Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— Govori! Da ne misliš čekati hajduka dok ti se iz gore vrati?... Da mu se nisi zaverila, nesrećnice?... Jelici jurnu krv u glavu. Majčina glava stojala je pred njom u nekom crvenom kolutu kao što svecima oko glave moluju.
I dok se Jelica osvrte, njih dvojica već behu zasela iza dva grma. Neki seljaci prođoše, nazvaše boga Jelici, pa odoše dalje. Stanko pozva Jelicu sebi. — Pa šta radiš?... Što si plačna? — Ne znam kuda ću! — Kako ne znaš?!
Ta, on je meni dao što nikome nije!... Hvala ti, Gospode!... I on skide kapu i prekrsti se. — Je li? — okrete se Jelici. — Pa baš te otera čiča Miloš, a?... — Otera me!... Bio zakazao Ivanu da dođe, a kad ja rekoh neću, on me otera.
Zeka stiskao pesnice pa gleda po ćoškovima, a suze ga oblevaju... Aleksa obrisa oči, pa priđe Jelici i zagrli je: — Radosti moja! Dobrojutro moje!...
Otvoriše se zadnja vrata kućna; u kuću stupi Nogić, vodeći Jelicu za ruku. Priđe Milošu, plesnu ga po ramenu i reče Jelici: — Snaho, evo ti sad dva oca! Ljubi obojicu u ruku... 16.
O čemu ti nije mislio!... O sebi, o ubistvu Stankovom, o Jelici, o Kruški... o svemu... Pa to ode u beskonačnost... Misao beše moćnija, i ona pobeže...
Ko je to? — pitala je Petra. Jelica ne umede ništa reći... U taj par i ljudi stigoše. Jedan od njih odvoji se i priđe Jelici. — Šta radiš, Jelo?... Je l̓ mi majka živa?... To baše Stanko.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
BATIĆ (poljubi ga u ruku): Ja ću se truditi da ljubov tako dobrog oca zadržim. (Jelici.) Sluga ponizan. JELICA: Zbogom! BATIĆ (odlazi).
ALEKSA (gledi na Jelicu): Sožalujem. MARKO: Prsten je prošo. Ako se budete do nedelje zadržavali, možete mojoj Jelici u svatovi biti. ALEKSA: Radujem se. (Jelici.) Gospodična, ja i paki čestitam!
Ako se budete do nedelje zadržavali, možete mojoj Jelici u svatovi biti. ALEKSA: Radujem se. (Jelici.) Gospodična, ja i paki čestitam! JELICA: O іch bіtt’ Ѕіe, ’ѕ іѕ’ ѕehr gemeіn! ALEKSA: Ništa, ako je dobar.
No zasada dosta, evo mi bedintera. 9. PREĐAŠNjI, MITA MITA: Gospodin baron, jedno pismo na vas i veksla. ALEKSA (Jelici): Ja ću morati na jedno magnovenije preporučiti se. JELICA: O, molim; izvolte biti komotni, kao u svojoj kući. (Iziđe.
MARKO: O, gospodine, kako posao svršite, zapovedajte. ALEKSA: Ja se zjelo radujem. (Jelici.) Gospodična, ja imam čest preporučiti se. JELICA: Dіenerіn! MARKO: Samo, nemojte nas zaboraviti.
JELICA: Dіenerіn! MARKO: Samo, nemojte nas zaboraviti. ALEKSA: Ja sam na službi. (Jelici, polako.) Moje srce ostaje kod vas u zalogu. JELICA: Ax, Gott! Kako je meni! ALEKSA: Sluga sam nižajši. (Odlazi.
To mi je vrlo čudno! da svašta zna, da je tako učtiv, pametan... čudo zaista! (Jelici, koja dolazi.) Kako ti se dopada taj baron, Jelice? JELICA: Ah, tatice, kanda ga je neka cauberin rodila!
BATIĆ: Barona; dakle i to je baron učinio? Mi nismo znali da smo rod, nego on da nas nauči!... Gospodar Marko, ja Jelici želim svaku sreću; niti ću se srditi ako ona za drugoga pođe.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
nestalo iskraj poslenika, a već ne samo što svak znađaše kud bi se dio, nego bi se u to doba pjevale pjesme „o jedroj Jelici, našoj lipoj kmetici!...
— Da sasvim raskrstiš? Da ne iđeš više nikako tamo? Bakonja odreče glavom, pak se ispravi. — Recite Jelici da joj se kunem bogom i svetim Franom i svim na svitu da, čim se zaredim, čim dođem do novaca, neće joj faliti lipa
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Pa, uze li? — Uzeh, ja što ću! — A ti, đavole, ne pričaš kako je onomad s tobom ašikovao? — obrte se jedna Jelici Pleskonjićevoj.
Stanka preblede, oseti kako joj se srce steže, pa se s nekim radoznalim podsmehom obrati Jelici: — A, belaju, pa što kriješ? — More, okanite se... šala, kažem vi! — Pričaj, pričaj! — povikaše devojke.