Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
pred podne; samo se čuje zujanje i treperenje vilinih konjica oko onih silih bikova u lejama, i silno lupanje u grudima Julinim od nekog straha. — Nema ga,... otiš’o je — prošaputa Jula. — Huncut jedan!... Misli on, ja sam mu ona sa šora paoruša.
Eh! Šta bi kazala sada Jula da sme od mame, da se, to jest, ne boji da je probudi. Zar bi manje poezije bilo u rečima Julinim nego u ovim gotovim stihovima, sad posle ponoći, kad sve selo, pa i sam Nića bokter, spava, kad je noć tako lepa,
Gđa Sida se dovijala od svake ruke da joj izbije iz glave te želje i misli, ali se nekako uvek svršavalo Julinim plačem i gđa Sidinim neuspehom. Jula je ostala stalna, a gđa Sida sve mekša i popustljivija. Češće su i čitali ponešto.
« I odjedared zasuziše oči i starom i mladom, a najviše drugaricama Julinim. One se smeju, a suze im teku niz njihova bela lica. Zaplaka se i Jula, i gđa Sida, i baba Makra; svi brišu i nos i oči.