Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Mali Jerkoviću! — viknu ga kuvar, sjedajući u pročelje druge trpeze, te Bakonju posadi do sebe, a ona trojica đačića malo se odmakoše.
Dobro si učinija, Jerkoviću! Ako te tuže ne boj se, izvući će oni deblji kraj... Izlazite odma, ili ću sad ka gvardijanu. Kad oni odoše, Grgo dade
— Bravo Jerkoviću. Dede jopeta sâm: Krste u-sli-ši nas! Krste-po-miluj nas. Ki-i-i-ri-je elejson! I tijem bi se svršilo predavanje.
Bujas za nalonjom poče da čati život svetitelja čiji je dan. — Mali Jerkoviću! — zovnu Srdarina, prekinuvši štioca. — Šta velite? — odazva se Bakonja, ušav k njima.
— A kuda ćeš ti? — pita Srdar Mačka. — Ja... onaj... — Ti, onaj, ostani di si, a ti, Jerkoviću, donesi šta sam ti naredija.
— Reko li ja da će oni doći s obrazom, a? Vidite li!? Pa i Jerković, soko od sokola! Prvi put k nama na posilo, a Jerkoviću? Ama baš lipo, ama baš dobro! Dobro došli! Sidajte!... Njih četiri sjedoše na kolomat, između Trtka i Bobana.
A kad polažaše trpezarijom, držao se zida, gotov da zagrebe ako Srdar sjekne put njega: „A di si bija noćas, a, mali Jerkoviću, a?“ Jer, sve mu se činjaše — čim onaj otvori usta da će čuti to kobno pitanje.
Bakonji srce zaigra, te se bolje nadviri. U tome ga opazi Kušmelj, pa se uputi ka stubama. — Kuda ćeš, ti, Jerkoviću? — viknu Vrtirep. — Pa iđem da se pozdravim sa svojim ditetom.
da se ne sukobi sa Vrtirepom, koji se, kao obično, šetao ispred svojih vrata, i koji poče vikati: — Kuda ćeš ti, Jerkoviću? Stani! Šta ćeš u ovo doba u kužini? — Imam posla! — reče Bakonja ne ustavljajući se, pa se pope u trpezariju.
Svakoga trenutka mogahu se čuti ovakve opaske: „Ovo je onaj što je došâ ispod Velebita da se ispovidi vra-Jerkoviću!... Kažu, došâ mu na san!... Dakle, vra-Brne je moguć kod boga, kad mu on šalje ljude na ispovist!...
Kad izađoše iz crkve, Vrtirep, videći da Tetka ne govori ništa, reče oporo: — Ti, Jerkoviću, ostaćeš danas bez ručka! Svi se zgledaše. Bakonja se uzdrhta. — Jes razumija šta sam naredija?