Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— A što? — Da vidimo ko je bolji rvač? — Ostavi se! — reče Stanko. — Da ti padnem „s kolena”! — jeknu Lazar. I samim pogledom izazivao je. Stanko se ljutnu. — Šta je tebi, jarane?
Najedared se prolomi da gora jeknu: — Jelice!... Sad igraj!... Poslednji slog zagluši pucanj iz pištolja, koji se razleže po lugu...
— A zar ne znaš, nesrećniče matori, da se ovo tiče moje glave? — jeknu Lazar. Marinko se stade ceriti: — Bogme, dijete, pa i glave, ja!... Šta se mene tiče tvoja glava, ja čuvam svoju!...
Kad bih ja sad tebe pustio, kud bih onda?... Misliš Kruška ne bi doznao?... — Išti šta hoćeš! – jeknu Lazar opet i stade kršiti prste. — Ne tražim ništa! I šta će mi? Ja sam čovek star.
— viknu kmet strogo. Aleksu osvestiše ove reči pune prekora. — Jaoj, starosti moja! — jeknu siromah. — A gde ti je taj nesrećnik? — pita kmet mrko. On pruži ruku na gumno, koje ne beše daleko.
On zape pušku. Noktom protre kremen na orozu... Turčin stupi pa ćupriju. — Stoj! — grmnu Stanko. I jeknu dubrava od njegovog gromkog glasa. Turčin se trže i pogleda na ovu stranu otkud glas dođe... Stanko dade vatru...
Danas ko srca ima mora u goru!... — A što ostavi ognjište? — Od dobrina! — jeknu iz njegovih grudi kao vetar. — Pobjegao sam da glavu sklonim... Turci mi pobiše sve — osta mi samo majka i nješto nejači.
— Ali ko mu sme na oči! Ja mu baš rekoh: „Ostavi ti, to je moja briga!...” A ono, eto sad! — jeknu očajno Ivan. U Marinku se javi zver. Srce mu zalupa od radosti što mu dođe tako na zgodu. — Eto, i ti se još zanosiš!
— Ali, dragi... — Idi!... I Marinko izide na vrata. — Ako to bude istina, teško tebi, Crna Baro!... — jeknu Turčin. — Teško tebi, pope Miloje! Tvoja će se brada mrsiti na golijem granama prvog drveta!...
To joj je zar i bog odredio sudbinu... — Znam, popo, ali kako da ostane ona u njegovoj kući... Aleksa jeknu: — Ama ja ne dam nju, upamti ti!... Ona je meni sve! Od njenog boga i ja imam boga!...
— Onda neka pođe Surep... Ilija... Stanko... Zeka... Jovan i Jovica... To će biti dosta... — Dosta! — jeknu Stanko. — Ja ću im sam dati posla! Poklaću ih kao jaganjce!... — Lakše, Stanko, lakše! — reče harambaša.
— upita Stanko i pokaza na Aleksu. — Bog će pitati! — Ama dok do boga dođeš, hoću da te pitam ja... — jeknu Stanko i poče drhtati. — Ja sad s tobom hoću da govorim!... Upamti, Ivane!
Matavulj, Simo - USKOK
Brzo natrag! Trojica uzeše mrtvog Krcuna, trojica digoše Janka, koji jeknu, i s velikom mukom krenuše se natrag. Kad stigoše na pređašnje počivalište, spustiše mrtvaca i ranjenika, pa u žurbi
Radičević, Branko - PESME
109. Jošte petâ kukureknu I žubor se neki zače... Uh, što l' ovo tako jeknu? A taj žubor sve to jače! I sve amo bliže, bliže — Kosa mu se od stra diže! 110.
Puče puška, a gorica jeknu, A od kule ubavo odjeknu; Braća čula, braća s' osetila, Brackoj pušci pušku isturila. Stade žubor po tanane kule,
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Tukao? — opet jeknu djed. — Da, da, moj Radoje. Poživi tako koju godinicu, pa kao tičica — kljunom u travu. Eno je na našem starom groblju,
— saučesnički uzdahnu intendant kao da on i nije vojska nego neko svoj, boleći. — Vojske — pustinjački jeknu seljak. — Ostala samo žujova?
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— marš! — Viknu on i ošinu konje tako silno da kola poleteše odbaciv Dimitriju daleko od sebe. — Ne, gospo... o...! — Jeknu Dimitrija padajući. Kola se učas izgubiše, a Dimitrija ostade na putu.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
MOLITVA Kad jeknu zvona s crkvice stare, Tihano, bôno, kroz noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak — Svetinje
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Neko iz mraka viče da artiljerija otvori vatru... Ali na koga?... Desno od nas jeknu praskavi tresak i oči nam zasenuše od topovskog plamena.
Zapanjeni ovim događajem, bili smo nemi i drhtali smo pri pomisli šta sve može sada nastupiti. Nova eksplozija jeknu iznad naših glava i iz šrapnela suknu beličast dim. — Posluga na svoje mesto!
Vojnici mu otkopčaše brzo koporan i ugledaše veliku ranu na grudima. Trebalo ga je podići i on jeknu. Onda nožem rasekosmo bluzu i košulju, koja je bila sva vlažna i zadah sveže krvi zapahnu nas.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ali sad... sad ne vidite šta se zbiva, jer inače me ne biste ni pogledali. O, ala me je Bog teško kaznio!... jeknu ona očajno i podiže glavu. — Znam da vas neko teško zlo mori, reče Gojko, pribravši se malo.
Drugi se samo gnušaju... Ali ovoliki bol... to je strašno! — Kažem ja, jeknu ona zagušenim glasom, polušapatom. — Niko ne može grešnici oprostiti, svaki je mora oturiti !... — Ne, nije to...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— Ja ne mogu da igram ulogu opozicionara — jeknu onaj grešnik očajno. — Kako ne možeš? — pita predsednik. — Neka bude drugi opozicionar. — To je svejedno, ko bilo.
— E, ovo je već bezobrazluk! — jeknu uvređeno društvo trljajući oči. — Otkud sad ova napast? Ali s njim se brže svrši.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
U padu zabeleše joj se rukavi košulje od uzdignutih ruku i samo se ču kako jeknu: — Nemojte me, bre, ljudi! I Sofka oseti kako su te njene reči poslednje.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
On se umetnuja na pokojnog strica Juretu, ni uzmi ni podaj, i obršiće kâ on... Kušmelj jeknu kao ranjeni vo. Osinjača i Bakonja plakahu.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Umrla... Umreće i on. Šta bi ona imala od toga da joj svrati na grob? Naruži mu se lice, zažmuri, potmulo jeknu. Šta on to hoće sa sobom? Zašto laže sebe?
— Simka je dobra žena — reče Vukašin. — dobra je za tebe i mog oca. — Nije ti lepa? Đorđe jeknu. — Čija je tvoja izabranica? — čvor je Aćimovo lice. Vukašin teško izgovori: — Tošićeva ćerka. — Tošićeva ćerka?!
— Ako ne učiniš što sam te molila, ja ću o tebi da razglasim po selu... Nikola otegnuto jeknu, podiže se s ležaja i sa ispruženim rukama pođe ka glasu u pomračini, da ga zadavi i baci napolje. ...
Cigani, ovamo! Kleknite i svirajte! Neko razbi čašu o tavanicu i vika još jače buknu. — Đubre čaršijsko — muklo jeknu Đorđe, gurnu Iku, ritnu nogom Cigane i spusti glavu na sto: strašno je ovo i gadno, oseća, jer nikad ovakvu noć nije
„Nisam“, rekao je. „Zakuni mi se u dedu da nisi. U decu! Zakuni se!“ Aćim je udario pesnicom po kolenu. Đorđe jeknu. Otac mu se sveti... Otac se sladi mojom nesrećom, šapuće u mokru dasku stola.
I Simku čuje. Isterao je iz kuće. Nije. Gurala Mu ruke u gunj i vukla ga. To je bilo kad se vratio iz Palanke. Đorđe jeknu i poče da tone. Ništa više nije čuo, samo mu je od padanja zviždalo u ušima. Nije ga bilo strah.
Te neotkupljene duše ne ostavljaju, idu za nožem i smrde na krv. Nikola otegnuto jeknu kroz nos. Desnom rukom struji krckanje hrskavice i mokro šištanje. U zglobovima prstiju i u ležajima vilica.
Desnom rukom struji krckanje hrskavice i mokro šištanje. U zglobovima prstiju i u ležajima vilica. Opet samo kratko jeknu, da otera iz sebe ono što je krckanje hrskavice i mokro šištanje. To njegovo, to što traži da se otkupi, makar marjašem.
Ali, znajte, više mi ništa ne možete! — Nož lako i duboko zaseče krompir. Zato joj ne možemo... što je istina! Đorđe jeknu od radosti. — Pa što mi ne kažeš! — ustade i nadnese se nad nju. — Što mi odmah nisi rekla? Kaži mi još jedared.
Za njom, šarke otegnuTo ciče. Vrata se priklopiše lako lupnuvši. Opet sâm, Aćim jeknu, zato što je muško, njegovo prezime će da nosi, na njegovom imenu da živi. Drhti.
Sve, znači. Ja sve da platim. Pas po kaldrmi vuče trupac. Opet kašalj. To je ona. Đorđe jeknu kroz nos i polako pođe u kuću. Tako mora da bude. Nema kud, mora. Kao da mu nije žao.
— Volim Adama više od života. Više... ne umem da ti kažem. I tebe. — Idi kod njega — ona sklopi oči i jeknu. On se dovuče do vrata, stade, okrenu se, i iz njega provali: — Kaži mi sad, pred Boga ćeš, crkvu ću da ti podignem,
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
U ruci joj je bila ruža. Ona je prinese licu i začudi se njenom mirisu, pa je pruži susedu da pomiriše. — Gle vraga! — jeknu Đavolak. — Gde mu nestade rep? Priča o čarobnoj ruži brzinom vetra obigra grad.
Za trenutak mu se učini da iz talasa čuje jauke. — Bar da i ja potonem! — jeknu, opusti ruke, ali ga more u se ne primi. Izronivši, na grebenu talasa on ponovo vide Morsku vilu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Gospodine, — jeknu on kao izbezumljen — spasioče moj, oče moj, jest, znam šta govorim, svestan sam onoga što kažem, oče moj, jer iz vas
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Znao sam ja da će mi ona kuću zatrpati i ognjište ugasiti — jeknu Marko očajnički. — Ono je neko prokletstvo od Boga, samo ne znam da li zgreših ja ili moji stari.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
“ Ali samo što reče, pogodi ga metak iz neprijateljskog rova i on pade. „Ura! Ura! Ura!“ — jeknu sada još silnije. Vojnici poskakaše i onako u zaletu baciše bombe.
Ali kada pade mrak otpoče paljba, te ne mogah da se izvučem. Jedan od mojih jeknu, i slomata se niz kamenje. Skočio je verovatno u besvesnom stanju.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Il’ je samo pokušaj oružja? STANIŠA: Dušman! BOŠKO: Oh, kaži ga, Na sabljama da ga raznesemo. STANIŠA: Odonud jeknu puška, A tu ga nestade. (Boško, Bogdan i Stanojlo sa golim noževima odlaze, Mira dolazi.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Znaš već! — Znam! Dosta! Budi mene miran! Kad bismo na 'noj okuci u gaju, jeknu štuc kô nebeski grom; za štucom ciknuše dvije mâle, pa se razdera ostraguša kô sveti Ilija. Zuji kuršum oko ušiju.
— jeknu pokojni Partenija kô uboden, a glas mu žalobitno zadrhta, i suze ga obliše. — To nešto, Simeune, mlogo žalobitno.
Jaši! Jaši! — Aman, šta ćiniš većeras sa mnom?! — jeknu Asan-beg i jedva uzja gola konja. — Ništa zlo, Asan-beže, ne činim. Dijelim mejdan. — Aman, zar se tako dijeli mejdan?
Ilić, Vojislav J. - PESME
1880. MOLITVA Kad jeknu zvona s crkvice stare, Tiho i bôno, kroz noćni mrak, A suvo granje zašušti blago, Ljubeći prvi zoričin zrak Svetinje
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Lakomislen je Srba, ali nije zatrto u njemu srce... naše srpsko srce... ako Bog da. — Gospa Nola se uhvati za glavu i jeknu. — Krsno ime se u ovom svetu ne zna! Gospode, ne daj mi s pameti sići...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ali baš pokraj puta ležao je telefonist Milija. Glava mu gotovo u bari. Jedan ga dohvati za noge da ga izvuče, ali on jeknu: „Ubijte me... ubijte.“ — Ponesite ga! — doviknuh, pa ga i ja dohvatih za jednu ruku.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ali, dečakovi prsti bili su jači i tamo gde je kasa tvrdila da leže biseri i dijamanti — zevnu praznina! Kasa ojađeno jeknu, a stolica kojoj je nedostajao naslon nasmeja se na sav glas. To je čuveno susetkino blago, znači?
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— povika Mačak skoro kroz plač. — Samo se javi! — Aha, jesi li se uplašio, kažem li ja! — jeknu Jovančetov glas kraj samog njegovog uva i lampa ponovo sinu. — Ne boj se, evo mene.
— veselo viknu Lunja. Stric još jednom kihnu i videći da je sad konačno propao kao „mrtvac“zaškilji na jedno oko i jeknu: — Joooj, što me mučite!
Ej Nikoletina! Ispod sjenovita lisnatog svoda jeknu krupan glas: — Ej, ko je to? Jes ti to, Jovanče? — Mi smo, mi smo! — radosno povika Stric.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Tol’ko? — Tol’ko se zbori... — reče hladno Zona i okrete mu leđa. — E, kučko čorbadžijska, — jeknu do srca uvređen Mane — tag će skoro da čuješ i za moje znanje!...
Steglo ga nešto u grlu, davi ga, pritiskuje mu grudi... Oko njega se sve vrti, a zemlja čisto tone pod njim, — i on jeknu silno: „L’že, kučka!... Neje ono Mane; ja sam Mane, a ono je kuče! Ovoj su mađije!... Kuče kude je vodilo oro?