Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Čudo bogami! Eto ja popih i kavu, a nega nema!... Dok sto ti Živadina, nosi jeinu pod pazuhom — živu. — Dobro jutro, učo!
Dok sto ti Živadina, nosi jeinu pod pazuhom — živu. — Dobro jutro, učo! Učitelj se osvrte, pa kad ugleda jeinu, tek samo pljesnu rukama i uzviknu: — A joj! gde je nađe, Žiko!... Ih, kolika je!... — Obiđoh jutros njivu dole u luci.
Dajde, dajde! — reče učitelj Grujica, pun radosti što je dobio tako retku ticu jutros na uranku, pa uze jeinu i odnese da je nekud skloni.
»Na zdravlje kava«, koju u taj mah beše tek uzeo da pije, pa stade zagledati jeinu, i pošto je dobro razgleda, reče: — E, učitelju, baš si je lepo ispunio, što se tiče!
— veli učitelj. — Vala, što se tiče, ti bi video, na priliku... — reče pop Vujica, pa opet poče zagledati jeinu. — Ala je to golemo, bolan!...
« I odista, udesio si je, što se tiče, ne može bolje biti. Pop Vujica, tvrdo uveren da je učitelj za nj ispunio onu jeinu, jednako se hvalio: kako tek on ima retku ticu, samo dok je donese — svi će se čuditi!
Razmotriše tamo stvar dobro. Videše da je Živadin doneo učitelju jeinu a ne popu, da se deca nisu igrala nikakim drugim »utvarama« osem popovom kapom, koju je on u vinogradu, bežeći od
Imali su posla i kmetovi, i kapetani, i panduri! I sad će pop Vujica, kad čuje zimi kakvu jeinu da buče, uzdahnuti i pogledati u onaj kraj svoje sobe gde je ugovarao da namesti onu učiteljevu.