Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Tle se ljulalo od talasa podzemnog Dunava koji je proticao, nadohvat ukočene Jevremove ruke, ljulalo se i od mraka istorije koja je tek doticala, nadohvat mnogih ruku, pa ništa.
(Božićevu kuću dobro pamti.) Tu, na maloj raskrsnici Jevremove sa Višnjićevom ulicom, uz Muzej i deo dvorišta Osnovne škole „Pero Popović Aga“, u toku svakoga dana padne najviše
ista nedoumica: da li je Kapetan-Miši već zaboravio, ili nije, to što je ovaj, gotovo odmah posle njegove, Gospodar-Jevremove smrti, kupio njegov po evropski uređen Konak, još nov, Konak u kojem je bila i biblioteka; što je taj Konak porušio u
“ Ali Vučić, tada, već nije mnogo mario za Gospodar-Jevremove opomene jer je od drugih, isto toliko moćnih, dobijao poruke drugačijeg sadržaja: „Tako, tako, Vučiću!
Ispod sadašnje Jevremove ulice, ispod raskrsnice svetlosti kod Dositejeve Velike škole, nije ni bilo ulica, samo kuće, uglavnom turske a bezaz–
Tutnje na strmini između Jevremove i Jovanove i uvek izgaze senku u kojoj leži, na nekadašnjem izvorištu Čukur-česme, bronzani dečak, nekako sleđen.
Ona se oseća do pred kraj uspona, ispod Jevremove: tu se, pod obroncima Kalemegdana, gde se ulica završava, odjednom nadnesu prostori velike svetlosti, kružne a
Hita onom delu svoje ulice, između Jevremove i Jovanove, u kojem je očekuje malo, zaobljeno prisećanje. Kako stigne u taj deo, naoko bezličan, ali u koji, pre podne,
Na neparnoj strani Jevremove, između Kapetan-Mišine i Zmaj– Jovine, možda tu gde je kuća pesnika Milana Rakića, nalazila se zgrada u kojoj je jedno
Kad stigne do ove zgrade koja, obnovljena, stoji na raskrsnici Višnjićeve i Jevremove, na raskrsnici svih svetlosti što se kovitlaju nad dunavskom padinom, Dositej se ponovo uverava kako je svako trajanje,