Upotreba reči jer u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ma koji spahija u zemlji madžarskoj obradovao bi se ovakoj mobi, ali sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i

O, veruj mi, dragi prijatelju, da nema pod nebom junačnijeg naroda od srpskoga... ali ni nesrećnijeg!... Jer, gle, ovako pocepani kao što smo, svugde svojom krvlju, svojim grudima i svojim životom služimo mekušne tuđince...

Posle nekoliko minuta izvadi iz špaga cigaru i, ponudivši jednu meni, zapali svoju; a to nije bilo nešto obično, jer on sam vrlo retko je pušio, i to ili u najvećoj brizi ili bezbrizi, a, drugo, nije rado gledao da ja pušim.

— govorahu zelenaši i kajišari kojima je baš ovo burno vreme godilo; jer kad ovi besni talasi, valjajući se s visokih gora, sa plodnih ravnica useve upropaste, a trošan temelj jadnih koliba u

padale, zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi slušao tugu moju — jer me niko ne hte prijateljskim saučešćem saslušati. Budi mi prijatelj, o dobri čoveče!

četrdesetosme godine; posle ih je oblagao melemom koji mu je dobra moja tetka — mogla bih reći: dobra moja majka, jer ja majčine nege upamtila nisam — dodavala; a kad bi ga rana zabolela, škripnuo bi zub’ma, a moju dobru tetku, koja je

“ Posle podne dođe nam Aleksa i donese nešto malo brašna. Tetka izvadi iz krova na kući nešto trske — jer ne beše skoro u celome selu slame — založi furunu, umesila je hleba.

“ I oni odoše. Tamo mora da je bilo sila gladnoga sveta, jer se tetka s Aleksom tek dockan uveče vratila kući... Aleksa je na leđima nosio vreću s brašnom.

Haj, moja dobra Maro!“ A ona ga pogleda, al’ kao da ga nije ni poznala, jer ne pokazivaše nikakve znake radosti ili druge kakve uzbuđenosti. Sklopila je nanovo oči i ćutaše kao obično.

“ Istina, rana ne beše opasna: mogao je lako preboleti, jer gonioci njegovi ne smedoše mu blizu prići, nego su izdaleka revolverima pucali na nj.

planinama i ne žive ljudi, a, ovamo, i sâm sam u njima proveo dve pune godine — mogao bih reći: dve tužne godine... Jer u tim planinama ja ne imadoh nijednoga poznanika iz doba moga detinjstva, ni brata, ni prijatelja...

— Tako je, Miladine!... — rekoh mu ja, odobravajući, jer sam osećao istinu njegovih reči... — Čovek, i kad je mnogo i mnogo preživeo, nije se naživeo...

Obradović, Dositej - BASNE

„Prosti, čiko, nemam kad, hiti mi se, — odgovori mudra zverka — a i neće mi se, jer vidim mnoge tragove k tebi, a nijedan od tebe”. Naravoučenije Svak će sebi vrlo lasno u ovoj basni nauku naći.

Lisac nam ovde ne igra sasvim dostojnu osuždenija personu, i on laže kako najbolje zna i može, al' valja mu prostiti, jer mu je do glave. Kad vile dođu k očima, teško onom ko ne ume ševrdnuti.

Jeja kad gdi zaviče, plaše se bake, jer to znači da će ko umreti. A gdi se ljudi rađaju a ne umiru? Jošte se to mesto nije našlo!

Jošte se to mesto nije našlo! Da i nema sovuljaga na svetu, i opet bi ljudi umirali. Ne valja decu plašiti, jer se mnogi iz samoga običaja do gluboke starosti užasavaju i ježi im se koža od onih stvari koje nit su kad vid'li niti

Blažena reč, kojej kad bi ljudi sledovali — ščastljivi bi bili. Polak s soglasijem i s pravdom, više je i napredačnije, jer je s blagoslovom božjim, nego li sve s nepravdom i s prokletstvom. „Farina de diavolo va presto in semola.

” Naravoučenije Ne valja lasno verovati što jedan čovek ili narod o sebi govori i piše, jer svak sebe opisuje kako lepše zna i može. Valja slušati što drugi o njima misle i utvrždavaju.

Nikada se pošten čovek ne srdi što drugi istražuju da ga dobro poznadu, jer on dobro zna da koliko ga bolje saznadu, toliko će ga više ljubiti i počitovati.

Zato ove basne bik vrlo se pametno vlada. Zove ga lav na čast: ide da vidi, jer ga se ne boji. Ne vidi to na što je zvat: — neće više ništa da zna.

” A Platon moli komšiju da mu protuče slugu. „Tuci ga sam”, veli mu oni. „Ne mogu, jer sam odveć srdit.” Gnjev upodobljava čoveka zveru. A čovek, ništa ne valja da čini kao zver, bez rasuždenija.

silu i vlast imadu, i prinuđeni su kao ona baka govoriti: „Moj sinko, dobro je i pred sotonu katkad svećicu užeći, jer je zao, valja ga se bojati”. Pitali su jednog starca Hercegovca kad će zliju nestati.

A naš Erdeljan veli: „O las jaka kolja, k num fače nimik”. Ovo prolazi jer ima neki razlog. Ali Turčin kad hoće da mu se sve veruje što kaže, zato što on nosi bradu, tu nam ne torna konat.

| Naravoučenije Različne stvari čine nam se strašne jer ih ne poznajemo, koje potom črez ophoždenije i poznanstvo vesma nam obične bivaju.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

HRAST NA POVLENU Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer vidi da onaj koji bi mogao pri sjaju zvezda koje sam pali Jerusalim da zida, narode da budi, truljevinu gori,

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer zna da bismo od onog što bi mogao reći najviše prečuli, malo razumeli, pa i to malo brzo zaboravili.

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer smo mu jezik iščupali, jer smo ga kamenjem i cepanicama jer smo ga dotukli. Al njegova se bela kosa u oblake nad

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer smo mu jezik iščupali, jer smo ga kamenjem i cepanicama jer smo ga dotukli. Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara,

Mudrac međ nama ćuti, ćuti jer smo mu jezik iščupali, jer smo ga kamenjem i cepanicama jer smo ga dotukli. Al njegova se bela kosa u oblake nad Povlenom i sneg pretvara, njegova duga brada duboko u zemlju

ODSEČENE GLAVE DUŠANA RADOVIĆA KONDORA KROZ SELA I PREKO PLANINA ZAPADNE SRBIJE Dušan Radović Kondor je zaklan jer je klao. Na pragu komande, na samom pragu pakla, brat ga zaklane žrtve nožem zakla.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” „Ja im kažem — priča moj otac — da u momaka nema pušaka, jer su oni sve pokupili, nego da mi dadu puške. Oni odma dadu mi za 100 ljudi oružje, te ja odem i namestim straže pokraj

poverim Ivanu i Kićanu, jerbo su moji ljudi i stari poznanici, a i milo mi bude da se čas pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio.

pređoše, no vi idite u Valjevo i pozdravite age da ja više ne smem doći u Valjevo, jerbo od ovi’ kaura ne smem odustati, jer ako pobegnem, oni će mi kuću zapaliti, itd.

) „Ode naša vojska sa visa na Valjevo ali ni u polovine nije bilo oružja (jer su bili Turci pređe sve pokupili što se nije moglo po šumama u klade sakriti).

— ,Nemoj, gospodine Mijuško’ reknem mu ja, ,nego da ja idem da vidim cara, jer to mi je najveća želja, a ti si ga sto puta video. Ja mu nisam kazao da je meni Arsa poručio da idem.

sa bina-eminom račune, a kad svrše račune, da on i opet u narod ne sme ići, da im sovetuje da prime ferman janičarski, jer će ga narod kamenjem zatrpati.

Tu je bio poslao sultan Selim nekoliko nizamske vojske u zelenom mundiru, jer je Selim prvi počeo nizam uvoditi. No naposletku Pasman-ogla isturi svoju vojsku u polje na Hadži-Mustafa-pašu i na ono

Moj siroma popa, Bog da mu dušu prosti, kako je on sam učio, onako je i meni pokazivao. Jer u ono vreme u Srbiji nigde ni glasa ni traga od škola nije bilo, no svaki đak, koji je želio što učiti, morao je popu

bukvar, i počnem časlovac, i u mesecoslovu naučim svece kazivati, a to mi je vrlo lako bilo iz oni̓ stari̓ kalendara, jer koji je krst pola okružen crvenom bojom, ono je mali svetac, i od podne može se raditi; i koji je sav okružen, to je

Koža mi se i sada ježi, kad se opomenem onoga narodnjeg preselenija, jer se još dobro opominjem kako je narod pištao i mučio se.

— Ne mogu reći da se polovina vratila ovamo, koliko je onamo prešlo. Ja ne ostanem dugo u Ašanji, jer moj otac zapovedi te odem u Kupinovo nekom Ignjatu Sabovu, starcu od 70 godina.

No kad počnem da mu čitam, kaže mi on odma, da ja ništa ne znam, jer u čitanju nigde nisam znao gde treba stati, i ko me je slušao, nije ništa mogao razumeti šta je.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Gdešto su ga i odalamili za to, pa opet neće da miruje. Gazda Raka nema nikakog najamnika, jer »brate, ne može se: godine omahnule, svet se iskvario, neće mlađi da te sluša, a ovamo izvlači i krade gde što dočepa«.

— Eto torba? — reče Radan čisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom. — Znam, znam... Nego šta si to nakupovao?

A i vreme je već da se pohaba, jer ovo je sad treći Đurđevdan odonda kad mu prvi put uči niše Vučevčani ono znamenito »sevte«.

To ti je najpreči i najsigurniji lek. U pozorište slobodno nemoj ići, jer možeš posle svu noć pljuckati i postati zlovoljniji. Bolje idi ti u kafanu »Kod petla«. Tu je tek pozorište i komedija!

Pa i sad mu je Vidak došao na neki dogovor, jer mu je Milun još juče na saboru napomenuo da se uvrati kod njega da se nešto razgovore. — Ej, ej, Mile, polako more!...

Oko neko doba noći raziđoše se svatovi od kuće Srdanove. Sreja i ono momče otišli ranije, jer im valja čitav sat 'oda prepešačiti do sela N.

Sreja uzeo ćemane pod pazuho, pa se pokunjio i zamislio, jer mu se dosad nikad nije desilo da tako prođe sa svojom svirkom... A od bakšiša nema već ni pomena.

Malo-pomalo utiša on Miluna, te pristade da Sreju još drži za neko vreme, jer mu Vidak u četiri oka kaza da ga može biti neće lako ni na sudu dobiti, jer onaj ugovor nije baš sasvim po propisu,

pristade da Sreju još drži za neko vreme, jer mu Vidak u četiri oka kaza da ga može biti neće lako ni na sudu dobiti, jer onaj ugovor nije baš sasvim po propisu, barem on ne zna da je kome gradio sličan ugovor.

mehani Sreju, pa kad su čuli šta je bilo gore kod Milunove kuće, navalili su setovati ga: da se vrati, da se pretrpi, jer kud će u nevreme, sad bi mučno gde našao da stane pod najam; Milun je naprasit, ali povratit čovek, dok se okrene,

bi pred veče, reče svom momčetu da ode do njegovog čajira i da kaže njegovom čobaninu da večeras dotera ovce k mehani — »jer ih mogu kurjaci napasti«.

— Tu Mojsilo hoćaše da nešto progovori ne bi li razgovor okrenuo na nešto drugo, jer mu ne beše toliko po volji što poznanik poče to da podire.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

VESELINOVIĆ Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!... Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!...

Praštajte što vam imena pominjem, jer ću ih samo po dobru pomenuti!... Jer najsvetiji putir što se izli na oltar otadžbine Srbinove, behu grudi vaše; krv koju tada proliste i danas je blagodet

Tako jedared dovedoše mu jednoga iz Banova Polja. Vezali ga, jer se zbesio. Popa reče da ga odreše. — Ne smemo, popo! - rekošte ludi.

Retko u koga da vidiš bradu: svaki je obrijan; retko ćeš koga videti s lulom, jer se tada slabo pušilo. Bradu je puštao i duvan „palio” samo onaj koga je snašla kakva grdna nesreća, kao kad mu umre

Nekad je, zaista, to moralo lepo biti, jer se omladina crnobarska samo tim i takvim igrama igrala... A mlade cure nadmetaše se koja će više svile podgajiti,

Marinko, kao muška glava, prihvati se domaćinstva, ali mu je ono išlo vrlo rđavo za rukom, jer beše lenj. Mrzilo ga potrčati i ukaljati se. Da mu je otkud da padne s neba u usta.

— Odskočio si, ali da se porvemo! — reče Lazar. — Ja i ti?! — pita Stanko začuđeno, jer se njih dvojica nikad ne rvaše. — A što? — Da vidimo ko je bolji rvač? — Ostavi se! — reče Stanko.

Preskakao je trn, panj, sve što mu na putu beše, jer nije gledao kud ide ni gde glavom udara. Ali snaga ga poče izdavati.

I to ga je veselilo. Ta, samo da mu se oprostiti ove puste dubrave! Nisu ljudi tako strašni! Strah je pustolina, jer u pustolini osećaš kako su i tvoje grudi prazne... I on pusti korake... Ali... najedanput zastade...

Marinko uze Lazara za ruku i uvede ga u odaju. Lazar sasvim izgubio svest. On već nije znao šta radi. Išao je, jer ga je Marinko vukao. Da ga on nije poveo, ostao bi na mestu kao okamenjen. — Eh... biva, Marinko!... Ti pa — ti!...

ulizicom i svakojakim imenicama, ali kad je stvar taka, onda ću i ja reći što znam, što sam svojim očima video, jer da to ne kažem — bogu bih sagrešio!... Sve živo pogleda u Marinka.

Sad, da li mu je baš toliko nestalo — ne znam; ali znam da je pokraden, jer sam svojim rođenim očima video lopova... — Ko je? Ko je? — zagrmeše sa sviju strana. — Čekajte, kazaću!...

Dučić, Jovan - PESME

Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, I nikad se više utešio ne bi.

Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, i ja da sam plakô. Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica

Sve traje na velikoj njivi, Sve jednom što suza nam zali; Jer stokratni život proživi Sve ono za čime se žali. I srca mru, trošna međ svima, I tašta i protivurečna — No ono

Moj duh čovekov otkud je i šta je? Tvoj deo ili protivnost od tebe — Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe, I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Gospode, znam ti klicu čudnu u svem mom dobru i u kvaru, Jer ogledaš se meni u dnu — Kao nebesa u bunaru. Senka je tvoja dan što zari, A ja te tragam u čas svaki: O bože uvek

Ali sam nevin, jer ja stradam; I čist jer čekam dan otkrića; I novorađan jer se nadam; I pijan samo od tvog pića!

Ali sam nevin, jer ja stradam; I čist jer čekam dan otkrića; I novorađan jer se nadam; I pijan samo od tvog pića!

Ali sam nevin, jer ja stradam; I čist jer čekam dan otkrića; I novorađan jer se nadam; I pijan samo od tvog pića!

A ti što sazda sunca i plod oranice, Bio si samo Slutnja, bolna i stravična: Jer svaka Istina duha znade za granice, Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

duge, Ne sećaj me nikad da bi mogla doći Zadocnela radost iz dubine tuge, Kô ponoćno sunce iz dubine noći. Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...

nogama sfinksa prespim svake noći, Sa srcem što nije ni srećno, ni plačno, Za sve što je prošlo i sve što će proći: Jer svaki je trenut nešto beskonačno.

Da mi je da volim srcem, koje tajno Sve noseći sumnju strašniju i veću, Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću, I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

“ ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: „Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!“ Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: „Mamo,

Ja hoću da pustim srcu na volju, hoću da iscedim slast iz ove tuge, hoću da mislim na nju! Jer ona je uteha i život! Eto.

, i taj ga je zvao k sebi u manastir na neko vreme, te je Joca ugrabio tu priliku da ga pošlje bliže kući, jer će naposletku „morati pasti opštini na teret”.

” Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe. I nehotično pođem vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.

Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi — ne znam... To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, nađoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuha se ni

Vidite: svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju treba da se računa u srećne, jer se odužio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa..

A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio. U oba mu pisaše da će doći čim se porodi i digne, ali od

A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve baš tako činilo i nikako drukčije.

Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s teškom mukom izmoljavajući dopuštenje od komandanta, jer mu se sve činjaše da ga danas neće prevariti slutnja. Ali evo baš u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće više doći.

— Dabogme! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako... Kapetan ga mirno slušaše, kao onu šetalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo

pređoše preko mosta i skloniše se u stranu, praveći mesta drugim putnicima koji se guraše zajedno sa svojim prtljazima, jer još ne beše nijednog kočijaša ni nosača Kapetan htede mnogo štošta pitati ženu, ali nikako da otpočne; naposletku mu

Ostadosmo bez kuće i kućišta. Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Istina, podsmevaju im se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo.

No, međutim, nije baš ni tako. Naprotiv. Ispred svake kuće ima jendek pun vode, koji se nikad ne prazni; jer taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao što je i

Pa kad dobro prolazi i kad se lepo provodi Gliša Sermijaš, koga obično niko i ne zove u svatove (jer kad se slučajno opije — a to je redovno slučaj kod njega — tera svakoga da peva pesmu: »A-a-a, dragi brate komšija, ako

da se ne provede lepo i ne prođe dobro i gospodin popa, koga naročito zovu, i najuglednije mu mesto daju za stolom, jer zbog svatova je valjda i postala ona reč: »Trista, bez popa ništa«.

tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan k’o drugi.

I oni prime i taj usmeno saopšten im uslov, i oženili su se, jer čak i crkvenjak, predšestvenik današnjeg crkvenjaka Arkadije, znao je da će parohiju dobiti samo oni koji se budu hteli

Ta kolajne i vise na grudima; a koga ste još videli da mu vise na trbuhu?! A bio je zaista i nagrađen, jer pop Spira je imao crven, a pop Ćira samo plav, običan pojas.

A to je bila formalna »jabuka razdora« između popova, a još više između popadija. Jer ljudi se umeju, kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i »politički« vladati, ali žene, žene

— Samo tako ću vam pokazati ako vi mene naučite kako se pravi onaj melšpajz što se zove: Saće od zolje od kvasca, jer ste vi u tome, moram priznati, pravi majstor.

Opravljao ga i Lala pudar, koji je to naučio kao soldat u Talijanskoj, i Nova kovač, koji je znao i tu majstoriju, jer je imao lakšu ruku, i jedan vandrokaš sajdžija koga su bili pritvorili zbog krađe prilikom prosjačenja, pa ga pop Ćira

da snovima treba verovati i sanovnike kupovati i čitati, iako učevni ljudi ne veruju u snove i viču na sanovnike, jer se sve dogodilo onako kako je gospoja Sida snevala i sanovnik joj prorekao.

Mila kišbirov i Nóva bistoš i danas se ponose što su bili njegovi đaci, jer se na platnome spisku u opštini sami bez ičije pomoći potpišu.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Ta je zadušnica najvažnija jer za nju vele: da se onda mrtvi, cele zime do tada zatvoreni gore, na nebu, puštaju tada s neba te da onako željni,

Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto. Ono, istina, da se onima što su sad skoro umrli, iznosi na grob i razdaje još i

starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici, iznosi i razdaje, jer vele: oni, onako stari, odavna umrli, već i ne jedu. Dosta je njima posle samo pomen i molitva.

I zašta takav? I plače se dok god traje služba u crkvi. I zato, što bliže kraju služba, tim jači, užurbaniji plač. Jer čim se svrši služba, pop počne da prepojava grobove, prestaje plač, nastaje onda delenje, razdavanje jela i pića u pokoj

I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se

Ali od vladike ne dolazilo. A međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava.

A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi jer: „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača.

A drugo odelo više mu nisu ni donosili. Kao da ga se više nisu bojali, jer je on odavna bio prestao da gunđa, proriče, zlokobi... Još od onda od kada počeo da se druži, meša sa ženama.

Ali čim uđe u maale, opet se zaboravi. Počne da ide po kućama. Gde ga ne poznaju, beže od njega, jer tako besno, halapljivo počne da upada u dvorišta.

na dućan kakvoga čuvenog gazde, sve bi tada okolne dućandžije nekako radosno i zlurado izvirivale po nj i pratile ga. Jer su onda znali kako će Copa sigurno, i bez straha, prljajući sve oko sebe, da se uvuče u gazdin dućan, da sedne sproću

I isto onako nasmejan, blažen, stidljivo odbijao je piće što su mu ovi davali a svaki čas se dizao da ide, jer ovi počeli da ga diraju, peckaju za ženske i druge sramotne stvari. A jednako su ga nudili pićem. On je odbijao.

I kao uvek počeli da ga tiho, kradom unose da niko od ukućana a naročito ko od braće mu ne vidi, jer znaju koliko je to za njihove gazde jad, sram...

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Iznenadno piše mu mati da se što pre kući vrati, jer je bolešljiva, pa sina kod kuće mora imati. Ljubi je žao, ali šta će; ne može mater samu ostaviti, mora odlaziti.

Ne jedanput je snevao kako mu grdne bolozanke žitom napunjene po Dunavu plove; no na javi je uvek štetovao, jer nije imao novaca u hranu da uloži. Ono malo što je ulagao nije mu toliko donosilo da može sebe i kuću izdržavati.

Sad si ga pretstavite kao mlada ili stara mladića od dvadeset i devet godina, jer kao takav sprema se za ženidbu. Dvadeset i devet godina!

Ljuba je sve to uvideo, pa gleda da se kakogod oženi. U njegovoj varošici nije bilo mogućno, jer što je bolje, nisu hteli dati za njega, loše opet on nije hteo.

Ako nije još ugovoreno, a ono se može ugovoriti; još može biti vaša Savka. — A kako je sa hiljadom, jer, ja iskreno ispovedam, bez toga ništa ne može biti. — Ta ja mislim da to ne mora odma' biti.

Lupm i pijanac je prve klase; često u kavani na bilijaru spava. Dalje — keca voli, al' uvek gubi, jer je klopav kad igra. — Dakle, na taj način je zlo? — Već gore ne može biti; ne bi' dao za njega ni moju sluškinju.

Ljuba uviđa da se sam bez provodadžije ne može oženiti, jer ima mnogo neprijatelja, zato zaključi otsad sa provodadžijom prositi, i to sa takvim provodadžijom koji će ga znati u

— Oprostite, mi smo se radi o nekom važnom poslu razgovarati, i to što pre, jer prvo nemamo časa, a drugo nemamo kvartira, — reče čika-Gavra. — O, ništa za to!

Ženske se na to uklone. — Pre nego što počnemo razgovor, molio bi’ da nas na kvartir uputite, jer ovde u selu nema gostionice za nas, — reče čika-Gavra. — Vi ste na dobrom mestu.

U tim mislima legne i zaspi. Sutradan, kad ustanu, skupe se na fruštuku. Frajla je kući otišla, jer će se tajno razgovarati. Posle fruštuka započe se razgovor.

— zapita Gavra. — Dete ima ovu kuću i dvaest motika vinograda; al’ sam vam već kazao da na detinje ne računate, jer ja sa detetom raspolažem, a i materi sam kurator.

— Nisam rad da dobije majorenstvo pre dvaest četvrte godine, jer mada je i udata, tako mlada treba da je pod očevim nadziranijem.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

mutne slutnje zataškavala je utučena gomila s takvim nezapamćenim brbljanjem ili svo brbljanje slušala s takvom pažnjom (jer je sve ono trebalo upamtiti radi prepričavanja) da je neka, naročita blesava, tupost sve više i više preovlađavala i

I ako uvereni da ne vredi odazivati se, jer nema ni vremena da se sve izvede po uputu o mobilizaciji, oni su opet došli da čuju šta drugi misle: ima li kakvog god

se postepeno nije povratio da oseti jednu jedinu strast: jednu mutnu i krvavu mržnju na sve i protiv svega oko sebe. Jer ovaj Aleksije Jurišić, koji je punih dvadeset i šest godina živeo bez ikakvog plana, imao ga je jasno ovoga leta i

i da se uveri, je li tu sve u svome redu a osem toga i sebe samog ubedi: kako je svako nadanje i zavaravanje besmisleno, jer taj kobni ultimatum drugo ništa i ne može značiti u ovaj mah nego rat.

ja ne znam i da me čovek ubije ne mogu jasno da pojmim, i ne pojmim jasno da li je bolje da do njega dođe ili nije bolje. Jer i ove silne strasti današnjice, sve ove sitne brige obnovljenog tako zvanog normalnog života, ponova počinju da grickaju

Iskreno da kažem: ja nisam verovao ni u onu ličnu radost što me čekala, jer se moj grozničavi nemir misli nikad. u meni nije potpuno stišao i oni tamni, zamršeni osećaji i ona razdražljiva,

A niko nas ni o čemu neće pitati, kao što nas ni do sad nije pitao. Samo neka sve dođe brzo, što pre, jer života više nema to je jasno, a i ovaj mozgovni, sedeći život postao je već neizdržljiva tiranija.

Hiljadu puta lakše je njemu poginuti nego regulisati jednu običnu, malu menicu od nekoliko stotina dinara. Jer zametno je to i suviše regulisati menice i pamtiti njihove rokove; zametno je to kupovati, blankete, popunjavati ih,

A opet s druge strane, šta on ima da se čuva? Ja sam taj koji bi trebao da se čuva. Jer ja nisam imao ni onih dvadeset i tri dana njegovog uživanja.

A oni ljudi, čiju jasnoću duha ja obožavam možda to i ne zaslužuju, jer kuckasti duh i to nije ništa. Neka, dakle, Hristić radi kako zna, njegova je stvar i on ima svoju loptu na trupini.

Posle se oženio jer je verovao y, posle svih muka, popuno zaslužen ugodan, miran i radostan život. I sve je otpočelo slatko i divno.

Ali on neće ni da čuje, jer je takav, nepristupačan i nepoverljiv i to ne zato što ima nekakvog iskustva, nego onako instinktivno i što je čudan

Afrika

On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati. Po njemu je to jedini način la čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava čovečji rad više no lenost pokreta.

Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim. Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala.

On o svakome zrnu zna legende. Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti.

u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!

“ Ona je ljubav glavnog kuvara Madone a po krvi je iz plemena Pel, pastirka. Sam za sebe kaže da je „briljantan“ jer ume da „kozira“, što drugi, kaže, crni, ne umeju. Hrišćanin je.

okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.

Potpun mrak. Tu je i momak koji sprema moju kabinu. Moli me za dozvolu da baci crnca u vodu. Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku.

Brod će poći, međutim, tek u četiri sata ujutru, jer se pre toga utovar neće završiti. Gledam mađijsku igru nagih tela onih koji tovare ugalj; upadaju u snažno osvetljeni

Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“?

da je ono što mi volimo ovde često sumnjive čistoće; da se ovde voda ne sme piti; voćka jesti ako je nepoznata, jer ono što vari stomak crnaca može da otruje belca; da je sve vruće, vlažno, opasno.

Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a ako je poklon rđav, onda ga ostavljam na tako vidnom mestu da je očito da nisam

i otac, ili brat, ili drug, koji mi je otvorio svoju misao, kome sam poverio sve što sam smatrao tajnama svojih misli, jer je bilo drago nemati tajni pred njegovim sedim kosama, ostao je na drumu Afrike, usred ogromne prašume pune ptica, noći

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo djelo napisati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove briga i domašnji nezgoda pune

velika cena toj masti, što je od carstva strožajše zaprećeno da se niko pod živu glavu ne usudi marvu svoju ubijati, jer bi se tako konji, koji su na veliku polzu ljudma, umalili.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Đeneral Ševič došao je iz Rosije, do njih, jer je sa njima u srodstvu i jer je i sam iz austrijske vojske otpušten u vojsku imperatorke Elisavete Petrovne.

Đeneral Ševič došao je iz Rosije, do njih, jer je sa njima u srodstvu i jer je i sam iz austrijske vojske otpušten u vojsku imperatorke Elisavete Petrovne.

I da će oni svi imati da budu raspodeljeni u regularne polki Ćesarevine. To tako ima da bude, jer to traži visočajši interes v polzu gospodarstva austrijskoga.

Izdaleka, činili su se jedna prava, crvena, linija. Izbliza, ta kolona bila je prilično šarena, jer mnogi od tih vojnika, iz turskih i franceskih ratova, nije više imao ni svog vojničkog klobuka, ni pištolja, ni sablje,

Sunce, koje je Garsuli voleo zbog svojih debelih, reumatičnih kolena, Engelshofen je osećao još više, jer je bio jednom nogom već u grobu. On je gledao ta suncem obasjana egzercirišta, svestan da ih možda poslednji put gleda.

Slutili su da je, najzad, došlo ono najgore, i ostali su ubezeknuti, jer je, najzad, eto, došlo. Stajali su otvorenih usta. Brada im je bila spala.

I on se trudio da i to izvrši, kako je znao i umeo, jer je slavonski govorio. Ali ga je malo ko razumeo. Videlo se da ljudi počinju da zapitkuju i da se komešaju.

On je čuo kako Engelshofen mrmlja „jer ste“. A šta su, Garsuli je već znao. Engelshofen nije trebao ni da doda. Starac mu je, posle toga, prosto okrenuo leđa.

Oduzeta im je zastava, ali su im oni njihovi barjaci – jer su, vele, crkveni – ostavljeni. Samo je bilo dato naređenje da se odnesu u crkvu. Šizmatička crkva bila je prekoputa.

Ona je bila vrisnula, probudivši se, bez deteta, jer ga je Đurđe bio uzeo u naručje. On je decu nosio, kao da su to medvedčići.

Ali su braća videla Pavla samo jedanput, da ženu uzima u ruke, kad je uze i ponese uz stepenice, jer su je bili napali bolovi, iznenada, i sluškinje trčale po babicu.

Svaki traži bolje carstvo. Niko neće sa boljeg na gore ići. Ne može nas Garsuli okivati, jer smo Rosije željni. A šta bi sad hteo, debeli? Ne radi Pavle to, što radi, samo po svojoj glavi. Svi ste vi to potpisali!

Teodosije - ŽITIJA

Ne kao da njega ištemo pohvaliti, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, niti da sami kakvu korist od nega steknemo, — ne; nego je i starima bilo potrebno da

da ga mnogim pohvalama više ukorimo nego pohvalimo; već, ako i ono što jeste jedva mognemo izjasniti — bićemo blaženi. Jer ne oskudeva u nebeskim pohvalama, božastvenim i anđelskim ujedno, koje um naš, strastan i nečist, ne može ni

njen, oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu:

I ovoje bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće.

mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga. Jer beše slušao o Svetoj Gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim.

Jer beše slušao o Svetoj Gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima

odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo.

ili trojice jednodušno, i samotan, usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju, sve mu potanko ispriča. Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše.

prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca. Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast

Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče: — Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga! A starcu: — Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!

Ako zakasnimo, nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo jelena. A otac njegov, ugađajući mu, reče: — Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te

I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti je lene, već izvor života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Sudovi koje su dali ljudi raznih generacija o nekoj narodnoj grupi mogu da budu vrlo raznoliki, jer su u pojedinim vremenima jedne ili druge osobine došle do intenzivnog izražaja.

promatranje, promatranje na licu mesta, daje više tačnijih rezultata u balkanskim zemljama nego u zapadnoj Evropi, jer južnoslovensko stanovništvo nije obrađeno, modifikovano i postalo gotovo jednoliko pod uticajem civilizacije.

Istorijska metoda ne može kod njih da dâ tako sigurne rezultate. Unekoliko se izuzima srpska istorija, jer je često bila vezana za velike ideje i za velike istorijske događaje, koji su pokretali čovečanstvo.

Ona se još više približavala ovim zemljama svojim etničkim sastavom, jer je obuhvatala srpske grupe koje su u toku turske epohe naseljavale južnoslovenske zemlje u Austriji.

Njihovi postupci, skoro revolucionarni, ulivali su ozbiljna strahovanja našim miroljubivim ljudima, jer je Srbija želela zaslužen odmor, pre nego što iskrsnu novi sukobi.

Slava je posle Božića i Uskrsa najveći praznik, ali mnogo više lični, jer svaka porodica ima svoju slavu, istu koju su slavili najdavniji preci.

Na putu su našli jednu devojku koja je sedela na kamenu i pitajući ih kuda idu, odgovorila im: „Idite u manastir, jer ste se na to rešili, ali tamo nećete naći svece: svi su otišli da spasu srpsku vojsku.

Teško je odrediti kolika je amplituda toga intelektualnog dara, jer narod nije izrađen. Uglavnom se može ovo izvesti.

U ovom su pogledu u najboljem položaju bili Drobnjaci, Kuči i Vasojevići, jer su prema slivovima Tare i Lima imali otvorenu granicu, preko koje dinarsko stanovništvo nije bilo organizovano u

U narodnim pesmama su ovekovečena dobra i rđava dela pojedinaca i celog plemena. Ne može se izbeći njihovu sudu, jer su izraz javnog mišljenja, odlučnog, utvrđenog, a ne trenutnog. Neumoljive su.

Mnoge su porodice bežale u raške planine. Proleće je donosilo oslobođenje, jer je za ishranu bilo korenja od biljaka i kore od drveća.

Mnoge je od hajduka narod smatrao svetim, jer im je život ugodan Bogu i ljudima. Kad poginu, devojke su ih u kolu opevale.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Mora da neko ima u džaku dok se on tako miče. A taj Neko sigurno misli: — Znam i ja da mi se smrklo, jer se u džaku ništa ne vidi. Pored kola promiče red starih vrba. Kola, znači, putuju kraj neke rijeke.

— Eto — kaže on — u onaj gore nisam te bacio, jer je mnogo plitko, a ovde, opet, mnogo je duboko. U slijedećem će, vjerovatno, biti previše ribe, a još dalje, vrag da ga

I što virovi postaju dublji, čiča izgleda sve tužniji. DRUGA GLAVA Iz koje se ništa ne vidi, jer se nalazimo u džaku, ali se zato ponešto čuje (PREPISANO IZ TOŠINA DNEVNIKA) „Jao meni, crnu i kukavnu, evo me

ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao: — Tošo, hajde da ručamo, jer je podne baš sad prošlo tamo preko onoga brda.

— Rđo, zarđala, zbog tvojih mačjih lopovluka ostaću sam na svijetu, jer kao što vidiš, vozim te da te bacim u vodu — gunđa Trišo i okreće se džaku.

—Koraci nepoznatog — Dižem se u vazduh (PREPISANO IZ TOŠINA DNEVNIKA) „Izgleda da je moj čiča Trišo strašno pijan, jer je uzeo džak zajedno sa mnom, razmahivao njime i vikao: — Hajde, džače, baci me u vodu! Sad sam opet ostavljen na miru.

Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva. Moram da zaustavim dah, jer... jer... Oho, evo ga, stao je. Šapatom zove poljskog miša: — Rođače, popni se ovamo da pomirišeš.

Sav se zadihao od posla, u samo mi uvo duva. Moram da zaustavim dah, jer... jer... Oho, evo ga, stao je. Šapatom zove poljskog miša: — Rođače, popni se ovamo da pomirišeš. Ovde nisu čista posla!

— Mišu proroče, obećavam ti, prije svega, da te neću dirati, jer sad nam prijeti ista opasnost: strašni medvjed žderonja.

— A i ti, dragi prijatelju, ne mrdaj mnogo njuškicom ispred mog nosa, jer, znaš kako je, mogu se ja ovako u mraku zaboraviti — iskreno priznade mačak.

i svaka riječ vratiše opet, na svoje pravo mjesto i on povika: — Uvaženi kneže Kruškotresu, bježi što te noge nose, jer te traže dvije strašne delije! — Kakve delije? — uznemiri se medo. — Mačak lav i Miš prorok!

Još su pažljivo izmjerili da li mogu da dohvatim slaninu. Manjkalo je samo još dva prsta kanapa, jer sam već brkom mogao gotovo da dodirnem slaninu.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

I uopšte, deca iz te mafije proždrljiva su iz geografije. ZAŠTO AŽDAJA PLAČE Aždaja gorko plače jer vređaju njeno aždajče. Rekli mu daje ružno, pa majci došlo tužno. Nek je i gluvo i slepo ono je majci lepo.

Škola im je došla do guše, tamo im deca uče da puše! I kino ih sve više kvari jer prikazuje ljubavne stvari. A kako ih prepustit’ ulici, gdje je odgoj djece na nulici?

POČEO JE DA PIJE VINjAK I SODICU’ DA SE SNALAZI I PRODEVA, JER JE IMAO VELIKU PORODICU KOJU JE MORAO DA HRANI I ODEVA.

Luda ala, puna tame, htede da se uda za me. Ali sam odoleo, jer sam drugu voleo. BABA ROGA Ima jedna pećina stroga u kojoj živi Baba Roga.

a tvoja će jadna majka celog veka da se vajka! JEDNOG ZMAJA KRAJA Jednome zmaju dosadi da živ, jer mu je život bio strašno siv. u sivom dvorcu, pored sive rek, tavorio je svoj zmajevski vek.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Pa ipak, zašto se zavaravati, ipak, patnja je to! (Potreseno.) Mladiću, moja žena me vara! (Trgne se, jer mu se učini nepromišljeno što je poverio to jednom mladom čoveku, ućuti, hoda uzbuđeno.

? PAVLE: Oterati ženu; osvetiti se zavodniku? Ah, to ne! Ali šta? Da bih doneo odluku, valja mi najpre preboleti, jer, ipak, ja sam voleo tu ženu, valja mi preboleti to!

RINA (pretrne, skoči i gleda ga pravo u oči). ANTA: I razume se, drugi brak je odmah pao, jer Saveta nije bila udovica kada se udala za drugog muža. I ona je morala da se vrati prvom mužu.

Moja bi kćerka htela da pogleda po radnjama štofove za venčanu haljinu, jer, znate već, venčani dan se približava. A ona to ne bi htela bez vas, ona tako veruje u vaš ukus da ne bi htela bez vas.

ANA: Molim! (Ode.) XIII RINA, SPASOJE, PREĐAŠNjI ANTA (Spasoju): Sedi, molim te, jer stvar moram da ti saopštim pažljivo i izdaleka. RINA: Ta ostavite se, molim vas, te vaše pažljivoosti. (Spasoju.

SPASOJE: Uostalom, ja bih čak i trebalo da budem taj koji te tuži, jer ti si u stvari meni zajeo tih 10.000 dinara. ANTA: Gle sad! SPASOJE: Meni, da!

moju ženu, možda. RINA (prestrašena): Mene? Zašto mene? ANTA: Pa vi ste mu ponajpreči. RINA: Ja? ANTA: Pa da, jer vi ste u stvari njegova žena. RINA (pritrči i zgrabi čvrsto muža): Milane, je l' istina što taj gospodin govori?

NOVAKOVIĆ (hteo bi da uteši Rinu): Ja ne verujem da bi jedan zakon mogao služiti nasilju, jer to bi bilo nasilje. RINA (grleći Milana): Ja neću da se rastanemo! NOVAKOVIĆ: Budi mirna, Rina!

objašnjava događaj: „Desio mi se sudbonosni događaj; žena mi je učinila grubu nepravdu i to mi je nanelo težak bol. Jer, ma i razočaran, ja sam tu ženu i u trenutku kad sam zbog nje patio...” RINA: Molim te, pređi preko tih banalnosti.

Najzad se odlučim za Beč, tamo će mi biti najprijatnije, jer poznajem Beč”. ANTA: Sasvim. I da se posle dva-tri dana vratio, sve bi bilo u redu.

) Čitajte, molim vas, dalje! NOVAKOVIĆ (čita dalje): „Odlučih se, dakle, na to, i, kako je Beč nezgodno mesto, jer svakoga trenutka može čovek sresti poznanika, prvim vozom krenem u Nemačku, u Hamburg i, u okolini Hamburga, u jednoj

u Hamburg i, u okolini Hamburga, u jednoj fabrici, srećno nađem zaposlenje, gde provedem pune tri godine neopažen, jer se nigde van toga predgrađa nisam kretao”.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Ponovih kako smatram da je stvar završena: bacio sam knjigu, jer sam počeo da dremam, a i zato, Gospode Bože, zar je potrebno baš sve objasniti! Bacio sam je, eto! - A, tako?

Moja majka tvrdi da je i ona, jednom ranije želela da ode, ali nije otišla, jer svi mi sa šesnaest godina želimo tako nešto, pa posle zaboravimo i ne odemo. Ja ću otići. dovoljno sam lud za to.

- rekao je i zavrteo glavom, dodao je još nešto, samo što ja nisam mogao da ga čujem, jer sam već bio u hodniku punom bioloških eksponata i mirisa prašine koja se ni za četrdeset i pet minuta mirovanja nije

Ataman je imao krive noge, jer su svi njegovi bili jahači, ali je gazio kao da se ne nalazi na jedva jednu šaku širokoj dasci, već na oblacima.

Dugo nisam mogao da ga vidim, jer sam ga tražio među publikom koja je posmatrala pripreme za trku dvogodaca. Onda je Rašida viknula: - Eno ga!

Predložih joj da potrčimo, jer se neko može okrenuti. - Neće! - reče. - Drži! Mislio sam da je najbolje poći do vrbaka, ali je Rašida smatrala da je

- Zašto ne? - približih se jedan korak, ali ona reče da se ne približavam, jer će me gurnuti u vodu. - Sada znam! - promrmlja. - To nije ništa naročito.

Nisam izgubio ništa i nemam prava da se ljutim. - Misliš? - rekoh, ali me ona nije slušala, jer je nastavljala da govori, kako joj se ta drugarica smejala. „Klinderu!” govorila joj je. „Šta ti znaš?

Oko deset otac je prestao sa šamaranjem. Mislim da je morao biti umoran, jer mu je lice izgledalo izmučeno i belo tako da su mu se videle sve pege. Bilo ih je dovoljno bar za pedesetak lica.

I nije se mešala, bar ovoga puta nije. Bila je na konferenciji do pola deset, jer je njen aktiv imao sastanke jednom nedeljno. Ona je zadužena za staranje o majkama i deci.

Možda bi bila na očevoj strani, ne tvrdim, ali ona bi morala da primeti. Došla bi zatim da me pozove na večeru, jer zna koliko volim mladi grašak, a onda bih već ispričao da ona knjiga nije bačena sa stotinu predumišljaja, već iz dosade.

I ponovile su se, jer to je bilo neumitno. Nisam ni prekoračio prag, a Dragana i Jasmina, koje su meni sestre a Vladi i Vesni nisu ništa,

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Tojest, on je već i pre toga a i posle živeo, ali godina 1812-13 to je bila u njegovom životu najvažnija godina, jer je srećno prekužio „crne banke“ i „devalvaciju”. Varoš U. lepa je varošica, kraj Dunava.

Kad je „paradno” bio obučen, ceo izgled mu je bio za ciganskog vojvodu, što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa kao oni, i gospodar Sofra, nosio je debeo, poduži, gore jako srebrom

I za vremena prosnilo mu se da banke dugo ne drži, jer će pasti. I san se ispunio. No gospodar Sofra „blagovremeno” kupio je za te banke kuće, zemlje, vinograde, i počeo je

Bolje da ga je dopola slikao onako kao »Büste«, jer gospodar Sofra kad sedi, sa svojom glavom i prsima, lep je, impozantan čovek; kako ustane, stoji — karikatura, prava

Gospođa Soka namalana je u polovini veličine; nije nužno bilo u celoj, jer je bila mnogo veća od gospodara Sofre. Zelene fine svilene haljine, dugačke kožne žute rukavice, o vratu đerdan

I ja sam imao sandučić crni’ banaka, no zadocnio sam se. — Ne bi’ propao ni da sam se zadocnio, jer kuća i dućan bi mi ostali, pa bi’ opet nanovo.

Ustane, hoda, pa puši. Još malo, pa i ostalo društvo digne se, jer kad nema gospodara Sofre, nema ni punikaša ni smeja. Gospodar Sofra sedne sam za jedan sto, pa ište vina.

Nešto novaca imam, a još bi’ nešto podigao, i ako ne bi’ mogao kao i vi, a ja bi pokraj vas profitirao, jer kad se u većem kvantumu kupi, jeftinije stoji. A ja sam bio već više puta u Krakovu, sve poznajem u prste.

repu, on je baš to dao kuvati; pa i sam nije voleo žutu repu, ali pri trpezi ipak je dosta jeo i hvalio kako je dobra, jer hoće da nauči mlađe na svašta.

Naprotiv, kad je video da kogod bajagi neće da pije vino, on donde nudi, dok ga ne prinudi, jer veli nema gore nego koji se izvlači, ti će biti tek pijanci, ili već jesu. III Gospodar Sofra ima petoro dece.

baš neko vreme na putu, pa sam se duže zabavio, al’ sam i profitirao: kupio sam mlogo salfijanske kože, čak iz Bitolja, jer ja sam svačim trgovao, kao i sad.

— Pa hajd’, da idemo. — Ne branim, hoćeš mi uzajmiti novaca? — Šta zbijaš šalu, kad znam zašto hoćeš platno, jer nećeš badava da ti novac u sanduku leži. Gospodar Sofra umilno se smeši.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Žena, koja mu je bila zaspala na ruci, disala mu je na grudi. I šum što izazva, proteglivši vrat, ču, jer tolika još tišina bila je pred kućom.

Veliko jato vrana mora da je proletelo odnekuda, jer njihovo graktanje ispuni noć i poče da se diže u visine. I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se,

pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha napipa ognjište, duhnu u pepeo i nađe žar.

Ustavši da bi ga bolje mogla obuhvatiti, jer se on nabusito branio, gazeći po jastucima, kožama i ćilimovima prostrtim po zemlji, ona je bila nagazila golom nogom

Braća su se bila dogovorila da prevare ženu pri oproštaju, jer stariji nije hteo da vidi ono što je bila u stanju da učini, u tom poslednjem trenutku.

ševa i graktanje vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce.

Isakovič je bio ljut, jer je osetio strah pred tom šarenom babetinom u vojničkom odelu, a Komesar, jer je Isakovič pretegao kola na levo, tako

Isakovič je bio ljut, jer je osetio strah pred tom šarenom babetinom u vojničkom odelu, a Komesar, jer je Isakovič pretegao kola na levo, tako da je on sedeo sav nakrivljen...

Bio je zadovoljan, jer ih je našao više od stotinu koji su znali da lepo izgovore: „Marija Terezija...” i dodadu: „vivat“.

je naredio da se pozove felčer i da priđu kola na koja će ga posle, kao mrcinu, natovariti, poznade svog vojnika, jer ih je sve lično znao.

Oficiri, međutim, behu to veče gosti u dvorcu pečujskog biskupa, koji je znao jezik puka, jer je u okolini imao na hiljade vernih svojih Slavena, katolika.

“ I kad vide kako ga začuđeno gledaju, pokaza im opet rukom da ulaze i ponovi još tiše: „sladost pravoslavlja“. Jer blagorodni major i predvoditelj Slavonsko‑podunavskog polka, Vuk Isakovič, završio je dan u Pečuju, pred polazak na

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Najzad, i glavni akter ljubavne magije — žena, smatra se „nečistom“ jer je tajnim nitima vezana za podzemni svet. Ljubavna magija najčešće počiva na principu imitativne magije, tj.

) jer kao što mrtvi ne mogu ni da vide niti da čuju, tako isto se neka osoba može učiniti „slepom“ i „gluvom“. „Srpske i buga

„Ne valja se“ da sanduk s mladinim darovima bude zatvoren za vreme venčanja jer, prema široko rasprostranjenom varovanju u Srbiji, u tom slučaju mlada može ostati bez poroda.

koja se odnosi na oboje mladenaca je ta da kada polaze na venčanje, ne smeju „nositi nebušene novce, već samo bušene, jer neće inače imati dece“.

⁵ Gotovo sve čini koje imaju za cilj podsticanje plodnosti upravljene su na mladu, jer se u našem narodu uglavnom misli da je za jalovost odgovorna žena.

U Crnoj Gori kad deveri dođu po mladu, paze je od „zlijeh djevojaka da joj koja resu od struka ne zaveže u čvor, jer, ako bi to bilo, ne bi mogla s mužem biti, a i ako bi to, ne bi imala djece“.

Takođe se magija za plodnost vrši u proleće na dan prvog marta koji, se u okolini Skoplja naziva „letnik“, jer se ranije smatralo da tada započinje novo leto.

U porodici nerotkinju gledaju popreko, sa osudom jer nije ispunila očekivanja i zato što se zbog nje gasi krsna sveća, a ona je i čest izvor sukoba i svađa.

Naime, u Zeti se veruje da ne valja udariti trudnicu preslicom, jer će roditi žensko dete. Postoji još jedna zanimljiva zabrana vezana za pol budućeg deteta.

se, kažu u Crnoj Gori, „da žena sjedi na prag od kuće a čovjek pored nje ulazi u kuću, dok se ona ne digne s vrata, jer mu se ne bi htjelo u mušku djecu“.

su od uticaja da se rađaju ženska deca“, kada ih bolje razmotrimo, dva od njih su, zapravo, čini koje bi valjalo izbeći, jer postoji opasnost da se rodi žensko!

Drugi običaj je ništa drugo nego već spomenuti tabu kojim se zabranjuje da mlada ima u venčanoj haljini kakvu iglu, jer će joj se inače rađati ženska deca.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

da nema toga ko bi se usudio da se protivu njena doma roti, jer milost boga štiti najpre carske dvore i kolibe kudeljnica sirotih.

ZA ZEMLjU KUDA VOJSKA PROĐE Sare dušane, tražim pomilovanje za zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da

koje na svakoj vodi čekaju brodi i kotva u svakom brodolomu, kojima su svi znani i neznani anđeli milosrđa osigurani. Jer biće za njih razočarenje kada usred velikog mraka gde sve se izmeša ne mognu napipati nijedno dugme, nijedno

Ako oganj plaha kiša omete, znači, nebo ga gleda bez ljutnje, jer je nekada spasao dete iz nabujale vode mutne. O OLTARU U oltar da ne ulaze žene Ni trudne, ni nerotkinje, ni udove, ni

sunčanog dana što u nečije dvore prodre, za čoveka koji mrzi i vodu zato što žubori iza tuđega plota, i zemlju, jer rađa i kod drugoga, i selica jato koje na tuđu kulu sleće.

nešto trune, i u Mlecima da nešto cveta; za one kojima i levi i desni protivnik bude, za ljude koji nikom nisu pravi, jer jasno vide i vlastelina, a i sebra: za one na koje ikonoklasti podižu hajke, a ikonoborci ih čekaju iz zaseda, za

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju. Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao.

Oni su ulazili sa konjima. E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da on uopšte ne postoji.

« Sipi prolećna kiša, pa nam se niz lice sliva crvena boja krep-papira. Ipak, ponosni smo jer čujemo iz kutije kako nam iznad glava grme »čuvari našeg slobodnog plavog neba«.

Zvala se Jelena. Ni ona nije otišla na doček nove 1951. godine u svoju školu, jer su petnaestogodišnje devojke u to vreme imale samo po dve suknje. Jednu letnju i jednu zimsku.

kile višanja iz bakine tegle, a onda sam se iznenada setio da Jelena, u stvari, uopšte ne čuje muziku dok igra sa mnom, jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila žena!

Jeleni su te godine bili u modi. Patio sam kao ubogi đavo što mi je na grudi mogao da stane samo jelen i po, jer sam bio žgoljavko, dok su moji drugovi iz razreda nosili i po šest jelena kapitalaca u trku.

pa da se stvar izgladi i da se opet sretnemo u filmu »Ljubav po podne«, gde smo mogli da se gledamo do mile volje, jer je pokojni Gari (Kuper) bio lafčina i nije pravio pitanje. Te zime zbog male Odri upropastih svoj zimski kaput.

Onako bez kaputa, razboleh se od upale pluća i jedva sam izvukao živu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim narodima pa nam niko nije prodavao lekove.

očajnije bitke od one koju decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim suparnicama sa filma. Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu.

kuhinje, bezbednost doma u koji se vraćamo i jedemo ohlađeni paprikaš sa peći, čitajući usput sutrašnje izdanje novina. Jer, šta ako tamo nema ničega? Vraćali smo se peške sa stanice u grad, šutirajući praznu konzervu.

A Francuzi ne vole da lome jezik ni zbog koga ko nije njihov. Pa je posle skratio prezime, da ga ne lome, jer se ljute kad moraju da ga lome. Francuzi! — Da prošetamo? — kažu uspeli momci. Zašto da ne?

— pitaju me uspeli momci. Njihove Helen, njihove Lu, njihove Megi obično imaju veoma jake veze tamo, u belom svetu. Jer njihov tata ili njihov ujak je to i to, čuo si, zar ne? Čuo sam. One mogu da urede da se stvar prevede.

Matavulj, Simo - USKOK

?... Šta biti može!?... Da nije utekao mladi princip!?.. Neće biti to, jer alarm dolazi od crnogorskih vrata!.. Odista su Crnogorci udarili!.. Zar opet!?... Pomagaj, sveti Tripune!...

Njeki od građana reče: — Nije pobjegao princip, jer čemu bi se ovdje skupljali? Biće najprije da je crnogorska vojska pod gradom!

Tim bi se ugodilo i većini građana, koji su iste vjere. Mi smo taj običaj smeli s uma, jer se bješe izobičajio ovih pošljednjih godina, u svakojakim mijenama i trzavicama, kad se ni o čem drugom nije moglo

Govorilo se: „Bog sâm zna šta bješe skrivio taj koljenović, kad ga tako uniziše! Zločin kakav doista nije učinio, jer kako bi onda jedan glavnokomandujući s njim razgovarao!? Biće da je uvrijedio kakvog velikaša, mnogo većeg od sebe!

— Ja, vi’š, ja bih da pričekamo, neće li se Tudešak izviniti, jer... — To sam znao! — prekide ga Ivanović, smijući se prezrivo, i otide kući.

đavoljijem tragom otkad nas ne pokriva bandijera svetoga Marka, a osobito otkad vas sankiloti otrovaše svojijem duhom! Jer jedva dočekaste da im u svemu majmunišete, da navučete te grdne pantale i kapute, da nataknete te pečurke na glavu!

žitak; ženske, osim Milice, kneževe kćeri, bjehu uprćene vrećama; one tri iz drugih brastava nošahu golema bremena, jer, po naruci, pokupovaše što Božiću treba, gotovo za sve ostale Njeguše! Kneževa mazga bješe pretovarena.

bokeljske rakije, u antrešelju pirinča, soli, suhe ribe, kave, limunova, nerandža, suhih smokava, kolača, svite, platna, jer sav novac što knez uze za tovno june, potroši za kuplju, te on sâm ponese više nego svih pet brastvenika!

Doduše, i mogao je, jer on sâm imađaše zemlje i stoke koliko polovina cijeloga mu brastva, dakle, koliko četiri kuće!

idu lijevom ivicom, gdje se pločani pervaz održao, ali to je kamivao, koji, što se većma penje to opasniji postaje, jer na mjestima okomito pod njim zjaju stravične urvine, te da se kome nezgodno noga oklizne, survao bi se dolje i pao na

Prvi pođe pop Marko Punišin, čovjek sredovječan, ni po čemu ne različan od ostalih Crnogoraca, jer u ono vrijeme njihovi popovi ne nošahu ni brade.

Nijedan od te trojice ne bješe još „mrčio puške“ protiv neprijatelja, jer bjehu gotovo djeca, za vrijeme pošljednje vojne; ali, na žalost, sva trojica se ogledaše u međusobicama s Bajicama i tu

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

Prvo i prvo, nove aljine mladoženji i provodadžiji. To je nužno, to jest, jer devojke više glede na aljine nego na samog momka. MLADOŽENjA: Odma neka bude.

MLADOŽENjA: Što čini iskustvo! PROVODADžIJA: Ha, ha, ha! Dopada l’ vam se? No, sad na posao; jer sam ja, to jest, već javio. MLADOŽENjA: Javili? PROVODADžIJA: A? Šta držite sad o Simi?

Nego sve se teška, kanda nema ni prebijene krajcare. Ja sam se ljutila, no vidim da ima pravo, jer se ovako više čuva. UGLED 5.

Onako jednog pečenog ćurka s celerom, to jest, a prijatelju, šta veliš? OTAC (smeši se): Tako, tako, kažite im sve; jer znate kakve su žene: „E, pa nismo znale“. PROVODADžIJA: Za testo vam slabo marim, samo nek je dobro vino.

MLADOŽENjA: Slatka gospodična, možete li biti tako svirepi? DEVOJKA: Molim, prestante od toga jer ću pobeći. MLADOŽENjA: Samo jedan. DEVOJKA: Evo mi ide neko. MLADOŽENjA: Ah, kakvi ste! UGLED Z.

DEVOJKA: Ju, blago meni! MATI: Samo se pametno vladaj. Nemoj se jako beliti jer si i tako plava. DEVOJKA: Mamo, da mije malo turska belila. MATI: Ja znam, ali kad nema, dobro je i ovo.

Nemoj ti gledati što je prilika nego što karte kažu, pak ćeš dobro proći. TETKA: Jeste, Jovo! OTAC: No, sad mir, jer ako spopadnem toljagu biće vama obadvema dosta.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Potom su ta ostvarenja prenesena deci, opet posredstvom i zaslugom starijih. Ovo treba naročito istaći, jer se tu najčešće zamenjuju uzroci i posledice, otvorena obrazloženja i skriveni podsticaji.

Iako nas zanima jedino ovo poslednje, prinuđeni smo da se bavimo i ostalim, pratećim pojavama, jer one sačinjavaju glavninu koja se ne može zaobići.

Kroče (V. Sroce, 1866-1952)je to ovako obrazložio: Umetnost za decu nikada neće biti istinska umetnost (jer je) dovoljno i samo pozivanje na dečju publiku, kao utvrđeni razlog koji stalno valja imati na umu, pa da se naruši

uprošćava jedna složena činjenica, i da se problem deteta kao čitaoca ne može rešiti njegovim odlučnim eliminisanjem. Jer, ako se valjane dečje knjige ne pišu isključivo zbog dece, ona ih, što milom, što silom, ipak čitaju.

mojoj čitanci bilo malo, za mene do moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao i u osećanjima, samo pitanje stvara nerazumljivost izvlačeći pojavu iz njenog datog stanja.

pamfletu protiv bajki za decu, i dečje literature uopšte,8 tvrdi da za decu i ne bi trebalo pisati posebne knjige: „Jer, dobro napisana, puna živosti, skoro svaka knjiga može da se svidi detetu.

Ona, kao iskustvo pisanja, narušava tu hijerarhiju, jer postoji mimo utvrđeni poredak, protiv njega. „U pitanju je, dakle, delo koje ne umemo bezuslovno da situiramo, to jest

Učini nam se, za trenutak, da neki porazni zaključci do kojih smo se vinuli možda i nisu tačni, jer postoji, još, taj nivo pevanja i mišljenja na kome se svet pre svega daje čulima, i gde su između predmeta i oznake veze

Dečja pesma se, po njima, piše zbog dece, da bi nam podmladak imao šta da čita; njena jednostavna struktura zgodna je jer im ne zadaje nikakvih teškoća pri objašnjavanju, dok za estetsku vrednost oni, uglavnom, sluha nemaju.

Kako stoji stvar kod pesnika inače, tj. na koji se način ove težnje ostvaruju u ozbiljnoj poeziji? Jer svi valjani pesnici nisu, istovremeno, i dečji pesnici. Zašto?

Dečji pesnik, uzimajući tu naivnost ozbiljno, u stvari podvaljuje detetu, jer njegovim predstavama i iskustvima priznaje ozbiljnost i sređenost koje one nemaju.

Ne treba, naravno, Zmajeve pesme izbacivati iz bukvara i čitanki, jer se one nisu tamo našle pukim nesporazumom. Ja samo mislim da bi dečji pesnici, od Kerola i Zmaja do danas, pisali

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Ništa mi dakle ne ostaje, nego progovoriti koju reč, zašto takovo delo, s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili

od predaka naši junački glava odrubio, a ne i gdi je s puta sišao, donde ćemo ramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas, pak sve, što im se predlaže,

nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku

ŽUTILOV: Sramota od našeg magistrata što nisu dosad publicirati. SMRDIĆ: Pa zašto i ne publiciraju? ŽUTILOV: Jer su sami konzervativci po službama. ŠERBULIĆ: Treba i tužiti. ŽUTILOV: Treba s njima dole. ŠERBULIĆ: Tako je.

ŠERBULIĆ: To je vrlo pametno, jer bi se Madžari jako našli uvređeni. SMRDIĆ: I ja tako velim. (Poskidaju kokarde.) ŠERBULIĆ: Ne bi li bilo dobro da

Zato ćemo ovako učiniti: ispod aljine da se postave kokarde srpske, jer naša srca srpski dišu, a spolja metnućemo mrske kokarde madžarske, za znak kako su nas gnjavili!

NANČIKA (na njega): Eređ pokolba! EDEN (pobegne). NANČIKA: Treba da ga čuvaš od Zelenićke, jer će upaliti varoš što dete ne zna srpski. MILČIKA: Tako nam zameravaju što držimo Erži u službi.

ne primjeti, kud se naša namjera kloni, a za bolji uspjeh pozvaćemo u naše društvo pogdikog od oficira, koji su mlađi, jer ovi manje prave primječanija o politiki, i tako možemo naše blagodjetelno zavedenije umotati nevinošću soarea.

NANČIKA: On mora dobar biti kako je od vas. ZELENIĆKA: O, ja sam vam sada u velikoj zabuni, jer sam, osim toga, obratila vnimanije da postignem kako se prave barikade. Jedva sam malo neko ponjatije dobila.

LEPRŠIĆ: Samo, molim, razmislite u kakvom otnošeniju. Do srca nam leži kokarda narodna, jer naša srca dišu duhom narodnosti; a spolja vidi se kokarda madžarska, da se zna da jošt nije zatrt neprijatelj i da treba

Ko jošt zabranjuje narodu pisati i čitati? LEPRŠIĆ: Osvanuće i njima crni petak, jer je prispeo vojvoda. ZELENIĆKA: Šupljikac došo? Pa nema ni iluminacije!

SMRDIĆ: Predsjedatelj odbora mogu biti i ja, i mislim da imam malo više zasluga nego vi. Jer, kad su se cepali protokoli, vi ste gledali kroz prozor, a ja sam napred išao.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Izgledalo mi je da nije potrebno čitaoce upućivati na sve ono što je o jednom piscu pisano — jer u bibliografiji o pojedinim piscima ima i vrlo slabih stvari i čestih ponavljanja ranije kazanog — no samo na ono što je

Slavonska književnost oslanjala se na bosansku književnost, jer su slavonski franjevci činili jednu duhovnu oblast sa bosanskim franjevcima.

Teodosi je naročito štampao crkvene knjige, ali stavjljajući na koricama da su štampane u Rusiji, jer pogonjeni pravoslavni Srbi nisu verovali knjigama iz drugih zemalja.

Rajić je naročito pažnju obratio na antikatoličku i antiunijatsku argumentaciju ruske teologije, jer mu je to trebalo za rad u domovini, gde je pravoslavna crkva imala iste protivnike i još veće opasnosti.

Kada mu se nešto čini opasno za pretresanje, kakva državna tajna ili diplomatska intriga, on preko toga prelazi, jer nije »polezno o podobnih veščej ljubopitstvovati i v carskija sokrovišča i tajni mješati sja«.

Kada je imao da kaže svoje mišljenje o postupanju Austrije prema Đorđu Brankoviću, on preko toga brzo prelazi, jer tako nešto »istoričeskomu peru ne priličestvujet«. On se tako izvlači i u pitanjima istorijske hronologije.

Zatim, i da je imao književnih namera teško bi ih ostvarivao, jer u to doba u srpskoj književnosti nije bilo književnih tradicija i uzora, kao ni razvijenog književnog jezika.

On ima bogato iskustvo kao retko ko, jer, »sin svojih dela«, sam je sebi prokrčio put, samouštvom, putovanjima i u školi života naučio ono što mu se nije dalo

On poznaje život, jer je njime obilno živeo, i kao pisac on će biti od onih koji život unose u knjige a ne knjige u život.

On bole no iko poznaje srpski narod, jer je živeo u njemu, i to u svima krajevima njegovim, i ono što je propovedao odgovaralo je lično proučenim prilikama i

malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo delo napasati, koje bi čitatelja ili gledatelja (jer je vreme, mislim, da se i kod nas teatri zavedu) na zevanje ne nateralo, no pače časove mu briga i domašnjih nezgoda

vašega zna naizust i obožava vas za vaše rodoljubive misli, nego mu je malo žao što još prostije srpski ne pišete, jer on misli da na svijetu nema ljepšega jezika od našega narodnoga...

Milićević, Vuk - Bespuće

A našto onda tražiti nesreću? Ja volim trku za uživanjima, mene opija brzina kojom jurim. Ja se držim samo površine. Jer sumnjam da je život u svojoj dubini tako sladak. Pa našto onda tražiti gorčine? Ja tražim zadovoljstva.

Praštao se sa bratom, molio ga da utješi jadnu mater, neka mu oproste, zaborave na ovo očajno djelo, jer, završavalo se ozbiljno i tužno njegovo pismo, bolje je i glupo umrijeti nego glupo živjeti.

suvog, mršavog kruha za se i za djecu; u tu zemlju on sahranjuje svoje misli, nade, brige i strepnje, i on je ne da, jer je voli sebičnom, grubom ljubavlju, što je njegova.

— Ne, — reče on, nemam zašto da se ljutim. — Ja sam mislila, - govoraše ona, gledajući u protivni zid, - jer ne divanite nikad sa mnom. Da vam nije mrsko što dolazim? reče i okrenu oči prema njemu.

inžinjer mu kaza zašto je došao; čuo je da on ima u svojoj kući dovoljno mjesta, moleći ga da mu ustupi dvije sobe, jer nema gdje da stanuje. Gavre Đaković se malko zamisli i više da ga skine s vrata nego da mu učini uslugu, obeća mu.

U kući je bilo mirno, osobito prvih dana; on se nije ni s kim viđao, jer ga je to mrzilo. Ipak, kuća se polako budila, osjećali se životi u njoj, život je jače kroz nju strujao, stvari dobivale

On je osjećao toliko tereta na sebi; sive, olovne čame koja je bila strašna, jer je bila nepomična i grozna, jer je bila neiskazana i nemilosrdna, jer se nije mijenjala, ostajući vječno ista.

On je osjećao toliko tereta na sebi; sive, olovne čame koja je bila strašna, jer je bila nepomična i grozna, jer je bila neiskazana i nemilosrdna, jer se nije mijenjala, ostajući vječno ista.

na sebi; sive, olovne čame koja je bila strašna, jer je bila nepomična i grozna, jer je bila neiskazana i nemilosrdna, jer se nije mijenjala, ostajući vječno ista.

I on je valjda bio zadrijemao u svojoj naslonjači, jer kad ga je trgla neka lupa iz hodnika, oko njega je bila gusta pomrčina.

On ipak sjutradan ne izađe iz kuće, mada je znao da će ona biti pored Une, jer ju je čuo kad je izišla i vidio kuda je pošla; mada je znao da će ga čekati, misliti na njega, da će joj možda učiniti

Gavre Đaković odbijaše uvijek njegove pozive, jer nije volio da se upoznaje s novim ljudima i da odgovara na njihova radoznala pitanja.

Sremac, Stevan - PROZA

i polaženik i domaćin, bili su činovnici jednog tunavog nadleštva u jednom istom mestu, ali u kom, to vam neću kazati, jer nisam rad da imam posla sa sudovima, niti da vređam otačastvene poštare. Dakle, prvo ćemo početi sa domaćinom.

Pitajte ma kog noćnog stražara, pa i onog najstarijeg, onoga što i danju i noću spava — danju, jer je to takva služba, a noću opet, jer je noć od boga za to data — nijedan vam neće moći kazati da ga je uhvatio u

kog noćnog stražara, pa i onog najstarijeg, onoga što i danju i noću spava — danju, jer je to takva služba, a noću opet, jer je noć od boga za to data — nijedan vam neće moći kazati da ga je uhvatio u kakvom nedozvoljenom poslu.

— »A, vrlo dobro! veli Jova n ne gleda u ceduljicu, nego je meće u džep, jer zna već ceo tekst napamet. — »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali.

Tu se prvi put napojio iz čaše životne gorčine, jer je tu u školi izvukao više batina nego mezulanski dorat iz štale mu, kad je vukao diližanac preko Ploče.

na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznačejstvo gde je on prepiščik bio. A to mesto prepiščika jedva je dobio.

Oca nismo spomenuli, jer ga, jadnik, nije imao. Davno ga je izgubio. I tu je naš Jovan bio malerozan; došao je na svet dve godine posle očeve

zašto je jedna rubrika u »protokolu kreščajemih« prazna ostala, a u krštenici stajalo za ime oca: »nevjedom« — jer je mali Joca došao na svet onako — kako da se izrazim — onako kao neko pismo s anonimnim potpisom ili bez potpisa, kao

ponavljalo iz godine u godinu nekih desetak petnaest godina — dok se nije najzad dosadilo i šefu i praktikantu Jovi. Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a

Ali od neko doba počeše ga ređe tražiti seljaci. U sudu počeše odbijati Jovine pismene radove, jer često nisu mogli da znadu šta hoće da kaže, a Rista puškar se tako izveštio u pisanju nadgrobnih slova da je Jovu malo

Svakoga bi dana otišao ranije u poštu i čitao ukaze u Srpskim novinama, jer se ohladio i razočarao, i nije verovao nijednim novinama više nego samo zvaničnim.

s Nastom kafedžikom, koja je bila tako širokih grudi da je trpela najneslanije šale, tim pre što se već na njih navikla, jer ih već skoro sedam godina jedne iste čuje iz njegovih usta.

Radičević, Branko - PESME

sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s' onde malko svetli, Jer se danak približuje. Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj!

Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne znaš, mila, Šta pre od milote, Jer si tako sila Videla krasote. Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još vito telo I to oko njeno.

Divni mesta vide dosta, Divna beu, al' ne dugo, Nigde dugo ja ne osta, Jer sve traži nešto drugo. Pa tako se levo, desno Po svijetu lupam, Sve je usko, sve je tesno, Da l' ću što da slupam?

Ali nije sve do groba Oko suza prolevalo, Jer i nji je blago doba Jedanputa ubrisalo. III Opet gone danci dane, I godine godinice, Bele njemu kose vrane,

Telo čilo, a umešna ruka, Sretno sam se ja uvek izvukâ, Ja sam tebi mlado telo predô Kâno ocu svome što bi čedo, Jer da tede, mogaše me jednom Rukom svojom zadržati lednom, Ta kad ono u Vodi neuka Dovatila ta samrtna muka, Kad se

Umre Marko, njega nam nestade, Ali ništa, bar vinca ostade, Jer da j' Marko još živeo duže, Sve bi vince popio nam, druže.

Oj Pocerče, oj Milošu, Naš sokole, slavo mila, Al' na slavu Turkom lošu, Jer im slomi pusta krila, Sruši Drini u dubinu Onu strašnu orlušinu: Vi zvezdice našeg neba, Što sijaste kô što treba,

tada, Al' bi teo ja drukčije sada, Sada meni bilo bi milije Da se danak ukaže docnije, Da sa vama mogu duže biti, Jer kad svane, moram odlaziti.

lasno: Samo valja pozvat Apolona Il' deklicu kakvu s Elikona, Samo vikni, pa tek što s' umukô, Leti Pegaz, jer mora ma pukô.

predivo neko čudnovato, Jedni gvožđe, jedni vele zlato, Ali ništa, bilo makar kako, Moralo je biti zdravo jako, Jer u vreći odozdo do gore Sama brda, vrleti i gore, A Bog ruku sve unutra turaj, Pa brdine oko sebe furaj, Pa za

Valjda med se po zemljici lije, Jer košnica ne mož' ga da skrije. Skoči brže s Pegaza lakoga, Dovati se uljanika toga, Pa u jednu košnicu zagleda, Kad

“ Pado, lupi o kamenje dole, Ni se ubi, ni me što zabole, Tom se čudi, al' ne mogo dugo, Jer za časak vide čudo drugo: Vika, jauk: „O pusti nas, pusti!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Ta sve nacije odavde do Bihaća znaju da je žuta, a ti ... Savin svijet prostire se do Bihaća, jer je čiča nekoliko puta tamo ležao u apsu, ali čak ni ti prostori ne mogu da razuvjere mog djeda. — Hm, Bihaća!

Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Naročito se mnogo govorkalo o mlinu, jer je najmenik po čitav dan ostajao tamo, a često bi i prenoćio. Ko će prvi dohaberiti djedu o svemu tome, nije se znalo.

da zapjevaš kako već umiješ, a nekad ti opet muka pripadne, pa bi da pljuneš i okreneš natrag, iako ni tamo nemaš kud, jer si, oko sve prilike, dobrano zabrljao kud si god prolazio.

Ako su čeljad gladnih očiju i brza na kašici, prohitriće se i tunjav najmenik, jer valja mu živ ostati. Gdje u kući, opet, mlado žensko traži sebi đavola, tu će se čak i najzadnje najmeničko blejalo

najmenika u našoj kući baktali su se djed i stric Nidžo, samo je iz godine u godinu stričeva uloga bila sve vidljivija, jer je djed uočljivo stario i povlačio se bliže kući. Ipak, njegova riječ, iako kazana tiho i nenametljivo, bila je presudna.

Ipak, njegova riječ, iako kazana tiho i nenametljivo, bila je presudna. Najmenik je tada obično priman, jer kad već stvar stigne do djeda, pogodba je gotova, on ionako nema srca da koga odbije.

pričalo se, jednom je, obnoć, spazio nekog čovjeka kako iskače kroz prozor od njegove žene i nadao je za njim grdnu viku jer je mislio da se radi o nekom lopovu.

Još je samo zapetljao čitavu stvar, jer je Sava počeo da trtlja takve goveđe budalaštine da je djed samo uzdahnuo i sjetio se svojih spasonosnih vila: — Čuješ

selu se proču kako je Sava ne samo ukrao nego i uvrijedio američkog predsjednika Vilsona i njegovo veličanstvo, kralja, jer ih je, kažu, strpao na neprilično mjesto, u krmeći svinjac, a u njihov okvir postavio faličnog sveca i tako, jasno je,

— To je, dakle, taj suđeni. San se, bogami, pokaza istinit, još kako istinit, jer, umjesto jednog momčeta, evo ti uz put njih dvojice, i to još kakve dvojice: Rade Ćopić, gazdinski sin, i Dane Desnica,

Na kraju kolone, nevezana, zapristajala je tanjušna Draginja Kečina pletući u hodu čarapu, jer tako je red u selu da cura ne ide nikuda dokona, mašući šakama.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

AHMED: Nemoj da te čuje bukva, da te čuje kamen, da te čuje žaba, da te čuju slepi miševi, da te čuje paučina! Jer ćeš ti da visiš, i to ceo, ko što agi visi jedan deo! MUSA: Moj ti je drugarski savet, da manje laješ!

Ne moraš mi odma biber u oči! Ovog puta je ozbiljno! Razumeš? Dolazi čovek do koga mi je stalo! Druge sam odbijo jer sam čekao njega. Nije to neki prirepak, nego faktor! Saš tek da vidiš pravu gospoštinu!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću više voleti. On ode do berbera, kaže mu, šta mu je Toda naručila, ovaj ga tad uzme i nakaradi.

U subotu, uveče, celu noć se je pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čaše.

A imala si i zašta. Jer mučno beše mojoj materi pristupiti. Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana crnom šamijom i

Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je ponosna, povučena.

Moja vas je mati rado imala. Jer jedno što nam beste komšije, drugo što od poznanika i rodbine ne imađaste nikoga, zato vas je ona prizivala i družila

A kad mi što god dobro skuvamo, onda mati pošalje, po meni, vama. — Na, odnesi im. Neka okusi Stana, jer me je dete celog dana slušalo. I tako mi besmo svi skupa, zajedno.

Eto, znao sam ja to, slušao, mislio o tome, ali sam opet ćutao. I mati se tome činila nevešta, jer je bila uverena o nemogućnosti ma kakve veze, a opet nije htela da prekida ovaj naš život.

Usta ti skupljena više na plač nego li na osmeh. — Šta ti je? — pitam te zadovoljno jer znam da o meni misliš. — Ništa! — odgovaraš ti i uzimaš metlu da ponoviš čišćenje. — Da ne misliš o Nikoli?

Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuće i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta umoren i obuzet sumnjom da možda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega.

Mrzelo me je čak o tome i da govorim. Nu ovo bavljenje kod kuće ubrzo mi je postajalo dosadno. Jer kad mi ova tišina, urednost, počinje da biva monotona, onda bacam sve i jedva čekam kad ću da odem.

Govorio sam sebi i ubeđivao da ovo nije lepo i časno od mene. Kuda će nas sve to naposletku odvesti? Jer ti odbijaš prosioce radi mene. Čekaš me. Podaješ mi se. Veruješ mi kao svecu i sva se sjaš od sreće.

Zaćutasmo oboje. Ona je plela. U sobi se ništa nije čulo, a tako i spolja. Jer beše radni dan pa svi otišli na posao.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

A ko što dâ, neće štetovati, jer će primiti toliko knjiga koliko iznosi suma koju položi. Ja, uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim

Kostić, Laza - PESME

REČE GOSPOD Reče gospod ljudem svojim: „Hoću, deco, da vas spojim, da vas spojim verigama, miljem, verom i nadama! Jer ako vas spojit neće moga raja pleticveće, hoće da vas obavije klupče zmije vragolije!

Ej, ponositi, vrli brale moj! obiđi ti i malo lošij' boj! Jer čekajući takog dečka ti, sva pasma će Ti glađu skapati: toliko dobar junak, rob toliko loš, ne rodi više il' — ne rodi

I nestaće mu sunca, al' trajaće taj cvet, jer to je onaj nepovred što pesmom zove svet. U NOĆI Oj ljubavniče, meseče! oj, ljubo, noćice!

Sasvim je Drugi, drugi to je Vuk; al' o tom Vuku što ga mislim ja ne priliči mi ovde pričati, jer Vuk je taj, taj pokojnik je živ, a živima parastos ne biva. Da, još je živ!

I ti, rugobe ježe odabran, glosterski kneže, danas odigran, vladaru svom prinesi pozdrave; — jer čudan svetac Vilija je naš u raju svom i paklen trpi vraž!

Pritrp' se malo, duše, u toploj čim se nađem odaji, uzdahnuću jedared za tobom, ta imam kad — jer ja sam matičar, a ti ćeš, kao što vidim, biti za tragičan momenat natičar.

Kazivô sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit večito, jer seća ga se, to zacelo znam. kad god se poje „pamjat vječnaja” Duševna svest joj sva je njegova, a nesvest tela daće

Srdašce meko i meke grudi mora da žešća nevolja muti, jer iz oka joj setna kaplja bije, uzdahom sklapa bele ruke dvije, „Zar tu? oh, tu zar?

Je l' mu još ljubav 'nako u snagi, je l' još onako, ili već vene, jer kaluđerom posta zbog mene! Kad mene Turci ukradoše mladu, ukradoše i njemu jedinu nadu, jedinu milost kob mu uze

” I pođe bula uzanom stazom, širi joj se srce nadanim spasom, pod stopom njenom snezi se tope, jer nad je taj greje od glave do stope, od glave do stope drkćući od nada, stala je pred crna manastirska vrata, na crna

” „Nevolja beše, dobri moj oče, nevolja beše, al' sada se doče, jer evo nađoh utočište naše, iz harema mrska Osmana paše: ropstvo mi dođe nesnosno, mrsko.

žive duše nije, tek jedna guja u njima se krije, paklena guja, hladna, samoživna, nemilost živi ispod razvalina, jer ko siktanje te ledene guje kaluđeru sedom ova reč se čuje? „Zar opet bula, budalo stara? Ko će da pati, ko da odgovara?

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

156 JEDNA GOBELA U KAO A DRUGA IZ KALA 158 NE UZAJMLjUJ ZLA, JER ĆE TI SE VRATITI 160 NOVAC DUŠOGUBAC 163 SVETI SAVA I ĐAVO 164 DJEVOJKA CARA NADMUDRILA 167 NEMA VEĆEG VRAGA NAD

Veće redaktorske intervencije, sem onih koje zahteva danas uobičajeni pravopis i prelom sloga, nismo vršili, jer ova Antologija nema nikakve školsko-pedagoške zadaće koja bi to iziskivala, a književno obrazovanom čitaocu potrebnije

osim vatre da sipa, pa progovara: — Ja sam došao da vam prosim sestru najstariju, i to sad ovaj čas da je vodim, jer ja ne čekam, niti ću više doći da je prosim, pa mi sad odgovor dajte, ili je date ili ne date, hoću da znam.

Kad se mrak počne približivati, stanu oni jednako govoriti da treba đegod blizu vode zanoćiti, i sami se uplaše, jer su zaišli u neke opake planine; dođu jednome malom jezeru, tu reku noćiti; nalože vatru i što su imali večeraju, potom

No braća za to ništa ne znaju, jer oba spavaše do bijele zore. Kad se svane, onda srednji brat poviče: — Ustajte, braćo, svanulo se!

da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja ni konca viđeti ne mogoše.

dođu porano opet kod jednog velikog jezera, i dogovore se da dalje ne putuju, nego tu kod jezera da prenoće, „jer, — vele, — može biti ako dalje odemo, da vode ne nađemo đe bi mogli zanoćiti“, — pa tako tu i ostanu.

jede, ama im oči zavaraja pa baca meso preko sebe, tako i pečenje pojedu sve; pa onda rekoše: — Hajde da idemo u lov, jer sjutra treba jesti. Otale pođu svih devet i carević deseti.

bude pojedena, zato porani istoga jutra pa stane gledati po gradu, a grad opustjeo, već je malo i naroda još ostalo, jer su sve divovi pojeli, pa ode tamo amo po gradu, kad najedanput vidi neke jele onako čitane iz zemlje izvađene pa uz

drugijeh dragocjenosti, naposljetku možeš otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio nipošto otvoriti, jer — veli — ako to učiniš, zlo ćeš proći.

ona mu odgovori: — Ja sam se — veli — udala za cara zmajskog, i moj je čoek zmaj, nego, brate, da te dobro sakrijem, jer moj čoek veli da bi svoje šure isjekao kad bi ih samo viđeti mogao; ja ću njega najprije kušati, ako ti ništa ne ćene

A ona mu odgovori: — Ja sam se udala za cara sokolovskog, i on će doveče doći; nego da te dobro đegod sakrijem, jer on braći mojoj preti. Tako i učini i brata sakrije. Kad dugo ne prođe, al' eto ti cara sokolovskog!

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

LEPOSAVA (odlazi) SOFIJA (za njom): I ono brašno da se pokupi. — Badava, čovek mora svuda sam da zaviri, jer inače gotova šteta. (Uzme šav i počne kod prozora raditi.) 2.

No sad, k delu! Komandu u kući primićeš ti; što rekneš treba da se izvrši. Ko se tome uzprotivi, odma pod vojeni sud; jer je stanje opsadno. Jesi li me razumela? Odsad ćeš ti zapovedati, a Maksa će slušati. SOFIJA: Aa! braca...

Neće se kuvati. SOFIJA: A šta ćemo jesti? MAKSIM: Ništa. SOFIJA: Onda bi opet psovao. MAKSIM: Psujem, jer imam neurednu ženu. Samo skuvaj, pak ćeš viditi šta će te snaći. SOFIJA (kojoj Jevrem namiguje): Ali ja oću.

MAKSIM: Opet mora biti bolja od moje. KUM: Ne govori, brate. Kad dođem kući, ne smem iskati da ručam, jer odma polete tanjiri kao pljusak; nego ćutim, pa ako donese što, dobro; ako ne donese, opet dobro.

Posle mogu ići po kući, i raditi što oću, samo se nekako kujne klonim, jer se bojim, da se opet ne dimi. MAKSIM: Šta to znači?

MAKSIM: Hej, hej, samo kad ne troši. NIKOLA: Ne troši, to je istina, osim što plaća za rad; jer ona da dospe da zašije, da prekrpi — bože sačuvaj. Počne kako-tako, ali druga mora da dovrši.

MAKSIM: A kad ona okupi loncima i šerpenjama? KUM: To bi, ali ne zna zašto; nego samo ciči od ljutine; jer je za zlu ženu najveća muka, kad niko neće da pristane s njome u svađu. NIKOLA: Pa šta je posle bilo s babom?

Ali ako ne održi probu, drž’te se od mene. NIKOLA: Ta bogme, ako ti počneš na nju hu, bu! naravno da neće; jer žena čini što čini, samo iz ljubovi k mužu. MAKSIM: O, budalasti misli! Žena mužu da učini što iz ljubovi!

SOFIJA: Prestani, molim te, jer ću najposle početi i sama plakati. MAKSIM: O, Sofija, kao dobra žena, moraćeš plakati. Znaj, ja sam nesrećan.

SVETOZAR: To ćemo čuti sutra, jer je opredeljeno da se sutra dade nagrada onoj koja bude proglašena da je dobra. MAKSIM: Tu čast neće niko drugi dobiti,

MAKSIM: Samo da vidimo kako će se žene u laganju nadmetati. SVETOZAR: Ja mislim da je to izlišno, jer se obšte govori, da su žene zle; a o muževima taj se glas ne raznosi. SOFIJA: Jer žene obično ćute.

SOFIJA: Jer žene obično ćute. MAKSIM: To je istina. SOFIJA: Zar nije? MAKSIM: To smo vidili na balu. Uzavrele kao čavke.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

SULTANA (trgne joj iz ruke): Da se ne usudiš za mnom doći, jer ću ti svu kosu počupati! (Peli.) Ajde sa mnom. (Otide.) PERSIDA: O, aspido!

PELA: Bogme, devojko, gladna sam ti. PERSIDA: Smesta ćete biti služeni. Ona je već skuvana, jer sam mislila da ćete je u postelji popiti. (Brzo prostre čaršav preko stala i iziđe.

SULTANA: Ah! (Peva.) Ti, serce, ne muči me, O, samo daj mi mir, Jer ljubiti ja ne smem Nit kazati ja smem. SRETA: Ti, ženo, ne muči me, O, budi pametna, Jer Sreta nema šale On oće da

SRETA: Ti, ženo, ne muči me, O, budi pametna, Jer Sreta nema šale On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Dad’ mi onu forditu. SULTANA: Šta je to fordita.

SRETA: Milostiva gospođo, to je ovo. (Pokaže joj prstom, Sultana donese mu, pak opet počne raditi.) SRETA (peva): Jer Sreta nema šale, On oće da lupa! Pelo! SULTANA: Čujem. SRETA: Daj mi ovaj kalup.

Razumem; to bi i sama učinila kad bi me ko toliko mučio. Ustani, devojko, ja ti praštam, jer sam više ja nego ti kriva. TRIFIĆ: Deco, ja vidim da je ovaj dan srećan za mene.

Lalić, Ivan V. - PISMO

svoja južna lovišta; Izlaze boje iz skrovišta I naseljavaju vrtove U irpi drevne mimikrije, Kad svaka boja je zelena, Jer sve je pupoljak; željena Svečanost oka se prikrije U slutnju, u iščekivanje: Ružama planuće živice Kad april se preko

(23. V 1989) 9 DOKAZI D okaži, ako možeš, da te nema — To neće biti dokaz da ja jesam. Dokaži opet, jer dokaze sve sam Zaboravio. Zato trajem, zeman. Katkada noću u tišini slušam: Treperi prostor, rađa se oluja.

Odavde neće da poleti Ikar, Jer lavirint je dozlaboga nisko; Ovo je prostor gde nastaje slikar, I knjigovezac, koji zlatotiskom Pečati slova nekog

A duh vina S duhom se ulja teško slaže. Rub police je rub rizika: Jer pad bi značio nepovrat. Preostaje metafizika Krhotina i crepova. (10.

Izuzmi sebe iz bilo kog dana, I ja ću biti izvesnosti lišen — A to su dani koje i ne brojim, Jer ne znam da li u njima postojim.

S vernošću istom, kao da ista je težina. A ljubav? da li i ona obnavlja se iznutra, Uvek nedovršena, jer tako hoće majstor?

odgovori, Ili prećuti barem neslaganje sa sumnjom Koja mi koči šaku, bar za tren, pa mi slova Posrću, nesigurno. Jer blažena je sumnja Kad senči obris nade u obnavljanje čuda Koje se zove ljubav.

A blažena je sumnja, jer ističe suštinu. Budimo se u zoru, sa glasovima ptica, U zagrljaju blagom, u još nedovršen svet. (29—31.

mojoj zlosti U produženom tražim magnovenju Te jedne noći koja svetlost zrači Iz svoje senke, iz najgušćeg mraka — Jer sve što hoće mrak da obeznači Postane svetlost u znaku tvog znaka; Oprosti, majko, što prizemnu bedu Dovodim grešno u

(19. II 1992) PISMO Vinčansko pismo, žig u ilovači, Glineni golub, mokri vetrokazi — Ko traži, nađe; svet traje jer znači, I obnavlja se u plamenu, vlazi I saopštenju.

krila usijanje hladi Tišine što bi da buja u tumor, U brtvu slova, u beznadni nadir Iskaza; moram da greznem u reči, Jer govor, to je opstanak u nadi — Sa strme kose nekog čistilišta Vičem u vetar, slažem slog do sloga U glasne reči, da

u nadi — Sa strme kose nekog čistilišta Vičem u vetar, slažem slog do sloga U glasne reči, da poništim ništa — Jer užas preti iz ćutanja Boga. (22—23.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

napolje sa lanca i kazali da se vratiš do devetke, a ako se ne vratiš — da ćeš naći kuću zaključatu pa spavaj gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš!

Pa prepisivao odmah antibiotike jer mu je to najlakše, a bakuta sve prosipala u WC i mazala te toplim uljem i davala ti da piješ kamilicu, pa te učila da

dok si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i

bazaš naokolo bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni prizori ne daju mira, sve ono bogatstvo i sav onaj lepi svet, svi oni izlozi, a još ti nije jasno da si

kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to prave klinke od sedamdeset i dve godine, na časnu reč! Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i

ništa od života, ne žele da propuste ni jedan jedini kadar filma koji se vrti po ulicama, one su u stvari samohodne, jer u svom neseseru imaju sve stvari neophodne za život, uključujući tu i pepermint!

se onaj njen čuveni cinični smešak u uglu usana, a najlepša stvar na njoj su i dalje njene pegice — sada ih ima još više, jer je po mojoj amaterskoj proceni zagazila duboko u blagosloveno stanje.

Mala je pokupila strašne reči, a? Jer, uopšte uzevši, naši su klinci, znate, potpuno bez lovijanovića. Uzmimo drugu mogućnost!

Znači, stvar nije u lovi, kao što misle mnogi amateri, jer šta ti vredi lova do krova kad ne možeš da se zezaš sa pravim tipovima, niti da sediš na pravim mestima.

mi kažete, kao boga vas molim, da to više nisam ja, već neka veoma sigurna i odnegovana dama kojoj ne treba verovati, jer se suviše viđa po koncertima, otvaranjima izložbi, frizerajima, saunama, jasminima, festivalima, balovima, izborima za

daske odlaze da se uliju u Savu, a onda u Dunav, pa u Crno more, koje se također negde uliva, samo ne znam gde, jer sam bila bolesna kada smo to učili.

kao najviši stadijum kapitalizma“, i kako se umalo nije udavila u gas-maski na Protivhemijskoj zaštiti (Pe-ha-zeu), jer joj nisu objasnili kako se otvara dovod vazduha, a ona mislila da tako treba, i kako je pisala pismo predsedniku vlade

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

- Alfabet slovi: „Gde li su iže, dobro, jest što sja!? Prhnulo frt je, u šašu ša je: zbjeglo her pod jer - a u čestar šča. Fita se pita s ižicom šta je... Ulij u putir sa trebnika krv. Bjedi se ledi - ne čavrlja črv.

Hoćeš li mi uraniti pre nego mi senka priđe, Ljuboviđo Ljuboviđe? Ne gasi se, lanen-cvete, jer je lampa prema kraju. Ne prenagljuj, preokrete: u biljnome zagrljaju izrabljujem slez, ljubicu i moj pogled ruže kolje.

Pod krilom Cpede Utorak je gavran. SREDA І U toploj vlazi čednog prapočetka semena bubre i trepere klice jer štedar čin je ljubavi, začetka siline rodne; a kroz Božje lice zašume bilju rodovi i vrste i pre se Krsta započnu da

Od palih reči tvorim li nebesa? Lepotu kvari emocija tmura i mrači krepkost ritmičkih figura, jer skladno radi hitre smrti presa, te poj se žuri da u metar svine vrhunce zemne, „nebesne ravnine“, Od palih reči

Gluvog doba svila u ćuku gudi. (Dotiču mi čula kadencu kosa, rukovet kraguja.) Ne prestaj, teci, diktaturo s gaja jer mogu, učas, šume da oneme, da bude zbrisan jezik čavke, kreje, da vidik zastru krljušt i peraja; u škrgut može da se

Zvonici srca što bi da zaneme jer nigde nema da isteče vreme kad istok-čaši porumene usta. (Da ne desi se da mi krvna svila „Procvili strašnom pesmom

Glasniče vrli blagosnih vesti, snesi nam s Bola, jer nam se sniva, poslednju rumen utrina, njiva. Donjega hora antifon grune, replika gorka: Anđele zbirni, leskovim

dvanaest brojki, ženskih oblina, Trojičkim svetlom toči, s odela jaspis rastoči, s Vrhovnog krina smaragd i topaz, jer Jerusalim Novi se diže!

jagličastih sfera da svedem ždrala sa Krsta seobe pod topla krila šuma utišanog, u lagan dodir neznanog i znanog: jer ja sam strujni provodnik teskobe. S KRSTOM SVOJIM PO KRSTU VIDIKA І Septémbar grize avgustu svršetak.

- Neka se strada: meni, po glavi, krši se, prska, s krunom o nebu, šljiva - a srpska. IMA NEKA VASIONA Jer, ipak, „ima neka vasiona“. što kaza seljak, osušen i spečen.

se ona, po kršu vrlja; tek u čas će rečen, kad tela zađu, kad se smori tuča, da pukne zrnom, da se razobruča. Jer, ipak, „ima neka vasiona“. što kaza onaj jaganjce što pase.

Mateja Nenadović: Memoari, ІV Zagrmelo je tobož kad ne grmi: jer uvek grmi - ali ne čuje se, kao što duše cvokoću u srmi, uz Bele svece kad im mrznu rese.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Ja sam jedanput čuo da devojka nije čovek, i to mi je dosta. Znam da je ovo proizišlo od kakvog filozofa, jer su oni i sa ženama imali parnice. Ali šta se ja za to brinem?

ALEKSA: Pravo! I ti nisi siroma što se goli reči tiče. MITA: Kad bi mi mogle što pomoći! Jer čuj, Aleksa, moju nevolju: nisam ti od dva dana okusio! ALEKSA: Lepo!

Ali mi je sve to malo pomoglo. Ko se oženio, taj me posle psuje i proklinje; gdi sam bio na daći, tu me popreko glede, jer se boje da i njima ne lomim pogaču; te od svega ništa.

Samo uzmite na um kad se koja razgovara, odma ćete primetiti čita li ili ne; jer ona koja čita govori hohtajč. MARKO: Zato ti srpski tako govoriš.

MARKO: Šta bi se pomogla time? JELICA: O, tatice, mlogo; jer govoriti po modi, unterhaltovati se s najvećom gospodom, štelovati se i znati šta je bon-ton, to se sve iz romana uči.

MARKO: Ako to nije ludo, onda ne znam šta je. JELICA: Ju, tatice, nemojte tako govoriti, jer će vam se u Beču smejati svi kao najvećem prostaku. Kako bi to moglo biti ludo što prve dame u Beču rade?

BATIĆ: Ja ću gledati da se slažem s njome. MARKO: Svuda, svuda, samo ne ovde. Slušaj moju reč. Jer da su mi kakve knjige, nego kako treba ljubiti. Gledajder im posla! I zato da moramo oči kvariti!

čuvaj tvoga muža, i baci te vraške tvoje rumane, zašto od nji ne možeš se najesti, a to je najnužnije, znaš li? Jer trbu ne zna za šalu, makar da si usred Beča i prva pomodarka. On oće svoje, te oće. Je l tako, Batiću?

ALEKSA: Al otkud vi to mislite? MARKO: Zašto vas ne razumem; a ja sam jamačno Srbin, jer je moja rodbina iz Požarevca na ovu stranu prešla.

ALEKSA: To često biva. JELICA: Sad sam se jošt dobro serbizirala, jer ovde kod nas slabo ima prilike da čovek govori nemecki. No zato opet najmiliji mi je unterhaltung u čitanju.

ALEKSA: Ona je morala to soopštiti i svojim velikašima; jer kad sam pošao, te počesti što su mi činili! Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car

JELICA: To je vrlo dobra gospoja. ALEKSA: Divne lepote. JELICA: A, lepa baš tako nije, jer su je boginje pokvarile. ALEKSA: Da! To je jedna škoda; inače se u svemu može nareći jedna izrjadna gospoja.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Zvao je Mačak, uzalud viko, jer mu se nije javljao niko. . . . . . . . . . . . . . . . . . . U zoru Mačak nađe na kosi prosuto

Otkuda samo toliki džin da dođe noćas u stari mlin? Bježati treba pred ovom bijedom, jer će nas ždera pojesti redom.

Stigosmo najzad rijeci bez broda, pred nama pjeni zelena voda, niko je dosad prešao nije, jer po njoj bezbroj vrtloga vrije, putnika vuku u zagrljaj. Ovo je vile vodene kraj.

“ „Eh, kuća, trice! — veli vuk zao. Ta ja bih svoju za jagnje dao! Poći ću s tobom, jer volim šalu, hoću da vidim ježa — budalu!“ MEDO Dok jure dalje brzo ko strela, srete ih medo, prijatelj pčela.

Za satić meda daću je svakom! — govori medo na jelu lakom. — Poći ću s vama, jer volim šalu, hoću da vidim ježa — budalu!

Tako mi sala, za pola ručka ja bih ga dala! Poći ću s vama, jer volim šalu, hoću da vidim ježa — budalu!“ PRED JEŽOVOM KUĆOM Svi jure složno ka cilju svom, kuda god prođu

Ni jednome ne bi milo! Povikaše svi u mah: „Ko si, kazuj sad odmah, jer nas grdno hvata strah! trnci plaze, u pete nam srca slaze!

ČUVAR ZVERINjAKA Ujaka imam, zlatnoga čiču, o njemu hoću da pričam priču. Čudan je ujak, prati ga slava, jer vazdan radi uz riku lava!!! * Na kraju grada, za mrkim zidom, odjednom vidiš — Afrika žarka!

TRAŽI SE STRAŽAR Stražar se traži, delija prava, uz malog batu dok obnoć spava, jer nešto strašno u tami šuška. Potrebni: fenjer, sablja i puška. Koji su hrabri, nek brzo hrle!

IZJAVA U školu idem, s brigom se spremam, lekciju ne znam, jer knjige nemam. Na Karaburmi, kod čika-Vase, juče mi bukvar pojelo prase.

“ Uzeo starac novčarku crnu, bez para deda nikad nije, jer možda usput u krčmu svrnu kod grupe zvezda — Vodolije. Rakiju piće i lumpovaće sa Vlašićima, sa sedam braće.

Kad ježa sretneš, kavge se mani, taj koplje ima na svakoj strani. Kornjači nikad ne stani na put, jer oklop nosi, a nema kaput. Kvočka je strašna noću i danju, to ti je kokoš u besnom stanju.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— A ne, to mi je samo poslan na Huentu. Čovek Karlos, koji je imao da mi ga donese, nije mogao jer mu se žena razbolela. Žena mu je odskora zatrudnela pa ne sme da je ostavi. To je prvo dete što čekaju.

— Mislim da bi to bilo izvrsno, jer bih onda još stigao i da se vratim poštanskom lađicom u Huentu. Više bih voleo da iz Huente napustim jezero.

Rešio sam da je pročitam putujući, i tako je čitam već dve godine, pa nikad kraja. Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo. — Kako se zove knjiga? — Život od Benvenuta Čelinia. Opisan je ceo život Italije u XVI veku.

Nijedan narod kao celina ne voli da to svoje blagostanje rizikuje, jer je rat uvek rizik, a da i ne govorim da nijedan narod ne voli da šalje svoje sinove u smrt. — Otkuda onda ratovi?

Ili da ih sastavljajući iznenada prste, zarobim kao insekte. Osećam se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli, a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje sićušno oko mene do u beskraj.

— Niste u ribolovu? — Ne, čekao sam brata i oca. Spremamo se da provedemo celu noć na jezeru. U početku je teško, jer se nasuče, ali sad ćemo odmah proći kroz ovaj rit. — Kako se zovete? — Pipo. — A vaš otac? — Kortec.

I da bi mu i zakon dao za pravo, jer je sigurno da on nije učinio ništa rđavo. Zato se on zaključao odmah i otrovao.

Ribe su se okupljale pa zatim produžavale put. — Mnogo ribe ove godine? — Da, samo je ove zabranjeno loviti jer su još mlade. — Bacate ih ponova u jezero? — Da, bacamo ih ponova u jezero.

— Mislim. — E pa stari je sigurno moj otac. — Sigurno. — O, nikako nije ni mogao biti ko drugi, jer je dosta da dođe neki stranac pa da je on uz njega. Mi ga zovemo Vodič, iako nema šta da se pokazuje u Huenti.

— Sagrera, pomakni se, i ti Herera; evo ima mesta da sednete. Nije prašnjavo, samo se ne smete osvrtati jer je odostrag duboko. — Neću se osvrtati. Vidi li se jezero odavde? — Eno, vidi se vrlo lepo.

— Bolje je da kažete onda sada. Govorio sam joj lagano: — Ne mogu vam kazati sada, jer nemam šta da vam kažem. Biću samo prosto beskrajno srećan ako dođete.

Mesec ima čudan oblik koji mi smeta; gledam na drugu stranu. Treba da idem dosta stazom pre no što zađem sa nje, jer je dotle, između maslina, žito. Sedam u senku neke masline. Čekam tačno jedan sat. Znam da devojka više neće doći.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Zašto hrabra deca tvoja Suzom kvase lice svoje? Kakav bol im muči grudi, I duboki uzdah budi? „Moja deca suze liju, Jer ih dušman muči stari, Dušmanski im krvcu piju: Turci, Nemci i Madžari, Što slobodan svuda nije, Zato Srbin suze lije”.

A kad sijne premaleće I otopi hladni sneg, Kad ukrasi rosnim cvećem Ravno polje, travni breg, Moja ruža biće ljupka, Jer će doći život mlad, I veselo s povetarcem Ćeretaće srećno tad.

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš

PETSTOGODIŠNjICE Kao Hristos na Golgoti, Kad ga Jude razapeše, Vekove je Srbin strad'o, Al' na krstu nije klon'o; Jer mu vera tvrda beše, Jer se Srbin u spas nad'o.

Hristos na Golgoti, Kad ga Jude razapeše, Vekove je Srbin strad'o, Al' na krstu nije klon'o; Jer mu vera tvrda beše, Jer se Srbin u spas nad'o.

Kad se krik užasni još jedan put začu. 3 „Zvao sam te noćas, sedi svešteniče, Jer sodomski greh mi um i dušu mrači, — Čuj, nad mojom glavom crni gavran kliče. Krik njegov užasni moj svršetak znači.

Bog je tako ispunio Sirotinje slatki nad, Sin je njezin srećan bio, Jer je majka srećna sad. Ona grli sina svoga, I oboje slave Boga.

Vekovi su prohujali od čudesne one noći, — Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći — Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

od čudesne one noći, — Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći — Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

To bejaše Rastko. Sin Nemanjin to je, Što je carske dvore ostavio svoje — Jer ga ljubav goni, jer ga želja slama, Da postane slugom Božijega hrama.

To bejaše Rastko. Sin Nemanjin to je, Što je carske dvore ostavio svoje — Jer ga ljubav goni, jer ga želja slama, Da postane slugom Božijega hrama.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

druge strane zida, ove noći kad bilje obrasta srebrom i plavi se fitilj mora u zebnji gasi, tebe o samu prizivamo noći! Jer su nam stope zemljom ranjene i srca o vratu vise neokajana, jer sikću još guje u kostima i neisplakani znojevi pod

Jer su nam stope zemljom ranjene i srca o vratu vise neokajana, jer sikću još guje u kostima i neisplakani znojevi pod kožom peku jače no biser u školjci, o noći otvori nam tajnu kapiju

nestvorenom našli, roka nam daj za pripremu nebeskog puta da stranputicom u polusnu ne naselimo provalije hadske, jer pre dugog premišljanja u smrti i dugog delanja pre nje, ni vaskrs nije svetome duhu na slavu.

Ne kažem da sam te odgonetnuo. Ali nisam ni tvoje ime odgurnuo u nemogućnost. Volim da govorim, jer te pominjem. I da ćutim, jer o tebi ćutim. I sve obrnuto, istinito je.

Ali nisam ni tvoje ime odgurnuo u nemogućnost. Volim da govorim, jer te pominjem. I da ćutim, jer o tebi ćutim. I sve obrnuto, istinito je. Kad govorim, o tebi ćutim, i kada ćutim, zajedno s tobom ćutim.

Objava istine i njeno uništenje, idu zajedno. Zašto je tako? Treba umreti u istini. Jer umiranje je istina. Ko je taj što govori neistinom? Da li je i on jedno Ja, nalik na moje?

Nestvoreno stvara, stvoreno uništava, uništeno se divi postojanju. Voda je od svih počela najbolja jer je prozirna, i nema bolje samožrtve od pretvaranja telesnosti u prozirnost pomoću koje se svetlost kreće svuda i

Radoznao da preuzmeš sve što se prenosi njegovim velikim dlanom. Ali dlan se pokreće jednom malom rukom. Jer i u bogu i u smrti smo jednaki, ali nismo jednaki s bogom ni anđelima, pa i kad se u čitav svet pretvorimo, mi nismo

Ali mi moramo vratiti svakom svoje, kao što smo i dobili, i dodati nerukotvorene poklone. Jer smo i postali od viška koji je zavrteo čigru naše telesnosti, pa ćemo njeno obrtanje i zvuk i senku vratiti, i nikome

koji jednom čuše odozgo a sad ga više ne razumeju ali ponavljaju litanija drevnog uzdisanja kao lek koji više ne leči jer niko ne zna da ga spravlja a ipak dok je bivšeg leka Biće i budućeg zdravlja.

Tu je i Rakovica. Mesec ih drži odostrag a svaka se raduje da padne u taj ponor jer naši su ponori divni u njima se pitaju Sloveni za zdravlje i za pravdu i ko će kad da se rodi i da l su dovoljno

sivo i gnjilo il skamenjeno pa zvoni i slaže se u smetove slova i u krike porodilje pa se na mrazu sve spaja u slike jer ploda više nema u blizini vizantijskog ideala složile se slike u lažne vidike i fosfor svetluca u smeću ko svici

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Šta imaš tu da ispituješ? VIDA: Pa da vidiš, Simka, pravo da ti kažem i treba ispitati. Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo kraj tolikih nas, koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas dočekuje i da

AGATON: A misliš ti da ja nisam raspitivao? TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali. AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četrdeset dana. Brojim svaki dan na prste, a noću sve sanjam neke cifre sa pet nula.

Evo ja, na primer, ja ne mogu da čekam. I da hoću, ne mogu. AGATON: E, boga mi ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti pokojnik nije samo onako kazao, nego je to

” SVI (negoduju). AGATON: I advokat, lepo, sve popisao, zapečatio, a ovu kuću predao na čuvanje tetki, jer je pokojnikova želja bila da mu se ne zatvori kuća. VIDA: Ama, reci ti meni, prijatelj-Agatone, kakva je to tetka?

Pokojnik nije voleo da mu se dođe. GINA: Nije trpeo familiju. SARKA: A tetku trpeo. TRIFUN: Pa trpeo, dabome, jer mu nije rod.

TANASIJE: Pa dobro, de, ne moramo se baš odvajati. AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi. SVI (se priberu oko njega). AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! (Soba u kojoj su.

(Soba u kojoj su.) Ovo mu dođe kao neko predsoblje, a nije predsoblje. Više mu dođe kao soba, ali nije za spavanje, jer je prolazak. Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice.) Gore je pokojnik i umro.

DANICA: Šta da rešim? MIĆA: Pa to, da ostanete u stanu. Zašto ne? Za vas bi to bilo vrlo ugodno, jer ste se, izvesno, već navikli na taj stan, a za mene, pravo da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo prijatno, imati u

DANICA (iznenađena): Tako? A zašto samo dotle? MIĆA: Jer, bojati se, moja bi žena mogla biti ljubomorna. Pa da, to bi bilo sasvim opravdano? DANICA: Opravdano?

DANICA: O, košta vrlo skupo. ADVOKAT: ? ? ? DANICA: Košta me uniženja. ADVOKAT: Vređaju vas? DANICA: Ne, jer se ja i ne obzirem na njihova podmigivanja, šaputanja i njihove omalovažavajuće poglede...

ADVOKAT: Dobro ste ipak učinili što ste se uzdržali, jer najzad, šta znate, možda taj čovek nije time hteo da vas vređa. DANICA: Ali kako?

ADVOKAT: Verujte ne, čak kad bih tu devojku i voleo, jer sam uveren da bi ona uvek sumnjala u čistotu mojih pobuda. DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Upakovao sam što mi je najpotrebnije i legao. Majka je ostala da mi u toku noći spremi za jelo. Jer ko zna koliko ću putovati, a sad je teško ma šta kupovati na stanicama. Otac me probudio.

— Za ovaj momenat ti praštam, jer si nov i još se nisi svikao. Ali odsad upamti: kad polaziš od starešine, onda salutiraš, okreneš se nalevo-krug u

Tešio sam se da i sav taj narod mora isto onako ćutati preda mnom, kao što sam i ja jutros pred komandirom... Jer ja nosim dve zvezdice i tu pogovora nema. Mamuze su zveckale, sablja je tandrkala o rogobatnu kaldrmu i ja sam se prsio.

On i ne krije takve svoje podvige, jer je radio, upravo krao, za svoju jedinicu i bio čvrsto uveren da radi za opšte dobro...

Zaustavio se preda mnom, primio ravnodušno raport, jer je znao unapred šta ću mu reći. Pošto mi lako otpozdravi, pozdravio je odsečno vojnike.

Svi skinuli šajkače i brišu znoj. Ali ljudi su još zabrinuti i ćutljivi kao da su u iščekivanju neke nemani, jer tek sada nastaje ono što je glavno ovoga dana. Očekuje se smotra koju vrši komandant diviziona.

Jeste li razumeli?... Na svoja mesta! Kroz bateriju se proneo glas da ćemo večeras krenuti, jer su posilni pričali kako je naređeno da njihovi oficiri moraju večeras biti u kasarni tačno u osam časova.

„Srednji, teraj levaka!“... „Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!“ — i uvek su pogledali ispod oka da li to čuje komandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno.

Samo zveckaju lanci i konji ržu. Ali tada zasvira „povečerje“. Komandir naredi da se ponovo razapnu šatori, jer je pokret odložen. Ljudi se primiriše. Onda potporučnik Aleksandar pozva vođe odeljenja. Pred njim je škiljio fenjer.

Taj jezivi tutanj izaziva nelagodna osećanja, čudan nemir i krvave vizije... Jer svaki taj pucanj donosi možda smrt i ljudi sada u samrtnome ropcu umiru. Svejedno, naši ili njihovi, tek ljudi su.

A mi idemo baš tamo... Mučno je stanje iščekivanja. Svi su nekako setni, a oni što ostaju i nespokojni, jer ne znaju šta im donosi sutrašnji dan... Žene se krste i mole za spas svojih koji su tamo. Sada smo pred bojištem.

Kada pređosmo bateriju, vojnici veselo razgovaraju. Kao da je onaj pritajeni kult prema moćnoj carevini potamneo, jer su ljudi videli kako carski vojnici povijaju kičmu, a onaj čelik leži nemoćno u prašini. — Znaš... nema tu šta...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti. Podiže oči na nju i — prođe ga prijatna jeza svega...

Gojko se usudi da je pogleda, ali se odmah trže i obori oči, jer oseti na sebi njen vatreni pogled. — Videćete, nastavi ona, u školi nemaju ništa: u prvom razredu ni table, ni

— Eto... vidite kako to ide, odgovori joj on, gledajući je pravo u oči, jer ona razgledaše upisnicu. Gledaćemo... Ona iziđe u dvorište.

Ona pocrvene i zbuni se, a žene počeše zapevati: stadoše bogoraditi da im ispiše dete, jer su inokosne, pa im nema ko pomagati u radu. Neke se zaklinju da im je to dete jedina muška glava i svečar u kući...

Jadnice !«... Beše joj žao ovih glupih šireta — žena, jer ona ne poznavaše njihovo stanje ni namere. Ona im odgovori prijateljski: — Vaši ljudi tamo upisuju...

pored stola, za kojim se vrši upis i slušajući preklinjanja jednog mlađeg čoveka i molbe da mu se dete ne uzima u školu, jer to mu je najstariji, pa je taman stigao za poslugu.

Gojku se razvedri lice; sa najvećim zadovoljstvom uze on jedan leskovak, što stajaše prislonjen uz duvar, jer se uverio da ga mrze orlovički psi.

No ništa, bar ću sa te strane biti mirna, jer i njih ima svakojakih.« — Izvinite, molim vas, ali znate: nas novake sve interesuje, obrte mu se ona, gledajući u

— Ha-ha-ha... Pa to su najobičnije pojave u školi ; To već ne sme nikako da vas ljuti, jer će vam se ponavljati onoliko puta koliko imate časova rada u školi. — Mora, bratiću!... nastavi Stojan sa kućnjeg praga.

— Da, sad počinjem. — Kolegu ćete imati dobrog, za to vam jamčim. Mi smo ga u školi zvali mlâdom, jer se sve nekog belaja stidi... Eno ga, vidite, zacrveneo se pa obara oči. Još da mu nije ove guste bradurine, — zlo!

Velimir se smejaše i radi sebe, što bejaše veoma raspoložen i naročito radi Gojka: da mu pomogne nameru, jer je već uvideo kud ovaj smera. — E sad ako hoćete da se malo prođemo, i bar da me tom prilikom ispratite, reče gost.

vrd tamo amo, pa ništa... Ali ne ide, badava, znam ja sebe«. I on se skoro glasno nasmeja, jer predstavi sebe kako bi izgledao, kad bi odjednom stao obletati oko Ljubice i udvarati joj se kao kakav okretan kavaljer.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ 54. Bosioče, bosioče, u širinu rasti; Jer će doći, bosioče, starog svata vlasti, Pa će mi te, bosioče, mlada potrgati Oštrom đordom, bosioče, po b’jelu

“ 121. Srdo moja, ne srdi se na me! Jer ako se ja rasrdim na te, Sva nas Bosna pomirit’ ne može, Ni sva Bosna, ni Ercegovina! 122. Ah, moja vodo studena!

prsten, momče, moj te rod ne ljubi, Ni otac, ni majka, ni brat, ni sestrica; Al’ me nemoj, momče, na glas iznositi, Jer sam ja sirota nesretna devojka: Ja bosiljak sijem, meni pelen niče. Oj pelen, pelenče, moje gorko cveće!

Meti dvore, da praha nejmade, Loži vatru, da dima nejmade, Nosi vodu, da trunja nejmade, Jer ja nejmam sina neg’ jednoga, Nemoj ludo izgubiti glavu.

hoćeđ brat’ bosiljak, dođi u podne, U po dana svaki cvijet l’jepo Miriše; Ako l’ hoćeš maru ljubit’, dođi doveče, Jer u veče svaka draga sama uzdiše.“ 156. Oj devojko, pitoma ružice! Kad si rasla, na što si gledala?

“ 164. “Kraju, kraju, moj mrnaru!“ “Ne mogu ti kraju doći, Jer mi barka vesla nema.“ Ma mu veli đevojčica: “Ja ću tebe vesla dati, B’jele ruke đevojčine.

Neg’ mi kraju, m oj mrnaru!“ “Ne mogu ti kraju doći, Jer mi barka jedra nema.“ “Ja ću tebe jedro dati — B’jele skute đevojčine.“ 165.

se mlado probudi, Naranču stade proklinjat: “Narančo, Vojko, nevojko, Ti puno cv’jeta ćetala, A malo roda rodila! Jer mi se ne daš naspati Malahnim čedom na ruci?“ 217.

svakom je po ruža rumena: Jednu dajte mojoj miloj majki, Nek kupuje pšenicu bjelicu, Nek se rani i oda zla brani, Jer je sinak doraniti neće; Jer je sinak pogubio glavu U gorici, niže Temišvara!

dajte mojoj miloj majki, Nek kupuje pšenicu bjelicu, Nek se rani i oda zla brani, Jer je sinak doraniti neće; Jer je sinak pogubio glavu U gorici, niže Temišvara!

Drugu dajte mojoj vjernoj ljubi, Nek kupuje srebrnu kašiku, Nek večera, nek mene ne čeka, Jer me nigda dočekati neće!

Treću dajte mojoj miloj seki, Nek kupuje svilu i kadifu, Nek s’ udaje kuda joj je drago, Jer je bratac udavati neće, Jer je bratac pogubio glavu! 230. Sunce mi se krajem vije, lado le, mile!

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

GINA: Otkud ti znaš kako mi je? DARA: Zato smo i dotrčale odmah, jer znamo da je tebi sada najteže! GINA: Meni najteže? TOMANIJA: Pa zar ti još ne znaš? GINA: Šta ne znam?

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

O rode blagosloven bol. Slavu sam pevo mira svetog, koje toči ubica ohol. Tebe o rode jer veseo mreš, a smrt je samo čast, gusle ne daju da za život zreš, za služinsku počast.

plam, bludan i stidan od dara skrivenog pod srcem sred nedara: ja otac biću tužan, što ne ubih, ja otac biću tužan, jer ljubljah, što nisam više krvav i sam. PORTRE Duša ti je raskidana, čista, bolna, bleda kao lica ruskih nihilistkinja.

Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi, i otvara oči, pune tame, u zori, bol neizmeran pade mu na grudi. Jer svemu na svetu beše utehe. Svim mislima, za sve junake, i grehe.

Jedine drage pred kojom klečim, jer na njoj ne mogu ni moje bludne gorke oči nevesele da ostave traga. ŠALA Još sam ja veseo mada se nećeš udati za mene.

Prijatelj moj mesec neveseo, u strasne noći majske, golicave bestidne rajske pesmice, jer si ma časak samo draga jednog popca bila u travi. I kad tada ostanete nasamo imaće tvoj mužić grdnih muka.

I da je u nama pre uranka zamirisao bagrem beo. Slučajno se setih neveseo, jer volim: da sklopim oči i ćutim. Kad bagrem dogodine zamiriše, ko zna gde ću biti.

Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Smešeći se počast bih šinuo i tiho rekao: Jer sam muško. Posle da je godinama tuda nema.

Da me zapita meko, ko kad bi leptir šuško: Što si uvek tužan? Ja bih mačem počast šinuo i tiho reko: Jer sam muško. Jedne lepe jesenje zore rujne, da me na izdanku nađe, pod kikotom truba.

telom, golim, i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi, pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva, u izmoždene grudi, jer se, u proleću, sve to opet zbiva, svuda, gde ja volim. I, tako, bez reči, duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.

I, tako, bez reči, duh će moj sve tuđe smrti da zaleči. I, tako, bez traga, rasuće mi ruka živa tela mojih draga. Jer ljubav će moja pomešati, tajno, po svetu, sve potoke, i zore, i, spustiti na život, vedro, i beskrajno, i kod nas,

I njoj me mati dojila, od prvoga plača? Ljubičasti Šar zna koliko sam se stideo, jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

On je putovao do Rusije. Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri seljaka, da su ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali Mesić. Kalcan se nije udavio.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

plačući, splela venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u grob polagali — i te su ruže bile crvene, jer belih ruža nije bilo. A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo.

Ali je već onda, u telu prvoga čoveka, bila žaoka smrti, jer je prah od kog je čovek stvoren bio u rukama Anđela smrti. Telo je čovekovo bilo smrtno. Prvi je čovek živeo i umro.

Zbog razbijenog krčaga!... No vidim da te je gnev malo prošao, jer se, valjda, tešiš time da je možda i dobro što ti se krčag razbio, te sad nećeš imati više ništa što bi ti moglo dati

Nastade tišina, nemo čuđenje i tih, bojažljiv šapat; nestade gnevne vatre s uzbuđenih lica, jer sa mirisom koji se razlivaše iz čaše grdnoga krina kao medena struja a koju ljudi lakomo srkahu dišući duboko — uđe im

Car skoči pa stade da kija, ali mušica ne iziđe iz nosa. Ceo se dvor uplaši, jer je car počeo tako strašno kijati da se lišće na drvetu treslo a ptice se rasplašile.

Starac se poplaši. On se dugo kolebao da li da se odazove tom pozivu i molio se Bogu da ga on uputi šta da čini, jer je voleo pustinjski život pa mu je teško bilo da ga napusti.

A kad bi u crkvi govorio reč Božju, sav bi narod padao na kolena i plakao, jer mu reč beše silna. Car je mrzeo ovoga starca, ali, zbog naroda, nije smeo da pokazuje svoju mržnju.

“ Tako je mislio i osećao car. Ali to se bunila savest careva, a narod nije mislio na bunu; jer je tuvio reč starčevu: da treba da budu krotki i trpeljivi, bez roptanja, a ako im se čini nasilje i nepravda, za to će

— molio ga je car skoro kroz suze. Onda mu starac reče: — Ne mučim ja tebe, care, nego ti mučiš mene; jer ja, care, ne smem primiti novac u kom je sirotinjska krv. Car zadrhta. — Krv?! — promuca on.

Car htede otvoriti usta da nešto rekne, ali mu se vilice stegoše a zubi cvokotahu jer se sećaše kako je došao do tolikog blaga. On nije mogao ništa da kaže. nego se samo tresao.

Ustani! Ozepšćeš... Siroče: Nije mi zima... Radnik: (odlazeći) Nije joj zima... ne oseća! Parče leda ne oseća studen, jer je i samo studeno... (prođe). Gospodin: (u prolazu) A šta ti tu radiš? Siroče: Obuvam se...

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

(šta li mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju, uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici

Ali, prosta krv moja, jer će ti zraci slobode obasjati tebe, sine moj; obasjaće vas, decu našu. Pođi, sinko, poljubi tu svetu zemlju kad nogom

Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. ,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i sjajnom prošlošću“ — pomislim, ali me ribar čudnim odgovorima na moja pitanja

Jedan mi reče da ga je njegov ministar odlikovao za retke zasluge i požrtvovanja prema otadžbini, jer je rukovao mnogim državnim novcem punu godinu dana, a u kasi je, pri pregledu, nađeno samo dve hiljade dinara manje nego

„Pravo je“, govorilo se, „jer je mogao sve upropastiti, ali mu plemenitost i rodoljublje nije dalo da to učini.“ Jedan je odlikovan što je mesec dana

— Što se tuku? — pitam. — Pa naredba je takva da se svi škandali vrše tu, pred očima policije; jer, znate kako je! Gde bi šef i ostali činovnici klancali po budžacima. Ovako je lakše za nas, i preglednije.

— Ja ću tebe u zatvor, jer ti si izazvao tolike škandale na nenadležnom mestu i uznemirio ceo grad tvojom glupošću.

u zloj nameri proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao

dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas: — Gospodin ministar ne može primati nikoga, jer je prilegao na divan da malo prospava!

je izučavao šumarstvo, a sada rado čita članke o stočarstvu; i kako misli da nabavi nekoliko krava i da gaji telad, jer tu može da su dobri prihodi. — Na kom jeziku najviše čitate? — upitam. — Pa, na našem jeziku.

Ja sam doktor prava, ali to krijem i ne smem nikom reći: jer kad bi ministar doznao, ne bih dobio službu. Jedan moj drug, takođe školovan, morao je, da bi dobio službu, podneti

toga sam zapamtio samo kako je pre nekoliko godina držao prvi hotel u nekoj palanci i kako je stradao zbog politike, jer je oštećen sa nekoliko stotina dinara; ali je odmah posle mesec dana, kad dođoše na vladu njegovi ludi, dobio dobre

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Kola prolaze, a za njima i goveda jure u potes. Širga ostavio junicu, pa trči na potok da stigne pre Divonje, jer posle mora čekati dok se sve krave ne izrede i napiju koje Divonja revnosno čuva...

A tamo, preko puta u zobištu, stoji dobar bik. Odvojio se od svog društva, jer vidi u drugom čoporu dosta lepih i gojaznih krava.

Junci i jalovci primiču se bliže, da se nađu u nuždi svome ratoborcu; oni i ne sumnjaju u njegov uspeh jer je svaki od njih oprobao moć njegovih rogova... No gle, Vidronja sve više uzmiče, što to!...

To je najbolji gazda u drugom selu, koje spada u našu opštinu. Kod njega je svakad najbolje komišanje, jer se slegne više od po sela, pa plane sav kukuruz za noć. Pavle ide napred, a kulaš polako kaska za njim.

ne znamo.... pa kako ćemo, muca Anđa. Mi same nećemo dok nam on ne kaže. — Pa 'ajde, 'ajd', i mene, velim ja, jer vidim da o meni govore. — 'Oćemo mi, al' ti nam kaži ime. — E, Boga mi, to ne znam.

Pa kako je strašno to nastupanje ponoći na selu!... Tada se obično sve, sve što je živo, utiša, jer sva živina hoće sna, a ponoćni je san najslađi.

U to doba i povetarac staje, jer se i on boji da luta po poljima i šumama tako kasno. Prvo otpočne šaptati gusto bučje sa visokim grmovima...

Grlo mu se suši, a on ne sme ni da se nakašlje, boli ga jedna strana, on ne sme ni da mrdne — jer je strašna ponoć...

Ali on zna da ga ne može ubiti. I da mu dođe na pušku, on zna da neće pucati, jer neće smeti. Znajući to, on se, za ovaj mah, zadovoljava samim planovima, koje mu stvara njegova mašta...

Danas ćemo sigurno naići na njega. Pa pazite: za Despića dvesta, a za Madžara — sto!... Svi se zgledaše, jer nisu znali da je ucena povišena. Kapetan produži: — Ima li koji iz vojske? Pokazaše mu Đokića i Ljubišu.

Najzad se reši da čita po redu, pa dokle dođe. Zaveri se u sebi da ne prevrće listove u napred iz ljubopitstva, jer mu to najviše smeta i plaši ga. Tako je sedeo nad knjigom i čitao celo pola dana.

« pomisli u sebi. — »O Justinijanu. To je veoma lako i zanimljivo...« — »Ah!...« uzviknu glasno, jer se beše setio noćašnjeg sna. »To je sigurno predskazanje!...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: Preskoči i Englesku. Vidi-der ti tamo, u dnevnim vestima: da nije ko od bivših ministara išao u dvor, jer, znaš, čim bivši ministri počnu da idu u dvor, onda znaj da će biti krize!

A to još ovde i biva, ali tamo... JOVICA: Pa onda ne znam koga bi? JEVREM (podozrivo): Ne znam ni ja. JOVICA: Jer tu treba naći čoveka, ali takvog da mu se ne vuče rep. A gde ti je danas takav?

XVI PAVKA, PREĐAŠNjI PAVKA (izlazi iz sobe): Jevreme... da te pripitam. JEVREM: Nemoj, molim te, da me pitaš, jer nisam ni za kakvo pitanje! PAVKA: Žena izišla s farbom na sredu. JEVREM: Ama koj' izišao s farbom na sredu?

Pa onda, molim te, ja moram grditi opozicionog kandidata, jer kako ću drukče da obaveštavam narod ako ne grdim protivnika? SPIRA: To jest! JEVREM: A i on će mene da grdi.

IVKOVIĆ: Priznajem da je neprijatno, pa ipak može biti i zanimljivo, jer ko bilo da pobedi, iz vaše kuće ide jedan poslanik u Beograd. DANICA: Da, ali on vas grdi.

Ne kažem da su to bogzna kakve krivice, jer bolesnici i inače imaju rđave stomake, pa im je svejedno je li zdravo ili smrdljivo meso; ali zakon može tebe da uvrne

da izađe plakat pa da kaže bogzna šta ružno o meni, a može tako isto da izađe plakat pa da kaže nešto ružno za zeta. Jer kako može da se agituje ako se za protivnika ne iznese nešto ružno? Pa...

) Braćo! Hvala vam na izrazima poverenja, koje mi je utoliko dragocenije jer stojim pred ozbiljnim zadaćama i teškim dužnostima.

JEVREM: Protiv vlade? Ja protiv vlade? Zar te nije sramota u oči da me pogledaš? IVKOVIĆ: Nije me sramota, jer sam kazao istinu. JEVREM: To što si pljunuo, odmah da poližeš! Telegrafski da poližeš. Ja ću da platim depešu, inače...

SPIRA: Molim te, ženo, valjda toliko umem... SPIRINICA: Pusti ti samo mene, a ti ćuti, jer ti kad počneš... (Zalaze iza kulise prepirući se.) XI JOVICA, IVKOVIĆ JOVICA (ulazi kod Ivkovića): Dobro veče!

SPIRA: Pa ovoga što ti je do sada bio verenik. DANICA (iznenađeno): Kako dosad? SPIRINICA: Pa dosad dabome, jer sad više nije. SPIRA: Ti reci jasno: nije više, jer je Jevrem sve prekinuo. SPIRINICA: Pa to sam i htela da kažem.

DANICA (iznenađeno): Kako dosad? SPIRINICA: Pa dosad dabome, jer sad više nije. SPIRA: Ti reci jasno: nije više, jer je Jevrem sve prekinuo. SPIRINICA: Pa to sam i htela da kažem. SPIRA: Htela si, al' nisi kazala.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Prezime mu ne morate znati jer je on u književnosti, pišući strahovito mnoge dopise i takozvana Seljačka pisma, poznat mnogo bolje pod raznim

za svoje psevdonime i čuvena ženska imena kao: Lujze Mišel, Vjere Zasulićeve, Sofije Perovske i još mnogih drugih, jer ko bi ih sve zapamtio.

ne boji se »Sibira« ni u kojoj formi; bori se, pobeđuje, biva pobeđen, ganjan, ali on to sve stojički snosi, jer neće da je manji i da je postidan među braćom.

— reče Sreta ližući grozničavo svoje suve usnice i uvrćući nestrpljivo svoju retku a dugu broćastu bradu (jer brkova skoro nije ni imao, tako da je izdaleka izgledao sa onom retkom i podužom bradom; a bez brkova, kao kakav

Ne smeš ni za živu glavu stupiti u polemiku s njim ni oko čega, jer će te zasuti i zatrpati masom citata, da ćeš se pokajati odmah.

Oseća svet da je kriv pa bega kud zna, jer od deset poslatih dopisa tek jedan i dva ako se štampaju. Pošto se izlarma u redakciji, on se digne da traži one

« Ili mu kažu da nisu smeli, jer bi ih oglobili sa pet-šest hiljada dinara, ili bi čak neko iz redakcije zbog toga dopisa — koji je oštro i

Najpre uzede neke dve ili tri knjige, i zavarav oči famulusu, ćušnu ih u slamnjaču (koju je tu zatekao, jer je kao školska svojina i inventarisana bila).

Među njima beše, naravno na prvom mestu, Narodni učitelj. Jer kao što se za Aleksandra Velikog priča u istoriji da je vazda sa sobom Omira nosio i pod glavu (jastuk) ga metao i

Čitao Sreta pa zadremao (jer se duh može umoriti kao i telo), a knjiga mu ispala iz ruku pa pala ili u krevet ili pod krevet.

Bajonetima se sve može, samo se ne može na njima sedeti! Aaaa... ovaj... a što da ga se boje? — Jer on je, znaš, malo, onako... starinski čovjek. Kod njega ti nema mnogo. Ne da on da rogovi prođu mimo uši.

Malo zbori, ali što naredi, to mora da bude ka’ na tetiku! Tako je kazao da će da radi još kad su ga ono okmetili; jer, znaš, on im se nije nametao, nego je »pod moral« došao; jedva su ga namolili! Nikako nije ćeo!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

A mogao je, s punim pravom... Rastao bi se Žuća s glavom, Ili bi u nogu ostao ranjen; Jer van obeleženog mesta psima Kao i ljudima Prelaz je najstrože zabranjen!

E, Dimitrije, moj Dimitrije, Uzorito je tvoje žitije! BALADA O OBUĆARIMA-KRPAMA Volim obućarske radnje, jer mirišu Po uštavljenoj koži, po imalinu i po ćirišu; I volim stare obućare — u Beogradu ih zovu krpe — Koji se

— A međ usnama mu, stalno, po sedam-osam eksera, Jer pendže kad se ukiva nema radnje potpune Dok se svaki klinac ne oliže i ne opljune! Toliko ozbiljnosti!

Pisci? — Kočijaši koji su se u mraku raspričali! Amerikanci? Valja: Američani. Jer nije Likanci nego Ličani! Ličanin može postati Američanin, ali stranac Ako se i naseli u Lici, neće biti Likanac!

A uz put ga, kivnog (kivnog, jer po strani je) Muči i svrabež zvan knjigopisanije. Iz daljih vremena? Treba: iz drevnih, ili davnih.

Treba sav svet, a čitav je neokrnjeni lonac. Mimo celog sveta ponaša se današnja mladež. Bolje: mimo ceo svet, jer mimo voli četvrti padež! Željpoh, Autoprevoz, Šverckomerc: pravi panađur!

jutra, u osvit, kad se Zvezde povuku i Mesec zgasne, Aksa obiđe svoje imanje, Prošeta, spokojno, u razdanje, Jer u to doba spavaju svi — Lovci i lisice, ljudi i psi — I to su časovi kad livada Njemu, i samo njemu, pripada.

— Aoj zeče, oj baksuze Zašto roniš tolke suze? A zec meni na to reče: — Plačem, jer se bliži veče Pa mi valja noć provesti Sam samcat, na hladnoj cesti.

Nad životom plačem našim, Plačem jer se mnogo plašim Strepim, drhtim sav, iznutra, A što? Zato, da bih sutra Živeo u istom strahu: Strepnja mi je već u

” „U Mokronog, Bor, Šentilj!” (Ti cilj izaberi, rimo!) „Kud bilo, u šir il u dilj, Gore, dole, pokraj, mimo, Napred, jer je napred cilj!” „E zeče, moj ludi zeče”, Kornjača mu na to reče, „Za tu priču, po Ezopu, Ja sam trkač nepodesan!

Jutros, od Surčina do Vrčina, Grakće raspadnuta pomrčina — Vrane, ko narikače iznad raka, Crne su jer su pune mraka.

Al čini mi se da znam šta mu je: Zaljubljen je, tako mi Boga, Iako ni sam ne znam u koga! Jer ima negde jedna mačka, Svetla i dobra ko igračka, Sa očima ko dva maslačka, Ah, tako lomna, i slabačka, Čista ko ljubav

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Za njih se vezuju mnoge urođeničke legende, kao n. pr. to da one čuju kad se na obali govori, jer za to imaju dugačke uši.

U jesen i zimi tih sitnih larvi sasvim nestaje, jer su se one, rođene u proleće, dotle već uspele na visinu do 50 metara nad morskom površinom I odatle morskim strujama

topla struja sukobljava sa hladnom, nastaje, usled nagle promene temperature vode, propast sićušnih organizama u masi, jer se i jedna i druga struja odlikuju naročitim svojim planktonom, koji traži naročitu temperaturu kao svoj životni uslov.

kao i oni na ušćima reka, od uvek su dobro poznavali te sićušne zmijolike ribice i hvatali ih u velikim količinama, jer se u nekim primorskim mestima one smatraju kao izvrsna hrana.

Zato jegulja nema ni u rekama što utiču u pomenuta mora, jer bi one, pre no što uđu u te reke, morale proći kroz mora u kojima za njih nema uslova za život.

Kad se priđe toj oblasti, svaki se trag gubi, jer se jegulja odatle gubi u okeanskim dubinama, spuštajući se postepeno u ove i upućujući se mestu gde će se obaviti

sa vodom Sueckog kanala koja je nesavladljiva prepona da se mogu među sobom mešati organizmi dva mora vezana kanalom, jer organizmi ne mogu prolaziti kroz takvu vodu.

Sa povećavanjem dubine sve više nestaje onih vrsta riba što se hrane biljnom hranom, jer je takva hrana sve ređa; sve je više onih koje se hrane animalnom hranom.

A to se nije moglo pripisati nepovoljnoj temperaturi, jer ova i na dubinama većim od 300 metara nije spadala ispod 10˚ S.

te vrste preudešen omanji parni brod »Travaіlleur«, sa točkovima i jedrilima, dosta nepouzdan na morskim burama, jer je dotle već dosta dugo služio.

A velike industriske ribarske mreže nisu za tako velike dubine, jer su komplikovane pa ih jake podmorske struje u tim dubinama lako izokrenu, prevrnu, i kesu što treba da guta ribu na

Oni se, uostalom, nisu spuštali do same dubine na kojoj se nalazi plodište jegulja, jer se ovo nalazi ispod hiljadu i više metara dubine.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

niti me jarošću tvojom, Vladiko, obliči u čas dolaska mojega, niti me gnevom tvojim kazni u dan dolaska tvojega, jer pređe suda tvojega, Gospode, osuđena sam savešću mojom, nijedne nade spasenja nema u meni ako milosrđe tvoje ne pobedi

ni malo ovo prinošenje ne odgurni, koje prinosim svetom hramu prečiste tvoje matere i nade moje Bogorodice hilandarske, jer primih veru udovičinu što ti prinese dve cete, Gospode, te tako i ja prinesoh ovo, nedostojna raba tvoja, o Vladičice,

Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda koja si sirota ostavio prelaskom tvojim, jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom, mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda i u mnogim mukama život provode,

Tugom su mnogom združena voljena ti čeda, jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku i tvoja dobra u zaborav staviše, o mučeniče.

ti, moli pobeditelja Boga da pobedu podari voljenim ti čedima, knezu Stefanu i Vuku, za nevidljive i vidljive neprijatelje, jer ako pomoć primimo s Bogom, tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.

Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnoga ih uračunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči, već koliko je moguće malome mi razumu, pa zato imale nagrade čekam.

mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu mene u tuđini ishranjivao jesi izobilno, te sada te molim oboje: da Me ishraniš i da utišaš buru ljutu

Rakić, Milan - PESME

O, zaboravi ljubav, patnje, trude, Otvori dušu i oči ti bodre I dugo gledaj te planine modre. Jer tu je spas, i uteha, i nada, Mi ćemo, slabi, prevrnuti verom, Idolu drugom, bez suza i jada, Predaćemo se i rečju i

Bezbrojna su usta rekla da te ljube, I umukla zatim, da nikada više Ne prozbore reči ni nežne ni grube, Jer tebi rečena reč — sve druge briše!

PRIZIV Pomeni me u molitvama tvojim Kad sunce pada za daleke gore. Jer znaj da mene kobne misli more, I da se, kao slabo dete, bojim.

Ja drhtim i strepim, Da li ste ma gdegod, krivi ili pravi, U stranama crnim ili večno lepim. Jer vas nikad nema u danima tuge, Kad nam srca strepe i sudbe se plaše, Da nam date, dobre nekadanje druge, Sve milosne

Daj mi usta tvoja, daj mogućnost tajnu! Jer osećam stalno raspadanje bića, I dok pokraj mene mre priroda mlada, Nečujno, u samom početku razvića, I crnom ravnicom

Tajno otkrovenje kobi što se krije I zlurado vreba sva stvorenja živa! Moj rođeni život tuđ mi sada biva, Jer šta ja pamtim, nikad bilo nije!

Sad, u noći zvezda i meseca pune, Usamljen i tužan, oborene glave, Koračam lagano pun slutnje i strave, Jer znam da u mome srcu nešto trune.

Po predelu mračnom, sjajnom, toplom, lednom, I s očima punim planina i reka Da proživim život u trenutku jednom! Jer moja je duša silom duvna seda Što međ četir zida vek provodi zao, Nekorisna, suha, besplodna, i bleda, Nit̓ je koga

A sudbina će zato da me smrvi, I osvetničko vreme da me zgazi, Jer sam van njega, uzavrele krvi, I ne koračam po utrtoj stazi.

Niko neće znati Da nekad besmo prvi, premda mali, Kolenu našem da smo, kao mati, Nov jezik s novim osećajem dali. Jer Bog je tako hteo da nas stvori U doba kad se monotono živi, Kad dani nisu ni bolji ni gori, A ljudi mlaki, jednostavni,

Ali znam i uzrok zašto tako biva, Jer prošao nisam kroz života huku Sklopljenih očiju i skrštenih ruku: Kad srce zapišti, misao je kriva!

ljubim'', Niti ''dušo'', niti ''oči moje sjajne'', Niti praznom rečju i pokretom grubim Zbrisah draži nekazane tajne. Jer, ko snežna lava, u istome času Survaše se na me bol, tuga, i strava, Tajna strava koja u trenutku zasu Klice nove nade

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

A evo se, ljudi, okupljamo kâ svatovi pjani što se priča. To je vama doista sramota, jer je vama ponajbliže doći. TOMAŠ MARTINOVIĆ Nemoj, Vuče, i ostala braćo!

Kuku onoj duši zadovijek te je Ruži narok izgubila, te je dala Ružu za Kasana, zatvorila vilu u tavnicu, jer je Kasan bruka nevaljala.

Koga zove uz one glavice svako jutro kako zora sine? Ja mnim ga je doista dozvao, — jer mi nije lakši, što ću kriti, nego da mi navrh glave stoji.

Ja sam noćas grdan san vidio: sve oružje svoje u komate. Bez zla mi se obići ne može i bez neke bratske pogibije, jer kad god sam takvi san gledao, pripravljâ sam što mrcu trebuje. KNEZ ROGAN Mandušiću, što si neveseo?

Put mene se poosmjehnu princip, raspita me za naše krajeve, i šćah reći ljubi Crnogorce, jer spomenu sve redom bojeve đe su naši pomogli Mletkama.

Izlaz k nama, časa ne počasi, na tvojega krilata halata! Ne zaborav' sablje i miždraka i tvojega biča paklenoga, jer su Vlasi uši podignuli, da okupiš stoku u torinu.

Zabobonji, Starino Novače, svrh Klisure, kâ si naučio, jer su dinu uši zaglibile; probudi mu buhe u kožuhe. Ne pušt', Bajo, živa đavoljega; neka svati ne bŷde planine bez pitanja

Nauči me sve kako ću radit, i reče mi, duša mu prokleta: „Na tebe se niko stavit neće, jer ti često ideš među njima.

Ti si nejak, znaš li, u Crmnicu, a Turcima pred kućom Crmnica. Krivu kletvu na dom ne ponesi, jer je muka s Bogom ratovati!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Cele noći ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i četiri noćna stražara da dremaju, jer je on, taj Sofkin pramded, hadži Trifun, trgujući po najvećim gradovima i mešajući se sa najviđenijim ljudima, mogao,

I sve ću da mu kažem, čim dođe, videćeš ti! — završile su. I to je pomagalo, zastrašivalo, jer znalo se šta čeka toga. I zaista, čim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene, tetke, | strine.

Ponizno, sa strahom, ne smejući od veličine — jer takav im je veliki i strašan izgledao — ni da ga pogledaju, pozdravljale bi ga: — Dođe li, bato?

Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija u rodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku ma čime obradovao. Mnogo nije govorio nikada.

Sigurno je to bila ona, mati, jer zna on da, dok nije sina rodila, ona se živa nije čula. Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled

Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe da ga

I on je nekada bio mlad. Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. A što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv. Piju one čoveka!

I jedino na tom čivluku što bi se ko od njihovih muških mogao videti, a inače nigde, jer i njihov se sav život sastojao samo u raskošnom nošenju odela i neprekidnom trudu da se što duže živi.

Sve se to unapred spremalo i znalo šta sve mora biti, samo da je na dan slave sve onako kao što treba, jer se znalo da kod njih mora biti najlepše, te da se gosti, kad dođu, moraju zaprepašćivati, i da se posle po čitave

I u tome je bio jedini život tih njihovih muških, jer ceo ostali život, život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su

blaga, slatka, i pržena samo na maslu; nikako svinjskom mašću, pošto je to teško za stomak; pa onda, u načinu govora, jer usled jednakog druženja sa Grcima, Cin|carima i Turcima, svi su, pokraj stranog mekog izgovora, završavali rečenice sa

A i bojali se da ih ne uvrede, jer se znalo da, kad slučajno, i u najmanjem kakvom opštem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, da bi se ta nepažnja primila

Pandurović, Sima - PESME

i neuspeh vere, Otrovan mozak i srce prozuklo, Sram siromaštva što ga nemar pere I, nekad silno, uzdanje umuklo. Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju K’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju Možda na njenu

Jer južne zvezde, čini mi se, sjaju K’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna

mi se, sjaju K’o nad sudbom mi njene oči što su; Jer priroda će u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne

u tom čudnom kraju Možda na njenu mirisati kosu; Jer dane ove svršiti mi treba Predstavom živom sna mladosti moje; Jer Bog nam šalje utehu sa neba Kad sveta ovog potamne nam boje. U PROLAZU JUČE...

A naših srca jedan isti zvuk Beleži draži i vremena huk. Jer mi smo davno, verna draga, — je li? — Iskidali konce što nas vežu Za prostor, vreme, tonove i boje, — Lance života

— Iskidali konce što nas vežu Za prostor, vreme, tonove i boje, — Lance života što zveče i stežu, – Jer mi smo, možda, sami tako hteli, Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

majci, Jedinoj što za nas još utehe ima U današnjoj gruboj, bespoštednoj hajci Života, u borbi sred praha i dima. Jer prošlost je ono što nam uvek stvara Iluziju sreće i vidljivost jada, Što je uvek draga, kao majka stara, I kad cveće

I sada je drag Taj spomen, tako oživeo, setan; Izgleda da je trenut istovetan. Jer cveću i sad tepa vetrić blag, I miris spomena po zemlji se kreće K’o najlepši sjaj. I sad pada cveće...

Prespavao sam poslednje trenutke Boravka tvoga ovde. Pola sedam... Zamračio sam i sobu i kutke Duše, jer slab sam bio da se predam Mislima koji dube, kao pijuk, Nesrećno srce sećanjem iz mraka.

moja lepa, S nemarnom minom i osmehom lažnim, Dok se u meni staro srce cepa, S pogledom možda neprimetno vlažnim. Jer mi uvijamo šeretski i glupo Povorku misli, nadanja dalekog, Svu ljubav, čežnju, nadahnuće skupo U forme prostog

O, to je tajna, ta istina ljudi, Istina bića, zbog koje ne stoji Misao naša što za njome bludi, Kojoj je nose, jer ona postoji, Mirisni vetri, ćudljivi i ludi.

Da, misli, želja, snova neznan kraj Hoće li biti u grobu il’ van? Gde crvi mile, il’ gde cveta maj? Jer sve je, ipak, samo šaren san!

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

„Pomamio se!“ rekoše drugovi iza njega, jer oni ne bjehu čuli one riječi. „Pomamili smo se svi!“ viknu konte, okrenuv se živo i prišavši k svojima.

Otkad su Francuzi bili, slobodno je izvanjskom narodu da u grad ulazi...“ daljeg objašnjivanja nije trebalo jer u taj mah sunce iskoči, i rasprši maglu.

Nije šala toliki narod, taki pazar! Od principova vremena toga ne bi, jer bjehu mutna vremena, da se slabo i znalo kad je Božić a kamoli da ga je ko slavio!

Kalfe pospremahu hitno; ćepenci i vrata na nekijem dućanima pozatvaraše se već, jer trgovci, većinom pravoslavni, hitahu doma k djeci; gradski čistibaše metijahu ulice; psi i dokonjaci izmišljaše da se

nabrala obrve, pa premeće nešto po torbici; jadnica, kusur čini koliko je potrošila, jali da nije što zaboravila, jer će odgovarati, možda, svekrvi...

Glejte serdara. Velike li derte na srcu nosi!“ Primorci odoše svojim putem. Mi ćemo za serdarom, u Katunsku nahiju, jer nas pripovijetka naša tamo vodi.

Bile gdje i vazda, kod njegovijeh odsječenijeh krila, kod poginulijeh sinova! A danas više no obično, jer je red u pustoj kući badnjake prilagati!...

dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.

Curi na krilu sjeđaše muško djetešce od tri godine, golijeh nožica, jer na njemu ne bješe do košuljice. Dijete uhvatilo se rukama za njezina bujna njedra, a glavu prislonilo na njeno gr’oce, te

Toliko je bilo dosta; to kao da je bio znak, koji ženske očekivahu, jer one sad jedanak i u glas zakukaše sve tri. Ivana stade naricati za sinovima, Stane za braćom a Milica pominjaše samo

Ivana stade naricati za sinovima, Stane za braćom a Milica pominjaše samo djevera Šćepana, (jer, kao što je poznato, Crnogorka ne smije javno kukati za mužem) a razumije se da je dio — i to veći — svojih suza

Milica osta stojeći, držeći visoko luč. „Evo nas, serdaru, tvojijeh brata, da ti tugu iz kuće išćeramo, jer, bogami, niti nam je Božića ni veselja dok je tebi tako!

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

od njih tek potpuno i pravilno shvatamo uz potreban komentar, kad se objasni: ko ih, kad, kome i u kom smislu govori, jer ne samo od upotrebe, nego i od njene kamene zavisi razumevanje svih govornih izraza.

i sažete, jedre i pregnantne do te mere da se ne retko ima utisak kao da su to nepotpune, nedorečene rečenice, jer se ispušten deo kao poznat podrazumeva (Nema za Rajka kapa (u Stambolu); Ispalo (oko) koje zaplakalo; Zla godina

Brzalice mogu da budu i tako udešene da su vrlo rizične za brz izgovor, jer lako mogu da pređu ne samo u naopaku komičnu govornu omašku, nego i u nepristojnu i pornografsku reč.

(Ječam); Ide seljanka i nosi kotaricu sa dvadeset jaja; ispalo jedno; koliko joj je ostalo (Nijedno, jer ispalo je dno). Zagonetkama pitalicama trebalo bi pokloniti posebnu pažnju, više nego onim tzv.

Polako da ne pocepaš kapu (kaže se u podsmehu lenštini). Pravoga, bože! (Rekne se u šali kad grmi, jer se misli da su svi ljudi grešni, i da bog nijednoga neće ubiti ako stane pravoga tražiti).

— Smrti se ne boj, no zla čovjeka. O ZLU — Ne traži đavol čoveka, nego čovek đavola. — Ne zovi zla, jer i samo dohodi. — Zlo leti, a dobro puzi. — Ne jedu vuci meso po poruci. — Zle oči nikad dobro ne vide.

Ostavi me bez druga, rodiću ti za dva druga. — Kazao kukuruz, jer što se u kopanju ređi ostavi bolje rodi. Ukloni se ti mene a ja ću tebe, pa ću rodit’ i za tebe i za mene.

Ukloni se ti mene a ja ću tebe, pa ću rodit’ i za tebe i za mene. — Ovako je rekla loza lozi, jer što su ređe bolje rode. O ŽIVOTINjAMA Bješe mi ga davati dokle mogah žvatati.

Iza zime toplo, iza kiše sunce (biva). — Pripovijeda se da u moru ima nekakva tica, koja na ružnu vremenu pjeva (jer se nada lijepu), a na lijepu plače (jer se boji zla). Ja sam lanjski i onomlanjski!

— Pripovijeda se da u moru ima nekakva tica, koja na ružnu vremenu pjeva (jer se nada lijepu), a na lijepu plače (jer se boji zla). Ja sam lanjski i onomlanjski! — Kazao vrabac kad su ga pitali kako će prezimiti.

počevši bjegati kad je sa zemlje govorila kokošima, koje su bile na drvetu, da ne bježe od nje nego da siđu dolje, jer je mir između sviju životinja, pa joj pijevac rekao: „Eto i naših pasa đe idu i nose glasove od mira!

“ a đavo mu onda iz zida odgovori: „Anatemate tebe i tvojijeh đaka! jer to ni ja dosad nijesam viđeo!“ Iz (pre-)puna čanka nije greota odsrknuti (tj.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad tamo, ali se zapožarilo pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao.

” Čoban odgovori: „Ništa drugo ne ću, nego da mi daš nemušti jezik.” A car reče: „Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi odmah umro, nego išti drugo štagod hoćeš daću ti.

Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako kažeš komegod, odmah ćeš umreti.” | Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave

a dvorani kad vide šta učini, stanu mu govoriti da beži: „Beži, junače, kud te dvoje oči vode, dok nije došao zmaj, jer ćeš zlo proći ako te zateče.” A Stojša im odgovori: „Šta ja marim za vašega zmaja, neka dođe nek se najede zeca.

Onda im zmaj reče: „Idite i kažite mu nek mi ide iz dvora, jer ako mu dođem, ne će mu ni kost s košću ostati.” Dvorani iziđu na čardak k Stojši pa mu kažu šta veli zmaj, a Stojša se

” Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne uto | pi; a majstor mu odgovori: „Ne boj se ništa, nego skači.

Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što je.

Car ga primi i obeća se da će mu dati. Tako je onaj služio a devojka prsten nosila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten a noću lep momak, pak joj govorio: „Kad dođe vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke,

A zmija joj opet reče: „Idi mati, ne premišljaj ništa, jer znaš da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je baš car ne da, ne će ti glave uzeti.

Tebi sad valja poći za ovu zmijicu, jer on svašta ima bolje od nas.” Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu kćer te se venča s njome.

te ga traži, „pa sam” veli „došla pitati tvoga sina, ne bi li mi mogao on zanjga što kazati, nije li ga gde video, jer on preko svega sveta prelazi.

Mesečeva joj majka odgovori da se malo skloni za vrata, jer će sad doći mesec ljutit i umoran, i ona se skloni, kad ali eto ti meseca, kako dođe, nazva materi dobro jutro, pa joj

Sveti Sava - SABRANA DELA

110, 10) jer veliki apostol Pavle kaže: „Što oko ne vide niti uho ču, niti iziđe čoveku na srce, to spremi Bog onima koji ga ljube.

2, 9) Zato, slušajući ovo, svaki koji hoće spasti se treba da se podviže, da ide tesnim i žalosnim putem. (Mt. 7, 14) Jer put je kratak, braćo moja ljubljena, kojim tečemo. Dim je život naš, para, zemlja i prah.

da vam neće nedostati pregršt brašna niti čanak ulja, ako i moju, makar i grešnu molitvu, hoćete imati za pomoć sebi. Jer onaj koga ja ostavim po smrti svojoj u toj ćeliji, taj da boravi do kraja života svog nezamenjen ni od koga.

praznike treba da sačuvamo pojanje i noćno bdenje sećajući se reči koja kaže: „Bdite i molite se da ne padnete u napast, jer duh je bodar, a telo je nemoćno.“ (Mt. 26, 41; Mk.

“ (Mt. 26, 41; Mk. 14, 38) Zbog toga bdite, jer ćete u plodu trudova svojih uživati ako ovo ispunite, i blaženi ćete biti. Napisasmo ovaj ustav o pojanju i o jelu.

„uzimajući krst i posledujući Hristu delajući naučiti prezirati plotsko, a upodobiti se duhovnom bestelesnom delu, jer ovo je delo besmrtno.“ (Mt.

Uzmite na se igo moje i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem. I uzmite obraz moj na se, jer igo moje je dobro i breme moje je lako.“ (Mt.

Uzmite na se igo moje i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem. I uzmite obraz moj na se, jer igo moje je dobro i breme moje je lako.“ (Mt.

ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugom: „Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božijim naziva se, jer svet ovaj prolazi, a onaj koji čini volju Božiju ostaje u vekove.“ (I Jn.

ljubljena i duhovna braćo moja i oci, upodobimo se prekrasnim ovim trgovcima koji kupiše sebi predivnu ovu kupovinu, jer sva svoja imanja dadoše i kupiše jedini besceni biser Hrista. (Mt. 13, 45).

(Mt. 25, 1) Čuvajte sebe, o ljubimci moji, jer se bojim i treptim i strah me hvata da neko od vas ne ostane van dveri kao i pet devojaka, i da strašan i grdan

“ (Jak. 1, 2-4) „Jer blažen je muž koji pretrpi napast, jer će, kada bude iskušan, primiti venac života, koji spremi Gospod onima koji ga

Stanković, Borisav - JOVČA

Neka spava, neka se odmara. Ama, da nije ona bolovala, bila bolesna, a ti me sad lažeš, kriješ? Jer, snevao sam je, toliko puta sam je snevao, pa sam se bojao...

niti bi još smela da mi sada tu... ne bi, jer bi otišla i ti kuda su otišle i one druge, njihne matere. Ali, ovako, nu mi ti rodi, njena mati postade, i veza mi ruke..

MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće. Veli: što ću i ja tamo? Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika... ANĐA Nemoj Mito, nemoj odmah na njega.

Ne smem svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo

Ne smem svoje dete da izgrdim, izbijem, jer znam da će ono odmah kod nje da beži, i jedva tamo kod nje da ostane, jer zna da će ona, tetka, da ih krije, i oni tamo kod nje, s njim, da se vesele.

Nisi trebao, jer (pokazuje na Anđu gore) sad, od ovolikog srama, šta joj još ostaje? Ili u svet da ide ili u bunar da se davi!

Ali, i kad nisi ovde, koliko te puta spominjem i hvalim Boga što si ti. Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?! JOVČA Pa, zar vas je ko dirao? VLADIKA A, ne. Ko sme?

A i ovu bih... VLADIKA A nemoj, Jovčo, dosta si ih. Dosta! JOVČA A i ovu bih, i ovu! Jer, dedo, ti već to ne možeš da znaš, svešteno si lice: ali, sve one, žene, ništa nisu.

Kako da nema?! JOVČA (odlučno): Nema! VLADIKA (odsečno): »Nema«, jer ga ti nećeš. JOVČA (još odlučnije): Nema!

JOVČA (još odlučnije): Nema! VLADIKA (zagleda mu se duboko u oči, približivši se): Nećeš, jer ti ne treba. Ne daš je... drugom!

MLADEN Pa? JOVAN Ništa. MLADEN Što su ti oči vrele? JOVAN Čuješ, idi, miči se, jer sad ću te... MLADEN (udara ga, izgura ga i zatvori vrata): Odmah se vraćaj tamo, u vinograd, na berbu; nosi šta

Namesti mi te jastuke. MLADEN (pometen, pomaže joj, namešta jastuke iza nje, okrenuvši glavu, jer ne sme da je gleda: brzo se opet izmiče). VASKA (sve razdraženije): Ha, ha! Gle kako se zbunio, kako je pocrveneo!

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđavati i pohuđavati, a vesma malo ili nimalo hvaliti.

čovek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom — vrlo krivo; na priliku, Turčin veli da od boga ne valja čovek da beži, jer ne može uteći ni sakriti se. Imaš pravo, Turčine! A ima li Turčin pravo kad veli da ni od kuge ne valja bežati?

Pogreške štampe valja prostiti, jer oni koji štampaju ne znadu srpski, i koliko god ispravljam, mora nešto ostati.| Mesto roždenija mojega bilo je varoš

Gdi je god koja lepa crkva bila, oni su je prisvojili i u žamije obratili; a manastire su sve ostavili, jer su znali da ćedu im kaluđeri neprestano za nji[h] novce vući.

Jednim slovom, kupeći Turkom novce, došli smo u omrazu svetu i vilajetu; svak se nas uklanja kao od kurjaka, jer kako nas gdi sretne, zna da će ograjisati.

Zato, ko želi k njoj doći, valja da svuče sa sebe sva svoja mnenija i mudrovanija, jer inače neće biti primljen. | O ovoj potrebnoj i poleznoj materiji na više mesta spominjaću; zasad sam hoteo nakratko

A moj ljubezni čitatelj samo nek’ čeka dok svu ovu istoriju od kraja do kraja očita, jer će samo onda moći o svemu uprav suditi.

u kuću govoreći da moj prežnji magister zakteva sa mnom razgovoriti se, i da nama[h] pođem ne kasneći niti odlažući, jer, inače, njima je naloženo da, ako nužda bude, silu upotrebe.

da sam prokleo starca Dimu, grčkog daskala, i san s dimlijama; nit’ znam šta se je od daskala posle toga slučilo, jer nit’ sam ga već vidio ni za njega čuo.

Vi bi[ste] se stidile nekakvo dostojinstvo u svilenim i šarenim [h]aljinama iskati. I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji živu.

Moja sreća te i[h] nisam čuo dok sam mlad bio, jer se nikad ne bi[h] smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bi[h] im se morao klanjati kao ikoni; sad, ne marim, mogu im

bi[h] smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bi[h] im se morao klanjati kao ikoni; sad, ne marim, mogu im se klanjati, jer sam ostario.” Niko nije se mogao od smeja uzdržati na ovi Maleničin odgovor.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

to tako učini, ubica odgovori: „Nije mi, valaj, žâ šta sam ga ubija, ali ne bi nikad prižalija da sam mu krv prolija, jer je njiova krv teška i devetom kolinu...

Kušmelj kao da bješe i najpošteniji među svojim zemljacima. Velimo: kao da bješe, jer ne znamo pouzdano. On se kleo da nikad nikome nije ništa ukrao osim stričevima dvije koze, i to prije no što se

! Kušmelj i Osinjača istrčaše u avliju i vidješe — prvo što vidješe bješe najdeblji dio fratrov, jer kulaš obrnuo sapi vratima, a fratar se povio na kulašu, pa s nategom izvlači desnu nogu iz uzenđije.

Pošto ona trojica pojedoše ribu, domaćin dohvati s police jedan zemljani vrč, duhnu u nj i naglo odmahnu glavom, jer milioni zrnaca prašine izletješe iz njega.

Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas

vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ mudrost među volovima, da nas provedri i prosvitli, ruža naša, kâ svića

Potome, kâ šta si se stegâ svetim konopom, da stegneš boljitak, začetak, virovanje i strpljenje i svako blagoslovljenje; jer duša ne umi di su dvi, jer na kraju visi pokajanje i moljenje; a svra je velika, da ti, ružo naša, budeš došâ kâ vist

svetim konopom, da stegneš boljitak, začetak, virovanje i strpljenje i svako blagoslovljenje; jer duša ne umi di su dvi, jer na kraju visi pokajanje i moljenje; a svra je velika, da ti, ružo naša, budeš došâ kâ vist blagovist od dive Marije, od

A ti pisme pivaš i molitve divaniš. Kâ bog što sve zna — jer mudros, čestitos, bogoljubnos, skrušenos, kripos, lipos, milos, duševnos, rados, poniznos, u tebi su kâ u vrići!

— Ja sam mu malo koju rič razumija! — A ja baš ništa! I svi se diviše tome govoru koji ne razumješe, jer po župama svetog Frane, kad se napija učenu čovjeku ili kad se u kakvoj pretežnijoj prilici govori pred učenijem

Besjednik nagnu bardakom. A kao da ni u tome poslu ne bješe pošljednji, jer mu jabučica skakaše kroza dugačko grlo, od kotlaca do podbratka. Pošto preduši, huknu i dodade sud bratu Šundi.

A Rkalina, nakon dobrijeh deset gutljaja, dodade sud Osinjači, jer bješe već prazan. — E, ovoga još nije bilo! — reći će Kušmelj tiho, kako su ga najbliži mogli čuti.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

O DAJ MI O daj mi uspavanku od slapa U budni san što obara I svet nepoznati otvara Kao raširena mapa. Jer da postoje reči, to mora, Iz zvuka kad voda kapa — Kad već postoji stas slapa I kapa sveta, slap bora.

neće prevariti više U ovom svetu gde se već sve zna: Ni ljubav koja na ružu miriše Ni predeo maglen iskrso sred sna. Jer ove smo noći doživeli sve Dok rušilo se lišće oko nas na tle. Sad svanjiva jutro: ispražnjeni svet.

I sad, dok stojim na pô druma, Gonetam tu reč što je bila I prošla mimo moga uma. Možda i nisam moro stati: Jer zrakom to tek puče svila Da me u kasno leto vrati?

ZAR SAD BAŠ Zar sad baš kada ponoć prevali I kad je mozak trom i umoran I kada dugo nismo pevali Jer nam je duh odavno sumoran Zar sad baš stati opet nizati Reč po reč pa ih još i birati I sam po sebi bolno gmizati I

Ćosić, Dobrica - KORENI

Nijedan fenjer nije ranio noć, nijedna lampa. Vetar je u kanijama, pa ni on ne zločini. Moram napred jer, rekoh, za mnom i sneg gori. Polazim, a meni, dugonji, korak je kratak. Brzo se širi cvokot leda.

Drhtavica je sve glasnija. Mislim, puckaju koščice riba, jer se pod ledenom kožom, topla kao krv, vuče zarobljena reka.

E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume

me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju.

Opletoše oko mene svakojake priče, tajne i nagađanja, i posle deset godina još jednako pletu, jer mali je ovaj svet pored reke, tesan je on ludskim glavama i jezicima u dolini što naliči na lipovu korubu.

A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i uvek strogo. Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane.

vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade. I ništa više. I ako me na desetak dana nestane, uvek noću, jer i travke noću rastu, vraćam se opet noću, tako i zverke čine, ja, jazavac s bradom, u podrum na ležaj.

Jedni pričaju da sam bio kaluđer u Manasiji, ukrao manastirsko zlato, nešto proćerdao a nešto Đorđe sklo— nio sebi, jer, kažu, nikada ne odlazim u crkvu i nikada se ne krstim kad pijem rakiju.

Drugi mnome objašnjavaju brzo bogaćenje Đorđevo, jer, kažu, ne može se samo trgovinom za nekoliko godina kupiti toliko imanje, izgraditi čitava varoš u avliji i dugovima za

Da sam ludak, veruju mnogi u Prerovu, jer zapazili su, lopovi, da svakog proleća, kad mesec popase noć, Do zore lunjam livadama i stalno se saginjem kao da kupim

Tola Dačić laže po selu da nožem koljem pse Katićima i da ih bacam u Moravu, jer njima stalno nestaju psi, pa i kerovi koje Đorđe iz preka dovodi.

opni; vilice mu jače zacvokotaše od žalosti, a u dubini grudi zakrvari i zacvile nešto malo, goluždravo i živo, jer se smeje Tola, nadničar, što je u njegovoj kući odrastao, njegovim hlebom decu hrani, njegove su pare, njegova je rakija,

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Tada je shvatio da je opasno penjati se, jer su svuda unaokolo bili stražari. Ali nije mogao da se obuzda. Kad su ga uhvatili, Zlatoprsta je čula samo tupi pad i

Svako na koga ga baciš, steći će, istog trena, i rogove i rep, jer to je začaran čičak. Repatih i rogatih biće ubrzo toliko da na tebe niko neće ni obratiti pažnju. Slobodno idi!

— oblak samilosno dotače dečakov obraz. — Ali bolje da je ne nađeš, jer ćeš živeti samo za druge. — Tražiću je i naći! — Mali čistač se namršti. — Makar pod zemljom! — Opomenuo sam te!

Dečak-kapljica potrča njime, ali sporo je napredovao, jer su se travke mrsile i šaputale. On oslušnu. Gle, pa o lekovitim travama je reč. Neke je i sam znao.

Postao bi bogat... — Šta će mi bogatstvo? — pribra se dečak. — Poslednji put te pitam, jer već ističe moje vreme: šta je to što želiš iznad svega na svetu? — Da budem viši! — kliknu dečak i zaneme od uzbuđenja.

Drugovi su već otvoreno bežali od njega, ribe i rakovi zavlačili se u dubinu, jer ih je gađao kamenjem i otkidao im štipaljke i peraja. A već za golubove i vrapce bio je strah i trepet!

Celi taj dan, ipak, pazio je da ne slaže, da nikoga ne udari, ali uveče zamoli majku da mu skrati nogavice, jer su mu predugačke. — Do juče su ti bile dobre! — majka brižno zavrte glavom. — Šta je to sada? — Ništa!

— Koji ostali? — zgranu se starac. — Moja braća. Svaki od njih zove se samo Oraško. Ja jedini imam dva imena, jer sam najstariji!

— reče starac i pomisli: da nisu to oni koje sam video da izlaze iz plodova oraha? Nije imao hrabrosti da pita, jer se plašio da i ovoga puta ne iščeznu. — Hvala ti što nisi dao da se poseče naš grad! — reče Taško Oraško svečano.

U orahu, iza srebrnastih ljuskica, sva prozirna sedela je crvena žaba i nešto govorila. Nije mu uspelo da čuje šta, jer je tog trena u voćnjak ušao očev izaslanik. — Gle našeg princa! — uzviknu dvoranin. — Opkolite voćnjak, vojnici!

Ali retki su posetioci koji se usuđuju da uđu u pećinu, jer pećina kao da guta radoznalce vukući im čamce na dno. Dečaci sa ostrva pokušali su da u pećinu uđu plivajući, ali su

A možda ih neće ni biti, jer je ulaz u pećinu zabranjen otkad se jedan od dečaka nije vratio iz nje. Jedno je izvesno: postoji Plava pećina i u njoj

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Sve se to svetlosno čudo stiče i komeša nad granicom koja nikako nije slučajna jer je tu, možda baš na tom prelazu, nekada, kroz decenije, stajala Stambol-kapija, najveći od ulaza u grad, opkoljen

Može se pretpostaviti da to ipak nije sasvim tačno, jer su, u usmenom predanju Beograda s kraja prošlog stoleća, sačuvana kazivanja koja su se i onda, samo retkima, činila

ulicom, uz Muzej i deo dvorišta Osnovne škole „Pero Popović Aga“, u toku svakoga dana padne najviše svetlosti, jer je baš tu ono mesto na kojem, na celoj padini prema Dunavu, ima najviše neba.

Tu, na raskrsnici svetlosti, Gospodar Jevrem dugo čeka Vuka, a naročito Dositeja: uzalud, jer nikada ne dođu, ni jedan ni drugi.

Odgovor nije važan, jer je i pitanje zaboravljeno u ostarelom, ogluvelom stoleću; samo ga Jevrem pamti. Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne

I kad se nije moglo lepim, moralo se ružnim. (Da li? Više nije ciguran.) Ustav, naravno, knez nije mogao da prihvati, jer nije sumnjao da će ga sputati; Jevrem je, opet, smatrao Ustav neophodnim i, u odlučujućem času, stao je uz

Najzad je on to i učinio, uzeo je stvar u svoje ruke. Nije shvatio da u rukama, zapravo, ne drži ništa jer od početka sve drži Vučić, u svojim. Dok su se, 1838, borili za taj Ustav, ništa nije primećivao.

“ Ali Vučić, tada, već nije mnogo mario za Gospodar-Jevremove opomene jer je od drugih, isto toliko moćnih, dobijao poruke drugačijeg sadržaja: „Tako, tako, Vučiću!

Sa šumama je bilo drugačije: kao da je postajao više čovek, jer ga je svako drvo štitilo. Mnogo puta, u nekom opasnom čekanju, naslanjao se na stablo, obraz uz koru.

Kao „nemačkari“, u njegovo vreme, ali ovo je drugi svet. Kad xoće da ih shvati, gleda im u lica i sve mu biva jasno jer su im izrazi gotovo isti kao i u onih koje je dobro poznavao.

Na ovom današnjem svetu srdžba se isto pokazuje kao i na onom davnašnjem, jer sve još ima isti vid: i lukavost i glupost, i moć i nemoć.

Razlika i vije tako velika, jer terdžuman je tumač. Sima je umeo da tumači govor sa sedam jezika i da govori na sedam jezika.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

J. Jovanović 3maj XLIII DIŽIMO ŠKOLE! Dižite škole, Deca vas mole! Jer ima l' gora srama i stida Neg' svome čedu ne dati vida! Jer evo svetlost svetu se sprema, A vaš da porod očiju nema!

Dižite škole, Deca vas mole! Jer ima l' gora srama i stida Neg' svome čedu ne dati vida! Jer evo svetlost svetu se sprema, A vaš da porod očiju nema! dižite škole, Deca vas mole!

Rani nam treba brzoga leka, Otvor'te izvor sretnija veka! Dižite škole, Deca vas mole! Jer brza reka pored nas teče, A mi na bregu naše nesreće; Ko ima svesti, otud se kloni; Okati vide, breg nam se roni.

Ne štedi, babo, rad dobra moga, Smiluj se, babo, tako ti Boga! Jer biće dana, al' neće sreće, i biće ljudi, al' Srba neće; Pomozi, babo, pomoć' ću i ja, Da srpsko ime jošte prosija!

Ginite, braćo! junaci! ljudi! Za propast vašu svet će da zna... Nebo će plakat' dugo i gorko, Jer neće biti Srbina... Mi nismo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj?

Pritrp' se malo, duše, U toploj čim se nađem odaji, Uzdahnuću jedared za tobom; Ta imam kad, jer ja sam matičar, A ti ćeš, k'o što vidim, biti Za tragičan momenat natičar...

Kaziv'o sam mu da se seća na nj, i da će njega pamtit' večito, Jer seća ga se, to zacelo znam, Kad god se poje „pamjat vječnaja“.

Ah! ne recite mi nikad: nije tako, Ni moje srce da to laže sebi; Jer ja bih plak'o, ja bih večno plak'o, I nikada se utešio ne bi'! J.

čvršće, Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće, I da silno gorim ognjevima svijem; Tada vjeruj meni, i ne pitaj više! Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! A.

Prestade veseli šapat između stubova drevnih, I polupijane žene jurnuše do carskog trona. Jer grozni proročki zvuci grunuše nad njima silno K'o tutanj podzemlja mračnog, k'o uzvik gnjevnoga Krona.

Hetere rukama kriju sve tajne lepota svojih, I kao plašljivo stado zbile se u gustu tamu; Jer osećahu tada, u čudnom ovome času, Prisustvo najvišeg oca u mračnom, razvratnom hramu.

duge, Ne sećaj me nikad da bi mogla doći Zadocnela radost iz dubine tuge, K'o ponoćno sunce iz dubine noći. Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

hiljadah kolah svijetlijeh; veliki je naš stan zauzeo na sladosnoj vodi besmrtija četiridest hiljadah mostovah, jer žitelji neba prostranoga mogu lećet ka ognjene munje, mogu hodit na noge lagane, voziti se, koji hoće, mogu na

Radimosti ove neumorne i silnoga njegova naprega niko sebi predstavit ne može; ali svoje cjelji postić neće, jer vjekovah mati bezbrojnijeh ima lakša nego sjenka krila.

grdobe i tijeh izrodah do ja niko voobrazit ne zna), samo što se sveštenojzi gori i mom tronu primać ne smijahu, jer ih moji plameni pogledi sa užasom strašnijem drobjahu.

“ „Dva vojvode sv'jetlijeh polkovah! Ja sam - kaže - sam po sebe bio, bit po sebe već ništa ne može, jer je protiv zakona prirode, koja pečat moj na lice nosi.

mi je - svemogući reče vojvodama neba sveštenoga - đe mi u dvor s vama nije doša drug vam činom jednaki, Satana, jer ste često skupa dolazili ka nebesni vojenačalnici.

gubitelj dušah besmrtnijeh, da ga čuje stan buntovni pjeo - Mihaile, podobni mi činom, ali duhom mnogo niži mene, jer ti duša, kako moja, nije blagorodnom gordošću zaždena, proštenija ne ište Satana; blagorodna moja namjerenja nebo

sam da će se sjetiti dara moga, vječnoga blaženstva, i dužnosti tvari k tvoritelju, neba slatkog uveselenija. Jer angela jednog nebesnoga da uliješ sveto naslaždenje u gordi stas kedra nebesnoga, bi bezdušni velikaš sadovah

Satanu; tamo lete užasne furije s krikovima adu priličnima, smirit sebe u mrake ne mogu, iako je njihova stihija, jer ih muči zla ćud i opaka da mučenje svoje uspu crno na slijepe neba mutitelje.

malu vdohnut ću mu nebesne ljubavi u njegovu zemnome plođenju, da mu tužnu i kukavnu sudbu kolikogod ona ublažaje; jer on opet, ako i zabunjen, sveđer umno ostaje tvorenje i car zemlje, iako u ropstvu.

Sa prvijem Adam pokoljenjem na zemlji će ljuto postradati od Satane dušegubitelja (jer će Adam prvi plot čovječku oblačiti i počet nositi): zli vlastitelj ada nesitoga dovesti će ljudsko pokoljenje do

Popa, Vasko - KORA

gubicu raskrvavio Hteo je Da pregrize tu stabljiku kukuruza Davno je to bilo U očima lepim Tuga mu se zatvorila u krug Jer drum kraja nema A celu zemlju treba Za sobom vući MAGARAC Ponekad njače Okupa se u prašini Ponekad Onda ga

svetli na pustim nasipima vena I ko je ta ptica Na napuklom nebu moga srca Jedina ptica Glasom me tvojim k sebi zove Jer ne ume bela Na zemlju da sleti 27 Među dlanovima Grejao sam ulicu Kojom si se vratila Glas ti je po

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

To mi nije bilo nepoznato jer sam se još od svoga doktorata interesovao i za istoriju egzaktnih i prirodnih nauka. Sva važnija dela o tome nalazila

Ali sam stajao pred novim pitanjem: u kome pravcu da uputim svoj dalji rad, jer ne bih umeo živeti besposlen. Bilo mi je, pre svega, jasno da posle tog svog najvećeg dela neću celoga života uspeti

Pa i kasnije, kada se neprijatelj povukao iz Beograda, nisu se prilike popravile, jer poslednjeg dana svoga boravka u Beogradu spališe Nemci bogatu biblioteku Matematičkog Seminara Univerziteta koja me

Nisam se osećao osamljen jer sam ih video žive pred sobom i imao iluziju da se nalazim u odabranom društvu. U takvom raspoloženju, moj posao

Istim načinom sam jednim jedinim poglavljem svoga spisa ocrtao i stanje nemačke nauke polovinom devetnaestog veka jer sam njene najznačajnije pretstavnike zatekao okupljene na Kongresu nemačkih prirodnjaka, održanom u Insbruku godine 1869.

Godine 1950 objavljeno je ono pod naslovom „Kroz carstvo nauka“ u znatno smanjenom obimu jer sam u nj uvrstio samo pojedinačno obraćene životopise Pitagore, Demokrita, Aristotela, Aristarha, Gerarda, Kopernika,

Poći ću - tako sam odlučio - pravo u Kroton. Evo me već ovde. Pala je noć. Cela varoš spava dubokim snom pravednika, jer je njen vaspitač Pitagora, svojim ličnim primerom moralne čistote i telesne umerenosti, stvorio u njoj drugi poredak no

„Danima!“, viknuše svi od reda. „Noću bi se smeo odmarati“, razjasni im Pitagora, „jer bi njegov put bio duži no onaj preko Grčke“.

„E pa čujte!“, reče Pitagora, „punih sto sedamdeset dana trajalo bi to pešačenje, jer bi onaj zid bio sedamnaest puta duži od najveće širine grčkog poluostrva“.

“ „Ja?“, uzvrati mu Glaukos, „ta vi me tome naučiste, jer kad god od vas zatražim kakvo obaveštenje, vi mi odgovarate: „Autos efa!“ „On, učitelj, tako je kazao!

“ „Nemojte tako činiti!“, puoči ih Pitagora. „Svaki od vas treba da misli svojom vlastitom glavom. Jer kad ja umrem, ostavljam vam u amanet da moja učenja drugima, dostojnima, saopštavate, tumačite i sami ih dopunjujete i

Te njegove poplave najvažnija su prirodna pojava egipatske zemlje, željno iščekivana iz godine u godinu, jer pre svake takve poplave izgleda ona osuđena na glad i propast.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Međutim morao sam se ukloniti sa prozora jer mi iz daleka dopreše zvuci posmrtnog marša, koji me ponovo baciše u tugu, izazvanu sad pogrebom nekog oficira; i

A kad je odluka pala opet se i još kako razveselih; samo sad sa puno razloga, kao što sam se docnije uverio, jer me ovaj put do Vujanovca bar privremeno izleči od neizdržljive nervoze.

Razume se da putujem brzim vozom. Jer kad čovek putuje, treba da putuje gospodski. Uđem, dakle, u jedan od vagona, sretnem konduktera, pogledam ga značajno,

Malo posle krenusmo se... Ja naročito uživam kad brzi voz polazi iz stanice. Jer on polazi elegantno, klizeći, bez onog secanja i nesnosnog škripanja, kao kad polazi običan voz kojim, kao što rekoh,

“ „Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi. „I to može biti i ne čudim se, najzad, jer te poznajem. „A zar je mene teško upoznati? Ja sve kažem što mi je na srcu.

Ti mi se možeš smejati, jer se slabo u ovome razumeš, ali ja ti ne mogu iskazati sa kakvim sam ushićenjem, idući za njom, gledao u trag njene male

ni najmanje ne muti okolnost: što njezin otac ne pristaje na brak i što ćeš se preksutra venčati na malo nezgodan način, jer, kao što mi reče, ona treba da odbegne?“ „Ne, šta me se tiče njen otac?

Šta tu vazdan! Ja bih se samo tako i ženio. Jer prava sreća oseća se samo posle pobede, a brak što se zaključuje u opštoj saglasnosti liči samo onima što nisu sposobni

— Potpuno sam svestan — rekoh paleći sveću. — Jer, zaista, jedan poslanik treba da putuje neuznemiravano, za razliku od nas ostalih, zato što putuje besplatno.

— Gospodo — šeprtljao je nešto moj drug rešen da suzbije neočekivani prepad (što se tiče mene ja se nisam mešao jer su meni i mojoj nervozi baš godili ovaki sukobi) — gospodo, ja sam narodni poslanik, a ovaj kupe rez...

Ali pokušaj ovaj, bar što se mene tiče, osta uzaludan, jer one tri prilike koje prvo uđoše i po svoj prilici behu studenti, otpočeše vrlo zanimljiv razgovor, koji su vodili

— Verujte, druže, po mom dubokom uverenju, ovake stvari treba najviše prevoditi, one nam nikad nisu bile potrebnije. Jer i kod nas treba pripremati duhove i jer izlaz iz ovog haosa i kala ne može se ni zamisliti bez terorističke akcije.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Nebrojeno puta ostao sam bez jabuke, jer sam se uvijek jagmio za onima na sunčanoj strani. One su i ostalu djecu više privlačile.

Oni su, štoviše, ljubomorni na njih. Oni se ponekad čak i vrijeđaju kad im se ne priznaju. Jer oni imaju pravo na njih, onako kao što čovjek ima prava na svoju rođenu fizionomiju.

i dalje smrtno zaljubljivao ili nije, ali znam da se nije našao kod kuće kad sam se ja rodio, i da me nikad nije vidio, jer je prije toga završio u svojoj kožnatoj vreći.

prosječnom, svakidašnjem čovjeku, koji tvori bazu ljudske piramide i koga takve istine-zubobolje najviše taru i pogađaju. Jer i time on biva prikraćen u onom osnovnom ljudskom pravu: u pravu da mu se bar prizna njegova nesreća.

što osjeća drvo, samo što ono nije toga svjesno i ne zna da to izrazi: stojim tako u šumnoj, mrkloj noći, slijep (jer drvo sam zamišljao uvijek slijepo; ono ima silno istančan opip, osjeća i najmanji dah vjetra, i najlaganiji srh zraka

Baš mu hvala. Jer doista ne mogu više da gledam lica spavajućih. Koliko li sam se samo napatio za onih pet-šest dana što sam imao sobnog

Koliko ljudske tuge na tim razoružanim licima! Sretan sam što sam opet sam u sobi. Jer uistinu više ne mogu da gledam lica spavajućih.

A u svim tim raspravama i diskusijama imao je na koncu odlučnu riječ moj djed: jer je bio načelnik, i jer je bio naprasite ćudi. Osim toga, nalazio se u vlastitoj kući.

A u svim tim raspravama i diskusijama imao je na koncu odlučnu riječ moj djed: jer je bio načelnik, i jer je bio naprasite ćudi. Osim toga, nalazio se u vlastitoj kući.

Tako sir, tako kajmak, tako mliječni proizvod uopće. Jer mlijeko i sve što je mliječno ima neke veze s praizvorima života.

Svaki ga je dan upotpunjavao, svako mu je veče (jer o njemu sam najviše mislio pred spavanje) pridavalo nove crte i doprinosilo nove pojedinosti.

Bio je prilično neuredan, nemaran, nimalo ambiciozan, i bilo mu je gotovo sasvim svejedno kako tavori. Mi djeca (jer ubrzo sam s njim upoznao i drugu djecu iz svojte i susjedstva i pričao im svaki dan poneku novu zgodu o njemu) često

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

je bila za šaku dve više kolena, zbog čega su ga stariji ljudi zvali »onaj kusi«, a momci bi se rado ugledali na njega, jer držahu da mu onakav kicoški izgled najviše zavisi od kratke košulje, ma niko se ne usudi kršiti adeta, koji vlada u

Već su se jasno videla četiri svetla oka kao žeravice. Kurjaci se približiše oboru, pa stadoše da razgledaju stoku, jer i oni ne uskaču u obor gde ima volova, naročito bikova.

Iznajpre mu je to bio posao od nevolje, jer nemađaše volje za rad, a ne beše druga načina da se iskobelja iz sirotinje.

I taj pogled kao da mu dade neku novu snagu, jer u oku mu zasja odlučnost, a po licu se razli grozničavo bledilo...

Činovnik planu. Iznenadi ga tolika drskost. Bio je uveren u nesumnjivi uspeh, jer je prvi put dobro opazio onu značajnu promenu na Đuričinu licu, kad se on pojavio otud iz vajata.

— Ene de! — uzviknu kmet, pogledav novce. »Propao!... propao!... robija... okovi... Sad odmah okovi... jer on reče »opasna krađa«, a Vujo kaže da za to okivaju pre suda.... Gvožđe na nogama!...

— »Dakle to su one apsane sa ulice, a ova moja, to je ona na uglu, jer samo je taj jedan prozor zazidan više od polovine. To znam dobro, zapazio sam toliko puta...

— Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati. — U stanju smo umiriti vašu veliku brigu o ručku, jer smo bili očevici, kad je gospođica kuvarica vašega doma nosila ovome Miti Strižibrku dva guščeta na zaklanje, a miledi

Ovo poslednje objašnjenje kao da nije ni bilo potrebno, jer čim uđe u apsu, Đurica oseti strašan smrad, od koga mu pođoše suze iz očiju.

A zna dobro da će to biti jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti, a dobro uviđa da je bez pomoći Vujove propao. Ostaje mu, dakle, samo da čeka.

— Đurica! — začu se otud glas, koji ga potrese svega, jer poznade čiji je. — Ča-Vujo, ja sam... — prošapta on, dršćući kao u groznici, i nasloni lice na rešetku.

Dušu će da izvadi, a život da ostavi, ja kako... — Ne govori tako, ako znaš za nevolju, jer poludeh od muke; no reci mi šta bi ovo od mene, ko to prokaza? I šta da radim sad?

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

dobro bi dakle bilo da ideš u svet, pa možda ćeš naći gdegod za sebe spasenja, ali moraš uvek samo prema istoku ići, jer tamo još ne vlada pomor. Petar posluša oca, pa uzme što mu je za put trebalo i ode.

Starac mu odgovori: — Bog ti dobro dao, sinko! A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno umire svet, i gde pomor pređe, nijedna živa duša ne ostane.

Ko bi u tu zemlju otići mogao, taj ne bi nikad ostario niti umro; ali tamo ne može niko otići, jer koji god je dosad u tu zemlju odlazio, svaki je glavom platio.

Šta će taj cvet meni učiniti? Devojka mu reče: — Nemoj ga uzabrati, ostavi ga na miru, pa nemoj ni gledati u njega, jer ćeš za cvetom i brazdu prekoračiti.

A soldat joj reče: — Ti ne moreš tamo, nego ostani ovdje, a ja idem pitati, jer je bog mene za to ovdje i postavio da ti ne traljaš svaki čas pred njega. Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide.

Pa me još ni sad ne bi pustio, da nijesam utekla. A kad to bog čuje, reče: — Što ću sad od njega? Jer već za njega nemam veće kaštige nego da ga pošaljem na zemlju pa da još jedanput umire.

to vidi gospodin bog, reče svetom Iliji: — Ilija, hajde dolje pa kaži onome starome kod koga služi i kad mu je godina, jer on ne zna ni koga služi ni kad mu je godina, a vrag mu neće htjeti kazati, pa će ga tako do smrti služiti.

— pita ga sveti Ilija. — Evo ložim vatru — izadre se starac onako ljutito, a sveti Ilija mu reče: — Nemoj se ljutiti, jer ti ne znaš s kim imaš posla.

A gospod bog reče svetom Petru: — Petre, hajde dolje k starome pa reci da sam te ja poslao da mi proda one ovce (jer ono su duše) i što god bude tražio za njih, podaj mu.

— Bome ne dam njemu ni za kakve novce, jer on je pustio mojijeh pet sinova da pomru od gladi, a nije im dao kruha, — reče starac.

pa kaže bogu šta je stari rekao, a bog mu reče: — A ti hajde pa ih išti za sebe, neka ih tebi proda kad ne da meni, jer su njegove, može da radi šta hoće.

Kad tamo, ali se zapožarilo, pa u požaru zmija pišti. Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, a požar se jednako k njoj primicao.

Petković, Vladislav Dis - PESME

si zanosno gledala snove što ih nada plela, Gde ničeg ne nađe sem bol i sećanje da si pala, Tamo si ponova došla, jer si tu i mreti htela.

je bilo cveće, Živela je ona, i mladost, i duga: A već u toj zemlji ovladala tuga, I umesto maja svud se jesen kreće. Jer jednoga dana, iz drugoga kraja, Noć i vetar bio, i duvao jako, Pa cveće i mladost umrli polako...

U igri, u poljupcima tražimo besno Izraza, sna; Plačemo, mrtvima što je u paklu tesno, Kad nema dna. Jer svak živi u grobu svom, samo što neće Da vidi grob. Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće, Ni svoju kob.

Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad. Jer još čujem nad glavom vetar kako svira Pesmu praznu k'o uteha, tešku kao pad.

Sve se to desilo brzo i u času. I dok vatra smrti ispred svakog zija Po meni se milje neobično rasu, Jer osetih da sam to ožaljen i ja.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi, Al' Nemac i Mađar večito ga gone, Jedino se Srbin toj zemlji ne divi, Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Ja okrenuh glavu. Jer i na šta kriti! U tom času spazih s one druge strane Gde sa društvom svojim šetala si i ti: Reverans ti dadoh bez

Da sam zbilja takav, ja vam dobar stojim, A za reči svoje i žiriram samo; Jer njih uvek gledam da s delima spojim. Ako je po volji, zaklon eno, tamo.

“Kad stidljiv dan ode i kad dođe veče.” 1904. POENTA Jedva čekam veče da i meni svane Jer ja nemam dana. K'o pustarom pesak Misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak, I vidi se život, zima k'o dve rane.

Tražih negda ljude — voleo sam žene. Sad bludnicu volim — zanosi me jako, Jer poljupci njeni sa usta rumenih Upijaju nebo — pozlaćuju pak'o.

još kod mene, U njoj spava moja snaga, moja patnja: Ja je gledam kao telo hladne žene, Čiji odmor ukloniće moja pratnja, Jer sad njeno lice mrtvo samo vene. 1912.

sloboda će ići Kroz sve krajeve da otkupi žrtve: Ja znam da skoro niko neće dići Naraštaj mrtvih i suze za mrtve, Jer lepe reči svud ne znaju stići. 1914. PROLEĆE 1915.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

II. Moji prvi izumiteljski napori Zadržaću se kratko na ovim neobičnim iskustvima, jer bi ona mogla da budu interesantna studentima psihologije i fiziologije, kao i zbog toga što je ovaj period agonije

Zbog toga sam mnogo patio ali, gledano iz sadašnje perspektive, to je bila sreća u nesreći, jer me je to naučilo da uvažavam neprocenjivu vrednost samoposmatranja radi očuvanja života, kao i radi postizanja uspeha.

Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao

Pokušao sam da pobegnem ali je bilo prekasno. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama.

od mnogih, ali i oni su dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instinkta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među živima. Često su me ljudi, koje je to zanimalo, pitali kako i kada sam počeo da se bavim izumiteljstvom.

Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo

Bilo je to prilično neobično, jer se većina članova moje porodice isticala u crtanju. Možda je moja odbojnost jednostavno dolazila od sklonosti da

Morao sam sakupiti svu snagu volje da prođem ispod mosta ili neke građevine, jer bih prolazeći osetio neverovatan pritisak na lobanju.

Uživao sam da zamišljam kako motori stalno rade, jer su tako u mojoj mašti predstavljali još fascinantniji prizor. Kada se prirodna sklonost izrodi u pasioniranu želju,

Odbacio sam induktorski tip jer sam se bojao da on neće dati sinusne talase koji su tako važni za rezonantna dejstva.

instituta za elektroinženjere primetio sam da se nekoliko puta gubilo prilagođenje, pa je trebalo prepodešavati aparate jer još nisam bio pronašao način koji sam mnogo kasnije otkrio, da ostvarim mašinu stalne brzine koja pod raznim

Uz to rastojanje nema značaja jer se intenzitet prenetog impulsa ne smanjuje. Čak je moguće povećanje delovanja sa udaljenjem od emisione stanice, što je u

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.

Nije to bio lak posao čuvati krdo od pedeset volova. Danju je sve bilo lako, jer su letnja žega i nesnosne mušice primoravale volove da traže spas u hladu ispod drveća, gde su se odmarali čekajući

Ovo gledište nije bilo u saglasnosti sa često pominjanom poslovicom u Idvoru: ”Beri grožđe pre no se sunce rodi, jer će inače žedni sunčevi zraci popiti sa njega rosu.

Njegovo ime nikad neću zaboraviti jer je ono draga muzika u mojim ušima zbog uspomena na ono divno prijateljstvo koje je on gajio prema meni.

u Prag, da sam najdalje bio do Pančeva, da nikad nisam video parobrod ili željeznicu i da se brinem kako ću putovati jer ne znam mađarski, a imam teškoća i sa skromnim znanjem nemačkog jezika koje sam stekao u Pančevu.

Onda sam im rekao da se dosta razumem u kuvanje jer sam uvek pažljivo posmatrao kako to radi moja majka. To se vrlo dopalo starijoj gospođi.

godine jer je tražio nacionalnu demokratsku crkvu za Češku. Dao mi je i jednu knjigu o Husu i Husitskim ratovima i jednu o velikom

Čitavu godinu nisam poslao obaveštenje o mom uspehu u školi u Pragu, jer nikad nisam postigao bolji uspeh, a stalno sam se borio da ne dobijem još slabije ocene.

Osećao sam da nemam prava da molim za pomoć jer se nisam sasvim posvetio poslu radi čega sam došao u Prag. I dok sam razmišljao o Rigerovom savetu da se okanem

Ja sam zahvalan zvezdama što su ondašnji iseljenički zakoni bili drukčiji od današnjih, jer da nije bilo tako, ja danas ne bih bio među živima.

po svetu sa malo prtljaga i praznih džepova, govorio sam im da su mađarske i austrijske vlasti popreko gledale na mene jer sam bio na strani naroda, a posebno na strani oca koji je protestvovao zbog gaženja starih prava i privilegija.

To me je oslobodilo i ohrabrilo pa sam govorio bez straha i iskreno, jer sam verovao da govorim ljudskim bićima čija srca nisu okovana gvozdenim kalupima koje su izmislili njihovi

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

To se sve lepo čulo i razabiralo; no čeljadi nije se moglo videti, jer su bili zaklonjeni u gustim maslinovim krošnjama i gomilama. Masline rodile; isporedale se jedna do druge i više i niže.

Posle ga spopade bljuvatanje. Niko mu nije mogao pomoći, jer su bili u tami. Sveće nisu imali. Pokušaše užgati vatru, ali se žigice behu ovlažile, a nije bilo čim suhim uspiriti.

—Izgorite prvo ovo... A imate li ulja? —Ima nešto... Mutno je i kaljavo. —Štedite, da doteče, jer ga nema ni u gospodara. Tada pogleda na maloga: —Što te boli? —Sve — jadao je Marko. —Kako sve? Razlenio se...

Spremiše se brzo i iziđu. Nikome se od društva ne javiše, jer ih je sve poslao gospodar nekuda na radnju. Parobrod je imao da krene oko jedne, a već zvoni podne.

Napokon prispeše. Sunce je već zašlo. Predvečernji lahor piri. Noćas će biti studeno, jer se nebo vedri i u prirodi, čeličeći se, sve se u se skupilo. Cveta zastade pred svojom kućom pod ogolelom murvom.

Otac u pismu svjetuje ih i opominje da se čuvaju skitača Mitra iz Skadra, jer su ga sigurno poslala Osmanova braća da osvete bratovu krv.

i sve ne izusti što htjede reći, jer se efendija uzvika, plane i ošamari ga. Momci priskočiše, stadoše ga grditi i potisnuše ga svom silom napolje.

—Neću, dok mi ne odgovoriš! — bjesni Spasoje i gleda ga čisto u oči. — Miči, skote, jer si poginuo! — razjedi se Turčin i udari ga bičem po obrazu, pa se isti čas maši za revolver.

Iza njih stoji mladi sudac; službeno prisustvuje sastanku, jer istraga još traje. —Jeste li zdravo? — pita ih zabrjžuti otac.

Pa kada jednoga dana uniđe mladi sudac da im javi da su prosti, jer su osle crnogorski podanici, — čisto obezumiše. Silni izlijev radosti mahom baci u zaborav svu muku i nevolju.

CVIJETA Cvijeta, sluškinja u kući gazde Veljka, trgovca u gradu, briše stakla na prozorima da se u sobi bolje vidi, jer svaki čas dolje iz dućana može da bane gospodar, a njemu je milo da je u kući što je moguće svjetlije.

Napolju neprekidno kiši, a, sva je prilika, neće zadugo prestati, jer jesenje kiše, kad navale, ne ustavljaju se lako.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

se ozbiljno uvredio zato što je već samo postavljanje takvoga pitanja za njega bio znak da ga Amerikanac smatra ludim. Jer u sistemu kulture – i kulturnih navika – kome egipatski seljak pripada smatra se suludim svaki čovek koji pokušava da

automatski pokreće, a pravo iznenađenje i otkriće nastupa onda kad se suočimo sa drugim i drugačijim sistemom navika, jer nam tada do svesti dolazi ono što smo oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i

sa drugim i drugačijim sistemom navika, jer nam tada do svesti dolazi ono što smo oduvek i nesvesno praktikovali, jer uviđamo da kulturni krug u kome se krećemo i koji predstavlja našu drugu prirodu nije ni jedino moguć ni prirodan, nego

Ali takve poteškoće mogu da potiču i otuda što su dve kulture vrlo, vrlo bliske, jer nam veliki broj sličnosti prikriva razlike koje ipak postoje, a prikrivene i nesaznane razlike lako se i sa jedne i sa

glagolom zvati), mi ta dva glagola u susednom slovenačkom i makedonskom jeziku možemo vrlo lako krivo da vrednujemo, jer nam slično zvučenje prikriva različito značenje, drugačije mesto i funkciju u susednim jezičkim sistemima.

govoriti ako se prethodno ne razmotri jedno drugo pitanje, naime kakvo mesto i funkciju ima umetnost u sistemu kulture. Jer se tek posle toga može govoriti o njenoj moći da zbližava i prožima različite nacionalne kulture.

Kažem periferiju zato što je stilsko područje, doduše, u jeziku potrebno i neophodno, jer ga imaju svi prirodni jezici, ali jezik bez njega ipak može obavljati svoju osnovnu funkciju u intersubjekatskoj

aktiviranje ovih krajnje običnih i elementarnih jedinica iz svakidašnjega jezičkog saobraćanja potpuno zbunjuje čitaoca, jer on je navikao da na poeziju gleda kao na osobitu upotrebu osobitih, emocionalnoekspresivnih jezičkih sredstava, a sada

I bio je u pravu, jer je poređenje prigotovljeno čekalo u narodnoj poeziji, samo je trebalo neko da dođe i razvije ga.

To je čak stilizovano kao čovekovo umiranje, jer se kanda prelazi iz jedne u drugu životnu hipostazu. Sa ženikove strane, međutim, nevesta je dočekivana kao granjavanje

Da narani svekrovoga konja. Retka je to radost – jer sudbina vekovima nije bila štedra, pa nije ni danas – ali je utoliko dragocenija.

A kada se odnose na kulturu ili vid kulture kojoj sami ne pripadamo, vrlo lako mogu biti i netačni. Jer ovde, više no u drugim oblastima, naš sud ne zavisi samo od prirode pojava koje opisujemo nego i od stanovišta koje

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno, još se tuku na terazijama, a vlada je morala da dâ ostavku, jer je ubijen jedan radnik i trojica ranjeni. ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana.

MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome do nesem cilinder, a on ga pogleda kô krava mrtvo tele i veli: „Dockan, nosi natrag”!

DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide! ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške. DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.

) DARA: A što pokrivaš sebe? ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka? DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pitanje hoće li on biti ministar... ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc... velika radost. Boga mi, kćerko...

ŽIVKA: Tako... Donesi posle podne... DARA: Pa to je časkom. ŽIVKA: Nek donese posle podne, jer... ne znam kakav ću aufpuc. Ako bude ono, onda ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću satinski... eto ti!...

ŽIVKA: Ama, de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim familijarno kažem da si vucibatina. Jer,eto, šta si ti svršio – ništa. Niti imaš škole, niti znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz službe. Zar nije?

ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu, vrlo ćemo se lako sporazumeti, jer smo od istog zanata, i ja znam da vadim zube. ŽIVKA: Ti? ČEDA: O, te još kako!

Pa zato baš i kažem, recite vašem zubnom lekaru nek dođe k meni. ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno uređena. Danas će već doći mladoženja na viđenje sa devojkom. ČEDA: Ama, kojom devojkom?

PERA (snebivajući se): Pa tako... na primer, ako u kući ima mlade služavke, ili tako nešto... jer sa malom platom... ŽIVKA (udari se šakom po čelu): Pa razume se! Vidiš, nikad se na to ne bi' setila! Pa, razume se!

ŽIVKA: A nadate li se da ćete uspeti? ANKA: Bože moj, ne bi' vam to mogla unapred reći. Nadam se, jer, znate kako je, ljudi lakše popuštaju no ženske.

ŽIVKA: Taman, gde ću ja toliko njih zbrinuti! VASA: Nemoj tako, Živka; slušaj ti mene što ti kažem. Jer, upamti ovo: niko te na svetu ne može tako ocrniti kao familija; niko te na svetu ne može nagraditi i olajati kao što

ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim. NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama. ŽIVKA:. Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Vranje Stankovićevo zapravo jeste i u isti mah nije što i zbiljsko Vranje s kraja prošlog veka. Jer je ovo drugo građa iz koje je stvoreno ono prvo; drugo je pomoću književnih pogodbi modelovano u prvome.

autorski položaj ili - što nije isto ali je blisko - nepersonalizovanom autoru koji pripoveda roman kao celinu. Jer se, po pravilu, jedino sa autorskoga položaja može gledati ne samo unazad, na ono što se već dogodilo, nego i unapred,

Tečinu sobu u koju je uveden, Mile jednako opisuje kao toplu i svetlu, jer „peć bubnji, a svetlost od četiri sveće široka, prostrana, pomešana s tamnjanom i dimom duvanskim”, da bi naglo - na

Kolebanje, opet, nećemo dovoljno razumeti ako ga posmatramo samo na zanatskoj ili, ako hoćete, tehničkoj ravni. Jer je kod Stankovića bilo vrlo jako i prevagu je umelo da odnese dvoje: jedno je kretanje vremena unazad, prelomljenog kroz

Tako je i u objavljenome romanu. Ali tako je samo na prvi pogled, jer kad se nešto pomnije razgleda tekst, razaznaje se ono aktivno učešće junakinjinog tela koje smo maločas istakli.

Da bi se to videlo, valja paralelno s proticanjem vremena pratiti i sižejnu okosnicu Nečiste krvi, jer siže uključuje u sebe oblike pripovedanja, a njega u sebe uključuje kompozicija.

čim se pređe na Sofkinu porodicu, na njeno detinjstvo i, još više, na njeno devojaštvo provedeno u kući s majkom. Jer otac je posle oslobođenja varoši (istorijski je to 1878. godina) zajedno s Turcima odbegao kao osiroteli kolenović.

gubi iz vida upravo ono što nas posebno zanima - da ubrzanje pripovednog vremena ima osobitu kompozicionu funkciju. Jer ono se kod Stankovića ubrzava i na početku kao i na kraju teksta, dakle na okvirima, a poznato je da se s jedne strane

ugao pod kojim je ranije (u prvoj verziji) već ostarela Sofka, sećajući se, unazad mogla videti svu svoju propast. Jer je u konačnoj verziji romana Sofkin silazak (sudbinski pad) tragički stilizovan pored ostalog i zato što ona unapred,

a , kako to obično biva, i najteže pitanje: o uzajamnoj uslovljenosti sintaksičkih i narativnih struktura. Jer, kao što se zna, sa strane lingvistike rečenica je - i pored svih novijih pokušaja da se dokaže suprotno - najveća

iz jednoga posebnog ugla i, doduše, više na praktičnoj nego na teorijskoj ravni, ali zato nije ništa manje značajno. Jer gotovo svi njegovi kritičari i tumači, ili barem većina, a među njima i oni koji su u pohvalama znali jače da pritisnu

U prozi pak, osobito tamo gde se u autorovo ime govori, čini se da nema posredovanja - jer autor je što i pisac!41 Iz tog su nerazlikovanja mnogi nesporazumi proistekli, pa i u tumačenju jezika.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Doći će da zahite studene vode nakićene gledanice i baciće kitu tek iščupana bosiljka na svoje srećne izabranike. Jer tako poturčeni Gorani čuvaju stare običaje, kaogod i staru nošnju i govor.

Njegove pustolovine vlast je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima i ugušivanju pobuna, da mu je nadimak kapetan pristajao i kao pustolovnom atamanu i kao

Došao je na svojem hatu, sa vezenim kuburlucima na sedlu, jer se ovde nije bojao. On je glavni poverilac goranski, dobrodušan čorbadžija, koji oskudnih godina svu Goru izdržava

Ali je svaki od njih prikrio duboko u pojasu i po samokres. To je očajnička puška. Jer je čudnovat Prizrenac. Potuli se putem, postane veoma skroman, mnogo podnosi, hoće novcem da se otkupi, duboko se

U Solunu mu se već tovare ogromne količine vune i polučinjene prizrenske kože. To Mu je valjda poslednji uzmah, jer je ostario. Pred polazak je ostavio zaveštanje, da njegova muka ne bi otišla u vetar.

Udarile su odmah po službi u snažne dvopeve. Hoće da se napevaju za čitavu godinu dana, čak do drugoga Petrovdana. Jer u zavičaju teško kad to rade. I da pokažu ostalim planincima, tvrda uha za ovaku pesmu.

hajduci, po malo bezverci; za Štavičanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no pušku. Jer su očigledno pokazni i omašuju na Crnogorce i Arnaute kad im je široko oko vrata.

Vezan ovakvim običajima Hamza Vukašinović je uzastopce nekoliko godina mnogo izgubio na vinogradima, jer su mu ostajali nepobrani. Srbi su ga izbegavali, a Arnauti sa sela ne rade ove poslove.

Težak ti je i zbor i pogled. Čulo se da je za tebe svaki Srbin krsto, lipovo štapče i svinja. Pa bježi svako, jer n Ciganka ima obraza!.. — A što ne kažem tebi, krajan ti zub? — Ali veliš drugima, pa bi i mojim Kolašincima?

Tur-čin, ženo, do vijeka i amina, ako ti oči pomažu!... Zakameni, pa samo daj rakije!.. Bogdana se uzdrža, jer vide da ga rakija još nije potpuno osvojila.

— Ovoga svijeta ne! — Hoćemo, hoćemo. Radi nas, jer se ja neću nikada poturčiti, a ti ćeš vavijek ostati ni to ni ovo. Radi našega đeteta...

Ni sa koca o Turčinu teže i vlaškije nisu nikad i ni u jednoj zemlji usta progovorila. -Jer ne da ona, Bogdana, svojega Miloja đavolu, ne da drugoj veri, tuđoj i strašnoj, daleko je od krštenika bilo!...

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Pevaju ti oči — Blažen ko ih sluša! Ne pevaju oči Već to poje duša; A duša ti poje, Jer je mirna, sjajna, Ne zna šta su vali, Ne zna šta je tajna.

A kad jarko sunce žmirnu (Jer mu sumrak trže sjaj), Ruka ruku samo dirnu: To je bio oproštaj. — Dođe doma mlada moma, Na licu joj sunčev žar,

I pitao sam Boga, Treba l’ što da mu dam, Jer imam blaga mnoga, Broja mu ne znam sam... Negda je tako bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam

I brodari sećaju se doma svoga I u njemu roda svoga milenoga. Sad će u snu slatke pesme da zabruje, Jer se brodić zavičaju približuje. Laku nojcu vama, nama! Mir u grud’ma! Laku nojcu trudnom svetu, dobrim ljud’ma!

„O, hoće, draga, hoće! Dobar je Gospod višnji, Okrepiće ti majku, isceliće je, znaj!“ Razvedrio se anđô, jer nađe svetlost čistu Koja mu tako lepo pokaza put u raj. »Javor« 1890.

„Od kud ti takva želja? Ta zar te nije sram?“ Nije; jer od kud niče To vrlo dobro znam. Volô bih zgrešit’ rodu U kakvoj zabuni, U trenutnoj slepoti, U kratkoj trabuni;

Haj, naše se vile k nama retko kreću, Retko nas obleću, Jer su retki dani koji srpske sine Ovako jedine. Zato, braćo mila, ne kidajmo kola Što se danas hvata na grobu sokola.

da si krenô najlepših želja list I da je zdrav i snažan i svetao i čist, — Dobacit’ ga ne moga ti pred ona moga vid, Jer visok li je, brale, hineski ovaj zid. Pa šta si sada počô, čuo sam, i to smeš: Stao si među braću da razdor žigošeš.

Jest’, ima neka avet što na nas nahodi, Jer je od sebe guraju svesniji narodi, I ta nam noge puta i ruke vezuje I Srpstvu uši gluši da râzbor ne čuje.

(Na grob i na travu svet se brzo svikne): Tad’ dolazi pesnik, gonom sile svete Da venac na grob Čoveku mete. Jer nije car umro nego čovek samo — Čoveku valja suzu da damo.

(Pa još kad je gledam sa gledišta grobna), I šta je porfir, ta rumena čoja Na kojoj se ni krv ne poznaje tvoja, Jer je jedna boja; I šta je skiptar, ma nad pȍlom sveta, I onda kad mu ni mravak ne smeta?

Al’ sad dršće od tvoga opela. Zašto podlost, kad te ubit’ smela, Zašto dršće od tvoga opela? Jer sve što se u svesnike broji, Sve to danas gologlavo stoji.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

tako oštrljatonosati, zašto ako vas počnemo mi, salva venia, žene kritizirati, nećete se znati ni vi, ni vaša knjiga; jer mi ako i na bal odlazimo, opet zato pamet ne gubimo.

“ — S oproštenjem, gospože, moje namjerenije nije bilo vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog; ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek

ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što velim da je uvek bolje čitati kakvu poleznu knjigu nego na bal ići; jer se na balu mlogo protiv sostava tjela čini, tamo se preko mere igra i skače; ne spava se celu noć, bogzna šta se jošt

A što na modu vičete, sami se izdajete da vam je plitak mozak, jer kad bi se i vi sad onako obukli kao što se vaš ded nosio, šta mislite, da l’ bi vam se i vrapci smejali?

Što se pak Jelice i Feme tiče, i tu mi zameriti ne možete, jer ja činim moju dužnost. Vidite, frajlice, ja dođem na primer k vami na posješčenije, vi mi taki počnete uši nabijati

Čokerljana izdatom šečatana naodi, ko izmeni ovoj povod dala, jer je i ona iz moga pera proistekla. U Vršcu, meseca septemvrija 1837. J.S.P.

Ja se na to probudim i taki se setim sna, jer tko bi na tvoje poljupce zaboravio? No kad dalje razmislim, padne mi na um da metnem na lutriju na tvoju sreću.

dakle, da dovedem frajlicu; samo je vi dočekajte modern; nemojte tako visoko govoriti, da se ne uplaši, jer je devojka mlada. (Otide.

FEMA: To je gurbijan! Može biti da je katkad i probirao, ja vam slabo za to i znam, jer sam vam sve jednako u sobi sedila kod moga štrikeraja. JOVAN: A, baš pogodiste!

FEMA (skoči): To je bezobrazluk! Taki mi se vuci ispred očiju, jer ću ti svu kosu počupati, nitkov jedan, tko te pita za to?

Taki mi se vuci ispred očiju, jer ću ti svu kosu počupati, nitkov jedan, tko te pita za to? JOVAN: E, lako je vama, jer ste utekli u podrum, ali ja siroma! I sad me svrbi kad se setim kakav sam boj za to izvukao.

JOVAN: Majstorice, sad imamo mi dvoje proces. Kažite vi meni tko će mi platiti što sam bio kod vas pedinter, jer kako vidim, majstor Mitar neće me više ovakvog trpiti. MITAR: Ti da radiš, nitkove, a ne da skitaš!

Miljković, Branko - PESME

žena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim ti znaš voda

ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati

O čelo moje od sna i vetra mapo! Odajem se mrtav suncu posle mene jer nesreća i posle smrti traje. Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene predeli nebesni satvoreni od izdaje.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad ništa ne počinje jer nema mesta više Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

lelek i nenađeno blago stoji O zvonka roso tu gde smo mi pali U čarolije kasne koje nismo znali Kad vode ne teku, jer ništa ne postoji Ako prestalo nije. Predele razdvoji Odjek te reči. Časovi su stali I nali ukroćeni nad ponorom.

Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo, Il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva. Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što prođe večnost jedna biva.

za one koji su prekoračili preko svoga leša za njihovu smrt tako potrebnu protiv smrti za one koji su sada jedno jer svet je podeljen ljudskom kožom na dva dela a dva i dva su jedan kad padne poslednja noć za one koji su se utopili u

najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći. Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.

Ipak ništa nije izgubljeno, jer praznina je to čega nema. Ali ima nešto oko njegove glave što je čista lepota i neprevaziđena vrlina, a slično je

Ko tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj neće Nikuda stići, jer beskrajan je put. Gle mesec bliski iznad rujnog cveta Dobi oblik srpa: lepota je smrt Gde vrlina otkri mogućnost

Sričem fosil tvoga imena u suši Vere i lažnog rasta lažnoj duši, Jer i da te nema, praznina u kojoj Zamišljasmo te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi Uvek druga prevarenoj

moći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, Kako se zbi divno da biće ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

Krakov, Stanislav - KRILA

— Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta. Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba. A Duško se smešio, jer se sećao poljupca koji je danas sa zlatnih zuba u letu primio. Sećao se i Mija. — Eh, dabogme da smo imali uspeha.

U stanicu je po podne umileo voz, i doneo nove baterije. Komandant stanice je uzbuđen trčao, jer su rampe bile džakovima zauzete. Kad je noć pala, vojnici se raspevali. Dobili su dvostruku porciju ruma.

Potom je odjednom zažmureo i zahrkao. Toga večera je pio mnogo vina. u obližnjoj kući blagajnik je srdito šikao, jer mu se cifre nisu poklapale. Celu noć vojnici su krali piliće po selu, i parili se sa prljavim seljankama.

Naredio je kmetu da je skloni kod njega u kuću, i da je očisti od zemlje. Vasiljeva žena je naricala, jer je njena devojčica bila mrtva. Greda joj je prelomila kičmu. Vasilj je ćutke gledao u zemlju. Brkovi su mu tužno pali.

— Nije vreme za šale majore... No ni starom komandiru nije do šale bilo, jer su mu drhtala mršava kolena. Preko grebena su već promicala pognuta vojnička leđa, nanizana jedna iza drugih.

I sve su one donosile ratnicima radost i bolesti. Ove su bile nova radost, jer su spasavale od fronta. Ipak su najviše bile tražene žene iz uglednih kuća.

Plava Zizi imala je vrh podšišanih kosa oficirsku kapu. Gledala je njegova široka ramena i smejala se. — Volim te jer si bombaš... farman... 120 PHR... ne volim Njepore... pih, mitraljezi.

Useca se koža uprtača i kajiša u meso. Sve ćuti, samo gde gde gunđanje i šapat. Umorni su, jer svaki nosi u sebi sećanje prošlih krvavih dana i tamne slutnje za nove... za nove? Ako ih bude bilo.

Lupaju točkovi i kopite. Odilazi baterija, i odnosi od svakog po komad pouzdanja. U duši je tamno kao i na zemlji, jer se bliži ono što mora doći. Ali umor ponova nailazi i goni misli iz glave.

Sevne plamen i zaslepi oči. Grmne, riknu parčad. Jaukne se. Ruši se. Krvava se tajna vrši. U mraku se ubija lakše jer se ne vidi lice ubijanoga. Puca se puškom prislonjenom na tuđe telo, zabadaju se noževi u nešto meko.

— Nije moguće, nije moguće, odbija uporno major, ali mu brada drhti, jer on ni časa ne sumnja u ono. — Odstupimo, odstupimo — cvili ađutant kraj njega.

— Povadite mu sve stvari, — naređivao je trubač, jer je ađutant izbezumljen klečao i jecao. On je neprestano video onaj prekorni, tužni pogled majorov, kad ga je onako

Petrović, Rastko - AFRIKA

On o tim plantažama baš razmišlja određeni broj sati. Po njemu je to jedini način la čovek dođe do odluka, jer lenost misli sprečava čovečji rad više no lenost pokreta.

Radilo se u polju, i ja sam rekao da se od mene ne očekuju velike pomoći, jer sam hteo samo da gledam, a prašinu od žita ne trpim. Mala je radila i, prolazeći pored mene, stalno me gledala.

On o svakome zrnu zna legende. Skupljanje je teško jer se crnkinje nerado odvajaju od nakita, kojim bi se odrekle i jednog dela svoje ličnosti.

u Kafe Panjoti, iznad pučine koju je plavilo uzdizalo do neba, ja sam i sad sebi govorio: „Gledaj, gledaj pažljivo ovo, jer ćeš, ne zna se zašto, docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!

“ Ona je ljubav glavnog kuvara Madone a po krvi je iz plemena Pel, pastirka. Sam za sebe kaže da je „briljantan“ jer ume da „kozira“, što drugi, kaže, crni, ne umeju. Hrišćanin je.

okružuju i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.

Potpun mrak. Tu je i momak koji sprema moju kabinu. Moli me za dozvolu da baci crnca u vodu. Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku.

Brod će poći, međutim, tek u četiri sata ujutru, jer se pre toga utovar neće završiti. Gledam mađijsku igru nagih tela onih koji tovare ugalj; upadaju u snažno osvetljeni

Uzeo sam štap i ubio je. Posle mi je bilo žao što sam to učinio, jer nije ujela devojčicu! Nije li ovaj način razmišljanja potpuno crnački“?

da je ono što mi volimo ovde često sumnjive čistoće; da se ovde voda ne sme piti; voćka jesti ako je nepoznata, jer ono što vari stomak crnaca može da otruje belca; da je sve vruće, vlažno, opasno.

Ja uvek tako činim, i, ako je poklon dobar, vraćam tačno onim što poklon vredi; jer je, verujte, iza njega prost šeretluk, a ako je poklon rđav, onda ga ostavljam na tako vidnom mestu da je očito da nisam

i otac, ili brat, ili drug, koji mi je otvorio svoju misao, kome sam poverio sve što sam smatrao tajnama svojih misli, jer je bilo drago nemati tajni pred njegovim sedim kosama, ostao je na drumu Afrike, usred ogromne prašume pune ptica, noći

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Jošte pij!... Ta nagni bolje, de, Te skupi pamet što preostade, Jer, eno, ide Glavaš Stanoje, A pred njim, bogme, nemoj buncati.

nudi gadnim Turcima Za hudi život sina njezina, Što je, još jedva začet, učio Špijunski zanat oca nakaznog! Jer znadi, dušo, tvoje maćehe Pređašnji muž je bio... Kuliza! SPASENIJA: Kuliza?...

(Ana ljubi Hadžiju u ruku, a on nju u teme.) No, Boško, Sad seja neće više kukati! Ako tek vezir suzu ne pusti, Jer si mu mnogo bio u volji?... (Izdaleka se čuje i druga puška.) To je već druga!... Čuste li prvu, vi?

Pazi, Suljo!... (Glasno.) Nevolja, babo!... ’Ma kakva je? Jer ako misliš do paše doć, ja mu moram sve po redu javiti... Da te nije starac napustio?...

Hej, da mi ga je doma videti! TREĆI TURČIN: A kako ti se zvao?... Jer i to moram čestitom veziru javiti. A možda ga i ja poznajem, te bih ti umio nešto o njemu pričati...

Šta hoće vezir?... Ukratko kazuj, Jer me na domu čeka posao! ĆERIM: Ovaj peksijan ne dođe amo da sluša, no da zapovjeda!

Ne dam je paši, ču li, Turčine!... ISAK (Ćerimu): Dobro bi bilo da pribeležiš! Jer tupa pamet mozga labavog Jedva će petu za dan tubiti, A za dva dana... ode uvetar!... Šaku ćeš magle paši nositi!...

Govor’te sad! ĆERIM: Da se ubije! HASAN: Ta tu je bio malopre, Pa što ga smesta nisi ubio? ĆERIM: Što nisam htio; jer sam u sebi drugo nešto smišljao. HASAN: Pa, dela, kazuj, Da se ne troši vreme zaludno...

ĆERIM: Stanoje će, umoran, s puta doma dospijeti... A onde će se do ludila zbuniti: jer je neće na domu zastati. HASAN: Koga? ĆERIM: Nju... Tu ženu svoju. HASAN: Šta?

VUK: Boje se potere... RADAK: Boje, Al’ mogu lako i zalutati; Jer je neznatna, Vuče, razlika Od one staze što, krivudajuć, Sa glavnim drumom sela vezuje, I one druge što, kô niz

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Sad o miru ne treba da bude ni reči, jer naš položaj nikad nije bio povoljniji no što je sad. U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.

(Nad svom ovom vojskom bio je zapovednik Ejub-paša, jer je sva ova vojska sačinjavala jedan kor). Tako su stajale stvari na timočkoj liniji, u polovini meseca jula.

Borba oko Gramade i Derventa trajala je tri dana i Hrvatović najposle bi prinuđen da se povlači naglo Knjaževcu, jer mu je pretila opasnost da mu Sulejman preseče odstupnu liniju. 21 jula prikupi Hrvatović svu svoju silu (najviše 7.

se sutra dan sa istom žestinom, pa se ponovi i 24 jula, a 25 jula Hrvatović bude prinuđen da se povlači sa Tresibabe, jer mu je vojska bila strašno izrešetana i iznurena mnogodnevnom borbom, a pred njim je stajala triput jača turska sila,

Prolazi koje brani Lešjanin i Hrvatović vrlo su važni, jer kad bi Turci prodrli do Paraćina i Ćuprije, oni bi bili tako reći u srcu Srbije, I mi teško da bi ih igde mogli

Spram ove srpske vojske stoji već sad Ejubov kop od 30.000 Turaka, a po potrebi oni ovaj broj mogu i udvojiti, jer između Zaječara i Vidina i između Knjaževca i Niša imaju Turci jaku posadu i ne moraju se bojati našega napadaja, te

Eto dakle kako sad stoje stvari. Turci će dakle prodirati ili od Timoka, ili moravskom dolinom, jer da prodiru na obadve strane, nemaju zasad toliku silu i ne mogu je prikupiti pre pozne jeseni.

Turci nisu mogli lepo da razviju svu svoju silu, jer ih je s desnoga krila stešnjavala Morava, a s levoga jastrebački visovi, i to je jako pomoglo, te im je naša vojska na

— Bogme, brajko, ako si slab na bežanju, ne bi ti smetalo da se i sam potkuješ; jer dok navale Turci, biće trke; to ti ja kažem — odgovori vozar.

— ili su konjički piketi? Učini mi se da se ti predmeti miču. Opet obratim pažnju Komarova na to, jer mi ce činilo da turska diverzija s te strane može biti po nas vrlo opasna i vrlo nesrećno rešiti današnju borbu.

s visova iz šume, a naši su na otvorenom polju y dolini; da će mnogi naši ranjenici ostati po kukuruzima neizneseni, jer nema bolničara, i ako se naši povuku, Turci će iseći sve ranjenike. Ovo vide vojnici i to ih jako plaši.

« Penjući ce uz: vis uverim se i sam o tome, jer mi je valjalo protrčati preko prostora koji je sav bio izoran granatima koje su još jednako tuda padale.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Voleo sam Srpstvo milo, Većma nego sama sebe, Al’ sad mi je stomilije, Jer u njima nađoh tebe. Sve, štogod sam dosad volô, Tim sam samo tebe snevô.

XXIV Ljubi mene, ljubovanko, Nećeš se kajati, Jer će moja silna ljubav Večno trajati. Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi

će čitat’ pesme moje, Što u ovom nizu stoje, A ti, blago, Čedo drago, Ako imaš kad, Ako imaš za njih volje, — Jer za tebe imam bolje, Imam lepše i čistije, Mirisnije, rumenije, Providnije i svetlije, Imam slađe i nežnije, Što im

HHVIII Oj, ljubavi, vidovita vilo, Il’ me varaš, il’ je tako bilo!.. — Čuj me lane, moje milo cveće, Jer mi drugi verovati neće.

Da li se i tebi isto tako seća, Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća, A sa njome tuga, sećaš li se, je li? — Jer se nikad nismo zagrliti smeli, Već smo čežnju tu, ljubav našu svu I u grob poneli.

Ova ruka, ova mila, Kol’ko je već krasna cveća U moj život posadila. Daj mi ruku, da j’ osetim... Jer kad umor čelo smuti, Pod ovom je rukom duši Najmilije odahnuti. Daj mi ruku, da je stisnem...

Jer kad umor čelo smuti, Pod ovom je rukom duši Najmilije odahnuti. Daj mi ruku, da je stisnem... Jer kad stegne smrtna muka, Kad zatišti ljuta rana, Melem biće ova ruka.

skoro sankom ojačalo, Da iskočiš iz kolevke, sine, Da pokupiš po svetu vrline, Da se pustiš sam na svoja krila, — Jer te majka rodu namenila.

“ Kad poliše kolač vinom, Pa srknuše, kâ šta treba, Zastadoše, zbuniše se, Duša im se uskoleba. Jer otkako je sreća njima zacvetala, Nikad nisu usta još na usta pala, A poljubac prvi rad se uvek skriti, Je li, moje

Znaš ga i ti, lane moje, Znaš, — jer ko ga ne bi znao, Ko se ne bi njega sećô, Ko ga ne bi spominjao! A ja ovu pesmu izmislio nisam, Tu si bila i ti, a

Eto vam ga moga kumstva! Eto vam ga mojih želja! Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja! XLIV Moje nebo, jer je mutno; Moje sunce, — jer je selo; Moje cveće, gde god koje, — Jer je tako neveselo.

Eto vam ga moje pesme! Eto vam ga mog veselja! XLIV Moje nebo, jer je mutno; Moje sunce, — jer je selo; Moje cveće, gde god koje, — Jer je tako neveselo.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno. Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! A ova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv.

“ Išli smo slobodno, jer smo još uvek u mrtvom uglu. Ali već čujemo neposredno iznad naših glava onaj jezivi pisak kuršuma odbijenog od zemlje.

Na vrhu se razlama bugarska artiljerija. Ali neprestano strepim da ne prebace, jer smo se na otvorenom platou nalazili i mi, i sedmopukovci, koji su takođe pristigli.

Izgledalo nam je kao da su se zbunili, jer su najednom zamukli, i na frontu zavlada tišina. Pokušavao sam sada da se snađem u rovu.

“ — reče više u šali. Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicu rova. — „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?“ Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu. Izložio sam mu šta se dogodilo. On se diže i podboči se rukama.

Međutim, ovaj potporučnik je dokazivao da je izvršena samo smena. Ali... mi smo zaćutali, jer nismo imali municije. Ta ti šina sa naše strane bila je za njegovog komandira jedan dokaz više da smo mi pobegli...

Mislio sam šta da radim... Posmatrao sam kroz puškarnicu. Vidi se da je ranije oko tih žica bila velika borba, jer je među žicama ležalo nekoliko mrtvih vojnika, naših i bugarskih.

I nama se kosa diže od straha, jer sve mislimo, sad će među nas. Njeno dejstvo na moral onih u rovu mora biti užasno.

Hteo bih da zastanem da se opipam. Ali bojim se da izostanem, jer svakoga trenutka može na mene da naleti neki od Bugara, koji su se sada razišli po celoj padini.

— Bilo ih je nekolicina izmešanih sa našim vojnicima. Ali oni nama nisu niukoliko olakšali stanje. Jer u onoj magli niti smo ih mi videli pred nama, niti su Bugari znali da su im oni iza leđa.

Mislim se, šta da radim ako nalete. Setio sam se. Braniću se! — Svetislav se nasmeja, jer je video da su oni okolni očekivali nešto drugo. — Uputio sam jednoga da mi nađe neku pušku.

— Uputio sam jednoga da mi nađe neku pušku. Stotinama je ležalo na svima stranama. I ovde su rovovi bili plitki, jer je ispod tankog sloja zemlje kamen.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez gubitaka, ni jedna zaista krupna bez zaista teških. Jer počev od toga trenutka, sva predbrankovska poezija bila je, more ѕerbіco, bezmalo u potpunosti zbrisana do te opake

a čas možda baš i kao zajedljiva antiteza i jetka upadica sred sveopšteg veličanja pesnika Đačkog rastanka. Jer, koga bi danas mogla još opravdano zagrejati, i koji poetski stav ili potrebu plodno potpomoći ili pravdati ova ne

književna tradicija još mogla ponuditi Brankovoj književnoj orijentaciji, i prvenstveno kao umetničku nasladu i radost, jer takav primer i podstrek, i da ovakav prikaz neprekinutog pesničkog razvoja uokviri u celinu jedne slike, koliko je to

namerama nego ispitujući njihovo neretko samo čemerno a redovno fragmentarno stihotvorstvo, ponovo njega samoga radi. Jer je nesumnjivo da nije puki slučaj što Branko nije prvi koji bi u srpskoj lirici opevao bio Stražilovo i belilo (ne ono

Baš zbog toga svega ni ovakva, prema Branku Radičeviću naizgled potpuno ravnodušna Antologija nije, jer neizbežno ne može ni biti, bez njegovog nekako prećutanog prisustva.

No sve to ova knjiga daje samo ovlaš i uzgred; jer ona je ipak ono što joj ime kazuje: antologija starije srpske poezije.

Njihova je i čar i nedostatak istovremeno što svoje vreme redovno uprošćavaju i ulepšavaju jer im prećutkuju baš zablude i slabosti, a ne samo raznovrsnost nepotpuno izraženih ili i neostvarenih umetničkih težnja:

Već stari Latini su međutim znali da nije dovoljno ako je pesma samo lepa: non ѕatіѕ eѕt pulchra eѕѕe poemata. Jer nije stvar, naravno, u ovolikoj ili onolikoj valjanosti samoga soneta — uglavnom, što se toga tiče, sa sonetom je sve u

na one veštačke jezičke tvorevine kakve su volapik, esperanto i slična bezlična i bezdušna saobraćajna sredstva — jer, naravno, jezici to nisu.

kao što će se videti i u kolikoj meri i obimu je taj prodor bio uslovljen, a koliko nezavisan od Vukove intervencije (jer naravno da je i toga bilo).

Treba samo prolistati ovom Antologijom pa videti sav bezizlazni užas njihova položaja. Jer većeg prokletstva za pesnika nema no što se desilo njima: ostali su bez svoga jezika, bez glavnoga, zapravo bez

koje ništa ne čuvaju i nikoga ne štede a sve prljaju i iskrivljuju, cvetaju kroz čitav XIX vek; bolje ih je i ne znati, jer često lažu: jedna od njih, sročena u mračnoj redakciji Srpskog naroda, ovako je, godine 1873, kaljala jednoga od pesnika

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Ždrav’ osvanula!... A nu, ždravlja ti, kako ti se dopada ova naša zemlja?... Prostićeš, kamen... jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi. JELISAVETA: Dost’... šta ćeš? Ukratko kazuj, što te poslaše?

JELISAVETA: Dost’... šta ćeš? Ukratko kazuj, što te poslaše? Jer ja ti, starče, rado ne slušam Govora praznog dugi beznačaj!... VUJO: A bog š tobom, svijetla gospođo!

U palači mu holo gazila!... LEONARDO: Evo ti pisma — Čitaj, Svetlosti! Sva Venecija zna mu sadržaj — Jer sva Venecija oči upire, U ovom, po nju kobnom vremenu, U tvrdi presto Đurđa, muža tvog!...

JELISAVETA: Ta još si mlad. KAP. ĐURAŠKO: Kad tako kažeš — ja ću živeti. JELISAVETA: Živi! Ali sad dalje, odlazi! Jer tako mi se čini, Đuraško, Da sa Stanišom Đurđe dolazi. (Kapetan Đuraško odlazi.

grdnu silu vrele Azije, Da je posečem, smrvim, razorim, — Da svako zrnce ovog alema Po jednu vojsku košta carevu: Jer sam ga tebi, mila snahice, Od trgovaca skupih kupovô... JELISAVETA: Meni? STANIŠA: Jest tebi!

Pa sad ga muči što te tazbina Onako carskim darom pozdravlja; Jer to te i u samom narodu; I protiv podle želje njihove, Kao vladara silno podiže...

— A Stanišu!... Njega, kô brata svog, Još neko vreme moram štediti Za ljubav sveta — jer ga poštuje — A posle — videćeš! Sad zbogom!... DRUGI DEO PRVA POJAVA Skupštinska dvorana.

I za buduće svoje prijatelje. VUKSAN: Ha! ha! ha! Šta čovek zbori: — za prijatelje? VL. VAVILA: Za saveznike... Jer kada kucne svete slobode Taj tako željno iščekivani čas,— Ko će uz nas? Radošu, reci ko?

Hm! Za njim će, čedo, mnogi žaliti, Jer beše junak, hrabar, razborit; Al’ starost — znaš, ostareo je, A starost često umljem pomeri, Postaje zlobna, puna

— Boško i Bogdan, s njima Staniša?.... Ili upravo on je pred njima — Jer najpre idu munje, gromovi, Pa posle toga hučno dolazi S vihorom silnim strašna bujica... Jesi li čula? Šeset tisuća!

KATUNOVIĆ: Još nije sve — O, gospodaru, ima još! Jer gde se pakost s zlobom zaveri Poštenja muškog grudi cepati, Tek će na grobu svetle istine Grehova svojih korak

KNEZ ĐURĐE: Šta zboriš, čedo, Poslednji dan? JELISAVETA: Ja rekoh — Jer ove noći Tako mi bednoj kazuje san... KNEZ ĐURĐE: San?...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Daj mi te riječi i obdari me, Gospode moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce svenuti, jer će mi se duša od prevelike tuge i žalosti razgubati! JABLAN Odavno se uhvatio sumrak.

riječi i obdari me, Gospode moj, tijem darom svojijem velikijem i milošću svojom neizmjernom, jer će mi srce svenuti, jer će mi se duša od prevelike tuge i žalosti razgubati! JABLAN Odavno se uhvatio sumrak.

Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedelju soli. I užinu s njime polovi. Voli on Jablana — jer je Jablan najjači bak u cijeloj okolici. Lujo se ponosi. Ostale govedare i njihove bakove ponošljivo prezire.

nekoj pameti, brate Krstane, mračne su ovo i krvave bešjede, ali se meni ne more ni smrknuti ni svanuti među ljud'ma, jer ja nijesam čojek već blentavi Krstan. Zar nije tako, brate Krstane? — Tako je, brate, tako...

Svetkovina i zborova kod crkava i manastira klonio se kao žive vatre, jer se tu mnogo pričalo i besjedilo o njegovoj strahovitoj pogibiji i udesu.

Kad bi pomislio na te zborove i svetkovine, duša bi mu potajno propištala, jer se na njima ne bliješte više toke i ilike sa vitkih i vrsnih Kneževića, ne prašte pećanke njihove, ne bjelasaju se u

— Utopli se malo, po Bogu brate, jer sve mi se čini da se sprema velika mećava... Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra...

Žao je to, prežao bilo pokojnom Miji, ama, šta je mogô! Spa'ija i sud tražili su da se preseli, jer nije imô čeljadi da obrađuju ziratnu zemlju, a to je šteta, rekoše mu dolje u sudu, i za spa'iju i za carevinu.

A-a, to ne mere biti! — 'Ajde, 'ajde, stari! — vele mu đendari malo blaže. — Moraš, jer te zakon goni; ne gonimo te mi... — Čuješ, gospodine, ostav'te.

Digoše ga. On se preseli u 'nu dolinu. Od starije' brvana podiže mu selo nešto kolibice, jer nije ćio da se potuca po tuđije' kuća'. Imô je samo jednu jedinu kravicu. To mu je bio sav mâl.

Samo pop i knez nijesu ga nikako mogli gledati. — 'Rišćanine, ne upleći se u moje stvari, jer će nas, ikone mi, svukud biti! Nekom neće valjati!...

mereš ni ti, kô velim, svađe prispjeti, pa ja kô mlim: sevap je da narodu prikažem kad je koji svetac, da ne griješi, jer je i 'nako dosta grijeha i kletve na našem zakonu...

Bojić, Milutin - PESME

u dane prezrenja, Pogrdnih reči val kada me plavi; Verujem sebi i snagom titana, Zaklapam groblja iznurenih dana. Jer ne plašim se leševa što vele: I mi smo hteli to, što ti bi hteo, No zalud božju iskru ljudi žele: Pašćeš pod jaram

U meni draž sva je. Ali vi ste grobljem stvorili me živim. Jer ja nemam srca, a go razum šta je? Ironija moći. Zar njoj da se divim?

I Gospod bi pijan kraj nogu joj mreo. Njen dah, me kô vetar iz pustinja prži.'' Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače. Vide Porok kako rog dvogubi drži.

Da peharom krvi svaki celov plati, Istrošenu snagu da u nevrat prospe, Da u večno ništa poljupcem se vrati. Jer prazan je život, kad u jesen dospe, I zamućen pogled crveni od suza, Pahuljice modre starost licem ospe.

(1911) HIMNA Žedan sam te, Slasti, jer u duši čujem Krik večite žudnje, i, kô idol sveti, Postala si simbol u bolu, u seti.

Pošlji kletve i bezverje strave. Jer pretimo ti, o Bože bogova, Što smehom plaćaš mlaz krvi herojske. I tebe ove smrvile bi vojske, U vrletima Markovih

Sunce mučno bije kroz oblaka sloj, Razvejava bura rascvetani badem, A ja zalud miris, zalud sunca kradem, Jer julskih je dana sve to manji broj. O, ne dalje, dani.

O, tada bih pevao vam himne, Jer bih znao da su moji preci Iz biljura, ne iz čaše limne, Pili život i mreli u zveci!

golema Mrk, kô da slava riku ti pomela; Tvoj lom kroz klance, pun daha s opela, Zvoni kô odjek napuknuta šlema. Jer s polja tvojih krv još nije sprana, Kosti sinova po dnu ti se lome, Kô privid vidiš vojske koje grome: Još pamtiš

Pod oblacima u magli i prahu Zablesnu požar, i s krkljanjem bljunu Vaskrsla snaga i besvesno grunu — Jer u toj stravi vekovi se klahu.

No gle! Poslednji heroj sramnog čina Zamahnu mač, jer kroz noć kô da spazi Dva plava oka tek rođena sina. (1913) MUČE ME TVOJE OČI NIKAD STALNE JEZERA Greju me

I rekneš li ipak, da se mora stati, Učinjeno biće, jer sudija ti si; Poslednju kap krvi besno ćemo dati, Da se njom ispišu grozni letopisi.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

I to možda vrlo važno? VIĆA: I ja bih rekao. JEROTIJE: To bi moralo biti štogod vrlo važno, jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe zbog onoga što si udesio da se u akta podmetne lažan

JEROTIJE (kao gore): Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe. ANĐA: Moram da razgovaram s tobom nasamo, jer nemamo vemena. JEROTIJE: Ima i država da razgovara sa mnom nasamo, a država preča.

'Ajde, gospodine Vićo, čim dođe gospodin Žika, dođite svi ovamo da se razgovorimo i posavetujemo, jer stvar je ozbiljna i važna.

JEROTIJE: Ne mogu, nemam kad! MARICA: Ako ne govorimo sad, biće dockan. Ja te molim da me saslušaš, jer ćeš se inače kajati. JEROTIJE: Dobro, 'ajde govori, ali kratko i jasno.

ŽIKA (odebljanim jezikom): Ja vršim svoju dužnost! JEROTIJE: Tako, tako i treba! Moramo svi vršiti dužnost, jer stvar je ozbiljna... Stvar je, kako da kažem... da, gospodo, mi smo se ovde sabrali...

TASA: A!... Gospodin-kapetane!... JEROTIJE: Nemoj ti meni „a, gospodin-kapetane!” jer si ti, brate, za polić rakije kadar da istrućaš svaku državnu tajnu. A to ne valja.

'Ajde, govorite, kako ćemo? Moramo biti obazrivi, jer takvi se ljudi ne predaju lako; on će da se brani i pucaće. VIĆA: Hoće!

Ne zato što bi vam bio od pomoći, nego da ne ostane u kancelariji, jer će pobeći i sići u čaršiju te razglasiti sve. TASA: Neću, boga mi! JEROTIJE: Hoćeš! Znam te!

JEROTIJE: I da prislušaš malo, šta će na sve to da kaže građanstvo. Ako ko gunđa štogod, zabeleži mu samo ime, jer građanstvo treba da zna da država ne trpi gunđanje u ovako ozbiljnim trenucima. (ostalima.

Idem ovaj čas na telegraf, poneo sam šifre pa ću tamo napisati. Moram lično, jer ovaj naš novi telegrafista, kad je trezan, kuca kao singerova mašina, a kad provede noć sa gospodinom Žikom, pa vidim

A ovaj... ne zaboravite reći gospodin– Vići da pozove i dva građanina kao prisutnike, jer stvar je krivična, pa se ne može bez dva prisutna građanina isleđivati.

” Al', opet, mi kao vrtimo glavom, jer može čovek imati kožu meku kao rukavica, i mirisati na parfim, pa opet da ima revolver u džepu.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Oni ne dolaze u koliziju jer imaju jasno razdvojene funkcije u društvu. Pisana srpska književnost u srednjem veku predstavlja poseban književni

teme, oni će koristiti samo onaj uži vid te literature, one žanrove i onu poetiku kojima se slavi svetački kult, jer su prvi junaci slovenske književnosti bili tvorci slovenske pismenosti i književnog jezika, Ćirilo i Metodije i njihovi

te može da postupa umnogome kao objektivan istoričar koji traga za dokumentom i na njemu gradi svoje obimno delo. Jer skoro sve što se zna o svetom Savi počiva na Domentijanovom izveštaju: posvetivši se od rane mladosti duhovnom pozivu,

Pojava ovih romana bila je veoma produktivna, jer je pružala model jednog literarnog sistema koji srpski pisci ubuduće ne mogu zaobići.

podvigu idealnog srpskog vladara, državničkom i duhovnom, ali ne insistira na Milutinovom ličnom duhovnom podvigu, jer je ideal čoveka i vladara sada viđen u Aleksandru Makedonskom, s kojim on poredi svoga junaka.

Ne slučajno, jer, kako je jednom prilikom veliki srpski antropogeograf Jovan Cvijić zapazio, svaki srpski seljak osećao se potomkom onog

Stihom pregnantnim asocijacijama objasnio je trenutak odluke ("Jer je krvca iz zemlje provrela"). I ostale pesme koje s ovim svojevrsnim epom čine celinu oblikuju hroniku ustanka.

Najviše raznolikosti u temama, postupcima i stilu pokazali su Simo Matavulj (1852-1908) i Stevan Sremac (1855-1906), jer su i jedan i drugi bolje od većine ostalih prevladali zavičajni regionalizam.

Bio je to srećan sticaj okolnosti, jer su tada nove književne ideje dolazile iz Pariza. Za dve decenije - koliko je moderna najviše trajala - umetnički uspon

Obnavljali su neke prevaziđene obrasce. Pa ipak, obnova tradicionalne književnosti nije njihova zasluga, jer ona 30-ih godina nije toliko obnavljana koliko je, nakon gašenja avangardnih pokreta, njeno prisustvo postalo uočljivije.

On je, međutim, u književnosti ostavio dublje tragove. Bio je i složeniji. Jer je, sem otpora stranim okupacionim vlastima, došlo do unutrašnjeg raskola u narodu na ideološkoj osnovi.

Književni rzavoj počev od 1945. ne može se valjano razumeti ako se ne uzme u obzir ova svim nova pojava. Jer on će u primetnoj meri zavisiti od opštih političko-ideoloških promena, koje su znale da budu oštre i nagle, ali su iz

Jakšić, Đura - PESME

?... Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi. Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...

sa velikom hukom, da nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji prokunu i ono se mesto danas zove Tišina, jer odonda uvek ćuti tamo Mlava.

Ginite, braćo, junaci, ljudi! Za propast vašu svet će da zna... Nebo će plakat dugo i gorko, Jer neće biti Srbina... Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo! Ili vi neste Nemanjin soj?

„I ginućemo, ginuti slavio — Il’ mačem preseć Gordijev čvor! Izginućemo — ali slobodni, Jer Srbin neće da bude rob! Tamo daleko, na svetom groblju, Potražićemo život il’ grob!“ 11. januara 1867.

Nastasijević, Momčilo - PESME

Zašto su glave nagle, i kose smešale blage, i dršću nage? Od zime se ne ježe, strah srca im ne steže, jer na planini odrasle su same.

Koren je ovo, crva mi, oče, u nagrizánje, rastoči o rastoči raba. Jer i pakao je tvoj, i propoje. Zalapim toplo iz ove oporine tela. I koren po koren manje Mome stradánju.

Zavapim, al’ izvije se glas. Miloglasan je negde na zvezdi spas, što bolni pevač promucah ovde dole. Jer nema ruke da razdreši nam čvor. Al’ tamo, i na veke, zrak tvoj hoće li boleti? Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

O, malo li je za muku tvoje utrobe. To božjak da ne rodim sina u ovoj grozi od iskoni, kad hodi on. Jer nema zore, na zenice li ne zaplavi, ni blaga poja ne, rodnu li ovu grozu ne prekužim.

DVE RANE Ubod li, to buja ubistvu, to ljubim. Vreo vrh maču zažudi do balčaka u telo. Jer i kroz ranu, i tiše tim, prizivlju se biti. Al’ dve se otvore. Preboli te zadadoh, moja bez prebola, brale.

Al’ dve se otvore. Preboli te zadadoh, moja bez prebola, brale. Jer je tiho satkana duša, na tiše brdo uvodile prozirne ruke.

I trag putanjama tvoj, pa me pali. A čudno zastrepi srce, a studim. Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? Jer i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja. Tonu bez potonuća, bez dna u nalaženju, bez dna se izgube stvorenja.

Oh, to je, to. BRATU Oslušni, zapojem, preni tajnom. Teško mi srce, previre tišina u vino, do dna iskapi. Jer nije ovo setva, kukolj ni klas. Pjani ćuv samo prôđe i zašumelo. Oslušni, dozivam, spi rođeni poj.

I ustav li gde igda palo, smiraj u rođaju to nađe svoj mir. VI Lepota jer zaslepi me, i nem. Dublje to, bolnije tim, životom bih te, muklim ovim nespokojem reći, jer smaku do u koren

VI Lepota jer zaslepi me, i nem. Dublje to, bolnije tim, životom bih te, muklim ovim nespokojem reći, jer smaku do u koren smem. Al’ muk tobom sam sve veći. Gluho te u noći ove, u dnevi bdim.

VII Lek si, a gnjijem u srcu. Krotinom ćuv to mrzli razjede kam. I jer lek si, jer toplo bude svima, čudno me u proleti ovoj zima. Lek si, bolujem te sam.

VII Lek si, a gnjijem u srcu. Krotinom ćuv to mrzli razjede kam. I jer lek si, jer toplo bude svima, čudno me u proleti ovoj zima. Lek si, bolujem te sam. VIII Lek si, dublje tim leka mi ne.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Istina, Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Božiću.

da oni, ako vide kako imaju toliko novaca, ne napuste radnju, dućan, ne oslobode se i ne postanu meki, raskošni. Jer, jednoga dana umalo ne propali. Tako se govorilo, mada se to nikad po njihovoj kući nije osetilo ili videlo.

da je obučena kao što treba, u najnovije haljine, da ponese dosta šećera, jabuka, krušaka, čime će darivati tamo decu. Jer i deca su znala da uvek, kad god se dođe kod njih ili oni k njima, uvek dobijaju što da jedu.

I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to vređalo, no, kao uvek, bila blagodarna, jer ona, baba, jednom zasvagda učinila je nešto za nju zbog čega će je celog života poštovati i do groba joj biti

što izvan kujne i one sobe gde je ona radila, raspremala, dalje, izvan, po dvorištu, po kući, kao da nije ni postojala, jer ni komšinice ili ma ko koji bi došao da šta kod njih poište, obično kakav sud da se posluži i vrati, pa ne našav babu,

A najmanje otac da je kadgod to učinio, jer kakav je on bio osoran, prek, uveren je bio i znao da mu Mladen, sin, mora biti onakav kakav treba da je.

Docnije, posle njih, već bi dolazila baba. Po babi Mladen je znao da su se vratili sa groblja. I to tek što su došli. Jer, gotovo još i nepresvučena, baba bi odmah došla ovamo k njemu, u dućan. I to je bilo uvek svakog dana.

Ne sme da plače, žali. Zbog njih. Ne sme da se pokaže slaba zbog njega, kuće, familije. Jer kada bi ona, onda šta je ostalo za druge?

Pokatkad kao da bi iz njenih očiju suza htela da kane, jer bi se videlo kako diže ruku očima, da valjda ubriše, stisne, vrati natrag tu suzu, ali bi se videlo i kako otuda, još

Navlačio bi jorgan na glavu, ugurivao oko matere drhteći od straha, jer je znao, bio siguran, da baba pored bola, tuge za ocem, još i zato tako cele noći sedi: što se brine, strepi i za nj,

Najglavnije bilo je što, kada za to doznadu, dočuju oni, baba, mati, valjda će biti malo umirenije. Jer, eto, on, deda, čuveni hadži Zafir ne samo da se ne boji, ne samo što ga glasno oslovljava, već sigurno uveren da neće i

A sada, moralo se ono što je najnužnije. Da se ne oseti nemanje, sirotinja, a opet koliko treba, koliko je dovoljno. Jer, ko zna sada kako će on, Mladen, tamo, u dućanu?

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

B. nije dobro drvo. Njega ne treba držati blizu kuće, ,jer će u kuću grom udariti (GZM, 19, 1907, 320). Kad svatovi dođu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo pred

U Bosni i Hercegovini veruju da bi seme od b. l. moglo čoveka učiniti besmrtnim, ali da ga je nemoguće naći, jer ga vile pokupe: zato one i žive dok im se život ne dosadi, i onda ga od sebe odbace, pa bez bola umru (ZNŽOJS, 6, 130).

Beli luk ne treba trebiti noktima, »jer od toga plače« (Sofrić, 150). Ne vala ga donositi rezačima, da ne bi grad tukao vinograd (SEZ, 32, 1925, 25).

pod pojasom (SEZ, 41, № 11); i gde se taj način partenogeneze ne spominje izrikom, jasno je da ga treba pretpostaviti, jer se junak naziva imenom Biberko i sl. (v. inače primere u mom komentaru SEZ, 41, 499).

Ne sme se ni grana sa njega odseći, »jer je alovito«. Ljudi koji su pokušali da skidaju sa njega smolu, ili pokupe opale grane, osakatili su (St. Dim.).

Dimitrijević). Negde se upotrebljuje za lake alatke (jarmove, čunkove za tkanje, vitlove za motanje pređe), jer se lako radi i laka je, ali se nigde ne meće na vatru (St. Dim.).

Dim.). Brekinja je alovito drvo. Ona se ne sme seći, jer ko bi potegao sekirom na nju. »namerio bi«: ukočila bi mu se ruka ili noga, ili bi se i ceo ukočio, ili bi se ma od

Brest. Reč je zajednička slovenska. B. je poznato demonsko drvo. Na njegovim granama naročito rado sede vile, »jer na to drveće vragovi ne smeju« (ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Kod Šida (u Sremu) spominje se jedan izvestan b.

sok koji se nacedi na Ivanjdan pre sunca (ZNŽOJS, 10, 53). »Koje cveće najhubavo raste? — Najhubavo cveće bršljanovo, Jer se vije uz borje zeleno, Kao momče uz lepo devojče« (nar. pesma, Sofrić, 53; slično i: SEZ, 16, 280).

BUNDEVA Kürbіѕ (cucurbіta melo). Bundeva, tikva. Ne valja da ih deca jedu, jer će im rasti guša (SEZ, 13, 1909, 405); ko jede njihove koštice, dobiće vaši (ZNŽOJS) 19, 202). Ko b.

Prema raširenom verovanju, ko od nje okusi, gubi pamet (Vuk, Posl., 2468: »Kao da se bunike najeo. Kao da je poluđeo, jer kažu da čoek poludi od bunike«). Reč za buniku dolazi od buniti. BURJAN Attіch (ѕambucuѕ ebuluѕ).

l. senovita svedoči nam i propis da posle zalaska sunca »ne valja biti ni pod kakvim drvetom, osobito ne pod lozom, jer ćeš ograisati« (GZM, 6, 1894, 674). — S druge strane, v. l.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Pred njim je velika, otvorena, trgovačka knjiga, u njoj nešto traži, a sigurno nekog od dužnika nije mogao da nađe, jer posegne za drugom, manjom, u kojoj su dužnici pobilježeni alfabetskim redom.

A zaželio se više njih, zna on to, jer oseća u sebi mušku volju i neodoljivu čežnju za curama; čak mu u snu prilaze poneke, i s njima se miluje kao da je na javi.

Time mišljaše da pred cijelim svijetom osramoti njega i Radu, ali promaši cilj, jer seljaci, kad iziđoše iz crkve, ljute se na nj; vele Iliji pred crkvom: — Što si se, Ilija, sneveselio?

gazde iz varoši, pa ga svojima u dug daje po pet novčića kilogram, a gazde hoće osam i deset, a na dug bog zna pošto, jer svaki od trgovaca preko računa zakine po štogođ. No nije druge, blagu treba dati njegovo, ili ga smaknuti!

Božica se odmače, ali ostade stojećke, jer je takav običaj prve godine. —Oženi se, pa ćeš znati! — odgovori mu Rade mirno.

Radivoj ne smije dalje da govori, jer ljudi ćute. Mislio je da će izazvati razgovor o ženama i curama. Biće sočne i debele šale, ali niko se ne odazva.

Sjutra Ilija i Vojkan gone svaki svoga pauša pred sobom put varoši. Nisu uzjahali, jer je studeno, saganak bure na mahove brije sa snijegom ojajenih planina, i smrzavica je. Putem stižu ljude.

Gazda Jovo pije kafu u pisarnici. Deset je sati. U to doba pije je svaki dan, jer je uveo red i za svoje svakidašnje potrebe, pa se toga reda na dlaku drži.

Niko leži uz vatru, pod kabanicom. Nad njim stoji junac. Nešto je bolešljiv, žao ga Iliji, jer ga već hvata u plug, pa ga je priveo k vatri.

I Petar premišljaše šta da učini. Odluči da pođe gazda—Jovu, da se s njime posavetuje, jer bez novaca ne može se ni u crkvu.

Rade se ne osjeća zamoren: tek što mu se obrazi zarumeniše, a po čelu osuo se lakim znojem, jer uzbrdicom išao je mahom kao i ravnicom. Gleda na svoj šumski odgojak: oko kolibe, kako lijepo napreduje.

Po dogovoru sa njome, nađe Mašu kod kolibe. Oznojio se, jer je mahom išao, u hitanju nije ni gunjca, optočena skerletom, sa sebe snimio. —Proslavićemo danas svadbu!

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Bilo je sparno već pre podne i izgledalo je da će po podne padati kiša. Toga se sećam jer sam se dugo dvoumio da li uopšte da idem na Moravu ili da se zavučem negde u hladovinu i da odremam dok omorina ne

Ipak sam otišao jer su proklete muve bile nesnošljive; zujale su mi oko nosa kao oko kakve crknute mačke. Doroteja sam zatekao na kupanju.

Oprosti mu, Bože, jer ne razume. Zbilja, ovi su jadnici zakrčili svaki kutak dvorišta, leže po travi i pločama; znojavi su, prljavi, ulepljeni,

Uzaludno će mi biti da se pravdam svojom nevičnošću, reći će mi da sam namerno trovala muževljevu ranu jer sam mlada, a on star, pa sam koristila priliku da ga se otarasim.

podjednako i za onog najbednijeg koji nam nikada nije dao ni kokošije jaje ni šaku žita; za takvog možda i najviše jer je njegov život ovde na zemlji bio prepun patnje, pa mu valja izmoliti bolju sudbinu na nebu.

mušičavom starom jarcu koji mi je već dozlogrdio, oprosti mi, Bože, da je vlastelin siromašniji od bilo kojeg sebra jer mu nije od prirode dato da uživa u svom svekolikom bogatstvu.

Sledim li te? Pitam te da li i pored toga moje reči dopiru do tvoga sluha? Ima li nade za mene? Pitam te, jer ne znam kako da zavolim one koji me preziru, kako da se pretvaram pred tobom u nedužno jagnje, kad me ti prozireš do

Lauš mu se prepustio, podgrevajući ohlađenu nadu, kojoj se okrenuo kad je video da mu razum ne nudi ništa. Jer, šta gubi ako se prepusti nekoj tupoglavoj vradžbini? Zar mu nije dosadio teret nemoći pod kojim mu klecaju kolena.

To breme nema stvarnu težinu, duša mu se bori sa nevidljivim, jer ne kroti mu ona više poludele telesne sokove, niti nemire. On oseća neki potmuli bol, a ne zna otkuda dolazi.

Dodao je da to na žalost nije istina, jer bi se valjda bilo čega u vezi s tim sećao. Vila se potrudila da izbriše sva sećanja na sebe i na tu noć.

Posle su njih dvoje iščezli u šumi, držeći se za ruke. Ja mislim da je Lauš tada uspeo da je ima. Niko to nije video jer se dogodilo, ako se dogodilo, u dubokoj tami šume, izvan domašaja svetlosti vatre, ali ono što sam video, a valjda i

da skrivam, mnoge mlade sebarske prove koji su ono, naročito leti, radili svuda, u šumi, u žitnom polu, ječmu osobito, jer je visok i divotan, dok se iznad u modrini neba premeću lude ševe.

Ilić, Vojislav J. - PESME

O, pusti da njom pevam ja I sreću, bol i jad: Jer teško tebi ako ta Izumre pesma kad! 1881. LjELjO U čudnoj cpeću milja svog, Kô ljupki, mili dan, Veselo igra mladi

“ „Idem na nebo gore, na zemlji mesta mi nema, Jer vrednu ratar, sinovče, za mene slabo već mari, On slavi Ljelja sad.

Dvadeset prijatnih dana duvahu vetrovi. I tada U suva i tiha polja pastiri pognaše stada; Jer sniska, zelena trava zemlju je pokrila veće, A gdegde u rosnoj travi prvo je cvetalo cveće Pod zrakom toploga sunca

I ja ga gledah ispred sebe, I prokleh gorki život svoj, Jer ja se tada setih tebe, Uveli, bledi cvete moj. Al' oprostite, gospođice, Što dirnuh rukom žicu tu.

Muzo, hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja. 1888. OPROŠTAJ SA ŠAJKAŠKOM Ravna šajkaša polja, ostajte zbogom i dalje, Rastanka našeg kuca

) Vekovi su prohujali od čudesne one noći, Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava. 1889.

od čudesne one noći, Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava. 1889.

Mi smo od njega čuli kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš otišô

Omajid Abu-el-Rahman mladi skloni se od ove bede, Jer još u oči gozbe na besna paripa sede I parip kô strela nàže u tamu večeri vlažne, Mrseći pomamno grivu i nozdre šireći

No Rahman ne beše srećan. Deleći radosti svima On nije mogao često da radost podeli s njima; Jer spomen na mračnu prošlost njega je mučila često, I on je tražio tada ugodno i mirno mesto, Da duši olakša samo.

Ne dopuštaj - o druže nežni! - u hramu duše mlade Da tvoje idole pozna lukavi ljudski gled; Jer će ti on u bezumlju da slatke oskrvni nade I prevratiće radost u gorki samo jed Otrovom lukavih reči.

No svetla mladost je prošla, I ti snuždena stojiš na njenom obronku travnom, Jer starost već je došla. Vreme je izrilo bore po tvome čeocu tavnom I zlatne nestade kiše, I gromovnika s njome.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ona se neće uskoro ozidati, jer je to plavni teren Dunava. Sada, u ranu jesen, potseća taj kraj, sa svojim džbunjem i travom, presušenom od sunca, na

udaljena od Zemlje 230 svetlosnih godina, pa zato vidim Zemlju onako kako je izgledala pod kraj sedamnaestoga veka, jer je svetlost koja je tada sa Zemlje pošla taman stigla do mog oka.

pokrivaju sve stolove moje sobe, proučavam planove starih gradova, Vavilona, Atine i Aleksandrije, pravim pribeleške, jer hoću da Vam na našem putu pokažem samo ono što je naučno utvrđeno.

Pružite mi Vašu ruku da je poljubim i zadržim u svojoj, jer ćemo odmah na put. - Kuda? - Do kolevke astronomije. - Gde stoji ona? - Vremenski i prostorno daleko od nas.

Neću da se uplećem u tu raspru istoričara, jer za nas je dovoljna samo još kapija da u grad uđemo. Eno je onde! To je slavna ištarska kapija - poznajem je iz

u obliku koso odsečenog vertikalnoga zida, koji polovi platformu, vrši bez sumnje ulogu meridijanskog instrumenta, jer je položen, kao što vidim po zvezdanom nebu, tačno u pravcu od severa ka jugu.

Svakome posmatraču neba upada u oči jato Velikoga Medveda, jer su njegove zvezde podjednako jasne i nadkriljuju svojim sjajem ovu svoju okolinu.

rano opazili da, sem onih zvezda koje su oni grupisali u jata, ima i takvih koje se ne dadu uvrstiti ni u koje jato, jer se pomeraju od jata do jata.

Ni surova ruka čovekova, ni njegovi topovski metci nisu bili u stanju da ga unakaze, jer sve rane koje su mu nanesene načiniše nam ga još dražim, izazivajući, pored milošte, saučešće i udvostručavajući našu

kad Sunce i Mesec u isto doba prođu kroz onu tačku nebeske sfere, u kojoj se njihove putanje međusobno presecaju, jer samo tada može Mesec da zakloni Sunce.

Njihovi razlozi za to sasvim su po ukusu Platonovu. Jer lopta je najsavršeniji geometriski oblik, pa zato mora i Zemlja biti tog oblika.

A treba da je veoma udoban, jer smo, oboje, u tom pogledu, veoma razmaženi. Zato proučavam brodogradnje starih Grka.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Listovi i časopisi imali su veliku ulogu u razvoju srpske književnosti za decu jer su u njima sarađivali gotovo svi značajniji književnici toga doba.

Turcima i sadrži epizodu sa slepim dedom koji, opremajući unuka Mićuna u boj, savetuje unuka da sakupi mrvice po polju jer je sanjao da će ga one spasiti (što se i zbiva).

Dve pesme Branka Radičevića, koje se obično uzimaju kao pesme za decu (jer su, između ostalog, njihovi junaci deca), pružaju pravi primer za to.

Valjda moju milu Vide prevesela, Pa bi meni silu Govoriti tela, Ali ne znaš, mila, Šta pre od milote, Jer si tako sila Videla krasote. Ti joj lice belo Vide i rumeno, I još viti telo I to oko njeno.

Na kitnjastoj lipi našoj Žuto granje ćuti, drema; Pod strehom se gnezdo roni, Jer u njemu laste nema. „Kud je ot'šla ta crnojka?

Haj, urani, pa ustani, Sve već čeka – na tebeka. Ko urani zorom rano Sretan mu je danak svan'o; Jer sa svakim poslom valja Dobar gazda da upravlja. Tek ga gazda rukom lati Blagoslov će Bog poslati.

Stanković, Borisav - TAŠANA

On o tome vodi brigu. HADžI RISTA I otac ti, i on treba da zna: da ne bude manje, da seljaci, čivčije, ne kradu, jer ne sme da bude manje! (Pauza). Pa kako ti, Tašana? TAŠANA Dobro, dedo...

(Pokazujući na Tašanu.) Ako ti snaške ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar znaš, ti bar treba da znaš... STANA Pa znam, gazda!

Za to ga zovi, pitaj. I njega, dedu, popa našega, duhovnika našeg, za svašta zovi, za svašta pitaj, jer on to sve zna. A sada i ja idem. (Spazi posluženje): A, ja! Daj, Stano! STANA (mu prinosi).

Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće. I, kad neće, mora da je bolesna; nego čudo mi je kako je jošte

Mučno da će i sada doći. Neće. KATA (ubijeno): »Neće«, čedo? Eh, znam i zašto neće. Boji se, jer zna kakav je svet: da dobro zaboravlja a zlo pamti, pa se boji, ako počne kod tebe da dolazi, da ne počnu zli jezici...

Možda zbog nečeg drugog ne dolazi. Sigurno ima posla. Jer njega svuda traže, pa možda nema kada... TAŠANA (uzrujana, još besna): Ostavi me, ostavi me, nemoj više da me lažeš,

I šta mi onda dolazite? Pa i ti sama, ni ti više nemoj da mi dolaziš. Jer kad god i ti dođeš, više se s tobom najedim, nego kad sam sama. Zato, ostavi me. KATA Pa kako i gde da te ostavim?

Vraća se Kata. KATA (radosna, vesela): Baš kao da sam znala te izađoh, jer ga sretoh. On, deda, pošao, ali kao da se pokajao i već hteo u drugi sokak kod drugoga da ide, te ga ja, molbom, jedva

— ne kćeri, ne snaho, već Tašana, šta je? Kaži sve! Sve kaži! Nemoj ništa od mene da kriješ, jer nemaš od mene ničeg da se bojiš. Ne boj se ti mene. (Pauza.) Ili ne! Čekaj! Imaš pravo!

Ali da sam znao da ti je ovoliko teško, mučno... Dakle, zato sve kaži! Nikako se ne boj mene! Jer ono što je nekada bilo, bilo je. I evo, možda će ti biti krivo, ali ja se ne kajem za to.

I zato, Tašana, ne boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i bolnu dušu.

To bar nije ništa. TAŠANA Ne smem, jer kad se širom prozor otvori, onda će svet: Kako? Eto! Udovica već otvara pendžere, već hoće da gleda u svet, već hoće na

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Ispalo je tako da su majstor i majstorica prevarili palanku. „Vesela udovica” rodi sina. Krstiše dete Srećko, jer je roditeljima sreću donelo.

Seka, što nije bivalo, Seka kleči; Srećko je u štofarnici zabravljen; Rista utekao, jer je pokvario metalni budilnik, i onda još materi drsko odgovarao.

Seka je sad jedino dete u kući, jer je Rista već treća godina u Pešti, u školi za mašinske bravare i fabričku praksu.

Majstor Kosta sačeka leto, i ne kazujući nikom ništa diže se s ćerkom na daleki put. Jedva je dobio pasoš, jer je jedva umeo da objasni kuda upravo hoće da putuje. I desi se čudo.

„Kod mene drugo nema. Ja imam pet sinova, i ne mesim torte. Nosi to, učo, i neka dečko spremi za posle, jer će Srbima još trebati sjajno oružje.” I zapeva tiho: Od jalmana do gornjeg nišana Puška mije zlatom obljevena.

Kirajdžije nisu donosile kiriju, a stari je nije tražio, jer se bojao svega i svakoga, i nije više znao kako da nastoji na svom pravu.

Jednog dana je zamolio nekoga da mu napiše pismo za Seku, jer on ne vidi. Pismo je bilo krik očajanja: „Prodaću kuću, daću vam sav novac, dođi i prevedi me da tamo umrem.

Još te noći je spavao u svojoj kući, a sutradan pređe u staračko blagodejanje. Metnuli su ga tobože u bolju klasu, jer će plaćati. Ali je to bilo tako strašno i neobično, da se stari drugog dana vratio kući.

A ti, Makso, nemoj kao onaj tvoj sat na salašu, da jedno pokazuješ, a drugo udaraš, jer ja vidim šta pokazuješ. Iz crkve idem, brajko, i prozirem te kao staklo! Istinu! Ne vrdaj, ne laži!

Sporazumeli bi se vas troje jednog dana protiv mene, a to ne bi dobra donelo ni vama ni meni, jer ste vi ovde domaćini, a ja opet ne dam sebi suviše blizu nikome...

I tako je Nola rasmejala još poslednji put svog oca. Hrabro se držala i tu. Teško joj je bilo ostaviti ga, jer se sad brinula za njega baš kao za neko dete.

Priča se, pri povratku je skinula venac s glave i nosila ga u ruci; i Todor je mladu držao za rukav, jer više nije htela da se vodi ispod ruke. Otputovali su sutradan po venčanju.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

vodim od sedam godina i trudim se doznati što se god doznati može, ali o muzama ne znam ništa postojano kazati, jer ja u ono vreme nisam bio na svetu kad su muze i gracije, i Jupiteri i Apoloni na Olimpu vladali.

Govore o stvarma i jeziku koji se samo u knjigama nahodi, i svađaju se je l’ carstvovalo debelo jer pre tisuću godina u slavenskoj literaturi, ili ne, a vospitanije svoje dece sluškinjama ostavljaju.

Nju ću dakle ja invocirati, uveren da se starac Jupiter zato neće naći uvređen, jer je i on često pored nektara brigu rasterivao kad bi mu ljuborevniva Juno rena pod nos natrla.

Ja ću se onda kao soko dičiti, jer ću nagradu dobiti: »Ah, ala je ova knjiga lepa!« ili: »Taj čovek dobro radi!« — Šta osećam, ili snivam, napio sam se

— No međutim, da bi vaše zaktevanje zadovoljio, koje je česno i pravedno, moram knjige premetati, jer tako se spisatelji pomažu.

Da bi so tim meni posao odlakšan bio, mislim da ne treba spominjati. No nesrećom takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez pohvale po

da se umorio, zamoli je da sednu malo, i — — ljubezni moji čitatelji, meni je žao što vam ne mogu povest dovršiti, jer je baš ovde morao kakav pacov stari rukopis tako strašno izgristi da se ni pod koji način pročitati ne može.

No kad nema, budimo zadovoljni s onim što imamo, premda i to nije najbolje pravilo; jer ako imamo rđavu ćud, valja li da budemo zadovoljni?

On se jamačno nazvati mogao komet, to jest repata zvezda ondašnje, pređašnje i, ako smemo kazati, i buduće dece; jer je tako nešto od sebe izdavao da je svaki, kako bi ga vidio, morao vnimatelnije na njega pogledati.

Dobri sveštenik radovaše se da će se njegovo proročestvo ispuniti. Jer ko bi smeo posumnjati da on neće veliki nekada vojnik biti? A teneris assuescere multum est.

To isto biva i kod ženskog pola, jer komplimente praviti, savijati se kao lutka, stajati kao na žici, čepiti se i kao miš iz trica, to jest zaljubljeno

Ti si već, fala bogu, sad veličak, i ja meni za dužnost vodim tebe u svet, tvome opredeleniju pustiti, jer kad je Velimir od dvanajst godina toliko učinio, šta ćeš ti učiniti moći od šesnajst.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Takvi su ljudi neobično podesni za biografije književnika i umetnika, jer je kod tih biografija pravilo da se svaka stvar tako ulepša kako bi veliki pokojnik potomstvu izgledao što uzvišeniji

Kad sam mu prišao, on se osloni na mene i reče mi: — Posrćem, posrćem kroz život, jer su me svi prijatelji napustili. Ah, lakše mi je naći pute nebeske no staze života.

Biograf tu stagnaciju objašnjava nedaćama bračnoga života, jer ga njegova bivša supruga nije umela dovoljno da razume.

kaput, sa grudnim džepom koji je s leve strane grudi prešao na desnu, sa novom somotskom jakom i sa novom postavom. Jer valja znati da te biografske krojačke radnje ne kroje samo nove biografije, već vrše i sve ostale poslove: prerađuju

Po toj novoj biografiji, pokojnik se nije zvao Stojan, nego Spira; on je pogrešno nosio prezime Antić, jer njegovo je prezime u stvari Nikolić.

Njegova se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije bio svinjarski trgovac, već pop.

Rekovcu, jagodinskom okrugu; nižu gimnaziju nije učio u Požarevcu, već u Jagodini; Veliku školu nije učio u Beogradu, jer je svršio ratarsku školu u Kraljevu.

svojeručnih napisa, koji bi zaostali iza smrti koga velikog čoveka, utvrdili da pokojnik uopšte nije ni postojao. Jer možete misliti šta su sve ti biografi kadri pronaći u privatnim pismima pokojnikovim, a naročito u onima koja je pisao

pismima pokojnikovim, a naročito u onima koja je pisao dok još ni sam nije slutio da će biti veliki pokojnik. Jer, kada već neko postane veliki čovek, on onda, razume se, i svoja privatna pisma udešava tako da bi se mogla objaviti,

Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često

Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je

Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi, jer pravda je često puta teža

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Izgledalo mi da nikad takvu samoću i pustoš nisam osećao. A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici. Možda i zbog njih, jer se ljudi u ovim mračnim noćima ubijaju bez prethodne obznane. Na putu se nešto isprečilo... Kao čovek!... Zastadoh.

Način na koji je to rekao još više pojača moju strepnju. Zavideo sam ordonansu što zastade, jer smo mi, koji idemo na čelu, prvi na nišanu. Uvelo lišće zašušta sa strane puta. Hladan me znoj probi.

— Sad nemamo kud! — veli komandir. A da upalimo svetlost, videće nas, jer nismo odmakli ni jedan kilometar. Uostalom, šta možemo sad!... Prvi, teraj! Kad naiđoše na most, konji usitniše nogama.

Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile.

vojnici, zaneseni svojim jadima, nisu ga gotovo ni slušali, kao da je u njima potpuno utrnuo pojam samilosti ljudske. Jer poginuo je vodeničar, ali je vodenički točak ostao da se i dalje okreće. Pred zoru smo prešli neku reku.

Upnite sve snage, da se odupremo neprijatelju još malo... Još malo, jer nam saveznička pomoć stiže i za koji dan mi ćemo zajedničkim naporima savladati neprijatelja.

Komandanti se uzvrdali, nešto se došaptavaju, jer ako bismo se samo pojavili na grebenu, raznela bi nas nemačka artiljerija. Zastali smo u nedoumici.

Govorio je komandant diviziona kako nam nemački aeroplani neprekidno dosađuju, jer otkrivaju naše položaje njihovoj artiljeriji.

Zbogom! Sa bagrdanskih položaja južna vojska odstupila je bez borbe, jer su Nemci probili na drugoj strani. JANKOVA KLISURA Nije više bila u pitanju nikakva naša odlučna ofanziva, već samo

Dozvoljeno je vojnicima da uzimaju koliko mogu, a i narod je pušten da razvlači, jer Nemci tek što nisu stigli. Demontirana lokomotiva podseća na lešinu, prazni vagoni zjape kao grobovi.

Ruke se ukočile od zime, da ni dugme ne možemo zakopčati. Rukavi šinjela se zamrzli, te ne smemo ruke savijati, jer se materija lomi kao da je od kartona. Luka skakuće s noge na nogu, pa nam veli da sada ličimo na balerine.

Izbeglice iz severnih krajeva, koje već danima odstupaju zajedno sa nama, ostaju zanemele, jer vide da je naš slom potpun. Njima je najteže. Kuća im je propala, dalje nemaju kud, a ovde nikoga ne poznaju.

Petrović, Rastko - PESME

Nek je zdravo, nek je zdravo, o, proleće, Mladić radosni, nek nam u kuću uđe plodonosno, U kuću uđe plodonosno. Jer seljanke i seljaci I kraljevi i kraljice, I delije i dečaci, I sve ptice i sve šume, I sve lađe i sva mora, I oblaci i

poljubac dug na njena usta koja pritiska na rđave karte gde je slikano cveće, poljubiću je tako često na prsi, jer se sanja o devojkama koje zadrhću rano, i kojima je uz oči zelene dano da im noć odnosi glas kao šešire, kao pad teške

Trenutak makar samo - daleko od ove zemlje, jer čini mi se da mi se opet zbivaju one čudne stvari što kao da se prikradaju sa drugoga sveta; usta mi evo puna krvi, a

Majko, otac moj beše li zver Kraj tebe, il' samo istoričar: jer i sâm ja zver? Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver!

ličnost svoju IZ detinjstva: Kao slučajni, zamešeni, kanap iz hleba Kim neće nahraniti nikada sebe, kao ni zverstva! Jer rođen posle sedam meseci trudnoće, Preturiv sve nesreće, želi da se vrati majci; I, ne izlazeći više nikada, hoće Da

Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božiji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! Ija i rad njega postah krvopija.

I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! Ija i rad njega postah krvopija. Sam takođe volim strasno oblik, miris, ukus, i lepotu, hleba.

Novi Zavet počinje od njih i trebalo bi o svakom od njih govoriti ponaosob jer vladaju u njima osobiti izrazi zadovoljenja i harmonije.

Dosta je moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe oslobođeno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam na izgled mislio pravilnije, nisam mislio do

I ništa ne znači griža savesti što sam nekoga ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se.

Čak ni lepota nije osobiti moj moral, jer je i ona došla posle nužnosti tek i zbog nje. Pretpostavimo čak da, zbog tvog osobitog držanja, priroda nikako ne stigne

- mora naići (izgleda da sam se samo uzbuđivao pri neizvesnosti da li je opasnost tu ili ne) postajem potpuno smiren; jer odjednom imam tako isto jaku senzaciju kao što je jaka samosvest, da taj događaj mora i proći, i da ima jedan deo mene

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Svuda oko nje bila je tama. Nije mogla da razabere gde je, dok joj jedna od saputnica ne reče da su pod zemljom, jer ih je plju— sak zahvatio i poneo. Kako je daleko bila svetlosna čaša neba! Kako nedostižan Cvet!

Niko nije imao vremena da pogleda jesu li im sve nogice na broju, jer voda je kao zmija plazila ka mravinjaku. Ali, kada je sunce odskočilo iznad reke, i voda se povukla.

Uzalud je nesrećni Belko razmišljao u čemu je njegova greška. Uzalud se zaricao da će biti bolji! Jer, što je on bivao bolji — braća su sve otvorenije bežala od njega, sve surovije odbijala da ga prime u svoj krug.

Ali, biti blizu plemena, a izdvojen, bilo je gore nego biti sasvim odbačen, jer je onemogućivalo put k drugima. Ako bi ga iko i primio?

Zatim, prenese sve starce i starice, jer mladi su bežali i sami, bezobzirno gurajući slabe i bolesne. Još jednom, poslednji put dolete Belko mravinjaku i u

Možda je to bilo ustajanje? Doručak? Odmor nakon doručka? Menjanje kreveta? Izbor Caričine nove haljine? Jer za svaki obed Carica je morala obući novu haljinu, što je i razumljivo: kakva bi ona bila Carica ako bi na njoj bile

Zidovi su mogli da zatvore uši, jer podanici više nisu otvarali usta. Čak je i vetar nad Carevinom utišavao glas, je li pticama preostalo išta drugo?

valjala — tek ljudi su preko mora i planina, preko glečera i pustinja prelazili da je vide, da joj se iz prikrajka dive, jer niko nije imao smelosti da priđe i zaprosi njenu ruku. Ali, ima li ružinog žbuna koji u ružu ne procveta?

U jednom trenutku okrenu se Marijan ka kolibi jer mu se činilo da ga starac s prozora prekorno gleda, ali savlada tugu i potrča ka vodi.

Za njega nema leka, jer nema čoveka koji bi s izvora života doneo... gutljajčić tvome sinu. Uspravi se dečakova majka. — Gde je taj izvor?

Oseti Varalica kako kraćaju noge pod njim, ali nazad se nije moglo. Veštice bi ga začas otkrile, jer je vetar duvao sa zapada. »Sad mogu samo napred, pa neka bude šta bude!« — virnu Varalica iza stene.

Koja je tu hitrina potrebna? Koja prisebnost? Niko ne zna, jer se niko s izvora nije vratio. Oseti Varalica kako mu gornji zubi o donje udaraju, a pred njim već jasen zlatnoga lišća

Stanković, Borisav - KOŠTANA

I oca, i majku, i kudeljke i sve gazdinstvo ostavi, sal uz njuma da si! Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj bre, Koštan!

MITKA (rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A bakšiš? Daću... Jer... — Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me odomi, oženi... Što me ne pušti da idem. U svet da si idem.

I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne. Ona, Redžepovica, će mi se upije u pamet i će se razbolim. Bolovaću.

Šta ću... Šta me traži? KOŠTANA (zaustavlja ga): Nemoj, Stojane! I ja te molim! STOJAN Pa baš zbog tebe — neću. Jer znam da će on sada sve na tebe! Za sve ćeš ti biti kriva. KOŠTANA Neće, neće! Samo ti nemoj!

Marku): Marko (daje mu novaca pokazujući iza sebe na Cigane), podaj im, i dajte im da jedu i da piju. (Gordo): Jer ne sme da se kaže, da je neko sa Hadži-Tominog imanja otišao gladan i žedan. MARKO (dajući Salčetu novac): Od hadžije.

(Odlazi). TOMA (sprečava Koštanu da ide): A nemoj ti, pevaj! KOŠTANA Drugi ću put! A sada i ja da idem. Jer bolesna sam. TOMA (iznenađeno): A ne... Nemoj, kćeri! Ako te grlo boli, uzmi šerbet, rosu...

Ona jedno pogreši, što prvo tebe, pa posle mene rodi, te s’g moram da ćutim, da te slušam, jer si stariji! Toj ona samo pogreši: što prvo tebe, pa posle mene rodi. — A majka je majka! (Plače.

(Pogruženo odlazi.) POLICAJA (obradovan odlaskom Mitkinim poleti besno ka Koštani): Penji se, jer sada ću kamdžijom parčad kože sa leđa da ti kidam. (Pandurima): Unosite je u kola.

Šantić, Aleksa - PESME

neđelja svane, Na avlijska vrata kada Mara stane, Bih, tako mi boga, adžamija postô, U mehani pio i bez groša ostô! Jer, da samo vidiš, u lijepe Mare, Kakve li su, puste, dimije od hare!

Osjetiš li, draga, da mi t'jelo dršće, I da silno gorim ognjevima svijem, Tada vjeruj meni, i ne pitaj više! Jer istinska ljubav za riječi ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše! 1905.

Dršćem i gorim kô žar sred ognjišta, I bacam kisto, jer ne vidim ništa — Ovako blizu kad pred suncem stojim. 1907.

U moje srce Ti noćas uđe, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama — Jer iskre same Iz tebe biju, Lepše od sviju Anđela raja, Što nežno šušte, Kô behar beli, U toploj reči Molitve

Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše! Jer ovdje niko ne čeka te više — Svi moji mili zaspali su davno. 1904. VODENICA Staro mjesto moje!

Šta tražiš, druže? Meseca sedefni sjaj? Proleća zvezde i ruže? Srebrni potok i gaj? O, beži, beži, moj znanče, Jer ovde zime je kut — Sve moje cvetne naranče Vihor je pokidô ljut.

Sve vidi i čuje. I ponori tuge Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama, Sad koleba ćuti, i sad, mesto duge, Kao paučina svrh nje visi tama. Skupila se čeljad.

Zemljaci moji, dokle ćete, dokle? ''Tamo daleko! Jer nas usud prokle I na nas pade tvrda tuča s neba...'' A zar vam nije zavičaja žao? ''Žao je, brate...

Moj susjede mirni, nek blagoslov Duha Uvijek te prati da si dobre volje. Samo, ja te molim, odsad lupaj bolje, Jer ogluhnuh, brate, na obadva uha. 1910.

Kô tice kad ih gone iz gnijezdâ, Ja bježim tebi, jer pokoja hoću. Jedva sam čekô na ove trenutke S nemirom srca i sa bolom grudi; Ja sam sit vreve i dosadnih ljudi I

Volio sam nekad zanosno i strasno; Sad ne volim više, ja sad volim jednu, Volim onu mednu, onu slatku, čednu, Jer je ona sama milja izvor celi, I sunce i ruža i moj ljiljan beli.

vidim hudi; Vidim gde oholost nadima ti grudi i vidim gde prkos iz oka ti sija, No ipak si bedna, bedna kao i ja. Jer s usna ti dršće i skriven bol ljuti, Pritajena suza sjaj ti oka muti, Tajni uzdah cepa gorde grudi tvoje; Moja

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

u najstarije vreme da čuva spomen na zaslužne pretke, na značajne ljude i događaje uopšte, na hrabre ratnike osobito, jer je rat veoma dugo bio jedak od osnovnih vidova privrede, i da vaspitava mlađe naraštaje u ratničkom, herojskom duhu.

Između prve i druge etape — smatra se — nije veliki vremenski razmak, jer se vrlo rano javlja potreba da se pesmom sačuva uspomena na podvige heroja; zato se iz slobodne improvizacije izdvajaju

PRILIKE I EPSKA POEZIJA U NAŠOJ ZEMLjI Kad je započeto stvaranje naših epskih pesama ne može se tačno znati, jer prve jasnije vesti o njima imamo tek od XVI veka, ali je prirodno pretpostaviti da su one — kao i kod drugih naroda —

Zajedno s ovim slojem stupila je u borbu protiv turskog feudalizma i crkvena organizacija, jer se ona na taj sloj oslanjala, jer su visoki predstavnici crkve izlazili iz toga sloja.

s ovim slojem stupila je u borbu protiv turskog feudalizma i crkvena organizacija, jer se ona na taj sloj oslanjala, jer su visoki predstavnici crkve izlazili iz toga sloja. Od tada pa sve do ukidanja Pećke patrijaršije 1766.

On je takav kad zadrema na kulašu, jer je „zlu nauku“ da pospava svagda oko podne naučio po planini ovce čuvajući.

svoga „lošijeg“ konja, da dukate ne zna ni na kantar meriti ni brojem brojiti, da ne zna šta bi sa ralom i volovima jer mu nije ni otac orao (zato što je bio čobanin).

išao tek iza te vojske, i video je da tim prvim sukobom nije ništa svršeno, nego da boj treba tek da nastane, jer je vojska Momčilova samo ustukla ispred sile, ali se povukla u potpunom redu i bez kolebanja.

Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim.

Ali pogledajmo redom sve uzroke poraza na Kosovu, jer u tome i jeste suština kosovske legende. Kao što je poznato, u pesmama kosovskog ciklusa nalazimo tri uzroka porazu:

Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim“.

i zemaljskom carstvu: „Ako misliš na svoju dužnost, ne treba da se plašiš, tako je govorio Kršna junaku Ardžuni jer za jednog viteza ne postoji ništa više od pravedne bitke.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

da lovi Povede i svoje kerove Ljuta panika hvata Velike i male zverove Sasvim opuste pećine I šuma osiromaši Jer Vukola samo puca A nikako da promaši Kad Vukola ide da lovi On je zaista divljačan Inače je dosta zabavan Čak i

koltove od srebra Da ti bušim tvoja rebra Mogu stati pa birati Kuda ću te prosvirati Žao mi je jadnog metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE Ponašam se poput paše Svi se samo mene plaše Dosta mi je ove slave

me ujna Ujak je širok Ujna je bujna Gnjavi me mama Gnjavi me tata Svi samo mene A niko brata Gnjavi me medved Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi me deda Pa me baš gnjavi Deda je zbilja Gnjavator pravi Moram još

je bujna Gnjavi me mama Gnjavi me tata Svi samo mene A niko brata Gnjavi me medved Jer hoće meda Gnjavi me pčela Jer mu ga ne da Gnjavi me deda Pa me baš gnjavi Deda je zbilja Gnjavator pravi Moram još reći Radi dojma Koga ja

Zašto mu probleme stvara Zašto ne ide u Split A mornar ajkula stara Reče sa puno žara ŽELIM U ČAČAK I KVIT JER U ČAČKU JE MOJA DRAGA LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA Leptiri sa lepim glavama Ne mogu da žive u stiskama Već u polu

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Uhu, brate moj, ti si zagrdio! Kakva ponornica! U Crno more, bolan. — E, sad ću i ja zapamtiti da je Crno, jer mi je danas propisno zacrnilo. I Dunav mi je crn, a učitelj još najcrnji.

Prut nije ništa pomagao, jer je magare prosto bilo oklopljeno gvožđem i drvenarijom kao kakav srednjevjekovni vitez. Zato Stric popade s njega onu

— Jao, propadoh! Prestrašeno je buljio oko sebe, jer je upravo sanjao kako pade s neke kruške. Kakve, vraga, kruške, kad je nad njim bukva!

Istinu budi rečeno, nije baš izgledao petnaest godina mlađi, jer je ranije imao svega dvanaest, ali je tako, sa slamom, ciklamom i djevojačkom trakom, ličio na veseo seoski jesenji

istina, američki kauboji jašu konje, a Stric je obično jahao magarca, pa je zato i bio red da nosi običan slamni šešir, jer ni njegov Sivac nije bio baš naročito gizdav.

da Nikolica dovodi Žuju i veže je u šupi, pa je strogo naredio: — Da te više nisam vidio s tom čobanskom džukelom, jer ću odmah zvati poslužitelja da je umlati, a i ti ćeš dobiti svoje.

— Kud si pošao? — okosi se Stric. — Za tobom. — Vraćaj se odmah. — Neću! — Vraćaj se kad ti kažem jer ako te... Stric poprijeti šakom i požuri kroz Gaj, ali mali opet krenu za njim. — Marš natrag, čuješ li!

Morali su najzad da je vežu za kočić pred njenom kućom, jer je smetala u poslu. Dječaci su se bili toliko zagrijali za posao da umalo ne zaboraviše da pođu kućama u vrijeme kad

— uze da moli Nikolica s prikolicom. — Ne boj se, niko te ne smije dirnuti, jer ja odmah puštam Žuju. — Dobro, hajde da se počne — pristade Đoko. — Dajte mi samo kakvu slamku.

— Bogami ću i ja potražiti prut, jer ti ćeš tako, poskakujući, izjesti čitav kotao —pribojavao se oprezni Stric. Nikolica je dijelio svoju porciju s kujom.

Satima se nije vraćao. — Kud li se izgubi Mačak? — zabrinu se Jovanče, koji je jedini primijetio nestanak majstora, jer su ostali bili zabavljeni igrom. — Da mu se nije što desilo. Pošao je u potragu na onu stranu kud je iščezao Lazar.

Za njim udari u grohot čitav razred. —O dijete, o đavole, prestani već jednom, jer ću inače pući! Aha-ha-haaaj! — Hi-hi-hi! — njištao je razred.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Rad sam vas počastiti i ugostiti s božija mi datka slovom koliko se boljma uzmože napredovati. Da proznate jer i siromašak može gospodare i boljare na svoj obed dočekati; i horjatin, da rečem seljanin, varošane i građane počastiti;

I sade to na današnji dan Bezdna bezdnu dozivlje, Jer ja, budavši dubina Nesvestice i neumenja, Tebe zovem na pomoć, presveta devo, Kojano si puna bezdna bistroumnoga, Da bi

Pre si točila crven greh, a danas iznova si pak procvetala i povratila si se ka uvenut cvet ugledno, jer dotakla si se ispodmukla Hristova skuta straga, i svoje ti krvotečenje so tom prevarom zaustavila si sebi!

Od sej dobi čuvaj dobro to izlečenje, da pak ne otvori ti se ta krvotočiva iznutra rana, jer znaj to, da svakad ne mož' dobaviti Hrista krasti od njega svoje lekove sebi, niti je to u volji njemu miloj mnogoput ga

GLASOVI PREISPODNjI Ovaj: Iz creva Adova jaokanje moje poslušaj mi gospodine rascveljeni glas moj jer me tako pometnu! I drugi pak: Iz dubine preispodnje zovem k tebi, gospodi! Gospodine, poslušaj mi glasa! ...

I tužimo se na njih pred svetiteljem što se iz Tebe rodio: »Spasi me Bože, jer prodreše vode do duše moje!« I hoće da nas potope te vode.

Niti ćete se od koga bojati i toga neće biti koji bi vas prestrašio, jer svake vaše pakostnike i neprijatelje, koji god na vašu zemlju uzvojuju, vi ćete sami nadbiti i proterati s vašom

I nećete se ni od koga bojati jer će se svi vaši zlotvori od vas posramiti i razbeći se ispred vas. I vi ćete se nasporiti i uzrasti po naviše.

tvojim znamenjem svirepo i ričuće ukroćuje se more. Raduj se, krste, krmilara hitrosti! jer oni koji tobom razum primaju, upravljeni bivaju s malim drvetom i tamonosne korablje ispravljaju i u tesna ušća i

snebivam se smutno. Vidam gde novi izvor izvire, i bistra voda ključa tekuća, — a i to motrim, jer davnašnja uztoka izmiče bežeći ispred njega! OTKROVENjE JOVANOVO Samosam stajaše na jednome mestu.

I jedan upisa u svojoj cedulji da je vino od svega ponajsnažnije, jer ono svakoga čoveka može s nogu svaliti i najpametnijega izumiti, ko ga mnogo pije.

« Ta njegova takva haljina proznanjivala je persijsku vladost i veru njihovu, jer toga Joviša pogani svi pozanajvišega boga držali su ga velikopočitujući.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Oj, hoj-hoj, lele, Zo... ali ne dovrši jer puče šamar, i Pote ispusti onu zečju nogu i minđuše i pogleda začuđeno u kalfa-Kotu. — Što me pa tepaš, bata-Kote?

A nije trebalo da ga pita ni gde je pesmu čuo ni od koga je pesmu naučio, a još manje je smeo da se ljuti, jer je ta pesma isuviše dobro poznata bila.

I to vam ni pisac ne ume kazati, jer to ni sam ne zna, ali ono što zna, to je: da ko je god i kad god je ko — u vreme ove naše pripovetke — zapevao tu

Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kuća Zamfirova mirisala je preko

ponosila što se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te još kako, kad se za njom osvrne Mane kujundžija! jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine.

Vrlo je rano otpočeo radnju na svoju ruku. Otvorio je dućan pre nekoliko godina, ali ga je zatvorio, jer je morao u vojsku. Kad je odslužio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio dućan.

sada uzeo i jednog šegrta, koji već pola godine dana — od poslednje slave Manine — kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer još nikako ne može da se seti gde je izgubio kapu. A u mogućnosti je da drži i kalfu.

na krilo tako silno da bi im papuče poletele čak u štukator, i lepio bi im stoparce i dinare i uveravao ih da prime: jer je ta para, kaže, „alal-para!

je imao i nešto zemlje: nekoliko njiva i jedan veći vinograd, radi grožđa i vina, i drugi, mnogo manji, radi teferiča, jer je bio na vanredno lepom mestu, imao hladnu, studenu vodu, u blizini pevali slavuji, a tuda često prolazile na rad

Ostala je rano udovica. Imala je muža kojega je volela i obožavala jer je i telom i dušom bio lepota od čoveka. A i sam epitet, upravo epiteti, svedoče to.

Javljale su joj se prilike, dobre prilike, ali se ona ne htede udavati, jer nijedan od tih što je prošahu nije bio ni prineti njenom čelebi-Đorđiji.

se napada na njega: da nije nikakav majstor i da ne treba svete crkve da poručuju kod njega crkvene utvari i sosude, — jer on zaradu tu upropašćuje s muhamedancima, našim najvećim neprijateljima, neprijateljima sviju naših svetinja!