Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— povika Mačak skoro kroz plač. — Samo se javi! — Aha, jesi li se uplašio, kažem li ja! — jeknu Jovančetov glas kraj samog njegovog uva i lampa ponovo sinu. — Ne boj se, evo mene. Krenuše dalje sve pored zidova pećine.
— Hvataj, pa mlati! — razdra se Potrkov otac. Istog trena, kao odgovor na tu viku odjeknu iz logora Jovančetov oštar glas: — Ne daj se, družino! Udrite krompirima!
Začuđeni knez nije u prvi mah znao šta da kaže. Povezani dječaci veselo zažagoriše. Jovančetov otac, i nehotice, s ponosom izbaci: — Pazi samo moga hajduka. Ne da se taj. — Ima i pravo dječak!
— Ostani samo ti pored nje kad zagusti pa se ona ničeg neće bojati. — A ko bi onda bježao? — dobaci Đoko Potrk. Na Jovančetov poziv, družina se sastala da postavi i rasporedi straže, koje će paziti na dolazak ustaša i obavještavati selo o
„Izgubljeni“Stric u to isto vrijeme baš je stražario sakriven za jednim žbunom uza samo raskršće i očekivao Jovančetov povratak. Već unaprijed se sladio svojom pričom o pucnjavi, trci i o svom izrešetanom šeširu.