Crnjanski, Miloš - Seobe 2
To su, kaže, njegovi joldaši, sa kojima je pio i tukao se, dok je bio mlad. I oni su govorili da je u Turskoj sve mirno i da nema vojske, duž obale.
I Vengri tako misle. Pavlovi joldaši, gologuzi, slegli su se u Vijenu, u Engelbirtu, pa traže neko pravo, svoje neke novce, nagradu, a šunjaju se u rosijsko
Svud je lepo, gde je lepo društvo. Tamo gde su naši joldaši, tamo je dobro. Ma gde to bilo. Ma u kom carstvu. Pavle mu onda dobaci, da treba da se javi Božiču.
On je živeo, uvek, za familiju, u familiji, u jednom uskom, svom, krugu, u kom su se kretali njegovi joldaši, kao da su na nekom ostrvu, svi, blaženi.
Ljubav, svemoćna, bila ga je obuzela, za tu ženu. A dete je bilo lepo – što Neda nije bio. Njegovi joldaši, sirmijski husari, svinje, podgurkivali su se, na to, i namigivali.
Ipak, to nije bio više onaj čovek, koga su u Varadinu i Temišvaru, njegovi joldaši, znali, kao srce od čoveka. Đurđe više nije mogao da spava, na majorši, ali je ležao, noću, na tatarskim jastucima, na
Petar, koji je očekivao samo jedno, tada, od života i Boga, a to je bio porođaj Varvare, mislio je da su novi joldaši, u familiji Ševiča, koje je Đurđe bio u Kijevu našao, pokvarili Đurđa.
Čak je, jedno veče, nehatno, dobacio, Pavlu, i to: „More, apostole, tamo gde su joldaši i veselo društvo, tamo je familija. Familija koja je slinava nije familija, nego gura na leđima.
Ima li on, Isakovič, nekog neprijatelja u Kijevu? Nije li pomislio, da je moguće, da su njegovi joldaši – bezobrazni – prosto hteli da sa njim teraju šegu, da ga nasamare, da se nasmeju?