Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— reče Mato čisto žalostivo. — Hajde kući, kume, hajde! Sutra vala poraniti... — He, kući! — prekide ga Radan, a jetko se nasmehnu. — Kakoj kući? Ti misliš ono je moja?... Hej, moj kume! Uzlović — Uzlović! Viš, tu mi se popeo!...
Nek propadne! Baci molim te, ako si mi kum! — Platio sam. Kako da bacim? — He, moj kume — reče Radan sasvim jetko. — Ja sam je dosad devet puta platio! — Zar ovu glavu? — Tu, baš tu istu glavu — poznajem je dobro!...
A, samo dok mu odem tamo — izreziliću ga da će sve otresati ušima!... — reče Purko gotovo jetko, pa upita: — A ti? — Kad mi kaza Sredoje, meni se nešto smrče pred očima. Svu noć ti nisam sveo oka na oko.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
On onda priđe ocu i materi i skine kapu: – Babo! Nano!... Hvala vam na nezi i hrani!... — A kuda ćeš, sine? On se jetko nasmeja. — Kuda ću?... Tamo, majko, tamo!...
— Govori! — Da mi odobriš da nosim oružje. — Što će ti? — Znaš... neka se nađe... Turčin se jetko nasmeja. — Bojiš se Stanka? — reče zajedljivo. — Pa, dragi aga, ko nosi ne prosi... — Bojiš li se Stanka?
Sav strah mora najpre osetiti!... I priđe zarobljenicima, koje je Zeka gonio. — Pa, Ivane Miraždžiću! — reče jetko. — Šta sad veliš?... Eto ti sad i tvoga Kruške i tvoga Marinka... Kaži im neka dignu poteru!
— reče mirno harambaša. — Ja znam zašto ostavljam život Ivanu... — Pa što mu poklanjaš život? — upita Stanko jetko. — Ti si mladić. Tvoje je srce bujno. Ti ne možeš ni videti dalje od nosa.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Ne, ne, čita ona; varate se, slatka, kad mislite da samo vaša Melanija čita! — prekide je jetko gđa Sida videći kud cilja gđa Persa. — Te još kako čita ona, pa sve naglas!
— Koga vi to mislite kad tako govorite, moliću lepo? — Pa govorim — veli jetko pop Ćira — o vašoj krasnoj ćeri Juci... nek vam je živ’ i zdrava!
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
iz mraka, možda neki ranjeni vojnik iz baterije, kad je ugledao njegovo lice prema maloj lampi i dok su ga previjali, jetko doviknuo: „gle, otkud taj jarugar tuna?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zatim je počeo, sam, bez ičije pomoći, da se oblači i češlja. Ni tada ne vadeći kamiš iz usta. Garsuli, jetko, samo se nakašlja i šmrknu malo burmuta, iz burmutice koju je držao kao da je flauta.
U tom trenutku, valjda razdražena njegovim ćutanjem, gospoža Kumra ustade, pa reče, jetko, da odlazi. A kad Trifun nije odgovorio ni na to, ona ciknu: „Progovori – zanemeo, dabogda!
Gospoža Evdokija, međutim, dodade, jetko, da je prirodno da mlada devojka, kad upozna muškarca – kapetan kao što je – izgubi glavu, te i pamet da izgubi može.
Isakovič je ćutao. Grof onda podiže glavu i reče jetko: ima li kapetan da doda nešto, usmeno, svom izveštaju? Isakovič onda, zamuckujući, upita da li bi mu bilo dozvoljeno da
Iznenada, osećao je veliku nežnost prema toj ženi. Njegovoj ženi. Ona se, međutim, ote, i reče mu, jetko, da valjda zna da ona nije sama u njenoj kući, da je Božič otišao u školu jahanja grofa Para, koja nije daleko, i da,
Osetila je, kaže, šta znači, kad se žena prevari u nadi. Pa dodade, jetko: Ipak, imala je, u Vizelburgu, ono, što je htela! Isakovič joj onda reče da je išao vojenim poslom, ali tajno.
Isakovič joj onda reče da je išao vojenim poslom, ali tajno. Pokušavao je da je urazumi. Ona mu odgovori, jetko, da toliki, oficiri, putuju, tajno, ali ih voljena žena prati. I ona bi bila putovala, tajno.
Nije imao vremena, da se spremi. Gospoža Božič je, jetko, odgovarala, i na to. Među onima, koje vezuju ljubavni lanci, ne bi trebalo tajiti, ni takve stvari.
Imala je sandalu, zlatnu, kakvu Isakovič, dotle, nikad nije bio video, a gledala je Isakoviča, ne samo jetko, nego kao da ga mrzi. A šta kapetan misli – pitala je tiho – ako je ona zanela, pa rodi; šta će sa njom biti?
Isakovič je, pri tim razgovorima, koje je vodio jetko, zastupao mišljenje da je prirodno, što nesretni ljudi pričaju svoju nesreću, i traže pomoć u silnom, bratskom, carstvu.
Dogodilo se, međutim, neočekivano. Pavle je, s početka, slušao Petra, namrgođeno, ćutke, zatim je počeo da se smeje, jetko, pa pocrvene, i lice mu se smrknu, kao bezumno. Odgurnuo je tanjir od sebe, tako da se prevrnuo.
Kad je, međutim, idući dan, pri večeri, pokušao i to, Ana mu, jetko, dobaci: „Gle, gle! A ono što u podrumu bi, zaboravio si? Ja ni perčatku ne davah Višnjevskom, da mi je poljubi, a ti?
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Plakao je nad celom porodicom Pantelejmona koju su Turci nabili na kolac i spominjao, jetko, sve moguće svetitelje, kojima je pri polasku bio darovao po dukat.
Sremac, Stevan - PROZA
Zato ćuti pa idi; pa fali boga što se samo na tom svršilo! — Pa jeste — veli Jova jetko, uzimajući šešir i kriveći ga na desno uvo — male lopove vešaju, a velikima ordene prikačuju.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— U ratu je glavno da su pune fišeklije, a hrana je nešto sasvim sporedno! — govorio je jetko narednik Milutin. — Uostalom i našta će, kada je čovek i tako određen da pogine.
— Hoće da odani, neće moći posle da se vrate. — Podnaredniče, neće grom u koprive. — E, će mu se zatre seme — veli jetko jedan, glođući kost. A na začelju se „ufrontio“ i Tanasije.
— A, jest! — manu jetko glavom. — Sigurno bi to artiljercima bilo prvi put. Ko, bre, od vas ode u apsu? — E, bato — upade Aleksa — drugo je
— E, molim, gde sam ono stao? — Sipavši čaj u flašu, zalepivši etiketu i prativši lek — veli jetko Milutin, kome se inače ovakve priče nisu sviđale. — A, jest... Molim te, ja to njemu pričam, a ne tebi...
— I mene nešto bapnu u rame! — veli nišandžija pipajući se po desnom ramenu. — Ja! — veli jetko podnarednik Trailo. — Dobro je što te nije udarilo od pozadi... — Pa ne žalim se ja, podnaredniče, nego samo velim...
— E, šta ćeš — veli jetko potporučnik Vojin — dao ti Bog da si u pozadini, pa bolje vidiš. — Tako, tako ti njemu! — dobacuje kapetan Velja,
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Urličem čin, ime, prezime, i formulu da se predstavljam „najposlušnije“. Princ mi pruža ruku, ali dodaje, jetko, da ne zna ni ko me je poslao, ni zašto sam došao.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
odgurne knjigu od sebe kao kakvu najodvratniju stvar na svetu, okrene s prezrenjem glavu na drugu stranu i izgovori jetko: — Pesme?!... Koješta!... — Ko zna? Možda ima lepih stvari?! — dodao bi neko pri takvom razgovoru.
Prođe pored bakalnice. Zastane, klimne glavom s prezrenjem, pa jetko izgovori: „Bakalin!... Trice! To mi je bakalin, kao da ga ne znam! Naređao tri-četiri tanjirića, pa se načinio trgovac.
Izede me svaka muka!” Prođe, recimo, pored gvožđara, i zastane. Gleda sa istim prezrenjem, i doda jetko, pakosno: „I on gvožđar! Obesio tri-četiri lančića o zid, pa se načinio trgovac... Koješta!...
„Prostak!” — izgovorim jetko i pljunem, pa mirno produžim dale šetati, utešen mišlju da su takvi prostaci u vrlo malom broju, a neobično mi beše
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Zar ja, ja da budem saučesnik u tom atentatu na krvavo stečenu imaovinu narodnu! — Dakle, kmete Milisave, — završi jetko i sarkastično, — mi... onako... to da jedemo i pijemo, a narod da plaća sve to! A? E, ljudi, ovo je strašno!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
I tamo u sobi, kao neki strašan teret skidajući, baci kese. Sigurno ih je u sama prsa efendi—Mitina bacio, jer tako jetko i prezrivo viknu: — Na! Otac joj sa kesama kao pobeže.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Nikole, koji svakom na vodi pomaže, — i on se spase. Našavši se na obali, on upravi pogled nebu i jetko je izgovorio gornje reči, a ubrzo napustio svoje dotadašnje krsno ime sv. Klimentija, zamenivši ga sv. Nikolom.
Ćosić, Dobrica - KORENI
— Ne laj! Narediću paljbu — oficir lako skoči s konja, stade pred Aćima, uperi pištolj i jetko upita: — Ti si Aćim Katić? — Ja sam. — Zašto si skupio narod? — Da branimo svoja ustavna prava i slobodu.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Svirali ste na uzbunu i voz je stao. — Bez uvrede, gospodo, — završi trgovčeva žena „diskusiju“, jetko i žurno prikupljajući stvari, dok je muž otvorenih, vlažnih usta još nesvesno gledao u nas.
Kako, brate, molim te, ovde nema komandovanja. Pa gledajući u mene: — Gospodinu čast i poštovanje. Čičica je govorio jetko, vatreno i ono drhtanje vidljivo se prenosilo sa brade na glavu, pa na ruke i celo telo.
Jest, zašto tako jetko govoriš, šta je to s tobom, zašto si ti takav kakav si? — Ne razumem šta o sebi imam da govorim. — Zbilja ne znaš?
Ulica je bila živa i šumna i prolaznici su protestovali zbog prašine koja se podizala. I sirene su jetko i besno opominjale nespretnoga čistača, dok se deca sa trotoara glasno smejala njegovoj kapi od šarenoga štofa.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
) i dobacio smušenjaku nešto jetko, uvredljivo. Lutao je blatnim ulicama predgrađa, među gomilama naslagane cigle, uz naherene tarabe, gacajući preko
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— ponovi kmet i pogleda Obrada značajno. — Noža ne dam, a ti gledaj svoja posla... — promuca Đurica jetko i pođe još korak natrag, ali ga odjednom dočepaše mnoge ruke, odvukoše u brvnaricu ispod sudnice i zaključaše...
Valjad' poznajete gospodina Mitu? Đurica podiže glavu i jetko se nasmeši. — Tss... poznajemo — progovori mahnuvši glavom u levo, hoteći tim načinom da iskaže i neko čuđenje radi
Kapetan se jetko nasmeši, kao čovek koji neprestano sluša ovakve odgovore od svih pravih krivaca, te uviđa, da za ovaj mah ne može što
— Čudo se nisi opet napio? — reče ona, osmehnuvši se jetko. — Ja mišljah ti ćeš čak u zoru. — More mahni me. Beše tamo jedan... đavo ga znao... Nekako mi se čini sumnjiv...
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—A zašto te gone? —Srušiće sve okolne kuće za novu crkvu. —Sve ruše! — reče ona jetko. —I mene su srušili, — upade u reč Ilija glasom iz čijeg se zvuka ispoljavala tuga za izgubljenom snagom.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Dobro, dobro, smej se, sveca ti detinjeg. Vratiću ti ja to, pa ćeš da me pamtiš - veli jetko Luka. Učinilo mi se da se potpukovnik Petar nešto ljuti, te sam ih opomenuo da se pritaje. —...
— Šta ćeš!... Ima ih koje zmije nisu ujedale, pa i ne znaju — dobacuje jetko Vojin, koji je već dva puta bio ranjen. Umesto odgovora Vojinu, Luka pozva svoga posilnoga. — Skuvaj mi kavu.
Ćipiko, Ivo - Pauci
A valja, da sele! . — Da što će ovdje pocrknuti od gladi! Imali bi svi ići! — jetko reče agent Ridić, i nastavi: — Vjerujte mi, boljemu nijesam se ni nadao, no se čudim što ne darovaše i koje zvono, da
Ilić, Vojislav J. - PESME
Ne, to ne mora biti. I mučno dođe mu tada. Kome se i zašto sveti? I gde se krenuo sada? On jetko odmahnu rukom i nazad okrete selu, Čudeć se samome sebi i svome ružnome delu.
Stanković, Borisav - TAŠANA
O... tako! Dobro i sada dođe! SAROŠ (već pribran): Ne bih ni sada došao. TAŠANA (začuđeno): E? SAROŠ (jetko): Da! Ne bih ni sada došao. (Ljubomorno): Ali vidim kako ceo svet dolazi.
zato ponova dolazim!... (Ne verujući sebi, razrogačen, Tašani): Aman, Tašana? TAŠANA (jetko s nasladom): Da, da! SAROŠ (besno): Ni ti, niti iko tako što o meni ne sme da misli. A najmanje ti!
! — (Uplašeno): Ama, ti ne znaš zašto ja nisam dolazio! Ne znaš ti, Tašano! TAŠANA (jetko): Ne znam. I neću da znam. SAROŠ (odlučno): Znaćeš! Znaćeš!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Ali šta će sa nama biti, to niko od nas ne zna — odgovara jetko potporučnik Živadin. Pred veče stigosmo u neko selo ispred Mitrovice. Noć je bila hladna.
— Kip... — zausti Dušan. — Jest, kipislcauf!... Ali, vala, ja ću izdržati, a ti ćeš lipsati na putu! — veli jetko Luka, već ljut što ga zadirkuju. — Izvini, pobratime, ne mogu da ti se smejem, boli me zub. — A-ha...
Zažališe vojnici tada za svojim gustim šumama. — Ko se kod nas sklanjao još ispod vrba! — govorili su jetko ljudi, gledajući iskrivljene grane maslina. Kiša namah prestade. Nebo zaplavi i sunce granu.
— A što, rode moj? — pita jetko Luka. — Bogami, gospodin poručnik. Iskočiše mi oči na ovoj žeravici kuvajući kavu po ceo dan. — A... to li je.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
STANA Strah me! Na ulici graja, pesma. STANA (pokazuje Vaski): Eto v’iš... A tamo, s njima, i on je. VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa.
VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (Jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni »zelen list«.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— Pa, ako dadne Gospod i k’smet mi bidne... i pri njeg’... — Kod Manču li? — prekide je Zona jetko, šapatom. — Fukaro!... — Kako reče?... Ne ču’ te dobro!...
— Eh, — uzdahnu Mane bolno i dodade jetko, primajući i mirišući ruže. — dobro si je što si „kuče u čašire“ nosi i pojas, ta imam kude da ga zadenem, ete, ovoj
— Pogle ga! Sal tol’ko... — reče jetko i zlovoljno Ajša. — Malo li je? — zapita je Mane. — Zar tol’ke pare? — Neje za pare reč!