Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
(No ja znam da je i Jovo imao novaca svoji̓, pak nije hoteo ni pozivati ni trošiti; no valjda je mislio, da su u mene opštinski novci, i da mi
No Teodor i Čardaklija katkad, u nemačkim haljinama, i u trakter odu, a ja i Protić Jovo u turskim haljinama sve u našem kvartiru donešena jela jedemo. Sutra predanimo.
) Iz Peterburga 14. dekembra 1804. prođemo ja i Protić Jovo. Istoga dana Vasilije Karamazin donese mi ovo malo u kadifi evangelije, koji iznutra svojom rukom na korica̓ napisa
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Ako nećeš ti, ima ko će — reče Jovan. — Eto Marjan, on ga je i ukopao. — Ta ono jes'... ama ja, gazda Jovo... — uze Marjan da izvija, jer baš nije voleo da noću barata oko mrtvaca i grobova. — Ono znaš... nije baš ni lako!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Šta velite vi braćo?... — Pa, dobro, Jovo! - vele starci. — Kud ćeš mu bolje! - vele seljaci. — Velite li svi tako? — Velimo!... velimo!... — E, dobro, braćo!
I suze mu udariše... U taj par uđe popa. — Dobro jutro! — Zlo, moj popo! — reče Jova. — Što, Jovo? — Krađa! — Krađa?! — upita preneražen pop. — A kome... gde?... — Meni — reče Ivan. Kmet jedva dođe do reči.
Ljudi se počeše gnušati lopova, pitajući: — Ama, ko li to uradi? Marinko Marinković istače se pa reče: — Kmete Jovo, popo, i vi braćo!...
— Je li, more? — upita kmet. — Čujem, čiča Jovo. — Poznaješ li ti ovu kesu? I podnese mu je. Stanko je dobro zagleda, pa mirno reče: — Ne poznajem. — Lažeš!
Ona mrka lica ćute, one ukočene oči glede ga kao kakve aveti... On pogleda u kmeta. — Ne lažem, čika Jovo, što bi mi nužda bila lagati? — Zar ti nisi ovo ukrao? — Ukrao?... A od koga, naopako?... — Ta šta mi tu izvijaš?...
On pogleda prvo kmeta, pa onda ostale. I njegov pogled sve ih prikova za mesto na kome stojahu. — Čekni malo, čiča Jovo, čekni! — reče on oštro. I hitro kao jelen otrča u kuću...
To više ne beše Stanko, to beše mladi div, snažan kao grom a oštar kao sablja... Iz oka mu sevahu munje. — Čiča Jovo!... Ja toga novca nisam uzeo, nisam ga ni video, tako mi boga! Onda se okrete Ivanu.
— Marice, — reče Nogić ženi — uzmi ponjavu pa nam prostri u kačari. Žena ode da prostre. — A ti, Jovo, idi još noćas Simi i javi mu da ga čekamo ovde. — Hoćeš li se koliko baviti, bato? — upita ga Jova.
Pop je drhtao od jeda. On bi voleo da je ne znam šta izgubio nego što je ovo čuo... — Ali, sedi, popo! Sedi, Jovo!... — vikao je Ivan, jer se i pop i kmet behu digli da idu. — Šta ćemo ti?...
— reče Nogić prebacujući. — Onda, kad se ona kesa našla, nije se moglo ništa reći. Evo, sad će doći kmet Jovo. Ja baš volim da i on čuje sve, zato sam ga i pozvao... — Dobro!... Mnogo ćete danas čuti!...
— A otkud ti ovde? — reče malo iznenađeno kad poznade Nogića. — More, Jovo, on meni čudni̓ stvari nakaziva. I pop Miloje stade pričati kmetu sve što mu Nogić maločas reče.
On nema volje da ja kmetujem... Pa lepo, i ne moram! Naposletku, dosta sam i kmetovao... — Onda, znaj Jovo, šta nam se sprema!... Znaš li ko će nam biti kmet? — Ko? — Ivan... To ti je tako istina kao što je bog na nebu!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Pa niske čiste sobice, pa mršav konjić i prosta kola — ekipaža gospodin-doktora. Pred Đukovom mehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesmom, kraj koje se samo Srbin topi.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Krečar je baš bio kod kuće. Bogat čovek. Tu je već kod Krečara. — Dobar dan, Jovo. Bi l’ pogodio za što sam k tebi došao? — Otkud ti kod mene? Milo mi je, sedi.
Sedne gospođa Soka. Puše i prelaze u razgovor sa jednog predmeta u drugi. — Kako ti se dopada, Jovo, sadašnji svet? Je l’ kakva je razlika između pre i sada? — Te kakva razlika!
— Koliko? — Tako svega oko deset akova. — Drugo ništa? — I polovače rakije. — Je li dobro vino? Da koštam. — Jovo, donesi iz kola čuturu — rekne Sofra Krečaru. — Jer moćno vino?
— Podaj dalje pismo. Čamča pruži „fiškalu”. „Fiškal” čita. — Tu nema opasnosti, kupao se u moru. — Ded, Jovo, i ti čitaj! I Krečar čita. — Tu nema opasnosti. — No vi ste čudni ljudi! U moru se kupati!
Njih dvojica sami u sobi. Počnu se razgovarati: — Moj Jovo, šta sam dočekao, da moram umreti, a koga posle sebe ostavljam?
— Pa vidiš, Sofro, pravo kaže Čamča: danas jesmo, sutra nismo. Kad umremo, svemu je kraj. — Nije mi žao umreti, Jovo, ne bojim se smrti. — Ni ja, — reče odrešito Krečar.
— Pravo kažeš, Jovo, sve će biti, samo nas neće biti. — Opet ti kažem, Sofro, da su naši dani izbrojani. Krečar digne čašu i kuca se.
Krečar digne čašu i kuca se. Gospodar Sofra kuca se i ispije, pa odjedared počne gorko plakati. — Moj Jovo, — govori kroz plač — najvećma mi je žao što, kad umrem, nećemo više zajedno biti; to mi je najvećma žao što se moramo
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
MATI: Ali zaboga, kad je bolja prilika. OTAC: Ti si luda žena, pa mir! TETKA: Nemoj tako, Jovo. OTAC: Ajde, ćuti mi ti. MATI: Jao, bog s tobom, čoveče, kakav si mi ti otac, da ne mariš za svoje dete?
OTAC: Pa otkud to iziđe da će da je uzme? MATI: Eto, seka Marta zna, a zna i cela varoš. TETKA: Jeste, Jovo! Mlogi su bili kad se o udadbi Julkinoj govorilo.
Nemoj ti gledati što je prilika nego što karte kažu, pak ćeš dobro proći. TETKA: Jeste, Jovo! OTAC: No, sad mir, jer ako spopadnem toljagu biće vama obadvema dosta.
Sremac, Stevan - PROZA
« I onda iziće s predlogom. »Ama, gospodin Jovo, zaustavi ga posle nekog vremena kakav šnajder, šuster, tišler, ili tako već ko, a ja sam doš’o za ono malo...
— Pa će i gospodin Todor, šef, da se malo proslavi. Znam i neke njegove, znaš, onake stvari... — Pa molim te, Jovo, — umiruje ga Toša šef — pa ti to meni, ka’ da sam ja ministar pa te ja otpuštam.
i Cvetko Divizijar zinu pa ga slušaju, pa će ga tek Cvetko Divizijar zapitati: »Pa šta je dalje bilo, gospodin-Jovo?«, a ovaj nastavlja započeto, ili počinje drugo nešto, opet tako važno, da im priča.
pravi komediju, tako da gđu Perku lepo zabole kukovi od smeha, pa samo viče: »Dosta, dosta već, ubio te bog, gospodine Jovo!« Pošto se tako odužio kod svojih starijih, Jova se vrati svojoj kući i posveti sada svoje sile njoj.
E, ne dam, priko, ja, pa to ti je. Ja sam ti od arnautske sorte... moj ded je petnaest... — Ama, ostavi se, Jovo...
A, bolan, kolika je bila; video se mozak... a sad se ne vidi. — Zaboga, Jovo — moli ga domaćica — ti, kako si počeo, još ćeš nam i gosta oterati. — Ka - - jô! Levo krug marš! — prodera se Jova.
»Kajo, viče Jova pa sve krešti, ako si mi vjerna i ako me voliš, daj mi čašu!«, a ona mu otima i ciči: »Jovo, ako me voliš, ne lupaj fine čaše; to je prezent od kuma!« — »A, od »kuma« veliš, znam ja i tebe i toga tvoga kuma!
— Znam te! Svi ste vi muški jednaki... ja, gospo’n-Pajo, je l’ tako? — i lupi ga krišom po ruci. — A ti, Jovo, osobito! »Ispod mire tri đavola vire...« Ko te ne zna, jooj... — Nije, boga mi, ja sam jedan miran čovek.
Radičević, Branko - PESME
Haj Srbinje, Bog bi dao, Te kâ oćeš, i mogao! 46. Oh ti, Jovo, moj prijane, Međ prvima ti bijaše, Kad stegoše ono lane Da stamane ime naše, Te dovati mač viteški, Zaboravi bol
47 Tebi, Jovo, otac mio Od krvničke ruke pade, Al' ti si ga zamenio, Zamenio kâ valjade, Zamenio divnu glavu, Učinio rodu slavu.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Tako je to išlo sve dok se kod nas nije unajmio u službu Veliki Jovo. Onda je počela da se ispreda velika priča oko našeg poredovničkog mlina, koja je doprla čak i do djedovih ušiju i
svake godine, obično o Đurđevdanu, ali nam se najčešće dešavalo da nam se u službu natandrči baš neki koji se zove Jovo. Svaki drugi — Jovo.
Svaki drugi — Jovo. Bilo ih je koji nisu znali ni kako im je prezime, ali da se zove Jovo, to već zna, smetenjak nijedan.
Svaki drugi — Jovo. Bilo ih je koji nisu znali ni kako im je prezime, ali da se zove Jovo, to već zna, smetenjak nijedan.
Bilo ih je koji nisu znali ni kako im je prezime, ali da se zove Jovo, to već zna, smetenjak nijedan. — Hajde, kad si Jovo, valjda te sam dragi bog šalje k meni — miroljubivo je govorio djed, odmah gotov da primi i toga strmoglavca.
zatekli u šumi s Ćopića najmenikom, te oko mlina se motaju mlade žene, i to baš nedjeljom, kad je naš red i kad Jovo mlinari. Naročito se mnogo govorkalo o mlinu, jer je najmenik po čitav dan ostajao tamo, a često bi i prenoćio.
Kako te nije sramota na to i pomisliti? — Aha-ha-ha, baš je Veliki Jovo, živila mu kubura! Mijesi česnicu dolje u slami, a odozgo, ispod žrvnja, brašno sve purnjavi po njemu.
glasno čvakće o smrti i rastanku, a otežao koš, pun kukuruza, smireno najavljuje da se valja zeričak odmoriti, pa opet — Jovo nanovo — u sjetvu, u vječito obnavljanje, čekati ona dva svijetla perca da se zazelene na mrkoj oranici.
Zdesna je škoravi kaplar Jovo, a slijeva pomoćni žandarm, Đurajica Rašula. Pred njima je rakija, bokal s vodom i otvorena školska sveska.
Svaki drugi je ili Petar ili Lazar, a već se i Aleksandri dobrano zapatili. Kaplar Jovo, uštogljen i prav, mrmolji i miče usnama kao zec u detelini. — Ve-ve-ve-ve ...ke-ke ...Kuja vuku pomokrila ruku ...
vi ste nešto sasvim . . . — Ona druga strana, a? — prožvaka Jovo mrdajući nosom. — Šta mu ja znam, ali tek što se zamislim, a srce mi se nekako navije pa — hajd, hajd!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
O KAMEN DA MU SE OSVETI 254 GRADILI VODENICU, A VODE NIJE 255 PRIPRAVLjALI RAŽANj ZA ZECA 256 DJEVOJKA I KNEZ JOVO 257 I VRIJEDI! 258 KAD SE HARČI NEK SE HARČI! 259 JAO, ŽENO, IZJEDE ME VUK!
Odgovoriše im: — Lukavi zec n jasenov ražanj. DJEVOJKA I KNEZ JOVO Hodila nekakva djevojka na pazar i na glavi nosila jedan kablić mlijeka, pa putem sama se sobom razgovarala na koji
“ — a ja ću se kočiti i ponositi kao paun. U ovim mislima srete je knez Jovo, pa joj nazove: „Pomoz bog, djevojko!“, a ona ne spazeći se da joj je kablić mlijeka na glavi, pokloni mu se po
Upita je knez Jovo: — Šta to bi, djevojko! Šta uradi, bona? — Evo zlo da mi je! Štogod sam bila sirota stekla idući, evo sve zemlja
GRADILI VODENICU A VODE NIJE: Sve kao pod 85. 88. PRIPRAVLjALI RAŽANj ZA ZECA: Sve kao pod 85. 89. DJEVOJKA I KNEZ JOVO: Zabeležio Vuk Vrčević i objavio u svojoj zbirci narodnih podrugačica, 1883. 90. I VRIJEDI: Zabeležio Vuk St.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Davali smo mu broj po broj, a kada pročita posljednji, mi mu opet uvaljamo onaj prvi, pa Jovo — nanovo! Voleo je, inače, da nas okuplja i da nam čita najnovije vesti. Naravno, svi su ubijali tutanj sem mene.
Stalno se nešto bune! Zatim njihova „sunca tatina“ okaže ponovo neke druge bedževe i puste kosice, pa opet Jovo nanovo! Sedenje po patosu u znak protesta!
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
60. Dobro došli, kićeni svatovi! A za Maru gizdavu đevojku! E se Mare od roda dijeli Ali joj se žao od’jeliti; Jovo Mari tako govoraše: “Što t’ se, Mare, žao od’jeliti Od tvog roda i od mile majke, I od braće i od bratučeda, Od
Đe Jovanu ljubi vode u čase dobre. Vod’ je, vodi, mladi Jovo, sretnja ti bila! U nju su ti svaka dobra, koja s’ mogu nać’: U nju ti je b’jelo lice, ka’ cv’jet proćetan; U nju su ti
— Kada začu mladi Jovo što mu govore, Dvaš je i triš mladi junak kolom skočio Od dobrote drage ljubi što je začuo. 73.
Dažd nahodi, tebe kor’jen raste, Vjetar puna, grane ti podvija; Svrh tebe se grad Budva viđaše, U Budvu se mlad Jovo ženjaše, Iz kola mu vila klikovaše; U taj danak, u koji s’ ženjaše, Tanka ga knjiga dopade, Da ide duždu na vojsku,
“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam? Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedn
Na tvojoj ruci spavala!“ 104. Dva se grada vrlo bijeljahu, U jednom je Kranfile Jovo, U drugom je šećerli djevojka. Poručuje Karanfile Jovo, Poručuje šećerli djevojci: “Oj Boga ti, šećerli djevojko!
“ 104. Dva se grada vrlo bijeljahu, U jednom je Kranfile Jovo, U drugom je šećerli djevojka. Poručuje Karanfile Jovo, Poručuje šećerli djevojci: “Oj Boga ti, šećerli djevojko!
“ Kad to čula šećerli djevojka, Otporuči Karanfilu Jovi: “Oj Boga mi, Karanfile Jovo! Ja sam čula, da si kujundžija; Poslaću ti sitnu trepetljiku, Sakuj meni statve i brdila, I ostalo, što stanu
“ LjUBAVNE PESME 107. Vjetar ružu uz polje nosaše, Na Jovov je šator nanosaše, Gdjeno Jovo sa Marijom bješe: Jovo piše, a Marija veze; Nesta Jovu mrka murećepa A Mariji zlata žeženoga, Onda Jovo Mari
“ LjUBAVNE PESME 107. Vjetar ružu uz polje nosaše, Na Jovov je šator nanosaše, Gdjeno Jovo sa Marijom bješe: Jovo piše, a Marija veze; Nesta Jovu mrka murećepa A Mariji zlata žeženoga, Onda Jovo Mari govoraše: “Oj Marija, draga
Gdjeno Jovo sa Marijom bješe: Jovo piše, a Marija veze; Nesta Jovu mrka murećepa A Mariji zlata žeženoga, Onda Jovo Mari govoraše: “Oj Marija, draga dušo moja! Jeli tebi mila moja duša? Jel’ ti tvrda moja desna ruka?
Jeli tebi mila moja duša? Jel’ ti tvrda moja desna ruka?“ Mara njemu tiho odgovara: “Vjeruj Jovo, i srce i dušo! Draža mi je, dragi, tvoja duša, Nego moja sva četiri brata; Mekša mi je tvoja desna ruka, Neg’
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ova neće ovoga, ona onoga, pa muka.... Još Anđa u reči, a Jovo Perov dopuzi pobauljke do mene, pa me ćuška. Ja se sagoh i jedva ga poznadoh. — Jes' ti, Jovo? pitam ga šapatom. — Ja.
Još Anđa u reči, a Jovo Perov dopuzi pobauljke do mene, pa me ćuška. Ja se sagoh i jedva ga poznadoh. — Jes' ti, Jovo? pitam ga šapatom. — Ja. — Šta je? — Slave ti reci joj nek pripeva Milicu za me. — Je l' Đokinu?
!... Slavne naše pripevalice!.... — Je l' ti drago, Jovo? dirka ga Anđa. Jovo ćuti, pa samo lomi kukuruze. — Očiju mi, on se ljuti na me!...
!... Slavne naše pripevalice!.... — Je l' ti drago, Jovo? dirka ga Anđa. Jovo ćuti, pa samo lomi kukuruze. — Očiju mi, on se ljuti na me!...
Ne moramo mi baš sve znati... Ne tiče nas se ništa, k'o i to, što Jovo sve dršćući komiša korenje, a Milica i Milenija šapuću: — Je l' to on bio? — Ja.
Već se lakše radi, a više šali i zadirkuje. Jovo se opet dovuk'o do Milice, pa je uzeo za ruku i steže. Ćuti on, ćuti i ona. On se naže i poljubi je. — Miljo...
glavu stotina misli: on dobar radnik, bogat i valjan, ona poštena i vredna, iz dobre kuće, pa, nek' im je srećno!... Jovo htede da prođe pored mene; ja ga povukoh na stranu. — Šta bi, pristade li? — Ko... šta?...
— Nek' im je srećno, da Bog da! viknu č'a Miloš. — Ama kome? — Ko koga odvede? pitaju gotovo svi. — Odvede Jovo Perov moju priju Milicu. Nastade larma k'o na vašaru...
Sedimo mi tako, pijemo i razgovaramo se, dok tek od jednom dojuriše pred kafanu jedna kola i iz njih izađe neki Jovo, veresijaš iz Beograda.
Kako siđe s kola, Jovo priđe k nama i zdravi se sa svima, jer gotovo svi imađasmo s njim po malko računa. Čim se pozdravi s kapetanom, on će
Doveče će stići novine, pa da vidiš i kapetanovu ispravku. — Pa o tome ja, brate, i govorim, — reče Jovo i maši se džepa, te otud izvuče jedne novine, razvi ih i podnese kapetanu, govoreći: — Juče na stanici kupih broj, pa
Ovo je već deveta godina... i svakad se znalo da sam ja đakon: mlađi sam, pa to mi je... »Oče Jovo«, rekne mi gospodin prota; »vidider sutra na pijaci kakvog dobrog šarana... štogod masno, znaš...
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
— Phi — veli poluglasno, — kud da mi to ne padne na pamet! Eh, — reče zlovoljno, — nema ništa od toga, nego: pik, Jovo, nanovo!
Hu! — i huknu Sreta. — Muka za zgodna čoveka! — Eto, to je mislio i dokonao Sreta kad je uzviknuo glasno: pik, Jovo, nanovo! Zatim se opet dade u misli uvrćući po svom običaju jednako svoju bradu.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
B) ŠALjIVE Kome ću nazdraviti, dobro će mu biti. ’Ajde, baš, našem Jovu. Zdrav si, Jovo, srce sokolovo! Bog ti dao: šupalj nos do očiju; plodnu ženu, neplodnu stoku, — žena ti se bliznila, stoka jalovila; u
Sve do maloga prsta, tako mi časnoga krsta! Kome sam god nazdravio, dobro mu je bilo. Zdrav si, Jovo, moje desio krilo!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
I sam episkop, po dugom smijanju, okrene se k domaćinu: „Je li, gospodaru Jovo, ovde je bolje da stari Malenica besedi, koji uzro|kuje smej i veselje, a ja moj razgovor valja na drugo vreme da odložim?
U Zadru, kolonel Majna, kapetan Jovo Grbljanin, konte Zorzi Gabo iz Kandije, gospođa Ana Rapsomanići i moj ljubimi Lazar Slavujević Mostaranin, s[a] svojim
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Samo iz tvoga sela traže pet kuća: Stojići, Ilija, Nikola, Jovo... — Podaj im svima, koliko god sad možeš, jer će mi ti ljudi trebati. I onima u Vojkovcima treba poslati.
— A što mi reziliš pljosku, bolan Rako, — reče Jovo. — Zar ona ne može da izvrši taj posao ! — He, dušu li mu, nije to... ona samo provrti, a čutura udari klin.
— Stari smo poznanici. Ha-ha-ha! ... — odgovori Pantovac i stade da savija cigaru. Nasta kratko ćutanje. Jovo dva put počinjaše nešto da kaže, pa se trgne, kao da se domišlja da li je baš sad najzgodnije vreme.
Nek se zna njegov deo od stotine, pa to mu je, a vi se posle sa nama kusurajte — reče Jovo. — Da vi’š, more, meni se to svidi — reče Pantovac i naže se k trpezi. — Ali, dušu mu matoru, neće on na to pristati.
Samo pazi da ga ne naljutimo — odgovori Pantovac i diže se sa stolice. — Jovo, ja bih malo spavao — reče on kresnuvši okom na domaćina, koji ga pojmi, pa ustade i iziđe sa njim.
Pantovac se zavuče među krstine više kuće, a Jovo sa čeljadima, kao obično, leže na dvorištu pred kućom. Iza Bukulje pojavi se sjajno crvenilo, kao od ogromna požara, pa
Đurica dahnu dušom, odgovori istim znakom i zadovoljno, posle bezuzročna straha, sede na postelju. — Što li je to Jovo poranio ? — reče on. — A ja mišljah drugo... — I ja mišljah...
Đuricu nehotice obuze jeza; on opruži pušku i stade da se privlači krušci. — Jovo, jesi li ti ? — zapita on poluglasno, kad se oni iz kukuruza približiše. — Mi smo, naši smo...
— Jovo, jesi li ti ? — zapita on poluglasno, kad se oni iz kukuruza približiše. — Mi smo, naši smo... — ubrza Jovo s odgovorom, videvši pruženu pušku.
danas ćemo u zečeve — reče Radovan smejući se i češući potiljak. — Potera!... Vujo poslao ovoga... — odgovori Jovo. — Kazao ti čiko da begate na Korušac svi troje, čim vas nađem — progovori mladić brzo, dišući naglo posle umorna i
Slučajno, pre ovog izaslanika, Đurica srete svoga Klenovičanina, koga mu je poslao jatak Jovo. Đurica još iđaše kao u groznici.
— Ko si ? — Ja sam, Đuro, od Jova... — A, Miša! — poznade ga Đurica, pa mu priđe. — Šta je, ko te šalje ? — Jovo me poslao. Čuo je da ćeš noćas ovamo u Klenovik, pa ti kazao da nipošto ne svraćaš k Matu. — Zašto ?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
355 MOJ JE PREDNjAK 356 DJEVOJKA I KNEZ JOVO 358 BOROVIČANI SKAČU U MAGLU 359 SELjANI I VODENI RAK 360 ZA OKU SOLI POŠAO U MOSTAR 361 NIJESAM BAŠ IZ
“ i tako otide kući. DJEVOJKA I KNEZ JOVO Hodila nekakva djevojka na pazar i na glavi nosila jedan kablić mlijeka, pa putem sama se sobom razgovarala na koji
“ — a ja ću se kočiti i ponositi kao paun. U ovim mislima srete je knez Jovo, pa joj nazove: — Pomoz̓ bog, djevojko!
Upita je knez Jovo: — Šta to bi, djevojko! Šta uradi, bona? — Evo zlo da mi je! Što god sam bila sirota stekla idući, evo sve zemlja
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Piši, ujka-Vaso: da se zaboravi! ŽIVKA: A ti, Jovo? Ti odleža robiju, a? JOVA: Odležah, tetka-Živka, i pošteno se tim odužih državi, pa sad mislim pravo je da se i
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
»Starmali« 1887. NA GROBU JEDNOG SKROMNOG SRBINA Srpska dušo, Bipariću Jovo, Malo ko te podublje poznavô. Šalna volja bršljala te s polja, Njom se krilo što je vrlo bilo.
Zbogom, Jovo, prijatelju dragi, Mnoge rane u grob si poneo, Jer si Srpstvo ti ljubiti žarko Umeo i smeo. »Starmali« 1887. Dr.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Nego nas stiže ubav viteže Uzbašić Jovo, društvo njegovo za njim ustopce; u Suboticu junak Radisav i šereg mu sav svu prate braću čak Baseviću, sa
Ćipiko, Ivo - Pauci
i seoska blagajna što se tek zasnovala i da ga daje družinarima jevtino, čudo jevtinije nego što ga prodaje gazda Jovo. ...Ilija zateže dame u blagajnu upiše, žao mu; i boji se staroga gospodara. Ali koja vajda? Ko će od boljega bježati?
Vele da bi ovaj kaluđer zasnovao je, brate, kao ništa. Što ne bi? Ali se boji ... gleda sebe. Gazda Jovo nije joj kael, a on je naše crkve tutor... Biće da je neko natrunio... Ali da ti pravo kažem, ne bije me briga za nju!
Nadstojnik Vaso određuje kome se ima dati sijeno, a dućanski momak bilježi u trgovačku knjigu. Gazda Jovo pije kafu u pisarnici. Deset je sati.
Gazda Jovo sagnuo se nad sto, prebira nekakove stare biljege, čisti ih i s pomnjom polaže u jednu kutijicu. — Došao si, — veli mu.
Odluči da pođe gazda—Jovu, da se s njime posavetuje, jer bez novaca ne može se ni u crkvu. Gazda Jovo, kad mu Petar, našavši ga u dućanu, šapnu da ima nešto nasamo da mu kaže, — uvede ga u pisarnicu i za sobom zatvori
— Tako misli — veli — i gospodar, gazda Jovo... i pozdravlja te. Petar se prvi diže i pogleda na društvo. — Vrijeme je da se pođe, — veli, i pomisli: „Ionako ih
Vrljaju u besjedama, a vješti su; boje se da ih sud ne ulovi u laži. Pa po srijedi je i gazda Jovo; nije za ništa njegov nastojnik Vaso oko njih oblijetao i plaćao vino, a i Petar ih je častio, pa neće da se nikome
Sud najposlije poništi oporuku kao nezakonitu. Kad stvar bijaše izvedena na čistac, gazda Jovo pozva Petra, i, prama pogodbi, sklopiše novu pogodbu, po kojoj gazda kupuje sve dijelove od Petra, kupuje i njegov
Izišao je preda nj načelnik, gazda Jovo, iako je tada sa popom Vranom bio kao luk i oči, kako je on slušao od ljudi na prelu.
— Moral? — prekida ga Ilijin odvjetnik. — Jedna lijepa riječ! —Moral, dakako, moj dragi doktore, — potvrdi sazda Jovo i posegne za novinama. — Čujte, molim vas .... — i stade da čita kako iza tolikih progona ima još žrtava.
Bilo bi i vrijeme, — opazi jedan od igrača s drugoga stola, — ali prijatelj Jovo ima zašto da se uzrujava ... i ja sam pratio cijelu stvar. — Pusti, boga ti! — prekide ga drug u igri.
II Nekoliko dana iza Ilijine smrti, gazda Jovo pošalje Radi pozov u kome ga opominjaše na isplatu duga. Te pozove razašiljao je gazda obično dužnicima kad je hteo da
Ilić, Vojislav J. - PESME
15. Nejaki Jovo, da bi spasô sestru, Diže se kradom preko hladne Drine, Al' ovde pade, na ovome mestu Pogibe mučki od zasede njine.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
I tako, jeste, ja joj otpisujem, ali mislim k'o svi momci za kojima lete cure: „Na taj vab neće Jovo poći.” — Kad odjedared došla diferencija.
Roza te onda načinila poštenim trgovcem i svojim gazdom, ali ti ni dućan nisi poštovao... Dete će nam se roditi, Jovo, a mi bi bili bankroti da nije još ostalo od moje muke... Ne govori ništa, jer nemaš šta da govoriš..
On sam mi je pričao da su njegova oca zvali Vaso Šuša, i da je za njim dugo vremena išao nadimak Jovo Šuša. Eto tako sam ti ja od očeve strane Pavle Šuša. A mati moja, naprotiv!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Zidaće te kuli u temelja. Oboriše do trista majstora, oboriše drvlje i kamenje. Kade dođe moj nejaki Jovo... U pesmi Uroš i Mrnjavčevići ponovljeni stihovi, takođe, označavaju neke najvažnije trenutke: Carevi se otimlju o
„Bogom brate, Rade neimare, ostavi mi prozor na dojkama, isturi mi moje b'jele dojke: kade dođe moj nejaki Jovo, kade dođe, da podoji dojke!
52 SMRT JOVA DESPOTOVIĆA Razbolje se Despotović Jovo u Srijemu, u toj zemlji ravnoj, u lijepu selu Kupinovu; na smrt je se Jovo razboljeo, pa dozivlje slugu
JOVA DESPOTOVIĆA Razbolje se Despotović Jovo u Srijemu, u toj zemlji ravnoj, u lijepu selu Kupinovu; na smrt je se Jovo razboljeo, pa dozivlje slugu Milutina: „Milutine, vjerna moja slugo, ti upregni konje u hintove, pak ti trči, što gođ
To je sluga hitro poslušao, te upreže konje u tri reda, ode pravo divnu Krušedolu, te kazuje Maksimu vladici da se Jovo na smrt razboljeo, pak odanle okrenu hintove, ode pravo mjestu Berkasovu, te kazuje majci Anđeliji: da se Jovo na
se Jovo na smrt razboljeo, pak odanle okrenu hintove, ode pravo mjestu Berkasovu, te kazuje majci Anđeliji: da se Jovo na vojsku oprema preko mora za devet godina, pak je zove da ga blagosovi.
Al̓ govori sluga Milutine: „Oj, boga mi, gospo Anđelija, Jovo tebe čekati ne može, jer je njemu hitna knjiga došla; već ponesi u brašnu kolače, a košulje u bijelu platnu“.
Tad govori majka Anđelija: „Milutine, naša vjerna slugo, kad se Jovo na vojsku oprema, što mu sluge idu gologlave? Što s̓ pušteni konji po livadi bez sedala i bez pokrovaca?
Kad su bili pred bijele dvore, tu se majka jadu dosjetila. Kad uljeze u bijele dvore, al̓ se Jovo sa dušicom bori, više njega Maksime vladika, čati bratu samrtnu molitvu.
Kad to viđe majka Anđelija, zakukala kano kukavica: „Jao Jovo, moje rane grdne! Što će, Jovo, Srijem, zemlja ravna? Što će, Jovo, tvoji b̓jeli dvori?
Kad to viđe majka Anđelija, zakukala kano kukavica: „Jao Jovo, moje rane grdne! Što će, Jovo, Srijem, zemlja ravna? Što će, Jovo, tvoji b̓jeli dvori? Što će, Jovo, tvoji vrani konji, vrani konji i sivi sokoli?
Što će, Jovo, Srijem, zemlja ravna? Što će, Jovo, tvoji b̓jeli dvori? Što će, Jovo, tvoji vrani konji, vrani konji i sivi sokoli? Što će, Jovo, tvoje pusto blago?