Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Mi dovedemo sve momke, i koji k ruci, koji k čemu, govoreći: „Prosti nam, gospodaru, mi smo pogrešili, jevo se kajemo, i pred ova dva gospodara se zakleli; jevo i tebi se opet zaklinjemo da ćemo biti do smrti verni”.
koji k čemu, govoreći: „Prosti nam, gospodaru, mi smo pogrešili, jevo se kajemo, i pred ova dva gospodara se zakleli; jevo i tebi se opet zaklinjemo da ćemo biti do smrti verni”.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
ga pitam: »Je si li gladan, staratelju i jedan tutore moj; da ti spremim, rode, golubića u rasolu, to si ti uvek rado jevo?
da služim; ’oće Nića da je i on neki majkin »beamter«, kad mu ni njegov čukundeka, a ni iko u vamiliji nije taj ’lebac jevo, ni to bio! Al’ kako sam radio, tako sam lepo i proš’o; tako mi i treba! Jedva za duvan i slaninu!
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
u izazivanju slika još je jača: Moje polje, magor-vigor, iza goresa, I još dalje, dordur dale, iza moresa, Otud l'jevo Sedmerevu do Osmorije, Otud desno na dogledu s Devetorije.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
— Kako to — reče Brne — nije ni staro ni novo? — pa ne sačeka odgovora, no ispi čašu i ostavi je pred Stipana. — Jevo vidiš, kako.
— A šta to, Jure? — pita nemarno dujo češući se po listovima. — Bi molija, a prosti kâ stariji i pametniji. Jevo šta. Mi... onaj... da rečem, mi jevo ne želimo zla nikome, a teliš svojoj krvi, svome bratu, ali... ali...
— Bi molija, a prosti kâ stariji i pametniji. Jevo šta. Mi... onaj... da rečem, mi jevo ne želimo zla nikome, a teliš svojoj krvi, svome bratu, ali... ali... — Ajde, brajo, Jure, ajde kući, živ bija!
— Taa-ko! — reče Brne, povrnuvši se maličak. — Tako je! tako! — zagrajaše svi. — Dakle, jevo šta je. Maloprije sam rekâ, da mi nemamo zle primisli na našu krv, jer u krvi je milos i kripos, a pri tom bogoljubnos..
Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra. — Jevo mene da ti kažem bez zavijanja, najkraće i bistro.
— Nisam još, oče — odgovori Grgo zlovoljno. — Ma vrag te odnija, jesam li ti rekâ da manastirska ura izostaje! Jevo već podne! I Tetka ljutito izađe. Bakonja stupi ka prozoru i ugleda prostran vrt za manastirskim naličjem.
— Valjen Isus — nazva Kenjo. — E, a ti Ive zar jopet došâ kući? — Ja jevo došâ da se s tobom razgovorim. — Sa mnokarce?
— Kažem vam: od svega ovoga stric ne zna ni ovišno! (To rekavši zape noktom za zube.) Jevo ću vam po redu sve iskazati — dodade Bakonja sjedavši.
Daj bože da i’ mnogo doživite! Gvardijan mu dade njekakvu knjižicu crvenijeh korica, pa reče: — Jevo ti, sinko, ovi mali, ali dragoceni dar. Ovo je „Cvit kršćanski’ kriposti“ našega učenoga fra-Jerolima Alatovića.
— Šta velite? — odazva se Bakonja, ušav k njima. — Ajde mi donesi ubrus iz kamare, jevo ti ključ! — Bakonja se obazrije, mignuvši Mačku. — A kuda ćeš ti? — pita Srdar Mačka. — Ja... onaj...
— Sad odanimo najprije! — reče Lis kad bijahu na tratini prema novoj mađupnici! — A ti, Bakonja, u pamet se. Mi smo, jevo ovako činili prije smrti Škorančine, kadgod rika naraste, te nema u mlinu prikovođana... Kad smo ono najprije...
— Onaj Srdarina! Onaj Srdarina!... — Ostavi sad jadikovanje! — nastavi Lis. — Dakle, razumiš li Bakonja, jevo je peta godina da mi tamo iđemo na silo! (Pokaza mu rukom put nove mađupnice, otkuda se čula velika graja.