorice, samo još jednu reč. FEMA: Kest mašir, marš! (Istura ga.) Bezobraznik jedan, opoganio mi lepezu. Sad je moram pokloniti Ančici. EVICA: Ah! FEMA: A šta ti tu uzdišeš?

(Uzme je za ruku.) Sad treba da se svega ostaviš; na rod da zaboraviš, i samo tvoju sreću da gledaš. Sutra će te jedan prvi vilozof prositi. EVICA: Filozof! FEMA: Dakako.

Šta ti se čini, Ančicken? ANČA: Vrlo lepo, milostiva gospoja. (Zabeleži.) Jošt vam jedan sat treba. FEMA: O, imam, Ančicema, ostalo mije od pokojnog dva sata. (Izvadi.

(Zabeleži.) FEMA (oda ponosito po sobi, sve ia ogledalo gledajući): Ančicken, šta mi jošt može faliti? ANČA: Jedan šteher. FEMA: Prokleti francuski jezik, tako mi je zabunio glavu da sad upravo ne znam šta je to šteker.

Kreveti moraju doći nasred sobe uspored, i to jedan za goste, a drugi za majstoricu. Ova polica... MITAR: Dosta, imena ti božija, prevrću mi se creva.

Ali platićeš ti to. A tebi, nitkove, posljednji put kažem, ako te jošt jedan put zatečem š njome, iščupaću ti svu kosu. Sluškinje traži, a ne diraj u kćeri noblesa. (Povuče Evicu za sobom i otide.

Ja sam zaista nesrećna mati. SARA: Ne starajte se ništa, ovo je filozof. (Ružičiću.) Nas kao stare persone čeka po jedan šolj kafe, vi se međutim unterhaltujte. FEMA: Evicken, ti ostaješ ovdender. Samosender pametno vladajder.

RUŽIČIĆ: Troja pada, no Hekuba živi, Da kao sova unučad preživi. SARA: Ja imam jedan lep plan; istina, ja sam slaba žena, nemam toliko razuma, toliko pameti kao vi, ali sam vaša tetka, mon frer, a tetke,

Vidite, vi ste mladi, ja sam malo starija, treba da vas usrećim, da lepo živite, ja imam jedan vrlo lep plan: da uzmete gospoju od Mirič za ženu. RUŽIČIĆ: Ho, ho, ho!

RUŽIČIĆ: Molčanije jest krasnjejšaja dobrodjetelj junoši. JOVAN: Už’ buđem pitat, už’ buđem pitat. (Jedan na jednu, drugu na drugu stranu otide.) (Zavjesa pada.) DJEJSTVO III POZORIJE 1.

SARA: Gledajte vi, to je bezobrazluk nobles uvrediti. Ali, molim, meni je tako nešto mučno, ne bi li dobro bilo po jedan šolj kafe, jelte, i vami se prokteva? FEMA: Komi fo! Žan! Aport! Johan, Hanc, Žan! POZORIJE 2.

FEMA (skoči): To je bezobrazluk! Taki mi se vuci ispred očiju, jer ću ti svu kosu počupati, nitkov jedan, tko te pita za to? JOVAN: E, lako je vama, jer ste utekli u podrum, ali ja siroma!

Miljković, Branko - PESME

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale U jedan kraj mnogo prisniji me smesti Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti Gde su veličanstvene senke a stvari male.

tako potrebnu protiv smrti za one koji su sada jedno jer svet je podeljen ljudskom kožom na dva dela a dva i dva su jedan kad padne poslednja noć za one koji su se utopili u vodama večitog sna kao što umre sunce udnu dalekih pejzaža zakopano

Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe. Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega. Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoće,

Vezo fina između pepela oka i kamena čarolije ne prepirem se sa sličnostima, ali jedan je vaj, i nema druge smrti osim smrti.

svuda i uvek okrenuti licem prema prividu sa zvezdom umesto iščupanog srca pred nepojatnim, kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan, kao cvet koji se u snu našem budi.

NIZVODNO Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči pošao sam negde a udaljavam se o

šumi negoli u telu KAP MASTILA Šta sve može da stane u kapi mastila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica jedan nenacrtani cvet i još će ostati toliko da se napiše epitaf: dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su

tvoj krvotok Zgražavanje je sveopšte) Još jedna slepa reč i pesma će progledati Na mestu gde se to najmanje očekuje Još jedan prazan dan I radovaćemo se prazniku PROVETRAVANjE PESME Ceo jedan narod Izmišlja reči za pesmu Koju će se usuditi da

će progledati Na mestu gde se to najmanje očekuje Još jedan prazan dan I radovaćemo se prazniku PROVETRAVANjE PESME Ceo jedan narod Izmišlja reči za pesmu Koju će se usuditi da napiše Jedan čovek posle sto godina Ne boj se reči Nije to ništa Al

dan I radovaćemo se prazniku PROVETRAVANjE PESME Ceo jedan narod Izmišlja reči za pesmu Koju će se usuditi da napiše Jedan čovek posle sto godina Ne boj se reči Nije to ništa Al ipak pazi Ne ljubi prošlost u ruku Pevaj kao da ništa nije

se margina Peva se odozgo nadole (O radosti brzog perja) Nežnost je životinjska lenjost proždiranja Za vreme ljubavi jedan ludak ždere dugu I peva, mladi čuvar zore, kloakom slavuja Na nizbrdici pesničkih poređenja SUDBINA PESNIKA Sada je to

najlepša onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugama ja prihvatam veliku misao budućih poetika: jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: ko ne ume da sluša pesmu slušaće

Krakov, Stanislav - KRILA

Suve vojničke usne su nešto šaputale. — Ko govori o smrti? Muzika je svirala. Jedan plavi dečko, bez ratne spreme, radovao se što prolazi kroz grad u kome se smeje jedno oko Svetoga Sergija, i plaču

Tada bi pljačkali i silovali. Redovi su ipak ostajali mirni, samo je i dalje zvonio odjek onog takta: — Jedan, dva... Ali čete pozadi, one koje su primale svu prašinu i zaparu promarširalih redova pred sobom, kvarile su

Ko je govorio o vrtoglavici provalija? Bio je gospodar vazduha, a ne jedan od onih koji mile dole nevidljivi. Možda je i klicao kao Skit pobedonosni, ali je motor urlao strujom vazduha, i sve se

Kombinezon pilotov bio je vljen debelom kožom, te ga pogled nij probiti. Grad je rastao kao iz bajke. su jedan sekund u čitavu večnost. Žic tezale, a laka krilca pokretala. Aero padao i dalje, samo je sad pad bio blaži, klizav.

Žic tezale, a laka krilca pokretala. Aero padao i dalje, samo je sad pad bio blaži, klizav. Postepeno se rep spuštao. Jedan potres zatresao je poplašen tice od platna i žica. Leđa pilotova se u luku.

Doneće ti sreću. Oba radosno se smeju i misle na zagrljaj takve jedne kurtizanke sa zlatnim zubima. Jedan nemarno držani šlem pade, i zveknu o kamen. — Ode ti glava. Nikola. Nikola učini prezriv pokret usnama.

Bilo je dosta tiho i čulo se hrkanje pospalih. Jedan stražar se dugo zagledao u džinovsku senku dva ogromna topa, koja su kao dve duge pretnje štrčala vrh blindiranog voza.

kako se samo vojnici smejali. Solun je spavao u mraku. Iz malog prljavog bara izbacili su na ulicu pijanog Engleza. Jedan oficir je spavao pred ulazom maloga hotela, u kome su sobarice bile skuplje nego sobe.

Mi smo ljudi za koje to posle ne postoji... Ljudi osuđeni na smrt... — Doneli su nam saveznika, gorogana, — radovao se jedan mali. Druga dva vojnika punila su lule, i gledala u suvog pisara Kazimira. Plave malje drhtale su po mršavoj bradi.

Poručnik Luka korača zadovoljan. Jedan kratki prst mu je u spljoštenom nosu, a druga ruka pipa zgužvane banknote u džepu. — Tako ja umem...

Pod nogama su stabljike puckarale n uzdisale. Iza kukuruza se kao prljave grbe dilazi seoski krovovi. Jedan bajonet je zazvonio kao zvekir o čelik šlema. Psi su pomamno urlali. ”Bombom i bajonetom...” tako su im naredili.

Iz drugih kuća vode nove zarobljenike. Drhte preplašeni. Jedan plače i grli kolena. Iz srušene kuće izvlače zatrpane. Oficiru je greda smrskala glavu.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Vuije da su na njemu nađene čitave vrste potpuno nestale flore; to je jedan od vrhova Atlantide, spone između Afrike i Amerike.

Prašina. Hoteli ogromni, tamni, dugački, sa čardacima kao u Prištini. Pošta džinovska. Na post–restant samo jedan telegram. Stotine i stotine crnaca čekaju pred gišejima. Ko ih je naučio da se dopisuju?

Bregovi banana; gri–gri na sve strane. Park sa stazama posutim školjkicama, sedefastim i rumenim. Pred glavnom kafanom jedan prijatelj sa broda obraća mi pažnju na crnca koji pokazuje ogromnog pitona.

Pokatkad je to kao crno anđeosko krilo koje pređe ispred obala. Jedan brod nas skoro dodiruje. Ime mu je Arhanđel. Momci nas sa broda oslovljavaju italijanski. Razgovaramo sa njima.

vitki i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i spavaju pravo kao posečena stabla jedan kraj drugog. Sa njima su žene na asurama, likova okrenutih uvis i stegnutih pesnica. Reklo bi se: kakav egipatski crtež.

Let im je najmanje od po sto metara. S vremena na vreme proplovi između njih pokoji snežno beli list. Jedan mornar mi kaže da je to od cveća koje cveta na obalama, četrdeset do pedeset kilometara odavde.

Gomila crnaca koja vuče pus-pus, opkoljava nas i nameće svoje usluge. Pus-pus su kolica na dva točka koja vuče po jedan urođenik.

Razumljivo je dakle zašto, kad najpre uđe jedan od njinih crnih trkača da prvo izbaci muškarce iz poluzaspalih kuća, pa da onda nas uvede, to niko ne shvata čudnim ni

Sva je jedan jedini muskul prevučen tamnom blistavom kožom: nigde opšte duge savršene linije ne prekida ni ugojenost ni jači mišić.

Mladi čovek skače sa postelje i ljubazno nam pokazuje put. Mi mislimo još uvek da je to jedan od naših trkača pus–pusa, i hoćemo da ga silom upregnemo, da ne bismo zadocnili.

Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče kondukteru: „Dobro, teraj na brod, teraj na brod!

Oni ne dolaze da vide brod, no se zabavljaju po pučini kružeći jedan kraj drugog, kao ove ptice nad nama. Dogledima vidimo da su široke drvene stepenice, kojima se silazi do kratkih

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

skeledžija PORFIRIJE, njegov momak ĐENADIJE, STOJAN, ANA begunci BOŠKO, Stanin sin Prvi, drugi, treći TURČIN Jedan RUDNIČANIN Jedan GRUŽANIN Jedan SELjAK Gomila pobunjenih SELjAKA HADžI PRODAN PRVI AKT PRVA SCENA Gusta šuma u

njegov momak ĐENADIJE, STOJAN, ANA begunci BOŠKO, Stanin sin Prvi, drugi, treći TURČIN Jedan RUDNIČANIN Jedan GRUŽANIN Jedan SELjAK Gomila pobunjenih SELjAKA HADžI PRODAN PRVI AKT PRVA SCENA Gusta šuma u okrugu smederevskom.

momak ĐENADIJE, STOJAN, ANA begunci BOŠKO, Stanin sin Prvi, drugi, treći TURČIN Jedan RUDNIČANIN Jedan GRUŽANIN Jedan SELjAK Gomila pobunjenih SELjAKA HADžI PRODAN PRVI AKT PRVA SCENA Gusta šuma u okrugu smederevskom.

’Ma rašta dođe tu? I ko si ti? ISAK (sleže rameni): Ja ne znam. RADAK: A otkuda si? ISAK (uzima šljunak jedan, pa ga baca u provalu): Otkuda dođe? Kud ode ovaj kâm? Ima li na dnu tome videla? Videste l’ što?

Ta to je život moj! U mraku mrak!... I nikad, nikad dan! Rođen sam, vidim!... Umreću, znam!... The!... (Jedan poveći kamen, koji je gotov da se odroni, gurne u dubinu, iz dubine se čuje huka.

(Radak ga smešta pod jedan grm) VUK (skida pljosku i nudi ga da pije): Pij! Jošte pij!... Ta nagni bolje, de, Te skupi pamet što preostade,

će, repom hitro šibajuć, Spržiti polja, spalit useve, Otrovnim dahom leta kužiti, Dokle se tako, kugom morena, U jedan pramen otrov-parice Kolevka besna ljudske nesreće Nesrećom ljudskom sva ne razori... GLAVAŠ: A sad?

SPASENIJA: To nikad neću!... Majko, vodi me! GLAVAŠ: Ni korak jedan!... Zar ne znaš, Spaso, I ne sećaš se noći strahotne?

STANA: Ti ćutiš, Spaso!... Šta je to? Zar hajduk jedan da te privoli Da sreću svoju nogom pogaziš? Gde ti je kuća, gde je koliba, Kad sjajne dvore tako prezireš U kojima

Muselim jedno, hajduci drugo! Muselim viče: „Ana i sana! Ako i jedan ovud prebegne, Sa svojom plaćaš glavu njegovu!

“ Pa kud ću ja?... (Glasno.) De, što da činim? U varoši se skela opravlja, Jedan je čamac sasvim potopljen, Eno, Radače, sam se uveri: Iz vode kljun mu jedva nazireš; A drugi puknut do polovine Tri

) PORFIRIJE (Radaku na uši): Pazi na starca!... Njin je... RADAK (Janji): Tu ti je smrt! Korak da nisi jedan makao! JANjA: O, bože moj! (U sebi.) Tri su se smrti grozno složile: Jedno su Turci, hajduci drugo.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

(Nad svom ovom vojskom bio je zapovednik Ejub-paša, jer je sva ova vojska sačinjavala jedan kor). Tako su stajale stvari na timočkoj liniji, u polovini meseca jula.

U Knjaževcu se taj drum deli: jedan krak ide u severozapadnom pravcu na Zaječar, Negotinu pa dalje niz Dunav, a drugi okreće južnim pravcem i ide tako do

južnim pravcem i ide tako do varošice Aleksinačke Banje; tu prođe kroz banjski klanac, pa se opet podeli na dvoje, jedan krak okreće jugoistočno na Aleksinac i Deligrad, a drugi jugozapadno ide na Paraćin, gde se svezuje sa glavnim

klisuri, da u zgodnom tesnacu (kroz koji, kao što već spomenuh prolazi drum i iza koga se odmah grana udvoje, te vodi jedan na Aleksinac a drugi na Paraćin) brani prodiranje Turaka na Aleksinac i Paraćin.

Sutra dan Turci uđu u varoš i postupe s njom po turski. Od Zaječara vodi jedan drum najpre y južnom, a posle u jugo-istočnom pravcu preko Grljana, Planinice, pa dalje sve uz veliki (crni) Timok preko

To je jedna mogućnost I jedan plan, koji bi mogli izabrati Turci. Drugi plan bio bi ovaj: da Turci napuste osvojene predele na Timoku, da ostave

U tome baš popesmo se na jedan brežuljak i naš kočijaš tek najedanput vikny preneraženo: »Ao! grdnih dušmana, bogorodica ih posekla!

Usled ovih izvešća razaslate su na razne strane naredbe koje su imale sve jedan karakter: da komandanti sa svojim odeljenjima budu jako na oprezu i da što češće javljaju sve što se na njinoj strani bude

Kukavni deda Stojane moj! Ti si samo jedan od stotine, od hiljade onih, koji danas ovako isto cvile gorko ucveljeni, kao i ti...

Streljački lanci iskrivudani i povijeni stajali su jedan spram drugoga i puškarali se vrlo živo. I iza našega i iza turskoga streljačkog lanca videle su se sabijene kolone, gde

No u tome jedna naša kolona, (otprilike jedan bataljon), potpomognuta jednom polubaterijom, ispade iz jedne šumice pred ovu konjicu, razvi jedan svoj deo u streljački

kolona, (otprilike jedan bataljon), potpomognuta jednom polubaterijom, ispade iz jedne šumice pred ovu konjicu, razvi jedan svoj deo u streljački lanac, a od drugoga brzo formira četne kare, te lanac pođe napred i otvori pucnjavu.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

— Da obiđem, da posetim Tvoj rumeni cvet. Da ja vidim oko cveta Kako trepće maj.“ Tako mi je prošaptao Jedan uzdisaj. Idi, idi, ja mu rekoh Slobodna je noć, Ta zadržat’ ne mogu te, Slaba mi je moć.

Al’ ja bih proveo Čitav jedan vek Tražeći lepše, Milije i slađe — Dičnije ime, Što još ne ču svet, Da njim nazovem Moj rumeni cvet.

I preklinjô sam ljubav Ta da me ne kuša, Al’ ljubav, oči, srce, Niko ne sluša A jedan cvetić, što ga Najlepši rodi maj, Čuo je što sam krio, Najtajnij’ uzdisaj.

Pobegli su od tvog oka, Pa s’ obziru na te... Jedan časak... jedna rečca... Pa da s’ opet vrate, Da opkole, da juriše, Da kidišu na me, Da razbiju moje grudi Iz

LXXI Pitaćeš me, moje čedô, Kad sam ove pesme pisô, — Prosuo ih jedan časak, Jedan trenut, jedna misô. Srce mi je lisno drvo, A pesme ga cvetom rese; Jedan pogled, jedan osmej Uvek

LXXI Pitaćeš me, moje čedô, Kad sam ove pesme pisô, — Prosuo ih jedan časak, Jedan trenut, jedna misô. Srce mi je lisno drvo, A pesme ga cvetom rese; Jedan pogled, jedan osmej Uvek koji cvetak

Srce mi je lisno drvo, A pesme ga cvetom rese; Jedan pogled, jedan osmej Uvek koji cvetak strese. Ja i ne znam šta je bilo U trenutku tom — Tek osetim da je nešto

Srce mi je lisno drvo, A pesme ga cvetom rese; Jedan pogled, jedan osmej Uvek koji cvetak strese. Ja i ne znam šta je bilo U trenutku tom — Tek osetim da je nešto Lakše srcu mom.

LXXIII U odaji sveća gori Što najbolje zna, Drkće, plamti, nešto gledi — Ko bi znao šta? Uzdisaj se jedan diže Dubok, hitar, smeo, Pa ugasi onu sveću — — Je l’ baš tako hteo?

Večnost samo?! — E, pa šta je! E, pa šta je prostor taj!? Ispuniti kadar ga je Jedan cigli uzdisaj. XIII Kao sveća voštanica, Koju je držala Ruka malaksala, I gledale oči, Zanosnom nemoći, Na

Isto nebo tamo gore, — Istim mirom cvet miriše, — Ista zemlja ispod mene, — Samo jedan grobak više. Iste gore, isti luzi, Koje gledah tol’ko puti; Al’ to negda sve zboraše, A sad — ćuti, strašno ćuti..

“ Zapita me Bože. A ja mu rekoh: Ti mi pomože! Bolove one, I jade goleme, Koje si mi dao, Za časak jedan Pod noge sam meto, Na njih sam stao. Tako se digoh I — do tebe stigoh.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet ni

Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega.

Nagazih na neku jamu. Jedan opsova nešto. „Otkočite puške!“ naređivao je podnarednik. Ja sam izvukao revolver, kao da ćemo sada na juriš.

„Ovem ti predajem dužnost, da se niki ne približava“... Čitav govor održe jedan drugome. — Bugari su verovatno osetili da se u našim rovovima nešto odigrava, te osuše brzo paljbom.

Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga.

Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije. Ta ti šina sa naše strane bila je za njegovog komandira jedan dokaz više da smo mi pobegli... Rešili su da izvrše probu. Ispalili su jedan plotun i vikali: „ure“. Zatim drugi...

Rešili su da izvrše probu. Ispalili su jedan plotun i vikali: „ure“. Zatim drugi... Kaže, komandir je prišao i strogo mu se obratio: „Ja vam govorim da su rovovi

Naređujem vam da odmah krenete vaš vod i posednete napuštene zaklone.“ I ovaj grešnik krene. Sumnjam da se i jedan čitav iz toga voda vratio natrag.

Čisto sam se naježio... Podmetnuo sam sada ranac pod glavu i nanovo legao. U mojoj blizini nalazio se jedan student dobrovoljac i čujem gde razgovara sa svojim drugom. — Jesi li čuo za zmiju naočarku? — Čuo sam...

Komandant je bio naredio da prilikom sutrašnjeg juriša u svakom vodu po jedan vojnik ima na leđima privezanu po jednu trobojku, da bi nas artiljerci razlikovali i videli liniju našeg streljačkog

Ali se čudim kako se onaj jedan upleo kao da su ga uvijali žicom. — A koliko je bila udaljena ta žica od vas? — pita Mišić.

Četnici već pune puške i namiču na leđa rančeve. Iz bugarskih rovova izlete jedan obuzet bezumnim strahom. Naši pripucaše. On diže ruke uvis i pade.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

) smesta osetili i savremenici, bar oni najbudniji, doneo je sobom i jedan krupan negativan rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez gubitaka, ni jedna zaista krupna

Tu, u tome ovako izdvojenom stihu, jedan je prelom, i jedna međa, i zavet. Pesnici ove Antologije, u svome neposrednome osećanju žive vekovne austrijske snage,

(U ovoj Antologiji istupaju kao pesnici tri vladike, tri austrijska oficira, jedan kaluđer, jedan sveštenik, a svi ostali, sem nekolicine pisaca od imena, činovnici su, najviših i sasvim neznatnih

(U ovoj Antologiji istupaju kao pesnici tri vladike, tri austrijska oficira, jedan kaluđer, jedan sveštenik, a svi ostali, sem nekolicine pisaca od imena, činovnici su, najviših i sasvim neznatnih položaja; samo

) Između ostalih, i ovo je jedan od uzroka što ih je vreme tako nemilosrdno pregazilo. Možda i ima neke psihološke draži živeti u protivrečnosti između

pisci, pisali paralelno, i često iste pesme u oba jezika, većina od njih podjednako neprecizno i nepouzdano na oba. Jedan od jezika, kao što je poznato, bio je narodni jezik srpski — prostoserbski.

“ Samo jedan jezik ti pisci nisu znali: svoj rođeni. Već pred Brankov dolazak, u osećanju kajanja, užurbano će se osvešćivati, pa će

sirotane sitnije od njih: — oni paralelno pišu na oba jezika, nezadovoljni sa oba, ne prisvojivši, neki među njima, ni jedan od dva konačno. Šta sve to znači?

); da je pisanje na dva jezika u neku ruku i oprezno obezbeđivanje za slučaj da jedan od njih potone... Bitno je: već u ovoj pojavi, hteli-nehteli, moramo gledati simptom koji kazuje da se čitav dvojezički

Od početka, bili su osuđeni na smrt. Bilo bi uzaludno vaskrsavati ih danas kao žive pesničke sile. Samo jedan, ili skoro samo jedan između njih ostao je neokrnjen u svojoj veličini.

Bilo bi uzaludno vaskrsavati ih danas kao žive pesničke sile. Samo jedan, ili skoro samo jedan između njih ostao je neokrnjen u svojoj veličini.

A Pačić nije makar ko u našoj staroj poeziji, i daleko od toga. Iako jedan Vukov dopisnik, a bez ikakve sumnje i Vuk sam, imaju za njega samo prezriv osmeh i podsmeh, njegovih dvanaest pesama u

Jakšić, Đura - JELISAVETA

OMER, sluga Arslan-pašin Prvi, drugi, treći, četvrti i peti CRNOGORAC Prvi, drugi, treći, četvrti i peti SERDAR JEDAN RANjEN PERJANIK TURCI u taboru CRNOGORCI NA STRAŽI CRNOGORSKE ČETE SERDARI, VOJVODE I KAPETANI IVAN, sinčić

Ta vest bi, velim, tužno radosna Razorila mi crnu hraminu, U kojoj jedan život nesrećan Parastos drži mrtvoj prošlosti; A prošlost mi je sva: Venecija!...

Sve što u srcu beše svetinje: Ženu i decu — braću, drugove... A zar tu žrtvu ne zaslužuje? Ta pogled jedan oka njezinog Svu krv da plati srca ranjenog — I moju, i moje braće krv!... TREĆA POJAVA U dvoru kneževome.

poklanja, Da ću te služit za jedno samo — Ne smem ti nikad ni spomenuti Ranjene duše bolan uzdisaj — Poljubac jedan, pogled, zagrljaj!... Ubij me sad!... JELISAVETA: Ta još si mlad. KAP. ĐURAŠKO: Kad tako kažeš — ja ću živeti.

Živeo nam dugo sa gospođom! SVI: Živeo! KNEZ ĐURĐE: Srce mi zna — Svedok je jedan bog Da sam o vama samo mislio Za triest dana moje veridbe.

(Knez Đurđe, kapetan Đuraško i mnogi drugi odlaze.) JEDAN STAR SERDAR: Ta reč je strašna: „prognati“. Njega prognati! Hej, druže stari!

Sa mitropolitom Danas se jošte moram videti. On jedan može ovu bujicu, Što se kô silan vihor podiže Zbog prognanoga starca vojvode, Svoje riječi silom čudesnom Utišat

RADOŠ: Ranu? A ko je ranjen, dijete, ko? BOGDAN: Naš jedan drug — Pa ako ranu umeš poznati, Evo je, starče, pa je pogledaj.

al’ pravo da ti kažem, svijetla gospođo!... Došâ sam gospodaru nešto kazat... KNEZ ĐURĐE: Kazuj šta je? VUJO: Jedan krajišnik čeka — kâ imâ bi ti nešto reć... Ne žnavam ga, nu rukâ bih da je unuk pokojnoga Bracoke — tako ga zvamo.

Al’ sad je star... (Jedan krajišnik ulazi i ćuti.) KNEZ ĐURĐE: Što ćutiš?... Govori šta je?... KRAJIŠNIK: Oprosti, gospodaru!...

Miloje! Radenko! Katunoviću! S Katunjanima složno udaraj; Znaj da slobodu svoju branimo! (Jedan kapetan do Đuraška pada ranjen.) KAP. ĐURAŠKO: Zar pade? Osvetiću te, — juriš, Crnogorci!

(Sa Vujom ulazi jedan perjanik sav u ranama.) KNEZ ĐURĐE: Šta je? Šta bi? Moj sine ranjeni! Al’ što ja pitam šta je, kako je, Kada mi

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak — pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se.

— Jesi li se uplašio, mali? — Ti se, sinko, ništa ne boj. Tvoj je bak stari mejdandžija — sokoli ga jedan čičica. — Ne bojim se ja, vala, ništa! — veli Lujo pouzdano.

mirišljave rubine, što ostaju iza mrtvaca, prosipaju piće po grobovima, proždiru oblaporno grdne masne zalogaje, režeći jedan na drugoga kao psi.

Kad se malo, za časak jedan samo, stiša bura, on opet viknu: — Pomagajte, zabasali smo... zabasali smo! Pomete nas mećava...

Imô je samo jednu jedinu kravicu. To mu je bio sav mâl. U jesen bi mu svaki živolazniji domaćin odnosio po jedan varićak žita i po šaku, dvije grâ. On se selu od svoje strane oduživô kako je i koliko je mogô.

Nekom neće valjati!... Ti znaš — Sveto Pismo kaže: „Jedno stado i jedan pastir“ — ljutio bi se pop na pokojnog Miju. — Ama narod pripituje, moja slatka dušo, pa ja, 'nako znaš, kazujem...

Kad sve obiđe, umiri se malo, uđe u podrum i poče se razgovarati s konjem koji radosno zarza kad se vrata otvoriše. — jedan! Kako si mi, kako si mi, magajce jedan? Nijesi ti konj, već onaj vejiti, vejiti magajac!

— jedan! Kako si mi, kako si mi, magajce jedan? Nijesi ti konj, već onaj vejiti, vejiti magajac! — tepa mu, i čuje se kako ga miluje i lagano udara po sapima.

— izdera se na me. — Jesam, oče proto, jesam! Iznese kavu. Počesmo, ja i on, piti. — Oče proto, uli-de i Stevici jedan fildžan. — Jesi li ti gospodar u 'voj kući, ili je proto mračajski?! — diže pomamno glavu i izvjeri se.

— Šta nije, šta?! E, e,! — stade se pakosno keseriti. — Da je ovo otrov, nalio bi' Mu i deset vildžana, ane jedan — nek crkne pašče!. . .

Iguman je izvadio dozvolu i juče još pred zoru nastavio kotao. Primakao je jedan red preko dozvole, ali iguman je, pa neće na njeg' ni svijet ni sud. Tako on, kažu, radi svake jeseni.

Ta silesija prođe ispred nas, dok bi čojek udario dlan o dlan. Golo, jadno, čemerno, bježi, ne osvrće se... Jedan, siroma, ižednio, lijepo mu pjena trgla na usta, svrati se onom točku kod gornjije' mlina da se napije vode, a pokojni

Bojić, Milutin - PESME

(1910) MLADOST Ja znam samo hoću, a ne znam šta hoću, Stotinu bih stvari u jedan mah hteo, Bežao bih u svet, tražio samoću I, kad bih mogao, na nebo se peo; Svirao, pevao, bez reda i veze

Tišina: prolaznost I večnost se bore. Sve kraj mene pada u njihove niti. Ala je užasno s drugim jednak biti! Krik jedan, pun strasti, začu se u noći. To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu.

Ala je užasno s drugim jednak biti! Krik jedan, pun strasti, začu se u noći. To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu. A on je kliktao, svestan svoje moći, I vodio cilju braću svoju crnu.

A kad moja ruka kradom pero takne, Tvoj osetim stisak, zadršćem bez java, Ceo zid se jedan kô zavesa smakne I ja vidim samo red smrvljenih lava.

Nemi. Sluktanju predan On čeka gnevno udar jedan, da plane... I planu, prasnu. Zakrvaviše se stare rane. Ja vidim divlju, strasnu Krv pradedova.

A kad se ponoć niz padine prosu, U senci venja jedan car Balkana, Rasturiv svoju pozlaćenu kosu, Odmarao se od noći i dana.

Strah nas jedan zorom kô opelo budi, Strah jedan nas goni s pomračenim vidom, Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi: Sestre su pod

Strah nas jedan zorom kô opelo budi, Strah jedan nas goni s pomračenim vidom, Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi: Sestre su pod stidom?

Strah nas jedan zorom kô opelo budi, Strah jedan nas goni s pomračenim vidom, Strah jedan nam noću mržnjom puni grudi: Sestre su pod stidom?

Bol nas jedan zorom kao truba budi, Bolom jednim svaka nalita je čaša, Bolom jednim krišom plaču naše grudi: Gde su deca naša? .

Samo jedan put će odgovora dati: Preko reke krvi i mostom lešina Domu svome stižeš, gde izgleda mati S nevericom sina.

maja leći I taj trenutni osmeh će izreći Sud nad nekada voljenim životom: Ono što tada zvasmo život ceo Beše tek jedan mali, svetli deo.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

ANĐA: Svejedno, na šta bilo, tek miriše. Pa dobro, kćeri, jesi li razmislila ozbiljno: šta je jedan apotekarski pomoćnik, od čega ćete da živite? MARICA: To nemoj ti da brineš. ANĐA: Da ko će?

(Baci tanjir na pod.) JOSA (dolazi na zadnja vrata): Ovaj... Dođe maločas jedan dečko pa veli: gde je Josa pandur? A ja velim: ja sam Josa pandur! A on veli: evo ti ovo pismo!

To su one banje što smrde na pokvarena jaja. ŽIKA: Jest! JEROTIJE: Ja mislim, gospodo, prvo i prvo, da se napiše jedan raspis svima predsednicima opština. To ćeš ti, gospodine Milisave, da napišeš! MILISAV: Je l' strogo?

Otkud se javno kaže da je špijun? VIĆA: On kaže, pre, dok je krio, nije mogao ništa da dozna, a sad mu svi kazuju jedan protiv drugog. JEROTIJE (Josi). Gde je on? TASA: Evo ga čeka.

JEROTIJE: Aha, aha...? ALEKSA: Veli, od jutros je stigao jedan. JEROTIJE: Od jutros, dakle. Gospodo, upamtite od jutros! ALEKSA: Pitam gazdu: kako mu je ime? Gazda veli: ne zna.

Zakon, to je moj kantar. Metnem na kantar tvoju molbu, jali tužbu, pa sa druge strane metnem jedan paragraf. Ako je malo, ja metnem još jedan; ako je malo i to, ja metnem jednu olakšavnu okolnost, pa ako nagne jezičak

Metnem na kantar tvoju molbu, jali tužbu, pa sa druge strane metnem jedan paragraf. Ako je malo, ja metnem još jedan; ako je malo i to, ja metnem jednu olakšavnu okolnost, pa ako nagne jezičak na drugu stranu, ja dodam jednu otežavnu

MILISAV: Jeste, gospodine kapetane. JEROTIJE: Deder, izvadi ga! (Milisav vadi iz fioke jedan protokol.) Zavedi! (Milisav umoči pero i očekuje.

MILISAV: Steglo nam se srce, znaš već kako je, i jednako šapćemo i dogovaramo se. Ja predlažem da ponesemo jedan džak pa da ujedanput upadnemo u sobu i da mu nabijemo džak na glavu.

ŽIKA: Ništa, ništa, za ovaj put će da te prođe. Treba mi, znaš, ovde jedan građanin koji nije osuđivan, a kako je u ovoj varoši teško naći građanina koji nije osuđivan, to još ako i tebe osudim.

VIĆA (koji je dotle razgledao akta): Je l' vi znate zašto ste ovde? MILADIN, SPASA (u jedan glas): Ne znamo, gospodin-Vićo!

BOKA: To što piše! KAPETAN: Slušaj, mladiću, da ti dam jedan sasvim roditeljski savet. Tebi, vidiš, za ovu tvoju krivicu ne gine kuršum u čelo, pa priznavao ti ili ne priznavao.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Izlaz se najčešće tražio u tome da se jedan glas obeležava grupom od dva ili tri slova. Tako se poznati šuštavi konsonant u engleskom označava sa sh, u francuskom

Uveo je pravopis u kojem napisana reč precizno odslikava izgovorenu, po načelu "jedan glas, jedno slovo". Ekavica i ijekavica Otpor Karadžićevoj reformi bio je vrlo jak.

Postojao je jedan jezik i jedan poetski sistema, kojim su usmeno izražavane sve potrebe plemenskog života. Tokom seoba i nastanjivanja na

Postojao je jedan jezik i jedan poetski sistema, kojim su usmeno izražavane sve potrebe plemenskog života. Tokom seoba i nastanjivanja na Balkanu,

Sveti Sava započinje seriju srpskih biografija pričajući o svom ocu Stefanu Nemanji kao o ocu naroda i slikajući jedan patrijarhalan odnos između vladara i podanika.

Sve su to razlozi da se ne opisuje ceo Lazarev život, nego samo taj jedan jedini podvig. Hrišćanski podvig kneza Lazara i kosovskih junaka dovoljan je za njihovo proslavljanje.

godine ocenila je pojavu zbirki srpske narodne poezije kao "jedan od najznačajnijih književnih događaja modernog vremena". Na osnovu njenih prevoda nastaju prevodi na druge jezike.

U bici su poginula dva vladara, srpski i turski (knez Lazar Hrebeljanović i sultan Murat), i jedan prestolonaslednik (Jakub, sultanov sin), a osmanlijska najezda na hrišćanske zemlje zaustavljena je, doduše, privremeno,

Mahom ju je oblikovao jedan od najčuvenijih narodnih pevača Vukovog vremena, svedok događaja guslar Filip Višnjić. Epizujući realne junake svog

Najznačajniji srpski pisac 18. v., jedan od vodećih prosvetitelja srednje i jugoistočne Evrope, prevođen još za života na rumunski, Dositej je začetnik nove

Iz ustanka je izišao i Sima Milutinović Sarajlija (1791-1847) jedan od vodećih pesnika tog doba. U životu nemiran duh, lutalica, svaštar, radoznao ali neistrajan, on je ostavio iza sebe

Iz te škole potekao je i jedan pesnik trajne vrednosti, Jovan Sterija Popović (1806-1856). On se odlikovao i u drugim žanrovima, a posebno u drami.

Jakšić, Đura - PESME

Skori sveća kraju, Danak crnoj noći — Al’ kraj mome vaju Nikad neće doći! 1856. JOŠ... Jedan dim još, jednu čašu, Jedna pesma, jedna seka! P’ onda zbogom, tamburašu! Zbogom, krčmo, zanaveka! 1856.

Grigorijem, koji je blizu Gornjaka u gori postio, pa kako je Mlava onuda tekla sa velikom hukom, da nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji prokunu i ono se mesto danas zove Tišina, jer odonda uvek ćuti tamo Mlava.

1857. ORAO Blizo do neba gora je čarna, Ne treba orlu tek jedan let, Samo da pusti krila nemarna — Prezrô je davno prezreni svet.

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s’ čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol. Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčan zrak...

A osim tebe nikog, Do samo narod svoj. On će sa mačem doći Kad kucne jedan čas — Oteće staru slavu, Dobiće novi glas.

To gluho doba, taj crni čas — Al’ kakav glas?... Po tamnom krilu neme ponoći Kô grdan talas jedan jedini Da se po morskoj valja pučini; Lagano huji, kô da umire, Il’ da iz crne zemlje izvire.

Al’ jedan izraz, jednu misao, Čućeš u borbe strašnoj lomljavi: „Otadžbina je ovo Srbina!...“ 1875. JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI

„Neka dođe sto hiljada, A u srpskim u grudima Jedan život neka ima, I taj jedan neka pada, Na bajonet nek’ se meće; Al’ pred četom nasilnika Srce srpskog Krajišnika

„Neka dođe sto hiljada, A u srpskim u grudima Jedan život neka ima, I taj jedan neka pada, Na bajonet nek’ se meće; Al’ pred četom nasilnika Srce srpskog Krajišnika Zadrhtati nikad neće!...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Diži se, Jehova, razgnaj zle u beg. Jehova, dođi nam, Jehova. Slavni Bože, dođi nam sad. (Jedan anđeo:) O, Davide, ti nisi taj Ko će sagradit ovaj dom. Tvoj nekad rodiće se sin, Vladaće taj nad svetom tad.

gde kobnih vrana let, Pobrali s grana strašni plod što visio, Tvoj plod, rukom što zgnječili: krvavi plod Za jedan celov moj daće mi ga na dar. (PESMA ANĐELA SA HOROM) Reče Bog, kad svane dan, Cvet jedan biće rascvetan.

(PESMA ANĐELA SA HOROM) Reče Bog, kad svane dan, Cvet jedan biće rascvetan. Divni cvet iz tvoga stabla Ispuniće miris blag, Narode sve i ceo svet Na vjek dahom života.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

MLADEN I Celog života, uvek, samo je radio ono što jedan čovek treba da radi.

koje su, penjući se do gornjeg sprata, razgranjujući, šireći se i mešajući se sa lišćem i drvećem iz bašte, činile jedan zeleni svod koji je od kuće naniže jednostavno, gusto, protezao se a samu kuću kao polovio i činio da se inače tamni

Njega i muža, oca mu, zajedno u jedan red stavljala, u starije, veće od sebe, kao domaćine kućne. Uvek kad god bi otac što zaboravio iz dućana da pošlje kući

Čak, kad bi neki mušterija, kakav seljak iz udaljenog sela, koji je u godini jedan put ili dva puta dolazio u varoš, na pazar, pa do tada nije dolazio i nije čuo za smrt očevu, pa kad bi došao, ušao,

Jedanput je bilo samo što je popustio, smilovao se. Bio je to jedan rođak, jedne njegove tetke sin. Ona ostala davno udovica. Imala samo to muško.

A on ih čuje i posle, dalje, kako krišom, iz potaje odu u podrum, da valjda još jedan bokal natoče i da tamo, daleko od njega, popiju, rašćeretaju se... Koliko puta, usred zadovoljstva, mira, njemu presedne.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

, ѕ. v. metilj). B. l. je najuniverzalniji apotropajon u biljnom carstvu, i jedan od najjačih uopšte. Na nj »ne sme nikakva nečastiva sila« (ŽSS, 326).

U okolini Đevđelije, majka koja ima više dece pa hoće da dozna koje je najsrećnije, uoči Đurđevdana nameni u bašti po jedan struk b. l. svakom detetu, štucuje ih makazama, pa čiji ujutru najviše istera, to dete je najsrećnije (SEZ, 40, 65).

Tako je u Nerodimlju jedan bor posadio kralj Milutin (SEZ, 41, 1927, № 139), drugi jedan car Uroš (іbіdem); u jednom polju sela Raklje (kruševačka

Tako je u Nerodimlju jedan bor posadio kralj Milutin (SEZ, 41, 1927, № 139), drugi jedan car Uroš (іbіdem); u jednom polju sela Raklje (kruševačka okolina) ima b.

Ko god je u bor dirao, zlo je prošao. Kad je jedan Arnautin sekao sa bora luč, da bi osvetlio svoj tor, čuo se iz b. korena pisak, i te noći Arnautinu su vuci poklali

Kad je taj bor, u junu 1932, izvalila nepogoda, seljaci su koren i jedan deo stabla vratili na svoje mesto, a ostalo drvo rezervisali za ikonostas u crkvi (»Vreme« od 7. juna 1932).

B. je božji cvet; prvo se u bašti poseje on, pa tek onda drugo cveće (Brastvo, 9—10, 1902, 442). U registru uz jedan od najboljih zbornika naših običaja (Običaji srpskog naroda iz sreza homoljskog, 19. knj.

i 19, 22 id). — B. je takođe cvet koji izaziva ili održava ljubav i to je jedan od razloga što se devojke i mlade žene njime kite i nose ga uza se (upor.

Devojka je pasla jelene, pa je preterala stado preko neke vode, a sama nije mogla preći. Onda je jedan jelen svojim rogovima prebaci na drugu obalu, i gde je devojka pala, tu je nikla b. Od te b.

Kod Šida (u Sremu) spominje se jedan izvestan b., na kome ima najviše vila (іbіd., 122). B. se rado upotrebljuje za zapis (v. t.

se rado upotrebljuje za zapis (v. t.), i u tom slučaju tabuiran je (SEZ, 16, 151). U Jošanici i danas (1913) postoji jedan ogromni, vrlo stari brest, pod kojim je bio zapis.

novo naselje, izabrali su i nov zapis, a ovaj brest prodali su nekolikim ljudima, ali ga niko nije mogao preseći »Jedan je krešući grane presekao sekirom nogu i jedva ostao živ; drugi je pao glavačke i ugruvao se, a treći slomio ruku još

Ćipiko, Ivo - Pauci

— Deset kruna i šest para Vojkanu Vujiću, — javi se jedan od dvojice dućanskih momaka, poredavši prodanu robu na dućanski banak. —Vojkanu? Hm! — opazi gospodar, digavši glavu.

Vaso krenu glavom na dva varošana, što se nađoše u dućanu, da potpišu „zadužnicu”. Jedan od dvojice pruži pero Vojkanu da „postavi križ” potpisaše.

Plamen im obasja smežurene, vremenom postarjele obraze, otpuštenih, čupavih, prosijeđelih brkova. Uozbiljiše se, u jedan glas upitaju bolesnika: — Niko, ostavljaš li sve tvoje Radi?

zajeca i s nategom htjede da se okrene na drugu stranu, ali, vidi se, snaga ga izdaje —Niko, brate, — ponoviše jače u jedan glas, ostavljaš li sve tvoje Radi, svome bratučedu, sinu Ilijinu?

— upita pisar. —Koliko pitate? — obrati se Petar k njima. —Koliko je pravo! — odgovoriše svi troje u jedan glas. Petar sa stola uze kesu i izvadi iz nje nekoliko banaka, razmota ih i broji. Evo deset desetica! — veli.

Dva dana stajala je u bukvi sakrivena i, dok se pružila zgoda meni i jednome mome drugu, pojedosmo je, s malim, svu u jedan dan! Prešavši dragu, stupiše u krševiti proplanak.

— nasmija se Rade. — Sada se po našu krsti... —A ja ću po njihovu, — prekide sestra. — Jedan je bog! Ali ti im, Rade, reci dobru riječ, tvoje će bolje upaliti!

—Kud ćeš s curom? — pita, nakreman vinom. —Pusti ljude da mirno čaršijom idu! — odgovori jedan od Radivojevih drugova, a Radivoj ne reče ni riječi, već laktom gurne Petra ustranu.

Rade ih prikuplja i goni ka ulazu. Volovi sliježu se da uđu na niska vrata, a jedan, ponajviši, lijepo se prignu, zakrene glavom i provuče se, ne dotakavši se rogovima kućnoga praga.

i nije nikome od stida kazivala što joj se dogodi sa svekrom. —Ko će to vjerovati? — veli jedan od komšija. —Što ne bi vjerovao? — javi se jedan vremešan čovjek. — Nađe se svega kod ljudi: i dobra i zla!

—Ko će to vjerovati? — veli jedan od komšija. —Što ne bi vjerovao? — javi se jedan vremešan čovjek. — Nađe se svega kod ljudi: i dobra i zla! Pa bilo je i dosada, ako i rijetko, toga kod nas...

—Pa kad znaš, pričaj da te slušam! —žuri Pavao. —De ti, prvi si počeo ... . —Ta znamo na kojoj ste, — veli jedan od komšija, radoznao da čuje još jednom. —Biće ono sa maćuhom? —Ha, ha, sa maćuhom, a dakako! — jedva dočeka Pavle.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Naspram zadnjeg treperenja zapadne svetlosti video sam samo njihove senke. Jedan je bio plećat i visok. Senku onog drugog, skvrčenu, krivonogu i grbavu i suviše sam dobro znao.

On je tada nekuda bio otišao u potrazi za hra— nom. Jedan obesni deran među njima setio se zgodne ujdurme. Razlupali su oko pećine ptičija jaja, pokidali ptićima glave i njihova

„Gde je taj vidar“, pitao je Lauš. „Znam, otišao je da leči meropašku gamad, dok se jedan vitez raspada od rane koju je zadobio u boju sa neprijateljem.“ Tako je rekao: meropaška gamad.

Tako: savlada. Dodade da je došao u zadnjem trenutku. Da je zakasnio samo jedan dan, bilo bi već kasno. Lauš ga pogleda prekorno, pa ipak daleko popustljivije nego što ga je maločas gledao i upita ga

Kada razmišljam sad o svemu tome, daleko mi je lakše da nađem odgovor na pitanje: kako se desilo da jedan tako trezven čovek upadne u Jevđenijevu plitku stupicu.

Makarije Prohor mi jutros reče kako je naumio da izvede još jedan podvig. Iskopaće, kaže, grob, baciti na dno naramak glogovog trnja i zatim leći u njega. Provešće tu sedam noći.

„Zato ti ovo i govorim“, rekao sam. „Pući će bruka. Pričaće se kako jedan monah u Vratimlju isteruje đavole iz svog tela glogovim bodljama.“ Prohor je pobesneo.

Da li je to zato što im moja žrtva nije potrebna? Danas mi je jedan sebarski klipan prišao, drsko me pogledao pravo u oči i rekao: „Ako stvarno uživaš u trnju, dođi mojoj kući, ja imam

Čini mi se da sam spazila jedan njegov brz pogled kojim je preleteo preko mojih grudi i kukova. Ko zna, možda je pomislio da ga, prerušen u žensko

Ako imamo život po Duhu, sledimo Duha! Ne težimo za taštom slavom. Ne izazivajmo jedan drugoga! Ne zavidimo jedan drugome!

Ako imamo život po Duhu, sledimo Duha! Ne težimo za taštom slavom. Ne izazivajmo jedan drugoga! Ne zavidimo jedan drugome! Braćo, ako i upadne ko u kakav prekršaj, takvoga vi duhovni ispravljate u duhu blagosti!

I pazi na samoga sebe da i ti ne budeš iskušan! Nosite bremena jedan drugoga, te ćete tako ispuniti zakon Hristov. Ako ko misli da je nešto iako nije ništa, sam sebe vara.

Ilić, Vojislav J. - PESME

VRLINA 190 MASKENBAL NA RUDNIKU 193 TELEGRAMI 196 [MILANU SAVIĆU] 198 IZ BELEŽNIKA 200 JEDAN MONOLOG MLADOG SLEPČEVIĆA 205 (STARO, SREĆNO DOBA...

1885. [NA SLICI TIJANINOJ] Život je ljudski što i dim, Bezbrojne slike lete s njim Za jedan dan, za jedan čas, Pa kao i njih nestaje nas.

1885. [NA SLICI TIJANINOJ] Život je ljudski što i dim, Bezbrojne slike lete s njim Za jedan dan, za jedan čas, Pa kao i njih nestaje nas.

A gospod podviknu tada: ,O Pavle, čapkune jedan, Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš? Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag idi, Pa majku da slušaš lepo kad

kalifskog trona, Na užas Azije cele i drevnog Vavilona, Potomke Omajida na gozbi poklati dao, Od strašnog njegovog noža jedan je umaći znao.

Al' nad visom štô se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave. Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on stražari S ove

zvoni moj slabi i prazan glas; Prošlost je protekla moja kô burna planinska reka, A s njome radosti moje kô rajski jedan čas, Kô zvuk, izgubljen davno.

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče, Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri... Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče, Kao duhovi zli. No ja ih razumem lepo.

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče, Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri... Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče, Kao duhovi zli. No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni, No moje nemirne duše neopevani jad.

1888. JEDAN MONOLOG MLADOG SLEPČEVIĆA „...Kratka smo vida“ Košutić Podne je. Mladi Slepčević sedi u svojoj sobi i baš se ozbiljno

Kako su se dohvatili za čupave svoje kose! Pa kako li izgrebani jedan drugog burno nose! Progovara prvi pesnik: „Zaslužujem bolje mesto, Ja sam pevô o slobodi i stradao za nju često.

1889. SRBIN U RAJU Umre jedan Srbin, ne zna se od čega, Ali Gospod primi u naselja njega, I reče mu Gospod: „O ljubazni sine!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

U FANARU 49 XІІ NA OBALAMA BOSFORA, TEŠKOĆE KALENDARSKE REFORME 52 XIII NOVI KALENDAR PRAVOSLAVNIH CRKAVA 55 XIV JEDAN DRAMATIČAN DOGAĐAJ, OPROŠTAJ SA CARIGRADOM 59 XV DOŽIVLjAJI JEDNOG STAROG RUKOPISA, HILjADUGODIŠNjI OTSEK ISTORIJE

PRVI DAN 152 XXVII SVETO PISMO I PRIRODNE NAUKE 159 HHVIII KOTRLjANjE GRUDE SNEGA, SLIKA ŽIVOTA 163 XXIX JEDAN STARI AMFITEATAR, ŽIVOT ZVEZDA, SUDBINA ZEMLjE 167 XXX PROJEKAT VOZA ZA SAOBRAĆAJ SA MESECOM 172 XXXI VOŽNjA NA

U pretsoblju mog kabineta na Univerzitetu stoji, pokriven slojem prašine, jedan veliki orman, prepun takvih popularnih astronomskih dela; ne bih želeo da tog debeljka vlastoručno kljukam hranom, pa ma

ovog duhovnog carstva, a sada bih samo hteo da sa dostojnim priznanjem napomenem dva naročita ukrasa moje sobe za rad. Jedan od njih je ogromna već jako omekšana naslonjača, u kojoj se može dvostruko utonuti: u nju samu, i u svoje misli.

je osnovna zamisao moderne teorije relativiteta, koja, kao što je to Minkovski prvi zamislio, vreme i prostor stapa u jedan četvorodimenzionalni kontinuum.

Njena oba krila otvorena širom, i pobožni svet izlazi iz hrama. Tako vidimo i jedan deo njegove unutrašnjosti: zidove od alabastra i oltar od zlata. I krov hrama, od kedrova drveta, pozlaćen je.

Na jedan kilometar od nas, gore uz obalu reke, ponosno se uzdiže, nad zamagljenom varoši, carska palata sa svojim visećim baštama

Vekovi su prolazili jedan za drugim. Na vrelom tlu Vavilona odigravali su se događaji svetskog značaja; tu je i makedonski osvajač sveta

Taj prvi posao čisto je naučna stvar; i sam Kepler, jedan od najvećih astronoma svih vremena, bavio se naime i izračunao horoskop slavnome vojskovođi Valenštajnu.

Oni su ih smatrali za božanstva i svakom od njih posvetili po jedan dan da bi to beskonačno ponavljali. Tim su stvorili naš besprekidni niz sedmica, nedelja.

Ako ih sagledamo kako dolaze, mi ih proživimo pre no što stignu, a tim stvarni doživljaj gubi svoju neposrednost. Jedan iznenada iskrsli posao naše Akademije nauka doveo me je u zemlju Jelina.

Kad sam kasno ujutro povukao zavesu sa prozora mog kompartimana za spavanje, obavestio me jedan autobus, koji je jurio drumom, a nosio natpis „Maraton“, da se nalazim na klasičnom zemljištu.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Trideset godina posle francuskog izdanja školski nadzornik Avram Mrazović (1756–1826) (inače jedan od prvih Srba, po rečima D.

Aprila, 1876. ORAO ĐURA JAKŠIĆ Vlizo do neba je gora čarna, Ne treba orlu tek jedan let Samo da pusti krila nemarna – Prezro je – davno prezreni – svet.

Po tavnoj magli teškog vihora Neće na zemlju ni nebo, hol! Nebo mu s' čini da pasti mora, A pusta zemlja sam jedan bol… Tiho se vije, oblake goni, Preziruć gleda u sunčev zrak… Strelovit, posle na zemlju roni I krvlju kapa zemaljski

Pogle tamo koliko ih – Svaki mrvu vuče, Jedan drugom s puta svrće, Niko se ne tuče. Ta radnja je mravu mila Pa ma kako teška bila, Lenjo dete nek se stidi Kada vredna

Subotićevo književno delo stoji na razmeđi klasicizma i romantizma; jedan je od prvih pobornika Vukove reforme koji je u narodnoj književnosti nalazio inspiraciju za stvaranje.

gimnazijski učitelj crtanja u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini, zbog bolesti prelazi u Državnu štampariju u Beogradu. Jedan od naboljih pisaca romantizma, Jakšić piše poeziju, pripovetke (četiri zbirke) i drame. Umro je u Beogradu.

Stanković, Borisav - TAŠANA

unuk Tašanin DIMITRIJE, momak kod Tašane JOVAN, novi momak kod Tašane KOSTA RISTA III MOMAK } kafanski momci JEDAN OD TRGOVACA SELjAK-ČIVČIJA TAŠANA, bogata udovica KATA, mati Tašanina MARA, unuka Tašanina NAZA, vođ čočeka STANA,

Na zidovima obešeno oružje: jatagani, puške, pištolji, razni bičevi i kamdžije. U dnu, jedan do drugoga, dva široka, pokretna prozora, kroz koja se izlazi na balkon, i kroz koja se vidi celo dvorište patosano

Oh, dedo! (Prilazi prozoru): I to nije jedan dan, mesec i godina, već ceo vek nikako ne smem prozor da otvorim da se ne bi zavesa više pomakla, već da isto onako

TAŠANA (umirena, ljubi mu ruku): Oh, hvala, dedo! MIRON (navlačeći epitrahilj, jedan kraj meće Tašani na priklonjenu glavu): Tako, nasloni, odmori glavu, čelo.

KAFEDžIJA (pokaže Saroša): Agu da slušate. SAROŠ Nisam ja aga. (Kosti i Risti): Jedan do Naze, drugi do Rešid-bega. Čujem, kod njega je veselje, tamo su i ostali begovi.

Dede, bre, čočeci! Svirka: »Teško oro«. Čočeci igraju. Naza baca jelek. Ispred izvaljenih begova igra po jedan čoček. U strani Cigani muškarci sviraju »Teško oro«; čočeci ih prate dahirama. Begovi čočecima lepe medžidije po čelima.

SVI Jest, hadži-Risto! JEDAN OD TRGOVACA Jutros otvaram dućan, a ono kuče tursko, Mehmed beg, što mu se meso natrag kroz čakšire vidi i što mu

Ovamo, Tašano, otrov ovaj pij! TAŠANA (se odupire da uzme otrov). Iz daljine se čuju puške i halabuka. Ulazi jedan bratstvenik. BRATSTVENIK Mladene, pobeže nam Saroš. Begovi ga opkolili i na konjima odjurili s njim.

Oh, opet mi nestao, opet mi neko popušio. Ta, juče napunih džep. ARSENIJE Ama, ti, dedo, ti dok jedan čibuk napuniš, sav duvan prospeš. I zato ti toliko puta kažem da uzmemo kesu duvansku, pa za pojasom neka ti stoji.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

jednom ne posvađaše iznoseći dokaze za i protiv majstor Kostinih profesionalnih i fizičkih svojstava i preimućstava. Jedan će tad uzeti da umiri. „Mora se priznati da je čovek napredovao i sve teškoće, kao što se valja, postepeno savlađivao.

Rista vrlo dobro uči, ali je izbila kod njega jedna divlja naprasitost u naravi i jedan prkos bez granica. Seka počela da poboleva; ozdravi, popravi se, pa opet zenemogne.

Bruka u kući, bruka pred palankom. Ristana oči ne suši, a majstor Kosta crn i suv kao mrav. Seti se onda jedan od svirača da oproba Srećku glas. Pevao je Srećko, kao da je samo taj poziv čekao, valjda deset pesama.

Rista je pisao sestri dugačko pismo; kao uzgred joj je javio da će ih posetiti jedan njegov drug iz Budima, stolar sa samostalnom radnjom, koji putuje poslom.

„Decu želiš, Ristana?” — „Tri majke umiru u meni.” Majstor Kosta je predao radnju, izdao jedan deo kuće i uvukao se sa Srećkom u krilo. Nekoliko meseca nisu znali šta je s Ristom.

Žena i deca su kod njega, našao se i za ženu neki rad, živeće se. Majstor Kosta izda još jedan mali stan i sabije se u krajičak kuće.

Kao što su stanovali, tako su na krajičku nekadašnjeg života počeli da žive jedan mali nezdrav život. Srećko sad i kuva. A majstor Kosta uzeo da radi povrtnjak iza kuće.

GOSPA NOLA Grobnica Lazarićevih, iako nisu suviše davno izumrli, to je danas jedan isprovaljivan podrum pun korova i krša od cigli, granita i ogradnih motaka.

Prvi od trojice, doktor Mirko, jedan od najuglednijih građana varošice, eo ga tamo pod onim gustim bršljanom, sa ženom i sinom, i bez potomaka.

— Šteta što joj Bog ne dade da nekom bude rođena majka. — Tu stade udarati zemlja po sanduku, i jedan od onih kraj ivice groba reče glasno i uzbuđeno: — Mati je to bila, sveta mati!

zbog Julice, opisivali su taj cviker: ogroman, strašan i kad visi i ljulja se, i kad se usadi na krupan nos gospa Noli. Jedan đavolski šegrt, pričalo se, vezao taljigaškom konju okvir od starih naočari, i pretstavljao: gospa Nola.

Zbog oca, ona se mnogo savlađivala u ponašanju i reči. Uzdigoše se tako u njoj jedan razum i jedno dostojanstvo, koji su bili pravi ukras.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Sam stoiker, koji tako lepo npr. o gnevu govori, psuje u svojoj kući bolje nego i jedan lađar, i sve one poroke u većoj meri pokazuje nego što je kod soseda svoga primečavao.

— Ne bojte se, ljubezni čitatelji, sad mi baš pade jedan stari rukopis od vremena Muse Kesedžije. Istina, više od polak su ga moljci i miševi izgrizli, ali šta marimo mi zato,

No velikomožna sudbina, koja često daje čoveku ono što ne bi želio, drugo je s njome zaključila. Jedan mladi gospodičić, kojega je otac znoj mlogo ljudi u svoj sanduk iscedio, želeći putešestvijem sebe oblagoobraziti, dođe

To drugi. No Romanu, koji za ljubov ništa nije hoteo znati, videću da je jedan od njegovi neprijatelja unutra utekao, predstavi se zamok Vlajkov biti, gdi se pogano leglo ukorenilo, kujući protiv

No budući da u ovo vreme ustajati kod nji nije obiknoveno, premda je sunce jasno sijalo, opet jedan po jedan pored muzike tiho pospi, i ne zapitavši šta se napolju radi.

No budući da u ovo vreme ustajati kod nji nije obiknoveno, premda je sunce jasno sijalo, opet jedan po jedan pored muzike tiho pospi, i ne zapitavši šta se napolju radi.

Služitelji se nađu u čudu, jer Roman preti kapije probiti i unutra ući. Zato jedan od nji, koji je služeći ostario, prevaru izmisli.

Ja sam srećan bio, te joj se ovo delo dopalo, i moja usta počela su me već svrbiti misleći da ću (neka Venus zna) bar jedan poljubac kao nagradu za moj trud dobiti.

ga u ropstvo, najužasniju buru iskuse, lađa im se potopi baš kad su blizu nekog ostrova bili, svi se podave, samo jedan Svetomir talasom na breg izbačen bude.

— Ali šta to pomaže toliko trpanje i lupanje? Meni je komšinica moja obećala jedan poljubac ako u ovaj, kao što ona kaže, lep roman i ljubov, koja je u romanu kruna i venac, prinesem, a za jedan moje

obećala jedan poljubac ako u ovaj, kao što ona kaže, lep roman i ljubov, koja je u romanu kruna i venac, prinesem, a za jedan moje komšinice poljubac ja bi se razrešio i više što učiniti negoli samo navesti ono što svi, otkad je romana postalo,

zakte da se Roman zaveri, i počem ovo toržestvo prođe, ona za dužnost sebi pripiše u ovom magnoveniju kao pri prstenju jedan mu poljubac dati.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

sazvežđe liče Imaću čime da ispunim noći Ako se živ i zdrav kući vratim HILANDAR Crna majko Trojeručice Pruži mi jedan dlan Da se u čarobnom moru okupam Pruži mi drugi dlan Da se slatkog najedem kamenja I treći dlan mi pruži Da u gnezdu

krvlju bojovnika Polje kao nijedno Nad njim nebo Pod njim nebo VEČERA NA KOSOVU POLjU Svi sede providni za stolom I vide jedan drugome zvezdu u srcu Venconosac im lomi i deli Njihovu zlatnu prošlost I oni je jedu Sipa im u putire belih

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Uostalom, vreme od rođenja do ženidbe i jeste jedan period (sa mnogo potperioda) u istoriji čovekovoj. Onako, otprilike, kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na

Onako, otprilike, kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period sa mnogo potperioda.

Međutim, meni je poznat jedan od tih sukoba njegove uzvišene umetnosti sa zastarelim pogledima društva. On je sedeo kod jednog krojača, koji mu je za

prilikom je krojač, bez obzira na to što će doći u sukob sa uzvišenom umetnošću, tako isprebijao labuda kako može samo jedan čovek zastarelih pogleda učiniti.

Drugi jedan veliki čovek, iz obazrivosti da mu se ne štampaju pisma posle smrti, završavao ih je uvek frazom: „Molim da mi po proči

godine. Pretpostavljajući da sam u školu pošao u sedmoj godini, to sam, po njima, četiri razreda osnovne škole i jedan razred gimnazije svršio u dvanaestoj godini, što znači da sam se rodio 1866. godine. Da spor reši, g.

Celu zabunu u tom pogledu načinilo je to što me se oba pomenuta grada odriču i ni jedan ne priznaje da sam se u njemu rodio, već me potura onome drugome.

Znam da je jedan moj rođak zaboravio svoje prezime kad je napunio dvadesetu godinu i kad se okružna komanda nešto o njemu raspitivala.

Tu je mene rodila i strpala me u jedan trezor, gde me je zatim pronašla komisija kad je prebrojavala državnu gotovinu i uvela i mene u bilans, na strani

Docnije sam saznao da je moj otac bio jedan od naprednijih ljudi, te užasno mrzeo onaj ostatak varvarskog običaja — davanje miraza uz devojku.

Još sam jedan tako prijatan susret imao. Upoznao sam se sa jednom neobično lepom i interesantnom mladom gospom i iz dužeg razgovora

se kod čoveka javljaju prvi instinkti koje zatim ni život, ni vaspitanje, ni obrazovanje ne mogu suzbiti niti uništiti. Jedan od najosnovnijih je sujeta, koja je utoliko uočljivija što se javlja naporedo sa onom prostosrdačnom iskrenošću, koja je

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Jednoga dana javi nam se jedan pešak: – Pomlati nas njihova artiljerija i ostade nam žalba što ne možemo da se naplatimo njihovoj pešadiji.

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je čelik praiskonskim besom, uz grmljavinu, rijući svaku stopu zemlje.

— progovori neko. — Naredi da se potporučnik Vojin donese odmah ovde! Od treska jedne granate pribismo se nesvesno jedan uz drugog. — Luko, skreni pažnju komandiru četvrte baterije da se na levoj ivici šume vidi kretanje pešadije.

Tu-u-u, tu-u, svira telefon i telefonista ja vlja da je ranjen komandant prvoga diviziona. Jedan od onih sprovodnika priča da je šrapnel udario iznad samog topa i pobio svu poslugu.

A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika. — Baš uz nas... — Otkud na njemu krv? — Jedan je poginuo, a ima i ranjenih... — A da nisi ti, bre, ranjen? — Nisam... — Otkuda ti krv na ruci?

Sretosmo naše seize sa konjima. Pred nama suknu plamen iz zemlje, zatutnja, mi se povismo po konjima. Skretosmo u jedan šljivik. Šrapnel nas sustiže, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja. Preskočismo neke ograde.

Skretosmo u jedan šljivik. Šrapnel nas sustiže, ciknu nad glavom jezivo. Jedan se slomata sa konja. Preskočismo neke ograde. Artiljerija zaošijava sa svih strana. Naletesmo na neke pešake.

Preskočismo neke ograde. Artiljerija zaošijava sa svih strana. Naletesmo na neke pešake. Jurili smo putićem jedan za drugim, i uletesmo u selo, u koje su zamicale i baterije... Kao da čujemo vrisak žena i dece.

— čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak, starac. — Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron.

— Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron. Zastali su na raskrsnici. U porti crkvenoj lože vatru. Nešto me smlati!... Sad ne možemo ni napred ni nazad.

Pa bar da sam na konju!... Komandir se okrete, i reče šapatom: — Na prstima, jedan za drugim, uz ogradu. Napred je išao seljak, za njim komandir, onda ja, a iza mene ordonansi, sa puškom na gotovs.

Opet zadrhtah i obuze me lud strah da što pre umaknem odavde. Uverili smo se. Dosta je. — Da opalim šapnu jedan ordonans komandiru. — Pst! — učini kratko komandir. — Nazad! — i pođosmo natrag. Išli smo ćuteći.

Petrović, Rastko - PESME

”I plovićemo dugo ovako; vidiš li!“ I tako uvek reka nosi jedan leš I duša bi mogla, ali zar bi imala snage da ga napusti...! ... Na visokoj planini bor zelen.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića, Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda. U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav, Jedan od zlata.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav, Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja, Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi; Treći najzad:

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav, Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja, Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi; Treći najzad: pojedi.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav, Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja, Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi; Treći najzad: pojedi. Devojče potrča da ih uzbere.

Ja sam jak kao most. Neko plače u meni. Jedan, dva, tri; jedan, dva, tri. Neko plače u meni ko sveštenik u crkvi. Mali Pera krade jabuke pa ipak dobro prolazi, Mali

Ja sam jak kao most. Neko plače u meni. Jedan, dva, tri; jedan, dva, tri. Neko plače u meni ko sveštenik u crkvi. Mali Pera krade jabuke pa ipak dobro prolazi, Mali Steva je vrlo

tiho i mirno Za ovu noć zlatnu, U sapogama srebrnim, U kaftanima: Za kejove pariske, Ili za ma šta bilo; Za jedan osmeh devojački Rado bih dao život svoj.

pođu U zelenkastim odećama, u crvenkastim čakširama, Za plavkastim ralima, za šarenim volovima po Beskrajnim poljima. Jedan će novi život početi jednim novim baletom oštećenih snaga!

Proletnja posmrtna lista Sa utehom kao da bi podnosili I ovaj pakao, Kad bi za njim dolazio ma jedan gori. Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Što me mori.

Zbogom. U 111/2 opelo, crkva sv. Marka! Sa utehom kao da bi podnosili I ovaj pakao, Kad bi za njim dolazio ma jedan gori; Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao Strah ništavila krajnjeg Kad me mori.

SVE U GALOP U galop, u galop, u galop, Moji perunski konji, Hop! U galop, u galop: Nosimo jedan simbol i jedan bol U galop. Nosimo.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ribar odnese zrno bisera, a jedan dečak uze bačenu školjku, očisti je od peska i prinese uhu. Je li to što je čuo bio šum talasa?

Ljudi su jatimice hrlili da ga vide, ali su samo jedan dečak i jedan pesnik znali da to u izlogu, u stvari blješti jedna čežnja.

Ljudi su jatimice hrlili da ga vide, ali su samo jedan dečak i jedan pesnik znali da to u izlogu, u stvari blješti jedna čežnja.

— Bez sunca ne bi bilo ni suncokreta! — reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, okretali ka istoku: sunce se baš rađalo izlazeći iz reke.

— Sunce je jedan okrutni ubica! — puž je duboko žalio trave i cveće, leptire i suncokrete: nisu imali gde da pobegnu, gde da se sklone.

Bio je to mali, tako mali suncokret da u početku niko i ne obrati pažnju na njega. — Neka ga, priučiće se! — reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin.

— Kao patuljak-suncokret! — ispravi ga jedan od braće, a mama se trže. Ne pamti se da je ikada neki suncokret odbio da sledi sunce!

— reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali, kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio — vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. »Koješta!« — pomisli dečak.

Šapuću s njim breze i travke, nad njegovim snom bdi kupina, poverava mu kesten tajnu Mesečeva Cveta. Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore.

Tako radostan i dođe do prvih kuća u selu kad ga ugleda jedan od suseda i zajauka: — Sklanjajte decu, ljudi! Đavo se u Drvoseču preobukao.

Uzalud je išao od sela do sela, od grada do grada, dok ga jedan starac ne upita: — Šta će ti Neznanac u crnom ogrtaču s crnom kapuljačom na glavi? Šta to od njega hoćeš?

O KAPLjICI I CVETU U času kada se dan od noći deli, zajedno sa Suncem, rodi se jedna Kapljica i jedan Cvet. Radoznala je bila Kapljica, rumen i začuđen Cvet. Kako i ne bi?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Sad, šta ću? TOMA (plane): Pa ubij! Zar za njih, Cigane, jošte muka? Pa ja, u tursko vreme, po deset od njih da na jedan kuršum nanižem, pa još tada oko da mi ne mrdne, a kamo li sada... ARSA Eh, nemoj to! Prošlo je to vreme.

STOJAN (zaneseno): Sve prežalih! I oca, mater, kuću! Hajde! Konji čekaju. Jedan za mene, drugi za tebe! I gde vidimo, tamo ćemo, (ljubomorno) samo ja i ti! Niko više! KOŠTANA Stojane!

Šantić, Aleksa - PESME

Negda u take noći, kada otka Pomrlom granju zima pokrov ledan, Ova je soba bila kô vrt jedan, Gdje je potok tekla sreća krotka: Kao i sada, pred ikonom sjaji Kandila svjetlost. Iz ikonostasa Suh bršljan viri.

Sve je isto, staro... Samo, kao prije, Ne čuje se hitri točak da udara; Kô bol jedan što se u dnu duše krije, Ostavljena ćuti vodenica stara...

Dok ovdje gori, više njena groba, Trepti i kruži bono, svako doba, Sam jedan crni leptir — moja tuga. 1911. JESENI MOJA... Jeseni moja, pozdravljam te!...

Milo cvijeće otuda mi maše, Njegove čiste i svilene čaše Slatkim napitkom prepunjene stoje. Jedan vijenac od njega ću sviti, I s molitvom ga na grob položiti Svog mrtvog ljeta i mladosti svoje. 1918.

Ja znam, ništa više za me nemaš tamo, Ali jednu želju ispuni mi samo: Pod granama tvojim o daj mi grob jedan. 1913. BALADA ''Kaži mi, dete, što si se pokrio Zemljom i travom? Zar ti hladno nije?'' ''Ne, mati.

Ispred vodenice, što naslanja na nju Svoje račve sive jedan orah sveo, Boži je i zove mlinar, i na panju Sa dečakom sedi, sav od mliva beo.

Veče na razdrljene njihove grudi I gole ruke i lice vrano, Sve krečom poštrapano, Prosipa crvene ruže svoje... I jedan oblak, pun tople krvi, Nad njima, gori, lebdi visoko. I kroza nj jedno sjajno i budno Gleda ih oko...

Samo, ja te molim, odsad lupaj bolje, Jer ogluhnuh, brate, na obadva uha. 1910. UGLjARI Sve jedan po jedan, umoran i bedan, Izlaze iz grotla, u prljavoj rasi, Što su za njih dugi u podzemlju časi Otkali od praha uglja.

Samo, ja te molim, odsad lupaj bolje, Jer ogluhnuh, brate, na obadva uha. 1910. UGLjARI Sve jedan po jedan, umoran i bedan, Izlaze iz grotla, u prljavoj rasi, Što su za njih dugi u podzemlju časi Otkali od praha uglja...

Odjekuju vrsi — Proleće pjeva. No dok gospod bdije I na svom toplom srcu zemlju stiska, Ja vidim kako jedan crv se vije — Gmiže i puzi i polako griska, Ovdje po dolu i tu po vrhuncu, Travke i cvijet i korjenja niska —

Uza me, topla, ti se pribi jače, I meni bješe kô da nas u letu Anđeo jedan zlatnim krilom tače. 1911. JUTRO Plavi dim izbija s kamenih ostrva; Po jedrima pada zore vatra prva.

Gle! otkad pahulja snega Na leskovome listu? Nije. To boni leptir jedan u san se sveo A ceo Beo Ko bela svila, Samo po rubu lepa mu drhti duga.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Planuo je jedan ustanak, drugi, treći, niz ustanaka; zapodenulo se dugotrajno hajdučko i uskočko vojevanje; nastale su zajedno sa

Ogromnim, najvećim delom naša narodna epika u stvari je jedan beskrajni revolucionarni poklič za borbu protiv nasilja, protiv ropstva, protiv nečoveštva.

U pesmama svih ciklusa odjekuje jedan isti nepomirljivi, beskompromisni, borbeni zov na žrtve, na pogibiju radi boljeg, pravednijeg, dostojnijeg života.

kojim je praćeno proglašenje srpske patrijaršije: u doba turske vladavine pomenuto prokletstvo moglo se smatrati kao jedan od uzroka propasti domaće države. Uroš je postao vladar posle Dušanove smrti, 1355.

U njima se nalazi i jedan od elemenata kosovske legende, tj. da će srpska država propasti po božjoj volji. Lazar je, odista, bio u Dušanovoj

„Sa Bosancima je došao, kako izgleda, i jedan odred Hrvata pod banom Ivanišem Paližnom. Od srpskih feudalaca koji su pomogli Lazara najvažniji je bio Vuk

Boj se dogodi na mestu koje se zove Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama.

zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku još u rodovskom društvu, pre mnogo hiljada godina, kad je rat bio jedan od osnovnih vidova privrede.

Otkuda ta protivrečnost? Prvo, nju je izazvala okolnost da je odluku o porazu doneo jedan bog. Ako u tom pogledu uporedimo našu kosovsku epopeju sa Ilijadom, uočićemo sledeće: ovde su bogovi propast Troje

U istom, HU veku pominje se i jedan određeni izdajnik: Probiscio. Njega u XVI veku zauvek zamenjuje Vuk Branković. Zašto je baš Vuk dobio to sramno ime, i

Tako Milutin i izveštava Milicu: Pogibe ti osam Jugovića, đe brat brata izdati ne šćede — dokle gođe jedan tecijaše. Još ostade Boško Jugoviću, krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke na buljuke.

I jedan i drugi pokušavali su da osnaže državu, ali to im nije pošlo za rukom. Oni su bili u potčinjenom položaju ne samo prema

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

VEČE MA ŠTA MI REČE 4 DR 5 TELEFONIJADA 6 SMEŠNA PRAŠUMA 7 OVO JE PESMA O KRALjU 8 ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU 9 BIO JEDNOM JEDAN PETAR 10 CIPELE 12 BILA DEVOJKA MARA 13 BEGUNCI OD KUĆE 15 PERTLA SE NAMRTVO VEZALA 16 IZA PRVOG UGLA 17 A MAZE

JE VREME ČUDA 27 DOSADNO MI JE 28 LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI 30 U SAMOĆI 31 PUĆI ĆU OD SMEJALICE 32 BIO JEDNOM JEDAN VUK 33 GLAVA MI U TORBI 35 KO DVE PTICE 36 GLAVA MI U TORBI 38 JEDANPUT U PARIZU 40 NEKA STISKA 42 ČOBANIN SAM U

NIŠTA To kaza Pa ga smaza TELEFONIJADA Na širokom carskom drumu Što preseca prašumu Sreli su se Beli slon I jedan crni telefon HALO Reče beli slon HALO Reče telefon KO JE Pita beli slon KO JE Pita telefon I tako u

nikako da promaši Kad Vukola ide da lovi On je zaista divljačan Inače je dosta zabavan Čak i privlačan BIO JEDNOM JEDAN PETAR Bio jednom jedan Petar Šnajder moler i tapetar Sekretar za južni vetar Nosio je uvek metar Uza se Merio

ide da lovi On je zaista divljačan Inače je dosta zabavan Čak i privlačan BIO JEDNOM JEDAN PETAR Bio jednom jedan Petar Šnajder moler i tapetar Sekretar za južni vetar Nosio je uvek metar Uza se Merio je avione Bombone i

vodi kera Lovac duplo zvera Zveri za to vreme Umiru od treme JEDNA OVCA SIVA Jedna ovca siva U bazenu pliva Jedan hrabri slon Trči maraton Jedan poljski cvet Igra rukomet Jedno ptiče golo Voli vaterpolo Jedan ljuti ris

za to vreme Umiru od treme JEDNA OVCA SIVA Jedna ovca siva U bazenu pliva Jedan hrabri slon Trči maraton Jedan poljski cvet Igra rukomet Jedno ptiče golo Voli vaterpolo Jedan ljuti ris Obožava klis Jedan žuti nar Pao u

bazenu pliva Jedan hrabri slon Trči maraton Jedan poljski cvet Igra rukomet Jedno ptiče golo Voli vaterpolo Jedan ljuti ris Obožava klis Jedan žuti nar Pao u bunar GAJITE PATKE Dok zvezde sjaje Patka nosi jaje Dok vetar

Trči maraton Jedan poljski cvet Igra rukomet Jedno ptiče golo Voli vaterpolo Jedan ljuti ris Obožava klis Jedan žuti nar Pao u bunar GAJITE PATKE Dok zvezde sjaje Patka nosi jaje Dok vetar duva Patka jaje čuva Kad izleže

Kao penzionisani navigator Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao

Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao

— radi Kao buldožer Il tigar mladi A kada ne radi — ona se hladi Na jastuku se hladi U mom jastuku ima čičak Jedan san mali Jedan sničak Čim trepavice oko svuče San se u moju glavu uvuče Počne da leti po mojoj glavi Pa čas se

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

odgovor, ali odnekle odozgo, kao s neba, i istog trenutka niz glatko stablo vitke bukve na ivici zaravanjka spuznu isti jedan takav dječak. — Oho, majstorski se spuštaš! — pohvali ga dječak došljak.

sa školskog praga ljutito zurio za njima, gonioci se brzo izgubiše u lisnatu ljeskaru derući se koliko je ko više mogao. Jedan preplašen zec iskoči ispod niska žbuna i jurnu nekud udesno. Stric se nadade za njim. — Eto ga tamo! Drž, ne daj!

A zar je lako naći takvu hajdučku družinu? Jednoga dana za Stricem u logor doskita i jedan nezvan gost, koji ni po čemu nije spadao u ovo odmetničko društvo četvrtoškolaca.

— Dječaci! — poče Jovanče. — Mi se moramo zakleti da nećemo nikom kazati gdje se nalazi naš logor, da jedan drugog nećemo izdati i da ćemo jedan drugog svuda braniti i pomagati. Tako su radile sve hajdučke čete i družine.

— Mi se moramo zakleti da nećemo nikom kazati gdje se nalazi naš logor, da jedan drugog nećemo izdati i da ćemo jedan drugog svuda braniti i pomagati. Tako su radile sve hajdučke čete i družine. — Ima to i u pjesmi, ja sam čitao!

hajduka, koji je smjelo prkosio svakoj sili i nepravdi, ovi nedorasli dječaci, istinski uzbuđeni, zarekoše se da će jedan drugom biti vjerni i da se meću njima neće naći izdajnik, koji će učitelju batinašu odati gdje se kriju mali odmetnici.

“ — Ol rajt! — povika Nik Bulibrik. — To će biti dobro. — To, to! — prihvatiše i ostali. Već poslije jedan sat nad vratima šumske kolibe bio je prikucan poklopac od kutije za cipele na kome je stajao natpis od krupnih

— Pa zar već nisam rekao da je ona! — naljuti se Stric. — Ona glavom! — Ma koja ona, slone jedan? — Lunja, čovječe! Ko će drugi biti nego Lunja. Jovanče se uozbilji. — E, onda smo propali, otkrila je logor.

— Šta ja znam kuda ću. Idem, kad me tu ne vole. — Šta ne vole! Ko ne voli! — povika Vanjka Široki. — Striče, magarče jedan, ožalostio si djevojčicu, eno je — ode bogzna kuda. — He, a što ona tu priča — nabureno otegnu Stric.

Ala bi to bila priča! Lunja ponovo baci jedan brz pogled na učitelja. Sad joj se više nije činio kao planina. Kakva planina!

Lunja ponovo baci jedan brz pogled na učitelja. Sad joj se više nije činio kao planina. Kakva planina! Pa to je samo jedan zloćud mamuran čiča, od rakije propao, vječito kiseo i ljut. Gle ga kako zaviruje iza ormara, traži prut.

Otvor u pećinu lagano se širio. Svaki čas bi, sad jedan, sad onaj drugi, kleknuo na koljena i povirio unutra. Iz pećine je udarala hladnoća, prijetio zagonetan mrak.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A ja, hudi, vrlo sam slab i malovrstan I dubina je u meni nerazuma, Kroštono sam isto jedan ležak, I neradin i lužica; zato i ne umim Niti mogu tebe hvaliti onako, Kako bi se valjalo.

I to se razliko seje: kakva je komu njegova ćud, tako i sije. Jedan sije u svoje telo, drugi pak sije u svoju dušu. HVATANjE SENKE Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno, pak nestalo

kteli činiti drug drugu, i polako pak polako svoj zakon, nedelje, velike godove, svečane dne i post, za pleći staljati; jedan drugom sve uz nos hoditi, siromaš ne paziti, starijega i sveštenike ne počitovati, za crkve ne hatati, ocu i materi

I kažem vam, da se nije nikad tako lepo mogao odeti ni Solomon u svoj svojoj slavi i tafri, kako jedan od tih cvetova što se odene.

FINIK »Finici pronalikuju junačkom okretu na braniku; odoljivanju i nadbijanju...« Krome sviju, jedan je finik nadvisio drveta svojim uzrastom: List mu je svrha beo, a grane uprave od sred stabla jednako mu do

Piše se da glas Gospoda Boga lomi kedrove; jedan je taj štap od korena Jeseova neprevijat. PESMA POSLEDNjEG PROROKA I ti, Jordane, reko, ujedno sa mnom zboreći

I jedan upisa u svojoj cedulji da je vino od svega ponajsnažnije, jer ono svakoga čoveka može s nogu svaliti i najpametnijega iz

Pak tako su tam-ovam trčali na konji po vetru onako oružato, dor su se spoticali i poturali busajući jedan na drugoga.

I svi joj se pokloniše. Posle toga pak im car da uzmu reče svaki po kamen u ruku, a i sam diže jedan kamen, i reče vojski: »Ovo je glava našega praoca, vala nam je počatiti, što smo i učinili, ama kroštono je on

A nije od same vode. I toga su sve čekali onde dok opaze da se njiha voda. I tada su hitali koji će pređe ući, i po jedan bi se izlečio ako bi kakova na njemu bolesčina bila. A drugi pak čekaju ono dobi dok se pak sama voda zanjiha.

Ta ona zemlja bijaše se usmrdila od, mnogih lešina ljudskih! U jedan mah obgledajući gde je slabiji grad do trist hiljada što ih pade mrtvih!

Zemlju onu svu od njih zapusti, a njih rasturi: što porobi, po svih kraljevina rimskih po trideset ih za jedan talir prodavaše. Te s toga dobine, sve svoje gospodstvo već i vladu izgubiše.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Obojica se zadubila u posao pa rade. Kalfa Kote zvižduće nešto, a šegrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe: Sinoćke te, lele, vido’, Zone, gde se premenjuvaš...

I ne jedan paša — nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi

U avliji nekoliko koševa, peć za hleb, štale za konje i velika šupa, a u šupi dvoja obična kola, pa čak i jedan „pajton“, istina staroga fazona, nalik na one faraonove „kolesnice“ iz biblijskih slika, koje su s njim zajedno propale

Sve se tu sjuri, i domaći i iz komšiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, čuje se kikot, cičanje, uzvici: „Muka te izela!

Kad ponekad uđe u kujnu da zapali čibuk, oslovi ih obično: „Ela, kerko Mado, turi si jedan, ama ubav, merdžanateš u lulu mi! ’Ajde, pa će ti poigram u svadbu! Hahaha!

jedne kicoške plitke cipele s visokim štiklama, a u svakoj štikli bio je, još kad se cipela gradila, vešto namešten po jedan praporac. Pa kad Mane zaigra i zaplete i zalupa nogama, zveče oni pusti praporci i silno diraju u srce sve igračice.

GLAVA TREĆA Ona je pomalo i nastavak glave druge. U njoj je galje ispričan jedan moralan udar koji je zadesio Mana — zajedno s posledicama njegovim.

Pred kućom puno šimšira, a među šimširovim drvećem jedan veliki stari šimšir, koji čak i hlada daje. Niko ne pamti da je ikad manji i tanji bio; i sam ded Mančin pričao je da se

— Osem kućice, Mane je imao i nešto zemlje: nekoliko njiva i jedan veći vinograd, radi grožđa i vina, i drugi, mnogo manji, radi teferiča, jer je bio na vanredno lepom mestu, imao

a po potpisu se nije znao ni mogao upravljati, jer je na svršetku ovog pakosnog napisa kao potpis stajalo samo: „Jedan veran sin naše svete pravoslavne crkve“.

Nalazi da je to najlepša ženska i da prosto ne može bez nje; ona je samo za njega stvorena, a on za nju! I jedan doticaj kolenima ispod stola, i jedno „ti“, koje mu ona prvi put izrekne, privuku ga i pritegnu silno njoj, kao najjači

— reče i ispi opet jednu čašicu mastike, pa dodade: — Ako iskaš, Jevdo, ete, sve da ti ga zberem jedan dan na kup u amam, ta da gledaš i seiriš i biraš, ete, za tvojega Manču, pa da ti, kako i men’, dođe žal i krivo što