Jakšić, Đura - PROZA
“ I gle, nesrećnici! Kad videše kako im zlikovci na hiljadu komada razderaše zastavu slobode, klonuše duhom i tražahu — smrt; al’ mesto smrti, mesto tužne
Zastravljena gomila ne disaše — slušala je kako vazduh, potresan besomučnom borbom, ječi i stenje kao eterom opijeni ranjenik što škripeći zubima, ječi, dok mu nevešti
Bio sam u bitkama. Video sam dim i plamen, slušao sam zveku sabalja, zviždanje tanadi, riku topova... Gledao sam ponoć kako je po hiljadu zapaljenih krovova osvetljuje svojim plamenom, koji čak do u nebo šiba. Video sam junakâ.
O, znam te ja, ti, neblagodarni narode! A ima li Srbina da te ne zna? Vekovi protekoše kako po dubini srca našega riješ i svaki koren u njemu, iz kojega bi sjajnija budućnost iznići mogla, svojim oštrim zubima
Otac je moj svaki čas dolazio da vidi šta radim i kako napredujem. Katkad bi presedeo po čitav dan, gledajući pažljivo svaki povlak kičice moje.
one gvozdene kolute što na platnu živopisani behu; a kad je video najstarijeg brata, koji je ostale mučenike preživeo, kako, iznuren i izdrpan, tamnim očima, čisto kao besvestan, traži braću, i, raširivši suve i iznemogle svoje ruke, priznaje
Ah, u zemlji nam je sve!... On u zvezdama gleda budućnost, mi u zemlji prošlost... Gledala sam mladića kako strasno ljubi i miriše još nerazvijenu ružu, a videla sam onoga koji umire gde na grudi što izdišu poslednjom snagom
Na granama drveta što su pred kućom zasađena bila, ne beše nijednoga lista. Oh, pa kako se lepo ta tužna priroda sa tugom srca čovečijega slaže, kao što divno poetično Petefije u jednome svome stihu kaže:
1871. SIROTA BANAĆANKA Tri dana je kako neprestano kiša pada; za tri dana niko nije video ono blago, plavo nebo, niti se iko ogreja na umiljatome osmehu
Sa leve strane ćuprije beše ozidana od tvrdog kamena mehana — mehana prve klase. Mehandžija je udivljen gledao kako se hrabri momci sa pomamnim talasima bore. — Zar za nju, za tu sirotu nesrećnu ženu, da se ljudi dave?
Jedanput sam opekao usta, ha, ha! Što i proto ne okusi, a ne bi više pridikovao kako se pokojna Magdalena posvetila, a njegova kći da je poštena — poštena! Ha, ha! Čuste li ga, poštena!
Ja sam strepila od strâ, a tetka mu ulevaše nadu u ranjene grudi: „Doći će dan, doći će i čas osvete! Videćemo i mi kako plamenovi njihovih dvorova šaraju oblake ljutitoga neba!
Obradović, Dositej - BASNE
No preimuštestvo ih nad svim drugim sostoji se što one soveršeno pristoje kako najvećim filosofom i politikom, tako i najprostijem seljanom koji samo čitati mogu i svoj jezik razumedu.
Jotam, sin proroka Gedeona, obličujući nepravdu graždana svojih, kaže im basnu kako su drevesa izbirala sebi cara. Natan prorok, dajući Davidu caru da pozna bogomrsko i nepravedno delo koje je on učinio
No niko nije tako pokazao dostojinstvo basne kako Hristos, Spasitelj naš, upodobljavajući nju carstviju nebesnomu, ibo pričta nije ništa drugo nego (aλληγorιa*1)
jošte vruća iz gnjizda teče, bedni lisičići plačevne glase dajy, a orao im noktima utrobu depe i kljunom im oči vadi. Kako je lisici bilo na to ozdo gledajući, svak sebi lasno predstaviti može.
Po slučaju taaa vetar duvaše: upali se orlovo gnjizdo, spadnu dole orlići, polak poprženi. Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala, srce iz njih jošt živih čupala
Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala, srce iz njih jošt živih čupala i proždirala, — svak to lasno pogoditi
poznaješ, i neprijatelji se s silnijim od tebe, a navlastito ne primaj nikoga sebi za prijatelja |pre nego dobro saznaš kako je s prežnji svoji živio prijatelji.
2 Orao ustreljen Orao seđaše na jednom visokom mestu, obzirući se ne bi li što sebi za ručak uloviti upazio. No, — kako se često slučava — ko druge| lovi, i sam ulovljen bude, i ko za tuđom vunom pođe, sam ostrižen doma dođe.
” Naravoučenije Človek nepravedan i zao podoban je ove basne orlu. Sve misli i izmišljava kako će drugog ozlobiti, dok sam u zlo padne, pak se onda tuži i jauče.
Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita. „Zlo, moja mila ćerko, ta hodi bliže da me nagledaš .
onoga iskusnoga politika papu Ksista da je, pre nego papom postane, sve pogrbljen hodio i na čaršavu od mreže ručao; a kako ti ga učine papom, ispravi se i ukoči bolje nego ijedan kardinal.
„Koja fajda što me je moj otac učio da ja nikoga ne prevarim, kad me nije naučio kako ću učiniti da i mene drugi ne prevari”, veli Žil Blaz.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
uleće oblačan vetar u maglu toplih bara jedna zvezda prastara tu celu pometnju stvara joj stani reci nemoj gle pticu kako se obara u suncem obrubljen plamen u glavu cara lazara stanoje od dva meseca spava u kolevci od zemlje njega niko ne
hladan uleće vetar u maglu toplih bara jedna zvezda prastara tu celu pometnju stvara iz ovog mirisnog neba gle pticu kako se obara u suncem obrubljen plamen u lobanju cara lazara koviljka ćerka milisava i stojanke požive šesnes godina
plav uleće vetar u maglu toplih bara ovo zvezdano jutro tu celu pometnju stvara joj stani krikni nemoj gle pticu kako se obara u suncem obrubljen plamen u grob cara lazara 1957. ĐAVO NA SELU 1.
suvo Seno, na reku i drveće, na san bilja i krava Da toliko ne miriše na njenu dojku i uvo Moj vranče, pokazo bih ti kako se spava NA SEČOREČKOM GROBLjU Kog žutica, kog srdobolja, ko od sekira, ko od sabalja, na isto se svima hvata: u
Nije ti ovo ni radost siromaku, a kamoli caru! a kamoli junaku! Ako smo ovo pred Kosovo pili, kako smo mogli - dobro smo i prošli! Bolje da su nam brade osmudili no s ovim što nam rekoše: dobrodošli!
S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi, znam ja, vinopije, kako vam je bilo! Ne može niko ko naši vinari od boljega grožđa gore vino!
HRAST Gospodara voda, vodenica i stada, skela, mostova, žitnica i ljudi, gledam ga kako vlada, kako seva i grmi, kako sudi, sedeći za trpezom pod hrastom koji će ga nadživeti.
HRAST Gospodara voda, vodenica i stada, skela, mostova, žitnica i ljudi, gledam ga kako vlada, kako seva i grmi, kako sudi, sedeći za trpezom pod hrastom koji će ga nadživeti.
HRAST Gospodara voda, vodenica i stada, skela, mostova, žitnica i ljudi, gledam ga kako vlada, kako seva i grmi, kako sudi, sedeći za trpezom pod hrastom koji će ga nadživeti.
I gledam kako taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva
I čujem kako na furuni zuji čajnik, miris lipe se u snegu oseća, i vidim kako skočanjene ruke lončetom čaja greje drvoseča,
I čujem kako na furuni zuji čajnik, miris lipe se u snegu oseća, i vidim kako skočanjene ruke lončetom čaja greje drvoseča, čiji sin izlazi u proletnji dan, vedar, plavičast, kapu i kaput baca
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
godine postao vojvoda). Kako se Srbija nanovo pobunila, on pređe u Srbiju, i knjaz Miloš učini ga odma vojvodom, no on juriši sa Drinčićem na Dublju
Turci iz Paleža i Uba pobegli su bili, kako smo straže počeli čuvati. Meni je uzgred bilo — priča moj otac — podići svu moju knežinu, i vrativši se kući sve na
” (No Turci pređe toga, kako su vidili da će rat započeti, dozvali su knezove i kmetove, uzeli od nji’ konje i pratioce, te su sva dvižima dobra, a
” To mi priča otac, a i ja jošt pamtim, kako sam onaj dan iz planine Posova izlazio i s drugom decom kako sam se na vinogradske plotove penjao, da možemo bolje
” To mi priča otac, a i ja jošt pamtim, kako sam onaj dan iz planine Posova izlazio i s drugom decom kako sam se na vinogradske plotove penjao, da možemo bolje viditi kako Valjevo gori. To je bilo na naš Čisti ponedeljnik 1788.
onaj dan iz planine Posova izlazio i s drugom decom kako sam se na vinogradske plotove penjao, da možemo bolje viditi kako Valjevo gori. To je bilo na naš Čisti ponedeljnik 1788. godine [28. februara].
Mi doteramo iz sela četnike, ali kako se nabiraju eksera iz požara, oni onda odu opet kući. Govorim ja jednako Mijušku: ,Piši neka ćesar šalje što pre svoju
I ja se začudim — priča mi moj otac — kad me Arsa zapita: ,Vidiš li, Aleksa, cara?’ — ,Kako ću ga viditi, kad ga tu nema?
Pita me: ,Jeste li vi Aleksa, knez valjevski?’ — Ja mu kažem da jesam. — ,Pa šta ste tamo radili; i kako s Turcima stojite?
Njegova družina sva prsne i kojekuda razbegne se, pa tako i oni što su se u sela bila razišli, kako čuju da im je starešina poginuo, poplaše se i svi pobegnu u Vidin k Pasmandžiji, koji se još pre toga osilio i od
Porez je bio 7 i po do 8 groša na po godine kako je u hatišerifu; sad vezir podigne porez na 15 i na 18 groša na po godine.
k njemu, po običnom poklonenju postoje malo turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi posedaju, i kafu im dade, i, kako mi je otac kazivao, razgovarao se s njima kao sa svojim sinovima; a i narod je bio onda u najboljem spokojstvu, samo što
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Ljudi, neki na radu, neki kod svoje kuće, tek se samo dovikuju: »Eno, eno našeg gazda-Rake! Čujte kako kreše!... Jamačno će u opštinu da se sudi s kim!
Po zidu slike Maksimilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već
Po zidu slike Maksimilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već oni đenerali streljani, a na
Po zidu slike Maksimilijanove: jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već oni đenerali streljani, a na nj tek nanišanili.
jedna, kako ga uhvatili; druga, kako je u tamnici i pop mu nešto čita; treća, kako gleda sliku svoje žene; četvrta, kako su već oni đenerali streljani, a na nj tek nanišanili.
Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu. Mehandžija i momci — Cincari, kao što je i to već obično u nas po svim mehanama.
« — Šta je tebi, Radovane? — reče Stevan ozbiljno. — Kakav arnautluk, bog s tobom jutros? — Kako šta mi je! — poče gazda Raka još jače, a sve hoda tamo i amo.
E nećeš, beli! — Jest, dva nazimeta! A ima valjda nedelju dana kako mi mal zatiru, a tebi ni u uvo! — dere se Raka. — Čuješ, Simo!
Ima deset puta kako je od jutros slao onog njegovog ludaka: »Hajde«, veli, »rekao Raka da osečete potru...« Sad skidoh i tu bedu s vrata!
Bolje će biti da vidimo šta radi naš gazda Raka. Prošlo je već dva-tri dana kako je osecana ona potra. Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored Pavića kuće — hoće preko livade dole
— Već nekoliko puta lemali su ga ljudi kao vola, pa ništa... Valjalo bi njega kako drukčije zavarčiti. — A čekaj ti, znam šta ćemo — poče Spasoje — pa prsnu u smeh. — Šta? — upita Đura.
Stoji piska jadne dece! — Gad! — reći će Spasoje. — Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao! — Ovo dana, kako ono zapovedi kmet — reći će Bura — kud se god makneš, sve ljudi grade roge... — Ja zbilja!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Hvala vam, i... praštajte!... A ja ću pričati o vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas
Lepo veruješ da mu se molitva uslišava. To nije da samo čita i baca reči, nego čisto čuješ kako mu srce jekće tako se on molitvi preda...
Sve što ti on rekne - rečeno je. On nikad nije ludu reč izustio. Čak i šala mu beše lepa; osećaš kako ti blaži dušu kao blagi povetarac. Savete je davao ozbiljno, ukore blago... A svakad je govorio istinu...
Pa kakvi roditelji opaka i deca. I danas mi srce zaigra kad vidim kako se mladež baca kamena s ramena, rve i skače...
I vuče ih sve dotle dok se Turčin ne smiluje i ne rekne: — Dosta! I toliko ponižavanje, i opet se otrpi!... Kako može da se trpi?... Mora se!... A zašto? u selu je živeo subaša. Pa ko je taj subaša? Da objasnim.
Na stazi se susrete sa Marinkom Marinkovićem. Kako ga smotri, Marinko siđe sa staze i dočeka ga dubokim poklonom. Kruška nazva boga. — Bog ti pomogao, čestiti efendija!
Krivo mu što ga tako brzo prozreše. On je smišljao lepe planove; o njima je dan-noć mislio; a sad vidi kako se njegovi planovi razleteše kao sapunski mehurići... Ćuteći dođoše do hana.
Turčin mu pruži kesu s duvanom, a Marinko je prihvati s najvećom poštom, gotovo onako kako u crkvi prihvata svetu navoru. — E, moj Mašo, moj dragi brate!... Nijesam ja za ova posla.
— Ti si dobar čovek, efendija! Ama ja bih rekao da treba biti malo oštriji. — Pa, kako ću! — stade se Turčin prenemagati. — Ja bih prvo popu podviknuo!... On prvi treba da me pozna! — reče Marinko.
Turčin je puštao dimove iz svoga dugog čibuka, a pogled mu je leno išao za onim kolutima... Najedared zapita: — A kako žive pop i kmet? — Kao braća. — Bi li se oni mogli zavaditi? Marinko poćuta. — N... ne mogu!...
I čisto gleda očima taj lom. I oseća onu veliku radost koju oseća radnik videći kako mu posao napreduje; radost od koje buknu obrazi, od koje igra srce, i... koja se ne da ničim isplatiti...
Kadar je bio na četu udariti... Iza jednog grma — prema njemu — pojavi se čovek. Kako ga muke behu obuzele, on ga nije čestito ni video a toli poznao. Čovek taj beše Marinko. On priđe bliže.
Dučić, Jovan - PESME
Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, i ja da sam plakô. Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica
beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javila se tajno. Kako li je srećna duša koja znade Biti svet za sebe, kô zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotna bleska, Dok svetova
Noćas me kroz mrak, kao Gavana, Na raskršćima maske vrebaju. Kako su tamne noći zvezdane, I strašne zamke praznih putanja! Kako su pune redom bezdane, I kako kobni glasi ćutanja.
Kako su tamne noći zvezdane, I strašne zamke praznih putanja! Kako su pune redom bezdane, I kako kobni glasi ćutanja. PESMA Noć je najednom pala crna, Kao pod krilom gavranovim.
Kako su tamne noći zvezdane, I strašne zamke praznih putanja! Kako su pune redom bezdane, I kako kobni glasi ćutanja. PESMA Noć je najednom pala crna, Kao pod krilom gavranovim.
TAMA Iza jablanova još ni sad ne žuti Zadocneli mesec. Još sa crnih trava Duva tamni vetrić. Kako strašno ćuti Proleće u noći, proleće što spava...
Još jedan dan samo hteli bi svom snagom, Jedan, samo jedan! Vaj, dok se, sve brže, Kroz kobnu noć čuje kako besno rže Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom.
Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan, U ljubavi samo ti ćeš jasno znati: Kako malo treba da se bude sretan, I sto puta manje da se večno pati.
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... SNOVI Vaj! kako to boli reći jedno zbogom!
Napred! Ali kuda, i kamo, i zašto? I zar uvek isto, i sve tako večno? Pa kako to ipak boli neizlečno Kad svrši snevanje, i prazno, i tašto...
SATI Kako brzo živim! Kako sati dugi Prolaze, kô bele ptice. Nit znah samo Čim su povezani jedan dan za drugi, Niti kad zapita
SATI Kako brzo živim! Kako sati dugi Prolaze, kô bele ptice. Nit znah samo Čim su povezani jedan dan za drugi, Niti kad zapitah: zašto sve, i
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Slučaju? — Jest! Ja „bolujem od slučaja”, pa sam valjda malo i fatalista! Dakle, tako smo mi živeli — dobro! A i kako drukčije mogu živeti mati i sin? On je njoj uvek, uvek dobar.
I ako bih se ja sam za nešto učinjeno kajao i kinjio, ona me je sama razgovarala i dokazivala da je baš tako dobro kako sam uradio. Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala.
Dobro i onda kad me je, dan pre toga, svom svojom rečitošću od toga odvraćala. Bože moj, kako su bile velike naše matere!
Nije bilo nikakog pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše. Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i
o mojoj ženidbi, uzimala tako neki značajan, tajanstven i svečan izraz, kao da je govorila o tome gde su joj stvari i kako da je obuku kad umre.
— Volela je, na primer, da priča kako aranđeo nije slušao Boga, te uzeo dušu neke samohrane babe, a poštedeo majku sitne dece.
Gatke iz detinjstva: o doktoru koji ubija zdravog čoveka samo zato da vidi kako je mogao ozdraviti od nekake teške bolesti; i o nekom drugom doktoru koji se dao iseckati na parčeta i zakopati u
Čini mi se da su podjednako obučeni, ali nisam video kako, samo sam primetio veliko koštano dugme pod grlom u onoga bledog mladića u uglu što drži pljuvaonicu pod nosom i što mu
Nisam čuo ništa što je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U meni je bilo sve neodređeno, vlažno, mekano, kao ona cicvara što je bolničar
I na mome drugu Joci video se jedan težak utisak. On priđe s puno ozbiljnosti i ljubavi bolesniku i pruži mu ruku: — Kako si, brat-Đoko?
” Pa onaj! Bestraga sve! Nije ni moje srce bačvanska ravnica. Baš neću više nikako o tome da mislim! — Je li, mamo, kako se nosio onaj zlatan pušćul što ga ti još čuvaš u ormanu? Onda mi je ona pričala o njenoj svadbi.
Onda mi je ona pričala o njenoj svadbi. Ah, kako je ona to umela da priča! Sasvim, sasvim drukčije nego Gustav Droz2! I tako polako preturismo deset sati.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Popa broji novac, a brk mu se smeši; broji i priča o detetu, kako je krasan, napredan hrišćanin. A gospoja popadija radosna, bože, pa voli popu, kao da su se tek juče uzeli, pa misli u
Jedno čudo... — O maj! I jeste čudo! A kad brž’? — čudi se popa. — Pa već nekoliko dana ima kako je, — ublažava Arkadija. — Ta znam, znam, al’ opet... Kad je ono bilo? U januaru... e, a sad imamo julij mesec.
A desi li se kakva nesreća u selu da, na primer, neko u selu umre, i tu kako kome, ali gospodin-popi opet dobro. Ako bogatiji umre, oglašuju ga sva zvona i činodejstvuju oba popa; a ako
Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu. Niko ništa ne govori, nego ćute i jedu i piju pogruženo, kako pravoj tuzi i žalosti i priliči. Piju za pokoj duše.
Piju za pokoj duše. — He, moj Proko, moj Proko (ili kako već bude ime pokojniku) — uzdiše Gliša Sermijaš, pa pruži ispražnjenu čašu da mu se natoči, a ruka mu drhće.
Eto ja i gospodin popa, mi ćemo još sto godina živiti i mučiti se! Proko, dobri druže, di si, da vidiš tvoga Glišu kako se zlopati! — uzdiše Gliša, iskali čašu i spusti glavu na sto. I svi tresu žalosno glavom i hvale pokojnika.
I sada bih već mogao i da kažem i kako su se zvala ta dva popa. To su ona ista dva popa čijim sam časnim imenima kao naslovom ukrasio ovu pripovetku; to su
A tek popovi kako su bili ugojeni! Mantija samo što im ne prsne ispod nazuva, a pojas nikako da se skrasi na trbuhu nego sve bega pod
— He-he! »Zašto?« Kako: zašto? — odgovara mu pop Spira — pa gde da stoji? Njegovo mesto i jeste baš tu gde ga vidite.
— Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća... — Naopako! Kakva nesreća? — izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu?
— Brže, gospodine, maler... nesreća, velika nesreća... — Naopako! Kakva nesreća? — izleti pop Spira. — Kako, kako? Da se nije otkinulo klatno, pa poubijalo jadnu dečicu? — Nije, — viče Arkadija sav zaduvan, — nego nešto još gore!
! Ti si sad pametniji od mene! — Ne znam ništa! Od strâ, gospodine, ne znam, ni kako mi je ime, — veli Arkadija. — Ali valjda će mi usput što pasti na pamet! — veli, a izmakao ispred popa.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, od kako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao.
Poređao po grobu. I, ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao da ide, pobegne, ne sluša oko sebe više taj plač, cvilenje. — Tugo, Mito, domaćine! — Lele, sinko! Tugo čedo!
Tamo leži! — Govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob. Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže.
I svakim danom je sve više i više pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju.
Zato su je ostali prosjaci i voleli. A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da siluje, to preplašena od toga, kao sumanuta, pobegla iz varoši, i više nije htela da služi, već
— Za koga? — strogo zapitao je pop a već ljut što mu se još i time dosađuje. — Za Ljubu... Pop poče da se šali: — Kako za Ljubu? Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali. — Pa dobro, dobro Nazo. Pa, je li te Ljuba voli?
od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara: — Hoće i on. Kako hoće? — počeo pop da se jače šali. — Pa je li ti rek’o, kazao: da te voli. Naza, od stida, jedva je odgovarala.
— Nema Nazo — odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona svako jutro ispred kapije čeka ga, bosa tapka po snegu i pilji u njega kad ga vidi.
— I, samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.
— Pa tvoja žena. — A! — poče on kao da se dosećuje — umre ona. Još otkada je umrla. — Kako? gde je umrla? On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše.
— Na popa! — opet jednoga dana isto tako počeo da se dere. — Na popa, sina, po glavi — pup! — I rukama je pokazivao kako će ga kamenom udariti. I zaista, popova sina deca u igri kamenom udarila, te ovaj od toga umro.
Od zuluma pomerila pameću. Turci, da bi je ugrabili, sve joj poubijali. I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas, kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Ali, kad se vašar započne, da vidiš Ljubu Čakmedžijića kako mušterije mami, kako mu slatko reči teku, mora čovek od njega što bilo kupiti.
Ali, kad se vašar započne, da vidiš Ljubu Čakmedžijića kako mušterije mami, kako mu slatko reči teku, mora čovek od njega što bilo kupiti.
Žitarska trgovina, to je dobra trgovina. Ne jedanput je snevao kako mu grdne bolozanke žitom napunjene po Dunavu plove; no na javi je uvek štetovao, jer nije imao novaca u hranu da uloži.
Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti. — Dakle, dopada vam se moja Savka? — zapita ga između ostalog gospa. — Dopada mi se.
— Ala ste đavo, tek vam je preči miraz nego devojka. — Jedno mi je tako milo kao i drugo. — A kako sam ja pošla za moga bez miraza? — To je sasvim drugo.
— Dobro došli! — Drago nam je! — Izvolite sesti. Kako ste? Eto i gospodara Pere. Malen, debeo, okrugao čovek oko pedeset. — Dobro nam došli!
— Dobro nam došli! — Oprostite što sam tako slobodan... — Drago nam je. Pa kako kod vas, pošto rana? — Skače. — Tako i ovde.
I to se moglo primetiti kao da hoće Ljubu da iskuša kako mu akcije stoje. Ljuba je izdaleka davao na znanje, kada bi se ženio, da to bez novaca ne bi moglo bili.
Ručak prođe u samim purgerskim etikecijama. Posle ručka Ljuba se razgovara sa Savkom. Sve je u redu, samo da zna kako stoji sa mirazom. Dođe sestra, umeša se u razgovor i dâ mu na znanje da miraz neće faliti. Ona već na tom nastojava.
Savka se malo udali da bere grožđe, a Ljuba se gospođi Jelki približi. — Kako vam se sad dopada moja Savka? — Izgleda kao boginja! — Neće ni miraz faliti. — Kanda ste mi iz usta izvukli!
— Ali sama Savka me molila da ostanete! — Ne mogu. — Dakle, vi nikakvu ljubav ne osećate. — Ja osećam, te kako osećam, al' mi je ljubav već na vrh nosa izišla. Ja već ne mogu dugo ljubav provoditi; naumio sam se ženiti.
— Izvolite grožđa. — Hvala; mogli bismo se već vratiti, da se ne zadocnimo; daleko je, može nas mrak uhvatiti. — Kako izvolevate. Ljuba opet kočijaši. Nastao je već sumrak. Ljuba jako tera.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
— Užas, ljudi, propali smo konačno. — Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo?
— Užas, ljudi, propali smo konačno. — Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali.
— Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali. zar nismo satrveni?
pup vređaj i posle.... Pa jel' to neka politika? Jel politika da vršlja ko xoće i kako xoće, mimo vlade? A sad je sve kasno i sad treba primiti sve, ispuniti sve, smesta treba popustiti.
slobodan prevod. — Vraga će se urediti. — Ama jeste li vi izabrali podrum, kažite vi meni? — Kako, kakav, šta podrum? — Podrum, podrum. Hihihi... Hihihi. Pa se novinar žurno gubi iz gomile.
On je hteo i da se uveri, je li tu sve u svome redu a osem toga i sebe samog ubedi: kako je svako nadanje i zavaravanje besmisleno, jer taj kobni ultimatum drugo ništa i ne može značiti u ovaj mah nego rat.
se vidno hrabrila poslednjom pariskom vešću i njome oživljena, u jednom drskom nastupu, stala podizati glavu, pa oseti kako ga ta gomila sve više i čudno draži i kako ga spopade jedna sasvim luda želja: da kao lud skoči i popne se na jedan od
i njome oživljena, u jednom drskom nastupu, stala podizati glavu, pa oseti kako ga ta gomila sve više i čudno draži i kako ga spopade jedna sasvim luda želja: da kao lud skoči i popne se na jedan od onih sanduka onde, ispred nekog dućana, pa
drhtavom i strasnom nežnošću koja muti um, stezala mišicu svoga muža i prkosno tvrdila da će biti samo ono i onako kako ona bude htela. Kad se Jurišić rastao od njih uputi se pravo Ministarstvu Spoljnih Poslova.
— E pa gotovo je! — Fіnіta Ia comedіa! — Dakle mobilizacija, rat! — Nek je sa srećom! Ali kako u tom momentu naiđoše odnekud ona teška gvozdena kola za polivanje, vučena ogromnim meklenburškim konjima, koji su tromo
Onda mu se činilo da već lepo čuje mitraljeze kako „štepuju” i kako sebe opet vidi pored topova, među nekim jarugama, kao nekad mokrog i jadnog, usred groznog haosa od
Onda mu se činilo da već lepo čuje mitraljeze kako „štepuju” i kako sebe opet vidi pored topova, među nekim jarugama, kao nekad mokrog i jadnog, usred groznog haosa od mračnog stenja,
Afrika
Vuije mi priča o kamenom dobu Afrike, o njenim plemenima, jeziku, biljkama, fauni i fosilima. Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene.
Zatim razvijamo geografsku kartu i on mi objašnjava kako ću ići, gde ću šta videti, ili gde je kakvu bubu našao. Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana
Uveče, kad svrši posao, dolazi na kljun broda. To je savršen bretonski tip. Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga.
U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na
A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže
Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N. dolazi nam u društvo.
Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla. Na ulici razgovaraju crne žene između sebe. Kako je Dakar vavilonska kula, to je svaka drukčije očešljana i svaka drukčije odevena.
što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli.
nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli.
S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec. polazak iz Marselja, 6 časova uveče.
Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao. Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a
Divno je kako uspeju da se ponova ubace u pirogu koja nestabilno i samo svojom sredinom stoji na vodi. U svakoj pirozi je samo po
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
JUCA: I to bi lepo jošt bilo! JANjA: Što ti tu govoriš, škilji³, more, znajš li što je svet? Sediš kako milostivo gospođa, čekaš dvanaest sata da jediš, da pijš, da spavaš. Što ćiš da jediš, što da pijš? Što si stekla?
JUCA: Otkako sam se u kuću. dovela, vi jošt niste zapitali treba li mi štogod, i kako živim. U kakovim sam se aljinama venčala, u tima n danas odim.
JANjA: O škilji! Ne vodim briga za tebe! Što ti fali kod kir Janja? Imaš dosta leba, lepo kako zemička? JUCA: (A baš!) JANjA: Mumliš? Oćiš da mumliš? Što je ovo? (Donese lebac.) Ton djavolon! di je toliku lebu?
Sam si lebac izio? JUCA: Pa izeo se u kući. JANjA: Srpsko hondrokefalos, ne znajš gramatiki? Kako ći lebac sam da si jedi? Ko je lebu dirao? JUCA: Šta ja znam, zar je malo u kući?
JANjA: Kučko prokleto, što mi dajš vatra u moju srcu? Esmo ručali kako firšt? Esm kazo da si čeka većeru? More, znajš što je to: Παν μέτρον άρησον της άναγχης!
Zašto ne dođi on kad sum ja kod kuću, nega sve kad ja idim po moja špekulacija? Vidiš kako ti uvatim? More, ne možiš da prevariš Grku! Vidiš, ja, vidiš! (Kuca se po čelu.
JUCA: Od osamnaest godina. JANjA: Pak? Kad sum se ja s njenu mati ženio, imao sum trijanda pendi. Iha, kako bi gospođo Juco želila da donesim čitava bolta, da pravim prokleto štafirung, da činim parada, da držim svadba!
Ej, tihelaj Janja, tako si kuća ne teči! Ne mi više govori. Nema novci! JUCA: A kako će biti s mojim šeširom? JANjA (uplašen): Kakvo šešir? JUCA: Ja mislim vreme je već da mi nov šešir kupite.
JANjA: O, hondrokefalos! More, slavno grečesko car Aleksander go moli da primi dukati, veliki kako tvoje čelo, filosof neći: car go moli, filosof neći. E, de, de!
Šta će to reći? Kad nisi za ženu, da se nisi ni ženio, sram da ti bude! JANjA: Sramota na tebe i na tvoju rod, kako počituiš svoga gospodar. JUCA: Ja sam činila što je god bilo moguće, ali vidim da je to sve badava.
JANjA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene? JUCA: Oću da mi šešir kupite. JANjA: Ama, za ime boga, nema, more, krajcari! Kako da ti kupim, de? JUCA: Kad nemate, ja ću da se rastavim od vas. JANjA: O, škilji, oćiš da mi plašiš!
— A šta tu treba više razgovora? daj mi što sam donela, pak idem mojoj materi. Živiću kako mi bog da. JANjA: Dušo Juco, što si ti počela? JUCA: Što sam počela, počela! Ja vidim da ovde nema za mene života.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Dvor je hteo da ukine status tog naroda, koji je bio, kako se u Beču govorilo, „arma in arma“. Carstvo je bilo rešeno da od Rascijana, koji su dotle bili samo vojnici ćesara,
Proletnji vetar je tako umilan. A Sunce, nas ljude, tako lepo grije; kako nas lepo grije! Njemu se“, veli, „zatvorenici čine malo bledi, barusavi, neočešljani, i nenamirisani. To ne valja.
Oni znaju da Srbi u tim okruzima drže 45 ukrepljenih mest. Oni znaju kako je završio provizor dvorski, Josif Joanovič, koji je imao nekakije prepiski sa, iz Rosije došavšim, knjazem
I on se bespomoćno osvrnu, da vidi, gde je ostavio Engelshofena. Smirio se kad ga ugleda, kako već sedi iza njega, u kolutovima gustog dima.
A eto nad nama, još uvek, to Sunce koje nas tako lepo grije. To Sunce koje je moćnije nego i najveća bomba iz topa. Kako nas lepo grije.
I sve to nije imalo nikakva smisla, sem ovog Sunca. Sve prođe a to Sunce sija. Kako nas lepo grije. Nema ničeg lepšeg na svetu od jednog ovakvog proletnjeg dana.
Sunce je bilo odskočilo, ali on je znao da ga neće gledati, kako odskače, još mnogo puta. Pošto je morao da nešto kaže Garsuliju, koji se stalno vrteo oko njega, Engelshofen je izvadio
Za trenutak, osetiv kako ga Sunce pali po obrazima, on je bio podigao glavu i pokušao da pogleda u Sunce, širom raširenim zenicama.
I on se trudio da i to izvrši, kako je znao i umeo, jer je slavonski govorio. Ali ga je malo ko razumeo. Videlo se da ljudi počinju da zapitkuju i da se
Ali je nemir rastao. Garsuli nije bio nevešt i primetio je da stvari ne idu kako je mislio. Bio se digao sa fotelje i preleteo je pogledom po gomili, kao da je hteo da je pogledom zaplaši.
Među oficirima, u paviljonu, nastade, isto tako, nemir i videlo se kako Garsuli pozva k sebi jednog, mladog, husara, kome nešto reče na uho.
U gomili izbezumljenih ljudi, na poljani, video se major Trifun, kako mlatara rukama, bije one koji viču, i kako ih raspoređuje.
Teodosije - ŽITIJA
i da se s više razumevanja čitaju, i da se na njih gleda kao na žive stubove što stoje visoko, da bismo videli sebe — kako i koliko zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni
dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu ce i nameni, što i bi.
A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožajma, i da se s blagorodnim mladićima veseli.
A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga.
Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema anđelskom
Hteo bih bežati, a puta ne znam. Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi me otac moj, pošto mu je moguće, i vratio bi me, pa bih i oca bacio u žalost i sebe u stid
Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, i osnaživši se ugušio pšenicu tvoju, dobru misao, te da ne odustaneš od takve
Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti.
A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski manastir uđoše.
Odvede ga nasamo i zapita: — Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?
razumevši čvrstinu odluke ovoga muža, reče k njemu: — Ako hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru, i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti gospodina oca mojega.
A pošto je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji i velmože vaše i braća tvoja, ko sam ja da tako nešto i pomislim!
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Pod tuđom se upravom ne može uspešno učestvovati u kulturnom stvaranju. Ma kako da su značajni njihov otpor ovoj vladavini i dela koja su mogli stvoriti, u njima se ne izražava ceo njihov genije.
ušli u staro kosovsko-metohijsko stanovništvo ne izmenivši njegove psihičke osobine; ali su oni na njega jako uticali. Kako ovo stanovništvo ima osobina i centralnog i dinarskog tipa, teško mu je odrediti mesto.
Materijalna strana ove civilizacije nije tako zaostala kako se to obično zamišlja, shvatajući pogrešno smisao reči „patrijarhalni“.
Ova se osećajnost pokazuje u svim događajima ličnog i zajedničkog života. Toplo učešće se vrlo živo pokazuje kako u radosti tako i žalosti i ne samo prema članovima zadruge već i prema čitavom narodu, pa i prema strancima.
Slušajući guslarevo pevanje mnogi su dinarski ljudi, u toku vekova, „odmah uzimali pušku i odlazili u goru“, kako pesma kaže. Drugim rečima: otišli su u hajduke koji su se borili da osvete žalosnu sudbinu svoga naroda.
Narod je razumeo da treba svoju hrabrost da pojača, disciplinuje i organizuje, kako bi mogao izvršiti svoj zadatak. U toku ovoga razvitka mentalitet Šumadinaca se izmenio i lako je utvrditi epohe u
Ova duhovna čvrstina objašnjava se žarkim rodoljubljem Šumadinaca. U Šumadiji je zgusnuta snaga srpskih zemalja, kako dinarskih tako i kosovsko-vardarskih. Rodoljublje je postalo izrazita crta narodnog karaktera.
Starovlah je živog duha, često iznalazačkog u kome ima kadšto lukavstva. Ovo mu lukavstvo služi, istinu govoreći, kako za zadovoljstvo tako i za korist. I pored sporosti on uopšte govori češće ali i bolje nego Šumadinac.
Vrlo vitki pužu se kao koze. Iznenadimo se kad ih vidimo kako se posle nekoliko trenutaka pojave s jednog brda na drugo. Mogli bi se takmičiti sa najizvežbanijim sportistima.
Celokupno stanovništvo iste geografske celine ima zajednički interes da čuva svoje granice, kako ih stanovnici susednih oblasti ne bi prelazili sa svojim stadima i napasali ih na njihovim ispašama često maloga
Svaki je znao svoje dužnosti; znalo se tačno šta se ne sme uraditi i kako se u svakoj prilici treba ponašati. Sve se ovo održavalo samim predanjem, bez pisanih zakona.
Ustanove i običaji su ojačavali i održavali pleme kako u fizičkom tako i u moralnom pogledu. Veliki prirodni zakoni, koji teže održavanju i trajnosti roda, bili su donekle
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Miševe sam lovio, skitao se po visokoj travi oko rijeke i peo se na stare vrbe da odozgo gledam kako se ribice po viru igraju. Mijau-vrnjau, užasno volim ribice, ali se još užasnije bojim vode!
Desi se, opet, da čiča Trišo ulovi ribu, a ja samo priđem da je omirišem i — gle čuda! — odjednom vidim sebe kako bježim kroz travu s ribom u zubima. Još se i ne okrenem, a ribe već nema.
da je teleća, četvrte je već narasla u volovsku, a bude li se tako i nadalje produžilo, jednog dana ćemo vidjeti Žuću kako juri za kradljivcem Tošom i viče: — Lopove, lopovski, ovamo daj onu džigericu od slona!
dva magarca, ispod kojih je pisalo krupnim slovima: KRČMA KOD TRI MAGARCA Čiča Trišo izbeči oči na sliku: — Kako to: tri magarca, a samo su dva naslikana? Gdje je treći? — Treći si ti koji ulaziš ovamo!
Slavna je to pijanka bila. Toliko su šlje- mali nekakvu ljutu rakiju da im se najzad učinilo kako im s neba namiguje mjesec, pa su istrčali u dvorište i stali da viču: — Hej ti, silazi ovamo da te častimo!
Eno još jednog mjeseca, viri iz rijeke! — A ja opet vidim jedan kako gleda kroz prozor moje krčme! — povika krčmar gledajući u prozorskom staklu sliku mjeseca.
Pojuriše onda na rijeku, koja je tekla pored samog dvorišta, ali kako je mjesec bio već zašao za novi brijeg, ne vidješe ga ni u rijeci ni na samom nebu. — Nema ih, pobjegla sva trojica!
— Oho-ho, dobro bi bilo da ga onda opljačkamo! — uzvikuje vodeni miš i čujem ga kako se lupka po trbuhu. — Hajde da malo popipamo i da omirišemo džak — predlaže poljski miš, a ja već osjećam njegove sitne
— Hajde da malo popipamo i da omirišemo džak — predlaže poljski miš, a ja već osjećam njegove sitne šapice kako me golicaju po kičmi. Rđa jedna poljska, penje se na džak baš uz moja leđa.
Rđa jedna poljska, penje se na džak baš uz moja leđa. Uh, uh, kako to golica, kako to škaklji, prosto bih skočio do neba! — Ne bi bilo zgorega da ga progrizemo — reče vodeni miš.
Rđa jedna poljska, penje se na džak baš uz moja leđa. Uh, uh, kako to golica, kako to škaklji, prosto bih skočio do neba! — Ne bi bilo zgorega da ga progrizemo — reče vodeni miš.
sam... — Mačak! — dreknuh ja iz svega glasa i poskočih u džaku. Miševa nestade za tren oka. Čuh samo kako nešto bućnu u vodu. Vjerovatno su oba skočila u rijeku.
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
miluje nogu stolice Sve dok se stolica ne pokrene I da mu nogom slatki znak Drugi ljubi ključaonicu Ljubi je kako je samo ljubi Sve dok mu ključaonica poljubac ne uzvrati Treći stoji po strani Bulji u onu dvojicu I vrti glavom
u uvo pretvorio I čuo sve što se ne da čuti Ali mu dojadilo I žudi da se ponovo pretvori u sebe Ali bez očiju ne vidi kako A onaj je otkrio sva svoja lica I jedno za drugim vitla preko krova Poslednje baci pod noge I zagnjuri glavu u šake A
šta ćemo sad Zvaćemo sve kosti svih vremena Popećemo se na sunce Šta ćemo onda Onda ćemo rasti čiste Rasti dalje kako nam je volja Šta ćemo posle Ništa ići ćemo tamo amo Bićemo večna koštana bića Pričekaj samo zemlja da zevne V.
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
Nije retkost videti alinog klinju kako se prikrada Malom Lošinju. Mala ala, kada joj hrane fali, može da smaže celu državu Mali.
Škola im je došla do guše, tamo im deca uče da puše! I kino ih sve više kvari jer prikazuje ljubavne stvari. A kako ih prepustit’ ulici, gdje je odgoj djece na nulici?
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Zašto da ne bude srećna? Ne možemo ni ja ni ona da budemo srećni, pa neka bar ona bude, neka onda bude. PAVLE: Pa kako vi to mislite učiniti je srećnom? ALOŠA: Ja tek moram misliti na nju. Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju...
ALOŠA: Ja tek moram misliti na nju. Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju... mrtav neću misliti. PAVLE: Kako mrtav? ALOŠA: Ja napisal njoj. PAVLE: Šta ste joj napisali?
PAVLE (prekida ga): Zadržite vi, Aljoša, sve te papire, kod vas, ne ide se tako u smrt, kako vi to zamišljate. Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt?
(Trpa mu u džep.) Pa idite, idite u „Rusku liru”, „Kazbek” ili... šta ja znam kako se sve zovu ti vaši lokali. Idite tamo, naći ćete svoje drugove, slušaćete balalajke i čućete pesmu vašeg zavičaja i...
zaplakaćete možda, ali te suze leče dušu, verujte, leče je. Tako učinite i videćete kako će sve to proći. ALjOŠA: Njet, gospodine.
No, sad već izgledate kao čovek koji može pristati u svako društvo. 'Ajde sad, tako kako sam vam rekao. Sutra kad se sretnemo, videćete kako ćete već drugače gledati na život.
'Ajde sad, tako kako sam vam rekao. Sutra kad se sretnemo, videćete kako ćete već drugače gledati na život. ALjOŠA (uvijajući svoj stari kaput, iz kojega je preneo papire umotane u novine):
PAVLE: Za onoga koji pati i iskreno saučešće je od koristi. LjUBOMIR (iznenađeno): Kako... Vi patite? PAVLE (trgne se): Ne, ne patim... Pa ipak, zašto se zavaravati, ipak, patnja je to! (Potreseno.
LjUBOMIR: Gospodin Novaković! PAVLE: Da, on, on! Ah, kako je to podlo, kako je to odvratno! LjUBOMIR (pauza, neodvažno): I šta mislite sad činiti? PAVLE: Šta?
LjUBOMIR: Gospodin Novaković! PAVLE: Da, on, on! Ah, kako je to podlo, kako je to odvratno! LjUBOMIR (pauza, neodvažno): I šta mislite sad činiti? PAVLE: Šta? To se i sam pitam.
? PAVLE: Nemojte ni jedan, ne treba mi! Neću ni jednu maramicu da iznesem iz ove kuće... Ne treba mi! MARIJA: Kako gospodin želi. PAVLE: Ne treba mi ništa. Idite, zvaću vas! MARIJA (odlazi).
NOVAKOVIĆ (pokazuje na kašičicu): Vidiš ovaj monogram. Tvoje prezime iz prvog braka. Već dve i po godine kako smo se uzeli, i ti se tragovi još vuku. RINA: Ali, zaboga, Milane!
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Od nekog ko iz čistog mira ili dosade zavitla knjigu nasred časa uvek je moguće očekivati i nešto gore. Ponovih kako smatram da je stvar završena: bacio sam knjigu, jer sam počeo da dremam, a i zato, Gospode Bože, zar je potrebno baš
Bacio sam je, eto! - A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga puta slučaj neće moći da ostane neprijavljen.
Bacio sam je, eto! - A, tako? - rekao je Novak svojim najšećerastijim glasom pa dodao kako mu je žao, kako mu je strašno žao, ali ovoga puta slučaj neće moći da ostane neprijavljen. - Ti shvataš, mladi prijatelju?
Novak reče da neko, kome je dosadno, može izaći, a društvo iz razreda zadrža dah, tako da se sada sasvim dobro čulo kako fiskulturnik Markota ponavlja u dvorištu: „... ena... dva... tri...” a noge vežbača meko se spuštaju na zemlju.
- Ko je to, Vesna? - čuh Markotu kako pita i jedan, bašmebriga glas kako odgovara daje to Vesnin brat. - Polubrat, ako baš hoćete!
- Ko je to, Vesna? - čuh Markotu kako pita i jedan, bašmebriga glas kako odgovara daje to Vesnin brat. - Polubrat, ako baš hoćete!
Bio je to neki izletnički razred i dečaci su imali kose podšišane na nulericu. Pomislih kako bi mi dlan zabrideo kad bih sad prevukao rukom preko neke od tih glava i srce mi se skupi.
Seterka u neko drugo vreme nije smela biti izvedena u šetnju. Ta krastava, oljuštena Mimika, Bože moj! - Kako ste, milostiva?
Zatim sam je video kako nestaje iza ugla, odlazeći prema Tisi, dok su se mangupi pitali vuče li ona seterku ili seterka nju.
Nije bogzna kako mirisao to ime, ali se vremenom privikao. - Kako bi bilo da proverimo? - odmahnuo je glavom za Baronicom rekavši da
Nije bogzna kako mirisao to ime, ali se vremenom privikao. - Kako bi bilo da proverimo? - odmahnuo je glavom za Baronicom rekavši da je njen otac možda i bio baron, pravi baron, misli.
- Nisam čuo kako se zoveš? - rekao sam, a ona se zasmejala tako da je čitava haljina počela da joj se trese. - Nisi ni mogao da čuješ.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Šteta što ne beše fotografije da se kod potomstva ovekoveči. I lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje mušterije, sve levo desno licem miče, kako primamljivim očima mušterije dovlači.
I lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje mušterije, sve levo desno licem miče, kako primamljivim očima mušterije dovlači.
Pa još u dućanu kako prodaje, kako espap hvali, milo ga je videti i čuti, a šegrt kao na drotu igra — espap dodaje! U dućanu, u običan
Pa još u dućanu kako prodaje, kako espap hvali, milo ga je videti i čuti, a šegrt kao na drotu igra — espap dodaje! U dućanu, u običan dan, na sebi je
je dopola slikao onako kao »Büste«, jer gospodar Sofra kad sedi, sa svojom glavom i prsima, lep je, impozantan čovek; kako ustane, stoji — karikatura, prava krtina.
— Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu. — Pa dokle ćeš tako živiti? — Dok mogu raditi; znaš ko je kako živio, tako mora i umreti. — Pa već i tvoj Pera skoro će te zamenuti.
Gospodar Sofra smeši se. Rado sluša o svom bogatstvu, i rado pripoveda kako se pomogao. — Ja sam bio siroma’, učio sam i tabakluk i trgovinu. Teško mi je bilo do tri hiljade doći.
Dvadeset godina je trebalo da sam mogao reći: imam načisto bez duga tri hiljade forinti. No kako sam do tri hiljade došao, onda je sve od sebe dalje išlo, pet, deset hiljada i više.
— Može lako biti, da ga već ’oće u kavez, kao što sam čitao kako je Tamerlan Bajazita. — Ja ne bi’ tako, Sofro, da sam ja đeneral; ja bi’ s njime sasvim drukčije postupio. — Kako?
— Ja ne bi’ tako, Sofro, da sam ja đeneral; ja bi’ s njime sasvim drukčije postupio. — Kako? — Ja bi’ ga pustio nek dođe sa velikom vojskom, a ja bi’ na njega sa malom.
Čamči u glavi vrze se neki plan. Dok je u kavani, misli se kako bi dobro bilo ovom ili onom robom špekulirati. Kada trguje i putuje, onda opet želi kući i planira kakvu će veliku
— Ja mogu i bakalnicu imati i špekulirati. No, s čim da špekuliram? — Ma s čim. Hoćeš li sa vinom? Vidiš sad kako je dobra cena u Đuru i Požunu. Ne bi zgoreg bilo dve-tri lađe odneti.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže. Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek.
Bos, na hladnoj, vlažnoj zemlji, zaogrnut, onako kako se digao sa postelje, sa velikim, crnim klobukom srebrnih šara i kićanki, što ga beše turio na glavu pri prvom skoku iz
Kad ču jurnjavu konja i viku sveta, ona, dotle ne sluteći ništa, potrča na vrata i vide kola kako nestaju u žbunju, iza dudova, već na drugoj strani utrine. Srozala se na ruke mlađem bratu, kao pijana, onesvešćena.
i šarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na ruci, on se bio pridigao tek toliko da je mogao da vidi kako ona pade.
Miran i samouveren, predviđao je ceo put, sve događaje koji će doći, sve ljude, kako će se držati. Bojao se samo da mu jedan deo puka, koji je dolazio sa kapetanom Piščevičem, iz Šida, ne zadocni na
ih, uostalom, izveli tu na utrinu, opkoliše ih nemačke tobdžije, koje su se posle, kraj svojih topova, u mraku, videli kako stoje, sa zapaljenim luntama u ruci. Sve se međutim svrši dobro, čim stadoše i baciše tovare i oružje.
Krvavim prstima, za koje se lepilo perje, čupali su plave glavice, pribijeni mesečinom uz zidove, osećajući kako se mala, vruća tela trzaju nekoliko trenutaka u šaci.
Ponavljali su fijuk vetra, kas konja, a osobito poj petlova. Bog zna kako su se posle sporazumevali i mešali sa ukućanima, tek oni su pričali, okupivši sve živo u kući oko vatre, i, mada im
Skriveni u tami, oni behu polegali duž zida da vide kako odbija, natežući dva gvozdena đuleta što se ljuljahu, nad njihovim glavama. Ćutahu, posle tupog zvuka zvona i osluškivahu.
Ne primetivši vrhove brda u magli, ni šume zapupele, ni jutarnji miris trave; nisu videli kako se muče prvi mlazevi svetlosti, na Istoku, da preliju maglovite doline.
Nije znao kako će im biti. Nije znao ni da li će ih ikad više videti. Iznuren od bola pod kolenom, na koji se nije obazirao, sedeo
Kad mu odrešiše noge i odvezaše usta, i kad ga uspraviše, zajauka, predosećajući kako ga šibaju već, ali to mu ništa ne pomože, u istom trenutku bio je već gurnut, odostrag, među dva reda vojnika.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
U Sremu se to radi ovako: „Devojka, kako na Božić s jutrenja ide, treba upravo da ide na drvljanik, pa da ponese u kuću drva, ako unese cepanice s parom ona će
¹³ A evo kako saznaje devojka iz okoline Sarajeva hoće li se udati za momka ili udovca: „Uoči Đurđevdana uzme devojka motovilo, pa
devojka kuću, odnese sveće na raskršće, kud i njen momak prolazi, napravi od smeća na tri mjesta tri krsta govoreći: Kako se god ovo smeće melo i smelo, onako se i N. N. meo i smeo, doklen mene ne uzeo’...
“²⁴ U Banatu devojke za vreme mladog meseca bacaju u vatru seme bunike i govore sledeću magijsku formulu: „Kako puca seme na vatri, tako neka puca njegovo srce za mnom.
rat, bolest, poplava ili ljubav, on poseže za magijskim postupcima i biranim govornim formulama (basmama) kako bi tok pojava okrenuo u svoju korist, na svoje dobro.
²⁰ Magijska logika („isto proizvodi isto“) stoji i u osnovi ritualnog razvezivanja čvorova, zavezaka na odeći mlade, kako joj utroba ne bi bila „vezana“.
na primer u Homolju, nađe divlju trešnju, savije njenu granu pa se triput provuče ispod nje i sva tri puta kaže: „Kako ti nisi jalova u svoj rod, tako i ja da ne budem u svoj rod!
ih pod desni pazuh, pa prilikom venčanja, dok ide s popom oko stola, triput se pred oltarom pokloni i u sebi kaže: „Kako ova tri piljka poroda imala, tako i ja!“ Mlada koja se venča sa nebušenom parom, veruju u Boljevcu, neće imati dece.
je žena već izrodila dovoljan broj dece, da bi sprečila dalje rađanje, ona izvodi izvesne magijske postupke kojima će, kako veruje, ostvariti ovu svoju nameru.
se takvom akcijom ili izvesnim rečima predstavlja nešto što je ili nemogućno, neizvodljivo ili što je trajno neplodno, kako bi se samim tim postupkom sposobnost začeća učinila nemogućom.
u kopaoničkim selima, mlada pred dolazak svatova, kada čuje prvi svatovski glas, brzo istrese vreću sa odelom i kaže: „Kako se ovo brzo istreslo, tako se i ja brzo porađala!
Evo kako to izgleda u magijskoj praksi. Frejzer navodi da je na Sumatri trudnoj ženi zabranjeno da stoji na vratima ili na gornjoj
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
Za kaluđera kome svake noći na san dolazi kako leti o desnuju ljutog zmaja kroz goru koja zvezdom rominja, a pod krilom mu, ukradena, odnekud iz raja, najlepša od
stanje kao od pre pola veka, za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme, za one koji se prohujalog drže, koji pišu kako se pisati ne sme, za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka, za one koji ne umiru na
O BOŽJEM SUDU Da okrivljenom koji rekne kako je nevin, a nema za to svedoka, bude po običaju otaca dano iz ključale vode, ispred hrama, da železo vadi usijano, pa
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
2011. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Momo Kapor NAJBOLjE GODINE I DRUGE PRIČE Sadržaj GLUVARENjE 2 OGLAS 3 KAKO SAM SE RAZOČARAO 8 IGRANjAC 10 TEHNIKA NARODU 12 1950.
GOSTIJU 161 IZLET 166 ZAMAK 169 ČOVEK KOJI JE DOBIO ULICU 176 DAMA SKITNICA 181 KNjIGA Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige?
kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči... Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?
stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. KAKO SAM SE RAZOČARAO Za vreme rata čuvale su me dve divne, stare gospođe.
Ali, nemam nameru da pišem memoare, hoću da vam ispričam samo to kako sam uoči Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, stavljao pocepanu čizmu u prozor, i kako je sveti Nikola, verovali ili
hoću da vam ispričam samo to kako sam uoči Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, stavljao pocepanu čizmu u prozor, i kako je sveti Nikola, verovali ili ne, čak i za vreme rata ostavljao razne stvari u tu čizmu.
Držao sam se za deda-Mraza kao davljenik za slamku, kada me jednoga dana moja rođena kći obavesti kako su u prvom razredu učili da Deda-Mraz uopšte ne postoji!
u tom trenutku nije nimalo ličila na onu dobro poznatu damu odevenu u zavesu, sa zastavom, golim grudima i svačim, kako su je docnije predstavljali zaslužni slikari. Pobeda je, u stvari, ličila na veliku igranku od ponoći do zore.
Pobeda je, u stvari, ličila na veliku igranku od ponoći do zore. Video sam kako su na jednom trgu igrali kozaračko kolo i kako su se nekom vojniku otkačile dve bombe sa pojasa dok je zaneseno skakao
Video sam kako su na jednom trgu igrali kozaračko kolo i kako su se nekom vojniku otkačile dve bombe sa pojasa dok je zaneseno skakao u krugu.
Matavulj, Simo - USKOK
Govorilo se: „Bog sâm zna šta bješe skrivio taj koljenović, kad ga tako uniziše! Zločin kakav doista nije učinio, jer kako bi onda jedan glavnokomandujući s njim razgovarao!? Biće da je uvrijedio kakvog velikaša, mnogo većeg od sebe!
Tvrdilo se da je pukovnik glavom caru odgovoran za plemenitog osuđenika, a da nesrećni mladi čovjek jednako snuje kako bi umakao; tvrdilo se da njekakvi velikaši, „onamo iz Tudeške“, prerušeni dolaze u Boku da ga oslobode!
— Zlô, vaistinu! — potvrdi njeguški knez. — No mi pričaj, moj bane, kako je gorje kod vas? Je li što bolje? Je li se grdni narod orazumio?
Za njim se uputi brkati Rako Mrgudov, pomlađi od popa, a obojica „pečena čela“ i „dobre puške“, kako se u Crnoj Gori kaže za nebojše, koji su u ratu još izdržljivi.
Među njima bjehu Gôrde i Kiće, lijepe nevjeste Markiše Stevova i Pera Purova. Lijepo je vidjeti Crnogorce i Crnogorke kako se žustro, gipko, u povorci penju uz brdo!
Pop očekivaše da knez pripali, pa da zapodjene razgovor o tome. I započe: — A da kako ti se čini, kneže, sad dolje? Drago odbi njekoliko dimova, mrdnu gustijem obrvama i odgovori: — Vaistinu, na bolje ne
Vele: duga je od nas eto pa sve do Rusije, a u širinu joj stali Madžari i Poljaci i još njekakve vjere. Kako se ono zovu, Krcune? — A ima, čoče, mnogo i Srbalja u ćesarovinu. Oni daju ćesaru najbolju vojsku!
Ali mlađi ljudi nastaviše razgovor. Pero Purov zapita učevnog Krcuna: — Čujao sam e je mnogo lukav ovi današnji ćesar. Kako ga ono zovu? — Franc mu je ime — odgovori Krcun. — A da nije lukav, ne ćaše uzeti tolike zemlje i gradove, bez krvi!
— Ne. Čeh. — Šta je to: Čeh!? — Mal’da ne što i Rus — objasni Krcun. — A kako ti je ime? — Jân. — Kako reče? Milica se zaboravi i umiješa se: — Eto reče: Janko!
— Ne. Čeh. — Šta je to: Čeh!? — Mal’da ne što i Rus — objasni Krcun. — A kako ti je ime? — Jân. — Kako reče? Milica se zaboravi i umiješa se: — Eto reče: Janko! — Jesi li ti oni, te te zovu principom?
Svi jedva dođoše k sebi od čuda, Krcun potonji; ali kako se moralo hoditi kroz nevidjelicu i kako im noge klizahu po snijegu, ne mogahu riječima iskazivati šta im je na duši.
Svi jedva dođoše k sebi od čuda, Krcun potonji; ali kako se moralo hoditi kroz nevidjelicu i kako im noge klizahu po snijegu, ne mogahu riječima iskazivati šta im je na duši.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
PROVODADžIJA: Za vas, za vas, s pet hiljada. MLADOŽENjA: S pet hiljada? PROVODADžIJA: (vata se za trbu). Aha, kako vam je sad? Stotinu meni, pak je smesta vaša. MLADOŽENjA: Pet hiljada, vi mene u nestrpjenije dovodite.
MLADOŽENjA: Javili? PROVODADžIJA: A? Šta držite sad o Simi? MLADOŽENjA: Ali kako ste mogli znati da ću ja hteti? PROVODADžIJA: Šta hteti, stotina je moja, a ja toliko valjda iskustva imam da znam, to
Zar oćeš da plete sede kose? Već mi je sramota i u crkvu da idem; a ona se, sirota, iskida od plača. Ne vidiš kako se čisto gubi u licu? Nije šala, sramota od sveta. Njene drugarice udale se vajkada, a ona sirota...
OTAC: Ja znam da je tako, ama što ću? MATI: Šta ne gledaš, zaboga? OTAC: Kako ćeš, kad se ispoganio svet. Nije čestito ni u kuću stupio, a već razbira koliko devojka ima.
Ko daje iljadu, on pronosi: dve; koja ima tri, oni viču: pet; dovijaju se kako mogu; samo smo se mi stisli pa ne smemo da otvorimo usta.
MATI: Zaboga, ti znaš da je devojka pod felerom, pa se mora malo više oko nje. Pomisli samo kako bi izgledala da joj nisi kupio fališan zub. OTAC: Dobro, to je zub; ali našto tako skupe aljine?
Pruži samo iljade, pa neka je i ćorava i bez nosa. MATI: Ja kažem, nemamo prijatelja, pa to! Drugima se napreduje; kako tako, tek se skrpi, ali kod nas baš niko; kanda smo se sve kamenjem bacali na ljude.
OTAC: Već samo kad ti umeš. MATI: Drugi ljudi promeću se tamo i ovamo, mešaju se s ljudma, obećavaju, lažu; a ti, kako je Bog dao. OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud. MATI: Predićka udade kćer bez krajcare u punu kuću.
Ja ne znam kakva si. Svaki dan čitam i govorim da čistiš ljudski, a tebe ni briga. Daj ovamo tu metlu! Gle, kako ti vise peškiri! (Uzme metlu i paja po sobi.) Šta si tu stala? Ajd’ u drugu sobu pa se obuci.
— Kud mi se dede čovek? Nismo se ni dogovorili kako ćemo lagati. (Uređuje stolice.) Moramo svršiti, makar kako bilo. UGLED 4.
— Kud mi se dede čovek? Nismo se ni dogovorili kako ćemo lagati. (Uređuje stolice.) Moramo svršiti, makar kako bilo. UGLED 4. PROVODADžIJA S MLADOŽENjOM (stupi) PROVODADžIJA: Pomozi vam bog! MATI: Bog vam dobro dao!
Zapovedajte sesti. (Mladoženji.) Molim izvolte. MLADOŽENjA: Ljubim ruku. (Sednu.) PROVODADžIJA: Pa kako ste, kako se naodite? MATI: Blagodarim na pitanju, zdravi smo, fala bogu a to je, mislim, najviše.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
NEĆU 129 PISMO OSNOVCIMA 131 POSTSCRIPTUM 133 NAPOMENA 135 JEDAN VEK DEČJE KNjIŽEVNOSTI Uvodno pitanje Kada je, kako, pod kojim okolnostima nastala tzv. dečja književnost, i šta tačno pod tim pojmom razumevamo?
pedagogiji; na njenom početku stoji težnja ka poučavanju; pa i danas, i stvaraoci i tumači, najradije je tako shvataju. Kako su njihova shvatanja i merila o lepom, skoro po pravilu, neizgrađena, to u ovom području caruju umetnička nemoć i
Ta dela sama povlače granicu kako prema ozbiljnoj književnosti, tako i prema površnim, pedagoški ili zabavljački usmerenim dečjim knjigama.
Možemo prema njoj biti blagonakloni, a da, pritom, mislimo kako prava književnost počinje kasnije, drukčije, na višem nivou, otprilike onako kao što i istinski život počinje tek kad
To sam učinio uz mnoga prenaglašavanja, kako bih dokazao estetsku samoniklost jednog stila, njegovu književnu samosvrhovitost.
osećajući se prijatno u ljudskom društvu, ne nalazeći u njemu bližnje po svojoj slici i prilici, on je uspeo da shvati kako se oseća taj drugi stranac u društvu, dete.
Izabel Jan misli da mi nismo u stanju da se oslobodimo uverenja kako postoji veliki, glavni tok umetnosti reči, i daje ono što se do kraja u nj ne uklapa samim tim podređeno, manje vredno.
Ulivati detetu neprikosnovenu ljubav prema roditeljima, bez obzira na to kako se ti roditelji prema njemu a i inače ponašali, ili ga učiti bezrezervnom poštovanju svih odraslih, ili mu nametati slepi
Najbolja prozna i pesnička dela ovog opredeljenja već su razradila dejstvenu tehniku pisanja, uslovljenu kako obzirima prema detetu kao mogućem čitaocu, tako i prirodom vizije i visinom na kojoj se ona oblikuje.
” To je zaključak Nedićevog rada o Zmaju. Kako to da neko i nije i jeste pesnik, da nije pravi pesnik u „pravim pesmama” a jeste nekakav pesnik u dečjim pesmama,
Uostalom, lakše je bilo pokazati zašto je Zmaj loš u nekim svojim ozbiljnim, nego zašto je i kako dobar u dečjim pesmama.
učinci, otkrivalački prodori, Novi ritmički obrti, iznenađujuće slike, ljupkost i neočekivana otkrića mogu postizati kako u složenim, tako i u pojednostavljenim strukturama.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
A da moja namera nije s otim ljagu bacati na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se i u najvećoj stvari umu poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan. J. S.
ŽUTILOV: Ja sam donde samo služio dok je vladala liberalna partija. Kako preoteše ma konzervativci, zbogom! Žutilov je pošten čovek. 2.
GAVRILOVIĆ: dobro, gospodine, teško svakom, koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako.
GAVRILOVIĆ: dobro, gospodine, teško svakom, koji ne želi svome rodu dobra. Samo, kako će to biti? LEPRŠIĆ: Evo kako.
GAVRILOVIĆ: Kako naše? LEPRŠIĆ: Postavićemo našeg vojvodu, naše ministre, naše vlasti i sudove, pa mir. Kad je Srbin do velikog
LEPRŠIĆ.: dok i proteramo, urlikaće kurjaci njinim jezikom. GAVRILOVIĆ: Ali kako ćete i proterati, kad nemamo oružja, nemamo baruta. LEPRŠIĆ: Ha, ha, ha! Šta se on brine.
(Pri koncu svake strofe viču ostali.) Živio!... 4. NANČIKA, PREĐAŠNjI NANČIKA (pokloni se): Gospoda se vesele, kako mi se vidi. LEPRŠIĆ.: Evo, gospođa Nančika biće tako dobra da nam načini srpske kokarde.
Ja mislim, to je dosta, gospodine Lepršiću. LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj.
LEPRŠIĆ: da su mogli, oni bi i uveli pre potopa. GAVRILOVIĆ: Verujem. No, kažite mi, kako je to da je vaše ime Šandor, ovoj gospođi Nančika, njenoj kćeri Milčika, a sinu Eden, kad onda, kad ste se vi rodili,
ZELENIĆKA: Najlepše nam, slatka moja, sada stoji rodoljubija; zato je pocepajte uprkos svima neprijateljima. NANČIKA: Kako bi ja najlepšu moju pljunu pocepale? ZELENIĆKA: Ah, slatka Nančika...
MILČIKA: Nijedan se tako nije pokazao kao vi. ŠERBULIĆ.: Manite bestraga, može mi presesti. MILČIKA: Kako? ŠERBULIĆ: Čujemo da će biti inkvizicije; pa, bogami, može se đavo izleći. MILČIKA: Vi ste radili za narodnost.
MILČIKA: Za narodnost treba da se jedan žertvuje. ŠERBULIĆ: Pa baš ja da se žertvujem? Fala vam! MILČIKA: A kako ste pređe govorili? ŠERBULIĆ: Ostavite se, molim vas, vi ne znate šta je to. 3.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Ono što se materijalno danas zna o srpskim piscima, uglavnom, nalazi se u njoj; kako meni izgleda razvoj srpske književnosti i kakvi mi se čine pojedini srpski pisci, u njihovoj književnoj osobenosti i kao
Pavle Solarić priča kako je jednu takvu knjigu, kada mu je došla do ruku, bacio u peć »kao anatemisanu«. I u takvom stanju stvari pojamno je što
(Sima Milutinović navodi još pričanje Dositeja Obradovića kako su, pored Kačićeve pesmarice, i Reljkovićev Satir i Došenova Aždaя sedmoglava pobudili ga »svoj isti prostonarodni
Po prelasku u Austriju nekih petnaest godina su lutali, bedni »siraci i prišelci« u tuđoj zemlji, — »kako Judeji«, veli jedno pismo iz toga doba — bez stalnog staništa, živeći po zemunicama, desetkovani bolestima i glađu,
glađu, ganjani od austrijskih vojnih vlasti, mađarskih županija i jezuitskih misionara, »ponizni i potureni od svakog«, kako veli vladika Isaija Đaković. I oni su gorko žalili što su ostavili svoju staru domovinu.
Oni su stalno i učestano isticali kako im je štamparija potrebna »kao duša telu«, »radi veće slave božje i spasenija duši«.
Zbog te štamparije Beč postaje duhovni centar srpski, »Vindobona ščastljiva Musama«, kako je docnije pevao Lukijan Mušicki. Srbi nisu bili zadovoljni Kurcbekovom štamparijom.
List je inače bio pisan ruskoslovenskim jezikom i štampan crkvenim slovima. Kako nisu našle odziva, Serbskія novinы prestale su izlaziti u toku 1792. godine.
VENCLOVIĆ Gavrilo Venclović, »sirječ Stefanov sin«, »mnogogrešni i hudši v Hristijaneh ubogi svjašteni inok Gavril«, kako se sam nazivao, bio je najbolji i najplodniji učenik Kiprijana Račanina i najkarakterističniji predstavnik
11 Venclović jasno pokazuje kako je ruska teološka književnost počela da utiče na Srbe, ali on je naročito značajan zbog jezika kojim je svoja dela
To je u celoj srpskoj književnosti prvi pisac koji je za narod počeo pisati čistim srpskim jezikom. Kako njegova dela nisu bila štampana, to nisu mogla biti od neposrednog uticaja na dali razvitak srpske književnosti, ali ona
bila štampana, to nisu mogla biti od neposrednog uticaja na dali razvitak srpske književnosti, ali ona dobro pokazuju »kako bi se prema starome srpskoslovenskom književnom jeziku (da nije bilo prekida) srpski narodni književni jezik razvijao«
Milićević, Vuk - Bespuće
silom sna da se odmori, da sve zaboravi, da prespava ovaj poznati put gdje zna i imena stanica i kojim redom dolaze i kako izgledaju.
On zna, kako mu je pogled vratolomno sletio niz brdo, izudaran o drveće koje smeta, upijao se željno u vodu koja je veselo odsijeval
izgarao u velikim i nemirnim plamenovima, on lutaše očima po niskoj sobi u kojoj su sve stvari bile na istom mjestu, kako ih je on ostavio: i krevet od stare orahovine, pokriven grubom šarenicom, tkanom kod kuće; i mala gvozdena peć sa
Sve puno prašine i mraka, tmurno, ukočeno i zamrzlo. Kako mu je srce udaralo, s koliko bola zario je glavu u jastuk, tražeći malo topline u svojim uspomenama da njima malo
sa bezazlenim, ozbiljnim očima, u kadetskoj uniformi; to je bio on na koga nije tako dugo mislio, koga nije prepoznao; kako smrt odrađa!
Gavre Đaković ni sam nije znao kako se obukao, strčao bez doručka niz stepenice, jurio stanici, šetao nemiran i uzrujan, pogledajući na sat koji je milio
I kad je sio u saonice, kako je rezala zima, kako je šibao vjetar, suh i hladan, po prostoru koji se smrzao. Nebo je bilo zaleđeno i sivo.
I kad je sio u saonice, kako je rezala zima, kako je šibao vjetar, suh i hladan, po prostoru koji se smrzao. Nebo je bilo zaleđeno i sivo.
gledaše pred sobom kočijaša, svega zamotanog u biljce, sa rupcem preko ušiju, sa bijelim vunenim rukavicama kao čarape, kako preko volje drži uzde po kojima se hvata snijeg i ne diže bič na konje.
A sada ga je gledao kako je suv i pust, ostario, pocrnio i oronuo, kako se nemoćno ispinje svojim surim stablom; vjetar čudnovato šumi u njegovim
A sada ga je gledao kako je suv i pust, ostario, pocrnio i oronuo, kako se nemoćno ispinje svojim surim stablom; vjetar čudnovato šumi u njegovim granama koje klepću tupim i suvim zvukom pod
On je mrzio da ga netko uznemiruje, on je volio da ostane sam u sobi, hučući kako će mu „ajduci“ potamaniti i isjeći šumu za svih trideset i nekoliko godina kako je on čuva i kako se u nju rijetko
Sremac, Stevan - PROZA
PROZA BOŽIĆNA PEČENICA GLAVA PRVA U kojoj je opisano sve što je nužno da se prethodno zna. Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega.
Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega. Sedim tako, pa jedva čekam da
A evo kako je to bilo. Znam da će vas interesovati priča, zato ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice,
Umeo je vešto i da pozajmi od nekog, a još veštije da ga posle skine s vrata. »Kako, kako — imađaše običaj reći kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?
Umeo je vešto i da pozajmi od nekog, a još veštije da ga posle skine s vrata. »Kako, kako — imađaše običaj reći kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?
»Kako, kako — imađaše običaj reći kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?« — »Pa, pazari se, pazari; kraj s krajem, eh, taljiga se, taljiga!
»Kako, kako — imađaše običaj reći kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?« — »Pa, pazari se, pazari; kraj s krajem, eh, taljiga se, taljiga!« odgovori majstor ili bakalin.
»Kako, kako — imađaše običaj reći kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?« — »Pa, pazari se, pazari; kraj s krajem, eh, taljiga se, taljiga!« odgovori majstor ili bakalin.
— »A, vrlo dobro! veli Jova n ne gleda u ceduljicu, nego je meće u džep, jer zna već ceo tekst napamet. — »Kako si, mali, šta radiš, mali, — zadžaka Jova; more, pa i nisi ti mali, kakav mali. Gledaj ga samo!
« zadžakao Jova i ostavlja zbunjena šegrta, a sam grabi napred. Tako bi ispratio svakog kreditora, svakog kako u licu šegrta i kalfe, tako i u licu samoga majstora; upravo, imao je moć da ih tako reći hipnotiše, i to vrlo vešto.
kreditora, pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan čovek, ni sam ne zna kako se to s njim desilo!
A kako se pre toga nakostrešio i naoružao kad je pošao k njemu da mu očita onako kako on ume, onako njegovski; poneo i revolver
Radičević, Branko - PESME
Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj! Pored stene, pored žbuna Na vrletni stiže kraj. Kako stiže, sunce granu, Svetli s' gora i dolina, A putniku duša planu, Pa zaklikta od milina: „Oj sunašce što
Da bos tapkaš pored mene, Da ti britki ja mač pašem, Baka prelu da t' priđene, Da t' osedlam kô paripa: Da viš kako aga đipa.
PASTIR Blago mi na viru Sretnome pastiru, Amo staze vode, Mome amo ode, Pa tu bele platno — Ostalo im zlatno! Kako s' koja makne, U srce me takne, Kako me pogledi, U srce uvredi, Još se smeju na me, Da srce pomame.
Kako s' koja makne, U srce me takne, Kako me pogledi, U srce uvredi, Još se smeju na me, Da srce pomame. Eto tako juče Dođe jedno luče, Ao kad ga
„Dakle ide sunce moje, Oće dakle da se skrije, Gledni, dragi, zlato svoje Gledni srce kako bije, O mome mogu mi t' oteti, Ja ću dane svoje kleti.
Fala, Bože, na dar ovi, O pomozi, blagosovi, Da mi kako s prava puta Duša mlada ne zaluta! (1844, na Uskrs) ŽELjA Kad sam ludo dete bio Želja mi je bila: Kad bi Bože
„Gledaj krilo, majko mila, Gle šareni rep! Kako ga je raširila! O kako je lep!“ Reče dete, pa upusti, Uteče mu tica lepa, A mačka se za njom spusti Pa je za
„Gledaj krilo, majko mila, Gle šareni rep! Kako ga je raširila! O kako je lep!“ Reče dete, pa upusti, Uteče mu tica lepa, A mačka se za njom spusti Pa je za vrat jadnu ščepa.
Ka zapadu oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da
pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra Da
Ovo reko pa odru poteko: Pomoz', Bože, pa sanka pokloni — A Bog čuo pa mi dušu skloni. Spavô jesam, ali ne znam kako, Da l' se jesam, da l' se nesam makô, Da li malo, da li spava dugo, No da vama nešto kažem drugo, Čudan sanak ja
Ujedanput jarko s' sunce diže, Pa za časak nasred neba stiže, Kako stiže, odma silno planu, Pa travicu zelenu preplanu, Klonu drvo, klonuše cvetići, Iz oblaka popadaše tići, A iz
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Tih istih godina, ja sam, slučajem, izbjegao tvoju sudbinu, ali, evo, ima neko doba kako me, za mojim radnim stolom, osvoji crna slutnja: vidim neku noć, prohladnu, sa zvijezdama od leda, kroz koju me odvode
Ili braća onih pred kojima je otišao Goran? Zar to nisu tamne Kikićeve ubice? Kako li smo nekada, zajedno, dječački, lirski zaneseni, tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje
O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osjećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stiješnjenom svijetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini
), na neki vrlo neodređen opis: „Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jest i nije.“ Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta obojena „i jest i nije“ bojom, to je s mojim djedom oko
Djedov rođak Sava, stari lopov i nikakva vjera, često bi se oko toga dohvatio s djedom. — Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a? — Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?!
Te jeseni niko ga pod Grmečom nije vidio. Na jednome mjestu djeda utješiše pričom kako je stari govorio da će preko Une, u Kaure, da tamo pretresa i pravi samare.
Zna se, samardžija se, po dolasku, najprije propituje za konje. — Kako Vranac, Rade brate? — Dobro. —A kako Doruša? — Zdrava je, hvala bogu. — Neka, neka.
Zna se, samardžija se, po dolasku, najprije propituje za konje. — Kako Vranac, Rade brate? — Dobro. —A kako Doruša? — Zdrava je, hvala bogu. — Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ždrepčića Doratića?
— Oh, grehote, ljudi moji. Poćute tako i on i djed pa će ti se istom tada samardžija sjetiti i kućne čeljadi. — A kako si mi ti, rođeni Rade? Kako vaš Nidžekanja, ganja li još politiku ili se već dozvao pameti?
Poćute tako i on i djed pa će ti se istom tada samardžija sjetiti i kućne čeljadi. — A kako si mi ti, rođeni Rade? Kako vaš Nidžekanja, ganja li još politiku ili se već dozvao pameti? Za žene i njihovo zdravlje Petrak se nikad nije propitivao.
— A što ti sad to treba? — čudi se djed. — Četvrta, peta, ne znam ni ja. — Kako šta mi treba! — diže glavu Petrak. Samar mu pravim, a ti ...Daj ga dovedi, vjere ti.
Evo, već se pominju i konjski tabani, tu smo. — Ih, paripina! — prijekorno kaže samardžija. — Kako samo ovako spretnom konjčiću možeš reći da je paripina ...Ugađaću mu, jašta neg ugađati. Kom bi drugom ako njemu neću.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Ja sam još nagluv od onoga pušketanja. Pa ova planinčina, četiri meseca ej! Da zaboraviš kako ljudi, a da naučiš kako buljine govore! Još malo, vala, pa i ja da prolistam!
Ja sam još nagluv od onoga pušketanja. Pa ova planinčina, četiri meseca ej! Da zaboraviš kako ljudi, a da naučiš kako buljine govore! Još malo, vala, pa i ja da prolistam!
HASANAGA: E, ništa teže, nego da čovek mudar i školovan, kada mu kažeš „popara”, to shvati tako kako i jeste: „popara”! JUSUF: Molim te, da se razumemo! Je l ti tvoju ženu stvarno, za svagda, teraš od kuće?
HASANAGA: Rekao sam da ne dolaze odsad, ali su dosad dolazile. Samo ona nije našla za shodno... JUSUF: Kako i da ti dođe, kad bi svi rekli, ko što za druge i kažu, da zbog pohote, a ne zbog brige, dolazi?
JUSUF: Svet priča što priča, i ne vidi ono što jeste, i kako jeste, već bira istinu koja ga više zabavlja! Da Hasanaginica i dođe, pretpostavimo, da s tobom popriča i pred celom
Da Hasanaginica i dođe, pretpostavimo, da s tobom popriča i pred celom vojskom, da sve bude čedno, kako i treba, opet bi o njoj pevali besramne pesme! Nema žene koja je ovamo došla a da nije opevana papreno! A i ti.
A znaš gde živiš, i znaš kako se ime u ovoj zemlji brzo izgubi! Hasanaginica se držala običaja... HASANAGA: Pa joj do tih običaja stalo više
Pa još je na sisi... HASANAGA: Bila i na to misliti. JUSUF: Ko i ti sad? Bogami, ago, ovo je veliki greh! Kako misliš sa ovim pred Alaha? AHMED: I konj bi ti reko, da si ga pitao: previše je aga do Alaha!
E, moj efendijo! Ko sa agama tikve sadi, age mu se o glavu lupaju! JUSUF: U redu, ago, kako ti kažeš; spremiću konje. AHMED: Mudar čovek! Brzo naučio da su reči miševi, pa sad govori sa mišolovkom u ustima!
Sedeći ovde, ja sam njemu obraz čuvala, onako kako je on tražio da se čuva! Zar zbog toga da mi dete oduzima? Bože moj, kako se sve to okrenulo! Kojim točkom?
Zar zbog toga da mi dete oduzima? Bože moj, kako se sve to okrenulo! Kojim točkom? Ko da se budim na mestu na kome nisam zaspala!
Aman, drži se onoga što je jasno! Aga je rekao da ideš. Izbora nema. Učini, iako ne razumeš! Ne pitaj kako i zašto! To zašto vodi pravo u ludilo! Sad je došlo do najgoreg, i goreg ne može biti; sad je lakše.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
pojasi se otkače i vuku za njim te dižu prašinu... Samo šajkača i kosa ostaje onako kako ih namesti. A i drugi su ga nakarađivali.
A on im se smeje i gleda ih milo kad mu kažu kako je lep. Nikome nije bio na smetnji. Što god mu se naredi, on učini.
Bio je sin neke prosjakinje Naze. Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako. do šesnajeste godine nije se znalo kojima najviše dolazi, ali kad uze sedamnajestu tad poče češće popi dolaziti.
Žene, devojke i momci kako bi mu se što više smejali, izmisliše da on ide popi zato što se zagledao u popinu kćer Todu.
— veli ona — koga ću!... Eto, koga mi ti izabereš! Hoćeš li? — ’Oću, ’oću — a ’oćeš li i tad da me voliš? — Te još kako Dimitrijo! Tada, kad se udam, kupiću Ti nove čakšire, mintan, šajkaču i crvene opanke... — Ej, ej!
Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno. Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po telu, nogama, leđima, oko glave i po kosi nešto svrbi, golica i struže. On se poče češati.
I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu. Odjednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav blagoslov, jecanje Todino, plakanje i ugušeno
Odjednom ču kako kola stadoše pred kapijom, pa onda kako svi iziđoše, pa popin drhtav blagoslov, jecanje Todino, plakanje i ugušeno ridanje ostalih... i... i... — kola odzvrjaše!
Kola su išla. On im se poče približavati. Eno već viđaše Todu kako razapela suncobran, naslonila se na muža, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom...
(1898) UVELA RUŽA (IZ DNEVNIKA) „— — — Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu.
(1898) UVELA RUŽA (IZ DNEVNIKA) „— — — Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu.
A hod ti beše brz, lak. Kako da te ne pamtim kad dolažaše k nama? Prelaziš preko potoka a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
Tako su te gresi tvoji postigli; i da nisam se ja zato molio, gorim bi putem prošao nego si. Znaš li kako si sa mnom upravio kadno prođo(h) poslednji put preko Trsta?
se, daću ti jedan katramunać i anatemu, pak će ti doći jedan proiguman i dva zakleta starca, te ćeš ogra(j)isati kako nijedan majčin sin.
Odgovaram: koja je nami korist od jednog jezika, kojega, u celom narodu, od deset hiljada jedva jedan, kako valja, razume i koji je tuđ materi mojej i sestram? — — — Nek nauče — — — to je lasno reći, ali nije učiniti.
| Francuzi i Italijanci nisu se bojali da će latinski jezik propasti, ako oni počnu na svoji jezici pisati; kako i nije propao.
Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži.
Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro|zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili.
Ono što Bog dopušta i hoće, to mi nećemo! O, naše detinjske pameti! Braćo, ljudi, poznajmo jedanput našu nepravdu! Kako možemo mi iziskavati od drugi(h) ono isto koje kad drugi od nas iziskavali, velika bi nam se nepravda činila.
poznao želju, ljubov, userdije i revnost gospodara Novosađana i Osečana, i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali.
Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali. Kako bi(h) ja, dakle, mogao odgovoriti na ljubov i prijaznost mojega ljubeznoga roda, razve trudeći se, koliko mogu, za
Kostić, Laza - PESME
joj palo grudi, sneg od jeda čisto studi; uzalud mu Mesečina svetlo čelo živo ljubi, on škripuće beli zubi, gledajući kako strukom, kako belom, mekom, rukom, kako malom, lakom nogom, a kamo li licem, OKOM, ta ponoćna divna java Mesečinu
od jeda čisto studi; uzalud mu Mesečina svetlo čelo živo ljubi, on škripuće beli zubi, gledajući kako strukom, kako belom, mekom, rukom, kako malom, lakom nogom, a kamo li licem, OKOM, ta ponoćna divna java Mesečinu nadasjava.
mu Mesečina svetlo čelo živo ljubi, on škripuće beli zubi, gledajući kako strukom, kako belom, mekom, rukom, kako malom, lakom nogom, a kamo li licem, OKOM, ta ponoćna divna java Mesečinu nadasjava.
POGREB Razbolela se ljubav u tvome draganu, razbolela se časkom i časkom izdânu. da vide kako mi je u tuzi velikoj, povešću sjajan pogreb umrloj jedinoj.
Pod tom anđelskom rosom, pod rosom milosti, zar može pokojnica, zar može još da spi? Ta kako bi još spila, ta kako, kako bi? — prekipnu božja sila i grob se razdrobi.
Pod tom anđelskom rosom, pod rosom milosti, zar može pokojnica, zar može još da spi? Ta kako bi još spila, ta kako, kako bi? — prekipnu božja sila i grob se razdrobi.
Pod tom anđelskom rosom, pod rosom milosti, zar može pokojnica, zar može još da spi? Ta kako bi još spila, ta kako, kako bi? — prekipnu božja sila i grob se razdrobi. Prileteše zefiri, zapojaše joj svi: „preobrazil sja jesi, o Bože milosti!
Tvoja ruka, oko Tvoje kog prosuka, biće vredan toga struka, toga lica, toga guka, tih milina i tih muka, biće vredan, kako ne bi, — blago Tebi! Blago Tebi! Šta ću više? U tu mi se želju zbiše sve ostale želje velje, svaka radost, sve veselje.
A što se diglo tako visoko, to bi da vidi, pa da uživa kako se roblje previja, kida. Ej, ropski svete, pod otim nebom! ej, zvezdice sjajne, štrecavi žuljevi na božoj stopi!
nose sanovanje svetlij' dana, da prosvetle svetsku tminu; al' umesto sevlju nji'nu da uteče svetski mrak: munjsko umlje kako sinu, te obasja priokolje. još su samo vid'li bolje vekoviti neprozrak. (...
(...) SPOMENI NAD KOSTOM RUVARCEM Probudite, probudite mi ga! Probudite ga zboru skupljenom! Zar ne vidite tvrd kako je san? Već treći dan što spava, treći dan. Probudite ga!
dok mišljah ja, života kako zbiljskom pozivu odazvati se smrtna može reč, odazva se Ruvarac pozivu: umuknuo je; to je odgovor! Moj Ruvarče!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
I PAUK 203 MEĐED, SVINjA I LISICA 204 JARAC ŽIVODERAC 206 VUK I KOZA 209 ZEC I LISICA 210 NEVJERA STRADA 211 KAKO JE POSTALA KRTICA 214 KAKO JE POSTALA KORNjAČA 215 NAJLjEPŠE MJESTO U HERCEGOVINI 216 MUDRAC I SELjAK 217 GRBI JE AGA
SVINjA I LISICA 204 JARAC ŽIVODERAC 206 VUK I KOZA 209 ZEC I LISICA 210 NEVJERA STRADA 211 KAKO JE POSTALA KRTICA 214 KAKO JE POSTALA KORNjAČA 215 NAJLjEPŠE MJESTO U HERCEGOVINI 216 MUDRAC I SELjAK 217 GRBI JE AGA MEMET NO KIJAMET 218 PAS I
278 TRI TEPAVE 279 DOSJETLjIV UDOVAC 280 CIGANSKA PORODICA 281 ZAPALIO KUĆU DA IZGORE MIŠI 282 KAKO CIGANIN NAUČI KONjA GLADOVATI 283 DOBRA HVALA 284 DVIJE LjENŠTINE 285 GLUVI VUK 286 SVIJETU SE NE MOŽE
Karadžića, str. 101). A kada je posle toga došao Vuku i poziv Grimov da pristupi tome radu, i uputstvo kako ga treba obavljati, ovaj genijalni i ko zavičajna reka bistri Podrinac odmah je shvatio šta se traži i od kakve mu
Srbskih u Vieni, objavio dvanaest narodnih pripovedaka, a u dodacima za dva broja 166 zagonetki i odgovora na njih. Kako su ove novine veoma retke, a naročito njihovi dodaci, to je u nauci nastala mala zbrka oko prvih objavljenih narodnih
Sve tačno onako kako je oformljeno i u poznatoj prvoj Vukovoj knjizi narodnih pripovedaka. Upravo, ta prva Vukova knjiga narodnih pripovedaka
Naime, Vuk je vrlo brzo uvideo da se narodna priča ne dâ beležiti uz usta, onako kako je pripovedač priča, i kako se to činilo prilikom beleženja pesama.
Naime, Vuk je vrlo brzo uvideo da se narodna priča ne dâ beležiti uz usta, onako kako je pripovedač priča, i kako se to činilo prilikom beleženja pesama.
I zato je Vuk još u početku ovog rada govorio: „Slabo će mi ko vjerovati i razumjeti, kako je pripovjetke teško pisati!
“ Skupljač Vuk Karadžić prve je pripovetke zabeležio od Vuka čobanina, tj. od samoga sebe, kako je bio upamtio da su se pričale u Tršiću; zatim, od drugih mnogobrojnih kazivača i pripovedača.
nameštao, popravljao im stil i jezik, prerađivao ih, ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu svog srpskog jezika, kako ga je on osećao; a osećao ga je, u to se ne može sumnjati, do najnižeg treperenja.
Kao što sam pjesme štampao u različnijem narječijama, kako sam koju gdje dobio, tako će biti naštampane u ove pripovijetke: biće ih iz Bačke, iz Srijema, iz Srbije, iz
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
) 1. SOFIJA I LEPOSAVA SOFIJA (sprema koješta po sobi):Boga ti, Leposava, kako ti nije sramota? Velika devojka, pa tako nespremljeno po kući! LEPOSAVA: Ja dosta rastrebljujem.
LEPOSAVA: Ja dosta rastrebljujem. SOFIJA: Zašto nisi sobu počistila, nego, kako smo ručali, i sad stoji svinjac? Šta bi bilo, da kakav stran čovek u kuću dođe. (Utire astal i lupa stolice.
Zavukla si se u sobu, da te ne opali sunce. SOFIJA: Tek što sam ušla. MAKSIM: Provrednila se žena šavom, a napolju kako Bog da. SOFIJA: Juče si psovao što ne šijem. MAKSIM: Da ga vrag nosi i s tvojim poslom i s tvojim redom!
MAKSIM: Oćeš ostaviti te trice? SOFIJA: Ja mislim da sam posao svršila. MAKSIM: Svršila kao naopako. Kako si metnula onaj pepeo? SOFIJA: Kao što si kazao. MAKSIM: Onde je njemu mesto.
To nije moglo biti iz početka, nego da se opet dangubi. SOFIJA: Za boga, kad ne kažeš upravo kako ti je volja; nego čas ovako, čas onako. MAKSIM: Sad sam ja kriv što ti ne valjaš. Šta ste dirali u ono bure?
SOFIJA: Ne možemo sediti u svinjcu. MAKSIM: Znam, znam; samo s lica neka je čisto, a inače, kako je bog dao. Tamo merdevine leže, oće čovek vrat preko nji da slomije, ali je preče sobu prati, nego koješta spremati.
SOFIJA: A šta ćete? Ja gledam, što je pravo, da mu ugodim, ali on se srdi, te srdi. Već ne znam, kako ću. JEVREM: He, he! Jošt je stari Maksa.
SOFIJA: Šta znam; da je vaše naravi, volila bi. JEVREM: E, sa mnom se moglo komandirati, kako si htela. Zato sam docnije i mogo avansirati. No pod priklad, evo komandanta! 4.
MAKSIM: Ti se u moje poslove ne mešaj. JEVREM: Komandant mora imati propise kako će komandirati, inače je demoralizacija gotova. MAKSIM: Idi u tvoju regimentu, pa komandiraj kako znaš.
MAKSIM: Idi u tvoju regimentu, pa komandiraj kako znaš. Ovde sam ja gospodar. JEVREM: Varaš se. U kućevnoj regimenti žena je polkovnik.
SOFIJA: Od kućnoga pustaije ne možeš sačuvati. Sam si pripovedao, kako si našao puno cevi u buretu. Sada toga nema. MAKSIM: Ta bogme; sad stoji čaša u podrumu.
SOFIJA (sleže ramenima). MAKSIM: Dakako! Kuvaj mu samo lepo, da te posle pripoveda, kako si dobra gospođa. SOFIJA: Ostavi se boga ti; ta i kod moga se oca tako radilo, pak je bilo dobro.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Ja znam da sam i s pređašnjim izdanijama slab kredit kod ženskoga pola zadobio; imao sam sreću sopstvenim ušima slušati kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas
PERSIDA: Molim, šta vam se priključilo, te ste tako ljutiti? SULTANA: Gledaj ti špiona, kako bi tela da se i u tajne moje pleće!
PERSIDA (pođe). SULTANA: Ali dokle ćeš me jesti, zaboga i pobogu! Zar ne vidiš kakva ti je soba? Kako ti je nameštena postelja? Kako ti stoji ogledalo, a? A znaš da se dereš za plaću. PERSIDA (priđe krevetu da namešta).
SULTANA: Ali dokle ćeš me jesti, zaboga i pobogu! Zar ne vidiš kakva ti je soba? Kako ti je nameštena postelja? Kako ti stoji ogledalo, a? A znaš da se dereš za plaću. PERSIDA (priđe krevetu da namešta).
Taki da mi drugu devojku nađeš, a ovu marš iz kuće! TRIFIĆ: Kako je tvoja volja. SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja! Misliš ja ne vidim kako ti reči idu.
Taki da mi drugu devojku nađeš, a ovu marš iz kuće! TRIFIĆ: Kako je tvoja volja. SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja! Misliš ja ne vidim kako ti reči idu. TRIFIĆ: Ti svašta naopako tolkuješ.
TRIFIĆ: Kako je tvoja volja. SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja! Misliš ja ne vidim kako ti reči idu. TRIFIĆ: Ti svašta naopako tolkuješ. SULTANA: Naopako? Lepo!
TRIFIĆ: Kako je tvoja volja. SULTANA (krivi se): Kako je tvoja volja, kako je tvoja volja! Misliš ja ne vidim kako ti reči idu. TRIFIĆ: Ti svašta naopako tolkuješ. SULTANA: Naopako? Lepo! Tako čovek ni sluškinji ne govori. Naopako?
Oćeš da izgledam u njoj kao dodole. TRIFIĆ: Pa dobro, nemoj je obući. SULTANA: Vidiš krasnog muža, kako bi on teo da nikad novu aljinu ne obučem. Baš ću da je tebi usprkos obučem! TRIFIĆ: Dobro, obuci je.
TRIFIĆ: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš? SULTANA: Bog ti dobro dao, Sreto, šta mi ti dobro nosiš! Kako se slatko s njime razgovara, radije nego sa svojom ženom! Ajde, poljubite se jedanput.
Gospodine, ja vam želim svako dobro, ali ja sam bio dvaput cehmajstor. Da je to moja Pela, vidila bi kako se cehmajstor dočekuje. Bogami, to je mlogo, ovde treba da je čovek kao kamen. O, sačuvaj me, bože, zle žene! (Otide.
PELA: Ja se radujem, milostiva gospođo, da sam srećna na vas nalkkovati. SULTANA: Vidiš ti parasnice kako se ona raduje! Samo se gdigod pofali zato, pak ću ti ja pokazati kakva je razlika između nas...
Lalić, Ivan V. - PISMO
Plava optika nedremanog oka Snimiće tako i kako se menja Oblik mog srca, damar krvotoka u svakom času tvoga nerođenja Što ponavlja se ušestostručeno: Krik pod visokim
S prostorom ludi oprezno se druže, A okean im stoji iznad glave; Gleda ih kako biciklima kruže Po utočištu, gleda ih ko mrave; u ravni okeana trasa ptice, Vršak topole, krilo vetrenjače, I značenja
Kad kucneš, glasi se praznina, Onako kako oblik kaže, Najčešće muklo. A duh vina S duhom se ulja teško slaže. Rub police je rub rizika: Jer pad bi značio
VII 1989) TRI SNIMKA KLIPERA CUTTY SARK 1 Uz jedra puna vetra, dobar smer, U sat će mnogo čvorova da stane; Vidim kako pramcem ore okeane Se navіre glіѕѕant ѕur leѕ gouffreѕ amerѕ.
(12. VII 1989) STRAMBOTTІ 1 Kad noću dišeš, ja u polutami Osećam kako tišina svetluca, Dok slušam kako pored uzglavlja mi Na slepom oku tvoje bilo kuca; I tek u zoru kapke takne san mi, Kad
(12. VII 1989) STRAMBOTTІ 1 Kad noću dišeš, ja u polutami Osećam kako tišina svetluca, Dok slušam kako pored uzglavlja mi Na slepom oku tvoje bilo kuca; I tek u zoru kapke takne san mi, Kad tvoj se tanji od blizine
U jednačini sveta mi smo binom: To nije reko Petrarka Lauri, No matrica je ista. Isti pokret. Govor duše s dušom, kako reče Sokrat. 9 Mi smo dve žiže u jednoj elipsi Što nepoznatom telu je putanja; Je li to zvezda?
to hodočašće sebi, Povezujući fontane u paukovu mrežu Kružne noćne šetnje; grgoljila je svetlost Među kapljicama, o tome kako zakon Prostoga pada ne protivureči lepoti Pokušaja da mlaz iz školjke dodirne zvezdu, Utisnutu u nebo kao slovo u slog.
Opelo neko šapćem u podne puno srme Istopljene nad vodom. Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik, San umoran hvata, leži brat do brata, Leže zlatne senke, znakovi udesni jednog davnog, nikad dopevanog
Zar ne osećate kako more mili Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli? Dok u podnevnoj sumaglici čili Trajekt što bez žurbe prema kopnu hrli.
I proći će mnoga stoleća, ko pena, Kako reče pesnik u samrtnom znoju, U vrućici rujnoj; al velika smena, Koju sanjao je, još gine u stroju.
Znam da te dodir moj vređa, Uvek ti napipam ranu — A tražim u okeanu Kap znoja sa tvojih veđa. Kako da ležaj ti prostrem Pa da odboluješ malo? Hoćeš li lišće il kostret, Do čega li ti je stalo?
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
da se vratiš do devetke, a ako se ne vratiš — da ćeš naći kuću zaključatu pa spavaj gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš!
pa spavaj gde oćeš, jer ovde će biti onako kako ja kažem, dok si pod mojim krovom, a kad budeš imala svoju kuću, radi kako znaš!
Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme! Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se? Bože, kad pre izraste!
Kolko do juče igrala se ispod stola, ma sećaš li se? Bože, kad pre izraste! Vidi je, vidi samo kako gazi... Isti bakutin hod! Ili je u Struku više na teta Nenu? Rastu deca zbog vitamina...
opažanja Galileo Galilej i osmeh Omara Šarifa i Veliki Medved ruski klasnici sa bradama i lukavo zaobiđeno začeće i kako se oplođava tučak i materica i semenovodni kanali pred kojim se mlada profesorka zbunila i zacrvenela, pa zamucala, a
“ i ostavljala ti malo testa da sama mesiš kolače, da ne govorimo o tome kako si bila najlepše dete u gradu i u francuskom zabavištu, gde sve vaspitačice kotrljaju slovo r i afektiraju na mrtvo
si radila sletske vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i matori,
vežbe, a ona seljančura iz komšiluka opet kazala da te nije ni videla (nije mogla od pakosti), jer kako da te ne vidi, kako samo ona, kad su te svi lepo videli četiri i po puta: i tetka Gina, i teča Dača, i keva, i matori, i još mesar kazao
sa zlatnim pramenjem iza uva, vlasnica dve leve noge sa štiklama koje kriviš prema unutra i još ti nije sasvim jasno kako će se noćas u svojim dosadnim krevetima prevrtati i okretati s jedne na drugu stranu najpametniji, najhrabriji,
s jedne na drugu stranu najpametniji, najhrabriji, najlukaviji i najmoćniji ljudi u gradu koji su te videli u prolazu kako ližeš sladoled od vanile, čokolade i citrona, mešano; oni što su stajali tik uz tebe u trolejbusu koji je bio
se nekako videlo da su još klinke: mislim, videlo se to po načinu na koji su zirkale unaokolo i krile smešak u prste, kako su isprobavale perikla sa loknama boje zlata u robnoj kući ogledajući se malčice iskosa i vrlo koketno — bile su to
Leti se nepozvana pojavljivala na Savi; jednostavno, zatekao bih je na svom čamcu kako me čeka sa nogama u vodi i ljubazno se smeši.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Slepi Filip, u neonu, izoštruje kost čeonu. Tek da mu je preko strune da razvuče kako ume, počele bi šume srpske od čudesa da se krste.
škrinjice (u vrijeme razbroja među budnim stvarima): Jednog davnog ljetnika vidjele smo poharu, neke grube momčine kako kradu dukate; vidjele smo grešnika u svijetloj košulji gdje nabraja zločine pri svijeći drhtavoj.
i škripljivo, kao zub da skrunjuje: Gušoboljo sestrice, ispljuvaljku ispljuni, te razvuci povjesmo, pa da, sejo, gledamo kako prašte svjetlice oko vrućeg šporeta, gdje djevojče bolesno buncalicu mrmolji: Smuk mi pije očice, siđi, sveče, s
Ja gledam u svet očima bila: i vidim senku - I vidim krila, i slušam kako kroz mračna tkiva žubore ure i tuku bila.
Kratku, i krepku, molitvu satkaj. Čuvaran budi, bića mi trako. Ne znaj za reči nikud ni kako. Drugo pevanje Prvenac sinak, svetlica, iskra Božijeg daha, divi se Rebru, ženskom stvorenju: Koščica, slika,
Podmukla gozbo zlatnih tanjira, s vranom u graku, s perjem od žuna, ne jedeš vola - ždereš Pastira! Kako se ptiće, kako se množe stooke cvasti napast-narkoze! Nedelo blaga, biljko tišine, jesi li živa?
Podmukla gozbo zlatnih tanjira, s vranom u graku, s perjem od žuna, ne jedeš vola - ždereš Pastira! Kako se ptiće, kako se množe stooke cvasti napast-narkoze! Nedelo blaga, biljko tišine, jesi li živa?
Šesto pevanje Čudnog li časa: trese me trema, strane od sveta okreću rulet menjaju mesta. Problem, dilema: Kako da dane skupim u buket izvorno rosan? (Šta li se ljulja? Možda još traje spiranje mulja?) Ne vidim s trona Drvo života.
Ovako šta će jadnik siromašak: da sluša oblak kako komi grašak? a ipak „ima neka vasiona“. SONETNI KVINTET ŽUTIH DUNjA І Hej, sever rudi!
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
(Ulica.) ALEKSA, malo zatim MITA ALEKSA (drži jedno pismo u ruci): Dobro, dobro! Neka ide, kako joj je volja, napred ili natraške, nije mi stalo. Ja sam jedanput čuo da devojka nije čovek, i to mi je dosta.
No gle, ja zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad životario. MITA: Kako? Po našem običaju: ako se ko ženi, ja provodadžija; ako je daća, ja držim slovo
No gle, ja zabrbljao, a ne pitam te kako si dosad životario. MITA: Kako? Po našem običaju: ako se ko ženi, ja provodadžija; ako je daća, ja držim slovo počivšem; ako je slava, ja veselim
ALEKSA: Vidiš da si prost. Treba znati šta je krivo, pa se za pravdu ne brini. Onaj je bio kod sudije i tuži se kako ga je predusreo; ja mu kažem da mu je krivo učinio; drugi pokazuje presudu, ja kažem da je stvar krivo presuđena; onaj
ja mu kažem da mu je krivo učinio; drugi pokazuje presudu, ja kažem da je stvar krivo presuđena; onaj pripoveda kako mu nisu dozvolili pismeno braniti se, ja primječavam da mu je krivo učinjeno.
ALEKSA: Zar bi ti sumnjati mogo? MITA: Prijateljstvo se u nuždi pokazuje. Čuj, Aleksa, moju nevolju: od jutros kako mi je trbu počeo muziku pravi ti, pa jednako traje; a ti znaš da ja na muziku gore mrzim nego na čumu.
Ta šat se naranimo našim laganjem. MITA: A kako ćemo ući kad smo nepoznati? ALEKSA: Opet si zaboravio: alat čini zanat. Ja ću biti baron Golić; ti si moj bedinter.
Ja ću biti baron Golić; ti si moj bedinter. Kakav je gazda, onako ćemo se i vladati. Ako bude devojka u kući, znaš kako treba. Ajde, stavi se u pozituru, pak da im javiš vizitu od barona Golića. MITA: Ali zašto baš Golić?
MARKO: Moja ćerko, zato sam te i poslao u Beč da ti naučiš, kad ja nisam mogo. JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim
JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim ljubeznim švermovala! MARKO: A šta je to švermovala?
JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim ljubeznim švermovala! MARKO: A šta je to švermovala?
Kad bi samo njega čitali, slatki tatice, kosa bi vam rasla: kako je Karl Mor Amaliju ubio — to je bilo srce! Pak je baš svojim degnom ubio.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
A svaka bajka, ma kako čudna, nije ni prazna ni uzaludna. Istina u njoj pupoljak vije, pod plaštom tajne brižno se krije, prosine samo
Oj, ko-ko-ko, ej, kako to! Meni će biti prepuna voljka, starog će lisca stegnuti boljka, daće mu Mačak batina sto.
Meni će biti prepuna voljka, starog će lisca stegnuti boljka, daće mu Mačak batina sto. Oj, ko-ko-ko, ej, kako to!
„Kuda li noge njegove jezde! Visine voli, nebo i zvijezde, kako ga nije u noći strah? Moram ga tući, tu druge nije!“ - i baka uze sandale sive, brezovim prutom po njima bije.
Sloboda cvjeta, široka, prava, zatvora nije i nema brava u zemlji Vrapca Crvenog. II A sada priča počinje duga kako su pošla četiri druga da traže Vrapca i njegov dom: magarac Sivko i mačak Marko, psetište Žuća i dječak Žarko
Tamo i oblak ide planinom ogrnut, kaže, teškom slaninom. A Žuća, opet, saznao davno kako je tamo zabranjen post, povazdan, kaže, jede se slavno, i u snu glođeš praseću kost.
Svladali tako nevolju mnogu uz pomoć glave i brzih nogu. Putuje priča i svakom kaže kako se vole neizmjerno i kako Vrapca Crvenog traže mališan Žarko i pseto vjerno.
Svladali tako nevolju mnogu uz pomoć glave i brzih nogu. Putuje priča i svakom kaže kako se vole neizmjerno i kako Vrapca Crvenog traže mališan Žarko i pseto vjerno.
I kako brašno zemlje se tiče, iz njega bilje čarobno niče. Cvjetaju lale i ruža rujna, diže se hrašće il bukva neka, za Ćoso
“ A čiča Triša, nagnut nad virom, bezbrižno hrče ko u svom domu a sanja sanak, čudan i smeo: kako uz Japru jaše na somu. Mamuza ribu i lulu čačka. „Požuri, some, čeka te mačka!
“ Pred mlinom stoji dedica Triša: „Ostadoh opet sȃm. Saveza jaka u dva ludaka! Kako ih nije sram?! Kad kiša dođe sledeći put, opet će oba pod čičin skut.“ . . . . . . . . . . . . . . .
“ „O zdravo, mirno, delije s mlina! — ždral se pokrenu sivi — Melje li žrvanj, šta radi Triša, kako se kod vas živi? Je li vam dobro kod vašeg dede, da li vam srce kudelju prede?“ „Šta da ti pričam!
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete sa njom poći. Samo ne znam kako ćete se vratiti. Bićete primorani da noćite. — To sam i mislio. Možda ću tamo naći za večeru i spavanje.
Samo svrate u naše selo. Imaju motor i tada dolaze sa gostima. — Kako se zovete? — Ivona. — To nije domaće ime. — Nije. Moj otac je služio u marini i putovao mnogo.
— Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje? — O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla. Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone. Da nije markize i njenog sina mi bismo često pomrli od gladi.
Susrećemo prvo jednu, zatim drugu barku sa ribarima koji bacaju mreže. — Dobro veče. — Dobro veče. — Kako je? — Ide, ide! Pristajemo uz sasvim kratak molo na koljima. Čovek će ostati u čamcu da istovaruje; žena me vodi.
Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju. — Ovo je moja mala, — kaže žena za devojčicu koja joj se baca u suknje. — Kako se zoveš? — Huana. — Da li si valjana, Huana? — Kako se kaže? — Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže?
— Kako se zoveš? — Huana. — Da li si valjana, Huana? — Kako se kaže? — Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže? — Hvala, gospodine.
— Kako se zoveš? — Huana. — Da li si valjana, Huana? — Kako se kaže? — Da, gospodine. — Čekaj, Huana. — Kako se kaže? — Hvala, gospodine. — Gospođo Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama.
— Samo će da prenoći ovde. Zanima se za ribe. Možda je došao zbog bacanja novih mladica u jezero. — Kako ste ga doveli? — Mislim da ga moj muž već davno poznaje: valjda iz Toleda. — Hoćete li da vidite sobu, gospodine?
Šta da vam spremimo za večeru? — Ono što obično spremate za sebe. Ako je mogućno, ribu. Voleo bih da je zgotovljena kako je ribari obično spravljaju na ostrvu. Za drugo mi je svejedno. — Izvrsno, gospodine.
— Sreća je za selo da je jedan napušteni manastir pretvoren u zamak. Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova. — Kako ne! Stara gospođa markiza zna svakome ime i brine se za svakoga. Koliko je devojaka udomila!
— Nema. — Jezero nije vezano podzemno sa morem? — Nikad to nismo čuli. — Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi
Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo. — Kako se zove knjiga? — Život od Benvenuta Čelinia. Opisan je ceo život Italije u XVI veku.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Kuda misliš sada? — U igri, u polju provela sam leto, Pa veselo sada u školu me eto. Ah, kako je lepo, kad bi mog'o znati, Ravnim poljem ići, šarno cveće brati!
Al' kuda? i kamo? Nit' razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi Spokojstva slatkog ne poznaju moć.
Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj, Slušajuć' kako dotiču se grane, I tiho šire tajni šapat svoj U OSAMI Kad odjekne slavuj-pesma u daljini, I zasija bledi mesec na
I pod hladnim daždem, oborene glave, Bono tiče sneva svoje mile seje: Kako zrakom leću daleko, daleko, Kuda toplo sunce cele zime greje...
Pitome i blage ćudi, Priprema ona sad spokojne večeri i dane, I žetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno Puckara crvenkast plam.
I strasno šaptanje tada Kroz mirni prošušti dom — al' i to gubi se brzo, I san lagano pada... U POZNU JESEN Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše, I guste slojeve magle u vlažni valja dô...
Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Mnogo bih mogao videti ovde da mi u zavičaju oči ne iskopaše. Moram se vratiti po vid svoj. Ali kako da zavičaj nađem slep?
Ako me glasnici na konja stave i skoroteče povedu ko zna u kojoj će me zemlji na presto popeti. Kako da vladam u carstvu nevidljivom?
I ovde tek, na planini s našim imenom, zažalih za lukom zlatoslemenog grada; jutrom ga sad u izmaglici nazirem kako sjajem daleka kopna spaja i znam, stareći, dok sedim u kožuhu da u taj davni čas kad usamljen i sirot prestonicom
da je mnogo pohote u kricima našim i u perju čije su boje gušće od bića zbijenih na dnu jaja, sa zavišću se priča kako duboko u ložnice zalazimo, no gledajte: mi samo pratimo gospe u zlatnim odorama kad s večeri siđu međ zelene
Na bedeme su svi otišli da vide kako rastu opsadne kule i nebeski ratnici odlaze jedan po jedan bacajući oružje u pepeljaste oblake.
VERENIK Gledao sam te jutrom kako odevena u belo po kamenju silaziš. Hteo sam da vek provedem kraj mladog kestena snove o tebi pričajući.
I lepo vide kako Balkan spava s punim trbuhom, noktiju dugih i sve ga nešto svrbi, u kosi mu šumski požari i ugari, azijski konji
batrga čovečija ribica, dodiruju iznutra slepoočne žile vrele kao konjske sapi i čuju desno šta kuju Bugari i levo kako se svađaju Srbi, a oni, Grci, krotki i ćirilski, zagrljene dve prevratne zvezde, nose u naručju darove slova, tamno
Odzivlju se vile u lesu, kažu Az, i glagole broje, svetlosni meandri idu preko granja i prate arhisatrape znanja kako seju znake za sanjiva plemena i nebom otvaraju izvore mleka. Šta li će Balkan da uzdari ratove il fresku?
Jedno popodne videsmo svog boga kako silazi da se kupa s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom
A meni samo ružni snovi: kako im ptice rastežu žile, a oni živi i crveni, do pojasa iz reke vire kao žapci, nad njima crnobrad neko s violinom u
stuknu, neće da se venčaju s nama, sine, ne gini, prošlo je vreme junaštvu, počinju pozni časi, pogledaj mesec kako mrkne! Ovcama nema čobana! Beščinija! Prisnosušni, hvaljenije tvoje neka zacari, preuzmi sveljudski sabor!
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
AGATON: I kakvo je to poštenje bilo! TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo! PROKA: More, kako zajeo i oteo; davao je. VIDA: Davao je, bome, i kapom i šakom.
Tako su pisale opozicione novine, a ne možeš ti tražiti od opozicionih novina da pišu kako sam ostavio mirišljavi trag za sobom.
Ne mislim ja da bi ti prokockao ni jednu paru iz pokojnikove imovine. Ne bi, ali, znaš kako je: primiš kiriju, metneš u džep, sedneš s društvom, podele ti karte i tebi padne kec.
TRIFUN: A, to nikad! AGATON: Ama, ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje volje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je propustiti priliku.
Ne možeš, dabome! E, onda, kad i tebe izbrišemo, 'ajde, reci, ko nam ostaje? MIĆA: Kako ko, a ja? Kao da ja ne postojim? AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu.
Kao da ja ne postojim? AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu. MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj...
AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu. MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite? AGATON: Onako, znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj...
Drugo je škola, a drugo imanje. U školi možeš naučiti kako se pravi hemija, ali ne možeš naučiti kako se naplaćuje kirija kad kirajdžija, na primer, prekonoć pobegne i iznese
Drugo je škola, a drugo imanje. U školi možeš naučiti kako se pravi hemija, ali ne možeš naučiti kako se naplaćuje kirija kad kirajdžija, na primer, prekonoć pobegne i iznese stvari.
MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta! SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj-Agatone, ako znaš, kako mu onako dođe ova devojka? AGATON: Šta znam ja?
SARKA: Pa ako ćemo istinu da govorimo, pokojnik je voleo onako... kako da kažem, de... pomozite mi. TRIFUN: Voleo je da vrde. SARKA: Eh, eto to sam htela da kažem.
SARKA: Znaš kako je, prija-Simka, na staro drvo se kalemi mlad pelcer. SIMKA: Pa onda šta znaš: može ova devojka imati kakvu stariju
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Majka se zaplakala. Otac je ćutao. Ali sam osećao kako savlađuje svoj bol. Krijući pogled od mene, dobovao je nervozno prstima po stolu. Najzad progovori: — Šta ćeš...
nije on sam. Ceo narod ide... Ne vredi plakati, opet će doći. Da bih ih utešio, pričao sam kako rat ne može dugo trajati pri ovako usavršenoj tehnici. Ali moja majka kao da to nije ni slušala.
Moja mlađa sestra kao da nije shvatala o čemu je reč. Nju je više zanimalo kako će mi uniforma stajati. Pričala mi je da je danas videla neke moje drugove i da lepo izgledaju.
— Sine, zar ideš? — Mati mi pade oko vrata. Osećao sam kako drhti i sve me jače steže. Zaplaka se i sestra, valjda što je videla od majke.
Stroga vika na vojnika! — čuli su se glasovi. — A što si ti zapeo prvoga dana, kad ti je blizu? — Znaš kako je... rat je, možda mi komanda krene, pa ne volim da imam posla sa ratni paragrafi — objašnjavao je neko pored mene.
Zakoračih. Ugledah jednoga narednika kako postrojava vojnike. Malo dalje jedna grupa nosila je slamu... Jedan je trčao nekuda.
— i produži. Uputih se u pravcu onih šatora i ugledah kako ispod jednog drveta sede za stolom neki oficiri, okruženi rezervistima. Priđoh i ja.
Onda mi priča kako je određen da sa vojnicima donese slamu za prostirku i da se ja ne brinem, on će urediti naš šator.
On vrši molitvu. A ti posle radi šta ti se naredi. Pošto je Trailo uprostio stvar, to se zavučem u šator da vidim kako izgleda. Za mnom uđe i on. Preko debeloga sloja slame prebačeno ćebe, te se ja sav uvalih.
— Digao sam jednu balu više, pa sam svima napunio šatore — hvalio se Trailo. — Kako si smeo i mogao? — Eh... Je li tebi ovo prvi rat?... Naučićeš se, de!...
U ratu što ko uvati! — tako mi je davao prve lekcije podnarednik rezer-vista, Trailo Živulović. Slušam i mislim kako moje školsko iskustvo nema mnogo važnosti u ovoj novoj sredini.
— Trubač, sviraj zbor! — reče odsečno Trailo umesto mene. — Ama je li, bogati, kako će oni da nađu stvari, kad ne znaju?... — E, će nađu, de!...
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u stranu i, ni sam ne zna kako, priđe lepoj mladoj devojci, skide šešir i ne gledeći je promrmlja vrlo brzo: — Gojko Savić, učitelj. — A...
viknu neko iza njihovih leđa. Učitelj se okrete i preletevši okom sva lica klimnu glavom i promrmlja: — Kako ste?... — E, pa dobro nam doš’žo, gospodine, reče jedan krupan dežmekast seljak, prilazeći učitelju i pružajući mu ruku.
Opet se produži razgovor. Učitelj opazi da mu drugarica neprestano ćuti, pa stade misliti kako bi joj progovorio koju reč. Prvo se usudi da je pogleda, jer malo pre to nije smeo učiniti.
Grehota je da ona globi naše selo, kad mi i ’nako nismo tražili dva učitelja. Kako nam je dosad mogao jedan otaljavati !...
— Sirotinja smo, gospodine... Nema se otkud. Dacije su velike, podaviše nas, produži jedan odbornik. Čudim se kako ćemo i toliko spečaliti.
Nego ti njima prvi pokaži zube. Je s’ vid’o našu učiteljku kako je žustra!... Tako je to, bratiću moj !... Zube ti lolama! A gle, nemaš dušeka! Ništa, naći će čiča Stojan senca...
Ništa, naći će čiča Stojan senca... miriše kâ duša, da zaspiš k’o janje. Jes’, bratiću!... II »A kako sam ga ja zamišljala !« govoraše učiteljica u sebi, vraćajući se svome stanu.
Razočarana je u svima svojim pretpostavkama i nadama, koje je snovala još u školskoj klupi. Bože moj, kako se je to sve sjajno zamišljalo!... Znate već šta može misliti zdravo i veselo šesnaestogodišnje devojče.
A ono, gle: umalo je ne odjuriše. »Nismo te, vele, ni zvali«... »Pa on bar da je drukčiji!«... da je onakav, kako je ona zamišljala svoga neženjena kolegu, ne bi joj teško padale ostale nezgode.
Tolike učiteljice udate, upravo sve u celom srezu, sve su za učiteljima. Pa kako lepo žive! I ona je, eto, mislila da će i nju ta sudbina stići odmah prve godine, ali vidi se nije suđeno.
A Gojko posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa
A Gojko posmatraše kako se čiča Stojan previja oko njegove postelje, kako je lepo razredio meko mirišljavo seno, prostro preko njega ponjavu, pa sad tapka rukama ozgo i gleda neće li se naći
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
“ — “Kako što je, plahi zmaje? Danas mi je Spasov danak: Sve đevojke ružu beru, Ružu beru, v’jence viju, A ja jadna luda,
Al’ jošt plače đevojčica, Ljuto plače, ne prestaje; Ćešio je plahi Zmaje: “Što m’ je tebe, đevojčice?“ — “Kako što je, plahi zmaje?
“ Suze roni djevojčica: “Kako ću t’ ga ubjeliti? Raki-sapun poskupio, Bistra voda presanula, Jarko sunce pomrčalo.“ DODOLSKE PESME 44.
brata na sunašce zvala: “Ajde, brate, na sunašce jarko, Da se jarka sunca nagrejemo I lepote krasne nagledamo, Kako jezde kićeni svatovi! Blago dvoru, u koji će doći! Čij li će i dvori dočekati? Čija l’ majka darom darivati?
“ — “Ja te gledam, suđen gospodaru, Kakav ćeš mi sada nauk dati, Kako ću ti majci ugoveti.“ — “Lako ćeš mi majci ugoveti: Docne legni, a rano ustani; Dvor pometi, i vode donesi, I
Kad ja dođoh u ’ve dvore, Ali nije, kako fale: Dvori mirom sagrađeni; Što u njima zlatni stoli I u njima paunovi, To su svekar i svekrva; Što po dvoru
“ A Jovo njojzi govori: “Kako, kome te ostavljam? Eto ti svekra svekrvom, Eto ti osam đevera, Eto ti osam jetrva, Eto ti jedna za’vica.
Nove dvore samotvore, samo jadna! Pa sam jutros doranila, išla u jad! Da te, dome, s jadom pitam, dugo jadna! Kako ti je u tamnilu, tamnoj mene! U tamnilu bez viđela, viđ’ me jadi! Bez čestoga ponuđaja, dome slavo!
Bez čestoga ponuđaja, dome slavo! Bez promjene čiste tvoje, mnogo jadna! Kuda li ću sad bez tebe? srećo dome? Kako ću ti u dom stajat, s jadom stala! Ludu đecu podizati, prekukala! Trajat mladost u neradost, znaš ti, dome!
Često plaču, sporo rastu, čest moj jade! 96. Moj Jovane, orlomane, A kamo te, ne bilo te! Šta učini i uradi, Kako će ti kuća tvoja I žalosna braća tvoja? Što salomi braći krila I cijelu bratstvu tvome?
Danicu zvijezdu: “Oj Danice, draga seko moja, Da gledamo bega Jovan-bega, Ima li što ljepše pogledati, K’o djevojke kako žetvu žanju, Za njim’ vežu momci neženjeni, Za njim’ šeće beže Jovan-beže, Te pogleda mobu nakićenu, Mobu gleda, a
Plavi zumbul ode na Doljane, Osta kada u bostanu sama. Poručuje zumbul sa Doljana: “Dušo moja, u bostanu kado, Kako ti je u bostanu samoj?
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
VASILIJE: Vasilije, gospodine podnaredniče! Vasilije Šòpalović! Milun: Kako Vasilije, kad te on zove Stefan? VASILIJE: Niste vi to razumeli! MILUN: Dosti sam ja razumio! Nemate isprave!
DARA: Kao kad? TOMANIJA: Kao sad, kad si vikala na glumce! DARA: Kako i da ne vičem! Danas priređivati pozorišne predstave — to je ravno otvorenoj saradnji s okupatorom!
MAJCEN: Jeste vi možda bračni parovi? FILIP: Njih troje jesu, ja sam slobodan čovek! MAJCEN: Kako to misliš: njih troje? JELISAVETA: Što njegova glupost može da me odvede do očajanja, to je...
VASILIJE: I probudićeš se ti jednom, ali to neće da izgleda onako kako to ti sanjaš i zamišljaš! Stvarnost nije pozorište, nisu oblaci!
MAJCEN (pošto je pogledao mač): S kakvim ja budalama radim! JELISAVETA: Ja vam se divim kako izdržavate! SOFIJA: Ako hapsite ljude zbog drvenih mačeva, na kojima jedino može da se isprži jaje ili skuva čaj —
(Sedne na Majcenov sto i zapali cigaretu) MAJCEN: A, drugo, ja vas neću pitati kako ste se u drugim krajevima Srbije dovijali bez dozvole — to je problem tamošnjih vlasti, a ne moj!
VASILIJE: Ko su ti ljudi koji su obešeni? DROBAC: Banda. VASILIJE: Zar ste morali onako da ih vešate? DROBAC: Kako onako? VASILIJE: Onako gole, bez opanaka i čakšira? DROBAC: Da sam se ja pito, ja bi im poskido i gaće!
Razumiješ? VASILIJE: Razumem. DROBAC: Lažeš, ne razumiješ! (Gini) Neće on znati kako je meni ime! GINA: Drobac! DROBAC: Tačno. Drobac. A ni ovo što ga pitam neće znati!
Nije se moglo trenuti posle ručka od gakanja! A sada nigde perceta, ni za pahuljicu! (Jelisaveti) Jeste li videli kako je reka blizu?
SOFIJA: Sve donde sam plivala! BLAGOJE: Znači da imate veliku kondiciju! GINA: Kako i nemala! SOFIJA: Vama je ovde zaista divno, kuća kraj reke! GINA: Zato se mi retko i kupamo, što smo kraj reke!
GINA: Pokrivo si se, sa mazgom, jednim pokrovcem! SOFIJA: Da samo znate kako je voda divna! Nisam izdržala da ne pokvasim kosu! A trebaće mi dva sata da je osušim!
Gleda preko reke.) SOFIJA: Jelisaveta! JELISAVETA (iz kuće): Šta je? SOFIJA: Nisi mi kazala kako je divan pogled odavde! JELISAVETA (izlazi na verandu): Kad da ti kažem? Morala sam sama da raspakujem kofere!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Haj, pogledaj, i sad, školja kad se zažare i tresnu o nas grmljavine tvojih talasa. Čuj, kako se ori pesma naša tvrda glasa, neklekla nikad, nesretna, al bijesno vesela, sa krvave obale jednoga naroda cijela.
Za vas je u grehu mir. Biti nesretan malo više ili manje sve je jedno. Kriti u srcu za sve gnušanje o kako je bedno. Vi niste krivi znamo za ono što će biti, nesreća je baš čast.
U prozoru se sjaše kao zapeti luk, kao Mesecu vodi, mlad i žut, Rialto. Mirisaše bolan svoje bele ruže i gledaše kako galebovi kruže, tužni i beli, ko misli na Lovćen, i smrt.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što pokraj jecahu kao moja duša.
O ničeg nek te nije žao. Zato sam ti tu misao dao tužnoj goloj i beloj, neveseloj. Gledaj u jesen mirno, kako se gubi dan i ljubi. Blago kao jedno zvono da zazvoni u daljini mišlju tom sam te dodirno.
Zaogrnut modrim olujnim vidikom umirao bi mirno posle slasti. Mutnim bi okom gledao po nebu, kako tama i užas rastu. A iz žila plavih, nabreklih od hoda kapala bi krv i voda, na klečeći ženski stas.
Glava ti je bleda i čista, niko ne zna kako tužno beše, kad si mi došla, bleda a strasna, vita kao dete, i prečista.
I kad tada ostanete nasamo imaće tvoj mužić grdnih muka. DOSADA O, kako ti je ime gadno, al divna sudba, drago moje jadno. Plači samo od tuge i milja i ostani uvek draga nerodilja.
Ja stojim raspet sam na zidu, a Mesec mi blago probada rebra. SMIRAJ Setim se, kako su, u ljubavi, dragi, prvi dani. Kad su ruke tople, kad se oči slede, preletajući one kutove blede, oko usana...
Mrtva si mi gola. Koža me tvoja puna tankih žila seti kako sred razvalina poprskanih muškom krvlju već hiljade godina zmije puze na žene mramorne.
Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli, po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini.
Ah, nije taj strah samo naš uzdah, kad vidimo šumu, kako lako cveta. Nego je to plah, isprekidan dah, kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta. U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Oseti da mu je na duši lako i dobro, krv mu se umiri i on, kako mu se činilo, postade sasvim drugi čovek. Jednoga jutra, rano u zoru, kad se gora budila i ptice počele pevati,
Jedan čovek imao je njivu koju je nemarno i rđavo radio. Zemlju je obuzela zubača i korov. A kako je on radio? On je mislio da je dosta da se čovek samo ljuti na zubaču i korov, a ništa nije radio da ih utamani.
I mnogi, koji su patili od istih ili sličnih neduga, dolazili su k njemu da ih nauči kako da i oni postanu onakvi kakav je postao on.
On beše moćan i silan, pa se najposle toliko osilio i poneo da je počeo i samom Bogu da prkosi kako je on, po sili svojoj, ravan Njemu, Bogu Svemogućem. Ljudi, podanici njegovi, mnogo su se bojali svoga cara.
Mušica, onako kako je mala, uluči trenutak pa mu uleti u nos. Car skoči pa stade da kija, ali mušica ne iziđe iz nosa.
— mišljaše pekar. — Kažu da i čudesa čini, ali ja u to ne verujem... — I taman je to pomislio, a on oseti kako ga po celom telu prolaze mravi, kako mu se kosa na glavi diže. — Šta je to sad?
— I taman je to pomislio, a on oseti kako ga po celom telu prolaze mravi, kako mu se kosa na glavi diže. — Šta je to sad?
Zatim skoči sa stolice pa se stade okretati, zagledati se sa svih strana, i, zaprepašćen, vide kako mu od odela vise samo krpice i dronjci, a po golom telu poniklo perje pepeljastobelo, kao njegovo brašno.
Ja sam ti lepo kazala da ćeš se kajati. A pekar, kako onda, tako i sad, kad u proleće gora lista, kuka; a narod, po njegovu kukanju, računa pošto će biti žito i hleb te
! — promuca on. — Krv i suze sirotinjske, care! I starac se saže. uze jedan zlatan novac pa ga prelomi. Onda car vide kako u novcu zablista crvena, sveža krv i kanu dole na mermer. Car prebledi. — Vidiš li tu krv?
Car htede otvoriti usta da nešto rekne, ali mu se vilice stegoše a zubi cvokotahu jer se sećaše kako je došao do tolikog blaga. On nije mogao ništa da kaže. nego se samo tresao.
I, kao začuđen, što se leša gade, Mesto da Lepo svud nađu i ljube. Pružajuć ruku kraj lešine stade: „Gle!“ reče „kako ima bele zube!...“ MIRJAM Lagano prođe, sporo, vek za vekom...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
) laže sve što je pričao; ali, za divno čuDo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu. Evo kako on dalje priča.
Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega.
— Kako se zove? — upitam. — To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove. — A odakle si ti?
— Kako se zove? — upitam. — To ne znam. Vidim da ima tamo neka zemlja, al' nisam pitao kako se zove. — A odakle si ti? — pitam. — Pa, eto, tu mi je za jedno pola časa kuća. Tu sam se i rodio.
Prođem tvrđavu i uputim se ulicom što vodi u grad da se gde u hotelu odmorim od duga puta i da potom potražim rada kako bih od te zarade mogao dale produžiti put i tražiti svoju domovinu.
— Što se tuku? — pitam. — Pa naredba je takva da se svi škandali vrše tu, pred očima policije; jer, znate kako je! Gde bi šef i ostali činovnici klancali po budžacima. Ovako je lakše za nas, i preglednije.
dok on nešto postade nervozan, pa viknu: — Dobro, dobro, ostavi te svoje ludorije, nego, što je glavno, kaži ti meni kako si smeo takav ići ulicom usred bela dana?
— Što ne laješ? — viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine.
— primetim u strahu. — Ostario si, a ne znaš ni ono što znaju i mala deca po ulici... Pitam ja tebe, još jednom, kako si tako mogao proći ulicom i izazvati nerede, i to još na nenadležnom mestu? — Ja sam ispravan.
Taman ste došli kao da smo vam poručili; već više od mesec dana kako se mučimo tražeći pogodnu ličnost za tu važnu tačku. Za ostala mesta imamo, dao bog, strance.
Imamo Jevreje, Grke, Cincare (otud oni?!)... A koje ste vi narodnosti, ako smem pitati? — Pa, ja, upravo, kako da vam kažem, i sam još ne znam!...
ponizno se pokloni do zemlje, i taman da otpočne govoriti, a ja ga prekidoh rečima: — Molim vas, gospodine, recite mi kako se zove ova vaša zemlja? — Niste znali?! — uzviknu onaj, i pogleda me s još većim rešpektom i poniznošću. — Strâdija!
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
samo preko jendeka, priđi onoj granatoj dunji nasred vinograda, osetićeš njen čudnovati miris; lezi pod nju i gledaj, kako ti se nad ustima vije opušćen grozd od čardaklije... ne treba ti ni da se mučiš, samo zini...
omirišeš je pa priđeš šepteliji, zagrizeš onako na grani, pa osetiš kako ti usna za usnu prijanja a kroz grlo prolazi sama medovina. Sit si, trbuh hoće da se provali, pa opet štrpkaš.
Što će mu zelenilo!.... Lepše je i milije mu je videti sređenu letinu, što je nije ni kap kiše taknula. Kako li će lepo da urani svoje mile vočiće, svoja goveda i ovce!...
Prolama se dolina od strahovitog bukanja, od koga i tebi srce življe zakuca, pa gledaš pomamnog bika kako je kleknuo na prednje noge, zab'o rogove u burumak i, sa strašnom rikom, baca u vis busenje, koje se vraća opet na njega
A ti se dohvataš debela hlada, ispod koga još nije rosa spala, baciš se u tu svežinu, pa osećaš kako se grudi nadimlju, ne mogu dovoljno da se nadišu, a leđa se kale, kao usijan čelik, kad baciš u ledenu stud...
Sunce zašlo za breg, a hladan vetrić pirka i razgoni vreo vazduh. Osećaš kako se slatko i prijatno diše, same se ruke kreću na posao...
A ti gledaš u sjajno nebo, u onaj zanosan trepet, pa se jediniš sa tim visokim svetilima, čuješ njihov šapat, osećaš kako te mašta vuče u visinu i stvara bezbroj mladačkih snova, i ti živiš drugim, čarobnim, životom, pa ti je tako lepo,
Taman mi hoćemo na osoje, a pred nas iskrsnu konjanik. —— Dobro vi veče! —— Bog pomog'o! — Kako s', Cvejo? — Dobro, kako ti.... a, ti si to, Pajo, otkud ti ovuda?
—— Dobro vi veče! —— Bog pomog'o! — Kako s', Cvejo? — Dobro, kako ti.... a, ti si to, Pajo, otkud ti ovuda? — Ja bio do dućana, kupov'o neke sitnice, znaš, zovemo malo komišanja pa mi
— O, ča-Marko.... bolje naš'o, bolje vas naš'o, zbunih se ja. — Ja mišlja' ti nećeš doći. — Kako da ne dođem, kad sam ti sam kazao da mi se javneš. No vi, ka' da već otpočeli. Imaš li dosta komišalaca?
'Ajdemo mi u kuću, da se malo odmoriš. — Nemoj, molim te, nisam ja umoran. Kod rpe ću se najbolje odmoriti. — Kako, bolan, zar da mi ne nazoveš Boga u kući!
— Dobro vi veče, radnici! — Bog ti pomog'o! — Srećan rad! — Da Bog da, ti živ i zdrav! — Kako ste, svi tako redom, i ne vidim svakog u pomrčini. Sedajte, sedajte devojke i mlade, pa produžite.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
I ne nađe drugu da mi kažeš nego Micu Antićevu. Što mi ne kažeš za Rosu Janjićevu? Eto, baš krasna devojka, pa kako je prošla? Uze je svet u usta pa: a-u, a-u, a-u... te eno i sad sedi i broji dane.
JEVREM: Ama, nije to, nego čovek me upita: kako, kako, gazda-Jevreme? PAVKA: Pa to je To što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on tebe pita: kako, gazda-Jevreme?
JEVREM: Ama, nije to, nego čovek me upita: kako, kako, gazda-Jevreme? PAVKA: Pa to je To što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on tebe pita: kako, gazda-Jevreme?
PAVKA: Pa to je To što ti ja kažem. Čim se približe izbori, on tebe pita: kako, gazda-Jevreme? (Spazi mu novine.) Uostalom, što te i pitam, kad eto ti puni džepovi novina? JEVREM: To onako.
JEVREM: Eh, eh... Ti opet preteruješ! PAVKA: Ama, kako preterujem! Pa eto, otkud ti sad, u ovo doba kući? Gde je sebe podne! JEVREM: Došao, znaš, da pročitam novine.
Digneš ruke i od dućana i od kuće. JEVREM: E, nije nego... Bolje idi ti pa mi skuvaj kafu. Znaš kako je, slađe se čitaju novine uz kafu. PAVKA: (polazeći): Dobro, Jevreme.
JEVREM: Da razgovoriš... o izborima, je l'? IVKOVIĆ: O izborima, o kandidatu. JEVREM: Kako o kandidatu? Zar nije Petrović vaš kandidat? IVKOVIĆ: On je bio prošloga puta. Ali sad... videćemo...
JEVREM: Kažu: on je najbolji! IVKOVIĆ: Ama, ja čujem da Ilić neće ovom prilikom biti biran. JEVREM: Kako to? IVKOVIĆ: Ta već znate da je načelnik u zavadi sa Ilićem, pa...
JEVREM: Kako to? IVKOVIĆ: Ta već znate da je načelnik u zavadi sa Ilićem, pa... ko zna kako je on to gore, u Beogradu, predstavio; tek čuo sam da je načelnik jednom svom prijatelju rekao: ja izbrisah Ilića!
JEVREM: Pa jeste što kažeš, on će znati! A ti baš misliš: neće Ilić biti biran? IVKOVIĆ: Ono, znate kako je, i Ilić ima svoje ljude, pa ako udari ustranu, može svašta biti! JEVREM: A to bi vi kao voleli, da on udari ustranu?
Ne valja ti što si otišao u opoziciju, a sad se još raduješ i za Ilića. Kamo sreća, kako sedimo u istoj kući, pod istim krovom, da smo još i u istoj partiji, pa da prijateljski razgovaramo, a ovako...
Pa tako možemo da razgovaramo i o orasima i o jarećim kožama. Ali kad treba da progovorimo o politici, kako možemo prijateljski da razgovaramo kad sam ja vlada, a ti opozicija? IVKOVIĆ: Pa mi ne moramo razgovarati o politici.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
školskih zgrada i ove zgrade u kojoj on sad stoji, a u kojoj će godinama podmladak i uzdanicu narodnu učiti, ili, kako se on zgodno izrazi: u kojoj će učeći satirati dragoceno svoje i dečje zdravlje.
Tako se stvar sretno svrši, a kako je počela bila, izgledalo je poplašenim redaktorima da će biti krvi do kolena. Svrši se čašom piva i jednim paketom
i pita vas kad ćete platiti za ona pendžeta tri dinara radeniku-šusteru, a uz to vam očita jednu paprenu bukvicu: kako taj isti radenik živi od svojih ruku, a ne živi gotovanski od dvadeset šestog, kao, na primer, vi.
sve i na svašta, sada vam neće biti ništa čudno što se Sreta morao užasnuti odmah prvih dana u ovome selu kad je video kako je svet miran i zadovoljan ili, kako se on prvih dana izražavaše, ubijen u glavu i apatičan za opšte stvari.
ništa čudno što se Sreta morao užasnuti odmah prvih dana u ovome selu kad je video kako je svet miran i zadovoljan ili, kako se on prvih dana izražavaše, ubijen u glavu i apatičan za opšte stvari.
I pre toga uvek mu je čudno bilo kad je u kom selu tako video kako to svet onako po starinski dočekuje i ispraća svoga, na primer, kapetana.
je namalan onako naslonjen na svoju radeničku ruku sa pogledom punim bola u očima, a pred njim namalane neke bukagije kako omotavaju zavijutak hartije na kome piše: »Pravda i sloboda u okovima«; ako se, to jest, samo dobro sećam, pošto sam
Najpre izvodi Narodnog učitelja sveg raskupusanog od silnog čitanja i prelistavanja, a zatim knjige: Kako su nas vaspitali, Šta da se radi?
, Putovanje unakrst, Veroispovest suvremenog prirodnjaka, Šta nas košta gospodar i bog, Pripovetka kako je geja naranio dva načelnika, Pir bezdušnika, Narodna prava.
— Hehe! — smeje se glupo famulus. — Ama, zar je ikad iko u mojoj vamiliji pismen bio, te i ja sad da budem?! — A kako živiš... ovaj... s kapetanom? — He, he, kako da živim, gospodine, on vlast a ja poslužitelj. Onako kako on rekne.
! — A kako živiš... ovaj... s kapetanom? — He, he, kako da živim, gospodine, on vlast a ja poslužitelj. Onako kako on rekne. — Hm!
! — A kako živiš... ovaj... s kapetanom? — He, he, kako da živim, gospodine, on vlast a ja poslužitelj. Onako kako on rekne. — Hm! dakle se, — reče otežući — ne slažete, mrziš vlast?! — Ama ne mrzim je. Nit’ je volim, nit’ je mrzim.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Milovan Danojlić KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije
Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs. 2011. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Milovan Danojlić KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME Sadržaj ČUDNI LjUDI, I MUDRI I LUDI 3 OVAJ DEČAK ZOVE SE PEPO KRSTA 4 RAZBOLEO
LjUDI, I MUDRI I LUDI 3 OVAJ DEČAK ZOVE SE PEPO KRSTA 4 RAZBOLEO SE PEPO KRSTA 6 KRSTA PEPO POSLE BOLESTI 8 KAKO ŠETA STARI PROFESOR 9 GDE JE CICA 12 STARCI U LETO 16 PESMA O BABI KOJA PLIVA POSRED SAVE 17 DOGAĐAJ NA ULICI 19 U
U TRCI ZA BOLjIM ŽIVOTOM 28 VATROGASCI POSLE POŽARA 30 ŠTA JE KOME DOJADILO 32 ČUDNOVAT DAN 34 KAKO SPAVA PLEME ROGOGU 39 KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT 42 PONOĆ 46 ŠTA SU IZMEĐU OSTALOG RADILI STARI
TRCI ZA BOLjIM ŽIVOTOM 28 VATROGASCI POSLE POŽARA 30 ŠTA JE KOME DOJADILO 32 ČUDNOVAT DAN 34 KAKO SPAVA PLEME ROGOGU 39 KAKO SPAVAJU JEDAN SAT I JEDAN INTERNAT 42 PONOĆ 46 ŠTA SU IZMEĐU OSTALOG RADILI STARI SLOVENI 49 ŽITIJE VESELOG
SLAVE 71 NESANICA KUVAJTSKOG EMIRA 73 UZROCI NESANICE 75 ODA HADžI-TODORU 77 SIROMAŠNI I BOGATI 84 MAMINA DUŽNOST 86 KAKO TREBA S OCEM 87 DEDA 88 OSTALA RODBINA 90 MOJ ZOOLOŠKI VRT 91 POZDRAV JUTRU 92 VLASNICI LIVADE 94 SUSRET SA
SA ZECOM 96 KORNjAČA I ZEC 98 VRANE U SVANUĆE 100 RASPRAVA U PARKU 101 MIŠEVO ROĐENjE 102 ŠTA RADI MIŠ PO KIŠI 104 KAKO ŽIVI POLjSKI MIŠ 106 MAČKA 107 ZALjUBLjENI MAČAK 108 BALADA O ODBEGLOM MAČORU 110 KAKO MI SE KRAJ UVA OGLASILA
RADI MIŠ PO KIŠI 104 KAKO ŽIVI POLjSKI MIŠ 106 MAČKA 107 ZALjUBLjENI MAČAK 108 BALADA O ODBEGLOM MAČORU 110 KAKO MI SE KRAJ UVA OGLASILA MUVA 113 INSEKTI 114 PUŽ 115 ŠVRĆA 117 FENEK 118 MONOLOG STONOGE 121 BALADA O PČELI
BAŠTA 138 NAJVEĆA ZAGONETKA 139 HEROJ 140 POSLEDNjI DAN ZIME 141 KUKUREK 142 TREŠNjA U CVETU 144 MIRIS ZÓVE 145 KAKO SE CRTA PAŠNjAK 146 PROLEĆE U RECI 148 DRVO NA UTRINI 149 LjULj 150 GOST 151 KROMPIR 152 POŠALICA NA RAČUN
KUKURUZA 164 ORAH 165 ČOVEK I JABUKA 166 KAKO SE NAPAJA DRVO 167 LjUBAVNA PESMA 168 SEČENjE DRVEĆA 170 BALADA O STARIM ŠLjIVAMA 173 JABUKA IZGUBLjENA NA KALENIĆA
SAPUNA 182 NEPRODATI HLEB 184 ULIČNA VAGA U PONOĆ 185 HELIKOPTER I LETEĆI ĆILIM 186 KAKO SPAVAJU VOZOVI 188 KAKO SPAVAJU TRAMVAJI 191 OBROK MAŠINE ZA PRANjE VEŠA 194 PUŠKA ČISTE SAVESTI 196 UOBRAŽENE
SAPUNA 182 NEPRODATI HLEB 184 ULIČNA VAGA U PONOĆ 185 HELIKOPTER I LETEĆI ĆILIM 186 KAKO SPAVAJU VOZOVI 188 KAKO SPAVAJU TRAMVAJI 191 OBROK MAŠINE ZA PRANjE VEŠA 194 PUŠKA ČISTE SAVESTI 196 UOBRAŽENE CIPELE 198 FURUNICA
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Život i životne prilike u okeanskim dubinama 32 XII. Kako se praktički vrše dubinska ispitivanja 40 XIII. Kratka istorija dubinskih okeanskih istraživanja 45 XIV.
Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila radoznalost i maštu prirodnjaka i filosofa svih vremena.
sa mlečcem, ili ženku sa ikrom, niti njen izbačen mlečac ili ikru. Pa kako onda jegulja postaje? pita se stari bradati kaluđer.
Oni koji nisu verovali u takva objašnjenja, stvarali su najraznovrsnije i najčudnovatije pretpostavke o tome kako jegulja dolazi na ovaj svet.
Blato je i elemenat iz koga je ona postala, pošto nigde nema nikakva ni najslabijeg traga o tome kako je ona u njega zapala i šta je tome prethodilo.
Pitanje o postanku jegulje stajalo je uvek i neprestano otvoreno i, kako bi rekli pesnici, obavijeno koprenom tajanstvenosti. II.
Ali se nije imalo pojma o tome gde se nalaze ta mesta mrestenja o kojima se slutilo, kako se vrši migracija jegulje od dotadašnjih mesta njenog prebivanja, rasejanih po celoj kugli zemljinoj, i šta biva sa sitnim
U ovome što sleduje biće izloženo kako je Šmit praktički izveo svoju zamisao i došao do rešenja problema o poreklu jegulje. IV.
Ali sutradan su naučnici zapazili da su urođenici mrtvi pijani i odmah su videli kako je do toga došlo: urođenici su popili sav alkohol u kome su brižljivo čuvane uhvaćene jeguljine larve, progutavši i ove,
okeanskim krstarenjima rasvetlio mnoštvo prirodnjačkih problema u koje se ovde ne može ulaziti i koji su od važnosti kako za čistu nauku (kao n. pr. izvesni problemi o nasleđu), tako i za praktične primene (kao n. pr.
To biva postupno, onako kako je označeno na slici br. 3. Dotle ona nije imala krvi; sad je dobija, postaje crvenkasta, krv prostruji po njoj kroz
Njihovo prostrano carstvo obuhvata sve evropske, kako hladne, tako i tople vode, od Urala do Azorskih ostrva. Jegulja se nastanjuje i tamo gde nikoja druga riba ne može
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
crkava, rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane Izmailjćanima, ne bi li kako ovo postigao: da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva i da se obagriš krvlju svojom i sjediniš sa vojnicima
Na moja mala prinošenja pogledaj i u mnoga ih uračunaj, jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči, već koliko je moguće malome mi razumu, pa zato imale nagrade čekam.
Rakić, Milan - PESME
Otmena, sveža, ponosna i vrela. O, kako će se zgranuti od čuda Dremljive ćifte i njihove žene Kad ih iz teškog, glupog sanka prene Svemoćna pesma što prodire
O, kako će se zgranuti od čuda! Bednici jedni što nam ljubav krate, Naviknuti na otrcane fraze Kojima lažu svoje tašte maze Kas
život nov i nadahnuće celo Nečujno, tiho potone u tamu, Ja ću ti, draga, opet reći tada Otužnu pesmu o ljubavi, kako Čeznem i stradam i ljubim te, mada U tom trenutku ne osećam tako.
I gledajući vrh zaspalih njiva Kako se spušta nema polutama, Ti nećeš znati šta u meni biva — Da ja u tebi volim sebe sama, I moju ljubav naspram tebe,
Zašto I tebi godi praznih reči praska? O kad je tako, ti ovamo, mašto! Rečima finim kao vaza saska Pokazaću ti ja kako se laska! Dosta, za ljubav večitoga Hrista! Ne mogu više, dosadno mi sve je.
ženi, draga, Ako ti godi praznih reči praska, U izobilju imam toga blaga: Rečima finim kao vaza saska Pokazaću ti ja kako se laska!
Očaran, bez svega što me davno guši, Osećam pod sjajem ove prve noći Kako se u mojoj obnovljenoj duši, Uz veselu pesmu razdraganih gnezda Dok šušti topola i miriše lipa I radosno nebo mesečinu
O, kako te žalim! — gle, suze me guše, — Oličena sudbo svih života redom, Tebe, braću ljude i sve žive duše, Jednake pred opštom
Gledaj kako mesec nad poljima sija I oblačke retke rastura i vedri, I trava miriše i rastinje klija, I šumore tužno kukuruzi jedri!
Tako svakog dana Deo mog života kopni kao gruda, Odvoji se, krene put dalekih strana, Neznano ni zašto, ni kako, ni kuda.
— Tama Ćuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama! Neko ih steže, a ne vidim ko je, Al̓ čujem kako škripe kvrge gnusne, Pod silnom stegom pršte kosti moje, I krv iz rana na mahove pljusne.
Steži, o steži, nevidljiva silo! O, kako ti se slatko smejem sada! Žrtva se ruga dželatu što kolje. Zar to vrhunac mučenja i jada? Zar ništa nisi izmislila bolje?
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
Muhamede, to je za Gertuku! Sjem Azije, đe im je gnjijezdo, vražje pleme pozoba narode — dan i narod, kako ćuku tica: Murat Srpsku, a Bajazit Bosnu, Murat Epir, a Muhamed Grčku, dva Selima Cipar i Afriku.
Viđaše li kako strijeljaju, kâ se grâda vješto izigraše, kako hitro grabljahu kapice? Tek što vučad za majkom pomile, igrajuć se
Viđaše li kako strijeljaju, kâ se grâda vješto izigraše, kako hitro grabljahu kapice? Tek što vučad za majkom pomile, igrajuć se strašne zube svoje već umiju pod grlom ostriti; tek
VOJVODA MILIJA Čujete li kolo kako pjeva? Kâ je ona pjesna izvedena, iz glave je cijela naroda. I imaju razlog Crnogorci na nas dići prokletu gomilu.
KNEZ BAJKO Hajte, ljudi, da što poslujemo, ali doma hajte da idemo, da se s nama đeca ne rugaju; pa s Turcima kako koji može, a ja znadem, đe mi šake padne. A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI.
čujte me dobro, Crnogorci: trag po tragu meni poginuo, da je bješe Srbin ugrabio ako hoćah glave obratiti, ta nevolja kako me boljela! Ema kad čuh e ode u Turke, već kud kamo ne bi razmicanja, no za njima u potoč pođosmo.
nešto, a ne znaš što žališ; s Turcma ratiš, a Turke svojakaš, domaćima tobož da s' umiliš, a jednako, nemoj se varati! Kako bi im zapâ, da te mogu, glavu bi ti onaj čas posjekli al' ti živu ruke savezali, da te muče, da srce naslade.
vije do pojasa; ruke stare, u njih mač i koplje, krvave mu ruke i oružje; koracima broji tursko trupje, skače starac kako hitro momče. Bože dragi, da ga san ne vara tê ovako starac uzletio?
s opšteg dogovora da glavare braće isturčene dozovemo na opštemu skupu, da im damo vjeru do rastanka, eja bi se kako obratili i krvavi plamen ugasili. SERDAR JANKO Hajd, vladiko, i to obidimo, ma zaludu, nȁ ti božju vjeru!
Tad bi mi se upravo činilo da mi sv'jetli kruna Lazareva, ê sletio Miloš među Srbe; duša bi mi tada mirna bila kako mirno jutro u proljeće, kad vjetrovi i mutni oblaci drijemaju u morskoj tavnici. TURCI SE MRKO POGLEDUJU.
OBRAD Uleće mi jedna muha u nos, šteta će me nečesova naći. VUK RASLAPČEVIĆ Kako su me dlani zasvrbili, da se hoće ko đe posvaditi, bismo globe golemo uzeli.
VOJVODA STANKO Teke, brate, što se derem njome, evo neko doba ne valja mi. SERDAR JANKO Kako sam se sinoć ismijao! U kuću mi odnekud dođoše dva momčeta, te krasna, bjelička.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Dole, do kapije, utvrdio binjiš od mramora, sa koga je uzjahivao na svoje čuvene konje. A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim čizmama do kolena.
I tada bi se gore, u onoj nameštenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoće i
sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoši celu noć presede dogovarajući se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvrši, kako on hoće i nađe za dobro. On bi to brzo izvršivao.
zamene oca, domaćina, a oni počeli trošiti i rasipati — osobito su one te svoje sinove jednako njime, „batom svojim“, kako su ga svi u rodbini zvali, zastrašivale i pretile im: — Hajde, hajde, znaš ti, doći će on.
— Dođoh, — kratko, sa dosadom, čulo bi se kako on odgovara. A već kad bi koju naročito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala.
Ceo bi dan tamo samo sedeo, pušio, pio kafu i naređivao. Ali pored svega, što je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikako | nije mogao da iziđe na kraj. Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo.
Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom, koji mu se rodio dockan, kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će
Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na očigled protivi, ne izvrši što bi joj naredio, ali, osećao je on, kako je ipak ona nekako drukčija.
A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako se na sina durio.
Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao, čak,
I zato on ne može ni da ga gleda, niti će ga pogledati! A kada bi, i posle tolikih grdnja i psovki, čuo kako je opet sa nekim begovima negde načinio kakav lom i čudo, i u zoru kući došao on tada ne bi zvao njega, sina, već nju,
— Ču li za onoga? Ona, ma da je čula za to, ipak bi se činila nevešta — Šta? — Kako šta? planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele kojima će je gađati — kako | ništa nisi čula? Gde si? Živiš li?
Pandurović, Sima - PESME
PESMA TAME Noć. Ko čuje Kako noćnih seni Setna pesma tuži im na liri? Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć.
Noć. Ko čuje Kako noćnih seni Setna pesma tuži im na liri? Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć.
Noć. Ko čuje Kako noćnih seni Setna pesma tuži im na liri? Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć.
Krvave suze ja sam tada lio, Sâm, radi tebe, u to doba pozno. Kako sam tada zadovoljan bio! NEMIR Ustao sam, kada Ponoć gluva, Bleda, nema, u crnome velu, Nevesele, sive staze čuva.
Jedan san, koji sjaj mesečev zlati, Javlja se, čili, povija onako Kako miris dune poljanama lako, Kako uzdah noći kandilke zaklâti.
Jedan san, koji sjaj mesečev zlati, Javlja se, čili, povija onako Kako miris dune poljanama lako, Kako uzdah noći kandilke zaklâti.
Red prosjaka što je Stao pred mene, to su želje moje — Dobro ih vidim — moje nade, strasti I misli, kuku! kuku! kako jadne, Propale sada, izvan moje vlasti.
O, kako žudno strast nas goni žarka Svršetku, kraju. Pa i bol će proći; Sve, čak i ljubav. Gladne strasti gone, Gone po mraku
Tako se beli veo sa čednih snova svlači, S voljenih stvari što mi izlaze sada gole. Ja vidim kako sve to žalosnu propast znači I niske strasti stalno kako me vuku dole, A horizonat misli lagano da se mrači.
Ja vidim kako sve to žalosnu propast znači I niske strasti stalno kako me vuku dole, A horizonat misli lagano da se mrači.
Ja gledam mladost svoju s osmehom blede sete; Kako ne liči više na prvu mladost moju; I gledam ljubav svoju komično kako plete Konce sujete, moći uobražene, svoju
Ja gledam mladost svoju s osmehom blede sete; Kako ne liči više na prvu mladost moju; I gledam ljubav svoju komično kako plete Konce sujete, moći uobražene, svoju Maštu, sa kojom slike gluposti često lete.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Znaš, vidite, sve što smo doživili otkad je princip prošao! Koliko se gostiju izmjenilo i kako se ispratiše! A svijet je obezbožio, znaš, vidite, napustismo naše stare običaje pa i sreća ostavi nas“, to govoreći,
„Ko je ono?“ zapita neko momče. „Ono je serdar Pejo Grubanov s Njeguša.“ „A!“ reče momak; to „a“ izgovori ovako, kako razumjeti možeš i da se sjeća nečesa i da se čudi.
A danas više no obično, jer je red u pustoj kući badnjake prilagati!... Nije čuo kako ga oni pred njim već izdaleka dozivlju, i Bog zna, koliko bi on tako stajao da nekoliko studenijeh kapalja ne padoše na
“ Zatijem, diže struku na glavu i momačkijem korakom stade se peti. Nije kročio sto puta a mećava zavija. Kako naprijed ona sve to jača. Serdar doviknu nekoliko puta, svojima da hitaju e će ih on stići.
priložiše badnjake i druge obrede trsiše, sjede serdar i domaćica mu, kći, snaha i soldat — svi posjedaše na slamu (kako je običaj) i stadoše jesti.
A kad blagovaše, dohvati serdar kupu, protra brke, pak će soldatu: „Kako ti je ime, bratko?“ „Jân.“ „Kako reče?“ „Eto, čuo si kako“, prihvati domaćica, smijući se, „ime mu je Janko!
A kad blagovaše, dohvati serdar kupu, protra brke, pak će soldatu: „Kako ti je ime, bratko?“ „Jân.“ „Kako reče?“ „Eto, čuo si kako“, prihvati domaćica, smijući se, „ime mu je Janko!“ „Zdrav mi bio uskok Janko!
“ „Jân.“ „Kako reče?“ „Eto, čuo si kako“, prihvati domaćica, smijući se, „ime mu je Janko!“ „Zdrav mi bio uskok Janko!“ reče serdar, pa nategnu junački.
bi ponekad krupno zalajao pa umukao; u selu zagrmi pogdjekad puška, pa opet nastane mrtva tišina, da se lijepo čulo kako iz sirovijeh klada pošti istisnuta vlaga i kako jedan šareni mačak na krevetu prede.
pogdjekad puška, pa opet nastane mrtva tišina, da se lijepo čulo kako iz sirovijeh klada pošti istisnuta vlaga i kako jedan šareni mačak na krevetu prede. Serdareve runjave grudi nadimahu se i slijegahu silovito.
Ama nećemo tako! Nećemo da svijet reče: ’gle junaka i junakovića serdara Peja Grubanova, kako ne može da se utješi za sinovima što junački pogiboše, no nariče kao žena’!“ „Ne bogami i božijeg mi slova!
i inokosan, bastalo bi tebe i osvetiti se krvnicima, te zamijeniti one sokolove (a zamijenili su se i sami i još kako!) i junačke jade prebroditi, a kamoli — pogledaj!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
stvaralaštva ne postoji takva neomeđenost i takva izmešanost, sa tolikim pojavama modifikacija i glasovnih preobražaja kako po sadržini i vrsti, tako i po upotrebi i po funkciji, kao što je to slučaj sa narodnim govornim stvaralaštvom, — tom
i pojmovne, onomatopejske i imitativne, tonske i stilske kakvoće, kojima se narodni čovek služi kao govornim klišeima, kako bi što bolje i jače, lakše i brže — ekonomičnije — izrazio svoj spoljašnji i unutrašnji život govorom.
). B) POREĐENjA Poređenja (sa „kao“, „kako“ i „kano“) vrše se skoro uvek u odnosu na čoveka: porede se njegove osobine i svojstva sa karakterističnim osobinama i
izrazi za odgovaranje i nadgovaranje — kojima se odgovara da bi se nadgovorilo ili da bi se izbeglo često zapitkivanje (Kako si spavao? — Žmureći; Koliko je sati? — Koliko juče u ovo doba).
Poslovice i jesu vrsta umovanja na osnovu stečenih saznanja i iskustava, onako kako ih je narod shvatio i uobličio. Poslovice mogu da budu prave poslovice (prozne), poslovice pričice, dijaloške
skupa bi užad bila; Kada orao izgubi krila, onda ga i pilad kljuju; Bolest na hatu, a ode na raku), ili saveti i uputi: kako valja živeti (Ispeci, pa reci, Ne niči đe te ne siju, Ne pružaj se dalje od gubera, Reci popu pop, a bobu bob).
kratki duhoviti i dvosmisleni odgovori na postavljena pitanja zajedljivi su i imaju otrovnu žaoku (Kad ga aga upita: — Kako s ljetinom? — Raja odgovara: — Slabo aga: da se mogu izduvaniti, lako bih se izljebio.
Bajanjem se naš čovek naročito branio od bolesti. Njima je štitio kako sebe i svoj porod, tako i domaće životinje i obdelavane useve.
Razbrajalice, ili kako ih narod zove „brojanice“, su kratke pesmice, zasnovane više na ritmu i sazvučju, a sastavljene su od niza nabrajanja
porodici, a i da ne govorimo o rugalicama na račun fizičkih i psihičkih, moralnih i materijalnih, mana i nedostataka, kako pojedinaca ili struka i profesija, tako i njihovih staleža, ili i samih drugih narodnosti.
Takve pojave naročito nalazimo kod govornih igara ne samo odraslih, nego i kod dece, i to kako kod dečjeg narodnog, tako i kod đačkog govora.
Na ovom mestu nas u prvom redu interesuje narodna igra, i to govorna, kako kod dece tako i kod odraslih. Dečje igre svih vrsta — kao sastavni deo dečjeg života i pripreme za onaj realni,
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
107 32. PEPELjUGA. 109 33. ZLA MAĆEHA. 112 34. MAĆEHA I PASTORKA. 114 35. OPET MAĆEHA I PASTORKA. 116 36. KAKO SU RADILE ONAKO SU I PROŠLE. 118 37. ZLA ŽENA. 120 38. DIVLjAN. 122 39. U CARA TROJANA KOZJE UŠI. 124 40. CAR DUKLjAN.
BEKRI-MUJO. 229 34. CIGANČE, PA CIGANČE! 231 35. NESRETNIKU SE NE MOŽE POMOĆI. 232 36. MLADA I CIGANIN. 233 37. KAKO SE KRALjEVIĆ-MARKO JUNAŠTVU NAUČIO. 234 38. KO NIJE DOBRO SVEZAO? 235 39. KAKO SE MEDVJED PREVARIO. 236 40. A ŠTA TI JE?
232 36. MLADA I CIGANIN. 233 37. KAKO SE KRALjEVIĆ-MARKO JUNAŠTVU NAUČIO. 234 38. KO NIJE DOBRO SVEZAO? 235 39. KAKO SE MEDVJED PREVARIO. 236 40. A ŠTA TI JE? 237 41. KAKO CIGANIN NAUČI KONjA GLADOVATI.
234 38. KO NIJE DOBRO SVEZAO? 235 39. KAKO SE MEDVJED PREVARIO. 236 40. A ŠTA TI JE? 237 41. KAKO CIGANIN NAUČI KONjA GLADOVATI. 238 SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE NARODNE SRPSKE PRIPOVIJETKE NAPISAO V. S.
bilo prećerano, nego da bi mogao i učen čitati, i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rječniku, kako je to za mene teško! Pa još vidim, da i pored sve muke i truda, opet ostaju pogrješke!
koji je u ovakoj struci pisanja, gotovo poslije trideset godina, popravio svoju jednu pogrješku, pa još nije pogodio, kako bi trebalo. I. ZLA ŽENA.
“ A žena: „Zar ti je napalo na oči, te ne vidiš, da to nije košeno, nego striženo!“ A čovek opet: „Bog s tobom, ženo! kako će se livada strići? to je košeno, eto vidiš otkosa.
tu rupu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo teško; a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crko od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako
kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crko od njezina zla: saćerala me bila u kraj, pa vidiš kako mi | je ova strana, što je bila od nje, osijedila, sve od njezina zla!! — Prođi je se, ako Boga znaš!
Carica, kao svaka mati, skoči brže bolje, i odvede ga đevojci u sobu. Kako ga đavo opazi, on mu progovori: „Tu si, pobratime!“ — „Tu sam“. „E dobro!
Udare svud po carstvu tražiti joj lijeka, a kad ne nađu, onda razberu, kako je i ovoga cara kći bila tako bolesna, pa je izliječio nekakav ljekar, koji je sad njegov zet.
Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more.
Sveti Sava - SABRANA DELA
neko ko je služio u mestu ovom svetom, da se pošalje u to mesto, i on svaku slobodu i vlast da ima nad ćelijom tom, kako i ranije pisasmo. A manastir, niti iguman, da nema nikakve vlasti nad ćelijom tom.
A u post svetih apostola isto da je kao i u druge obične dane kako ustanovismo. U pojanju da drži ovakav ustav: jutrenje i večernje — kao što je običaj, na jutrenju preko cele godine da se
5, 5) Ova obećanja želeći, za slatkim i dobrim pastirom i učiteljem Hristom hitaju, stradaju njega radi i mnoge muke trpe kako bi savršene vence primili na nebesima, raspinjući se živi, odričući se svoje volje, koljući se nožem svojevoljnim, onome
Ako neko kaže: volim Boga, a brata svoga mrzi, laž je. Jer ko ne voli brata svoga koga vidi, kako može voleti Boga koga ne vidi? I ovu zapovest imamo od njega, da koji voli Boga, da voli i brata svoga.
(Jak. 1, 21-25) Kako treba da činite napisah vam, da položite kao neki vid mere, ne samo vama, nego i onima koji će posle vas boraviti u
U njemu toplom ranivši se ljubavlju i pokrenut božastvenim Duhom, ču preslatki glas kako govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, (Mt.
No kako se izvoli ljubavi Nastavnice i njegovim svetim molitvama da se od neznatnog i malog uznese velelepna pojava, ovaj, dakle,
što se na njoj ispunjava, pošto se na njoj više od drugih drži i vrši strašna i prevelika pravoverna tajna, nazvana, kako rekosmo, božastvena i prečasna liturgija prečasnoga tela i krvi Gospoda Boga Spasa našeg Isusa Hrista.
A oni koji upadoše u rečene strasti, ispovedanjem i pokajanjem neka se požure kako bi se iz njih izbavili, i jedanput ili dvaput nedeljno da se pričeste, ili ni jedanput po igumanovoj odluci, jer on se
A večernja služba treba da bude onako kako predstavlja ukaz sinaksara; i panihidu po redu zajedno, kao i pavečernicu posle večere.
udarivši tada u klepalce, i razdavši svima sveće, podiže i vas na polunoćnu službu, koju i on sam poje, paleći, kako je propisano i sveće u crkvi.
No, budući da se ne zna kako će biti i pošto ima nade da će se nekako nekada urazumiti, odustasmo od takve odluke. One koji se ne pričešćuju
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
) MILE: Sjajan govor! Ama sve teza za tezom! Čujete kako čovek govori? CMILjA: Priča dvásata, a ne kaže šta oće! IKONIJA: Je l on to misli na divlju izgradnju?
CMILjA: Boga mi, fino se poneo, nema šta! JAGODA: Ponaša se krajnje kulturno! Dosta je samo da čujete kako ume lepo da se izražava! CMILjA: Mnogo znači kada je čovek školovan! JAGODA: Al još vi ne znate celu priču!
A pre toga moram još i na stanicu, šalje mi cimerka paket sa garderobom! A evo i kiša, vidite, kako pljušti! Kolko vam imam? CMILjA: Sedamsto. JAGODA: Kolko je naroda! Treba se kroz ovu masu probiti!
GOSPAVA: Nemam vremena ni za cigaretpauzu! Al tebi ovo da kažem: one miševe diskotiš kako znaš! Grebu pod krevetom, ne mogu da se kocentrišem! (Izlazi) MILE: Jesi vido kako pravi grimase dupetom?
Grebu pod krevetom, ne mogu da se kocentrišem! (Izlazi) MILE: Jesi vido kako pravi grimase dupetom? CMILjA: Crnoga li joj leba, bogo moj! MILE: Zovu te neki napolju, oće da naruče!
Izdrži on i mnogo veće okolnosti! STAVRA: Stoji na govornici i odoleva prirodnim pojavama! MILE: Kako ti to misliš? (Vraća se Ikonija) CMILjA: Evo ti komovica, stavi na kutnjak! IKONIJA: Na kutnjak?
STAVRA: Ne pitah te odakle si. CMILjA: Iz Kremana, kod Užica. Ikonijina zemljakinja. STAVRA: Kako da ne znam Kremna, lepo selo! Vido sam iz voza, kad sam išo za Višegrad. Čini mi se ima i neka strugara.
Da nije bilo sveta i milicije, sad bi vam ja plivala negde u Dunavu, silovana i zadavljena! (Izlazi) CMILjA: Kako ću ja noćas po mraku sama do Repišta? IKONIJA (ulazi): Kome si to otvarala? CMILjA: Lupala ona profisorka!
IKONIJA: Više i ne pamtim kad sam putovala! Otkad sam Radenka saranila, nisam! ANĐELKO: Kako sednu u voz, odma se izuju, pa pečeno pile u krilo! Istina, ima i cica! Čarape crne, prepune belih rupa!
Pa da popušim, sam, na Kalimegdanu! Sedim, pušim, gledam preko Save kako je u Vojvodini oblačno! A u reku i u oblake neko izručio čašicu klekovače!
(Izlazi) CMILjA (čežnjivo, zaneseno, lupajući jaja u tiganj): Tek ga videh, a već živo snujem kako da se šnjime registrujem! Pa dimamo kućicu, slobodu, vece, špaiz, i tekuću vodu!
Da ne beše amnestije, to bi me koštalo celih osamnes meseci... IKONIJA: Ne znam kako izdržiš tolko u zatvoru! ANĐELKO: Kako izdržim? Gledam u rešetku, a sve mislim: postoji Ada Ciganlija!
Stanković, Borisav - JOVČA
Nemoj da kapija počne da škripi, konji i kola da lupaju i da se zbog toga on probudi, pa znaš posle... SLUGA E pa kako ću? (Pokazuje na sunce.) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka. Ne znam, da opet ja ne budem kriv...
(Pokazuje na sunce.) Eto već otkada je dan a toliki posao čeka. Ne znam, da opet ja ne budem kriv... MARIJA Kako »ne znaš«? Ti bar znaš. Znaš da kada on dođe, da se ne sme ništa po kući, da se lupa, dok se on ne probudi.
JOVČA (umiva se; briše se peškirom koji mu Vela dodaje): Pa kako si ti? Jesi zdrava? VELA Jesam, tato. JOVČA Kako deca? VELA Zdrava su. JOVČA Kako onaj tvoj?
JOVČA (umiva se; briše se peškirom koji mu Vela dodaje): Pa kako si ti? Jesi zdrava? VELA Jesam, tato. JOVČA Kako deca? VELA Zdrava su. JOVČA Kako onaj tvoj? VELA Pa ti, tato, najbolje znaš kakav je...
Jesi zdrava? VELA Jesam, tato. JOVČA Kako deca? VELA Zdrava su. JOVČA Kako onaj tvoj? VELA Pa ti, tato, najbolje znaš kakav je...
šta je? MARIJA (stojeći do zida, pognuta): Ništa. JOVČA Kako sinovi, snahe? Kako čivčije i berićet? MARIJA Pa kao što znaš, tako je. JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi.
šta je? MARIJA (stojeći do zida, pognuta): Ništa. JOVČA Kako sinovi, snahe? Kako čivčije i berićet? MARIJA Pa kao što znaš, tako je. JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi. JOVČA A Vaska? Kako ona?
Kako čivčije i berićet? MARIJA Pa kao što znaš, tako je. JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi. JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je. JOVČA Zdrava? Nije bolovala? Da ti ne kriješ?... MARIJA Nije, nije.
JOVČA Ako je kome žao neka ide odavde. MARIJA Svi su tvoji. Pa nemoj tako. Deca su ti kako oni tako i Vaska. I ne samo njoj da donosiš, samo nju da kitiš, a ove druge i ne gledaš, pa se bojim da, možda, zbog
MITA (pokloni se, sedne bliže). ANĐA (oborena pogleda, spusti se podalje). JOVČA (Anđi): A šta ti? Kako tvoji? Gde si ti? Što si čak tamo sela, u kraj? Jesi zdrava? Kako tvoji?
JOVČA (Anđi): A šta ti? Kako tvoji? Gde si ti? Što si čak tamo sela, u kraj? Jesi zdrava? Kako tvoji? ANĐA (podiže se, ponizno): Zdrava sam, zdrava. MITA Nije htela da dođe. Jedva je dovedoh. Neće.
Neće, ja; neće, jer zna da mora za njenoga onoga sina, krasnika... ANĐA Nemoj Mito, nemoj odmah na njega. JOVČA Kako on, kako »krasnik«, šta on radi? ANĐA (moli mimikom Mitu da ne govori). MITA Što me gledaš, što me moliš?
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
NAREČNOG U KALUĐERSTVU DOSITEJA NjIM ISTIM SPISAT I IZDAT 2 PREDISLOVIJE 3 OBZNANjENIJE 9 POČETAK GREČESKE KNjIGE 16 KAKO SAM POSTAO KAPAMADžIJA I TRGOVAC 18 POČETAK MOJEGA PUTOVANjA 32 EVO ME MEĐU KALUĐERI; ŠTA SAM TRAŽIO, TO SAM I
I kako čadoljubiva mati, za ruku vodeći, k dobrom koncu dovela! Ljubov druž[e]stva i prijateljstva — slatka stvar! Slatko ime!
Počinjem malo-pomalo odisati; izbavljajući se mladosti kako mnogovolnujemoga i svirepoga mora. Sad mi dolazi na pamet božestveni sovet premudroga Pitagora — da se k sebi vratim
Njihovo mlado srce k človeko|ljubiju i k dobrim naravom malo-pomalo da okreću; nji[h]ov um i razum, kako počnu misliti i rasuždavati, da prosveštavaju, od sujeverija i kojekakvi [h] ludi [h] plašenja čuvajući i[h].
A svrh svega, nji[h]ovo mlado srce ljuboviju pravde, istine, poštenoga mišljenja i mudrovanja kako slatkim maternjim mlekom da napojavaju, zlonaravne, stroptive i zlogovorljive sluge i sluškinje i svako zlo društvo od
S različni narodi živeći, vidio sam kako svoju decu vospitavaju, i kakova sledovanja različna vospitanija imadu; pritom i knjige učeni[h] ljudi, koji su o ovoj
Zato pri svakoj prilici neću izostaviti, dajući pristojna pravila, kako s decom valja upravljati da budu s vremenom dobronaravni i pošteni ljudi, roditeljem pokorni i poslušni, ljudma s kojima
Pri svakoj vrsti i reči ovoga spisanija smatraću sebe kako pred vsevidećim božjim okom; samu ću istinu ljubiti, o njoj ću se starati, nju ću s Toplim i čistim srcem želiti i
Nauka i poznanje ljudi nije niti malena niti malo potrebna stvar človeku na svetu; o ovom poslu može se reći kako god i o vospitaniju, sireč, da o njemu zavisi sve naše blagopolučije u celom tečeniju života.
S kim človek najviše živi i s kim ima najveće posla ovde na zemlji nego s podobnima sebi ljudma? A kako ćemo jedan s drugim prebivati, ako jedan drugoga ne poznamo?
I, zaist[a], iz toga se po višoj časti rađaju nesloga, nemir, mrženje, vražba i svađa, poneže ne poznajemo kako valja ni sami sebe ni druge.
Pritom, budući da kakvi smo god, moramo jedan s drugim život provoditi, kako valja, dakle, da postupamo i da se ophodimo da nismo jedan drugom tegotni, dosadni i vredoviti?
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
ĐAKOVANjE I DRUGI DOGAĐAJ 40 VII ŠTA SE RADILO U BUKAREVO VRIJEME 51 VIII UŽAS 70 IX MNOGE RAZLIČNOSTI 87 X KAKO PJEVALICA LIJEČI 107 XI DVIJE SILE KOJIMA PODLIJEŽU LjUDI 119 XII FRA-JERKOVIĆ XXV 141 BAKONjA
Moćenigo, providur u Zadru, T. Pilotić, kapitan u...; R. Patak, alfijer u..., kako svidoči jedan zapis od ruke istoga fra-Brne, u kome rečenome zapisu (od godine 1502.
Kad je princip propa, odija je s ostalom gospodom dalmatinskom k svitloj kruni bečkoj radi pokorenja dalmacije ćesaru, kako bihu poslate deputacije od sve Dalmacije. Bija je kod krune na ručku i razgovara se s njom...
“ Drugo, Milušani, ljudi jako „privatljivi“ (kako se onamo kaže za lupeža) radije će „privatiti“ Jerkovićima odojče, negoli drugome kome ovcu jalovicu, e uvjereni da je
A Brzokus bješe i fra-Brne (III), (1819, † 1838, †† ?). Ovaj pošljednji imao je tri brata: Jeru, Juru i Baru, ili kako se u Zvrljevu zvahu: Kušmelja, Čagalja i Šundu.
Pored svega toga bješe mirnjačina, te ga je sitna i žoljava Barica, žena mu, ili kako je zvahu Osinjača (zbog zelenijeh očiju), mogla karati do mile volje.
Kušmelj življaše ponajbolje među svojima, a bijaše odijeljen od braće. A kako bogatstvo nije na odmet ni u svetloj lozi i kako je vrijedno znati koliko treba da čovjek ima pa da bude najbogatiji u
A kako bogatstvo nije na odmet ni u svetloj lozi i kako je vrijedno znati koliko treba da čovjek ima pa da bude najbogatiji u Zvrljevu, čujte šta je bilo njegovo: Od
Po tome možete suditi kako su životarili Čagalj i Šunda, a kako i svi ostali Jerkovići. Ali siromaština nije sramota nikome, a najmanje svetoj lozi!
Po tome možete suditi kako su životarili Čagalj i Šunda, a kako i svi ostali Jerkovići. Ali siromaština nije sramota nikome, a najmanje svetoj lozi! A kad bi ljetina izdala?
Ti bi sve mogâ što Čmanjak ne može, mogâ i ter kako da te vrag nije obrnuja na svoju!... Bakonja, vrat slomija, oćeš li se ikad okaniti galijotstva, oćeš li se ikad pameti
A rekosmo poprijed da se silni knez Kušmelj bojao žoljave Osinjače! Đavo neka razumije kako je to moglo biti, ali vi ćete razumjeti da je malome stoga lako bilo raskoračiti se i slušati podrugljivo očine
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
NA TVOME GROBU 65 TI SI MOJ ŽIVOT VIDELA IZ BLIZA 66 UMESTO DA U SVILU LAKU 67 ZAR SAD BAŠ 68 TAMNICA 69 PRIČINA 70 O KAKO DUGO 71 NA SEPTEMBARSKOJ PLAŽI U HERCEG-NOVOM 1991.
OPROSTI KAMENU ŠTO ĆUTI Oprosti kamenu što ćuti Oprosti što tajnu sakriva: Kako ti se nad umom sliva Samoća i teku minuti Kap po kap u prazan krug Što se širi ko vid pred strahom.
Ova pesma sporo ulazi u tminu: Ja ne vidim više od nje pomrčinu I osećam samo teški tamni zvuk Kako moje ruke vuče u daljinu.
O, gde sve nisam šetao, Koga sve nisam sretao, Pred kakvim kafanama sedao. Kako je bolno vredeo Veliki sivi predeo U koji sam satima gledao...
Mi se kobno lelujamo I slušamo vetar samo I nit po nit kako puca... KAMENA USPAVANKA Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u
VIDIK Taj mali vidik — što kroz prozor vidim — I mene motri s hiljadu očiju. Gle: kako grane izdužuju šiju. (Ja im se smešim — hoću da se svidim.
Mi idemo u gomilama, po dvoje (al sâm i sâma!) I samo se tek po neko od nas seti Kako su, koliko juče, goreli suncokreti Iz bašta u predgrađu, sa suncem u semenkama.
O kako povijeni grabimo sad niz vlagu I skrećemo na prvom uglu za putevima što prečim. Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljag
Već krijemo i oči, kao da sakrivamo ljagu. Iz vazduha, iz tame bačen, evo ga kako niče I probija krik i iz nas. To čuj: pred hladnim nečim Nebo i zemlja živinski kriče, kriče.
Do pojasa skinut pod suncem — ja vidim Nekog boljeg sebe kako zemlju orem. Prenem se — i vidim gde sam — pa se stidim. Krenimo, pesmo, naš put: od zla — gorem!
Daleki dvojniče, bliz, iz slične tame, Staru našu reč mi preko mraka hitni: Kako smo pod noćnom zvezdom sami, sitni.
Ako me ništa ne prene (krik živine, Korak, pad čaše il kašalj u dubini) Stojim sve tako dok mi se ne učini Kako sam ovde zatečen od davnine. A onda: pokret ma kakav (prah u letu) Seti me kako stojim u tuđem svetu.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Zaželim da je izbušim nožem i ogrejem prste na njenom toplom šikljanju. Zastajem i slušam kako ledena drhtavica otiče u krvi pod opancima. Na obali u snegu crni se čovek. Snažna čovečina.
A vuče me sebi čovečina s podignutom rukom. Ne koračam, suljam se, prikradam i slušam kako strah gusne, raste, pa odjednom buknu u tresak i lomljavu.
Pa zamahnem da bijem, onako kako to ja umem, iako me zubi u korenu bole. Kad se mokar i ljut nađoh na obali, desnica mi je stražarila nad drškom noža,
Ja ne krijem da nisam. Nisam ni zato što, kako i sami rekoše, jedino srce krupnije od duleka ili lavež za petama mogu po prvom ledu da spoje dve obale.
I kako da čovek, rab božji, ne bude sve i svašta u ovoj Srbijici što se, po pričanju zlopamtila, tri puta praznila i novim naro
Skoro će jasička šuma: možda ga noćas u njoj čekaju razbojnici? Vidi ih kako čuče u niskom grabovom grmlju. Osluškuju put kojim on ide. Najpre plamen probode mrak. Kasnije zaboli. I opet pomrčina.
Uzeće sebi slugu i živeće kao kneginja...“ Đorđe ispusti pušku, a rabadžije uplašeno zapevaše. On nastavi da misli kako je tada ćutao i kako je ostao da sedi na gomili tikava sve dok nisu povranile od mraka. — Stigli smo na broju!
“ Đorđe ispusti pušku, a rabadžije uplašeno zapevaše. On nastavi da misli kako je tada ćutao i kako je ostao da sedi na gomili tikava sve dok nisu povranile od mraka. — Stigli smo na broju!
očima gnječi gunj, kuštravu kosu što prelazi preko gajtana, čakšire, kratke i naborane, mokru gomilicu stare odeće... Kako je mogla da ga poželi? Na Đorđevoj šubari otopi se i poslednja grudvica snega.
A ja? šapuće na minderluku i zimogrožljivo drhturi. Đorđe je sinoć došao, a još ga nema da se pozdravi i ispriča kako je posao obavio. Ne poštuje me. Sveti mi se, trže se. I Simku je voleo više od Đorđa. On je nju našao i izabrao.
Setio se Vukašina u gunju i čakširama pored voza za Pariz, pa je poraženo i razočarano viknuo: „Kako te nije stid da u tom zelenom iziđeš na ulicu? Ni na jednom pristojnom i uljudnom čoveku nisam video takvu odeću.
u kući u kojoj se rodio, ovde gde su njih dvojica nekad razgovarali, i molio ga da uzme nekoliko dana odsustva i dođe. Kako je Vukašin nekada pametno govorio! Ko mu ne bi verovao, ko se u njega ne bi uzdao! Sve, sve sam uložio u njega.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
A kako i bi? Iz lica prekrivenog blatom i krastama gledale su u ljude krupne, zlataste oči, ali dete je uzalud pružalo ruke da
Uporno i nežno zasipala je lekovitim travama detetove kraste, hranila ga i odevala kako je najbolje umela, ali dete nije raslo, ni govorilo, ni hodalo.
Istoga trena na zapadnoj strani neba ugledala je kako se rađa blistava mlada zvezda, i znala da je mladić tamo čeka.
Svakoga dana bivao je sve krupniji, a kad se počeo otvarati, devojčica oseti kako i ona postaje jača. Majka, čudeći se, podiže obrve: — Otkuda ovaj cvet ovde?
prekorno mahnu glavom, a devojčica, napokon, shvati da to on govori, priđe i izvuče ga iz pukotine, zaprepašćena kako to da ona razume jezik ptica i buba. — Kako da i ne razumeš? — cvrčak se tiho nasmeja, kao da čita njene misli.
— Kako da i ne razumeš? — cvrčak se tiho nasmeja, kao da čita njene misli. — Raskovnik ti je vratio hod i podario nemušti jezik
Zatvori oči i broj do deset... — Baš si smešan! — devojčica se zakikota, ali ipak zatvori oči, osećajući kako je zahvata lagani dremež. Ko zna koliko je spavala? Šta sanjala?
« pomisli Đavolak. »Ni ovi Gore nisu bolji!« — Dang, bang! — učesta Đavolak da baca čičak. Aj, kako se grad komešao! Već je sused na suseda udarao, sin na oca, muž na ženu! »Da mi je da rođaci ovo vide!
»Da mi je da rođaci ovo vide!« uzdahnu Đavolak. Više niko ništa nije radio. Ali zato je sused susedu smišljao kako da podmetne požar. I, dok bi dlanom o dlan udario, planu prva kuća, pa ulica.
Bacao je Đavolak čičak, bacao, a ljudi su jedni druge već otvoreno pod čičak gurali, kikotali se. Gle, kako je Repati Rogatoga zajahao! Drži mu se za rogove i viče: — Ti ćeš se meni smejati? Ti!
— nasmeja se Đavolak. Kako su se samo ljudi čerupali! Jedni drugima razbijali noseve i glave! Jedva da je u bolnicama bilo mesta za ranjenike, a
Tek tu i tamo po neki retki prolaznik saplitao se o gomile đubreta u potrazi za hranom. »Uh, kako se Poglavica prevario da neko može uništiti čaroliju!
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
od Stambol do Vidinkapije; malo je ko pamtio i mnoge već razrušene a doskoro moćne džamije, čiji su se ostaci i te kako videli u ovom kraju, kao što se već gotovo niko nije sećao gde se tačno nalazio konak dahije Kučuk-Alije, čuven sa
Tada kikom nije moglo izgledati zanimljivo pitanje da li je taj konak bio, kako se danas misli, u jednoj od najstarijih ulica na padini, Gospodar-Jevremovoj, blizu Dositejeve Velike škole, ili ipak
krajine, krajem XVІІІ veka, a i kasnije, čak i posle Prvog ustanka, u nekoliko navrata prodirala u grad i harala kako je htela.
Ko xoće može u Francuskoj, kako se već nekoliko decenija zove Pozorišna ulica, da uhvati u šaku pregršt te svetlosne prašine i da, onda, osluškuje
lete niz padinu, ka Dunavu, u kolonama, preko kolovoza od crnog sunca, a Gospodar Jevrem i njegov konj posmatraju kako se trgovci, koji su u dućanima baš na tom mestu, vekovima, prodavali svoju robu, talože u prah, takođe u kolonama, u
Gospodar Jevrem tu vidi onog sebe, mladog, kako u jutra nepromočiva od bleska, pljuska lice ovde, na Sakačesmi, korak od raskrsnice, a onda prolazi kroz malu kapiju,
To Karađorđevići jedva čekaju. Gospodar Jevrem može, sebi u prilog, da prizna kako je uz stvar Ustavobranitelja pristao sa čistim uverenjem da je donošenje Ustava neizbežno: bilo je stiglo novo doba koje
Bilo je, dakle, majsko jutro i Jevrem je, iz svog Konaka, gledao kako se, nad dunavskom padinom i nad večitom rekom, rasipaju prozračne istočne svetlosti i osetio, nedvojbeno, da je
Oni će ga, predviđao je Gospodar Jevrem, svakako uveravati kako sad nije čas ni za rasprave ni za inat sa Vučićem; politički je trenutak bio neobično složen i zahtevao je lične žrtve.
skupštine, prostranstva svetlosti kao da su postajala surova, nebesa su se zatvarala i Gospodar Jevrem je osetio kako ga dodiruje sopstvena usamljenost.
Dežmekasti Gospodar Jovan lakim hodom prelazi Dositejevu ulicu i čudi se kako mu mladost, u sećanju, obeležavaju dva mirisa sa kojima je rastao: miris ruža i miris izmeta.
Kad bi jahao kroz prostranstva, pored Dunava, ocećao bi nad sobom stari sunčani bezdan, i svetlosti kako odasvud nadiru i trepere, u igri, kao prva zračna prepreka između neba i zemlje: tada se GospodarJovanu činilo da više
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
KVRGAMA 247 CXXIX MALA PRINCEZA 249 CXXX SUNCE 250 CXXXI GOLGOTA 251 TREĆE DOBA (Posle 1900) 255 CXXXII PUSTITE ME KAKO JA HOĆU!
A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris
A odavde sve još ubavije Kako samo dolina se vije! Kako gora podigla se gusta! A po gori sva ta lipa pusta! Lipa cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić
Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno! Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!... Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako si moga'?! Br.
Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno! Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!... Jao zlato, tako t' Boga, Ta kako si moga'?! Br.
J. Jovanović 3maj XX Kaži mi, kaži, Kako da te zovem; Kaži mi, kakvo Ime da ti dam, Hoću li reći: „Diko“, ili „snago“, Ili ću „lane“, Ili „moje blago“; Hoću li
“ „Nebo će se zablistati blistom, Gora će se zaodenut' listom, Sunce sinut' kako nije davno“ Odazva se: - „Oh, sunašce slavno!“ „Oživeće u lugu slavuji, Sva će ropa pesmom da zabruji!
- Gledamo je, šta li, Bože, sanja, Umorena od tog putovanja! Mi stojimo - mira joj čuvari Gledeć' lice kako joj se žari A tom žaru dopiruju hlada Uzdisaji našeg praznog nada! J.
“ J. Jovanović Zmaj XXX ZIMNjI DAN Oh, kako je sivo, tamno, K'o da nije danak svan'o; A nebo je tako mutno, Kao oko isplakano.
L. Kostić XXXVII BRIGA MATERINA Užeži, ćerko, kandilo! Potpali žuta tamjana! Sutra je ravno godina Kako nam nesta Damjana... Užeži, ćerko, kandilo! Ne štedi žuta tamjana! Pomol' se Bogu s materom Za dušu malog Damjana...
I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema Nogom ćeš stupit', možda, poganom; Drzneš li dalje?... Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju; Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore, Pa
Ko s' osvrne da pogledi Bistrim okom i pogledom Na grobove one svetle, - Povesnice dugim redom, Mora čuti kako j' živo, Kroz vekove, kroz maglinu, Ded unuku, otac sinu, Borac borcu dovikiv'o: „Gde ja stadoh - ti ćeš poći!
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
S točke svake pogledaj čovjeka, kako hoćeš sudi o čovjeku - tajna čojku čovjek je najviša. Tvar je tvorca čovjek izabrana!
Evo žertva s oltara čistoga! Ne dadu joj pravo k nebu ići, na koga je slavu sažežena. Poklonika viđi siromaha kako plovi morem k svetilištu: gotovo je smrznut pobožnošću, nosi zavjet na oltar višnjega; na nj se bure s jarošću
stopam arhangela na besmrtnim i svijetlim krilma pod znamenjma slavom razvijanim, svetom slavom nebesne blagosti, kako što mu i sada sljeduješ po blatnojzi i mračnoj judoli u okovu mrtve tjelesine.
“ To izusti, reče: „Sljeduj za mnom!“ Odvede me u carstvo svjetovah. Kako kaplja rose sa cvijeta ili zrnce leda prozračnoga pri pogledu svijetloga sunca što u nebo dignu slabe zrake, i ja,
Da, iskra je svjetlost porodila, okean su kaplje sastavile; sveti tvorac veličestvom sjaje u iskrama kako u suncama, u smrtnima ka u božestvama - sve mu skupa svemoguće slavi!
Prostor im je širi rastojanja neg' podvižnim mnogo svjetovima; al' se vide zrakom oblačeni, kako morski veliki ostrovi kad ih zima snijegom obuče, te ih plovac iz daljine gleda.
me volja naznačila za angela tvoga hranitelja: od dužnosti svete ne odstupam, kolik' zraka od sv'jetloga sunca; ti kako si krug zemni prešao, usku sferu bezumnog meteža, ja sam tebe paziti počeo, kroz gomile proveo gromovah, kojima je
“ Povede me sretnji duh nebesni, kako majka ustrašena sinka što ga vodi nježno milujući dok ga sebi vrati i utješi; na brežuljak jedan od topaza izidemo i
mirijade lećahu kometah sa naglošću svojom prekomjernom na sve strane tamo i ovamo: neke k nebu, a neke od neba, kako ono trudoljubne pčele kad im ruka blagodatna tvorca sa štedrošću prospe manu slatku, te uzavru tamo i ovamo na
„Oni šari što se k nebu dižu, te se vide u svijetloj sferi kako lopte tmaste i bezračne, to su sunca, voždi sozvjezdijah: izbježaju iz mračnoga njedra po sveštenoj volji mirodavca;
Znaćeš i vam' što je uradio!“ Kako more iza strašne bure, prisustvijem duha ostavljeno, umoreno silnijem napregom preskačući prirodnu granicu,
Vidi čovjek svoje zatočenje, pomalo se prve slave sjeća i poleti nebu kako munja; al' ga smrtni lanac zausteže dokle ročno odstoji sužanstvo.
Popa, Vasko - KORA
mu u srcu Sunce spava STOLICA Umor lutajućih bregova Dao je oblik svoj Telu njenom sanjivom Večno je na nogama Kako bi se rado Sjurila niz stepenice Ili zaigrala Na mesečini temena Ili prosto sela Sela na tuđe obline umora Da se
dana Sreću nam se modri Ako okrenem glavu Sunce će s grane pasti Sahranila si osmehe U dlanovima mojim Kako da ih oživim Senka mi je sve teža Neko joj vezuje krila Oči otvaraš dobra Sklanjaš me nemo Noć me iznenadna traži U
iz tela Ćutanjem koje vuku Pogledi naši ludi Između očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom ovim Papirnatim da govorimo Reči
ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom ovim Papirnatim da govorimo Reči nam ga suvog Pod nepcima zapale Kako sa telom ovim Od živog peska da
nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom ovim Papirnatim da govorimo Reči nam ga suvog Pod nepcima zapale Kako sa telom ovim Od živog peska da opstanemo Razularene kašike Odnose nam zrno po zrno Kako drvenim rukama ovim Lišenim
suvog Pod nepcima zapale Kako sa telom ovim Od živog peska da opstanemo Razularene kašike Odnose nam zrno po zrno Kako drvenim rukama ovim Lišenim lišća da se grlimo Ginu nam karanfili sa usana Ginu nam u vrelome pesku 11 Kuće su
kroz čelo Reči će nam proklijati Razbežali se dani Zar da dovek čekamo sunce Da nam se kroz rebra zažuti Slušamo kako nam srca U grlu mrtvih stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Nikad dotle nije mi ta soba izgledala tako lepa kao tada. Moja biblioteka, kako sam je u toku godina prikupio, raznovrsna je, snabdevena delima nauke, književnosti i umetnosti.
Sve što o njima znamo, samo su odlomci, katkad tek koje rečenice, kako ih pribeležiše drugi grčki pisci, većinom protivnici Demokritovi.
To me je iznenadilo, ali se brzo prisetih: Levenhajm je, kako mu njegovo ime svedoči, bio Jevrejin i zbog toga su prodaja i kupovina njegovih dela bili zabranjeni, a uništeno sve što
Opisah sastanak Demokrita i Hipokrata i njihove razgovore kako sam ih zamišljao i uživeo se u taj događaj. Kada pročitah to svoje sačinjenije, videh da mi je pošlo za rukom da
Moje delo doživelo je tri srpska i dva nemačka izdanja. Spremalo se, šta više, i treće nemačko izdanje, pa bi ih, kako to pokazuje knjižarsko iskustvo, doživelo i više da stovarište hartije i knjiga njegova izdavača u Lajpcigu ne uništiše
kada nisam ni misliti mogao na naučni rad i objavljivanja njegovih plodova, preduzeh svoje putovanje kroz carsvo nauka, kako sam ga upoznao svojim znanjima i knjigama.
istoriju starog Egipta, upoznati njegove žitelje, njihovu zemlju, njihov život, kulturu, znanja i tek onda moći pokazati kako je, posredstvom Pitagore i njegove škole, nadahnute genijem grčkog duha, iz egipatske primitivne, praktične, geometrije
I za to su bile potrebne razne studije. Kada sam ih dovršio, moradoh razmišljati kako da ga stvorim živa pred sobom. da bih u tome uspeo, morao sam izmisliti kakav događaj ili lični doživljaj u kojem bi
svoju biblioteku i knjige koje se nalazile rasturene po celoj mojoj kući, pa i na samom tavanu, da bih pronašao podatke kako je izgledala Sirakuza u doba Arhimeda, Toledo u doba Gerarda, Rim u doba Kopernika, Magdeburg i Beč polovinom
Utrošio sam za nj samo dosta hartije i mastila, kako to posvedočavaju zapisi tog mog putovanja koji leže preda mnom na stolu.
Zato nabavih klasno delo Erista Maha o razvitku te nauke. Kada ga proučih, osetih kako stojim na čvrstom tlu, a duhovni pogled mi se razbistrio i raširio. Moja rasprava zahtevala je i znanje matematike.
no kada sam prikupio dovoljne podatke o sredini u kojoj je živeo, mogao sam ga predočiti kao pouzdana izveštača o tome kako su Arabljani sačuvali i predali Zapadu tekovine grčke učenosti.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
i šta ti ja znam. Otvorim pismo: tačno kao što sam očekivao. I najedanput, i sad ne znam da objasnim baš otkud i kako, planu u meni odluka da se naposletku odazovem ovom srdačnom pozivu.
A kad je odluka pala opet se i još kako razveselih; samo sad sa puno razloga, kao što sam se docnije uverio, jer me ovaj put do Vujanovca bar privremeno
Kroz to okno ja sam iz mraka mogao da posmatram mokre šine i vagone i kako nosači, pljaskajući po baricama, žurahu s dvokolicama da unesu putničke prtljage koji su kisli.
to jest isplatih mu koliko sam smatrao da vredi njegova izuzetna pažnja pa ostadoh sam da, uz prijatno truckanje, slušam kako se prozori lako treskaju i kako lupaju kaplje po krovu vagona, što me je podsećalo na šator i na rat, ili na muke koje
smatrao da vredi njegova izuzetna pažnja pa ostadoh sam da, uz prijatno truckanje, slušam kako se prozori lako treskaju i kako lupaju kaplje po krovu vagona, što me je podsećalo na šator i na rat, ili na muke koje su prošle.
Ja se sećam dobro da sam ovako otpočeo razgovor. „A sad, dragi pobratime, pričaj mi kako se reši da se oženiš i sve drugo što imaš da mi poveriš, ali pravo mi kaži, pre svega, koja ti je to ljubav po redu?
„A zar je mene teško upoznati? Ja sve kažem što mi je na srcu. A evo ti po čemu znam da sad volim isto onako, kako da ti kažem, bezumno kao što sam voleo kad sam bio student i još više...
— Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je osetio niti će kad osetiti lepše sreće od moje. — I večeras ti to isto ponavljam.
Nadam se: da ćete mi ljubazno ostaviti jednu polovinu strane kako bih nastavio svoje snove koje više volim od vaše politike.
A za to vreme i dok smo mi unapred zamišljali kako ćemo u prijatnom razgovoru provesti na putu, ja primetih: kako neka mršava prilika, kao utvara, poviri na vrata našeg
A za to vreme i dok smo mi unapred zamišljali kako ćemo u prijatnom razgovoru provesti na putu, ja primetih: kako neka mršava prilika, kao utvara, poviri na vrata našeg kupea, pa se povuče, da malo docnije sa još dve prilike, jednom
i tako, dok su krckale kokošije kosti i zadovoljni supruzi nudili se vinom, mi smo ćuteći slušali kako kiša pljuska u prozor i kako ritmično lupa voz odmičući sve dalje i dalje.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Ne znam kako sam se vratio. Proteklo je nekoliko dana bez vremena. Vjerovatno dan-dva bez pune svijesti. Danas bi, prema tome,
pamtim ih ili pod zrakama sunca ili u sjeni oblaka; valjda po tome kakve sam ih prvi put ugledao; ili možda i po tome kako se u tom prvom susretu na njih odrazio odraz moje sretne duše. U tom hodniku, dakle, počeo sam živjeti.
drugoga — kojima nikad nisam saznao pravog značenja: baš kao da sam se podsvijesno uklanjao njihovom tačnom saznanju, kako im ne bih razorio čar.
No to nije dovoljno. Ali, s druge strane, kako tražiti od njih toliku hrabrost, toliki heroizam, da sami sebe, po svijesnoj odluci, odjednom i konačno unište?
I to naš najprisniji, najkrvaviji dio. Kako bismo ga dakle mogli ne voljeti? Na koncu, sasvim shvatljivo. Oprostivo je što ljudi vole sebe uprav onakvima kakvi jesu.
No kako bilo (a možda sve to naklapam tek iz neke nesvijesne težnje ka samoobrani), sjetim se da sam od najranijeg djetinjstva bi
Kad bi dadilja vrteći nada mnom glavom uskliknula: „Ih! ovo vam dijete čuje kako trava raste!“, sav bih se iznutra ozario od zadovoljstva, poput padavičavog lazarončića koji se među bucmastim
Zapažao sam kako bi se tad na bakinom licu upalio osmijeh tihog likovanja. (A činilo mi se bjelodano da joj dadilja takvim govorenjem
na licima iseljenika u čas kad se lađa otkida od obale, na licima robijaša na suncu, na licima umirućih; kad sam gledao kako ih ozaruje kratkim bljeskom ko zna kakve daleke šimere ili utjehom ko zna kakve neizvjesne nade, svaki put sam
naprosto to, da je, sasvim nezavisno od svojih grijeha, na pučini naglo obolio od zapleta crijeva — mal del miserere, kako se kod nas govorilo — i umro, pa su ga lijepo zašili u kožnatu vreću, kao što je red i običaj, — i predali ga moru.
) Kako bilo da bilo, ja sam se neiskazano napatio zbog te „misterije” i zbog tih govorkanja koja sam neizravno i s pritajenom
Gotovo ga nikad nije spominjala i obarala je oči kad bi ga drugi spomenuli, ali se sjećam iz najranijeg djetinjstva kako je naveče pred lijeganje, kad je mislila da ja već spavam (dok sam naprotiv pritajena daha žmirio kroz trepavice), dugo
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Zato se i popov pogled zaustavi na njemu. — A gle Đurice! Bolan, kako si porastô — reče popa blago, pa se obrte knezu: — Šta veliš?
— Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako 'nako...
Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama. I da ne bi ove medenice, kako se rodio plah i prek, bilo bi svačega. Ali popa mu razgali srce...
On se staraše samo da ne pokaže kako mu to teško pada, a već sa svoje strane davno je resitio račune sa društvom. Ugušio je u sebi i najtajniju žudnju za
Posle je odležao trlemu, i mal' nije umro. — Pa zar baš niko ne zna kako izgleda to čudo? — Pokojni Vuksan ga je video pa umro. On je kazivao čilu da liči na lisicu.
Tako prolažahu dani... Međutim Đurica je i dalje živeo onako, kako je od oca navikao. Imanja, može se reći, i ne imađaše.
strogih i suvih zakonskih odredaba i žive duše čovekove, koja upravlja tim odredbama po svojoj ništavnoj volji; kad vide kako jedan bistar od prirode um može da vlada učenima i neukima — Vujo poče stalno da se zanima rečenim poslom.
Đurica se tek obuo i umio, pa počeo da oblači jelek. Konji frknuše pred kućom, a Đurica, kako beše počeo da navlači odeću, tako i ostade sa podignutom rukom, ukočen, bled, nem...
— Uh, pos' joj ženski, đe me orezili! Njemu sad beše teško da vređa ovu babu, koja mu je, kako je on tvrdo verovao, dete izlečila vradžbinom, ali ga još više obuze sramota od pisara.
— Ja ti kaza' da ne znam, a ti sad čini što god hoćeš — odgovara Đurica odsečno, gledajući pisareva konja kako češe glavu O vrljike, za koje beše privezan. Kmet opet uđe u kuću. Prođe pola časa.
Da je on bio dobar posmatrač, mogao bi opaziti kako na Đuričinu licu sinu radostan izraz, koji je mogao značiti: »O, pa on nije našao: mogu se još spasti.
— 'Natema vas bilo, kako doznaste za ovo tako brzo? — zapita kmet ljubopitno, čim ostadoše njih dvojica sami. — Ni ja ne znam sve, samo to: da
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
INGLESKOJ KRALjICI TOLIKE PARE 174 IMA JUNAKA NAD JUNAKOM 179 VILOVSKA KOČIJA 181 ČUDNOVATA DLAKA 183 TAMNI VILAJET 185 KAKO JE POSTALA KRTICA 186 OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET GODINA 187 CARIGRAD 189 ZAŠTO KRALjEVIĆ MARKO NIJE BIO NA KOSOVU 191 KAKO
JE POSTALA KRTICA 186 OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET GODINA 187 CARIGRAD 189 ZAŠTO KRALjEVIĆ MARKO NIJE BIO NA KOSOVU 191 KAKO SE KRALjEVIĆ MARKO JUNAŠTVU NAUČIO 192 PROKLETA JERINA 193 PIJEVAC NA DIVANU 195 JARAC ŽIVODERAC 199 KAKO SE MEDVJED
NA KOSOVU 191 KAKO SE KRALjEVIĆ MARKO JUNAŠTVU NAUČIO 192 PROKLETA JERINA 193 PIJEVAC NA DIVANU 195 JARAC ŽIVODERAC 199 KAKO SE MEDVJED PREVARIO 201 MEDVJED I LISICA 202 LISICA SE OSVETILA VUKU 205 NEVJERA STRADA 208 LISICA I KOKOT 211 SVETI
Jednog dana dozove otac svoga sina Petra i reče mu: — Petre, vidiš li ti kako svet ovde umire? Petar mu na to odgovori: — Ja vidim, ali šta mi možemo za to, kad je tako božja volja.
Kad je već prešao, osete ga džinovi i potrče pred njega, a Petar, kako ih opazi, metne kapu na glavu, te se džinovi povrate natrag, ne videći pred sobom nikoga.
Šetajući gore-dole po bašti, ode do jedne takove klupe, pa sedne i počne razmišljati šta da radi, i kako da dođe do te devojke.
Petar joj pritrči u pomoć. Kad je devojka došla k sebi, zapita ga: — Kako si mogao ovamo doći, i kako te džinovi nisu rastrgli? Petar joj odgovori: — Bog milostivi bio mi je u pomoći.
Petar joj pritrči u pomoć. Kad je devojka došla k sebi, zapita ga: — Kako si mogao ovamo doći, i kako te džinovi nisu rastrgli? Petar joj odgovori: — Bog milostivi bio mi je u pomoći.
Kad smrt uđe unutra i bog je vidi kakva je, prepane se, pa ju upita: — Jesi li sve pomorila kako sam ja rekao? Ona reče: — Šta, gospode, pomorila?
A starac reče: — E, pa kad nije drugače, ja hoću, ali samo da vidim kako će mi biti duši. Sveti Petar ga pusti, pa stane pred njega i raj otškrine, a starac upazi svoje stare laće što je još
U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: — Zaboga, sinko, gde si? A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio.
A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: — Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?
Petković, Vladislav Dis - PESME
165 SA ŠETNjE 167 POZNANSTVO 168 POENTA 170 KAKO MI JE... 171 PESMA BEZ IMENA 176 POGREB 177 ŽIVOT 179 POSETA 181 POGLED 185 IZ KNjIGE “REČI” 188 NOĆ LjUBAVI 190 UVOD U
Kao stara tajna ja počeh da živim, Da osećam sebe u pogledu trava I noći, i voda; i da slušam biće I duh moj u svemu kako moćno spava K'o jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju
Ja sam jedva došla dovde. Tvoja cura naglo vene. Htela sam ti reći samo... Ah, al' suza guši, davi! Kako ti je, oče, tamo? Tvoju curu što ostavi? A ona te tako voli; Ali mnogo, mnogo strada. Ni Bogu se sad ne moli.
Gledeći kako izumire vreme Slepome telu, što ga instinkt krepi, Za ogledalo se pogled naglo lepi: Da vidi usta što će da zaneme, Ma
Na grudi sam ruke Prekrstio svoje. Gledam kako tama, Nečujno i tiho, ne praveći zvuke, Po zidu se penje u čudnim slikama: K'o ljubavna čežnja, kao tuga znana Preko
Naglo odoh k njima. Tamo videh kako Zalaze sva bića, i propast ih nosi; Videh da se gasi i svetlost i pak'o, Neku mutnu utvar da maše i kosi.
Pojava tvoja pričaše mi kako Patiš, zajedno s pogledom ti holim: Ja sam te gled'o i zanesen tako Šaptao da te k'o smrt svoju volim.
— ja sam svirep, bezdušan i zao.” I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga, Ali reči tvoje nisam mog'o naći; O kako je ljubav velika i blaga, Mada kao zvezda i ona će zaći.
Ne znam kako, zašto — ali glasno rek'o: “Ja te volim draga”; i osetih tada Onu ljubav staru i doba daleko, Doba koje namah pojavi se
I u času mahom, Pesma staje, ugasi se, svene: Pojavi se život s teškim dahom, I sve ode u san, uspomene. Vidim sebe kako tražih puta, Al' sad blato znam gaziti i ja. Vidim snagu kao duh da luta I bol što mi k'o pobeda sija.
Je l' podnožjem pao Sad blesak zore, pod kojim je dis'o U tami čovek?... Gle, kako se nija I ide boja preko vetra, granja, Ustavlja nered i tišinu svija I dugu vuče!
O nisam znao da sa svojim grobom Ja nosim sreću i sastanak s tobom. Postelja tvoja, gle, kako je meka, K'o tvoja kosa. Oh, zašto me guše Još vrele suze? Zar ih ovde ima? Zar zemlja suze, zar sve ne uzima?
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osećam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno više bih ostavio svetu.
uzbunu, ponovo je jurnuo nazad na mesto nezgode i stigao tamo pre ljudi koji su pošli u potragu za ocem i sreli ga kako se osvestio i ponovo uzjahao konja, ne shvatajući da je nekoliko sati ležao na snegu.
Jednoga dana, Mane je cepao drva. Kako je zamahnuo sekirom, moj otac, koji je stajao u blizini, osetio se veoma nelagodno, i opomenuo ga je: “Zaboga, Mane,
“prave” slike su bile potrošene, pošto sam video malo od sveta samo predmete u svome domu i neposrednoj okolini. Kako sam izvodio ove misaone radnje po drugi ili treći put da bih proterao slike iz svojih vizija, taj lek je postepeno
Redovno moja naprava radi onako kako sam i zamislio i rezultat eksperimenta je upravo onakav kakav sam planirao da bude.
Sprovođenje prvobitne ideje u delo kako se danas radi, po mome mišljenju nije ništa drugo do rasipanje energije, novca i vremena.
Obično su se pojavljivali kada sam bio u nekoj opasnosti ili nevolji ili kada sam bio vrlo ushićen. Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima.
Imao sam bez odeće 142 funte, što sam do danas zadržao. Šapnuo sam gospodinu Džonsonu: “Kako je moguće da je Edison gotovo tačno pogodio moju težinu?
Često su me ljudi, koje je to zanimalo, pitali kako i kada sam počeo da se bavim izumiteljstvom. Na to pitanje mogu da odgovorim samo prisećajući se svog prvog pokušaja za
U svom sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instinkt, koji me je kasnije potpuno zaokupio - kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku.
Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane
Štaviše, te ćuške nisu bile forme radi, već i te kako prave. Sve to, pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne škole
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje.
Ova hrabra četa, kako je pesma opeva, podseća na onu malu četu starih Grka u bici na Termopilima. Neki od staraca, prisutnih na ovim
Iako je Marko bio kraljevskog porekla, nikad se nije borio kao osvajač. Onako kako ga i guslar opisuje, Kraljević Marko je istinski borac za prava i pravdu.
Save. Jednog dana je učitelju rekla, u mom prisustvu, da je u snu videla kako je sv. Sava položio ruku na moju glavu i, okrenuvši se k njoj, rekao: “Kćeri Dijada, škola u Idvoru uskoro će biti
Mogli smo pratiti svaki korak volova koji su se kretali tamo-amo, a čak bismo čuli i kako pasu, ako bi se dovoljno približili ”brisanom prostoru”.
Ostali svet prestajao bi da za nas postoji; pojavljivao bi se u našoj svesti kada je rana zora najavljivala, kako bi se to nama dečacima činilo, božansku zapovest: ”Neka bude svetlost” i kada bi sunce najavljeno dugim belim zracima
je gubitak za dečake, odrasle u gradu, koji nikad nisu osetili čarobnu moć tog rajskog ushićenja koje donosi letnja noć! Kako su u mom mladalačkom razmišljanju od pre pedeset godina, svetlost i zvuk bili dovedeni u vezu sa prirodnim darovima koji
bilo u skladu ni sa stihovima Vladike Njegoša, najvećeg srpskog pesnika koji kažu: ”Odvede me u carstvo svjetovah, Kako kaplja rose sa Cvijeta Ili zrnce leda prozračnoga Pri pogledu svijetloga sunca Što u nebo dignu slabe zrake.
A ako zrak svetlosti ne treperi kao zavibrirano telo, kako mogu Sunce, Mesec i zvezde da izražavaju slavu boga i kako može, po Davidu, njihov glas da se čuje gde god ima jezika i
A ako zrak svetlosti ne treperi kao zavibrirano telo, kako mogu Sunce, Mesec i zvezde da izražavaju slavu boga i kako može, po Davidu, njihov glas da se čuje gde god ima jezika i govora? Na ta pitanja Kos nije hteo da odgovara.
da idem na školovanje u Prag, da sam najdalje bio do Pančeva, da nikad nisam video parobrod ili željeznicu i da se brinem kako ću putovati jer ne znam mađarski, a imam teškoća i sa skromnim znanjem nemačkog jezika koje sam stekao u Pančevu.
Potegao sam torbu, ali avaj, guska je bila nestala! Jedan putnik koji je sedeo blizu mene ispričao mi je da je video kako je jedan mladi bogoslov uzeo gusku iz torbe dok su drugi sa mnom razgovarali.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Ima ih svakojakih: mlado i staro, muško i žensko, s lulom u ustima i bez nje. Mrki su i ozbiljni. Kako se koji iskrca onako i zastane — iščekuje druge, da se udruže pa da zajedno hrpimice krenu u varoš.
Topli plamen, pun blage vlage, ražgan, kao da su već osetili; gledaju ga kako stvar liže, dok mu iskrice veselo vrcaju ispred njih.
—Eto, od nevolje. —Jesi li udata? — upade druga u reč. —Jesam, dušo. Ovo mi je sin, i glavom na nj pokaza. —Kako te muž pustio bez sebe? — šalio se starešina.
Za danas imate kruha u torbi. — Pogleda na momčića: — Večeras dobićete ulja, drva, lopižu i nalivandure... Prođite se kako znate. Da, za nadnicu lako ćemo. Tako i oni s drugim težacima krenuše na posao. Beše nastao lep zimski dan.
Nego, čovek snuje, a bog određuje! Iznenada obrnu vreme. Radeći preko dana, opaziše kako se nebom k severu vucare svetli oblačići što su izgledali kao raščešljano runo.
—Štedite, da doteče, jer ga nema ni u gospodara. Tada pogleda na maloga: —Što te boli? —Sve — jadao je Marko. —Kako sve? Razlenio se... —Šta znam ja... Boli....
Tekućina je slična nečistoj mutnoj vodi. —Okusite, da vidite kako je dobro! — nasmeja se župan. Lekar posluša i nakrene. Okuša, mljasne, premetne jezikom i izbaci. —Ovo je otrov.
Ali što će? Ne može sina ostaviti u tuđem svetu bez pomoći. Da se ova nevolja desila kod kuće, lako bi. Lečila bi ga kako je u selu običaj, ali ovako se valjalo silom pustiti u tuđe ruke, pa što bog da.
Ali, čim se nekako uteši, pade joj na pamet bolesni čovek, deca..... Kako će bez ičega kući? Rastuži se i, onako nevesela, reče sinu da će se još danas vratiti kući. Spremiše se brzo i iziđu.
—Eto, ne prikupih ni za prevoz! —Pa kako ćeš? upita je preko volje neki iz društva. —Ta pustiće me, neće gledati na malo! —A—ja, vidi se da si nevješta.
Poznajem ih. —Ubijaš me... Nemoj tako! — iznenada će Cveta. —Ja ti rekoh, a ti radi kako znaš! završi mirno Zagorac i ode od nje. — Kuku meni! — uhvati se žena za glavu. Naposletku s mora zvižnu.
Sreća htede, i brod što jevtino prevozi krenu odmah jutrom preko mora. Ukrcaše se i lepo prispeše na drugi kraj. Kako su stupili nogom na zemlju, odahnuše kao da im je kamen s prsiju pao.
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
kojima se te konvencije osnivaju, pomaže nam da postanemo svesni svojih sopstvenih, da ih vidimo i da im se začudimo, kako bi rekao Šklovski, pa ćemo samim tim početi i da ih tumačimo pred samim sobom.
razmišljamo u sklopu celoga modela kulture, pa zato ni o ulozi umetnosti u prožimanju nacionalnih kultura ne možemo kako valja govoriti ako se prethodno ne razmotri jedno drugo pitanje, naime kakvo mesto i funkciju ima umetnost u sistemu
Zabuna, izvestan, da tako kažem, komunikacioni šok i male eksplozije čuđenja ovde su bili neminovni. Setimo se samo kako se o Popinoj i o Matićevoj poeziji ozbiljno i sa meritornoga mesta govorilo kao o bizarnoj prozi ili sračunatome
Po zaslugama za razvoj srpske poezije u ovoj oblasti, Matić je ispred svih drugih naših savremenih pesnika. Kako sve to tumačiti?
A evo kako ga Matić seče i razbija: Našto mi inače sad ove mi oči? Kad pesnik polazi od izvesne zadate metričke sheme, onda se
I evo još samo jedan primer kako se ritmičkomelodijska „iskra izvija“ iz jezičkoga „kamena“ kad se u pesmi „Samo peva tajni plamen“ govorni niz
Evo, na primer, kako lokalni, zatvoreni nacionalnomitski simboli carice, njenih slugu i njenoga carskog srebra prerastaju u sveljudsku
Čoveku, naime, teško pada kad vidi kako nam se pogled na našu sopstvenu kulturu – na bilo koji njen deo ili na sve njene delove skupa uzete – muti pod pritiskom
Ako se to može nazvati službom kako ju je nekada Isidora Sekulić shvatila, tu službu prihvatam. Svi mi odveć dobro znamo da Kosovo nije ma kakav, nego
što je maločas letimice pomenuto, tek je deo srpske kulture na Kosovu, za koju mislim da je ne poznajem ni u celini ni kako valja.
Ovom prilikom, razume se, ne mogu nabrajati ko je, kada i kako beležio, ali dužan sam napomenuti da izdvojena mala rukovet pesama – što je možda slučajno, možda i ne – sva potiče iz
Vi ćete se, za trenutak, svakako setiti kako je ruski pesnik Osip Mandeljštam opevao pčele, i setićete se da jedna njegova pesma počinje prvom i završava se drugom od
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Naslonila makaze na usne i zamislila se gledajući u pantalone): Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo. SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.
ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote. SAVKA: A cepa, a? Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa. ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu.
ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana. ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.
SAVKA: 'Ajde i ja idem, za poslom sam. A vidim i tebe ometam. (Ustaje.) ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono? SAVKA: Koje ono? ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam? SAVKA: A za to?
) ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono? SAVKA: Koje ono? ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam? SAVKA: A za to? Pa kako da ti kažem: volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda...
ŽIVKA: Pa, zete, meni ne treba klasa, tebi treba. ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki, kad neće žena ni da nas primi? DARA: Nije bila kod kuće.
ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma-Drage i ona kaže: neka dođe, kako da mi ne dođe gospa-Živkina ćerka; nisam je videla otkako se udala.
ŽIVKA: Stevanović?... PERA: Ja sam ga svojim očima video. ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišô? PERA: Video sam ga! ŽIVKA: Otišao je baš u Dvor?
ČEDA: Pa? ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on... ČEDA: Ko? ŽIVKA: Kako ko? Sima! ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više?
ŽIVKA: A ljut? MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga! ČEDA (za njom): Nigde ga nema! ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga! ČEDA: Ama, šta ste se zbunili?
ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije! ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administraTivnog odeljenja. ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti? Dajte mi šešir, idem sama!... ČEDA: Kuda? ŽIVKA: Na Terazije!
) ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici. ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (Odlazi.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Likovi Stankovićevi, njihove sudbine, pa i Sofkina sudbina, mogu se kako valja razumeti tek kad ih posmatramo u njihovome uslovnom svetu, oličenom u varoši koja se samo u nekim pripovetkama
Nije rečeno kako je i zašto izgubio pamet, i verovatno nije zato što je već sam književni sklop priče iziskivao da njegova sudbina služi
I tu nije najzanimljivije što je usledila očekivana kazna, ma kako da je surova, nego je zanimljiv način i pravac u kome se kazna traži, i nalazi.
Otuda i telo Sofkino nije dato samo onako kako bi ga spoljnje oko videlo, kao telo-objekat, nego opis često kreće iznutra, iz subjektivnoga telesnog samoosećanja.
4 Stoga je zanimljivo pobliže videti šta to i kako Sofka unapred zna, predviđa i sluti. Nečistu krv, zna se, pripoveda nevidljivi (nepersonalizovani) autor.
počinje tako što pripovedač Mile neočekivano ulazi na kapiju smrtno bolesnog prijatelja Mite, ugleda njegovu ženu Mariku kako cepa drva, i: „Kako beše zamahnula sekirom, tako i ostade kad uđoh”.
Mile neočekivano ulazi na kapiju smrtno bolesnog prijatelja Mite, ugleda njegovu ženu Mariku kako cepa drva, i: „Kako beše zamahnula sekirom, tako i ostade kad uđoh”.
Mile tada u nekoliko magnovenja pogledom hvata kako s jedne strane Marika, „uzdržavajući se da se ne oda, brzo siđe niz stepenice, zamače iza kuće, stiskajući oči
pomešana s tamnjanom i dimom duvanskim”, da bi naglo - na izgled bez razloga, a zapravo radi kontrastiranja - dometnuo kako je „napolju hladan i vlažan mrak“, pa opet produžuje isti onaj prekinuti opis.
14 Iza toga sledi široka a vrlo indikativna slika o tome kako se noć „spusti, pritisnu sve njih, celu ionako snisku, dugačku kuću, koja sad dođe - ne prljava, već nekako prostrana,
i sižejnu okosnicu Nečiste krvi, jer siže uključuje u sebe oblike pripovedanja, a njega u sebe uključuje kompozicija. Kako to, razume se, nalaže strukturna hijerarhija.
obećao Marko, što je izazvalo, dotle pritajenu, žestoku Tomčinu narav i konačno odlučilo žalosnu sudbinu Sofkinu onako kako nam je ona na početku prve verzije - uostalom, sa nešto više pojedinosti - bila prikazana.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Naprotiv, postao je hajduk da sam šale raboše za globe i da pokaže kako se otimlje. Neka mu se smeju koliko god hoće što mu je strina Božana još Božana, i to baš u Brodu pokraj preklada, i
To je činio i Sulj-kapetan, te mu je dete već odraslo kao kaurin. I on se nečemu nadao. Ali evo već nekoliko godina kako su Prizrenski odgovori tužni. Svet počeo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajdučki kapetan.
Svet počeo da se miri sa sudbinom. Tako isto i hajdučki kapetan. Iz dana u dan vidi on kako od nada nema ništa. Već je počeo da se ljuti na svoje bratance Jančeta i Kostu što se ne turče, no još svoju dedu šalju
He, a kako je divan, na primer, Petar Kostin! Kad bi se taj poturčio, vera i bog, brzo bi Postao ili veliki vezir, ili šeih-ulj-isl
ne traže da ih one dvore i poslužuju kao Kolašinci, no im sami donose kavu i medovinu i ostavljaju da se same vesele kako i koliko hoće. Ovamo na zaravni poviše konaka logor Rogožnjana.
ga u čelo, naredio mu da klekne, pokrio ga po glavi epitrahiljem, spustio na njega ruku i da, valjda, blagosilja, i da mu kako ne bi utekao. Pa pozvao kneza da on otpočne. Jednu nečuvenu i nedoživljenu dosle... Kolašin propada.
ovo prota — a nas dvojica dajemo ti jemce Gospoda Boga i Svetoga Petra da ćemo tajnu sačuvati i reći Srbiji kad dođe kako je u istini bilo. Grijeh na nas i našu đecu, Ivo brate i sine!..
Hteo je svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih
Kula mu je imala dve velike odaje, jednu gradski nameštenu, a drugu arnautski: neka su vazda gotove kako za koga. Svakoga petka u podne silazio je u džamiju da otklanja, a ončas posle toga u kavu kod Šedrvana da se vidi s
Možda baš zbog ovake malo vidljive privlačnosti, Hamza Vukašinović se na nekoliko dana pred branje požalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i kako će mu ove godine vinogradi ostati nepobrani.
vidljive privlačnosti, Hamza Vukašinović se na nekoliko dana pred branje požalio Durutu kako teško nalazi rabotnike i kako će mu ove godine vinogradi ostati nepobrani.
No, čim Seno popi kavu i ispuši cigaretu, on mu pruži gusle: — Tako ti krsta sad jednu još postaru; jednu kako je bilo u Kosovu!.. — Ne znam, aga, i ne diraj me, vjere ti!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
II Gledajući kako zvezde Sjaju sa visine, Vidim naše češke mome, Čujem pesme njine. Naše mome rano rane, Za pevanja tica; Na
III Ah, kako mi ležat’ godi Na rudini ispod gore, Sa zvezdama ćeretati Što se zláte odozgore. Vi, zvezdice - osmejkuše,
»Javor« 1887. NA IZVORU (Slobodno po Šamisu) Haj, pod lipom izvor što je! S lipe miri ceo dô. Kako onde tice poje Ne zna svako, ne zna to.
“ Pa odgovor čeka njen. „Dobar veče!“ moma reče, — Stid je zavi u rumen. Al’ ka’no što, ne znaš kako, Od pupoljka bude cvet, Njene prve reči tako Razviše se u ćeret.
Na izvor je ići lako — Prazne ćupe, voljan gred. Ali natrag — teret to je... Pa i lep je onaj dô, A još tice kako poje, Ne znaš, majko, ne znaš to!“ »Javor« 1884. HEJ, DA MI JE CAREVATI...
“ (Iz ludnice utekô j’). Kuda žuriš? — „Puzim doma!“ Zar ga imaš? — „Sto i dva!“ O siroma’, o siroma’! Teši sebe kako zna. Ta što buncaš! Budi svesan! Gle, krvav si, modar, bled. „Ujeo me golub besan, Pa mu puštam krv na med.
Gle, krvav si, modar, bled. „Ujeo me golub besan, Pa mu puštam krv na med.“ Daj mi ruku da opipam Žilu kako bije. — „He! Nemam ruke: njome sipam Belu kletvu povrh nje.“ Al’ kad plačeš što se smiješ? — „To je ono: ja sam Bog.
»Srpska Zora« 1878. JESI L’ GLEDÔ... Jesi l’ gledô slepca Kad peva i gudi, Kako diže oči Kâ da sunca žudi. On ne traži svetlost Da se njome snaži, Svetlost je u njemu: On toplote traži.
Jednom slikom anđela prikaži, U kome se rajsko milje skriva; Drugom slikom đavola obnaži, Kako tvoja mašta ga primniva.
Na pepelu svome Kostur do kostura — Nepregled. Vidim duge ruke Kako miču prste, Neki samo k srcu, Neki samo k čelu. A neki se krste.
Vidite l’ da potok danas drukče teče, Da je drukča trava, da je drukče cveće? Vidite li tice kako drukče lete Kô da s’ miris cveća sam u venac plete.
Al’ ti sada već razumeš Što se reč’ma ne kazuje. Rečima se ne kazuje Kako tebe grlja vila: Rečima se ne kazuje Što je tvoja duša snila.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
tako zavomo veselo pozorište koje sam ja dolu nižajše potpisani sočiniti ščastije imao za vašu, ako soizvolite čitati, kako polzu, tako i zabavu. — „Zabavu? Ha, ha, ha! — To će biti unterhaltung? Hi, hi hi!
Tko vas je postavio arendatorom? Vi znate kako je i vama kad vam ko vaša suvoparna sočinenija kritizira. A što na modu vičete, sami se izdajete da vam je plitak
Ja na modu nimalo ne vičem, nego na zloupotreblenije, na preterivanje ili, kako vi zovete Übertreіbung. To je, frajlice, ono što se iskorenjavati mora i što ja oporočavam, a ne moda.
Vidite, frajlice, ja dođem na primer k vami na posješčenije, vi mi taki počnete uši nabijati kako vas je šnajder prevario, nije vam načinio aljinu po poslednjem žurnalu.
vi mi taki počnete uši nabijati kako vas je šnajder prevario, nije vam načinio aljinu po poslednjem žurnalu. Kako se onaj i onaj grubo pokazao, u komplimentu dva prsta falio od mere; kako je neka drugarica na balu nameštala lokne, u
Kako se onaj i onaj grubo pokazao, u komplimentu dva prsta falio od mere; kako je neka drugarica na balu nameštala lokne, u igri izgubila takt, i ovakove stvari tisućama.
EVICA: Ja sam i kod uje radila. FEMA: Tvoj uja... Jes’ čula, kako te nije sramota tako što govoriti! Kakav uja? Nemaš ti nikakvog od roda čizmara. EVICA: Zar on nije vaš brat?
Tako je i on imao to ludilo u glavi da radi, pa da radi. Niti mari kakve se aljine nose; niti kako se gospoda unterondluju. Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se kakva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta.
EVICA: A zašto mi je bog dao ruke? FEMA. Vidiš da si mućurla: da se beliš, da se kitiš, da češalj nameštaš kako ti je volja, zato je bog noblesima ruke dao, a ne da vuku plug. (Duva u prste.
(Duva u prste.) Ne znam, ne znam kako ću te vospitati: francuski ne znaš, ne znaš praviti komplamente, a kolika si; sad te moram od azbuke reparirati.
POZORIJE Z. SARA, PREĐAŠNjE SARA: Službenica, službenica, kako ste? Aa, tu i frajlica, drago mi je, drago mi je, hibšes ksihtl! Lepe očice, glatki obrazi, smeđa kosa, hipš, hipš!
Vi kec frajlice, vi kec? EVICA: Oprostite, ja nisam kec. SARA: Ha, ha! Ja nemecki pitam kako se nahodite. FEMA: Ne zna vam ta ništa, nevospitana je kao krava.
Miljković, Branko - PESME
ispred sebe po isplakanom putu i pesak je ujedao za stopala ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju videh grešnike kako ih vitla zli vetar nebo što laje i kišu prokletstva tešku i večitu videh slepe vode stiksa i blato mržnje videh grad u
Senko, gde se ta zemlja skriva Gde materija sva od zaborava otkriva Vatru u sebi i dan bez jutra u gori. Kako se zove pre nego se rodimo Spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
U snu smo oni čije zaljubljene usne traže reči bez cilja, bez izmišljenih predela. Oh te reči kako mogu da ublaže ako su od sna. Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce držimo u snu gledajući u crne vrhunce.
i crne će ruže procvetati duž puteva otvorenih za sve vetrove kojim dolaze nerođeni po svoju smrt II Gledali smo kako umiru stojeći oni koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći
pejzaža zakopano za one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki suncokreti JUGOSLAVIJA Evo kako je počela u dan svoje nužnosti Sve što nema vatre u sebi sagori Što sagori postaje noć Što ne izgori rađa dan Treba
U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći. Ili ću otkriti kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme, ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.
Bar šum Naslikane grane da pomeri narav Bilja! Kako da te sačuvam od tuđih Misli u meni, dok bivam sve luđi, Za vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika, Čiji je rast odjek
O anđele blagi uprkos svojoj moći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, Kako se zbi divno da biće ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo A sjaj koji kasni
O grozna Sviralo koja presađuješ vlati Iz pitome doline na liticu što plamti! Gluv da čuje nemoć kako vešto svira Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu Prepriča rosu i nevericu
cveta čije ime Miriše izvan vrta i vodi me Do čistih mesta, nestvarnih bez nade, Ružo pomerena najslađi moj jade, O kako divno traješ izmerena Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje.
Praznino, kako su zvezde male! Tvoj san bez tela, bez noći noć, pridev je čistog sunca pun pohvale. To što te vidim je l moja il
Krakov, Stanislav - KRILA
Vojnici pozadi njega videli su kako se plavi brkovi zadovoljno smeše. Oficiri su boli mamuzama mršave konje da zvone potkovanim kopitama o kaldrmu.
— Kakav smeli viraž... Odjednom se huka istopila. Tišina teška, strahovita. Čulo se kako zviždi i krckaju veze na aparatu. Motor se Elisa se ugasila i od čarobne postala vom.
Zamazani dečak sa pogledom suncokreta i masnom, dronjavom keceljom trči sa išaranom bocom. — Jesi li video kako joj se zubi sijali u zlatu? — Haljina joj je bila crna, i nije dovoljno pokrivala ni grudi ni noge.
— Haljina joj je bila crna, i nije dovoljno pokrivala ni grudi ni noge. — A kako je samo poljubac bacila. — Bravo, Duško. Poljubac kurtizanke ispraća te na front. Doneće ti sreću.
Jednog slepog intendanta mučila je škripa kreveta njegovog suseda. Ipak nije mogao da vidi kako se nad pilotom sa slomljenom nogom nadneo beli, ponoćni anđeo. Vojnici govore kako anđeli smrti ležu uz samrtnike.
Ipak nije mogao da vidi kako se nad pilotom sa slomljenom nogom nadneo beli, ponoćni anđeo. Vojnici govore kako anđeli smrti ležu uz samrtnike. Avijatičar je i kraj slomljene noge bio rumen i lep dečko.
bio je čitav prijatan skandal kod Tur— Blanša... André, cher André... kako se samo vojnici smejali. Solun je spavao u mraku. Iz malog prljavog bara izbacili su na ulicu pijanog Engleza.
Fenjer je ugašen. Duško je već tiho šikao sa glavom na bisagama, i nije osećao kako mu revolver žulja krsta. Sanjao je o nekoj crnoj ženi, koja je pri hodu izbacivala visoke kukove, i imala jamice na
— Odmah pare, položaro, ili ću te... Na osvetljenim krilima šatorskim vide se crne senke kako drhte. — Na, to je vaše... da platim nemam više...
— Tako ja umem... - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - U selu su još po podne pokopali pobijene. Kako su izginula deca bila turska, a odžu su Grci još pre četiri godine zaklali, to su ih zakopali u voćnjaku iza kuće.
Vojnici su sedeli kraj ognjišta i slušali kako vri popara u kotlu. Napolju su psi lajali. Straže se tada smenjivale. Svakog su jutra psi lajali.
Samo se jedno malo dete, sve golo, mirno igra na bunjištu. Viču nešto. Mija čuje kuršume kako zvižde, kidaju drvo na ogradi, tupo probijaju meke zidove kuća, ali ne vidi nikoga da pada.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Vuije mi priča o kamenom dobu Afrike, o njenim plemenima, jeziku, biljkama, fauni i fosilima. Dok govori, osećam kako jesenašnje nazebe, i sve nazebe od rođenja do danas, ovo sunce izvlači iz mene.
Zatim razvijamo geografsku kartu i on mi objašnjava kako ću ići, gde ću šta videti, ili gde je kakvu bubu našao. Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana
Uveče, kad svrši posao, dolazi na kljun broda. To je savršen bretonski tip. Treba ga videti kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga.
U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja. U njegovoj priči kako je verenici, koja ga je na samrti pitala la li će je zaboraviti, obećao da neće nikada (razgovor koji citira na
A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže
Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju sasvim crni prema odelu, da ga sa uživanjem slušam kako laže po dva sata. Gospođica N. dolazi nam u društvo.
Treba dete sačuvati od pogleda koji mu može doneti zla. Na ulici razgovaraju crne žene između sebe. Kako je Dakar vavilonska kula, to je svaka drukčije očešljana i svaka drukčije odevena.
što one odgovaraju tačno gravurama koje sam nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli.
nalazio kao dečak u starim putopisima ili romanima u kojima se govori kako je crnkinja postala dadilja kod guvernera, kako je u kući svi zavoleli, pa kad je došao Božić, ovako je obukli.
S vremena na vreme ajkula seče ravnu pučinu svojim oštrim leđima. Razgledamo brodski dnevnik. Evo kako u njemu izgleda naše plovljenje do danas: 8 dec. polazak iz Marselja, 6 časova uveče.
Trebalo ga je takođe baciti u vodu, pa bi on već našao način kako bi se izvukao. Govore nam sve to glasom koji znači: „Tako vam i treba kad ne umete da bacite ni čoveka u vodu, a
Divno je kako uspeju da se ponova ubace u pirogu koja nestabilno i samo svojom sredinom stoji na vodi. U svakoj pirozi je samo po
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
) Čujete l’ huku stare gladnice Kako joj krči prazna utroba? Ali je stena postan zalogaj, U želucu će crnom zastati... Pa šta velite?
(Gleda Isaka.) A ko je ovo? Šta traži tu? Kuda li misli? Otkud dolazi? RADAK: Od jednog sata biće poviše Kako ga s Vukom ispitujemo: Ko, šta je, otkud i šta će tu. I on, siromah, nešto govori, Al’ bog će znati šta.
GLAVAŠ: Pa, Rade?... Ima li gdegod što? Po gori mirno?... A po selima?... RADAK: Nesreća! Deset je dana kako putujem Kô senka neka gore zelene.
nejač, obučavajuć Da glasa svoga piskom tananim Nauče lajat, il’ kao sova Kroz ponoć nemu glasno kreštati, Kako ih Turci ne bi poznali... GLAVAŠ: Strahota!
GLAVAŠ: Pa onda? STANA: Sa zorom dalje. A taman suton druge večeri Dočekaće nas u Beogradu; Gledaće kako starost posrće Pred silnog paše moćnim očima... GLAVAŠ (za sebe): S ćerkom u gradu?... Među Turcima Šta li će onde?.
STANA: „Nesreća!...“ Ne kidaj srce, dobar čoveče! Kad majka starim gleda očima Poroda bednog glavu klonulu Kako je nad njom dželat svirepi Sa čvrstom rukom pȁlu izdigô; Još trenut samo...
krvav sluga paše svirepog Na bledu majku upre zenicu: „Il’ podaj ćerku paši čestitom, Il’ gledaj telo svoje utrobe Kako ga gladni vuku kerovi!...“ O, tu je malen izraz „nesreća!
GLAVAŠ: Onda?... A sad?... SPASENIJA: Sad? Sad sam na tvojim muškim grudima, Čujem ti srce, kako kucajuć, Junači živce svakom prstiću. Sad se ne plašim!... GLAVAŠ: Ne boj se sad! STANA: Jesi li mahnit?...
] DRUGA SCENA Razgovor Glavaša i Spasenije. Stiže Isak. GLAVAŠ: Isače, brate! Moj dobar druže, dobro došao! Pa kako tamo po tiraniji?... ISAK: Robovi ćute, A tvrdi kamen nema pozdrava. GLAVAŠ: Jesi li redom sve obišao? ISAK: Sve!
JANjA (u sebi): Ko mu je, opet, to potkazao? A odista sam, ’nako uplašen, Do mrke noći juče radio, Da ga bez štete kako utopim. A sad?... (Glasno.) Smiluj se, Rade!
I kao da se niko neće tvome marifetluku dosetit!... E, lepo!... Sinoć smo ga i kojekako utopili, al’ de, kako ćeš ga večeras izvući?... Pa vlažan čamac!... Mrka noć!... Hladan vetar!... Pa onda još: „Veslaj, Porfirije!...
Sad, Rade, sad!... (Janja i Porfirije odlaze.) ČETVRTA SCENA Radak sam na istome mestu, a dole na obali čuje se kako Janja i Porfirije ispljuskuju čamac... Skeledžija od vremena na vreme viče: „Brže!...“ „Vuci!...“ „Prioni bolje!...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
reke Timoka otvori puščana vatra, a pod zaklonom njenim Turci počnu sve bliže i bliže primicati svoje baterije varoši. Kako je Lešjanin još 23 jula dobio bio zapovest od vrhovne komande iz Beograda da napusti Zaječar, to se on, pošto se 24
Eto dakle kako sad stoje stvari. Turci će dakle prodirati ili od Timoka, ili moravskom dolinom, jer da prodiru na obadve strane,
To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«.
— Meni je, vidite, to dato, ja imam moju dijetetiku i to mi je svetinja. Ne znate kako je to dobro, i kako se čovek lak oceća kad se jutrom malo prihvati, ali samo malo; inače pokvari ručak.
— Meni je, vidite, to dato, ja imam moju dijetetiku i to mi je svetinja. Ne znate kako je to dobro, i kako se čovek lak oceća kad se jutrom malo prihvati, ali samo malo; inače pokvari ručak.
šolju crne jake kafe — ja, znate, uvek nosim sa sobom dobre kafe; evo i sad imam punu kutiju — pa ne možete verovati, kako se sad dobro osećam.
Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu. — A kako vi mislite o tome? — upita me on s osmejkom i stade trljati ruke. Ja mu opet ništa ne odgovorih.
Pošto je malo poćutao otac prota, opet poče: — A je l' te, molim vas, jeste li vi gde god čitali o tome, kako se hvataju haringe; jutros sam ih znate jeo, pa mi pade na pamet.
Srbijo, čija se sudba sada rešava, i dok mi ovde toliko zebemo za tobom, u turskom stanu sigurno, baš sad smišljaju kako bi ti pre došli glave. Petli oglasiše zoru, kad me izmučenoga bdenjem i mislima savlada san.
— Ne rugaj ce veri, bezbožniče — reče kroz nos popa, pa ode dalje. — Pa kako će tvoja molitva pomoći vojsci, kad ni mojoj levči ne može da pomogne.
Mrzim popove. Svi su ti neka prenemagala i šereti. Kad ga čuješ u crkvi kako iznemaže, mislio bi taj će se sutra posvetiti, a kad izađe u selo, on se svađa i grdi s ljudima kao ciganka, kaišari,
— Ne znam odakle sam; zaboravio sam već otkad sam na granici — odgovori mi on — a skoro ću zaboraviti i kako mi je ime. Baš nas jadne komordžije posatiraše jureći. Gle kakvi su mi se konji načinili, a bili su kao lopta ugojeni.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Ta znaš li kad grli Svako zlato svoje, Znaš kako te boli Samovanje tvoje! Tako moje srce Često mi se moli, A ja ću mu reći: Utoli, utoli!
XI „Aj, pusti me da odletim — Mio mi je let. — Da obiđem, da posetim Tvoj rumeni cvet. Da ja vidim oko cveta Kako trepće maj.“ Tako mi je prošaptao Jedan uzdisaj.
XVII Kaži mi, kaži, Kako da te zovem, Kaži mi kakvo Ime da ti dam, — Hoću li reći: Diko, ili snago, Ili ću: lane, Ili: moje blago, Hoću
Natsijaću zlatnom voljom Ono sunce jarko; Ako hoćeš, pokaz’ću ti Kako j’ pio Marko. A sevne li i zamagli I zagrmi boj, Pokaz’ću ti da sam i tu Soko branić tvoj.
Da li se i tebi isto tako seća, Kako j’ naša ljubav rasla sve to veća, A sa njome tuga, sećaš li se, je li? — Jer se nikad nismo zagrliti smeli, Već smo
HHHI Ala su nam srca blizu! — Slušaj, draga, tišina je, Po kucanju rekao bih, Zakleo b’ se jedno da je. Oh, kako bi bila prazna, Jedno drugo da ne čuje! Dvoje grudi, dva su srca, — Jedno drugo dopunjuje.
Kad tako malo stvorče. Poljubac, pevat’ zna, A kako ću da ćutim, Zar motu da ćutim ja? XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva, Ovde sad;
Pored mene mnogi junak, Mnogi srpski tić, — Ja sam bio „izdajica“, Miloš Obilić. Da s’ videla kako li sam U boj skorio, Da s’ videla kako sam se Ljuto borio.
Da s’ videla kako li sam U boj skorio, Da s’ videla kako sam se Ljuto borio. Da s’ videla kad mi strela Srce probila, Od krvi se, uprav ovde Ruža stvorila.
“ L A moliš li se, svete? Ti s’ Bogu ne moliš! I kako ćeš se molit’ Kad neba ne vidiš! A zar se neba dveri Za jednog otvore, — Tek onda širom stoje, Kad dvoje govore.
Ni reči naše neće Svetinju rušit’ tiju; Čujemo samo jedno, — Kako nam srca biju. LVI Nebo gori, zvezde gore, Sve na zemlji spi, Samo ljubav nema sana, A s nom ja i ti.
— Sedi bliže, ljubo moja, Blizu srca mog! Mala soba, kâ sred groba, Ja u sobi sam, A kako je samovati To još dobro znam. Samovati, bolovati, Jadovati... oj! Al’ si strašan, al’ si dobar, Čudni Bože moj!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
„Razapinjite šatore“ — naredio je. Kaže da ćemo ovde verovatno zanoćiti. Pitao sam kako se zove ovo mesto. „Čeganj“ — reče mi on. — A, dabome — upade kapetan Radojčić.
Ja trpim od žeđi pokraj izvora da bih svojim primerom poslužio vojnicima, a sad još i nemu da ustupam mesto. Kako se beše nagnuo, ja ga raspalim šakom odozgo, te mu zabijem glavu u blato. On skoči sa mokrom i kaljavom glavom.
Znam od koga treba da se čuvam. A ovako... Sve zavisi od slučaja. Ja ne znam kuda smo išli, i kako izgleda ta planina. Ali je nešto visoko i naporno. — Hiljadu osam stotina metara — dodaje kapetan Radojčić.
Himalaji, vrag bi ga znao. — On se obrati Mišiću. — I kad me ti malopre zapita kako izgleda Kajmakčalan, otkuda sam mogao da znam. Visoko do neba! Oko ponoći začu se brza puščana paljba.
Pred takvim ljudima padaju svi ratni izumi, sva tehnika oruđa. I ma kako se ratna tehnika u budućnosti razvijala, ipak, u osnovi, ostaje na bojnom polju samo i jedino čovek.
Čuje se nečiji glas: „Izlazi brzo!“ Onaj pored mene pokupi neke stvari, pa će reći: — Mi odosmo, a vama kako Bog da — onda kao da se priseti: — Bugari su ovdenak na pedeset metara. U zdravlje! — i trčećim korakom ode.
— Prijem i predaja dužnosti u rovu! — smeje se kapetan Radojčić. — A za vreme mira propisan je čitav postupak kako se smenjuju straže. „Ovem ti predajem dužnost, da se niki ne približava“... Čitav govor održe jedan drugome.
Pokušavao sam sada da se snađem u rovu. Ležao sam porebarke i rukama odmeravao dubinu i širinu. Čudio sam se kako su mogli opstati u ovako plitkim rovovima... Nad nama je zvezdano nebo. Izvan rova napipaš neko kamenje.
Ne potraja dugo, a kroz rov se dovuče do mene moj vodni oficir. Šapatljivim glasom saopštio mi je kako vojnici nemaju municije. — Au, gospoda mu ljubim, šta sad da radimo! „Vi znate da smo se otuda izvukli iz borbe.
Videlo se samo nepomično kamenje. „Osmatraj, osmatraj!“ — čulo se kako šapuću desetari. — Samo kad se pojave, pucati! Prenesi dalje! — govorio sam polako. Nastalo je napeto iščekivanje.
— Opa, đoko! — Predrag prevuče prstima preko obraza i obuhvati podbradak. — A znate li kako smo se bili utvrdili u starim položajima. Divota!... Mogli smo da ratujemo još deset godina. Ali šta ćete.
u šesnaest i četrdeset i pet, stigli smo na Meteri Stepe. Komandant je bio otišao pre nas, i kako stigosmo, on naredi da naš treći bataljon iziđe još dalje napred.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
LESKOVCA Prilično je jasno šta valja shvatiti pod pojmom starije srpske poezije: kako se početak naše novije lirike, a sa mnogo osnovanog razloga, stavlja veoma pozno, u godinu pojave Branka Radičevića,
srećni književni prolom Branka Radičevića u godini 1847, toliko jasno presudan da su mu značaj (i kada ne sav, — a i kako bi!
Svi znamo kamo je on izbio, dokle, i kako pouzdano i radosno zahvatao — dok je mogao. Ali, odakle je zapravo pošao, i sa kakvim književnim nasleđem i
Ili, sasvim bez ikakve veze sa Brankom ali zato u potpunom skladu sa prikazom poezije u vremenu o kome je reč, kako se ne zadržati na onoj simptomatičnoj, do ludila i ludosti izrođenoj bolesti evropskog baroka u pesmici nekoga
S'tradi spomen srebrnoj sedini, Svrh svetlosti svetila sunčana. I kako odmah ne nadovezati na te stihove slične Sarajlijine tipografske ludorije iz 1839.
u Rasplaču: Svom je svojski svojak svojevao, Slavno Serba slogu spopjevao, Silam svežim serca sprobuđao—? Ili kako mimoići one „igračke uma“ Vukašina Radišića, onaj Prikaz pletkašu iz godine 1839: Otkako te, brate, znam, tvo:riš
Antologije se međutim ne smeju obazirati na ovakve tekstove, ma kako inače oni bili poučni, zabavni, izuzetni ili bilo po čemu značajni.
A i onaj tu je bio, Pa znaš da smo mi fâcheux. „Ja bih došla, ali, Lіebe, Znaš li za mein neueѕ Kleіd? Kako mi je, da vi'š, šnajder Ferfušov'o celi Leіb!
u darovitom opevanju Kosova, od Orfelina do Milice Stojadinović Srpkinje — i bilo bi odista zanimljivo izbliza pogledati kako se kod srpskih pesnika, od Orfelina preko Njegoša do Milana Rakića, razvijala poetska ideja o Kosovu —, ali se kod
i pisani jezik oduvek bili dva nespojiva fenomena, iako je i on slušao adelungovske savete o tome da treba pisati kako govoriš, a govoriti kako pišeš.
bili dva nespojiva fenomena, iako je i on slušao adelungovske savete o tome da treba pisati kako govoriš, a govoriti kako pišeš.
Poznato je kako su se humanisti, na jednom kritičnom kulturnom prelomu, odrekli uglednog latinskog i prihvatili nacionalne jezike,
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Ah, Venecijo!... (Vujo perjanik ulazi.) VUJO: Dobro ti jutro, gospođo! Ždrav’ osvanula!... A nu, ždravlja ti, kako ti se dopada ova naša zemlja?... Prostićeš, kamen... jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi.
(Vujo odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao. — Tri dana nema kako ugledah Vrhova ovih kamen studeni; I knjiga dođe, iz Mletaka je? Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?
— Razvuci usne! De, osmehni se; I zaboravila sam, nećeš verovat, Na krotkom licu kako izgleda Uglađenosti učtiv osmejak. (Leonardo se klanja.) Je l’ dobar glas?... Šta nosiš? Reci!
BOŠKO: Pa da l’ je lepa?... Je l’ bar upola Od prvenčeta duše bolane? KAP. ĐURAŠKO: Lepa, i nije — već kako kom, (U sebi.) Al’ meni pamet zane nesrećnom! BOŠKO: Da — al’ en’ i Vuje!
BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti! Međer i vuk se ume šaliti? BOGDAN: Pa kako, Vujo? De pričaj, kako još? Otkad nam svetla dođe gospođa, Valjda se dvorac sav izmenio? Sve po latinski?...
BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti! Međer i vuk se ume šaliti? BOGDAN: Pa kako, Vujo? De pričaj, kako još? Otkad nam svetla dođe gospođa, Valjda se dvorac sav izmenio? Sve po latinski?... Vila il’ kastel?
“ VUJO: Lijepa?... Ne žnava ni srpski — kako lijepa? BOŠKO: Ma stas, i lice, oči kakve su? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Očima da te ubije, U dušu večno da se upije,
VUJO: Mlada je, pa se i nabijeli... KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Na očima ti je belo, drtino! BOŠKO: A kako gospodar, ha? A kako dvor? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): E, tu je čvor! VUJO: Gospodar?... Hm!... gospodar je s gospođom.
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Na očima ti je belo, drtino! BOŠKO: A kako gospodar, ha? A kako dvor? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): E, tu je čvor! VUJO: Gospodar?... Hm!... gospodar je s gospođom. KAP.
A što se zaplakala? VUJO: E što?... Što je i Đurđe srca Ivan-begova, pa joj bogme ne da na volju baš kako bi ona šćela... A žnate, đeco, i Latinka je, pa je srce po đešto i za svojima priboljeva...
KAP. ĐURAŠKO: Za Veneciju... BOŠKO: Bog je ubio! KAP. ĐURAŠKO: A što? BOŠKO: Kako: a što? Ta zar ne vidiš crni pokrov taj, Što je u svojoj ljutini gospod Na Lazarevu zemlju spustio Da u sužanjstvu
ĐURAŠKO: Šta?... ne pitaj, Svetlosti! Ljudske su grudi pune pakosti, U srcu nema one ljubavi, One vrline, srca — kako li? Bez boja duša da ga zaboli... Jok!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Sjutra će se kod kneževe kuće ogledati Jablan i Rudonja. O tome Lujo budan sanja. Čas vidi, kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas, opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu.
Sjutra će se kod kneževe kuće ogledati Jablan i Rudonja. O tome Lujo budan sanja. Čas vidi, kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas, opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu.
O tome Lujo budan sanja. Čas vidi, kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas, opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu. Čuje, kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju.
Čuje, kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju. On doliga: Volo-lige, dolo-lige! Jače moje milo bače od te vaše jadne krave!
Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao. Drago bijaše Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli. — E, kad si se tako, bate, naruc'o, eto ti pa malo 'nako zasladi!
Stisnuo se, pognuo se — pomagao bi Jablanu da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba. Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe.
Ij! Uj! Kako mi stoji glava?... Zar nijesam kršan i prikladan, ne budi primijenjeno, kô i svaki gerz!... Aj! Ij! Uj!... Ujujuj!...
— Ama, viđe li ti, Vujo, kako je leden i nemilostan današnji svijet: niko ni da se našali s cijenom, a šjutra su Zadušnice!
šibanja ražljućenih vjetrova, oni bi zastali da odahnu, da se odmore, osluškujući, sa neizmjernim strahom i zebnjom, kako bijesni noćni vihori urlaju i potresaju, rekao bi, i nebom i zemljom, lomeći i kršeći sve pred sobom.
U njemu se bijaše rasplamćela divska snaga, svi mu se živci napregli. Posrće, pada, ustaje, zanosi se i jezivo osjeća kako se bori s nečim strašnim, nevidljivim, što ga davi, guši, zaustavlja mu paru i disanje. — Ideš li, rode?
Ono je grob Slatke Duše... — Slatke duše! — začudih se ja. Kako to slatke duše? — „Kako to Slatke Duše!“ — kao da se malo Dule ljutnu. — Lijepo! Slatke Duše ono je grob...
Ono je grob Slatke Duše... — Slatke duše! — začudih se ja. Kako to slatke duše? — „Kako to Slatke Duše!“ — kao da se malo Dule ljutnu. — Lijepo! Slatke Duše ono je grob...
Bojić, Milutin - PESME
JA HOĆU DA STVORIM PUNO SNAGE DELO LEPOTA Ti gledaš vodopad kako se penuši, Slušaš fijuk vetra kraj rečnih obala, I osećaš maglu što štipa i guši, No ne vidiš sunce u bari sred
Gledaš kako grana za granom se suši I preliva jesen iznad morskih vala Umornoga sunca hiljadama šara I mre tisuć boja šumom
I gledaš kad jutro iz ložnice stupa, I slušaš kleptanje izgladnele čaplje, Gledaš kako mesec mlekom brda kupa I sanjiva rosa jutrom s ruža kaplje, I ne vidiš ništa i koračaš dalje Plačući što nebo samo
(1910) ONIMA ŠTO PLAČU Ja hoću da radim ne gubeći vreme, Da ne kukam posle kako nemam sreće, Kako je za borbu slabo moje pleće I kako su ljudi stene gluhe, neme.
(1910) ONIMA ŠTO PLAČU Ja hoću da radim ne gubeći vreme, Da ne kukam posle kako nemam sreće, Kako je za borbu slabo moje pleće I kako su ljudi stene gluhe, neme.
PLAČU Ja hoću da radim ne gubeći vreme, Da ne kukam posle kako nemam sreće, Kako je za borbu slabo moje pleće I kako su ljudi stene gluhe, neme. Ja hoću da radim, ja tražim života, Ne plašim se borbe, u nju stupam smelo.
tražio samoću I, kad bih mogao, na nebo se peo; Svirao, pevao, bez reda i veze Melodije lude, očajne i drske, Kako plamti nebo, kako plaču breze, Kako svira vetar i vapiju trske.
I, kad bih mogao, na nebo se peo; Svirao, pevao, bez reda i veze Melodije lude, očajne i drske, Kako plamti nebo, kako plaču breze, Kako svira vetar i vapiju trske.
na nebo se peo; Svirao, pevao, bez reda i veze Melodije lude, očajne i drske, Kako plamti nebo, kako plaču breze, Kako svira vetar i vapiju trske.
(1910) VRANE Gledao sam dugo kako lete vrane. Crne kao mladost kad u nevrat tone. U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone.
Bez krika, bez cilja letele su vrane. Crne, istovetne, strašnu priču zbore, Kako je užasno s drugim jednak biti. Tišina: prolaznost I večnost se bore. Sve kraj mene pada u njihove niti.
Njen dah, me kô vetar iz pustinja prži.'' Zaćuta, jer pred njim crn se veo smače. Vide Porok kako rog dvogubi drži. I kad grešnom usnom Vrh svog roga tače, Na jednome kraju zvuk se Sreće izli, Krik Greha na
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
ANĐA: I ti ga otvorio? JEROTIJE: Otvorio, dabome. ANĐA: Bolje da nisi: bolje, boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo? JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje!
ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma. JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma.
JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im. Da čitaju valjda iz „Kuvara” kako se prave puslice i muškacone. Tu je muž, pa ako mu se jedu puslice, a on neka pročita ženi kako se prave.
Tu je muž, pa ako mu se jedu puslice, a on neka pročita ženi kako se prave. ANĐA: Pravo kažeš! JEROTRIJE: A nisi ni pogledala odakle je pismo? ANĐA (zagleda): „Prokuplje”.
JEROTIJE: Ima, nego! I ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseci kako je u ovome srezu, a došao je go kô pištolj. Al' ume, brate!
VIĆA: Ne znam! JEROTIJE: Jesi razrešio? VIĆA: Jesam. JEROTIJE: Pa šta je? VIĆA: Ne znam! JEROTIJE: Ama, kako ne znaš? VIĆA: Eto, pa čitajte sami! (Daje mu telegram.) JEROTIJE (čita i iznenađuje se.
Kad sam navršila dvadeset prvu, a vi nikog niste našli, kazala sam vam: ja ću naći. Pa eto, našla sam! ANĐA: Ama, kako to „našla sam”... I... nije to valjda... kako da kažem... MARICA: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš!
Pa eto, našla sam! ANĐA: Ama, kako to „našla sam”... I... nije to valjda... kako da kažem... MARICA: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš!
MARICA: A ti nemoj da doživiš! Ne moram ja ići, može on ovamo doći ako pristajete. ANĐA: Ama kako ako pristajemo? Niti znamo ko je, ni šta je, ni... MARICA: Pa pitaj me ako ti treba, pa ću ti kazati.
Naljutićeš ga, pa još gore. Pusti mene, ja ću polako, izdaleka, lepim. Nemoj, molim te, ti! MARICA: Kako god hoćeš, meni je svejedno!
(Ode u levu sobu.) ANĐA: Stvar je ozbiljna... JEROTIJE: I ovo je stvar ozbiljna, još kako ozbiljna. Zvaću te, idi sad, zvaću te! (Odgura je u levu sobu.) ANĐA (odlazeći): Boga Mi, Jerotije, grešiš... (Ode.
VIĆA: Ako meni samo poverite stvar, ja ću ga uhvatiti. JEROTIJE: Dobro, da ti poverim, al' kako ćeš da ga nađeš? 'Ajd', kaži mi, kako ćeš ga naći?
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi oko tumačenja.
Masovno su kovane nove reči kako bi se hrvatski književni jezik što više razlikovao od srpskog. Na srpskoj strani takvog ponašanja nije bilo.
Bila je to u punom smislu reči "literatura posrednica", kako je naziva D. S. Lihačev. Ali ova literatura, koja je Slovene obrazovala i bila im lektira, neće u potpunosti uticati
srpskoj verziji slavnog romana, a s njom i lik idealnog srpskog vladara prerasta u lik ratnika i viteza, koji je, kako se prema nedovršenom životopisu Dušanovom naslućuje, upravo njemu i namenjen.
divljenja, nema likovanja, sve je tužno i uzdržano, tiha smirenost koja proističe iz dubokog uverenja da se postupilo kako se moralo. To je otmena poezija žrtve i moralne pobede.
Sarbskim načinom....", a sudeći po objašnjenju koje daje ribar Nikola Zet - "Kako meu družinom vasda smo činili", načinom uveliko uobičajenim za javno izvođenje.
iz vremena odmah posle Kosovske bitke, već samo epski stilizovanih fragmenata teme u pisanim izvorima, oni pokazuju kako su se istorijske činjenice putem motivskih i jezičko-stilskih obrazaca transponovale u poeziju, čemu je pomogla i
"Vitez Janko, poznat celom svetu po svojim slavnim delima u Dalmaciji", kako ga karakteriše njemu savremeni nemački istoričar, zaista je bio u carigradskoj tamnici i izbavivši se bekstvom vratio
veku posle turskog osvajanja Srbije i Bosne i Hercegovine. Jedno od najboljih, najubedljivijih i tačnih objašnjenja, kako o socijalnoj tako i o istorijsko-političkoj pojavi hajdučije, daje kroz pesmu najpoznatiji hajdučki harambaša - epski
Otud su mogli nastati i motivi u pesmama kako Marko ukida porez koji su nametnuli Turci na udaju srpske devojke, otud motiv o vešanju tlačitelja naroda Đeme Brđanina.
Ne slučajno, jer, kako je jednom prilikom veliki srpski antropogeograf Jovan Cvijić zapazio, svaki srpski seljak osećao se potomkom onog
). Posredni, distancirani način iskazivanja srpske lirske pesme, kako je to već više puta zapaženo, ispoljio se u potpunom prožimanju i jedinstvu sadržine i forme.
Jakšić, Đura - PESME
U nečistom nedru večnu kletvu skriva, Zato gdegde grmi, i nemo počiva: Blagoslov je proklô srpski care Lazo — Kako bi joj i bog milosti ukazô!?... Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi. Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi.
se da je car Lazar hteo preko nje razgovarati se sa nekakvim svecem Grigorijem, koji je blizu Gornjaka u gori postio, pa kako je Mlava onuda tekla sa velikom hukom, da nisu mogli reči jedan drugom razumeti, to je svetitelji prokunu i ono se
I samo dotle, do tog kamena, Do tog bedema — Nogom ćeš stupit, možda, poganom. Drzneš li dalje?... Čućeš gromove Kako tišinu zemlje slobodne Sa grmljavinom strašnom kidaju; Razumećeš ih srcem strašljivim Šta ti sa smelim glasom govore,
„Vidite li tursku silu Kako juri u besnilu? Dvesta ih je!... Dvesta druga, Što se svakom pravu ruga, Što s planina jadne raje Preko praga
Ponoć stade od miline, Pa u čudu samo huče, Gledajući dve stotine, Kako beži i jauče... Dve stotine vojske njine... — Šta ćeš lepše?... Kuda više?...
Mladi drugar mrtav pada. Više njega buljubaša S tri drugara graničara Čuda stvara — Čak i unuk da se seti Kako treba u osveti Srcu svome odoleti... 1875. KAO KROZ MAGLU...
Gledô sam te, pun miline, Kako jezdiš, kako letiš I krvavom šaškom pretiš; Pa još kad se, Kozak, setiš Tvoje lepe Ukrajine, U oku ti plamen sine,
Gledô sam te, pun miline, Kako jezdiš, kako letiš I krvavom šaškom pretiš; Pa još kad se, Kozak, setiš Tvoje lepe Ukrajine, U oku ti plamen sine, Polegô bi
strašnijih jošte dana; Ta bojeva davnih, stari’, Sa Tatari i Madžari, I kozačkoj novoj slavi, Na Timoku i Moravi. Kako ste se onde bili, Kako ste se krvavili: Protiv sto si sam išao, Na hiljadu jurišao; Zuji kuršum i kumbara, Grme
Kako ste se onde bili, Kako ste se krvavili: Protiv sto si sam išao, Na hiljadu jurišao; Zuji kuršum i kumbara, Grme gore i doline, A Kozaku
Nastasijević, Momčilo - PESME
NARICALjKA ŽENA IZRAILjSKIH (Davidov plač) Gilboa! Gilboa! Gazela tvoja, Izrailju, propala je na brdima! Kako su pali, najjači, Izrailjci?
Saul i Jonatan! Dragi, dok beste živi, Ni smrt vas nije mogla rastaviti, Orli brzoga leta, a lavovi čvrstog srca. Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Kako si, Jonatane, mogao da podlegneš? Srce moje, Jonatane, gorkom je patnjom puno.
Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Kako si, Jonatane, mogao da podlegneš? Srce moje, Jonatane, gorkom je patnjom puno.
I ti si me voleo, Jonatane, više no svoju dušu. Ljubav je tvoja prevazilazila i ljubav žena. O Jonatane, Kako su najhrabriji, tamo, popadali? Zašto je naša slava morala da podlegne?
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Približujući se već bi svlačio koliju i odmah pravo išao u sobu u kojoj su ručavali. I otuda, iz sobe čulo bi se kako baca koliju u kut međ jastuke, kako seda, i odmah njegov krupan glas: — Hajde da se ruča!
I otuda, iz sobe čulo bi se kako baca koliju u kut međ jastuke, kako seda, i odmah njegov krupan glas: — Hajde da se ruča!
Ali babe, koja ga je sigurno čula kad je došao i čula kako viče, još ne bi bilo. U poslu, tamo po bašti je ostajala.
prebačenih sa susednih zidova, uvek naglas gunđajući, sama sebi govoreći, kao svađajući se, zbog tog sa strane i, kako se njoj činilo, namerno ubačenog kamenja. Otac bi spavao kratko, burno, rčući.
pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu čisto osećalo kako podne, vreme ide, prolazi dan, mrak nailazi.
Kad se iz Čaršije ulazilo u ulicu, odmah bi se nailazilo na njihnu kapiju. Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih viši i uvek pokriven zdravim, jakim ćeramidama.
Celo polje, breg sa »baždarnicom« od koje se videlo kako širok, beo drum silazi, uvodi u varoš. Iza baždarnice mogla su da se nazru Dva Brata, Čuke, Čukovo sa svojim po
i ni dedi, pokojnom mužu svom, pa sada ni sinu, ocu Mladenovom, nikom ne kazivala, kao da se bojala da oni, ako vide kako imaju toliko novaca, ne napuste radnju, dućan, ne oslobode se i ne postanu meki, raskošni.
I onda, tako se govorilo, baba krišom, ne govoreći nikome, sama, samo s jednim rođakom, i, kako pričaju, preobučena u muško odelo prešla granicu, otišla u svoje rodno mesto tamo oko Peći i Vučitrna i sva imanja
— A, bre, što ne donesete? Kako to da zaboravite? Znate da treba, pa što ne donosite? Ili, kada bi Mladen pošao ujutru u školu i ona, znajući da će
Mladen kroza san čuo bi kako otuda kroz kujnu dopire očev glas. Pun, kratak i ponizan. Uz to zvek novaca i izvinjavanje: — Nisam mogao više, nano.
A za to i to cena je ovolika. Niža nije. I, ako hoćeš, da kupim, ako ne, kako ti narediš. Docnije, osetio bi očev dolazak.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
[i srpsko ime Pera nije postalo od imena Petar, nego je to hipokoristika od Perun], i mi u atributu Bogišar imamo (kako se to i inače dešava, upor.
, izlečiće se ma kako da je i ma koliko da je dugo bolestan (SE3, 19, 390). B. se vrlo rado upotrebljuje pri magičnom »otvaranju« bolesnika
Bog onda naredi da breza pobeli, kako bi je udovica lakše mogla opaziti. I od toga doba breza je bela (Karadžić, 3, 1901, 44). 4. Po b.
izvadi pa se naopako baci na mesto gde krava leži, govoreći: kakav b., takvo vime; kako se u toru b. preokrenuo, tako se u kravi mleko preokrenulo (Karadžić, 1, 1899, 207).
16, 353; BV, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Da Bog dade te se ne udala, Dok ne vid̓la tri na nebu sunca, Dok ne čula kako riba pjeva, Dok ne rodi javor jabukama, Žuta vrba grožđem bijelijem«...; Vuk, Posl., 2187; Sofrić, 74).
Upor. uopšte moj rad »Ubijanje vampira«, SKG, NS, 9, 1923, 275 idd). Kad se vampir iskopa iz groba, on se po pravilu (kako se to vidi iz bezbrojnih tipičnih primera) »ubija«, probada g. kocem; prvobitno, on se g.
kocem; prvobitno, on se g. kocem (magički) pričvršćivao za grob, kako se, uostalom, ponegde i do najskorije prošlosti radilo: na primer, u južnoj Dalmaciji i Bosni (v.
Manipulacije sa klinom, međutim, u protivurečnosti su sa svim ovim, jer je njima smer da bolest prikuju za drvo (kako su to radili još Rimljani).
poznatog srpskog junaka iz prvog ustanka, Vase Čarapića: kad je on, hajdukujući, video u proleće na Avali prvi g. kako je olistao, izvadio je cvancik i darivao ga (Milićević, Kneževina Srbija, 75). G.
asfaltera iz južne Srbije, kome je oduzeta leva strana, jer su mu — kako sam kaže — »deca nagrdila zovu«). Po rascvetanim zovama viđa se i đavo (Venac, 14, 609). 3.
ne može biti› u srpskoj narodnoj poeziji (»Da Bog dade, ti se ne udala: Dok ne vid̓la tri na nebu Sunca, Dok ne čula kako riba pjeva, Dok ne rodi javor jabukama, Žuta vrba grožđem bijelijem!« BV, 16, 364; upor. ibіd., 10, 28; Vuk, Posl.
(SE3, 41, № 64). U jednoj skaski priča se kako je sveti Sava u dubokoj starosti seo pod j. da se odmori, i u tom ga Bog pozove sebi: i tako se on s toga mesta uznese
Ćipiko, Ivo - Pauci
—Fala bogu, kako vi znate. —A što ćeš od ona dva porubana govečeta? — prevrne gazda govorom. — Hoćeš jš ih otkupiti?
njemu samilosti, već žuri, gledajući na planinu gdje ljeti sa stokom planduje, a gdje sada veselo snijeg lapta; vidi se kako silazi: eno već je popršano polje njime, dopire i do njega, ali još se topi ovdje, po kaljavu putu. — Neka snijega!
U gazda—Jova pričaju, ljudi da je preskupa i za gotov novac, a na dug ne zna se kako će ispasti; ne kaže cijene, samo u knjigu bileži, pa počeše od toga neki da strepe kao od žive vatre.
Ali nije vajde tajiti, korisna je blagajna, nije ni on u nju prije vjerovao, ali sada vidi kako je. Eto, blagajna nabavila sijeno, otkle ga nabaviše i gazde iz varoši, pa ga svojima u dug daje po pet novčića
Uveče, na prelu, poveo se o tome razgovor. Preldžije sjede uz vatru, pale lule i gledaju kako plamen bukti, pa ćute, kao da nečemu osluškuju.
oči mu nigda ne miruju, iznebuha, kao da je samo o tome premišljao, veli Božici, što nad Radom stoji: — Grije li te kako Rade na ovoj zimi? Božica se odmače, ali ostade stojećke, jer je takav običaj prve godine. —Oženi se, pa ćeš znati!
Požure, kao da će sijena nestati. Vojkan ne može a da ne nabaci koju Iliji; veli mu: — Vidiš kako ljudi ne mare za blagajnu: ovi svi idu trgovcu! Pa da, ono što je tebi uradio tvoj pop Vrane, uradio bi i drugome...
Sada, kada je Niko u kući, bilo bi ludo pustiti ovako lijepu zgodu. Nagovara sina Radu da mu spomene kako bi od časa na čas mogao umrijeti, pa bi dobro bilo da se zna komu će svoje imanje oporučiti.
I um ga nosi po oranicama i livadi i, gonjen tom mišlju, obilazi ih, lutajući po njima cio dan. Čisto ne može da shvati kako bi mogao da podijeli Nikine zemlje sa bratom Petrom, kad su kao klin uvukle se između njegovih oranica.
Još bi to pregorio nekako, ali kako da se livada podijeli? Nikin dio s njegovim je u jednom komadu srce zemlje m zajednička im je uređena jaruga, pa kako da
Nikin dio s njegovim je u jednom komadu srce zemlje m zajednička im je uređena jaruga, pa kako da se otkrnji komad Petru?
nije već božji vjetar... Ih! Prije nego se pokojni Niko u groblju ohladio, po selu se šaporilo kako je pokojnik na samrti oporučio svoje imanje svome bratučedu Radi, sinu Ilijinu.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Doroteja sam zatekao na kupanju. Najpre sam ugledao njegovo mršavo kljuse kako kunja privezano za jovu. Kraj kljuseta, na tri-četiri koraka dalje, ležao je samar preko koga je bila prebačena mantija.
Odgovorih da je iguman teško bolestan. Makarije Samo ja znam da je Dorotej stigao ovamo da me izleči. Ostali veruju kako ga je episkop poslao da bi povećao broj pismenih kaluđera u ovom kraju. Krijem od njih istinu.
Nije hteo da pije rakiju. Reče kako mu rakija ne prija. Ne voli njen ukus. Prohor Izgleda da je Dorotej vidar iz ariljskog manastira i da je došao ovamo
Ova je osobito opasna, a činilo se, još samo pre tri dana, da se zamiruje. Prohor Čim sam video Doroteja kako ulazi na kapiju, znao sam da će se nešto promeniti u našem životu.
Znam da si ti u toj svetlosti, seme tvoje protiv beznađa, protiv greha. Prohor, drugi tvoj sluga, prigovara mi kako sam od tvoga hrama načinio stecište svakojakog truleža i otpadaka. Oprosti mu, Bože, jer ne razume.
Za sve pismene ljude govorio je da su sumnjivi. Kad je video sa kakvom lakoćom čitam jevanđelje i kako mi ruka sa kalamusom lako klizi preko pergamenta, njegova zbunjenost pretvorila se u mržnju.
Jedanput sam ga zatekao u mojoj ćeliji kako pažljivo ispituje pera, kalamuse, haraksale i posude sa mastilom. Pipao je ispisane stranice pergamenta.
Pozvao me je čelnik Lauš, gospodar župe moravičke, naredio mi da napišem neke povelje, pa kako sam to obavio valjano i brzo, darovao je manastiru stado od trideset ovaca i nekoliko vreća žita.
Zavrnuo je mantiju i klekao. Da bi pokazao kako pod kolenima nema nikakav podmetač koji bi ga štitio od kamena, zadenuo je krajeve mantije za pojas, pa su mu se
Njegovo ogorčenje je raslo. Bio je ismejan i poražen. Privijao je melem na svoje otvorene rane, govoreći kako ta prljava svetina ništa bolje i ne zaslužuje nego da je čarolijama i đavoljim veštinama zavode belosvetski mangupi kakvi
Ovima je stvarno i preostajalo jedino to da krive vratove gledajući je kako, onako nakostrešena i prkosna, mrsi oblake.
Rekao je: gamad. Mnogo puta ranije govorio je kako se ti prokleti serbi i meropsi kote kao zečevi. Ne misle o državi, o ironiji, o ratu, nego svaki čas zaskaču žene gde
Ilić, Vojislav J. - PESME
I pod hladnim daždem, oborene glave, Bono tiče sneva svoje mile seje: Kako zrakom leću daleko, daleko, Kuda toplo sunce cele zime greje...
visova tavni' Srebrni potok šumno upravlja svetli skok, I burno mumla i vri - i pada u cvetne ravni Blaženi tok Kako je čarobno sve!
Pitome i blage ćudi, Priprema ona sad spokojne večeri i dane, I žetvu bogatu nudi. Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno Puckara crvenkast plam.
Al' kuda? i kamo? Nit razum kaže, niti srce zna! Počiva zemlja, počivaju ljudi, Osećam čisto kako diše noć; Al' moje srce, ali moje grudi, spokojstva slatkog ne poznaju moć.
Pa ipak, ja bih do zorice rane, Bludio tako po tišini toj. SlušajuĆ kako dotiču se grane, I tiho šire tajni šapat svoj... 1885.
Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako neće, I ruke su moje malaksale davno Drži ovo cveće!“ Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke, I bokor proletnjeg
bled, Sakrivajući u oblake Bosanskih gora daljni red, Ja samac bludim po obali, Spokojan, tih u miru tom, Pa slušam, kako šume vali U nemirnome toku svom; A misô moja žuri tada Severu daljnom, gde ste vi, I noć zvezdana tiho pada, Dubokim
I to je prošlo. Vas već nije, Kroz pusta polja bludim sam Jesenja magla zemlju krije, Ah, kako mi je - to ja znam! Tromo i mirno teku časi, Mladost se gubi, gine sve, Sumorna jesen život gasi, I život, mladost,
1888. CIGANČE Bezbrižno i milo dete, podigni vitice svoje... Kako si čupava strašno! Ah, tvoje usnice rujne I strasno, vatreno oko, i grudi sveže i bujne, Vesele oko moje.
1889. (PODIGNI ZAVESE TEŠKE) Podigni zavese teške, i okna, i šalone, Pogledaj kako sunce u plavoj pučini tone; S dalekih obala morskih bezbrojne galije stižu, Nad njima galebi lete, viju se, i žurno
Il' sve se sravniti može sa davno umrlim zvukom? Jest! Ljubav leptirak to je što gubi nebesne boje, Kako ga dirneš rukom. 1889.
Jest! Ljubav leptirak to je što gubi nebesne boje, Kako ga dirneš rukom. 1889. U POZNU JESEN Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane naše, I guste slojeve magle u vlažni valja dô...
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Za kratko vreme doživelo je ono i drugo svoje, danas već rastureno, nemačko izdanje. Kako je i prvo srpsko izdanje rasprodato, spremio sam ovo drugo srpsko izdanje.
Evo Vam odgovaram još usput na belom dunavskom brodu koji me nosi otadžbini. Sedeći na njegovim širokim leđima, gledam kako prolaze pored mene podunavski predeli: ravnice i brežuljci, stare ruševine i moderne varoši; ne hitno i drhtavo, kao
Htele bismo mnogo da znamo, i toliko smo ljubopitljive da nam naše nestrpljenje ne dozvoljava da učimo. Pa kako sam od Vas, ne učeći, mnogo naučila, ja Vas molim da nastavu produžite, i dozvolite da se i drugi njom koriste.
Tako vidim, kroz taj varoški prozor, kako godišnja doba prolaze jedno za drugim. Večerom, kad me suton, slaba električna struja, umor, ili drugi koji uzrok,
Ta je zvezda udaljena od Zemlje 230 svetlosnih godina, pa zato vidim Zemlju onako kako je izgledala pod kraj sedamnaestoga veka, jer je svetlost koja je tada sa Zemlje pošla taman stigla do mog oka.
Na taj volšebni način pratim turske ratove cara Leopolda i vidim kako veliki vezir Mustafa Ćuprilić zauzima Beograd. Njegova divlja vojska kulja kroz kapije toga grada.
Strah i trepet rasprostrla je ta horda i među hrabrijim prirodama i ja upirući moj dogled na Savu i Dunav, vidim kako se veliki deo srpskog naroda, vođen svojim patrijarhom Čarnojevićem, seli u novu otadžbinu.
To nije laka stvar. Valja zamisliti četiri ose, tri prostrane i jednu vremensku, upravne jedna na drugu. Kako god da ih razmeštaš ovamo-onamo, za četvrtu nikad nema mesta; izgleda da se te ose igraju, kao deca, „mete“, a jedna
Na autentičnom poprištu vidim kako vojske srednjeevropskih sila prelaze Dunav i Savu, kako Karađorđevi junaci jurišem osvajaju grad, a Vasa Čarapić pogine
Na autentičnom poprištu vidim kako vojske srednjeevropskih sila prelaze Dunav i Savu, kako Karađorđevi junaci jurišem osvajaju grad, a Vasa Čarapić pogine tu, pod mojim prozorom.
Ili, još bolje, u obrnutom redu. Daleki let kroz vekove pokazaće nam kako se priroda postepeno otkrila čovekovom oku. To otkrivanje je uzbudljivo kao igra lepe Salome.
Ala je toplo i zagušljivo u ovoj bespreglednoj ravnici! Kako je dobro što ste uz Vašu nošnju dodali i ovu lepezu od palminog lista!
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Ovaj obimni ditiramb mnoštvom pojedinosti predstavlja sve životne sfere (zvezde, floralni svet, faunu i ljude) kako se bude i raduju proleću, često uz primenu onomatopeja („…patka rano pa pa kvičet/ i pačiće pogleda/kukut tako ku ku
Predstavljanje sopstvenog životnog puta, detinjstva, odlaska u manastir i izlaska iz Hopova u svet kako bi stekao što više znanja, ima vaspitnu namenu: Dositej na sopstvenom primeru pokazuje snagu mladalačkih iluzija (želja
Biografski podaci pesnika zastupljenih u ovoj antologiji pokazuju kako su gotovo svi autori u jednom periodu svog života obavljali neku prosvetnu funkciju (učitelja, profesora, školskog
triptih „Rane“ gradacijski slika bolno suočavanje pojedinca sa smrću voljenog bića u različitim životnim dobima. Kako je čovek stariji, gubici postaju sve veći i neprebolniji: dečak uspeva da preboli smrt ptice, mladić teško prevazilazi
„Gledaj krilo, majko mila, Gle šareni rep! Kako ga je raširila! O, kako je lep!“ Reče dete pa upusti, Uteče mu tica lepa.
„Gledaj krilo, majko mila, Gle šareni rep! Kako ga je raširila! O, kako je lep!“ Reče dete pa upusti, Uteče mu tica lepa. A mačka se za njim spusti Pa je za vrat jadnu ščepa.
jašem, Da bos tapkaš pored mene, Da ti britki ja mač pašem, Baka prelu da t' priđene, Da t' osedlam k'o paripa: Da viš kako aga đipa.
Hvala Bože na dar ovi. O pomozi, blagoslovi! Da mi kako s prava puta, Duša mlada ne zaluta. MATI JOVAN SUNDEČIĆ Djetinjstva nježnog u prvom cvijetu, Kad ne znah da li živim na
Gledo sam te, pun miline, Kako jezdiš, kako letiš, I krvavom šaškom pretiš; Pa još kad se Kozak setiš Tvoje lepe Ukrajine, U oku ti plamen sine,
Gledo sam te, pun miline, Kako jezdiš, kako letiš, I krvavom šaškom pretiš; Pa još kad se Kozak setiš Tvoje lepe Ukrajine, U oku ti plamen sine, Polego bi
jošte dana; Ta bojeva davni', stari', Sa Tatari i Madžari, I kozačkoj novoj slavi, Na Timoku i Moravi, – Kako ste se onda bili, Kako ste se krvavili: Protiv sto si sam išao, Na hiljadu jurišao: Zuji kuršum i kumbara, Grme
bojeva davni', stari', Sa Tatari i Madžari, I kozačkoj novoj slavi, Na Timoku i Moravi, – Kako ste se onda bili, Kako ste se krvavili: Protiv sto si sam išao, Na hiljadu jurišao: Zuji kuršum i kumbara, Grme gore i doline, A Kozaku
Stanković, Borisav - TAŠANA
Po dvorištu promiču senke ljudi, seljaka, slugu, čivčija, kako po ambarima nose na leđima džakove kukuruza. U sobi je sluškinja Stana sa dvema sluškinjama.
Kao da sam ja od jučerke ovdek, te ne znam kako se ovdek jede i pije... Idem si ja da si natočim, šta mi ti tu... STANA Nažderite se! Nikada drugo i ne radite.
TAŠANA (odbija rukom): A, neka to. STANA (s navaljivanjem, čuđenjem): Kako, snaške? Red je. Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao.
) TAŠANA (ga prati). HADžI RISTA (vraća se iz dečje sobe mećući u nedra kesu iz koje je decu darivao. Tašani): Kako ti? Dobro? (Brižno): A deca, jesu li zdrava? TAŠANA Jesu. Samo mi onaj mali kao uvek jednako po malo bolešljiv.
HADžI RISTA (uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je. Samo deca neka su zdrava. A kako berićet, čivčije, seljaci, i sluge? Slušaju li? TAŠANA Slušaju! HADžI RISTA Vidim da već donose kukuruz.
(Pauza). Pa kako ti, Tašana? TAŠANA Dobro, dedo... Ulazi Stana noseći posluženje od kafe i dve male čašice rakije.
HADžI RISTA Tako, ljut sam. Prolazim pa vidim: te ovde kukuruz istovaren, te onde prosuto, onde bačeno, ostavljeno... Kako ti to da ne vidiš? Ti si bar odavno ovde. (Pokazujući na Tašanu.
Kako ti to da ne vidiš? Ti si bar odavno ovde. (Pokazujući na Tašanu.) Ako ti snaške ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar znaš, ti bar treba da znaš...
Sutra, posle službe, opet ću navratiti da vidim decu. Tebe, a i te čivčije. Da vidim koliko će berićet doneti, kako donose, kako zbiraju i slažu u ambarove. Da ne misle, ako su im gazde pomrle, da oni sada mogu kako hoće. Zbogom!
Tebe, a i te čivčije. Da vidim koliko će berićet doneti, kako donose, kako zbiraju i slažu u ambarove. Da ne misle, ako su im gazde pomrle, da oni sada mogu kako hoće. Zbogom! (Prašta se.
Da ne misle, ako su im gazde pomrle, da oni sada mogu kako hoće. Zbogom! (Prašta se.) TAŠANA (ga ljubi u ruku, i ispraća do izlaza).
TAŠANA (besno materi): Gde si, mori, mati? KATA (začuđeno): Pa tu sam, sinko! TAŠANA (unezvereno, ljutito): Kako tu? Svi ste vi tu. I ti tu. I otac tu, a nigde vas nema. Ostavite me tako samu, pa...
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
A desna ruka od jutra do mraka ubada, probada, istrzava konac; i kako se taj konac sve više i više krati, ruka sve češće cima ugnute grudi i klimatavu glavu; naposletku, pri kidanju konca,
Pogledajte koračanje, pogledajte nogavice. Ali to odelo nije ovde rađeno. Evo kako ja mislim, majstore. Rukavi ako ne valjaju, ima kaput; kaput ako je s felerom, tu su rukavi.
kad tako čitam o Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, a naročito o onom Sandžaku, koji nikako ne mogu da uhvatim ni gde je ni kako je, osećam da mi nešto iz srca raste, ovde, gore, gore, i grudi mi budu tesne.
Izvadi nove novcate fine šnajderske makaze. Dva nejednaka noža, klin na opruzi, uške za prste kako prsti zahtevaju. Uze Kostica komad postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstiće leve
Sede majstor Kosta, poruči neki slatkiš, kako to već biva, tačno oseti da mu se niko nije obradovao. Zbuni se, zaboli ga, i upade u drugu neumesnost.
Počeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraća milo za drago. „Hvala velikom Bogu, bi kako on reče, a ne kako šor hoće. Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu! izvol'te da vidite!
Počeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraća milo za drago. „Hvala velikom Bogu, bi kako on reče, a ne kako šor hoće. Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati.
kad se svojski razigraju, u mojoj je kući pravi zemljotres!” Kako tu reč jedared upotrebi, nekako mu se naročito dopade, i više se od nje nije odvajao.
Sagne se majstor Kosta da skupi i k sebi trgne stazice, ali kako koju dirne, ona, kao trula, otpadne. Probudi se čovek, protrlja čelo, gutne malo vode, zaspi, i opet san.
ono? hoćeš u kaluđere?” Hoće da svira s bandom po pogrebima i kavanama. Majka zakuka. Majstor Kosta se savlada: „Pa kako ćeš, ludo dete, u svirače, kad ni svirati ni pevati ne znaš. Šta ćeš međ njima.
” Dok je govorio, majstor Kosta uze pažljivije posmatrati Srećka. Šesnaest godina; prestao da se razvija kako bi trebalo, a oni to nisu ni uzeli na um. U očima ima nešto što on, otac, danas prvi put vidi.
s ljudima, na malim izletima, njegovi se balkanski pojmovi prilično rasvetliše, mnoga njegova znanja iz čitaonice se kako treba povezaše.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Nek i prevodi svaki kako mu na jezik dođe: šala, dosetljivost, ili lakrdija, meni je svejedno. Međutim morao sam konac i namerenije imati, kao
Ovo napred postavivši, mojim prijateljma i neprijateljma javiti imam da me je mati, kako je vidila u meni muško dete, na knjigopisanje opredelila, i ova je strast tako u meni ukorenjena da me ni rđavo zdravlje,
melanholija i da je delo ovo ponajviše u ona vremena pisano kad je duh sočinitelja najvećom žalošću obremenjen bio. Kako to može biti i oće li ovo položenije revoluciju u kakvoj sistemi pričiniti, ja o tom ni najmanje ne razbijam glavu.
— »A kako drugi znadu i prizivaju ji u pomoć?« Ima ljudi koji glede da su u svačem od drugi odličniji. Koliko ji pašte se doznati
« — Šta osećam, ili snivam, napio sam se vina, počeo sam letiti? Vinka Lozića po bokalu braćo, vi znate kako je kad se počne kuća okrećati, mora čovek da ide na Olimp.
Evo, dakle, kako stari rukopis našu povest počinje: U jednom selu bila je neka devojka, imenom Roksa ili Roksanda, tako lepa i umiljata
Obično ljudi kad u kakvo strano mesto dođu, raspituju kako se u tom predelu živi, glede kakvi su zanati i rukodelija, i proče, no mladi gospodičići koji putuju da sebe izobraze,
Naš Šandor (to je ime putniku koga je kum Aleksom krstio), kako dođe u selo, metne svilen prusluk na sebe, ugladi kosu, uzme bič u ruku i zviždući pođe sokakom, na svaki prozor
Slučajno opazi Roksandu i sasvim se voshiti lepotom njenom. On pođe za njom, u nadeždi iskusiti ko je i gdi sedi, no kako se udivi kad primeti da je Roksanda put iza sela upravila!
šta je pacov izgrizao; no badava, sav moj trud i podvig bi sujetan, zato svakom na volju ostavljam nek tolkuje sebi kako oće, ili kako ume, ili kako dostiže (to nije svejedno), a ja idem dalje stari rukopis prevrtati, koji pridodaje da se
izgrizao; no badava, sav moj trud i podvig bi sujetan, zato svakom na volju ostavljam nek tolkuje sebi kako oće, ili kako ume, ili kako dostiže (to nije svejedno), a ja idem dalje stari rukopis prevrtati, koji pridodaje da se naš mladi
no badava, sav moj trud i podvig bi sujetan, zato svakom na volju ostavljam nek tolkuje sebi kako oće, ili kako ume, ili kako dostiže (to nije svejedno), a ja idem dalje stari rukopis prevrtati, koji pridodaje da se naš mladi putnik s Roksandom
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
ga vukovi Sa vrhova očišćenih brda ŠKOLA SVETOGA SAVE Sedi na vrhu kruške I nešto sebi u bradu govori Sluša Kako se medousto lišće Njegovim rečima moli Gleda Kako po brdima vetar vatronosac Njegovim rečima psuje Smeška se I polako
SVETOGA SAVE Sedi na vrhu kruške I nešto sebi u bradu govori Sluša Kako se medousto lišće Njegovim rečima moli Gleda Kako po brdima vetar vatronosac Njegovim rečima psuje Smeška se I polako jede Knjigu gospodara sveta I doziva gladne
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Svi su oni i na sav glas tvrdili: da ja nemam ni duha ni talenta. Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje
Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godi
Pa, kako svaki akademik mora da izradi svoju autobiografiju — i kako je našim akademicima za taj posao potrebno po nekoliko godina, pa ih ima koji su i umrli a taj toliko veliki i važan
svome prijatelju, vrlo talentovanome i otmenome gospodinu, za kojega sam se uverio da nijednu stvar ne kazuje onako kako je ona bila, već je uvek dopunjuje, namešta i zamazuje, ne bi li je ulepšao.
neobično podesni za biografije književnika i umetnika, jer je kod tih biografija pravilo da se svaka stvar tako ulepša kako bi veliki pokojnik potomstvu izgledao što uzvišeniji i što plemenitiji.
I kod njih postoji onaj krojački ukus: „ovo vam lepo stoji!“ te biografiju tako kroje i doteruju kako bi što lepše stojala onome o kome pišu.
U biografiji jednog slikara čitao sam kako je u životu imao teških neprilika usled sukoba zastarelih pogleda našega društva sa njegovom uzvišenom umetnošću.
Tom prilikom je krojač, bez obzira na to što će doći u sukob sa uzvišenom umetnošću, tako isprebijao labuda kako može samo jedan čovek zastarelih pogleda učiniti.
Stojan je svršio osnovnu školu u Petrovcu, nižu gimnaziju u Požarevcu, višu i Veliku školu u Beogradu. Kako je po struci bio prirodnjak, to mu je odmah, čim je postao nastavnik, dodeljeno da predaje nemački jezik i gimnastiku, i
Veliki je čovek u pismu svome kirajdžiji pisao kako je život sa svoje materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike duše i još puno drugih
Veliki je čovek u pismu svome kirajdžiji pisao kako je život sa svoje materijalne strane odista odvratan, kako dnevne brige zamaraju velike duše i još puno drugih aforizama o životu, a sve s obzirom na eventualno štampanje toga
Kad je već reč o mome ocu, kao šaljivčini, moram pomenuti da su, kako po svemu izgleda, i moji dalji preci bili u neku ruku šaljivčine.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Jedna teška razorna granata rinu u blizini i uz gromoviti tresak izbaci zemlju, čiji komadi padoše i među nas. — Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih?
— Kako, kako? — zapita nekoga telefonista. — Poginuli?... Koliko ranjenih? — okrete se potpukovniku: — Javljvaju iz šeste da je
Telefonista Bonga, nađi brže prekid. Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi.
— u vojsci su nas naučili kojekakvim tričarijama, niko nam ne pokaza kako se pravi zavoj — ljuti se Luka. — G-r-r-u...
Vojnici žurno odneše i kapetana Vlaskoja. Vidimo neprijateljsku pešadiju kako nastupa u skokovima. Neke naše baterije, iako već na izdisaju, gađaju.
— naređuje potpukovnik Petar. — Brže zavoj! — Jaoj, braćo... Gr-r-ru! Gr-r-rru! Gledam kao u bunilu kako provukoše neku krvavu masu. Žmarac mi obuze levu stranu tela, pa se zaustavi na levoj stopali. Gr-rru!
A sutra?... Potpukovnik Petar reče da izmestimo osmatračnicu malo udesno. Telefon zasvira. — Kako!?... Sad odmah... smesta!... Razumem... razumem! — govorio je komandant. — Pa se okrete nama. — Hitno odstupamo.
Pri pomisli da onaj može opaliti pušku u moja leđa, nesvesno polegoh i ponovo obodoh konja. Čudilo me samo kako na celom ovom putu ne sretoh nijednog vojnika.
Počeo sam se kolebati. Ko može da me kontroliše!... Zar su malo puta komandanti sastavljali izveštaj onako kako je njima godilo... Zalutao sam, noć je... Zastao sam... Tišina...
— Tako je to, kad te detaširaju u drugu diviziju, pa se ne zna ko je za mene nadležan. Zapitah ga kako se to zbilo. — Gužva je bila danas, pa se nije znalo ni ko napada, ni ko se brani.
Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja. Živa ograda je narasla i osećam kako me grane šibaju po kolenu. Starac kao senka odmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put.
Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da ću sada poleteti. Pokušavao sam ovlaš da se utešim, kako sam nekada bio u težem položaju. Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista.
Petrović, Rastko - PESME
Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle! Ta u gore do nebesa zidane, U gore, manitamo od života
A Steva je opazio da i mali Pera već plače; Kako bi se svetio rasplakanom čoveku. Jak sam eto kao most koji se ugiba Pod tovarima seoskim, pod žitom.
Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih se da smo zaboravili prvo umreti.
Šta mari! Sad ćemo spustiti dve-tri granate da vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave; Sad ćemo spustiti našu dušu na konopčetu da izmerimo razmak između nas, neba i
Sad je proleće, sakrite se, devojke! Neznano kako klas će brazdom iznići, Slučajno sejač da zaseje uvojke. Haj, doba čežnja i vizija, mladići.
je danas divan sinuo dan: Na suncu se rascvetale sve ruže, Život J o v a n a neki je daleki san, Iz čamca gledam kako ribe kruže. Pod talasima gledam kako ribe kruže. Bacimo brzo mrežu, mili druže; Kakav je danas plodan sinuo dan.
Pod talasima gledam kako ribe kruže. Bacimo brzo mrežu, mili druže; Kakav je danas plodan sinuo dan. Bitka je dobijena, Doboši zvone: Pam, pam!
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti Pomilovati znale su Još pre no što se rodiše! Probijajući se kroz san i ljubavi Kako ćeš utonuti u nemogućnosti (Gde neće više leći trbusi i sni, I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni Koji već i nisu
prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje: Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja; O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje U tajanstveni život tela!
Ima! Ima onih što, iz spavanja, probude se pa vide Nedogled, Očiju plavih kako sedi kraj prozora, I pre no što upiju je u pogled Naloču se opet sna i umora.
Ako je pokret sve, ako je pokret čak samo i vrlo mnogo, kako je nauka mogla zaboraviti da izučava i izradi jednu, što precizniju, mehaniku erotičkih odnošaja, od momenta prvog
širenje nozdrva, podrhtavanje butina, potreba da se podskakuje i potrčava, razdraženje pojačano, zapostavljena lučenja. Kako je za mene mnogo zanimljiviji čovek, koji recimo nema hitrog razuma, što se u današnjem društvu užasno prezire, no čovek
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Šta da se o ostalim čudima kaže? — riba koja je govorila o sjaju Gornjeg sveta tu bi, najčešće, gubila dah. Kako i ne bi?
— Vi ste mudri i dugo živite — reče Sedefna ruža — znate li kako se do Gornjeg sveta stiže? — Naravno, kad sam već u Gornjem svetu!
Ali, ni riba-ugor nije imala bolje mišljenje o Gornjem svetu. Za ribe taj svet počinje u mreži, a završava se u tiganju. Kako bi i mogla Sedefna ruža to da shvati? Meso joj je odvratno i ljudi ga ne cene baš previše.
Ali, meduze nisu imale ni volje, ni vremena za priče o Gornjem svetu. Onako, kako ga one vide sunce je velika mutnožuta kugla koja uveče pocrveni i pada u talase.
Najstarija meduza, zvana Brkati orkan, srdito raširi velove i otpliva za jatom riba, dobacujući Sedefnoj ruži kako je najpametnije da izbriše u sebi i samu pomisao na Gornji svet.
Neko drugi bi mu, možda i podlegao. Sedefna ruža se skupi i zaplaka u sebi. Zatim oseti kako tuga, kao plima, plavi čitavo njeno biće i zgušnjava se u blistavu, čvrstu kap. Nije se više micala. Nije otvarala usta.
Bilo je to njeno posebno malo čudo i nije želela da ga deli sa drugima, niti je više pomišljala na odlazak iz uvale. Kako su smešne ribe sa svojim raspravama o tome koja je najlepša! Još smešniji je Savet kornjača koji raspravlja to pitanje.
Nije mogla da odredi, kad se, najednom, razmače voda i Sedefna ruža zatvori oči od prejake svetlosti sunca. — Kako je krupna! — ču nečiji uzvik i otvori oči. Oj, čuda čudesnoga!
je Sunce nebo, gonili se oblaci lakši od morske pene, rastao slani dah mora i slatki miris ruzmarinovog cveta. Kako je sve blještalo sve treptalo blistavije i nežnije no što je riba zapamtila! Sedefnoj ruži stade dah.
Više, sve više penjao se Mesec. Nežno, sve nežnije šumela je školjka. A ujutro, sunce provire kroz prozor i vide kako naslonjeni jedno na drugo spavaju dečak i školjka. Iza sklopljenih očiju plovio im je sjaj bisernoga zrna.
Upita mali suncokret vetar šta da čini. — Ti, koji svuda zaviruješ morao bi znati kako da porastem! — šapnu mališan pokorno sagibajući glavu, a vetar se nasmeja: — Pa, porastao si! — reče.
Ali, otkuda maslačak u polju suncokreta? — Maslačak? — šaputao je mali suncokret, osećajući kako mu se od te reči vrti u glavi. Sada je bar znao svoje pravo ime!
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Jao, ne stiskaj!.. Boli me, Vaska, boli! VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska!
Ovamo! (Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?...
Iz bašte se čuje pesma i igra. STANA (slušajući im pesmu, briše suze). VASKA A što plačeš? STANA Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate, (okreće se uplašeno oko sebe) a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema.
STANA Jest, ništa. (Pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka.) Kako ništa, kad eno i puške bacaju! VASKA E, kakve puške!
(Vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne. VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te!
VASKA Jest. A Koštanu može da kiti. STANA Opet ti, Vaska... Ama nije! VASKA Pa, za Boga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča.
Zato majka cele noći sedi. Nit uzdiše, nit plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (Plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.) Eto oca!
KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja! TOMA »Crna!« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna... Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova!
Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina, kako Ciganke oblači i »beli svet« poji i hrani... Dolazi Arsa. ARSA (zdraveći se): O, hadžija, Hristos voskrese i srećan
(Grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao. MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.
Će te zakoljem, samo da te ne gledam tako staru i zbrčkanu. De, onuj našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori... STOJAN (posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!...
MITKA (mračno): Svirite mi! GRKLjAN (uplašeno): Šta, gazdo? MITKA (još mračnije): Žal, bre, da sviriš. A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema! STOJAN Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas!
Šantić, Aleksa - PESME
Napolju studen. Peć pucka i grije. Ja ležim. Ruke pod glavom, pa ćutim, I slušam kako granjem zamrznutim U moja okna goli orah bije.
O mili časi, kako ste daleko! Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja
Samo tvoje lice skriti nije htjela, I ja vidjeh kako, ispod snježnog vela, Radosno i zlatno proljeće me viri... 1913. IZ BOLNIČKE ĆELIJE Kako si lepa, Sestro Pavina!
1913. IZ BOLNIČKE ĆELIJE Kako si lepa, Sestro Pavina! Ponoć je, je li? Svrh vrata bije Časovnik stari. Napolju vije Vetar, i sipa U okna naša
Napolju vije Vetar, i sipa U okna naša Pahulje bele. Zaklopi zbornik Pa sedni bliže uz odar moj. Pogledaj kako Vatra se žari, I hukti, i bukti U peći toj. Gle kako njena Koralna pruga Veselo igra Po zidu gore!
Zaklopi zbornik Pa sedni bliže uz odar moj. Pogledaj kako Vatra se žari, I hukti, i bukti U peći toj. Gle kako njena Koralna pruga Veselo igra Po zidu gore!
Pogledaj: širom Ćelije naše Te svetle iskre Lepote tvoje Kako se viju, Kako se roje I rasipaju Po svakoj strani, Kô zapaljeni Sami đerdani!
Pogledaj: širom Ćelije naše Te svetle iskre Lepote tvoje Kako se viju, Kako se roje I rasipaju Po svakoj strani, Kô zapaljeni Sami đerdani!
zbornik Na stočić tamo, i mani sada Anđele cele, Pa sedni ovde uz odar moj, Do zore bele Da gledam samo: Kako si lepa, Sestro Pavina! 1924 — 1925.
Kiseljak, 11. jula 1903. NAŠ STARI DOME Naš stari dome, kako si oronô! Kapije tvoje niko ne otvara, Po njima mirno crv dube i šara — Grize, kô čežnja jedno srce bono.
I senke bez broja Sokakom grnu, i svaka kuca mi Rukom u prozor, kako prođe koja... Ti ne znaš... Tvoju noć svetle dragulji, Dokle iz tame sve u okna moja Kô slepo oko pozni mesec bulji.
O, kako je onda puno sunca bilo!... A sad?... Svuda mutni oblaci i tame... Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo!... 1911.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Da je epska poezija narodna isto toliko koliko i lirska, potvrđuje i to što su one po svom opštem karakteru — kako je tačno zapazio Hegel — veoma bliske.
velikaši izdajnici; ako sad svi složno pregnemo, ako među nama ne bude izdajnika, mi ćemo opet stvoriti svoju državu. Kako to da se razume?
Nepismeni, nezaštićeni, nemoćni, oni su osećali sujeverni strah kako pred pojavama u prirodi tako i pred pojavama u društvu.
Ali taj bog govorili su popovi i narod je verovao može da bude i milostiv. Eto, na primer, on je kako kazuje jedna pesma pomorio devetoro braće, pomorio ih bez razloga, a onda se ipak sažalio, podigao najmlađeg brata iz
Ti ljudi visu umeli da urede kako treba ni svoje odnose u porodici i van nje. Ima, doduše dirljivih primera međusobne ljubavi, ali ima i primera teškog
). Uroševi takmaci za carski presto kako pesma kaže bili su Mrnjavčevići: Vukašin, Uglješa i Gojko. Poslednji je nepoznat istoriji. Vukašin, koji je oko 1350.
je pohod protiv njega i sa svojom vojskom je došao do Skadra, ali se na poziv svoga brata Uglješe povratio natrag kako bi pripremio pohod protiv Turaka“.
oružjem on podseća na Jovana Kursulu, koji nije nosio sablju „o bedrima, kao što se nosi, nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je“.
Kantakuzin pripoveda kako se u tom trenutku Momčilo sa svojim ljudima desio pri gradu Periteoriju. Smotrivši silnu savezničku vojsku, Momčilo
Lazaru je poslao u pomoć bosanski ban Tvrtko svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. „Sa Bosancima je došao, kako izgleda, i jedan odred Hrvata pod banom Ivanišem Paližnom.
stvaranje bilo olakšano i dramatičnim pojedinostima samoga sukoba, podvigom Miloša Kobilića i pogibijom oba vladaoca“. Kako je nastala kosovska legenda i kakav je njen smisao?
Nije mogućno danas prokljuviti kakvim je načinom i kako uz kosovsku epopeju prirasla misao o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu.
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
toj zbrci Nestali su lavu brci Dok je malo dremao Dok se za lov spremao Pre no što je đipio Neko mu ih zdipio Kako bruku da sakrije Ćosavo mu lice Svima priča da se brije Kod šašavog brice Pa mu kao brica Smako brke s lica OVO
pseća Od ljubavi veća Kad reži i laje Ne pitaj ga šta je Pre će u grob leći Nego li ti reći Njemu je u svesti Kako će ujesti UZEO SAM HARTIJU I OLOVKU Uzeo sam hartiju i olovku I nacrtao mišolovku U mišolovci parče sira I još
Kad izleže pače Voli ga još jače Gajite patke Zaista su slatke KAD BI MI NEKO REKAO Kad bi mi neko rekao Kako je život stekao Kojim je parama platio I pošto bi ga vratio Kad bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao Kome je
Kad bi mi neko rekao Kako je život stekao Kojim je parama platio I pošto bi ga vratio Kad bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao Kome je pisma pisao Da moli da bi disao Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim se
vratio Kad bi mi neko rekao Kako je vazduh stekao Kome je pisma pisao Da moli da bi disao Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim se smehom smejao Da bi se džabe grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je
Kad bi mi neko rekao Kako je sunce stekao Kojim se smehom smejao Da bi se džabe grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu
grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi mi neko rekao Kako je majku stekao Kojim je
pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi mi neko rekao Kako je majku stekao Kojim je nebom kružio Da bi oca zaslužio OVO JE VREME ČUDA Ovo je vreme čuda Ujaci padaju s duda
htede da se nađu Tužni alas i bela školjka Koje muči ista boljka Sad veselo biju vali Sedi alas na obali Sluša kako more gruva Drži školjku pored uva A školjka mu priča sjajne I opasne morske tajne KAPETAN JE PITAO MORNARA Kapetan
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Nema te babe u selu koja bi se usudila nadviriti nad to mjesto. A i kako bi imala hrabrosti, kad se tu, kažu, krije strašno čudovište drekavac, koje za kišovitih noći svojom prodornom drekom
Pa ipak, ipak... čim je iz Gaja čuo glas kukavice, dječak je glavačke jurnuo u šumu. Kako se samo ne boji i ko li ga to zove? Duge noge brzo su donijele dječaka do jedne manje zaravni usred Gaja.
— Kako je danas bilo u školi, Striče? — Uf Jovanče, ne pitaj! I ja sam dobio paprene šibe — huknu Stric i pokaza dlanove.
“Opali mi dvije vruće, pa će opet: „Deder sad, gdje se uliva Dunav?“ — A šta ti? — A ja: ne uliva se, kažem, nigdje. „Kako nigdje?“— izbeči se on. — Lijepo, velim, ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju.
Javljaj dalje. Kad je vijest o nadimku „Paprika“stigla negdje do sredine razreda, novi učitelj primijeti kako se đaci sašaptavaju, pa opruži noge i brzo dopade do njih. — Šta vi tu šapćete, a?!
Ko je to kazao? — Molim, otuda, od zadnje klupe. Dok je strašni učitelj prilazio posljednjoj klupi, Stric je osjećao kako mu se njegove duge noge sve više drvene od straha kao da se pretvaraju u dva obična bukova štapa.
Uvijek je ćutke, i nepozvana, išla za dječacima, posmatrala šta rade i kako se igraju, pronalazila ih u ribarenje oko rijeke, u krađi lubenica, u potrazi za ptičijim gnijezdima.
— Da znaš, Jovanče, ona će nas prva pronaći, budi u to siguran. — Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos.
— Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos. Samo se uputi kroz šumu i — njuc, njuc! —evo je usred Gaja, na Tepsiji.
— Kako će nas naći, ako joj niko ne reče? — čudio se mali harambaša. — Kako? Šta ja znam kako. Ima ti ona za te stvari nos. Samo se uputi kroz šumu i — njuc, njuc! —evo je usred Gaja, na Tepsiji.
— veselo dočeka Boko i obazrije se kao da mu je učitelj još za petama. — Kako li samo tako brzo do tebe stiže taj glas, brže nego ja sam? — Pa kuda onda misliš?
— O-op, juriš u hajduke! Ubrzo se drumom pokaza i Lazar Mačak. Po onome kako je išao, vid jelo se zaista da je zaslužio svoj nadimak.
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
MED 162 LITOSTROTON, ILI GLAVA ADAMOVA 163 IGRA DAVIDOVA 164 AVESALOM DUGOKOSI 165 GEDEONOVE TESTIJE 166 KAKO JE UČINIO FINEES NA VOJSKI 167 KAKO JE UČINIO DAVID 168 GORKA VODA 169 SAMSONOVA VRATA 170 RISANjE
GLAVA ADAMOVA 163 IGRA DAVIDOVA 164 AVESALOM DUGOKOSI 165 GEDEONOVE TESTIJE 166 KAKO JE UČINIO FINEES NA VOJSKI 167 KAKO JE UČINIO DAVID 168 GORKA VODA 169 SAMSONOVA VRATA 170 RISANjE JEZEKILjEVO 171 JERUSALIMSKA ILIDžA 172 ŠETNjA U
POD CARIGRADOM 205 JULIJANOVA SMRT 206 MOŠTI LAZAREVE 207 BOGORODICA U PERSIJSKOM TABORU 208 IKONA NEMILOSRĐA 209 KAKO JE POSTALA SVETA GORA 210 CAR, LAV I ZMIJA 211 O TURCIMA 212 IZBOR KALUĐERA ĐERMANA 213 PREPODOBNI MAKARIJE MIRI BOGA
je u meni nerazuma, Kroštono sam isto jedan ležak, I neradin i lužica; zato i ne umim Niti mogu tebe hvaliti onako, Kako bi se valjalo.
ženo, našao sam u kurvarluku i u mehani kano lep, skupi biser u blatu zagažen, i kano zlato u vodnoj tini zamešato, kako hubav, lep, mirisni cvet u trnju zarastao. Duša svetla u smradljivu mestu zatvorena je to bila.
Reke, naučite se od mene Kako krotak jesam I smeran srdcem! SMRT I ŽIVOT U JEZIKU STOJI Koliko je maečak oganj, a kolike li velike stvari požiže;
Bojim se tvar tvorca mi, da kako su mu ruke stvorile me i sazdale, tako pak ja, neblagodaran, od silovite mu ruke da ne iskopnim ka led od vatre.
Opasno hodite, ne kako nemudri, nego kakono i premudri, i skupljajući vreme, zašto dni su lukavi, zašto ko tom sakrivaju u miru lovci adovi na
ROSA Ne znate li kako rana rosa od sunca izsiše? Tako i vaša mladost brzo gine. Smrt ne očekuje prolaženje godina. Da kad ti spavaš, eda
POSLEDNjA ČAST Dobro se o tomu smatraj i proberi se, velim ti, čoveče, za ovi prohodljivi vek, kako je svašto nepostojano u njemu: više sa zlom prohodljivo negoli s dobrom. I početak i dočetak plačljiv mu je.
I to će ti se zdesiti... Kako li mnogi s ovoga sveta S nevidom, zli i dobri Jednako propadaju; Mudrice i suklate, Boljari i bogalji nebogi.
Evo, rad tebe, tvoj bog učini se tvoj sin! Evo me gledaj, kako ja, budavši tvoj gospodar, uzeh na se tvoju, sluginu naliku i obraz!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
A i paša je znao uvek šta radi; znao je on da je Zamfir sila i u Stambolu. Smenio je on ili, kako tamo kažu, „surgunisao“ je tri paše.
— E, hadžijo, — odgovara mu ona — prođe si naše!... — Prođe, Mado! Odoše si i mlados’ i lepotija, kako lastavice u jesen!... — Eee, laste se pâ vrću na prolet, ama tvoj mlados’ i moja lepotija — nikad...
iako je ponosit i silan u čaršiji i među Turcima i među Srbima, ovde među njima je blag, gleda na njih onako, kako da kažem, kao na decu.
“ i kad se koja uda, on ni onda ne prekida svoje staranje, nego i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetu te je čak — kako tamo vele — „turio
i onda razbira kako se koja vlada i obilazi ih ponekad; pa je možda to i dalo povoda besposlenom svetu te je čak — kako tamo vele — „turio u pesmu“ čorbadži-Zamfira i neku lepu Cvetu, pa i sada se još peva pesma: Gospodar mi sedi na
A ako se Zona ponosila što se svet za njom okretao, mogla se, vala, ponositi, i te još kako, kad se za njom osvrne Mane kujundžija! jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić.
nužde da uskače na ćepenak, nego je ulazio na vrata dostojanstveno; zastane uvek malo na vratima i grdi mlađe: kaže kako se danas ne može na mlađe osloniti, pa tek onda ulazi.
Mane je sada uzeo i jednog šegrta, koji već pola godine dana — od poslednje slave Manine — kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer još nikako ne može da se seti gde je izgubio kapu.
o širokom srebrnom lancu, koji je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, šajkaču ili astragansku šubaru, — kako već kad vreme zahteva — nije bilo ženskog čeljadeta, ni mlađeg ni starijeg, a da za njim ne pogleda!
A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje u mušterije, svršio kakvu malo krupniju porudžbinu, a takvih je, kako koji mesec, sve češće i sve krupnijih bivalo. Pročuo se majstor Mane i sa krupnijih radova!
Ručao bi kako kad, nekad kod kuće a nekad — i to češće — bi mu se, naročito kad ima kakav veći posao, jelo u dućan donosilo; a kad
I kod tako lepog života i slaganja, kako je moralo biti Jevdi, majci Maninoj, kad je čula da joj napadaju sina u jednim novinama, i kad zbog toga Mane postade