Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
) Vratim se kući, a nije daleko, i pošljem u okolna sela: Raoniću Arseniju u Loznicu, Živanu (Petroviću) u Kalenić, Živku Dabiću zetu u Jautinu; i sva ta sela, i još druga, s puškama dođu na brankovički vis.
Otac moj na Ub, a Đorđe u Šarbane na ručak. Stigne ga vojska, malo se popuškaraju, i oni ostave ručak; dođu u Kalenić. Otac moj za njima, stigne i̓ blizo Kolubare, i pomalo se puškaraju, kao đoja jedan drugoga plaše: ovaj da oni brže
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Sima Popović Rista Todorović kožarski trgovac Živka, njegova žena Dara, kći Raka, sinčić Pera Kalenić Čeda Urošević, zet dr Ninković, sekretar Pera, pisar iz administrativnog Min.
VASA (čita): Jova pop-Arsin. ŽIVKA: To je onaj s robije? VASA: jeste. (Čita.) Pera Kalenić. ŽIVKA: Ko ti je to opet? VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod. ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić?
ŽIVKA: Ko ti je to opet? VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod. ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod.
ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod. VASA: Ni ja, Živka, ali on veli: „Ujka-Vaso, mi smo rod”.
Tu su tetka Savka, tetka Daca, Jova pop-Arsin, teča Panta i sin mu Mile, teča Jakov, Sava Mitić i Pera Kalenić. Svi prilaze Živki i rukuju se, a ženske se ljube.) SAVKA (ljubeći se sa Živkom): A ti mene, Živka, zaboravi!
ŽIVKA (Peri Kaleniću): A... (zbuni se) vi...? (Vasi.) Je l' nam i gospodin štogod rod?... VASA: On kaže da je rod. KALENIĆ: Pa razume se da sam rod. ŽIVKA: Ja se ne sećam. VASA: Ni ja! Možda ti, Savka?... SVI (odmeravaju Kalenića).
SAVKA: Ja ne znam da je gospodin iz naše familije. DACA: Ni ja! NEKOLIKO NjIH (sležući ramenima): Ni ja. KALENIĆ: Ja sam, znate, rod, po ženskoj liniji. SOJA: Pa eto, ja sam ženska linija, ali vas ne poznajem.
DACA (kroz zube): Čudo! VASA: Pa dobro, kako po ženskoj liniji, čiji si ti? KALENIĆ: Moja je majka još pre dvadeset godina umrla i rekla mi je tada na samrti: „Sinko, ne ostavljam te samog na svetu; ako
VASA: A kako ti se zvala pokojna majka? KALENIĆ: Mara. VASA: A otac? KALENIĆ: Krsta. VASA: E, da me ubiješ, ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji.
VASA: A kako ti se zvala pokojna majka? KALENIĆ: Mara. VASA: A otac? KALENIĆ: Krsta. VASA: E, da me ubiješ, ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji. ŽIVKA: Ni ja.
VASA: A otac? KALENIĆ: Krsta. VASA: E, da me ubiješ, ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji. ŽIVKA: Ni ja. KALENIĆ: Sva zabuna dolazi otud što se mi pre nismo zvali Kalenići nego Markovići. VASA: Markovići? E, sad još manje znam.
VASA: Markovići? E, sad još manje znam. KALENIĆ: Uostalom, to sve ne menja stvar. Ja znam da ste vi meni rod, ja se toga ne odričem.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Pavle je jasno i glasno ocenio ko je u „trojci” najbolji. Zaista je Branko Kalenić bio i najjača glava, i najjači, čisto muški vedar karakter.
Branko Kalenić je bio dete kakvo retko kad rađa pusta palanka, i još palanka na mutnoj, lenjoj i močvarnoj Tisi, na reci koja riba
” — To je bio zadatak drugoškolca gimnaziste. A posle je Branko Kalenić mnogo zavoleo Tisu. Išao je s dečacima da vreba somčiće u mulju. Vodio je devojčice da gledaju Tisin vodeni cvet.
Simpatični naš Kalenić iznosi iz gimnazije stil i rutinu pisanja! — Istoričar, neobično fina tiha priroda, govori kao da mu je glas od svile:
Ima slabomoćnih, koji se osećaju pregaženi čim neko napred krene. I ima uobraženih, koji veruju da su oni isto što i Kalenić mogli, i samo ih on slučajno pretekao, i time im krivdu učinio. — More, Branko, ti položi maturu!
— Živ me Bog ubio, ako ne znam o čemu ste razgovarali. Evo ću odmah da nastavim razgovor. Kaže gospodin Joksim: „Onaj Kalenić ima nos za istoriju, to je nesumnjivo, Ali je junak njegov malčice kao dosadan. Nit jede, nit pije, nit devojke gleda.
U gospodin Tomi se borba odjedared obrnu za 180 stepeni. Ljubav prema sinu, prema sinu koji se zove Branko Kalenić, preli naglo svu dušu starčevu. On se ispuni stidom.
Večera nije bila vesela. Raziđoše se brzo. Mladići rešiše da odu do kafane. Profesor Kalenić stoji na vetru i gleda za njima. Odmiču, osvrću se, nešto dovikuju profesoru što vetar mrsi i brka. Zamakoše.
Primetiše prvo đaci: da „gospodin Kalenić žmuri i čita”. — Ču to direktor, pa kolegium, pa Brankov brat, očni lekar, a onda, naravno, nije više bilo nego korak
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Vasko Popa USPRAVNA ZEMLjA Sadržaj HODOČAŠĆA 3 HODOČAŠĆA 4 HILANDAR 5 KALENIĆ 6 ŽIČA 7 SOPOĆANI 8 MANASIJA 10 SENTANDREJA 12 SAVIN IZVOR 13 SAVIN IZVOR 15 ŽIVOT SVETOGA SAVE 16 SVETI
mi ne padne hiljadu magli na oči I glavu ne izgubim I dok tebi sve tri ruke ne odseku Crna majko Trojeručice KALENIĆ Otkuda moje oči Na licu tvome Anđele brate Boje sviću Na ivici zaborava Tuđe senke ne daju Munju tvoga mača U korice