Ćosić, Dobrica - KORENI
zaklati, njega, silnika i nezahvalnika što ga je udes nagradio dobrim kakvim samo careve nagrađuje, a mrak je tutnjao u kacama, ječao i huktao u crnim gomilama: — Ne plači, nesanko moja. Sutra, na praznik, biće ti oči kao oljuštene šljive.
Neće kod mene. Noćas ja nikome ne trebam. Zagušljivo je od žalosti u mraku među kacama, u podrumu. To dugo traje. Neće i ne može nepotreban da bude. Ni zbog Aćima, ni zbog nje. Kako će mi pogledati u oči?
Život mu je slatko, iz same kičme, oticao u mrak i vrenje šljiva u punim kacama. Pokošenu bolešću pod bagremom, on je na rukama uneo u sobu, kao snop šaše: toliko je bila laka za njegovu snagu.