Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Tucnemo je malo pa onda. — A opanke kad idete u crkvu? — Ja, kad idemo u crkvu. — Drugi put idete bosi? — Jes̓, drugi put idemo bosi. — Odgovaraše Radan tek onako — neka se govori koješta. — A ne bojite se zmija kad idete bosi?
Gospodin utom razvi jedan zamotač u torbi, pa reče, kao čudeći se: — Gle, gle! Ta to je glava šećera! — Jes̓, glava šećera! — To za kavu valjda? — Ja, za kavu. — I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l̓ te?
— To za kavu valjda? — Ja, za kavu. — I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l̓ te? — Jes̓, to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade. — A imate kapetana? — Imamo — ja!
— A ima li dece? — Ima dvoje-troje... — Pa to ste njemu kupili glavu šećera? — Jes̓ — njemu. — E, e, vi̓te, to je lepo — kad seljani vole tako svoje starešine. — Lepo je. — A kupili ste za vaše pare?
— reče Radan, pa ga onda upita: — A bogati, ne zameri što ću te zapitati, šta si ti? — Ja? Je l̓ te? — Jes̓, ti, šta si? — Ja sam, znate, profesor. — Tako! Ti si provesor što učiš one starije đake?
Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ludi... — Jes̓, jes̓, i ko meri krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda
Ne da mu onaj greh ni da istrune kao ostali ludi... — Jes̓, jes̓, i ko meri krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset
— I svake se godine biju na Prevoju... ne može se obići drukčije — reći će Radan. — Vala i jes̓ ružno mesto. Usred podne sumnja te onude proći, a kamoli noću — potvrdi onaj što je okretao popa.
— Jes̓ ja, baš je strašno kod Petrova vira — reći će na to onaj što je pogađao u kaiš — Ja se i sad čudim kako imade kuraži P
Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira živio sam bolje nego danas, kao kapetan. — Jes̓, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali. — Nema ti danas ni berićeta — ništa! Izopačio se i ovaj svet.
Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga... Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu... — Jes̓, bogme, gospodine, pravo kažeš! — graknu oni oko njega. — Eno, znam ja pre...
— Jes̓, bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani. — Bio sam baš mlađi pisar kod pokojnog Vula Ivića, kapetana. Kad se vrati
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Hoću i ja... jes'! On htede da udari u potvrdu sebe po kolenu, ali pesnica, bez njegova pitanja i odobrenja, lupi o panj.
Zalud mu je — nije san guber, pa kad hoćeš da ga navučeš na glavu. I namestiše Anoci da spava. Jes', al' nije tako lasno zaspati, kao što je mislila! Što nikad nije bilo, to ona sad oseti samoću!
— Jes', bogami! Na Novu godinu 1881. ŠKOLSKA IKONA I Naše selo imalo je crkvu, a crkva je imala popa. Pop je, opet, imao
Već je nedjelju dana, a s njime nije još ni riječ progovorio. Kad bi u nedjelju, a pop ga čeka da drži pijevnicu. Jes', al' učitelja nema! Poslije službe digne se pop da vidi da učitelj nije što bolestan.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Ta čuva noćas selo sam svetac — sveti Đurađ! Ta jes’ vid’o koliki miždrak ima, k’o ulaner kakav! Lopova nema, jerbo sve je to danas pijano otišlo odavde iz avlije, k’o da
— zapita putnik i stade ljubiti decu. — Ta dobri su; — veli Jula — samo Rada, on malo... A jes’ poljubio gospodin-popu u ruku, i zamolio ga da ti oprosti što si se bac’o prašinom na kola? A?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
A jego ekipaž, eto, stoit pred Mahalom i odneti ga u Vijenu više ne možet! Jes! Jes! Njegova crna, laka, putnička kola, neće izići iz Temišvara, nego će ostati tu, večno, u kapiji princa Evgenija,
A jego ekipaž, eto, stoit pred Mahalom i odneti ga u Vijenu više ne možet! Jes! Jes! Njegova crna, laka, putnička kola, neće izići iz Temišvara, nego će ostati tu, večno, u kapiji princa Evgenija, koji
Kraj tih kola, na drumu, on, Konstantin Kristoforos Garsuli, ležaće, u krvi, nepomičan. Jes! Jes! Mein Wohlweiser, Hochgeehrtester und Vielverehrtester Herr!
Kraj tih kola, na drumu, on, Konstantin Kristoforos Garsuli, ležaće, u krvi, nepomičan. Jes! Jes! Mein Wohlweiser, Hochgeehrtester und Vielverehrtester Herr!
Svi žele mir! Svi su umorni! „Jes, što kažeš!“ čuo se Đurđe, snuždeno. „Svi su bolesni osim kilavoga braje. To smo mi!
bila u Serviji, pričaju, da si mogao čuti zmiju, čuvarkuću, kako puzi po zgarištu, kao jedino što je živo ostalo. Jes, jes, idoh, Đurđe, i do Šlosberga. Slušali smo carski befel, pokorni, Engelshofenu i Serbeloniju. Bejah i u Beču.
Jes, jes, idoh, Đurđe, i do Šlosberga. Slušali smo carski befel, pokorni, Engelshofenu i Serbeloniju. Bejah i u Beču.
Pri tim zbegovima do Tise i Temišvara. Čuo je – pričao je posle bratencima – da Cer, za njima, plače. Jes, brdo, Cer, plakalo je, kaže – čuo ga je! Čuo ga je! Đurđe se prvo smejao, zatim se prekrsti.
E jes, ženska pameti! Žena ga onda zapita, a zašto bi Višnjevski, i ta Birčanska, i u Kijev dolazili? On jedva čeka, svakako,
Nije, ne mož’ se reći da je rugoba, u licu, ali je debela kao top. Da prostiš, kapetane, pravo prase. Bure! Jes, jes, ima crne oči, krupne – morala je biti, kad je bila mlađa, neko čudo – ali sad, kad zasvetli očima, sve beži.
Nije, ne mož’ se reći da je rugoba, u licu, ali je debela kao top. Da prostiš, kapetane, pravo prase. Bure! Jes, jes, ima crne oči, krupne – morala je biti, kad je bila mlađa, neko čudo – ali sad, kad zasvetli očima, sve beži.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Treba da usrećimo dete. OTAC: dakle, šta bi ti htela, da pokvarimo prsten? MATI: Dakako. OTAC: Jes čula, jedanput je bilo komendije u kući, više neće biti. MATI: Ali zaboga, kad je bolja prilika.
ŽENA: Neće da te Bog nanese da probaš, pa bi zapamtio kako se žena bije. MUŽ: Jes čula? ŽENA: Šta jes čula, šta je? MUŽ: Oćeš prestati, ili nećeš? ŽENA: Vidiš ti, kao da ga se neko boji!
ŽENA: Neće da te Bog nanese da probaš, pa bi zapamtio kako se žena bije. MUŽ: Jes čula? ŽENA: Šta jes čula, šta je? MUŽ: Oćeš prestati, ili nećeš? ŽENA: Vidiš ti, kao da ga se neko boji!
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Vragometna cura. — E, jes ti vidio ...— izduši Dane i potom splasnu i zaćuta. Više nije nalazio riječi za ovo čudno razigrano stvorenje o kome
— A mali Gončin? — On otišo da gleda ...da se pouči. — Đavo ga poučio! Jes vidio, moj đedo. Ma stanider, ti! Komandir odšepesa iza zgradice i dere se u pravcu potoka, odakle se čuju prakljače
Drug Vasilije Barilovac, selo Gornje Kalinje ... Starina strugnu dugim kožuhom i rastuženo grgutnu: — Jes vidio, Dušane: Vasilije, i to još drug! Kako mene lijepo počituje moj unuk. I antresu mi zna: selo Gornje Kalinje, veli.
— Oho-ho, alaj nagariše naši! — opet se džlitnu Huso kao da je sjeo na osinjak. — Šta veliš, vojniče, jes vidio ovoga šideta, majka ti pjevala! Bome, sad nečija strina melje orahe.
Ošamućena starica začuđeno je gledala u svoj okrvavljeni rukav i tek poslije nekoliko trenutaka dođe do riječi. — Jes ti vidio alčaka, pa baš po materi. Eto kakvi ste vi, sinovi.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HUSO: On meni da kaže da sam govedo! To je insinuacija! AHMED: Šta se mešaš u razgovor... HUSO: I jes mi razgovor! Ima li Šemsa tri sise, ili dve! Krupno pitanje!
HASANAGINICA: Može i to da smiri. Može i ružno vreme da bude lepo. MAJKA PINTOROVIĆA: Jes, lepo, ali za tugu. Lepa ona bljuzgavica, ono blato, onaj mrak, razdani se tek u podne, a odmah počne i da se
kad te ko nešto pita, u mom prisustvu, ima da kaš: da, ne, jeste, nije, hvala, izvolte, molim, i više ni reč! Jes razumela? To ti je odsad ceo rečnik! Šta kaže, molim te! Da ja — JA! — ne umem sebe da poštujem!
Da još to preturim preko glave. A ti da mi se nigde nisi makla! Jes čula? I da znaš da sa svadbom ne mislim da otežem! Kadija je dugo čekao! Razumeš? (Beg izlazi.
BEG PINTOROVIĆ: Kako ti to, molim te, zamišljaš? Jes ti poludela? Oš da praviš budalu i od mene, i od kadije, i od Hasanage? HASANAGINICA: Vidi ga sad!
(Kratka tišina, dok beg zauzme mesto) BEG PINTOROVIĆ: Mi odnedavno više nismo rod... HASANAGA: Jes, fala bogu. BEG PINTOROVIĆ: To sad ne znači da treba da se gledamo popreko i da se krvimo.
(Beg izlazi, praćen Hasanagom. Jusuf razgleda noževe, Hasanaga se ubrzo vraća.) HASANAGA: Jes vido? Došla maca na vratanca! Ja ti rekoh da beg ne sme na mene. Jes vido kako se uprepodobio?
) HASANAGA: Jes vido? Došla maca na vratanca! Ja ti rekoh da beg ne sme na mene. Jes vido kako se uprepodobio? JUSUF: Ipak treba da pripaziš. HASANAGA: Pogledaj, molim te, kolko je stigo da poloče!
A di joj je mladoženja? Efendijo, ja mladoženju ne vidim... BEG PINTOROVIĆ: Kao da govorim zidu. Jes li ogluveo? Hasanago, misliš li iznositi to dete? Kaži nešto! Rekao si da možemo da dođemo! Šta je sad?
Šta tim hoćeš da kažeš? JUSUF (Sulju): Brzo, iznesi dete! Požuri! (Suljo utrčava u kuću) BEG PINTOROVIĆ: Jes li ti pristo da dođemo samo zato da nas ovako vređaš i lično omalovažavaš? Tako se nismo dogovorili!
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— sad ćemo da vadimo mantafu. Znaš li, da i ti imaš? Metnula je „ona“. — Eh?! — i nagoh se jače k njima. — Jes’, jes’! — povikaše one, — znamo čak i kakve su! Njene su kite vezane crvenom vrpcom i u svakoj ima po jedna lala.
— sad ćemo da vadimo mantafu. Znaš li, da i ti imaš? Metnula je „ona“. — Eh?! — i nagoh se jače k njima. — Jes’, jes’! — povikaše one, — znamo čak i kakve su! Njene su kite vezane crvenom vrpcom i u svakoj ima po jedna lala. — A vaše?
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
MAKSIM: Šta si stala kao lutka; dopada ti se, kako je kum lep! SOFIJA: E, to je već mnogo! Jes čuo, Makso, budi i ti jedanput čovek. MAKSIM: Ja sam čovek, ali ti si moja zlosreća.
MAKSIM: Jesi li to poludila, more? SOFIJA: Zašto, što je dobro, treba činiti. MAKSIM: Jes čula, ako to učiniš, odma se seli iz kuće. SOFIJA: Ja sam tvrdo zaključila, i to mora biti. MAKSIM: Mora?
STANIJA: Ne mogu ti, kjerko. Nego daj mi kafu, ako oćeš. LjUBA: A ti donesi, Vučko, crnu kafu. VUČKO; Jes’, i ta ne valja. LjUBA: Kako da ne valja? VUČKO: Skuvaš, pa stoji, stoji, stoji, dok se ne slegne. — E.
VUČKO: I ja kažem, majka. LjUBA: Ti podaj kafu, pa napolje. VUČKO: Jes’ ja, svrši gu, što imaš, pa napolje. A ko će da služi? (Da Staniji, ona pije.) Je l’ dobro, majka? STANIJA: Dobro je.
LjUBA: Pa i te su o ljubovi. STANIJA: Jes’ ja, ama nisu bezobrazne. Pa i glas je lep, nije: ,,ua, ua!“ ka vaše. LjUBA: Nama su opet vaše ružne. STANIJA: Što?
PIJADA: Zasto ne bi isla na svadbu? STANIJA: Zašto je sramota. PIJADA: E, sramota, da. STANIJA: Jes’, vi nemate sramotu. Ajde, da skinem ja maramu s glave, pa da idem po sokaku.
STANIJA: Opet vaša nesrećna moda. Što je dobro, ne valja, što je zlo, treba. LjUBA: Zar je tebe deda tuko? STANIJA: Jes’ ja, i bog da prosti! Mlogo puta oće luda žena ovo, ono; ama muž gospodar u kućn, pa ne da.
NEŠA: Ti ostavi druge, neka čine kako oćedu, a ti po tvom običaju. STANIJA: Jes’ da kažu tvoji gosti: kakva je to matora! Pi!
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
SULTANA: Ja aspida, orjatine i skote s pustare, ja aspida? Sad ću ti zube izbiti! STEVAN: Jes’ čula, seka Pelo, ako te zviznem ovom šakom, taki će ti vilice preći kod uveta.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
— Hoćeš li o Samari? — upita on. — O čemu? — To je jedina priča koju znam napamet ... — reče Mišelino. Što jes, jes, bio je veoma delikatan.
— Hoćeš li o Samari? — upita on. — O čemu? — To je jedina priča koju znam napamet ... — reče Mišelino. Što jes, jes, bio je veoma delikatan.
Nigde ni jednog jedinog krupnog plana, kaže. Ni jednog jedinog krupnjaka! I uopšte, što jes, jes, radovao se kada me sretne na ulici, nije da mu ne bi bilo drago, ali nikada onako kao kad sretne nekoga ko mu
Nigde ni jednog jedinog krupnog plana, kaže. Ni jednog jedinog krupnjaka! I uopšte, što jes, jes, radovao se kada me sretne na ulici, nije da mu ne bi bilo drago, ali nikada onako kao kad sretne nekoga ko mu nešto
sam nekog tipa šta to znači, i on je bio bogzna kako oduševljen mojim svežim pitanjem, pa me je odveo na kafu; šta jes-jes, bio je strašno fin i uopšte nije pokušavao da se pravi važan ili da me, kao, dodiruje po vratu, dok mi je
sam nekog tipa šta to znači, i on je bio bogzna kako oduševljen mojim svežim pitanjem, pa me je odveo na kafu; šta jes-jes, bio je strašno fin i uopšte nije pokušavao da se pravi važan ili da me, kao, dodiruje po vratu, dok mi je objašnjavao
Zveckao je strašno uverljivo, baš kao da smo uparkirali najmanje šest „rolseva“. Što jes, jes, bio je prvak u zveckanju, po Stanislavskom i sa uživljavanjem! Trošili smo uglavnom čaj. Ogovarali bližnje.
Zveckao je strašno uverljivo, baš kao da smo uparkirali najmanje šest „rolseva“. Što jes, jes, bio je prvak u zveckanju, po Stanislavskom i sa uživljavanjem! Trošili smo uglavnom čaj. Ogovarali bližnje.
Nekako nam se nije više ni jelo, pa izgiljasmo na lažnu tursku kaldrmu zalivenu betonom! Ali što jes, jes, zvezde su bile prave i upravo su kao sumanute padale na „Tri šešira“.
Nekako nam se nije više ni jelo, pa izgiljasmo na lažnu tursku kaldrmu zalivenu betonom! Ali što jes, jes, zvezde su bile prave i upravo su kao sumanute padale na „Tri šešira“.
— Hvala najlepša. Nisam nikad u životu probala taj kampari, ali mogu da vam kažem odprve da je maksimalan, što jes, jes, naravno, ako možete da ga kupite.
— Hvala najlepša. Nisam nikad u životu probala taj kampari, ali mogu da vam kažem odprve da je maksimalan, što jes, jes, naravno, ako možete da ga kupite.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Ono je ljubov, ljubezni tatice, kad se koji kralj u kakvu princesu zaljubi! MARKO: Jes čula ti, gizdušo, nemoj ti meni mozak zavrtati s tim tvojim princezama.
3. BATIĆ, PREĐAŠNjI MARKO; Baš kako valja! Jes čuo, Batiću, ja sam tebi Jelicu obećao, i ona je tvoja. Ali ako želiš da dobro živite, ne daj joj nipošto da ove
) JELICA: Ne dajte, tatice, oteše mi barona! ALEKSA: Saprment, u ime moje privilegije protestiram! MARKO: Jes’ čuo, Batiću, ja tebi lepo kažem da mi ne diraš u zeta, il’ ću ti odma pokazati vrata.
(Otide.) JELICA (pokrije lice rukama): Ah, Gott, šta se od moga romana učini! MARKO: Jes’ čula, devojko, ja sam tebi sto redi kazao da ćeš ti meni glave doći s tim tvojim rumanma.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
Nemam šta da brinem kad ste vi toliki tu. GINA: Pa jes', pravo kažeš. Zbogom, Sarka. SARKA: Zbogom pošla! GINA (sa Prokom ode).
SIMKA: Pa jes', dabome! 'Ajde, ti Tanasije, i ti Vido, i, recimo, ovaj prijatelj Mića; dobro, vi, al' što je ovde onaj Trifun, pa
Osušila mi se usta u sobi. AGATON: Pa jes', okvasi ih malo! SARKA: Ju, pravo da vam kažem, baš je to uživanje jedna soba sa balkonom.
TRIFUN: Jeste, to hoćemo da nam se objasni. AGATON: Jes', baš tebi da se objasni. SVI: Hoćemo svi da nam se objasni.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
A sprovodili su ih starci iz trećeg poziva, u gunjevima i iscepanim opancima. — Jesu li se predali? — Jes, kad smo ih uhvatili za gušu — odgovaraju ponosno starci. — Koje su vere? — zapita neko od vojnika.
A neće vi oproste!... E dođe mi da ga udarim. — Dobro, je li ko poginuo, kada se švićkate po ceo dan? — Jes, bogami, čvrknu jednog juče. — Namrtvo? — A, jok, dobro prođe, otčepi mu samo vilicu.
— Alal ti vera, tobdžijo! — Ha... Šta mislite... da ljubiš top, bato!... — Ono jes... ali i vi pogrešite neki put u one vaše „melente“ — upade jedan mali pešak, koji je imao zalepljen ostatak cigarete
— Jer ako su ti iskidane žice, niko ti neće pomoći. — Sve je ispravno, kao tempirnik! — odvrati Tanasije. — Jes, bato, ali onda nema više prasića! — diraju ga. — Ha!... Ima nešto bolje... Telećaci!
Hvala bogu, zdrav sam. — Zaćutao sam. Predosećajući nesreću, plašio sam se da ga pitam dalje. Ono jes... glavno je zdravlje. — On obori pogled i poče sabljom da buši zemlju. Gospodo, izvolte u kola! — viknu kondukter.
— Ženske!... Gde su?... Koliko? — povikasmo uglas. — Jes, bogami. Prođem pored kuće kapetana Svete, komandira čete, i čujem pesmu... Ajd, velim, da svratim.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Zube ti lolama! A gle, nemaš dušeka! Ništa, naći će čiča Stojan senca... miriše kâ duša, da zaspiš k’o janje. Jes’, bratiću!... II »A kako sam ga ja zamišljala !« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu.
Stojan, čim učiteljica iziđe iz škole, dočeka je veselo i sa živim odobravanjem: — Tako, bratiću, Bog ti dao, tako! Jes’ video, gospodine?... Kažem ja vama: po zubima lole, pa da vi’š kako će da vrte repom. More, prâvo muško !
A ja opet moju gospodu slušam kâ neke bogove i svaki im, što će reći, dovlet činim. Mi se slažemo lijepo; jes’, bratiću... ka neka prava vamilija. Gojko obori glavu pa ućuta.
On prilazi i odjednom jasno razlikuje dva crna oka, koja su se upila u njega, pa ne trepću... Jes, to su ona dva oka, što ih samo on zna i niko drugi...
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
— O Ago, viknu Anđa. — Oj, odziva se č'a Marko. — Ja velim da pripevamo, a ovi moji đavoli nećeju. — E jes', neće mačka ribe. Dede ti samo počni, pa da vidiš 'oće li.
Još Anđa u reči, a Jovo Perov dopuzi pobauljke do mene, pa me ćuška. Ja se sagoh i jedva ga poznadoh. — Jes' ti, Jovo? pitam ga šapatom. — Ja. — Šta je? — Slave ti reci joj nek pripeva Milicu za me. — Je l' Đokinu?
— 'Oćemo mi, al' ti nam kaži ime. — E, Boga mi, to ne znam. — E jes', k'o sanćim, ti nemaš devojke. Kazala je nama poša.... — Šta vi je kazala? — Imaš dvije. — Ene de sad!
Sazdao ih Bog lijepe, ka' što već more biti, a one se same ruže, veli Tanasije Prekić. — Ama jes' čuo, Marko, i vi ljudi!
lubove, pa jedva dija, pa, da ti kažem, i ne krije svoju bruku: ama lijepo se vide lubovi oko rtenjače i slabina... jes' 'vanđelja mi!... ama ka' prebijena ovca, et'!... — Ama slave ti, č'a Stevo, zar se baš vide lubovi?
— E, pa ne mogu svi da plaste i kopaju. — Ja, ja, brate moj, jes', tako je... — Ej, ljudi, mi se zagovorili, pa i zaboravili bardak, viknu domaćin.
« — Ama to vi ka' da mene pevate, Milice? — Jok, vala. Mi to svakad pevamo na komišanju. — Znam, znam? — Jes', vala, pa pitaj kog' 'oćeš. — A što ste šaputale pred tim?
— Znam, znam? — Jes', vala, pa pitaj kog' 'oćeš. — A što ste šaputale pred tim? — E, pa, jes', tebe smo, kad nećeš da nam kažeš ime tvoje devojke. — Pa 'ajde, baš, da vi kažem. Ime joj Milica. — Neka baš.
— E, Anđo, ti večeras jednako pobeđuješ, hvalim je ja. — Pa jes', žešće no Dule na Pandiralu. — Ha, ha, ha... osu se smej celog društva. — Koji Dule? — Pa tvoj, iz G.
— A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula? — Jesam. — Pa šta si, bolan, vriskala! Znaš da je on stidljiv. — E jes, da znaš kako je to. — Ne znam, baš. A je l' te poljubio? — No! — Ih, bolan, pa šta ti kaže? — Pa, 'nako, znaš,...
— E jesam, ali ćuti! — Je l' tu Milenija? začu se šapat iza njihovih leđa. — Ko si ti? pita Milica. — Ja sam. — Jes' ti, Mićo? — Ja. — Evo je, do mene. — Ćuti crna, ako Boga znaš, šapće Milenija i ćuška se napred.
I to s druge strane«... zatim poćuta: »A što sam baš pomislio s druge strane... Zar se ja čega bojim? Ah, da, jes' bogme...« I tu mu se opet kao steže nešto u grudima, kao kad se čovek seti nečega vrlo nepovoljnog.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JEVREM: Pa sad? Šta kaže gospodin načelnik? JOVICA: Veli, moramo naći drugoga! JEVREM: Jes', drugoga, kao da ovde rode poslanici na vrbi, pa mi samo da uzberemo.
Izradi čovek pomilovanje samo svome šuraku, a nama svima šupalj nos do očiju. JEVREM: Jes'! SRETA: Pa onda ponamešta, brate celu svoju familiju i zauze sva mesta, od prote do opštinskog strvodera.
JEVREM: Jes'! SRETA: Pa onda, brate si mi moj, ja imam petnaest godina praktikantske službe, pre no što sam postao poreznikom, a
Ima i drugih poslova sem državne službe, samo kad se svaka stvar postavi na svoje mesto. JEVREM: Pa jes', pravo kažeš!
JEVREM: Pa, znaš, ona je rod gospodinu Ivkoviću! SPIRINICA: Pa da nije za Danicu? JEVREM: Jes'? SPIRINICA: A kad je izišla s farbom na sredu? JEVREM: Sad! SPIRINICA: Pa sad?
SPIRA: A šta se to tebe tiče? SPIRINICA: I pop Anta ima zeta opoziciju, pa još kako lepo žive. JEVREM: Jes', ali... ovaj... kako da kažem... on može da se kandiduje i za poslanika. SPIRINICA: Zar on? JEVREM: Jes'!
JEVREM: Jes', ali... ovaj... kako da kažem... on može da se kandiduje i za poslanika. SPIRINICA: Zar on? JEVREM: Jes'! SPIRA: Pa još bolje! JEVREM: A... ovaj... šta sam ono hteo da kažem... pa to, znaš...
JEVREM: Sreta? Je l' baš on ti dade? MLADEN: Jes'! (Odlazi.) JEVREM (radoznalo razvija i teško čita): „Sad sam razgovarao sa Sekulićem.
JEVREM (srećan i zbunjen sve više): Je l' baš on to rekao? ŽANDARM: Pa jes', rekao gospodin načelnik. JEVREM: Spiro, pola! SPIRA: Sve! PAVKA: Idi ti, Mladene, kum-Stevi i kaži mu...
) SVI (smeju se i čestitaju među sobom). PAVKA: A žandarmu nisi ništa odgovorio, čovek čeka. JEVREM: A, jes'! (Prilazi žandarmu i spušta mu ruku na rame.
DANICA: Ne zna to otac, on misli... PAVKA: Gle sad ti nje! Dakle, otac ne zna, a on zna? DANICA: Pa jes'! PAVKA: Gospode bože, ti to onako iz inata samo! DANICA: Ja samo kažem da će on biti poslanik.
Ali, sad sam se na licu mesta uverio da je ovako bolje. JEVREM: Jes', bolje je! SEKULIĆ: Ovako ga držimo kô buvu pod noktom... (Pripaljuje cigaretu.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Dakle nisi? — Ama ni slovca. I đeca mi se, gospodine, posmevaju, pa vele: kad ćeš, čiča, u školu, jes’ napunio, vele, sedam godina il’ još nijesi? »Pravo veli! — reče u sebi Sreten — pravi kreten, sudeći po licu.
od krivicu prelazilo — da se kazni po paragraf 359, tačka 3, Kazneni zakonik, treća čast: O istupljenjima, zatvorom (to jes’ da oduva apsu) od jedan do triese dana, eli bojem (to jes’ sas batine) do triese udaraca da se kazni«.
3, Kazneni zakonik, treća čast: O istupljenjima, zatvorom (to jes’ da oduva apsu) od jedan do triese dana, eli bojem (to jes’ sas batine) do triese udaraca da se kazni«. — Ama ne može to! — umiruje ga ćata. — Nije to tako...
— Ama ne može to! — umiruje ga ćata. — Nije to tako... — Kako da ne može? Kako da neje; jes’ je toj sve tako! — veli ćir Đorđe, koji je dobro zapamtio taj 359.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
„Šta je, ma šta je!“ „Ama nešto jes, nešto mora biti!“ pitalo se i dovikivalo od prozora do prozora. „Siđite pa vidite, to jest siđite pa se popnite na
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
STAVRA: A što ti ne uđeš, čuje se i odavde? MILE: Jes, pa da pomisle da nisam prisutan! JAGODA: Ima i uplatu za fiću deluks, al tamo ćemo gledati nešto komotnije!
Al to više trpeti ne mogu! IKONIJA: Sve se može kad zašušti lova! GOSPAVA: I jes mi velika lova! Jednom, ko dvaput za bioskop! A sutra, vala, neću ni radnju dotvaram!
Šta kaš za pasulj? PROSJAK: Odličan! Ne bi vam ga zaboravio ni kad bi mi kruna sinula s glave! GOSPAVA: I jes ti glava za krunu, nema šta! Rođen si da zasvetliš, ko neko tamo vaše veličanstvo!
GOSPAVA: Ne ulazi mi se u ovu mišju rupu! Kad me baš pitaš! IKONIJA: Kafanu nemoj da mi nazivaš mišjom rupom, jes čula? GOSPAVA: Nego šta, nego je mišja rupa! Cmiljo, naspide nešto duplo! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Duplovaču!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Razjapio usta i izbuljio oči. — Poljubićeš svakog revodnika u ruku i poklonićeš se prid svakim, jes me razumija? Taa-ko! Pak ćeš se izmaknuti i stajaćeš gologlav, jes me razumija? Taa-ko?
Taa-ko! Pak ćeš se izmaknuti i stajaćeš gologlav, jes me razumija? Taa-ko? — reče stric ne gledajući ga i krenu se pred njim, malo brže.
suditi po njekim biljezima, ali najviše po tome što na kraju ljeta reče bratu Kušmelju, koji dođe da raspita: — Jeto jes magareće krvi, ali jopeta ne mogu se puno tužiti na nj. Vidićemo, vidićemo s vrimenom!
Svi se zgledaše. Bakonja se uzdrhta. — Jes razumija šta sam naredija? — Pa razumi se da je razumija! — prihvati Srdar i hitro namignu Bakonji, jer kad se ticaše
— E, jes guba! — reče najzad Bujas... — Sad viđu kakva je guba! Nemoj se, Ive, žestiti, da ne učiniš kakvu ludoriju!
— Ma je li davno istekâ rok? — pitaju ga. — Jes, tu skorice, bolan. Nego sam se uzdâ u brata. On se bija podjemčija, on bi ga i sad mogâ ustaviti da se nisu ništo
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Pa dobro, Germani to su opet Švabe? — Pa jes'. — Vidiš, ti Germani celu Evropu okupiraše, pa sad 'oće i Aziju. Nego ja mislim da one Švabe i ove Švabe rade
To su a... a... a tr... tr... tr... trtovi k'o i mi. Da nisam mutav i ja bi' bio general. — Pa jes' pravo kaže čovek: da nije mutav, i da mu je ćaća Krsmanović, i on bi bio ministar ili general.
— A 'nako, Austrijanci kako su se ponašali, recimo... ovaj, prema ženama... iako. — Je l' Švabe? — Jes'! — Pa kako koji, znaš, razni su ljudi. — Pa jes' pravo kažem, nego, recimo, je l, bilo što silom?
ovaj, prema ženama... iako. — Je l' Švabe? — Jes'! — Pa kako koji, znaš, razni su ljudi. — Pa jes' pravo kažem, nego, recimo, je l, bilo što silom? — bilo je, da vi š, i silom. — E baš vam tako i treba.
— To joj Ti podilaziš ispod duplog, je l' Stevane? — E baš si neki, pa jes' i kajali smo se — veli ona.. I taman pade ovaj odgovor zgodan da se razvije stvar s uspehom, a ču se topot, i
— Crni Iko, šta govoriš? Jesi li pri sebi? — Jes’, boga mi, — veli Iketa. — Kako da nisam pri sebi? — Pa kako? Ma ne može biti! Pa ko premestio, proklet da je?!
, sa čim da premeste? — Sa čim? Pa sa elektrikom, sa čim bi drugim? — Sa elektrikom? Je l’ sa onom Teslinom? — Pa jes’, sa Teslinom. — Pa dobro, pa kako su, pa pričaj zaboga miloga, Iko? — Kako, kako su?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Vala neću sad lupati, pa makar crkô... Mrzi me da gledam očima pandure... Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !
— Načini jednu od ovoga. — Ta ne marim ti baš za finim duvanom; volim ovu trafiku. A jes’ čuo za našega Pantu? — Jok. Šta je bilo. — Ništ’. Uvatili ga noćas na berbi, pa će sad da se odmara u policiji.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
zamislite gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od gospođe Natalije!” ŽIVKA: Pa jes', tako će da se šapuće. NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospođo, da će biti i takvih koji će vas braniti.
Sramota, bolan, i vi se, kobajagi, brojite da ste ministarska familija. ŽIVKA (Vasi): Eto, kažem ja tebi! VASA: Pa jes'! Ovamo okupili me: „Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!” A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
EVICA: Ja sam i kod uje radila. FEMA: Tvoj uja... Jes’ čula, kako te nije sramota tako što govoriti! Kakav uja? Nemaš ti nikakvog od roda čizmara.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Pa... pomalo... tako. — A zar se ne plašiš da te čuju Bugari? — Sviraju i oni. — I tučete se. — Pa jes’, rat je — i nasmeja se. Govorio je dobroćudno, bez straha, kao da je na svojoj njivi, gde čuva stado.
Moj ti se „Grof“ pokloni pred Engleskinjom, skide šlem, poljubi je u ruku i poče: kvi, gua, kve, o jes... kingiri mingiri. Sunce mu njegovo, nisam znao da govori engleski. Vidim ja da on njoj pokazuje zemunicu.
— Pazi ga... Uplašio se... Ha!... Znam ja, iako m-misliš da sam pijan — on se unese u lice veterinaru. — Jes’... A, š’a kažeš... nevini ljudi stradali... — Ja nisam ništa kazao... — Boro, molim te, ne govori.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
MILISAV (dajući mu): A, kaže kapetan, treba i dva građanina, prisutnika... VIĆA: Jes', bome. Šta velite, koga da uzmemo? ŽIKA: Jednog imam ovde, a drugoga...
VIĆA: Jes', bome. Šta velite, koga da uzmemo? ŽIKA: Jednog imam ovde, a drugoga... jes', boga mi, imam i drugoga: juče sam uhapsio Spasu mehandžiju. VIĆA: Pa zar iz 'apse?
SPASA: U brzini, gospodin-Žiko, znaš kako je, u brzini! ŽIKA: Pa jes', što kažeš, u brzini. U brzini ga primiš, u brzini ga i daš! SPASA: Jes'! ŽIKA: Znam, de!
ŽIKA: Pa jes', što kažeš, u brzini. U brzini ga primiš, u brzini ga i daš! SPASA: Jes'! ŽIKA: Znam, de! Nego, ne valja mu samo što smo ti u fioci našli sto i nekoliko lažnih dinara. SPASA: Pa nabralo se.
Dođe mušterija, traži oku vina... ŽIKA: A ti njemu oku rđavog vina, a on tebi rđav dinar. SPASA: Jes', gospodin-Žiko, tako je kako ti kažeš. ŽIKA: Ništa, ništa, za ovaj put će da te prođe.
JOSA: Koga? VIĆA: Onoga, de, jutrošnjega. Kao da su ti pune 'apsane gospode, pa ne znaš koga? JOSA: A, jes'! (Ode.) VIĆA (Milisavu): Jesi li napisao zaglavlje? MILISAV: Jesam! VIĆA: Upisao si i ove? MILISAV: Jesam!
KAPETAN: Ti da ćutiš, jesi li čuo! (Milisavu.) Je l' i ti, gospodine Milisave, veliš da se mora čitati? MILISAV: Pa jes'! KAPETAN: Dobro! Sedi, gospodine Vićo, pa nastavi posao. A pismo čitaj ti, gospodin-Žiko! (Daje mu.
Što smo čuli, čuli smo! Čitaj odande gde smo stali... ŽIKA: „A docnije prešao u policiju”. KAPETAN: Odatle, jes'!
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
— Jes', al' zatvorena pisma, — upada moj teča — a ako pismo otvoriš, oni onda tebe zatvore. Pa biraj, hoćeš pismo da bude zat
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— pita Luka dosta blago. Jedan ga samo pogleda, ne hte ni da mu odgovori. Drugi promrmlja: — Pa jes, kad bih mogao da preskačem! — i okrete leđa. Luka zovnu ordonansa i naredi da mu donese jednu motku.
Iz kuće je dopirao veseo žagor. Na ulazu sretoh jednu Crnogorku. U nedoumici je zapitah: je li tu komandant. — Jes’, vrag ga odnio! — i pokaza mi rukom na ulaz. Čuo sam larmu i vesele glasove ljudi i žena.
Uto se jedan od bolesnika pridiže i, kao da razgovara sa nekim, poče da govori: — A, oćeš, jes... Neću ja, neću... neću da umrem Šta ću ja tamo?... A, jok! — i on odrečno mahnu glavom. — Šta mu je?
— Onda poče on da natuca francuski: — Je ѕuіѕ en bonne ѕanté et... et... „feѕt“. — O jes, o jes... Posilni na velikim poslužavnicima prinose rashlađeno vino. Kucamo se čašama. — A la votre ѕapté!
— Onda poče on da natuca francuski: — Je ѕuіѕ en bonne ѕanté et... et... „feѕt“. — O jes, o jes... Posilni na velikim poslužavnicima prinose rashlađeno vino. Kucamo se čašama. — A la votre ѕapté!
— Ala se „ritaš“ francuski! — dobacuje mu Toplica. — Excuѕez — poče Dragiša. — Comment vouѕ appelez vouѕ? — O jes — i ona izgovori nešto, da smo mi razumeli „Hili“. — Hili! — ponavlja Živadin kao u zanosu.
— Mercі, mercі — zahvaljuje ona. — Quand leѕ meѕѕіeurѕ ne ѕe ѕoucіent paѕ de vouѕ — dira nas potpukovnik Petar. — O jes, o jes! — odgovara Hili, ne razumevajući očigledno smisao njegovih reči. — Pazite, dživdžani, nemojte se brukati!
— Quand leѕ meѕѕіeurѕ ne ѕe ѕoucіent paѕ de vouѕ — dira nas potpukovnik Petar. — O jes, o jes! — odgovara Hili, ne razumevajući očigledno smisao njegovih reči. — Pazite, dživdžani, nemojte se brukati!
“ — I tako dalje. — A-ha! Hoće, jes’! — dodaje Svetislav. — Zatim na kraju izveštaja stoji: „Zauzećem Kajmakčalana naše pobedonosne trupe prvi put
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
A jesi li, pobro, dolazio pod tananu Smiljanića kulu? Jesi li se penjô na pendžere? Jes’ vidio Kosu Smiljanića?“ Veli njemu Bojičić Alija: „Pobratime, Tanak Osman-aga ja sam bio skoro u Primorju, dolazio u
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ej Nikoletina! Ispod sjenovita lisnatog svoda jeknu krupan glas: — Ej, ko je to? Jes ti to, Jovanče? — Mi smo, mi smo! — radosno povika Stric.