Nušić, Branislav - POKOJNIK
VUKICA: Pa što zamerate, tata, tetki? Bolje to no da zbira mačke kô strina Jovanka. SPASOJE: Ne zameram, samo ne razumem kako je ne mrzi da ide po radnjama i traži da joj se seku oni komadići krpa.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Jedna je Jovanka, kći čiče Laze. Ova se uda za nekoga koji rodi s njom (ne pamtim dobro) jedno ili dvoje dece, pak je onda ostavi, ode
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
A uoči saopštavanja mnogo ranije već donesene odluke o ženidbi, koju Jovanka sa strepnjom očekuje, Mladen se osamljuje u dućanu, da na miru sam sa sobom konačno svede račune.
Na istovetan način Jovanka okolišno pita Mladena i on joj okolišno odgovara da se ne misli njome oženiti - bez ijedne otvoreno kazane reči.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Pogrbljen, bez pojasa, u papučama i belim, visokim čarapama. Više njega vidi se kako se beli kći mu, Jovanka. Kao svakad, tako je i tad obučena u belo odelo. U šalvarama i belom, tesnom mintanu, sa širokim zatvorenim rukavima.
I zaista, čim je ove spaziše da viri, beli se na kapiji više oca, počeše da je viču: — Odi, Jovanka, odi ovamo! Jovanka na to odmah se zabeli. Veselo, čisto trčeći poleti k njima.
I zaista, čim je ove spaziše da viri, beli se na kapiji više oca, počeše da je viču: — Odi, Jovanka, odi ovamo! Jovanka na to odmah se zabeli. Veselo, čisto trčeći poleti k njima. Zaklanjajući rukom oči i čelo od sunca, ona im prilazi.
Da tamo u hladu, na ćepencima sedi sa ostalim čaršilijama, razgovara se a da, sav srećan, misli kako se sada ona, Jovanka, sa Stojančetovim kćerima, u njihovoj zelenoj bašti, na ljuljašci ljulja, peva. Najviše, najopasnije da se ona ljulja, izdiže.
IV Dolazi Lazarica. Cvetna nedelja pre Uskrsa. i ona, Jovanka, peva: Što se, ludo, mlad ne ženiš? Što se, ludo, mlad ne ženiš? I to po ceo dan. Od jutra do mraka.
Otac onako star skoro će umreti i mati joj doći će gore kod njih, babe. A ona, Jovanka, njih sve dvoriće, slušati. I to kako rado, od srca! Znao je sve to Mladen.
Ali se iznenadi kad starac reče kako, pored njega i matere, i ona, Jovanka, devojka, ga moli. Ispočetka nije pristajala, izgovarala se da mladoženju ne zna.
Uzalud joj majka govorila da ga oni svi poznaju, i pomenula pored ostalih i njega. Onda ona, Jovanka, rekla: »Pa ako brat Mladen kaže, dobro, poći ću...« To, poslednje, Mladena iznenadilo.
njega, tražeći savete, kao odobrenje, vide, doznaju: da li oni misle nju za Mladena da uzmu, te onda može da čekaju, neka Jovanka sedi; ali, ako odgovore, kažu da je udadu i time potvrde da ne misle da je uzimaju, onda da bar priliku ne propuštaju..
Kao da se nešto otkinulo od kuće. Otac Jovankin i mati već se nikako nisu viđali. Jovanka, međutim, mada je čula za tu proševinu, ipak ne polažući na nju ništa — toliko je bila uverena u njega, Mladena — ipak
Znao je da će se baba dosetiti da je to izgovor, a da je u stvari drugo: Jovanka i njegov odgovor njoj sutra. Ali nije mogao drukčije. Nije mogao da ode kući. Izdao bi se.
Uveče, sedeći na ćepenci, ispred dućana, Mladen je video kako odozgo sa ostalim mladim ženama i devojkama Jovanka ide iz amama gde je, po običaju, išla da se okupa i spremi za sutrašnji dan, za svadbu, za venčanje.