Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
bude pripovedač; ali nije imao nameru, i to je mnogo zanimljivije, ni da ga napiše prosto u trećem licu, odvojenom od junakinjinog lika. Sav usredsređen na Sofku, on se kolebao, i kolebanje se vidi u nesigurnoj, isprekidano vođenoj kompoziciji.
ovu ne samo psihičku i ne samo telesnu, nego kroz celovitu psihosomatsku muku probija nova vremenska ravan iz dubine junakinjinog pamćenja: „A seća se svega. Bilo je na tri dana pred Uskrs. A ona tada [ . . .
Kada je Todorin i Magdin odlazak na groblje uposlio kao asocijativni podsticaj za dalje vremensko prebacivanje po dubini junakinjinog pamćenja, Stanković i ovde spontano bira naročito duševno i telesno stanje: jedan čuvstveno-čulni grč koji je junakinju
Ali je čitaocu teško razaznati da je to podsećanje nekada - u prvoj verziji - bilo deo junakinjinog sećanja, premda su osetni tragovi ovoga drugog zadržani u onome prvom, i oni svakako ostavljaju izvestan utisak pri
Ali tako je samo na prvi pogled, jer kad se nešto pomnije razgleda tekst, razaznaje se ono aktivno učešće junakinjinog tela koje smo maločas istakli.
prospektivni tok moglo pratiti kako se u isti mah gubi potreba da se subjektivni ugao gledanja motiviše pomoću junakinjinog sećanja. Ali je zato, s druge strane, sam ugao pod kojim Sofka posmatra događaje sačuvan.
leganja tetke Marije, za koji se odmah po stilizaciji vidi da pripada dečjem doživljaju, naznačava se da potiče iz junakinjinog sećanja, i potanko se navodi da je ona u trenutku opažanja bila „pokrivena jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta,
što je u XIX glavi nama čitaocima predočeno nije toliko zanimljivo kao verno naslikan crkveni prostor koliko kao slika junakinjinog doživljavanja prostora u jednom izuzetnom i, za nju, tragičnom času.
I ona ih razgleda u nekoj vrsti ekstaze. Ono što je najteže iz junakinjinog nemog sećanja verbalizovati, jezički izraziti, to je psihološki motivisan naboj u percepciji i blago zatalasano