Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
A za tekst, uopšte uzevši, značajno je ako ga povremeno protkiva junakovo sećanje - ta prozračna doživljajna (egzistencijalna) koprena kroz koju mi čitaoci gledamo na događaje romana.
A već idući pasus donosi temporalni zaokret, vraća na vremenski početak pripovedanja, na junakovo rano detinjstvo: „Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće,
Njegovi su lični motivi došli u koliziju s porodičnim interesima, i on ih postepeno suzbija do te mere da se umiranje junakovo može shvatiti i kao književno preslikavanje unutarnjeg gubitka volje.
A to „on”, kad bliže pogledamo, nije ništa drugo nego junakovo „ja”, koje je - baš zato što pripoveda autor - moralo promeniti lice i postati „on” (po načelu prebacivanja iz
Štaviše, bez napora i bez natezanja u svim bi se slučajevima autorovo trećelice moglo vratiti na junakovo prvo. Otprilike isto onako kao što smo to već učinili sa prvom rečenicom Nečiste krvi: ispostavilo se da se tako
Možda i zato, kad god se običnim životnim razlozima i konkretnim interesima motiviše junakovo neobično čulno-čuvstveno stanje (recimo Vukovo zapadanje u „strašan bunar očajanja” zato što nije „proizveden u
autor opisa smešten tako da može gledati i iznutra, iz doživljaja lika, i spolja ili sa strane (i sa distance) na telo junakovo.
opis tako neosetno klizi iz spoljnjeg ka unutarnjem, i obrnuto, da se često ne može razlikovati šta je autorovo a šta junakovo oko videlo, i šta je jedan a šta drugi osetio, pomislio i zaključio.