Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
“ reknu kad Manča prođe kraj njih, pa se od silna čupkunluka lomi kad ide, a nakrivio fes na jedno oko. — „Eh crna Jevdo, što rodi sina čapkuna!...
— Jevdokijo, crna druške Jevdo, tvojega ti Manču, ete, turiše u novine!... — tim rečima je pozdravi jedno jutro komšika njena, Taska. — Tugo-o-o!
Da ostade jošte turcko, ćaše, dve mi oči, zaradi njuma zulum da se napraji na vêru ni!... E, što mu, Jevdo, ne zboriš, ete za njuma? — E, šta da činim?! — veli Manina majka. — Zašto da mu zborim? Što da ga karam? Karanje nema!
Sve su to bile lepe prilike za Manču. Priznaje to Jevda i kaže da će govoriti Manči, sinu svom. — Da zboriš, Jevdo, — reče joj tetka Doka. — Da mu zboriš, em poviše da mu zboriš za tija devojčiki!
Pa si zborim u pamet: „Bož’ke, koja će mi sag bidne snajka u ovej poklade!?...“ A lepe, pa ubave što su — lelee, Jevdo, oči da si ne skineš sas nji’! Ja gi sal gledam, pa si seirim!
— reče i ispi opet jednu čašicu mastike, pa dodade: — Ako iskaš, Jevdo, ete, sve da ti ga zberem jedan dan na kup u amam, ta da gledaš i seiriš i biraš, ete, za tvojega Manču, pa da ti,
— Što iskaš, snajke-Jevdo? — zapita je Tasa. — Što ti trebam? — Pozva’ te, bata-Tasko, imam si, ete, golemu muku da ti reknem...
E, kako to?... Niki me ič ne pituje, a belkim sam majka!... — E, — uzdahnu Tasko —— toj si je, Jevdo, naš k’smet... Kad beomo deca, niki nas, ni tatko ni majka ni, ne pitâ: ’oćemo li eli nećemo; a sag, kad sami stadomo
Predi nâs naši stareji nas ne pitaše; a sag nas pa naša deca ne pituju! Toj ti je, Jevdo, što kaza’, otoičke, naš k’smet!... — Ama, bata-Tasko, neje mi men’ muka ni stra’ za toj! Neje, dve mi oči!
“ Ama stra’ me da ne uzne inku belosvetsku... — E, aškoljs’n za taj reč! Toj me i men’ stra’, Jevdo! — odobrava čorbadži-Tasko. — Batisa ni se sve, snajke-Jevdo!
— E, aškoljs’n za taj reč! Toj me i men’ stra’, Jevdo! — odobrava čorbadži-Tasko. — Batisa ni se sve, snajke-Jevdo! Sve ni batisaše: i varoš, i čaršiju, i selo, i crkvu, i kuću, i stari adet, i stari čes’, i staro živuvanje — sve ni,
— Ako li jedno kafence?... Done, mori, Done! Ela, ispeci ni dve kafe!... A gazda Tače sede i poče: — Ete sag mi, Jevdo, dođe ništo u pamet i priseti’ se da ti kažem... Njeknja si zborim ništo sas onoga mojega komšiju, čorbadži-Petrakija.