Upotreba reči kamen u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

— Na mojoj duši, kao sinji kamen, leži teret prošlosti, a sadašnjost nemilostivom rukom srce mi cepa. — Uzdaj se, dušo, u budućnost!

Oni ne poznaju milost, ne osećaju ljubavi... Tako uzdahnuste vi, pa posle toga nasloniste praznu lubanju na hladan kamen vašega groba i gorko plakaste, a glas vam po nemom groblju nemilo i tupo hujaše, kâ ono jek od tupe motike što po

Obradović, Dositej - BASNE

Čovek ubog i žena 141 112 Žena i kokoš 143 113 Kornjača i orao 145 114 Dete i sreća 147 115 Petao i gpagi kamen 149 116 Starac i zlato 150 117 Papagal i mačka 152 118 Papagal i druge ptice 154 119 Brat i sestra 156 120 Lisica i

Pastir za ovčicam kad peva, on je srećan u svojej sferi, iliti okresnosti. 115 Petao i gpagi kamen Pepao, čeprkajući, nađe mnogoceni dijamant. Hoće da ga ize, ne može, nije za jelo.

” Naravoučenije Dragi kamen ovde znači mudrost i nauku, a petao i njegovo govorenje predstavljaju onoga koji ništa ne počituje razve što je prijatno

mučenije ovakovog bednoga človeka u izobraženiju Iksiona, koji je osuđen bio da valja uz jednu previsoku goru vodenični kamen; a kako bi ga s velikom mukom dovaljao baš na vrh, ne imajući tu mesta da se ustavi, s velikim ustremljenijem bi se

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

siđi, uzmi durbin, pa niz Jelovu goru do Jasikovca, od Jasikovca prema Spasovnjači, od Spasovnjače do na Đakov kamen, na Okolišta, pa prema Konderu, od Kondera preko Šuplje lipe, na Bobiju, na Savin kamen i Kik, sa Kruševlja na

od Spasovnjače do na Đakov kamen, na Okolišta, pa prema Konderu, od Kondera preko Šuplje lipe, na Bobiju, na Savin kamen i Kik, sa Kruševlja na Tataliju, od Laništa do Velike ravni, s Velike ravni do u Gubin dô, s visa na vis, durbinom

6. Pogledaj kako je snažan ovaj bedem! Pogledaj mu širinu i visinu! Pogledaj kako je čvrsto nalegao tesani kamen na tesani kamen! Ovom bedemu ne može niko ništa: ni topovnjače sa Dunava i Save, kao ni topovi sa okolnih brda!

Pogledaj mu širinu i visinu! Pogledaj kako je čvrsto nalegao tesani kamen na tesani kamen! Ovom bedemu ne može niko ništa: ni topovnjače sa Dunava i Save, kao ni topovi sa okolnih brda!

Napisao si, al nema ko da čita, znak u kome se sabiraju svi znaci! Kamen temeljac dao si nam u šake, al ne digosmo bedem nasuprot sili!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

s datumom avgusta poslednji̓ dana potpišem i adresiram: „na Teodora Filipovića u Moskovsku, gde se nađe”, a mur onaj o kamen istrem, pa putujući u Moskvu bacim ga u jednu baru da se ne nađe više.

, to jest SOGLADATELj, rus. slov., uhoda SPJEŠITI, rus. slov., žuriti SPROŠIVATI, rus. slov., pitati SREŠ, vinski kamen (i gljivice) STRAŽMEŠTER i STRAŽMESTER, narednik SUBAŠA, tur.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— A ne brini se, može ti lasno i pasti — reći će Spasoje. Sima spusti vreću na jedan kamen, pa sede i poče: — Udarih na školu, pa htedoh pući od smeha onoj vraškoj deci... E baš su đavoli!

Zatim mu odreši ruke, pa uze jedan kamen i poče mu izbijati klin ispod vrata. Raka samo srkne od muke a svetlaci mu senu pred očima; ali trpi, šta će.

— Sluga sam! — reče opet profesor klanjajući se i držeći ono svrdo. — Hajd̓ tako pravo — na kamen stao! — reče Radan i zacenu se od smeha.

Jadna Julka umalo nije presvisla od straha! — A šta li će to biti, drugo moja? — Ništa drugo, nego onaj — u kamen udario! — O, bog s nama i anđeli božiji!...

Ali kad vide da se Živan ne šali, nego još spodbi i poveliki kamen da ga gađa, a on ti zagrebe što igda može kroz bukvik...

Svaki čas vala što opraviti, jaz čistiti, kamen posecati.. Mi ionako imamo poslova i suviše! — Hvala bogu! — reče kmet i nogatnu se malo — sve nam je u selu dobro!

Jednu vreću žita sasuo u koš, dve mu stoje spremne. Iziđe još jednom te razgleda da li je dobro oko žleba, ukarari kamen da sitno melje, odgrnu brašno u mučnjaku. Zatim uvuče nekakvu grdnu kladetinu, dugačku svrh čoveka!

U hitnji i zabuni zakači Radojka, na pakost, ono bure, te se otište niza stranu, tutnjeći i udarajući đa o drvo đa o kamen. — Ih, šta učini, bolan! — reče Ćebo. — Izbudi čeljad!... Beži, beži!

— Hvatajte i vi busiju! — reče Purko i ostalima. I svi strčaše za puškomet naniže, pa zapadoše — ko za bukvu, ko za kamen. Utom izbi Živan s ljudima na brdo, pa podviknu: — Amode, lopovi, da vidite ko je Živan! — Odmiči, more!

čekalo — parče drveta što odskače od vodeničnog kamena i svojim pokretanjem izaziva ravnomerno priticanje zrna pod kamen čekmedže — fioka čest — deo čilaš — siv konj čini — vradžbine, mađije čošne čakšire — čohane čakšire črez — pomoću,

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

I, čudnovato! Od toga časa on beše drugi čovek. Niko više nije mogao raskvarti nameru njegovu. To osta kao u kamen urezano... Otac, mati, braća, deca, Jelica... sve je na svome mestu, ali nada svima je smrt Lazareva...

— Ljudi kažu!... Ljudi kažu!... Otkud ja sve znam?... Bog samo sve zna!... Idi u goru!... Stanko saže glavu... Kamen je mleo zrna u paspalj, a čeketalo nadalo lupnjavu... Deva pogleda Stanka ispod oka. — Je li, Stanko? — Šta?

— Neću! — reče pop. I izide, pa ode, a i ne okrenu se... Aleksa osta kao stanac kamen. On ne umede više pi govoriti, ni misliti. To je bio grom što mu poruši i razmrvi snagu, što utuče svaki živac...

Deva je sedeo mirno i pucao. Nijedan ribić na njemu nije zaigrao. On beše hladan kao da pokiva kamen u svojoj vodenici... Tri puta jurišaše Turci, i tri puta ih odbiše...

tukar — ugao tunos — vrsta fesa (kape) poreklom iz Tunisa Ćaba (Kaba) — zgrada u Meki gde se nalazi uzidan crni kamen, svetinja muslimana ćecap — car ćev (ćef) — dobro raspoloženje, radost, veselje; prohtev ćiler — orman, ostava ćumez

Dučić, Jovan - PESME

Nema je nada mnom širina nebeska, Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen. Evo jedno groblje. Tu leže seljaci, Do suseda sused, drugar do drugara; A dok se u svodu brišu zadnji zraci,

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore, Šume u toj pesmi, i šapću i struje; I moja se duša jasno u njoj čuje, Kao neko tamno nevidljivo

PESMA Gospod me seja celo vreme, I svud sam nova reč i znamen — U belom hlebu prvo seme, U tvrđavama prvi kamen. I prvi poljub zaljubljenih, I nož u ruci haramije, I molitva iz srca smernih, I san na pesku gladne zmije.

Ideja u nemi kamen uvajana; Vera sva u suzi što neće da kâpi; Ta zakletva što je u neznan čas dana; I najviši zakon bola koji vapi.

Otruj ga, daću ti jedan grad i najlepši kamen iz mog žezla. Ali ta žena nije znala kako se truje. Tada satrap reče: — Laži ga.

Na dlan starca ostavili su pažljivo kamen da ne postane vukodlak i da ne pomori okolinu. ZIZEMA Zizema ima trbuh kao štit carev o koji se razbiju svi juriši

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Tada ga Bog šalje, te da mu „sa dna mora“ donosi i razbija kamen, i unutra su dva živa crva. — „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!“ odgovara aranđeo.

Namrčio se kao Turčin. — Daj još! — veli mojoj majci. Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u mahramu.

Kad sam išao lane u Beograd po jespap, video sam u Topčideru Peru Zelenbaća u robijaškim haljinama, tuca kamen!” (1879) SVE ĆE TO NAROD POZLATITI I sumrak se poče hvatati, a lađe još nema.

bi tako teško, nesnosno i dugo, da bi da joj je pošto-poto, jednim mahom da prevrne svet, da turi glavu pod vodenični kamen, pa da zaspi, ma i mrtvim snom! Ali snu ne zapoveda đeda, niti se on boji njegove kletve! Anoka se diže.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

redom sve, ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru.

(a koliko je pak godina Juli, koliko i Melaniji, to pisac nikako nije mogao da dozna), pa da ne oseća, nego da je kao kamen prema laskavim rečima jednoga onako lepog i prijatnog učenog mladića, i posle da je tako ravnodušna kad joj, tako reći

Čim je to videla gđa Sida slutila je da je dobro. Odmah je osetila, kako se sama izražavaše, da joj se »onaj teški kamen za tri frtalja pomako«, i lakši joj bio, ali ga ipak zapita, poslavši Julu u kujnu, šta je i kako je prošao.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

— Ne toliko da se zdravi, koliko da ga vide, čuju prolaznici i ako je ispred njega kakav kamen, jaruga, doviknu mu, opomenu ga, te da on to obiđe, ne spotakne se, upadne.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Najedanput, tamo na ulici, začuo se neki žagor i nešto kao sablja nekako značajno zveknulo o kamen. U istom trenutku žena odbaci vez i, potpuno uverena u onu njegovu duboku i tešku udubljenost, ustade pa se za tren oka

Afrika

Meteorit je uopšte kamen neobično cenjen od urođenika i služi u lovu i mađiji neprestano. Docnije sam želeo da vidim igru dva njamua, za koje su

Pod tim tremom i oko njega, bradati crni starci, molioci i poklonici, dremaju čekajući da budu saslušani. U sredini je kamen sa koga Pebenjani vlada i sudi. Slikam ga pored vratnica od teškog vajanog drveta, kojima se ulazi u dvor.

Njino vrlo tamno a ipak prozirno zelenilo izgleda, u opštem žutilu savane, kao skupocen dragi kamen. Pokoje usamljeno, u ogromnom prostranstvu, nežno drvce kapoke pokriveno crvenim cvetovima. Crni prolaze.

hiljadu puta prelivena krvlju, nekoliko polupanih kalbasa u kojima je bilo valjda dola (svetog piva), jedan okrugao kamen ili nojevo jaje ulepljeno perjem.

Za to vreme govori poslovno, glasno kao naši sveštenici. Odseca glavu i toči krv na kamen. Bezglava kokoš odleta onda daleko između nas, trza se, baca po zemlji.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

On se bio navikao da zaspi na njoj i Ana je morala da ga, onako teškog, svaljuje sa sebe, kao neki kamen. Njegova žena, Ana, imala je sad svoje drugo dete i bojala se da joj Đurđe, u snu, onako debeo, dete ne priguši.

Napolju su zvona prestala da zvone podne, u Temišvaru. A on je, kaže, bio zastao, kao da mu se neki teški kamen bio na srce svalio. U nedoumici, kuda će, tri puta se okretao, a šiljbok je triput pred njim „pred persi“ uzimao.

U toj varoši on će svoj život kao utehu završiti. Ona je eto, na vodi, a na vodi kamen stoji. Kubeta njena vide se, izdaleka, iz veće daljine, nego što čovek može da zamisli, i oko da vidi.

Teodosije - ŽITIJA

Šta sada da učinimo? Kako da se javimo gospodaru našem? Koji će kamen, koja železna priroda poneti te žinu takve vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!

i mnogo slično plaču izgovoriše, i još Dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio.

i za otpupštanje grehova, jeresi razaraše, crkve uzdizaše na zdanju i na temelju apostola i proroka, a da je krajeugaoni kamen sam Isus Hristos.

i moljaše da odustane od takve svirepe namere; a njemu, kamenitih osećanja, ove reči bile su kao vetar što duva mimo kamen, žestokoga srca njegova.

mojega, od koje se bez semena, bez ljudske ruke, od njenih devičanskih spona kao od gore velike, po čudesnom Danilu, kamen Hristos otrže i sve idole besovske satre, javljanjem u snu podiže dušu njegovu od uninija, govoreći: — Imajući mene kao

Ilije, klanjajući se sa mnogim suzama celivaše mesto o kome Gospod reče Mojsiju: „Evo mesta kod mene pa stani na kamen, a ja ću te pokriti rukom mojom, i podići ću ruku moju, i tada ćeš me videti s leđa.

I nimalo ne kasneći zapovedi da se ozida grob njegov, i položivši kamen časni povrh groba i carskom bagrenicom pokrivši ga, postavi svećnjak i zlatokovana kandila nad grobom u čast svetoga,

da se grobne daske koje su držale telo svetoga u grobu, i blagouhani čudotvorni prah u grob svetoga polože, i prvi kamen položi vrh groba i pokrije carskom bagrenicom kao i pre, i reče da se postave svećnjaci i zlatokovana kandila u čast

izišli i ostavili ovoga Neofita u priprati crkvenoj, on, vinom opterećen, i ne znajući čestito šta čini, leže na kamen koji beše vrh groba svetoga i na njemu spavajući odmaraše se.

A prepodobni, da samo raspuknuli kamen u gori nađe, razmišljaše kako bi usrdno ušao u nj i u njemu, ako Bog hoće, i život svoj u samoći skončao.

Zato dopuštaše često da besi na njega navale, da ga sa one visoke stene gurnu i o kamen razbiju, ali on, božijom silom čuvan, nikakvu povredu smrtnu ne pretrpe, i opet u pešteru ulažaše s radosnom dušom.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Imaju po seoskim hatarima: Markovi kuli, Markovi dvorovi, Markovo stopalo i Markov kamen. Pevaju i Dojčina i Sekulu „detence“.

Dalje ima u pomenutoj Derventi Vardarevoj (u hataru sela Rogačeva) Savin kamen, oko koga Vardar nečujno i potajno teče, i za njega vezuju priče o Sv. Savi.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

seme Na mestu ostanu mrtvi U praznoj se glavi vetar nastani I koti šarene vetriće TRULE KOBILE Jedan drugom budu kamen na srcu Kamen ko kuća Nijedan da se pod kamenom makne I jedan i drugi se polome Da bar prst podignu Da bar jezikom

ostanu mrtvi U praznoj se glavi vetar nastani I koti šarene vetriće TRULE KOBILE Jedan drugom budu kamen na srcu Kamen ko kuća Nijedan da se pod kamenom makne I jedan i drugi se polome Da bar prst podignu Da bar jezikom coknu da bar

svom strasnom Unutrašnjem zagrljaju Beo gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca SRCE BELUTKA Igrali se belutkom Kamen ko kamen Igrao se s njima ko da srca nema Naljutili se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni Otvorili

strasnom Unutrašnjem zagrljaju Beo gladak nedužan trup Smeši se obrvom meseca SRCE BELUTKA Igrali se belutkom Kamen ko kamen Igrao se s njima ko da srca nema Naljutili se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni Otvorili srce

mu je krug Savršeni krug oko njega Zastao je Težak mu je teret Sopstveni teret u njemu Ispustio ga Tvrd mu je kamen Kamen od koga je sazdan Napustio ga Tesno mu je u sebi U rođenom telu Izišao je Sakrio se od sebe Sakrio u svoju

mu je krug Savršeni krug oko njega Zastao je Težak mu je teret Sopstveni teret u njemu Ispustio ga Tvrd mu je kamen Kamen od koga je sazdan Napustio ga Tesno mu je u sebi U rođenom telu Izišao je Sakrio se od sebe Sakrio u svoju

mu nije zlo Pitaj ga ne boj se Hleba ne ište Skamenjen je u blaženom grču Da nije možda trudan Da li će roditi kamen Da li zver da li munju Pitaj ga do mile volje Ne nadaj se odgovoru Nadaj se samo čvoruzi Ili drugom nosu ili trećem

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Ponekad u snu, viđao sam sebe kako mu bacam kamen u glavu, njega kako pada, sav krvav, i majku izbezumljena lica. Bio sam srećan što se to ovaj put nije dogodilo i što ću

Ataman bi nas čekao na groblju, gde bismo podelili ukradeno zlato. Zatim ga sakrili pod neki kamen, a kad se završi škola dunuli u svet.

Nekoliko parcela dalje, nazirao se još jedan ljubavni par. Devojka je bila viša, ili se popela na neki kamen, zbog čega se činilo da je viša. Mladića nisam mogao dobro da vidim.

- Rašida! Moj otac! - uhvatih je za ruku i povukoh, a ona, vrativši me na onaj mlaki kamen, šapnu da se ne mičem: ovako skupljene, možda, nas neće ni primetiti! - Taj neće ni da se uspravimo! - Pa šta onda?

- Da nisi stavila i komad olova pored nje, Rašida? upitah je. Reče da nije. - Samo kamen. Greta posebno voli taj kamen. - Greta? - Kornjača. Liči na Gretu Garbo. Ima isto tako tajanstvene oči.

- Da nisi stavila i komad olova pored nje, Rašida? upitah je. Reče da nije. - Samo kamen. Greta posebno voli taj kamen. - Greta? - Kornjača. Liči na Gretu Garbo. Ima isto tako tajanstvene oči.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

i grabežljiv čovek; zato što je odavao tajne bogova, za kaznu je morao u podzemnom svetu večito da valja ogroman kamen uzbrdo, odakle bi se uvek skotrljao, i tako uvek; Sizifov posao — uzaludan posao sijaset — mnogo, bezbroj slučiti se

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Samo onaj veliki kamen na bregu, nad kojim je bio podigao krov, gde mu je otac ležao sahranjen, stajao je nepomičan i vidan, nad travuljinama i

svakom koraku, drhtali, ona prođe kraj njega, izlazeći iz lađe, kao da htede da mu pokaže kako se, mada je tvrda kao kamen, ipak lako vijuga i ljulja. Učini mu se da nikada nije ovakve žene video.

Na dnu njegovog života, već toliko godina, kao na dnu reke po kojoj je putovao, bilo je to telo, kao teški kamen, koje je zadržavalo i njegove lađe, i njegova blaga, i njegove poslove i misli; divno, belo telo, na kom je hteo da se

u gomile kao neki crni ovnovi, Isakovič pokaza oficirima stražaru, u neizmernoj tišini praskozorja, kao neki daleki kamen. Durbinom, već su se lepo razaznavali stražari na zidinama, pojedine kuće i zelene krune drveća.

je još jednom zdravu, pobesneti od milja, pokrhati u njenim bedrima prste, vrteti se oko nje, ma ona stajala hladna kao kamen, kao one prve noći, činilo se u pijanstvu tako divno priviđenje, da je potpuno utonuo još jednom u maglovito bezumlje,

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

„Iznad Katlanovske Banje je na brdu jedan šupalj kamen, kroz koji se uoči petka ili nedelje provlače nerotkinje i stare devojke da bi dobile decu, odnosno da bi se udale.

Tako, na primer, iznad Katlanovske Banje uoči petka ili nedelje nerotkinja se provlači kroz jedan šupalj kamen da bi dobila decu.

²⁴ To isto čine i nerotkinje u drugim krajevima: na primer, u Gornjoj Pčinji ove žene dolaze na Vražji kamen — tu se provlače kroz šupalj kamen, ostavljajući na njemu neki prilog (vunu, čarape i sl.).

i nerotkinje u drugim krajevima: na primer, u Gornjoj Pčinji ove žene dolaze na Vražji kamen — tu se provlače kroz šupalj kamen, ostavljajući na njemu neki prilog (vunu, čarape i sl.).

Iz istog razloga neke na venčanje nose kamen, a neke dva-tri zrna pečenog boba.⁷¹ Po principu imitativne magije, nošenje nekih predmeta koji su simboli jalovosti,

Takva imena su: Gvozden (da bi dete bilo jako kao gvožđe), Zlatko, Srebren, Kamen, Kovan.⁸³ Imena Neven, Nevenka takođe su zaštitna s obzirom da biljka neven štiti od demona.

Na Kosovu se deca za čiji se život strepi provlače kroz konjsko „previjalo“ (šuplja kost), odnosno kroz šupalj kamen da bi bilo dugovečno.

Iz istog razloga roditelji na Kosovu svoju decu po rođenju stavljaju na kamen stanac. Žene kojima se deca ne drže, kada dobiju dete, daju ga onoj ženi „kojoj je čeljad nenačeta“ da zadoji

nenačeta“ da zadoji novorođenče na stolovanom (nepokretnom) kamenu, pa veruju da će i dete biti otporno i čvrsto kao kamen.

¹⁸⁰ Kamen, kao postojan i čvrst meterijal, takođe se rado upotrebljava za amajlije. U ovu svrhu posebno se koristi kamenje specijal

Kad se neko začudi detetu ili čemu drugom što je napredno, treba reći: „Luk ti u oči!“ ili „Oči u kamen!“, da ne bi urekao to čemu se zavidio.

a u Jarmenovcu zub kuckaju belutkom, da bi zubi koji niču bili otporni (da se ne krune) i da bi bili beli kao taj kamen. U gornjoj Krajini detinji zub kvrcnu nečim gvozdenim (najbolje je čelikom) govoreći pri tom: „Oj, zubiću biseriću!

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Gde u selo dođe da mu se pokloni vera, da mu se kao gostu ukazuju časti, da mu se s puta skloni trn i kamen, da se preda nj ne da razbojniku ni guji; pa pošto ruča ili povečera, drugome selu da se poklisar preda i uz put

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Oni slabiji odustajali su posle izvesnog vremena, sedali bi na neki kamen ili ciglu ili jednostavno u prašinu, pokušavali su da povrate dah sa šugom na ramenu, dok su drugi stajali i skakali

Stonjanin je vešto skakao s kamena na kamen. Mladi čovek se kolebao između njegovih pognutih leđa, kroz čiju je košulju probijao znoj, i stjuardese koja je sve više

Mogao sam izići iz kola i dodirnuti neki zid, neku travku, neki kamen, neku ruku, lice, a nisam — jer da to učinim više ne bih mogao nastaviti svoj put, »a tada glas iz tame reče tom

Za leđima im ostaju feudi nekadašnjih hercega i eksplozije mina — to nekoga ukopavaju, pa dinamitom razbijaju kamen za raku. U kraju mojih predaka, naime. sve važnije stvari rešavaju se dinamitom.

Na pijacama, poslednji travari kunjaju iznad čajeva i korenja koji leče kamen u bubregu, žuč, kašalj ili astmu. Ni to nisu one trave koje bi me spasile.

Roditelji u jednom zabitom južnom selu behu mu već odavno pomrli, a zavičaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod stopalima, zujanje muva, dosada i prašnjavi oblak usred koga tutnji stado ovaca — to je bilo sve čega se mutno sećao.

Matavulj, Simo - USKOK

Da ih je ko izdaleka posmatrao, posumnjao bi jesu li živi, tako ležahu nepomično! Svaki turio kamen pod glavu, pokrio lice i grudi strukom, zagrlio vjernog druga — dževerdar.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

(Prijatelji) Zemlja se daje čulima kao iskonska radost i ushit: svaki kamen je beleg njene duge povesti. Jedan od dečakovih rođaka-sanjara ovako govori o tajnama zemlje i sveta oko nas: Šta ti,

podiže ruke i zakratko ostaje nijem: nit je čovjek šta ukrao, nit se tukao, a eto ti, opet, otisnu se niz urvinu kamen, prolomi se led pod nogama, grom puče - tako nešto! i ode Nidžo, nestade ga.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

ŠERBULIĆ: Prekrasno! ŽUTILOV: Ljudi su batinama bili naterivani da vuku kamen za kaldrmu. Sad je sloboda, niko se ni na što naterati ne može.

Sad je sloboda, niko se ni na što naterati ne može. Dakle, da se kamen proda, i novci da se također podele izmeđ pravi patriota. ŠERBULIĆ: Vrlo pametno! GAVRILOVIĆ.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Šta je mogla ortodoksnim Srbima da kaže Sveta Rožalija, panormіtanѕka divica nakićena і іѕpіvana ili polemično delo Kamen pravі ѕmutnje velіke jezuita Antuna Kanižlića, gde se, sa strogo katoličkog gledišta, osuđuje pravoslavna crkva kao

Milićević, Vuk - Bespuće

Gavre Đaković posmatraše nju pred sobom, svježu i vitku, sa šeširom u ruci, gledajući kako njezina noga ide s kamena na kamen, kako se povijaju njezine haljine po tijelu; on ne osjećaše da ide, već da ga vuče za njom nešto jače od njega, i on

ni padalo na pamet da ju gleda, prozbori koju ljubaznu riječ, pogleda s osmjehom, na njezinu dušu padaše po jedan težak kamen.

Sremac, Stevan - PROZA

I ja vam onda ne velim ništa drugo nego ono staro: ko je bez greha, taj, samo taj neka uzme kamen i neka se baci za gospodin-Pajom. Tako je stajala ta grupa nekoliko trenutaka.

Radičević, Branko - PESME

1843, 27. nov. AJDUK Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

„No kad prođe letni plamen, Mraz kad zemlju stegne ljuti, Puca drvo, puca kamen, Kad zapadnu pusti puti, Kada strašni nagnu smeti, Čim ćeš njima odoleti?

tamo reku tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra Da nebesa zemlja svuče vedra, A nebo

tu široku, Glednu, brate, goru previsoku, Ja kako se kraj reke povila, Kako kleta pod nebo s' uzvila, Kamen pusti kamen je nagnao, Za oblake rujne se vatao, Kô da oće na ljubavna nedra Da nebesa zemlja svuče vedra, A nebo se divno

vedra, A nebo se divno zaplamtilo Pa krasote svoje isturilo, Plamti nebo kao živi plamen, Plamti nebo, a plamti i kamen, Plamti izvor i ponosna reka — Zaigra se srce u meneka: Reko, goro, nebo puno žara, Oj večeri, de je tebi para!

Ja je zgleda, zatreso se lako, Ja je gleda, ali se ne mako, Planu srce baš u živi plamen, Opet osta kao stanac kamen, Sretnom suzom zasuzilo oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj mene desi,

Marka, Što udari silnom Madžarinu, Od bedra mu otrže mačinu, Seva maču — Filip na dve pole — Mač proleće, pa u kamen dole, Puca kamen, vatra iza nj seva, Marko gleda, brk mu se osmeva, Al' da j' kamen vincem potekao, Bi tad Marko

silnom Madžarinu, Od bedra mu otrže mačinu, Seva maču — Filip na dve pole — Mač proleće, pa u kamen dole, Puca kamen, vatra iza nj seva, Marko gleda, brk mu se osmeva, Al' da j' kamen vincem potekao, Bi tad Marko bogme zakliktao.

na dve pole — Mač proleće, pa u kamen dole, Puca kamen, vatra iza nj seva, Marko gleda, brk mu se osmeva, Al' da j' kamen vincem potekao, Bi tad Marko bogme zakliktao.

Rvaćane, ne od lane Oduvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen, De stanuje živi plamen! Ao Ero, tvrda vero, Ko je tebe jošte terô? Ti si kano itra munja Što nikada ne pokunja.

Kad je ono srpskom orlu krila Na Kosovu sreća salomila, Na ovi je kamen se vrletan Odonuda dovukao sjetan, Pa je ovde krila obadvoja Blizu neba izlečio svoja, Sa neba i rosom zalivao,

Ja ga zgleda, pa od strâ pretrnu, Nije šala, moj premili druže, Taka čeljad, a tako oruže: Ovaj nosi sa Olimpa kamen, Onaj, brate, s Elikona plamen, Onaj odu od trijest prečaga, Još i druga beše čuda straga, Al' prednjači jedan

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

podiže ruke i zakratko ostaje nijem: nit je čovjek šta ukrao, nit se tukao, a eto ti, opet, otisnu se niz urvinu kamen, prolomi se led pod nogama, grom puče — tako nešto! — i ode Nidžo, nestade ga. — A koliko je zaradio, kukavelj?

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Pa da se ovako podelimo: njemu najbolji carevi neimari, indžiliri i haznadari, njemu sav kamen, pesak i japija, svi čekići i mistrije i libele, ašovi, budaci, crepovi i krečane, svi nadzornici, dunđeri,

Pa da vidimo: neće on stići ni kamen na kamen, a ja ću i čudo veće od Stambola! Gde žensko zašušti, tu zamiriše i pogača, zamiriše lonac pasulja,

Pa da vidimo: neće on stići ni kamen na kamen, a ja ću i čudo veće od Stambola! Gde žensko zašušti, tu zamiriše i pogača, zamiriše lonac pasulja, zazelene se

Aaa, imam i ja nešto sitnine za kusur! AHMED: Nemoj da te čuje bukva, da te čuje kamen, da te čuje žaba, da te čuju slepi miševi, da te čuje paučina!

Jesi li ga pitao zašto? BEG PINTOROVIĆ: Vredelo bi mi kolko da pitam konja na kome sam dojaho, ili kamen za koji sam ga vezao. Nije Hasanaga ostavio mesta za razgovore i pitanja. Zašto? Zato što je tako rekao Hasanaga!

Da stavi tačku na tvoju karijeru! HASANAGA: Ko? On? Nema on takav kamen u temelju! JUSUF: Kakav mu je kamen u temelju, to ti još ne znaš. Znaćeš kad vidiš ko će joj biti muž.

Da stavi tačku na tvoju karijeru! HASANAGA: Ko? On? Nema on takav kamen u temelju! JUSUF: Kakav mu je kamen u temelju, to ti još ne znaš. Znaćeš kad vidiš ko će joj biti muž.

Što njemu veća vajda, tebi šteta. Toliko valjda znaš. Ne baviš se ovim poslom od juče. Traži on dobar kamen za svoj temelj. Prosce odbija, čeka veliku zverku. HASANAGA: Misliš? JUSUF: Nema tu šta mnogo da se misli.

Nikog manjeg, nego Imotskog kadiju! JUSUF: Ja sam ti rekao da beg vreba neku veliku zverku. Dobar kamen uglavio u temelj! HASANAGA: Nisam ga video... pa ima, bogami, odavno...

HASANAGA (Jusufu): Pa vidi minđuše! Zrakasta minđuša ima kružni centralni deo u čijem se središtu nalazi plavi kamen u kružnom ležištu. Oko njega se nižu koncentrični krugovi emajliranih pločica.

HASANAGINICA: Čuješ li šta kaže? Srce od kamena! Vidiš li kakvim ti kamenom majku imenuju? Veliki kamen... sklonite ga... Kadija! (Nasloni glavu na kolevku. Prilazi joj majka Hasanagina.

(Nasloni glavu na kolevku. Prilazi joj majka Hasanagina.) HASANAGA: Trudi se da zaplače, al ne ide! Ne može kamen... MAJKA HASANAGINA: Hasanago! HASANAGA: Ni za mužem, pa evo ni za detetom!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Prelaziš preko potoka a ručice si digla uvis. Plave, velike oči oborila si dole i nogom biraš na koji ćeš kamen stati. Tvoja uska nedra i još tanji pas previjaju se čas na levu, čas na desnu stranu.

Prelaziš ti, gledaš gde ćeš da stupiš, prvo oprobaš kamen da li je on dosta stalan, pa onda zanihav se, i uzdignuvši glavu, lako kao srna, skočiš na našu stranu. — Ah! Evo me!

Dođi doveče ili lupi na kapidžik, baci mi makar kamen preko zida, te da ga metnem u nedra i ljubim... Oh dođi, dođi i javi mi se!“ ...

I naže se, napreže sluh i oči, ali vide samo nju kako se zgurila, pa udara silno motikom, iz koje ponekad, kad naiđe na kamen, odsevne svetlac. — Cveto, dođi, ili...

ruku podvukao ispod kaputa na leđima, a drugom se šiba prutićem po pantalonama i zvera, gleda na sve strane, traži kamen, grudvu kreča, izvaljen kolac ili koju trulu gredu, da to ponese, odvuče i ubaci u svoja dvorišta.

On nešto jede, nešto ne. Krupan, koščat, crven, a lice mu jako čvornovato, puno uboda, ali zdravo i čvrsto kao kamen. Nude ga jednako. — Neka, neka... — odbija on. — Produžite vi. — Ama da vam nisam ja na smetnji?

Kostić, Laza - PESME

Kad je stvarao bog ovu zemlju, to punačko devojče, stvorenje u koga je srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci toj čarobne usne: ti se smešiš, samo se smešiš.

ti u nakit umetne kose umenja svoga sklopove nose, ko čele s cveta: Talije blage hvalisav sine, što mu pod rukom i kamen zbori, što šarnu rumen otima zori, da likom sine; Pa namet-pleme Nemice krute, u kog i topa gromovna usta, što tamo

Zar što mu ne daš, pletkušo stara, da srca svoga uzore sveže slobodnom rukom u kamen reže, il' platnom šapa? — Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan stoji, Srbine, brate, u grudi'

— Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan stoji, Srbine, brate, u grudi' tvoji': taj kamen crni Crna je Gora.

— Ne ume Srbin kama da krnji, al' jedan kamen urezan stoji, Srbine, brate, u grudi' tvoji': taj kamen crni Crna je Gora. Na tom je kamu azijska guja zubima kivnim izgrizukala crtama divnim junačku dramu.

Zapali srce moje, iz njega sinu zrak, kroz oka tvoga kamen drag prosinuo je blag. Pa i on je u boje razišao se ceo, još lepši šar je razapeo na listak ovaj beo.

jedan glum, al' prema tom su drugi glumovi kô prema suncu sitne zvezdice; vaseljena je samo kutija, da sobom čuva dragi kamen taj u sedam boja što se preliva i svaka boja jednu kaže strast: taj glum se zove: tajna večera, junak je bog u licu

Oštrim dletom bola svoga u bled kamen reže lica, svako lice ista lepa Valadila od Misira. Tako voli Minadire, tako mu je ljubav silna, te ljubavi nema

željen podaj mig — pa umesto krvnika roda tvog u tvoj će pasti blažen zagrljaj žeženog zlata nebrojeni slog, i purpura i kamen samosjaj.” Ućutao je gazin stari knez — iščekuje se Delilina reč.

delila ciknu, prebledi kô sen, obnesvešćena pade na kamen. III U po šeste bujne noći što mu svesti ne dad' oči, iz ljubavnog neodvaja Delilina zagrljaja Samson skoči: „Ženo,

Pa ni kamen mu mâ ne sprečuje, čak na dno pakla prodire mu jek, razbiraju ga dusi plamena. Al' onaj gore, taj ga ne čuje; već otvar

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

I KUSOV 249 ĐAVOLU SVIJEĆU PALIO 250 VARKA PRED MARKA 251 KLINČORBA 252 NIJESAM BAŠ IZ SARAJEVA 253 GLAVOM O KAMEN DA MU SE OSVETI 254 GRADILI VODENICU, A VODE NIJE 255 PRIPRAVLjALI RAŽANj ZA ZECA 256 DJEVOJKA I KNEZ JOVO 257 I VRIJEDI!

kad viđeše da ovaj junoša trideset aršina preko svih bedema dalje prebaci džilit i do polovine ga zaćera u jedan veliki kamen.

A ovaj mu odgovori: — A što si lud te nosiš tu alu. Nogama u vreten, te njega o kamen, pa hajde sa mnom. Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten, te zmaja o kamen; zmaj

Kad to čuje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama u vreten, te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži.

Išao je tako dugo vremena, dok dođe u jedno mjesto i vidi ovo čudo: čovjek jedan vrlo se muči da digne jedan veliki kamen, ali ga nikako ne može dignuti, dok ne natrpa na njega mnogo maloga kamenja, pa onda digne vrlo lasno i nosi kud god

Onda stari stane govoriti: — Ono što čovjek diže kamen, pa ga ne može dignuti dok ne natrpa još maloga kamenja, znači da čovjek ne može učiniti odmah veliki grijeh dok ne

Miloš počne plakati, a jarac mu reče: — Recide svome Divonji neka mi dođe sjutra na Dragi Kamen na megdan da se ogledamo. Tako jarac i ode.

Miloš reče: — Bio je ovdje mladi divlji jarac, koji mi reče: — Reci, veli, svome Divonji neka mi dođe sjutra na Dragi Kamen na megdan da se ogledamo.

Kad oni tamo, al' jarac već čeka. Sad se pripne i Divonja na Dragi Kamen, te je se bô s jarcem čitavi dan do podne: najedanput se jarac skondrlja sa Dragog Kamena i sav se raspane.

Gdje ti je Divonja? Danas mi je pšenicu opasao. Kaži mu neka mi dođe sjutra na Dragi Kamen na megdan, pa ako mi dojača, neka mu bude sva moja pšenica za pašu. jarac tako reče i ode, a Miloš stane plakati.

je dolazio stariji jarac od prvoga, i kako ima mali krš na glavi, „pak je poručio, veli, da mu dođeš sjutra na Dragi Kamen na megdan, pa ako mu dojačaš, da ti bude sva njegova pšenica za pašu“.

Gdje ti je Divonja? Danas mi je popasao svu pšenicu, zato mu kaži da mi dođe sjutra na Dragi Kamen na megdan, pa ako mi dojača, neka se hrani pšenicom do mile volje, ali čini mi se da mu ne vele više natrag.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

DOKTOR: Vidim da za tebe nije ovo, zato ću preći na blagše stvari. Proizvod znaš šta je. MANOJLO: Znam: trava, konj, kamen itd. DOKTOR: Dakle, prirodan proizvod deli se na tri carstva prirode: carstvo životinja, rastenija i minerala.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Da je to moja Pela, vidila bi kako se cehmajstor dočekuje. Bogami, to je mlogo, ovde treba da je čovek kao kamen. O, sačuvaj me, bože, zle žene! (Otide.) SULTANA (jošt se otima): Puštaj me, ili ću svisnuti!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

i čitav niz dužnosti u Savezu književnika, gde je odlaskom druga Topa ostala velika praznina, pošto je svima pao kamen sa srca.

zar nisi primetio, Čarli, pojavila se bulumenta tipova sa zlatnim prstenjem; znaš, Čarli, okolo zlato a unutra crni kamen! Kompozitori narodnih pesama i kompozitori meksikanskih narodnih pesama! Čarli, pa oni se gađaju padežima i kavijarom!

— Jeste! — nastavih. — U prvom trenutku, čovek o kome je reč pomisli da će živeti kao kamen u bubregu, sad kad je najzad maznuo telefon, ali, vidi vraga, nekako nije znao kome prvo da se javi, i ne samo to:

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Od ludnje sudnje ljubice kresnu, pakao s rajem pod suncem sanja. o leden kamen nebesa tresnu i s venca planu sedma svitanja. Kazujem tajnu, tajnu čudesnu, plačem radosnim, znakom pitanja.

i ocat, a plima hvata aloj, smirnu, miro: u susret Sinu krenuo je Otac da Dva se ritma sjedine u bilo, da dignu kamen Golub kad zatutnji, da zgase oči pogrebu i smutnji. U svetoj tuzi hlape žuč i ocat.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

JELICA: Ne može niko da ukrade? ALEKSA: A, to se ne krade. Ja sam hoteo kupiti jedan kamen za spomen, al mi rekoše da se skidati ne može, niti je ko u stanju tamo popeti se. JELICA: To je virklih mlogo.

Izgubio sam jedan kamen što sam odunud ukrao; takvog kamena nema ovde na zemlji. No ja sam se zadržao, a može me gospodin tražiti. Izvinite!

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Nad vodom straši visoka brina, vije se staza niz kamen krti, ispod nje klepet divovskog mlina, kašikar točak hitro se vrti: kapljice praše o stijenje golo, omajom igra

“ Krenuše braća, sve brda ječe; „O, hoja-hoja, veseli zeče!“ Pod zemljom vode Rudara puti gdje alem-kamen u tami ćuti, milion ljeta on tamo snije, milion ljeta voda ga mije. „Sada ćeš poći ka suncu bliže!

Žuća se čudi, ušima mrda: „Pogledaj vodu, postala tvrda!“ A Toša kaže: „Zloslutan znamen, postala voda studeni kamen!“ dedica veli: „Zima je, rode, već kovač Sever okiva vode!

“ Tekli su dani unedogled, na mlinu starom tišina, led, smrzla se voda, drvo i kamen, sa sveća trepti plavičast plamen, zastao žrvanj, večita čigra, jedino vatra dedina igra.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

— Ali će za večeru biti dovoljno? — Možda. Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki čas pogrešno na kamen koji se ne vidi.

— Zašto bi Bog poricao fizičke zakone koje je sam propisao! A fizički zakoni naređuju da se kamen ne ugiba pod čovekom. — To je smešno i glupo, kako mladež sada više ne veruje!

Tako sam imao čak i za piće. Jeste li Englez? — Ne, nisam Englez. — Ima šest godina — pazite na kamen — jedan Englez je proveo mesec dana ovde. Ceo dan smo lovili ribu zajedno. On je inače živeo u Toledu.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

— No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne. 5 „Kada samrt stegne moje grudi bolne, I potone duša u

Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće: Hladna pustoš bije iz njenih dubina, A jezero mrtvo nikad se ne krepe. No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

I vuk je kroz kobi pitom postao, a trave u podrumima mog dvora podivljale podižu kamen. Sa zemljom me rastaju, uzvišenosti u ljute skutove sam izgnan.

Ja sam bio taj kamen i razbojnik na kladencu i lađa na moru i onaj ko te celu pokazao suncu kao grudu rođene zemlje.

s juga razgovor se ugađa iznad ušća Nije ovde došao begunac ni povorka stradalnika kopa se temelj dubok a taj što kamen-temeljac nosi Stefan je Osnivač Stefan i Vuk u Ravanici Rastu dva sina sigurna u svoj lik po njima sunčev sjaj

hvaliti to kratko žiće pesmom tamnom kao noćna voda što u ponore siđe ujutru se crvena izlije preko njive udari u kamen pesma tužna prizrenska suza pred kamenom što svetli iz svake čestice.

Tako će sve da se sredi na dva kraja sa dva završetka jedan u dnu šume u kamenolomu kad se poslednji kamen odvali prst što blista posvećeno i svedoči da sunce prolazi pod zemljom pokunjeno al će da se vrati kao kaženik lep

ljudina sedi na stolu na prestolu zasuta slovima i solju ponekad mu se vidi samo kresta pod nogama poprečni kamen krečnjak i karst otvori stoga oči na planini kad sunce hoće da zaokruži tvoj pogled on se izmigolji i ruži sam

preseče preko pasa sunce na najnižoj tački usred velikog carstva povuklo je iz zemlje lepotu za vlasi poteglo kamen diglo stub do stuba onda se uspravlja trepće i zračnom svojom rukom rukovodno sledi pokret koji polazi iz vrata

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Ide čovek ravnim putem, ide, ide, ide, pa kad se najmanje nada, nagazi na kamen i spotakne se. Tako sam se i ja, vidite, spotakao o ovu moju Simku. ADVOKAT (ne slušajući ga): Da, da...

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

A neki put mi čisto lakne kada se kamen izmigolji i ostane čitav... Misle ljudi o svem i svačem. Povremeno zaostane potporučnik Aleksandar i počne: — Uh,

U ZATIŠJU Sustigle su kiše i čuveno seosko blato. Morali smo dovlačiti kamen i pesak, i zasipati seoske puteve, da bismo mogli proći... A dežurstvo nam izišlo navrh glave.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Dokle će ova stradanja i muke ?... Bože, ima li te!«... uzvikuje jadnik očajnički, pa seda na jedan veliki kamen, koji je valjada naročito radi toga i namešten uz brvna, oslanja se leđima uz drvo i podiže glavu, gledajući kroz badžu

«... Ali sad oseti kako mu spada veliki, ogroman teret s glave... Sve zlo, koje ga beše pritislo kao teški kamen, odjednom spade, nestade ga, i on se oseti slobodan srećan; nema više stradanja, nema dosadanjih muka, sve ode, kao kad

Ona jedva iđaše, noge joj klecahu, u glavi se sve više muti, a na srcu stoji onaj ledeni kamen, koji je još ovde u dvorištu obuze... Ona dođe do kreveta i sede, teško uzdahnuvši. — Gde si ti, more, dosad?

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

“ Đurđa ga sestri bacaše, “Ni Đurđa moja, ni cveće!“ Dragu ga u skut bacaše: “I Đurđa moja i cveće!“ 30. Kamen moste, drž se, ne nišaj se, Sam da prođem i konja provedem, Da razbijem leda devet peda, Da izvadim vodu ispod leda,

leda devet peda, Da izvadim vodu ispod leda, Da zapojim lenjive devojke, Da zapojim mladu momčadiju, Koj’ ne može kamen da bacaju, Koj’ ne može tanac da vodiju, Koj’ ne može pesmu da zapoju. 31.

Kuća ti je pokleknula, A šljeme se prelomilo, Na ploču se naslonilo, Kamen sestri s kraja tvoga! Kad pred rodsku kuću dođem, Kad pogledam na prozore: Tri prozora tri gavrana!

“ 137. Platno b’jeli Lelija djevojka Na kamenu sprama Sarajeva; Puče kamen nadvoje, natroje, I utonu Lelija djevojka.

Koja tebe tak’ u rodi, I posla te nasred sela, Gde junaci vino piju, Mladi momci kamen meću, A devojke pesme poju — Te ja tebe onde vide, Da me uvek srce boli. 141.

“ Ona kučka milostiva I na srcu žalostiva, Pak mu dade i obadva. 208. Dika kaže: “Ljubi me, umreću!“ Nisam kamen da mu kažem: “Neću!“ 209.

na moru kovana, Kovale je četir’ kujundžije, Jedan kuje, drugi pozlaćuje, Teći meće halke na jabuke, A četvrti alem kamen dragi, Pokraj kog se vidi večerati U po noći kao u po dana.

- blatnjav kalfa - izučen trgovački ili zanatlijski pomoćnik kalčine - vrsta suknenih čarapa, dokolenice kam - kamen kamen metati momačko takmičenje u snazi) ko će dalje kamen odbaciti) kamdžija (kandžija) bič, duga, tanka uzica ili

blatnjav kalfa - izučen trgovački ili zanatlijski pomoćnik kalčine - vrsta suknenih čarapa, dokolenice kam - kamen kamen metati momačko takmičenje u snazi) ko će dalje kamen odbaciti) kamdžija (kandžija) bič, duga, tanka uzica ili remen

pomoćnik kalčine - vrsta suknenih čarapa, dokolenice kam - kamen kamen metati momačko takmičenje u snazi) ko će dalje kamen odbaciti) kamdžija (kandžija) bič, duga, tanka uzica ili remen pričvršćen na držalje kojim se gone životinje kaftan -

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

I ovo da znaš: ako vas još jednom privedem, nema vam izlaska! I nećeš mi jesti artiju, nego kamen! I nemo da Drobac s vama zakiti vješala... Stefane! (Izađe sa scene.

Mogao si da skupljaš trave, da sve oko tebe miriše!... Mogao si da kopaš grobove, da čistiš obore i štale, da tucaš kamen! I najgori posao... sve ti je bolje od toga! DROBAC: Mogo sam i da obrađujem zemlju, da štavim kože...

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Despotica svetih nek nestane draž. Gladan i krvav je narod moj. A sjajna prošlost je laž. A ko nas voli, nek voli kamen goli. Nek poljubi mržnju i mrtve. Iskopane oči, vino što se toči, u slavu ubistva i žrtve.

Dok jedan od nas na zemlji diše: da ni jedan vrt ne zamiriše. Da živi groblje! Jedino lepo, čisto i verno. Da živi kamen i ruševine! Prokleto što cveta u visine. Mi smo za smrt! TRAG Želim: da posle snova ne ostane trag moj na tvom telu.

Mudraci su nagnuti vam u pleći crtali čudne brojke, otkrivali sveći u odećama crnim tajne, koje sluti samo kamen drag, i vaš cvet crveneći kao alem pakla sa dojke.

Često zazvoni u noći, mirisno i meko. Često je kao sunčana morska stena, na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir. Smrt moja zavisi od pevanja tica, a nemam ja doma, ni imena.

Iznad njih, u zelenilu, vidi se selo. Život je tu strašan. Da bi se dobilo malo zemlje, treba mesecima vaditi kamen iz zemlje, koja je crvena i puna kamenja, među kojim je, nekada, rodila loza. Svet ovde ništa ne zna, sem tužakanja.

Uzalud ceo rad, utrošen petrolej, i skupa mreža. Pa ipak, uzbuđenja nema. Ljudi su ovde neosetljivi kao kamen. Prvo naš brod, zatim i druga barka odlaze sa tog mesta. Nekoliko glasnih uzvika i uzimamo pravac prema Novom.

Čega god se taknem, sve je ledeno i vlažno. Nigde jedan rumen kamen, nigde jedan bistar val, a i bela pena užasna i strašna, kao kreč.

Znam da nepomično leži jedan težak, ljubičast kamen. Podižem ruku, i spuštam je na vodu, sa osmehom. More i nebo, čim prođe podne, sliju se u mračan, modar beskraj.

Oni se namrštiše, i odvedoše me pred jednu Mariju, nad jednim vratima, čiji se kamen rascvetao, kao stostruko vodeno bilje, koje su dva anđela strasno gledala i kadila tamjanom.

Robovi ste dok imate suze, čast vaša beše što slobodu uze, a vratit će je mržnja, greh, i kamen. NIKOLI I Seti se, presto je rumen, ko krv. Seti se, proboden bog umire u krvi.

Eno ti grobovi, vrtovi u Beču, eno ti talijanski nakiti što zveču. Za narod, kamen, sirotinju i glad, nisi dosta tvrd ni pošten, veran, mlad. Obuci svilu i pokupi sinove, ordene tuđinske i krpe šarene.

Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Na putu se spotakne o koren jednog debelog drveta i padne. Krčag mu ispade iz ruku, lupi o kamen i razbije se. U njemu planu gnev svom žestinom.

Al i kamen mu beše lože meko... Jedanput prostre telo svoje golo Na džbun nekakvi jalov, trnje neko Što ga je peklo, ko iglice bolo.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

dosta ljutito, iako to nisam trebao reći; e, ali dođe tako čoveku te rekne i učini štošta, kao da je stao na ludi kamen. — Mislite li da vojska nema preče dužnosti, gospodine?

Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večno ovde ostati i raditi od jutra do mraka pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?...

Smrtni strah i očajanje ispuni njihovu dušu. Predeo nepoznat, brdovit, go kamen, a puta nigde. Još pre dva dana su prešli preko puta i ostavili ga. Vođa je tako vodio.

Naići će čak na običan kakav kamen u dvorištu, pa i tu predvidi opasnost. — Huuu!... Spotakne se dete, pa udari glavom u ovaj kamen, pa svu glavu

— Huuu!... Spotakne se dete, pa udari glavom u ovaj kamen, pa svu glavu razbije! — progunđa s očajanjem na licu, pa uzme kamen i iznese ga iz dvorišta.

Spotakne se dete, pa udari glavom u ovaj kamen, pa svu glavu razbije! — progunđa s očajanjem na licu, pa uzme kamen i iznese ga iz dvorišta.

Golub odlete veselo, a kamen udari u prozor, razbije ga i pogodi ono prvo dete u oko, tako da mu oko iscuri i ostane doveka bez oka!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Gledaš je tako, gledaš, pa tek ugledaš na širokim rakljama kamen, što su ga deca zabacila mlateći kruške. Taman se dobro zagledaš, kad — a odozdo, kroz lišće čuješ: tup — tup — tup,

Lupa i šušti jedra pšenica o gvozdeno sito, pada na kosu dasku, a sa nje, kao voda niz gladak kamen, sleće i skače na čisto gumno, gde je dočekuju hitre radničke ruke...

A bučje još šapće i pod njim tiho, lagano žubori planinski potočak... oroni se neki kamen i skombrlja u vir — začuje se pljesak i dojek se razlegne po vrleti šumskoj... Ćuvi!...

Nastupi ljuta brdska zima, kad se ledi drvo i kamen, a svu okolinu zastre belo studeno pokrivalo, te se čini da je sva priroda sleđena, izumrla, i nikad se više ne može u

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

I onda, to ti je kao kad baciš mlevo u vodenicu. Bukće i frkće varoški kamen od jutra do podne i mele ono što smo mi bacili pod kamen. Eto, vidiš, kako se pravi javno mnenje, ako nisi znao.

Bukće i frkće varoški kamen od jutra do podne i mele ono što smo mi bacili pod kamen. Eto, vidiš, kako se pravi javno mnenje, ako nisi znao. JEVREM: A to sve vi kuvate tamo pred „Narodnom gostionicom”?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Uostalom, svi mi to isto radimo, pa nema zamerke; koji je taj bez te mane, neka digne kamen i neka se baci na nj. A pošto je ovo istiniti i istorijski događaj, a među čitaocima biće ne jedan neverni Toma — to i

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Ovo drvo tu je tek pola veka. Ranije beše šibljak. Još ranije, pustara. Pre toga: kamen, prašina, krš i smeće, Duga stoleća...

U ponoć, Mesec obasjava selo. Zec se, u šumi, podvlači pod kamen. Navlačim ćebe na nos, na čelo; Odjednom: plamen! Plamen! Plamen!

ZIMSKI SUMRAK Poslednji zrak, istanjen, Dotiče lakat okuke; Rečica, naišav na kamen, U prazno širi ruke. Sve je produžen odjek, Il teški, napeti spokoj; Grmuša provodi vek U brizi nekoj dubokoj.

Dakle: predvečerje. Sedamnaesto stoleće. (Ili dvanaesto: hitnut visoko, kamen podbaci!) Nad rekom, u klinastom poretku, jato proleće, U uglu neba skupljaju se oblaci, I čovek, zagledan u daljine,

A za kraj Ovo znaj: Kraj je u jednoj njivi, Pa u potoku podno te njive — Veliki, crni, vlažan kamen Oko koga rastu bele gljive.

Tada očvrsnuh, kao kamen.” „Pa bar da se nisam verila!” (E, ovo da nisam, ono da niste...) „Ne može se oprati na sto perila, A vi,

Stavši na ludi kamen, osvojio sam, sa prvim stihom pesme, intonaciju za celu zbirku. U dve-tri sledeće noći, napisao sam još pedesetak

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Ali ti je malo po svijeta te si svojom zlošću otrovala, no si otrov adske svoje duše i na ovaj kamen izbljuvala? Mala li je žertva sva Srbija od Dunava do mora sinjega?

Trijebimo gubu iz torine! Nek propoje pjesna od užasa, oltar prâvi na kamen krvavi! SVI GLAVARI SKOČE NA NOGE S VELIKOM GRAJOM: Tako, već nikako! VLADIKA DANILO Ne... ne...

Oli čele hvatat u kapicu da uljanik u gori zametneš? Niko meda otle jesti neće. — Goniš kamen badava uz goru. — Staro drvo slomi, ne ispravi.

pred očima koje strijeljaju, koje kamen mogu rastopiti, a kamoli slaboga čovjeka, rođenoga da se od njih topi; pred očima vode prebistrene, đe u dvije

KOLO Novi Grade, sjediš nakraj mora, i valove brojiš niz pučinu kako starac, na kamen sjedeći, što nabraje svoje brojanice. Divna sanka što si onda snio!

Pandurović, Sima - PESME

I isplak’o sam sve želje i nade Na hladni, surov, studen kamen taj. Pohodim, katkad, njene duše mlade I lepog tela sivi, trošni prah; Životom živim na groblju, što znáde Vidati

Svako mesto, kamen, žbun i travka žuta Drhte pod vetrićem jedne noći strasne U kojoj mrtvaci leže ukraj puta, A daleko plamte silne

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

A i vrele mora da su, kad glavi što ih zaprema, ne smeta planinska studen od koje kamen puca! Veliki zore osvitak, zabliješti starčeve oči.

Da ih je neko iz daljega gledao, posumnjao bi bijahu li živi. Svaki turio pod glavu kamen, struku vrh sebe, pod strukom zagrlio vjernu drugu, dugačku pušku, pa — kao mrtav.

Ovo potonje, zaista se i dogodilo. Kako je u snu vrcao glavom, kamen mu se izmakao ispod nje, ah sad kad poteče da se (tobož) cjeliva sa djevojkom, udari zubima o cijev šešane, te se

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Lijepi glas po svemu svijetu nosio, kako što nosi pčela po medenom cvijetu! Nada te se ne našlo junaka! Ni za kamen se zaludu ne dohvatio! Od neba mu rosjelo, te mu dobro i lijepo rodilo! Sablja ti šijekla, a puška palila!

Đavo ti čorbu posrkâ! Živeo, dabogda, od petka do subote! Zašto se gođ do’vatio, sve ti se u kamen pretvorilo! Zemlja te progonila, a more te izbacivalo! Zemlja te suncu ugrabila! Zemlja ti kosti izbacivala!

Kuća mu se kocem zatvorila, ljuba mu se u rod povratila, a vas mal mu u begluk otišô! Lak mu san kao vodenički kamen! Ljubila ga među oči guja, a crna ga zemlja zagrlila! (kletva prevarene devojke momku). Majka ga u studene oči ljubila!

Miriše kao duša đevojačka. Mlad kao kaplja rose. Modar kao čivit. Mutna voda kao oranje. Mýči kao (sinji) kamen. Nakićen kao seoska mlada. Nalik kô jaje na jaje. Namiče kao mati s jedinčetom.

Zavadio bi dva oka u glavi. Zavezana vreća. Zna đavola na ledu potkopati. Zna šta je car večerao. I kamen bi rječma podigao. I oca bi za novce prodao. Jedva mu koža kosti drži. Jedna glava, hiljadu jezika.

— Kako tko radi, onako i ima. — Lako po lako, ide se daleko. — Od jednog udara dub ne pada. — Kaplja kamen dubi. — Tiha voda breg roni. — Vredne su ruke najbolja alatka. — Dosta pčela — puno ulište.

— Vlakno po vlakno runo. — Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru. — Ko žali klinac (uže), izgubi potkovu (june).

— Vlakno po vlakno runo. — Zrno po zrno, eto pogača; dlaka po dlaka, eto bjelača; kamen po kamen, eto palača; nogu pred nogu, dođoh na goru. — Ko žali klinac (uže), izgubi potkovu (june).

— Bez para ni u crkvu. — Prazna kesa — gotova groznica. — Novci sitno zveče, al’ se daleko čuju. — Para kamen dubi. — Gdje novci tu i masni lonci. — Ide para na paru. — Dinar je milionu basamak. — Gde zlato govori, usta ćute.

— Kad sultan nazebe, raja kija. — Klepan kamen bolje melje. — Kovač zato ima kliješte da ruke ne žeže. — Koja usta meda neće? — Koj’ si ima čavku, taj si vika „iš“!

Zla godina prićerala orla: Izgubio i kandže i krila. Zlatu će se kujundžija naći. Zrno po zrno pogača, Kamen po kamen palača. Kad lisica preko leda prijeđe, Onda možeš topove voziti.

Zla godina prićerala orla: Izgubio i kandže i krila. Zlatu će se kujundžija naći. Zrno po zrno pogača, Kamen po kamen palača. Kad lisica preko leda prijeđe, Onda možeš topove voziti. Kakvo gnizdo, takva tica, Kakav otac, takva dica.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje! Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za sv. Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sv.

26. Dok se otac rodi, sin po kući odi. 27. Drvena kučka u potoku laje. 28. Drveno telo, gvozdeni zubi, kamen pregrize. 29. Drven trbu, kožna leđa, dlakama govori. 30. Duži iver od klade. 31.

42. Ja udari gvozdenim maljem u kamen grad, iz njeg' skoči devenduka kralj, i primi se uz Mekiš grad. 43. Jaše rod na nerodu, i traži nenikli. 44.

” A ovaj mu odgovori: „A što si lud te nosiš tu alu. Nogama uvreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom.” Kad to čuje konj pod zmajem, | a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj

” Kad to čuje konj pod zmajem, | a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udruži.

Gospodar mu iznese jedan mermer kamen, lepo otesan na četiri ugla, pa mu da: „Na, to sam ti kupio za novčić.” Sluga se tome vrlo obraduje, pa uzme kamen i

” Sluga se tome vrlo obraduje, pa uzme kamen i odnese u svoju kolebu te načini od njega sto. Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen

Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati kući, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli.

Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje! Onda se brže bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za svetijem Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim!

” A on muč'! Ona ga opet zapita: „Koji si? što si došao?” i mnogo drugo koješta, a on muči kao kamen, rukama pokazujući kao da je nijem i da ište pomoći.

” A on reče: „Lasno ćemo ukrasti. No pođi na oni kamen pa sjedi i viči jednako: „„čudim se,”” pa kad on dođe k tebi da te pita čemu se čudiš, a ti mu kaži da se čudiš njemu

” Stric posluša sinovca, otide i sjedne na kamen pa ga stane vika: „Čudim se! čudim se!” Kad se onome čoeku što oraše već dodija slušajući ga, ustavi volove, pa otide

Sveti Sava - SABRANA DELA

I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod uzeti me odavde.

i treptahu sve zemlje, taj izgledaše kao jedan od tuđinaca, ništavan, rasom obavijen, ležeći na zemlji, na rogozini, i kamen mu pod glavom, i svima klanjajući se, i skrušujući se, i moleći od svih oproštaj i blagoslov.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

MILE: Ja s čovekom stojim ovako! Išli smo zajdno u zanatlinsku, šapto sam mu „Otadžbinu” od Đure Jakšića! „I ovaj kamen zemlje Srbije...” JAGODA: Pusti sad taj kamen, oću da prođem! (Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije!

„I ovaj kamen zemlje Srbije...” JAGODA: Pusti sad taj kamen, oću da prođem! (Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije!

Šerpa, pegla... Dokačim ja kaput pod ovu strejicu. Samo da ukucam ovaj veliki ekser. Kad bi se našo neki kamen za kucanje... (Saginje se, i traži kamen) Šta je sad ovo? Krv? Opet krv? Znači, nema nam spavanja noćas!

Samo da ukucam ovaj veliki ekser. Kad bi se našo neki kamen za kucanje... (Saginje se, i traži kamen) Šta je sad ovo? Krv? Opet krv? Znači, nema nam spavanja noćas! Ne spava se mirno blizu krvi!

Al, kažu drugovi, nisam ništa uradio... PROSJAK: Tebe, vidim, pritisno veliki kamen! VILOTIJEVIĆ: Nije to lako nositi! PROSJAK: A kad bi hteo neko drugi da ponese? VILOTIJEVIĆ: Jesi ti čitav?

PROSJAK: A kad bi hteo neko drugi da ponese? VILOTIJEVIĆ: Jesi ti čitav? Koja budala da nosi tuđi kamen? PROSJAK: Ima raznih budala. Nađe se neko ko baš voli da ponese. VILOTIJEVIĆ: Moj kamen?

PROSJAK: Ima raznih budala. Nađe se neko ko baš voli da ponese. VILOTIJEVIĆ: Moj kamen? PROSJAK: Tvoj, kafedžinkin, ove devojke, ovog što čita novine, čiji bilo! VILOTIJEVIĆ: Šta ti to pričaš?

PROSJAK (polazi od Vilotijevića prema izlazu): Samo polako, videćeš, basamak po basamak, pa uvis! A za tvoj kamen ne brini! Kad sam natovaren, osećam se ko pero! Samo još da se podigne letnja bugija, pa da me ponese, da me ponese..

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

izmišljenja raspoznati, imajući vsegda na pameti da nije sve što se žuti zlato, niti sve što se sija i blista — dragi kamen.

način znao sam i[h] sva kao naizust; posle toga, „Obed duhovni”, „Večeru duhovnu”, „Besede Zlatoustove”, „Margarit”, „Kamen veri”, „Svetoga Jefrema” i druge različne knjige crkovne, sve sam ja to s velikim vnimanijem i userdijem pročitao, i

Čudo divno kako se ne razglave, te bi nas bilo do ušiju pokvašeni[h]! Ništa se tu toliko ne želi nego da se o kakav kamen u moru ne lupi, jer ne bi nam ostalo ni noge.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ponjekad bi zasuo riječima, a pogdjekad postao bi mučaljiv, kao stanac kamen. To je sve čudnovato, ali je čudnovatije što je Bakonju Osinjača više ljubila no i Kušmelja i Čmanjka i dvije kćeri,

kamena s ramena, Bakonja je zadugo bio među gledaocima, pa pošto se izvede načisto koji je najbolji umetač, fratar uze kamen, pa kao iz šale dobaci. Taj najbolji umetač bješe njeki rišćanin iz pop Ilijine parohije, mladić visok i neobične snage.

Pedeset ih potekoše da mu donesu kamen. On ne htjede postupati, no s mjesta, samo što previ koljena i stisnu zube, pa odbaci Stojanu po koraka.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni, Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, neveni, Uspavajte se tužni, umoreni.

Zar nikud pobeći u ovaj dan? TVRĐAVA Tvrđavo moja, glavo, gde raj dotrajava, Kruni se tvoj kamen i u prah pretvara: Svaki dan ga sunce po malo obara Svaku noć ga crni vetar razvejava.

Gde se to obretoh: sred vode il kopnom Hodam kao uvek s nejasnim ožiljkom? Kamen mi pod glavom: jaoj dva kamena. (Znam koji je stamen a trošniji koji.) Plavilo mi neba kaplje niz ramena.

UMESTO DA U SVILU LAKU Umesto da u svilu laku Oblačim tvoga tela plamen Ja zaodevam hladnu raku U neprozirni teški kamen. Umesto da sred morskog bleska Promiču naša tela oba Ja u limenku s malo peska Pobadam sveću vrh tvog groba.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ti si me satrla i živog sahranila... Ja sam mrtav čovek, ja nisam čovek, ja sam kamen, ja sam ugašen ugarak... Ništa sam ja, čuješ li? Ništa! — Nisi, nisi... — Nešto lupnu pod njom.

Kome ću dukate? Za koga sam se mučio? U ovoj kućerini žive miševi, sluge, dukati, ti, moja nesreća... I ja... kamen, suv, ništa...

„Šta da radim?“ „Imaš brata.“ „Da ga više nisi spomenuo!“ Zveknula je kaca, a mrak se komešao. „Onda u kamen ukleši ime.

Bez ijedne Misli klekla je uz kamen. Čula je šum kaluđerovih opanaka što su se gubili iza stubova, i tupo, jedva čujno kapanje voska po crvenkastoj

Odande će se pojaviti svetlost, pomislila je, naslonila čelo na kamen i uputila se po životu za gresima. ...Otkako sam se rodila i otkad znam za sebe, sve ću ispričati, Gospode, molim ti

Sveta ruko, zgromi me sad, mislila je i dugo i strasno pritiskivala usne na hladan kamen grobnice, ulivajući u njih svu svoju krv da njima ovlaži svetu svečevu ruku. Onda je iz kamena užasan strah briznuo u nju.

“ Sveće su u kapanju dogorevale. Petao se nekoliko puta javio u strahu od tišine, njoj nije bila tišina, krckao je kamen, sveci sa zidova zamahivali su mačevima na nju, ona se grčila, nije mogla da podvuče noge pod grobnicu, i duboko padala

Ušli su u vodenicu i našli ga mrtvog pored koša. Pao je s vrećom, a žito mu se prosulo u nedra i oko glave. Prazan kamen se okretao i u trenju palio paspalj i ram od ambara.

“ „Nikakav lek tebi ne pomaže. I ti ćeš da skapaš na ovom sprudu. Mrtvaci su otrovali zemlju. I ona samo kamen rađa.“ „Što mi ne pomogneš?“ stegnula mu je ruku. „Sve sam učinila što žena može.“ Senka joj sakri lice.

“ A kome će on da posadi jabučar? Od njega će ostati jedan kamen i jedan Trn, tamo na kraju sela, ispod drena. Đorđe otvara kapiju. Jasenovi se okitili vrevom čavki.

Danima je nosio tu prazninu i želeo da je zatrpa onim čega se najviše bojao. Mrtvac je podizao svoj teški kamen: ona je rekla da je do mene krivica što nemamo dece. Ona zna. Ko joj je rekao?

Na stolici dimi lampa i šara tavanicu. Dimom obešen o tavanicu, njiše se veliki list senke. Đorđe kleči uz postelju. Kamen u starom groblju. Izvrnuta šubara u barici petroleja, koji se crni kao krv u senci.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Postoji takva ruža, a onaj ko je nađe, otkriva reč od koje procveta kamen, nestanu bol i tuga, na divljoj reci stvori se most, u pustom polu grad. Ali do nje je teško doći.

Srebrne ruže nestade, a mali čistač se osmehnu. Ali od toga časa pođe po svetu priča o dečaku od čijih reči procveta kamen, nestanu bolest i tuga.

Zato je čula da u 3emlji Vetrova postoji zlatna ptica. Onaj ko tu pticu uhvati dobiće sve što poželi pa i zeleni kamen. Jedino što nije čula kako se stiže u Zemlju Vetrova, niti kako se hvata zlatna ptica!

— Zar ne poznaješ svoje srce? — ču se smeh, a jaje ljutito povika neka se ne šali ma ko da je: on je kamen, a kamen nema srca. — To je nešto što pripada samo ludima. Zato su nespokojNi i nesrećni. Smiri se i sedi tu gde si...

— Zar ne poznaješ svoje srce? — ču se smeh, a jaje ljutito povika neka se ne šali ma ko da je: on je kamen, a kamen nema srca. — To je nešto što pripada samo ludima. Zato su nespokojNi i nesrećni. Smiri se i sedi tu gde si...

Mladić se samo osmehnu i nastavi da kopa, ne prestajući da priziva vodu od koje u pustari i kamen oživljava. Lepotica ga samo sumnjičavo pogleda, ali od toga trena dani su im se rascvetavali kao zlatne ruže.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Zemlja pamti, kamen i cigla kao da pamte, ali asfalt ne pamti i Vasa, eto, ne može da kroči na kolovoz. Da može, odmah bi otišao na Trg,

Tamo su, iz dana koji je bio sav od jasnog, svetlosnog tkanja, kročili u vlagu Nebojšinih laguma: mirisalo je na mokar kamen, zlo i beznađe a sve je bilo crno.

Kao upozorenje onima koji nailaze na raskršće, trup je ostavljan, dva dana i dve noći, na samom središtu, uz kamen smrti, okrenut potrbuške, sa odsečenom glavom između nogu.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Hrvaćane, ne od lane, Od uvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen Gde stanuje živi plamen! Ao, Ero, tvrda vero, Ko je tebe jošte ter'o? Ti si ka'no hitra munja, Što nikada ne pokunja.

“ Đ. Jakšić XLVI OTADžBINA I ovaj kamen zemlje Srbije, Što preteć' suncu dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča dalekoj, Pokazujući

Vekova tavnih to su tragovi, Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, k'o piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila Što su u borbi protiv dušmana Dedovi tvoji

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni Nikoga nema. Sam, k'o kamen, ćutim. Samo što orah granjem zamrznutim U okna bije, i javlja se meni...

Néma je nada mnom širina nebeska, Mrak zasipa šumu, reke, cvet, i kamen. Eno jedno groblje. Tu leže seljaci, Do suseda drugara; I dok, k'o kandila, gasnu zadnji zraci, Pobožno kapela sred njih

činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna, i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da i on živi i pati dubokom i silnom strašću ljudi.

Pa kad dođe čas Strašnoga Suda, i kad mrtvi počnu ustajati, Neka tada sve groblje oživi, Kamen nek’ mi pritisne grobnicu, Samo da se ja dići ne mogu.

Da, put je strmen, al' hajde, vidiš Da ne premaša snagu jedne žene!“ I tada stište s kamena na kamen, U hirom skoku - k'o laka gazela. Oči joj sjahu. Jedan blistav pramen Beše joj prosut preko lepog čela.

Popa, Vasko - KORA

večitoj paši NA DLANU Na živome pesku Neme raskrsnice U nedoumici Na svakoj raskrsnici Radoznao pogled U stanac kamen pretvoren Pustinja rumena Ali sve što u nju dospe Smislom propupi Nadom procveta Proleće izuzetno Ili blagodatna

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Da me ne primete, sakrih se u gust šiprag. Pitagora stiže sa svojom pratnjom na nekoliko koraka do mene i seda na kamen prekriven mekom mahovinom; njegovi učenici porazmeštaše se po travi oko njega.

Uspomena na njih kao da me podmlađuje, pa zato neka bude kao što želite“. On sede opet na kamen, a učenici se zbiše još jače oko njega da bi ga što bolje čuli. Pitagora poče da priča.

Kudgod se tada pogleda, vidi se presušeno tlo, tvrdo kao kamen, nesposobno da ishrani ijednu travčicu. Suvi vetar duva preko celog kraja, uskovitlava oblake prašine, nebo potamni,

Put ka istini vodi preko zabluda. Kako bi inače raspoznavao istinu, ako ne uvidiš šta je zabluda?“ Aristotelu padne kamen sa srca. „A kako stoji, sinko, sa tvojim znanjem geometrije?“, zapita Platon. „Kako da ti kažem, učitelju?

inače ne beše taj učeni kolegium toliko jednodušan kao ovoga puta: svi od reda, pa i mladi Dionizios, pohitaše da bace kamen na jadnog Aristarha.

Ta ugovorna veridba beše majstorsko delo diplomacije Filadelfove i kamen temeljac njegovih dalekosežnih planova o vaspostavljanju carstva Aleksandra Velikog. „Zašto plačeš?

Ovaj mu se dokaz toliko dopao da je zaželeo da se u njegov nadgrobni kamen ukleše geometriska figura tog dokaza. Tako je i bilo.

- I ljudi se otimaju za te knjige i plaćaju ih suvim zlatom“. „Aha, Mardohaju, sad sam tek razumeo šta je to kamen mudraca i kako se pravi zlato“. On se nasmeja. „Da, dragi moj, pazar je kamen mudraca, njim se pravi zlato“.

On se nasmeja. „Da, dragi moj, pazar je kamen mudraca, njim se pravi zlato“. I ja prasnuh u smeh, a on upre kažiprst u svoje čelo: „Tu moraš da imaš!

Kad neko pritisne svojim prstom kakav kamen, onda i kamen pritiskuje istom silom njegov prst. Kao što je nekad Euklid sazidao na svojim aksiomima celu geometriju,

Kad neko pritisne svojim prstom kakav kamen, onda i kamen pritiskuje istom silom njegov prst. Kao što je nekad Euklid sazidao na svojim aksiomima celu geometriju, tako je Njutn

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Da je kakav pisac bio pored vas da posmatra: kako se kamen povraćao u dušu, nem kako ste progovorili, mrtav kako ste oživeli. Gnušaj me se, ako ti je milo, pobratime.

Sve progurasmo pa opet dobro, hvala Bogu. Nema ništa jače od čoveka, tvrd je kao kamen: i rane i tifus, jedan pa drugi, i sto nesreća i opet se ne dam, stojim, živim, evo me.“ Napićemo se, bogami.

— Pa dobro, oca mu, i ja nisam kamen, mislim i ja na sve to, i šta bi ti mogao da izmeniš na priliku? — Ama, ko misli? Ti misliš!

Ja produžih sporednom ulicom pa izađoh na Drim i na obali sedoh na četvrtasti tesani kamen koji se belasao. Grad se već jasnije ocrtavao, odnekud čuo se zvekir i njegov odjek za grebenom, a ja sedim i dremam i

držao za gušu, tukli mokrim užetom, daskama, žilom, nogama i pesnicama, a on najpre urlikao od bola i kad su mu vezali kamen za mošnice, pustio strahovit krik i činilo se kao da su mu oči na glavi, a on potpuno sišao s uma.

da trujem, da svršim sa prokletim starim teretom, da kroz zločin stupim u nov život, i da prestanem s kamena na kamen prelaziti reku, gledajući preda se, pun straha da se nikad ne ukvasim?

Naslonjeni jedno uz drugo oni su još uvek ćutljivo stajali. Onda se on odvojio, uklonio, seo na kamen i plašljivo pogledao u nju, dok je ona ostala na mestu uznoseći se, pružajući se, nudeći se suncu.

Ti znaš da smo tri pune godine, bez prekida, gledali samo u kamen, u dim i u nebo. U besanim noćima, prolazila je često naša prošlost kraj nas, i ja se dobro sećam da je najveći deo

Ja pretrnuh i sa mačijom opreznošću ostah da vrebam, slušajući kako mi udara srce koje sam svom snagom stegao o kamen.

U tom zlokobnom okretanju, i dok smo mi vukli svaki na svoju stranu, jedan točak naiđe na neki veliki kamen pa se kola nakretoše, a kako smo bili nad nekom visokom jarugom to se ona i konji s kočijašem i s nama zajedno survaše

Ne padaju nikome pečene ševe u usta, jesi li me razumela?“ „I kamen bi tvrdi popustio“, prede ona uporno, ali stalno pomirljivo, „otkad ti govorim.

Onda pođoh da silom otrgnem ono pletivo, no ona brzo odmače ruku, te umesto pletiva ja zgrabih za njene grudi tvrde kao kamen, i upola raskopčane. Povukosmo se, ponesosmo, zajedno pored žbuna, lica zagnjurena u travu...

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Jama nije bila odviše duboka, ali je dijete u padu udarilo glavom o kamen i ostalo na mjestu mrtvo. Prekinut je izlet, i povorka djece, šaputava, žurajiva, pod pratnjom jednog učitelja vratila

U stvari, u osnovima svake filozofije leži, kao njen kamen temeljac, jedna naivna samoobmana, jedna dječja igra, koja se sastoji u tome da se glava nastavi na rep.

Opet tačno vidim svaki kutak u mjestu, svaki kamen, svaku najsitniju pojedinost na portalima oronulih palača što iznenada pred nama iskrsnu iza ugla u smršenom labirintu

je crvena kuća bila zapuštena i oronula, namještaj raznesen, žbuka olupljena, a prozorski kapci protruli i klimavi. Kamen posvuda zaštrapan otopinom modre galice, čempresi nakazno osakaćeni, potkresani do iznad dohvata ispružene ruke.

Nego: ono me obasjava radošću. Onako kao što rano sunce osijava hladni kamen toplinom. Ispitujem ga s nevjericom. Jer se čisto pobojavam da se to ne promijeni, preokrene, da se ne pokaže da nije

Ta ionako u novinama pišu uvijek iste stvari: kako je gospodin predsjednik vlade položio kamen temeljac i kako „Perlodont” odstranjuje zubni kamenac, kako se u teatru u utorak daje Karmen a u petak Travijata, i kako

Te tako, kamen temeljac amo, zubni kamenac tamo, svijet, i bez našeg učešća, ide nekako naprijed! Zadnje tabake s Malim oglasnikom uzeo

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Ne govoreći ni reči, ne razmišljajući ni trenutka, Stanka preskakuta s kamena na kamen preko vode, priđe mu i uze pušku, koju on držaše uza se, pa sa nekim zluradim osmehom progovori: — Izmakni se malko

— Stani de, da ti pokažem ko liči na tvoju babu — dodade ona, saginjući se da dohvati kamen sa potoka... — Hajde da se izmiče!

— More, živećemo, Stale!... Zagrljeni i radosni siđoše u selo, zagledajući od želje u svako drvo, u svaki kamen. Stigoše Đuričinoj kući.

— Pozdravi sestru, Spasu... neka te bar ona gleda... I, ako možete... podignite mi jedan kamen na grobu... — Jedinče moj !... kuku nesrećnici !... kućo moja!... — Ej, crna majko! — čuje se iz naroda.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

gde je nekad njegovog oca kuća bila; kad je našao, dođe i do ovog mesta gde im je sto stajao, i tu nađe jedan veliki kamen položen, pa onda pomisli u sebi: — Bože moj, šta mora biti pod ovim kamenom?

Sigurno je moj otac meni nešto ostavio pod njim, kad se vratim da nađem i uzmem. I tako počne dizati kamen, da vidi šta ima pod njime; ali čim ga odiže, a smrt ispod kamena progovori: — A, moj Petre, odavno ja već na tebe

Kad je Petar opazio smrt, on onda brže-bolje spusti kamen i počne bežati k onoj devojci, da u njenu zemlju pređe. Smrt sad iziđe ispod kamena i potrči za njim.

pita ga smrt šta je rekao bog, a on reče: — Rekao ti je da ideš na ono najveće brdo pa da sve raskopaš i povadiš kamen iz zemlje. Kad to smrt čuje, zakala pa otide, te stane kopati, pa kopaj devet godina.

Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog? — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala sneseš na jednu hrpu na ravnicu.

Kad to ona čuje, otide, pa vuci kamen, te opet devet godina radi ona u kamenu, a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i bolesnika koji mole boga dan i noć

Ona kopa kamen. Kad je prošlo devet godina i ona sav kamen sanijela na jednu hrpu, zakala pa opet dođe k bogu pitati što će sad, a

Ona kopa kamen. Kad je prošlo devet godina i ona sav kamen sanijela na jednu hrpu, zakala pa opet dođe k bogu pitati što će sad, a kad dođe gore, vidi je soldat, a ona koma

On iziđe van, a ona pita šta je bog sad rekao, a soldat reče: — Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala, lijepo sitno stučeš, da ti nijedan krupni ne ostane.

Smrt kaže: — Nijesam ja, gospode, nikoga morila, van kopala kamen. — Kakav kamen? pita je bog. A ona reče: — Kad sam došla najprvi put, pošla sam da te pitam šta ću raditi, a soldat

Smrt kaže: — Nijesam ja, gospode, nikoga morila, van kopala kamen. — Kakav kamen? pita je bog. A ona reče: — Kad sam došla najprvi put, pošla sam da te pitam šta ću raditi, a soldat mi nije dao

pitati, a ja sam ostala vani; a kad je on izišao, kazao mi je da si ti rekao da idem najveće brdo raskopavati i vaditi kamen iz zemlje.

Petković, Vladislav Dis - PESME

More grli kopno od iskoni, Kaplja kamen bez odmora dubi: Rad i život po svoj vasioni, Čovek živi kad ume da ljubi. Često puta kad te vidim gredom, Ja tek

Kada ispustim i te oči svoje I srce, što se u kamen pretvara, Vreme, i veze prostora, i boje, I san života, iluzija stara, Pašće, k'o sada mrtvo more što je Palo na

Oni spavaju, nesebični, blagi, S ranama živim i mrtvim očima, Velike duše kao kamen dragi, Večita pesma koju im otima.

isto ponavlja se, eto, Monotono, tromo, bez ikakva cilja; I otkuda, zašto, čemu zima, leto, Dani, zvezde, zemlja, čovek, kamen, bilja. Uvek jedno isto, uvek isto, jedno!...

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno - učinjeno.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Zato su njegovi prijatelji od njega i očekivali velike uspehe. Ali jednog dana Fred stade na ”ludi kamen”, oženi se i izrodi mnogo dece, negde u Džersi Sitiu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Točak se vrti i škripi. Oko njega odapiru se i okreću mlade devojke. Teщki kamen melje masline; pucaju koštice; testo masno, lepljeno, puno ulja, izmiče ispod njega i svaljuje se teško u žleb.

Devojke s pognutom glavom, zamorene, naprežući se upiru u držak svom snagom i tužno, zamoreno pevaju. Kamen zastruga, mašina, previjena, zacvili i stade.

Ukrcaše se i lepo prispeše na drugi kraj. Kako su stupili nogom na zemlju, odahnuše kao da im je kamen s prsiju pao. Cveta se, u poznatoj joj varoši, lakše snašla nego onamo preko mora.

Gdje je korisnije, tu je najbolje... — A zbore da je bolji svoj kamen no tuđe drvo, — opazi djevoj ka. — Idi ti, idi! — ponovi odlučno. — Zbogom—te!

samo što iz daljine u odmacima, do njih dopire zveka motika kopača vinograda kad o krš udare, a dolje kod mora, neko kamen kreše.

Pođe niz polje i cijelo vrijeme, ne žureći, diže kamen po kamen. Katkada s kamenom u ruci zastane, pa gleda u svoju sjenku kako se miče u sunčevoj svjetlosti, prisluškuje i

Pođe niz polje i cijelo vrijeme, ne žureći, diže kamen po kamen. Katkada s kamenom u ruci zastane, pa gleda u svoju sjenku kako se miče u sunčevoj svjetlosti, prisluškuje i pirkanje

A kad začu otkucaje sata, „blažene ure” , čiji zvuk jedva se izdvajaše iz huke u luci, kleče na goli kamen i skrušeno moljaše prigodnu molitvicu.

— Pošteno divaniš, — odobrava Toma i nadoda, — govoriću mu opet; i kamen ljudi omekšaju, pa gledaću.... Sramota je, suveznici ste...

Marko i stara Stana mahom sedoše na kamen, a Božica, koja do ovoga časa ne beše nigda videla mora ni pitomine, zapanjena zastade, diveći se tolikome čudu lepote

U posetama nije ga prečila ni studen, ni čeljad koja klečeći na golim kolenima i ljubeći hladni kamen, obilažaše oko oltara. Majka božja ne ostade dužna i odazva se na njegove molitve.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Zato je u nastanku i razvoju hermeneutičke veštine, posebno teološke egzegeze, Otkrivenje bilo pravi probni kamen. Nimalo nas, prema tome, ne iznenađuje što postoje stotine tumačenja novozavetne proročke knjige.

priče došlo: on ju je zamislio jedne večeri kad je umoran seo pored mosta i leđima se naslonio na njegov topao, klesani kamen. Kompozicioni postupak koji je Andrić primenio na kraju novele ima, razume se, svoje ime – to je epilog.

A dobro je poznato da je Viktor Šklovski postavio kamen temeljac ruskom formalizmu kad je izdvojio i opisao postupak kojim se u književnosti ukida automatizacija: stvar se

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

u sećanju vidi „burne pokrete njenog razgolićenog, vanrednog i strasnog tela, 389 a drugi put je „ona stajala hladna kao kamen, kao one prve noći. 390 Kao drugi primer može se uzeti Dafinina smrt.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

dotrčale Turke da je ovaj šenuo pameću, te će ga odmah povesti u ludnicu, dotle je Sefer-buljugbaša kao studeni kamen stojao.

Cvilili i drvo i kamen. A prve nedelje, pomislila na svoje dete, uzela ga za ruku i sišla u Duboki Potok. Tamo se u starinskoj crkvici

“... Međutim, rodni prag bio je jači od nove zapovesti. Snaga mu se ončas nekako u kamen pretvorila, a usta zavezala kao od najveće strave.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

) Dugo je vila ovdena čala Kraj grobna krsta drvena, mala, I kad već drvo trulež zapleni, Dolazi kamen da ga zameni: Kad već i nami crvotoč preti, Tada se Srbin Višnjića seti.

Postojmo dugo nad grobom ovim I vratimo se s uzdanjem novim! — Malen je kamen, — baš prema sreći: Srećnije Srpstvo šat digne veći. »Starmali« 1887.

Koji borcu Crnogorcu Ne da dušom odahnuti Il’ nalegnu sunca zraci, — Od omare, žege derne Sasuše se bistijerne; Kamen nema vodu dati, Pa se soko žeđu pati.

“ »Neven« 1882. UDELA SIROMAŠNE UDOVICE (Uz sliku) U hramu je stajô kovčeg — Kô da moli kamen sinji: „Udelite, ko šta može, Udelite sirotinji!

Klete ruke na nj se dižu, Eno kamen na njeg’ leti — Dugo će ga tako mučit’, P’ onda će ga razapeti. Teško j’ dobrom među zlima! Al’ on ima pouzdanja.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

Reškontu daj ovamo! RUŽIČIĆ: Da pretvoritsja v kamen moje tjelo, ašče znam za kakovu reškontu. EVICA: Nije li vam moja mati dala s burmuticom?

Miljković, Branko - PESME

u plamenu i žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili videh videh videh i čuh i zaplakah svirala od zemlje

Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu. Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo na pomerljivoj liniji između dva vremena, gde mru dva glasna kamena i otvoren je put, neka uzmu pustinju

Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva.

Ponavljam reči koje su mi dale Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale.

To što reku iz zemlje izgoni neka nas leči kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice.

Ispražnjeno srce još je uvek živo. Za veliko sunce u kamenu sažeto Kristal isturi prozirnost ko sečivo. Kamen je potčinjen govoru i zimi. O reči koje rečeno potkupi!

Odlete tragom izdajničke sreće, Od bleska srca rukom sklanjam lice. Ne kuni vodu izgoreti neće, Udahnuo te kamen krilatice. TAMNI VILAJET Tuđom su pesmom očarani. Teška Neverstva kriju u srcu što strepi: Slavuje stranputica.

Otvori semenku u kojoj nežno čami Zaboravljeno proleće. Otvori Kamen što prećuta zvezde svojoj tami. Otvori put ptici, čoveku i zori.

noć tajnih prepleta Očara prazninu zaspalog tela što se osu Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu I ptice sleću u kamen sa dleta Nek šuplja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana

FENIKS (II) Smrću izmenjena kamen otvara Prazno polje doziva glasom umiri mora Jedina ptica što samu sebe stvara Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

misle šta će s njim Mi imamo samo reči I divno smo se snašli u toj nemaštini Utešno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobožno je biti ništa Prljav od suviše opevavane šume Pesnik peva uprkos poeziji Bez srca bez

Krakov, Stanislav - KRILA

Jedan nemarno držani šlem pade, i zveknu o kamen. — Ode ti glava. Nikola. Nikola učini prezriv pokret usnama. Raščupani brkovi mu se pokretoše.

Ustavljeni vojnici se podigoše, i počeše skakati sa kamena na kamen. Voda je veselo nosila golo mršavo telo. Spaseni rak se radovao pod kamenom.

Kroz mrak promiče duga povorka vojnika. Zveči oružje i otkida se po koji kamen ispod otežalih nogu. Staza je sve strmija. Na oči se obara san, na pleća umor i teška ratna sprema.

— Samo da nas ne napadnu dok se ne utvrdimo, — govori major Dušku, koji čuči do njega. Zveče mali ašovi o kamen, i grebu ispucalu zemlju. Druge pognute senke vuku još tople leševe i bacaju u jarugu. — Uh, kako je strašno jauknuo...

Oko njega je mnogo onih koji su noćas ubijali, no oni ne misle o tome, već žurno rade, i zveče alatom o kamen i otvrdlu zemlju. Na grebenu su streljački strojevi uređeni, naperene su cevi mitraljeza, utureni redenici.

Poleže se po zemlji, i utapa se u nju. — Pak—pak, pak—pak... — krušumi udaraju o kamen i pršte. 3a gomilom kamenja major Milorad je opružen i drhti. — Psi, opet će da jurišaju.

Mija se mrštio. Nije on hteo u Bizertu. Ne zbog sumarena. Zbog njih je potporučnik iz trećeg poziva kome je kamen na putu izbio oko, utekao noću iz bolnice bez traga. Bio je saznao da je određen u prvi transport za Bizertu.

Za njime poslati telegram našao ga je u komandi. Gledao je jednim okom kako vojnici starci tucaju kamen kraj puta mirno kao i ranije. Nosio je samo crni zavoj na licu. Mija pak nije hteo nikakvih pokreta, promena.

Gorela je žućkastim plamenom. Između smreka i glogova ležali su ljudi lica zarivenog u kamen. Mnogi je osetio, kako se od njega odvaja telo kao skuvano zmijsko meso sa kostura. Ljudi se topili i nestajali.

Smenjeni vojnici spuštali se uzanim kamenim stazama, pregazili su Bele Vode, skačući sa kamena na kamen, peli se teško uz šumovitu Miletinu Kosu.

Plamen je prljio njegovu prljavu košulju, po kojoj je on često nešto tražio. Po reci su skakali s kamena na kamen vojnici. Prljave, bradate komordžije vukle su municijom natovarene mazge.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Meteorit je uopšte kamen neobično cenjen od urođenika i služi u lovu i mađiji neprestano. Docnije sam želeo da vidim igru dva njamua, za koje su

Pod tim tremom i oko njega, bradati crni starci, molioci i poklonici, dremaju čekajući da budu saslušani. U sredini je kamen sa koga Pebenjani vlada i sudi. Slikam ga pored vratnica od teškog vajanog drveta, kojima se ulazi u dvor.

Njino vrlo tamno a ipak prozirno zelenilo izgleda, u opštem žutilu savane, kao skupocen dragi kamen. Pokoje usamljeno, u ogromnom prostranstvu, nežno drvce kapoke pokriveno crvenim cvetovima. Crni prolaze.

hiljadu puta prelivena krvlju, nekoliko polupanih kalbasa u kojima je bilo valjda dola (svetog piva), jedan okrugao kamen ili nojevo jaje ulepljeno perjem.

Za to vreme govori poslovno, glasno kao naši sveštenici. Odseca glavu i toči krv na kamen. Bezglava kokoš odleta onda daleko između nas, trza se, baca po zemlji.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

U mraku mrak!... I nikad, nikad dan! Rođen sam, vidim!... Umreću, znam!... The!... (Jedan poveći kamen, koji je gotov da se odroni, gurne u dubinu, iz dubine se čuje huka.

zemlje grobovske, Kojoj će svaku ovu mrvicu Turčina besnog kosti pokriti; Gde nema ljudi, gde nema grudi Koje će kamen biti stenama, A oklop-stena slabim ženama; — Gde nema Veljka!... (Počivka.) Žalosna zemlja!...

GLAVAŠ: Isače, brate! Moj dobar druže, dobro došao! Pa kako tamo po tiraniji?... ISAK: Robovi ćute, A tvrdi kamen nema pozdrava. GLAVAŠ: Jesi li redom sve obišao? ISAK: Sve!

ISAK: Ubijte je! POBUNjENI NAROD: Ubijte je!... Posecite je!... Neka izgori!... Pod kamen s njom!... itd. STANA (kleči): Milost! O, smilujte se meni, grešnici!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

VIII Pola srce, pola kamen — To sam bio ja; Pola studen, pola plamen Krvca moja sva. Ti si kamen naučila Ljubit’, goreti, A srcu mi dade

VIII Pola srce, pola kamen — To sam bio ja; Pola studen, pola plamen Krvca moja sva. Ti si kamen naučila Ljubit’, goreti, A srcu mi dade krila, Srce odleti.

I severci na suhoru Ružinome suze glede; Kamen puca, oni vele: „Ovako se suze lede!“ Slediše se rosne kapi Da se s njima ruža kiti.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

A jezik se zalepio za nepce. Naiđoše neki vojnici, te ih zapitasmo za izvor. „Ispod ovaj kamen curka“ — i pokaza nam rukom na jednu stenu. Vojnici potrčaše. Napravi se gužva.

Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga.

Mrtva noć... Živog stvora nisam video. Spustio sam se. A vojnici kao da su se pretvorili u onaj kamen. Niko pušku da opali. Svetislav uzdahnu i zapali cigaretu.

— Ne potraja ni deset minuta, dok se od strane njihovih rovova začu neko šuškanje, lomatanje... Kao da neko obori kamen. Siluete ljudi ukazaše se. — Plotun, pali! — grmnuo sam iz sve snage. Gru!

Stotinama je ležalo na svima stranama. I ovde su rovovi bili plitki, jer je ispod tankog sloja zemlje kamen. Odozgo nas pritiskuje vlažna magla, ispod nas hladna stena, i naše telo ježi se od studeni.

On htede da pređe i ja ga podigoh na drvcetu. U tom momentu baš zviznu kuršum iznad moje glave. Priljubih se za kamen. Ostao sam tako neko vreme... Setio sam se moga mrava. Nema ga nigde. Zagledao sam ispod kamenčića, ne bih li ga našao.

Napred!“ — Poletesmo. Neki naleteše na snop mitraljeskih zrna i skoturiše se po zemlji. Privlačim jedan kamen uz glavu. „Pucajte na mitraljez!“ — neko viče. Preda mnom udari kuršum, pa me zemlja zasu po licu.

Neko ječi: „Jaoj, braćo!“ Jedan pobauljke istrča ispred mene. Pomerio sam se i ja, odgurnuvši onaj kamen ispred sebe. Granata udari pozadi i zemlja me zasu. Sad grmnu ispred mene.

— Onoj?... Jaoj — govorio je Pera kroza stisnute zube, pa poče da rže kao konj i nogom da udara. Dok se tek osulja kamen ispod njegovih nogu i on polete, vukući za sobom još dvojicu.

— Ovde možemo da se odmorimo. Ovo je mesto zaklonjeno. Seli smo na kamen i zapalili cigarete. Na frontu je bila tišina, koju prekidaju povremeno pucnji naših i bugarskih stražara.

Vojnik ustade. — Malo mi trne rame. Ali, dobro je... — Prilikom eksplozije merzera, poleti jedan kamen i udari ga u rame. Pet dana nije mogao da kreće rukom.

— Šta ti je toliko smešno? — pita ga komandir potpisujući trebovanje. — Udari sada merzer gore i jedan kamen, ovoliki, tresnu u porciju onoga Milovana iz Žitkovca. Sve mu razli pasulj po licu i odelu.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

U Belom Gradu, novom pozorištu Mišica serpskih, kud ga nam privede Iz Tresta ljubav topla k svojim, Kamen ga s natpisom krasnoprostim Pokriva dično: Serpske mu njegove Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.

To je zlato! To je srebro i dragi kamen! 1826. Stefan Stefanović JEVTIMIJE JOVANOVIĆ PJESN PRI PODNESENIJU ZLATNOGA PERSTENA Primi ovaj zlatan

Brda iz starih jošt jednako kulja celitelna voda, Ljude, ah, svaka godina druge vodi. Obveštan kamen na Rimljane odvodi misli, Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.

Šta tam’ huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena, Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob. Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda, Al’ je

I sebi i njemu večiti dići spomen: Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog; Za veličinom svojom rasturen tuži kamen. Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen! Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.

Srb Srbina dovikuje, k obrani poziva, Diže glase do nebesa i Boga priziva; Rusa viče i nariče, sinji puca kamen, Ali Moskve više nema, svu proguta plamen. Pomoći nije, Žalost, ah, pije Serbija.

Dvoje mladih zagrljenih U kamen se pretvorilo. Sablja-momče progovara: „Zakletve se tvoje seti! Ko s’ u času umiranja Kom’ obreče pod zakletvom, Do

O, ti neuko srce, o srce draže od zlata, Kraj tebe cenu gubi najlepši alem kamen. Razvij, dični populjče, krasotu i rajsku milinu, Prospi nebesni miris, izlij sunčanu svetlost!

„Radomire, dragi brate,” — Mlad Radivoj bratu zbori —, „Sad u kamen srce stvori, Nemoj brate, vile da te Sa našega puta svrate!

Ah, težko je umrieti Kad ništa ne boli, Još težje je ljubiti Što srce ne voli. Ah, da su suze moje Na kamen padale, Ta kamen bi se razpo Na dvoje, na troje.

Ah, da su suze moje Na kamen padale, Ta kamen bi se razpo Na dvoje, na troje. U zbirci Banater Liederbuch, Temišvar 1863, 74, nalazi se i ova Živkovićeva pesma:

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Ždrav’ osvanula!... A nu, ždravlja ti, kako ti se dopada ova naša zemlja?... Prostićeš, kamen... jer pravo reć u ovome čudu od stijenja slabo se zemlje nahodi. JELISAVETA: Dost’... šta ćeš?

(Vujo odlazi.) JELISAVETA: Kad bi pameti imao. — Tri dana nema kako ugledah Vrhova ovih kamen studeni; I knjiga dođe, iz Mletaka je? Šta piše? Ko li? Šta je? Čija je?

Posvećen kamen hrama Markovog, Kô salik voštan, žarom ugrejan, Od uzdaha je naših odmekô... JELISAVETA: Pa sad me valjda otac

JELISAVETA: Pa sad me valjda otac preklinje Da uzdasima tuge ledene Markova hrama kamen zaledim! Kô da ja pevam?... Da ne uzdišem? Uzdišem, ah, kaži ocu mom!

RADOŠ: Neka izginu — Al’ u podnožju ovog prestola, Braneći grud’ma kamen studeni, Što tamom svojih crnih gudura Svetinju čuva carstva propalog... Al’ ne u Italiju... gospodaru, ne!

prava imô goniti Stoleća tužnog sedu starinu, Koji je svojih grudi izvorom U godinama žarke pripeke Vrhova ovih kamen rosio... Govori, moli, svetla gospođo!... Vi’š, lepo bi ti izraz milosti Na divotnome licu stajao...

STANIŠA (udarajući nožnicom od sablje u stenu): Otačastvo kamen!... Brat krvnik!... Sloboda ime!... Narod prevara!... A vera, zakon oltara nema!...

Pa šta me vuče tome kamenu? Šta me priziva tome plamenu? Šta me vezuje? Da nije krv Što sam za ovaj kamen prolio, Zanesen nekad lažnim rečima: Slobode, nezavisnosti, vere, naroda?... Da nisu grobovi?... Grobovi nisu.

(Katunović pada ranjen.) KATUNOVIĆ: Proklet dabogda!... Rebra prožeže!... Al’ neka teče krv!... Kamen će ljut, Taj tvrdi kamen zemlje očine, Snagom će svojom krepko rositi.

) KATUNOVIĆ: Proklet dabogda!... Rebra prožeže!... Al’ neka teče krv!... Kamen će ljut, Taj tvrdi kamen zemlje očine, Snagom će svojom krepko rositi. ARNAUT-OSMAN (udarajući na Đuraška): Nećeš već dugo!

Nećeš bez groba trunut, Osmane — U kamenu ćeš naših planina Iskopan naći grob... (Katunović, prisloniv pušku na kamen, puca. Arnaut-Osman pada. Staniša sa poturčeinm Crnogorcima dolazi.) STANIŠA: Evo, i ja sam tu! I tvoj je ovde greh!

“ povlače se sa razbojišta. Puške i bojna vika ućute. Katunović ostaje sâm.) PETA POJAVA Katunović, naslonjen na kamen, sâm, a malo posle Radoš Orlović. KATUNOVIĆ: Što me ne ubiše, što ne proliše Iz grudi mojih svaku kapljicu?

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

onu veliku pjesnu od koje procmili i drvo i kamen, a kamo li srce u čovjeku! Tu pjesnu, tu veliku pjesnu zapjevajte zagrljeni i ožalite pogibiju snage moje i ljepote moje!

Aj! Ij! Uj!... Ujujuj!... Ludi Krstan, obučen u stajaće ruvo Luke, sinovca Reljina, sjeo na kamen više jednog groba, podnimio se na obje ruke, pa sam za se krupno, duboko govori, kao da mu glas dolazi iz mračnih

I on ostade sam s okorjelim mrazom i ledom na duši, i tvrd kao kamen, crn kao ogorjeo panj u planini, spusti se iznad ognjišta, na kome se vatra gasaše...

David: 3ar ti nijesam maloprije kazô?... Izvoli, gospodine, da ga povrgnem na zemlju? Težak je kô mlinski kamen, saprela ga moja krvava muka i sirotinja! Izvoli gospodine? Sudac: Izvolim, izvolim, Davide. Spusti ga.

Bojić, Milutin - PESME

Ne plaši me moja vlastita Golgota. Kidajući sebe, ja hoću da stvaram, Da čeličnim dletom čvrsti kamen param I da stvorim delo što vremenu preti.

U carskoj dvorani Mračan presto, tajanstven kô bajka. A dok vetar zviždi na poljani, Boga moli Jugovića Majka. Kamen ćuti i nebesa muče, A sotona samo iz prikrajka Sa smehom joj pruža pakla kluče... Boga. moli Jugovića Majka.

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

u čijem se okviru osećanja objektivizuju ("Volim s dragim po gori oditi,/ glog zobati, s lista vodu piti/ studen kamen pod glavu metati,/ neg' s nedragim po dvoru šetati,/ šećer jesti, u svili spavati").

Jakšić, Đura - PESME

Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...

Al’ ništa ne beše u okolu celom! Kao da je kamen u ljutini pukô I u pukot svoju sve živo povukô!... Al’ šta se zabele u gorskome mraku?

1872. OTADžBINA I ovaj kamen zemlje Srbije, Što, preteć suncu, dere kroz oblak, Sumornog čela mračnim borama O vekovečnosti priča dalekoj,

Vekova tavnih to su tragovi — Te crne bore, mračne pećine; A kamen ovaj, kô piramida Što se iz praha diže u nebo, Kostiju kršnih to je gomila, Što su u borbi protiv dušmana Dedovi

Nastasijević, Momčilo - PESME

Dafinu na grob ne sadi. tmoli je dah iz nje, sablasno mami u tamu. No kamen težak navali, teži neg’ pogrebena žeđ, kad neljubljeno mre. VEČERNjE LjILjANI Topi se dan.

Prostreli, o, prostreli me raba. Prominu njinom sablasno ovo ostajanje. Prostreli, o, prostreli. Kamen da sam na veki. Po mojoj senci da mere smiraje i svitanja na trgu.

I jalov plamen, samu kad ne sprži srž; — jadovan mraz, kad ne stroši se kamen. 7 Hodom to u nehode, u bespuće neputem, i brodi da se ne prebrode.

3 I od kamen mu sudbine, i od čelik-veka, mekano da paperje, da zlatali zvek. 4 I da sila mu je data, bodar iz neprebol-dubi

3 Zebnja je ovde, osluškuju se stvor i tvar: u kamen zaspati javom, il’ budno snom poteći na veke. 4 Vedrinu iz tla bola, znaj, siše ovde koren bol.

PESMA DRUGOG KOPAČA Romorila zamorila, za more. O kamen se spoticala, Verige je vezivale, za more. Puti joj se zamaglili, U raspeće rasputila, Ovamo se ne vratila, za

U zidine proklete vremena zagrišće zub, i tvrdi u prah će kamen, i temeljima svaki trag; al’ ime tvoje, potonji kobi naše znamen ostaće i ostaće, majko!...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Svaki čas ga opominje da pazi da ga koja greda, kamen ne pritisne. I prateći njihovu igru, ona se tamo s njima, s decom, kao pomešala, i odvojila od babe, kapije, prolaznika.

— Šta je? Bolno, radosno ga pogleda, usta joj zaigraše. Ali, kad ga vide takvog, ljuto namrštenog lica i kao kamen hladnog, njoj samo u grlu puknu nešto: — Ništa! A jednako se smeši na nj. — Kako ništa?

! Gledarica je jednako, mučaljivo nagnuta nad zdelom vode u kojoj se crnio taj »obajani« kamen, odgovarala: — Ne znam. — Nego... Istina je. Rano je.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Cev od z., na koju je nataknut u prirodi nađen probušen kamen (eventualno preistorijski), upotrebljuje se u đurđevdanskim vračanjima oko stoke (SEZ, 17, 174).

varijante poznate formule koju veštice govore kad se mažu mašću da bi poletele: »Ni o kladu ni o panj, ni o drvo ni o kamen, ni o krušku Todorovu« (Begović, 199). Stara k. drveta kod našeg su naroda pa zlu glasu (upor. Sofrić, 143). Ali je k.

Njegov koren mora se kopati kamenom; kad se opkopa, baca se kamen u vis, i onda treba oman iščupati pre no što se kamen vrati na zemlju, inače neće imati toliku moć (GZM, b, 1894, 373)

Njegov koren mora se kopati kamenom; kad se opkopa, baca se kamen u vis, i onda treba oman iščupati pre no što se kamen vrati na zemlju, inače neće imati toliku moć (GZM, b, 1894, 373) OMORIKA Fіchte (pіcea excelѕa). Omorika; omora. O.

Precima je, verovatno, namenjena p. koju, o Todorovoj suboti, ostavljaju kod Pobijenog Kamena (kamen-fetiš u obliku čoveka, blizu Đevđelije) nerotkinje, da bi dobile decu (SEZ, 40, 44); isto tako i p.

Tu moć ima, na primer, kamen, o čemu v. moj rad u SEZ, 31, 1924, 56 idd. Kada se sahranjuje pokojnik za koga postoji bojazan da će se povampiriti, u

premaže bolesnik, baci se po polovina česna na zapad, istok, jug i sever, petu zadrži bolesnik, a šesta se baci na kamen s rečima: »U kamen udarilo i više se ne povratilo!« (SEZ, 58, 1948, 356).

baci se po polovina česna na zapad, istok, jug i sever, petu zadrži bolesnik, a šesta se baci na kamen s rečima: »U kamen udarilo i više se ne povratilo!« (SEZ, 58, 1948, 356).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Lani je odbacio svojim vršnjacima, a da vidiš ove godine! ...I čisto ruke same se pružaju da teški kamen dohvate. Sviće, i svjetlost snježana dana uvlači se u kuću, ali ne može još da savlada na ognjištu rasplamtjeli plamen

— Pričekaj! — I, pustivši je, potraži šibica i o benevreke upali dvije najedanput. Posvijetli. — Gledaj ovaj kamen, bi li rekao: vuk je iz planine! Ima toga sila po pećini, ali ko bi sve opazio? Trebalo bi breme luča. — Mašo!

— Biće kruha, — pomisli Rade i previše... pa kud ćeš dalje? I, zanesen tom mišlju, prelazi, skačući s kamena na kamen, hitro preko gaza nabujale rijeke, što danas jače no obično huči.

— i baci je nastranu. — Niknuće, — veli Maša — iz tvoje dobre ruke, da tvrdi kamen siješ .... — Ko veli? — nasmija se na nju Rade i, pogledavši je niz tijelo kaza: — Zar si što osjetila? —Ništa...

—De, ti, ali junački; odbaci kaluđeru! —Neću moći ... — i pogleda mladoga kaluđera, koji držaše teški kamen u ruci. — Neću moći, — ponovi. — Snažan je, gledaj mu pleća, a bikuje li, bikuje! Pa i vino, pope, i hrana ... .

E, da! Pop Vrane naredi Maši da mu poda čašu vina. Čobanče ispi i, otrvši usta rukavom od košulje, prihvati kamen iz kaluđerovih ruku. Pokuša nekoliko puta da odbaci, zadihao se od zora i, pošto kamen baci, pada kao snop na zemlju.

Pokuša nekoliko puta da odbaci, zadihao se od zora i, pošto kamen baci, pada kao snop na zemlju. Ali uzaludu: ono, jeste, dobro baca, ali po kaluđerovu mjerenju vidi se da do biljege fali

Bacajući za poslednji put kamen, čobanče se rasrdi i veli: — Ne bi bog! Pop—Vranin sluga ljuti se što opet kaluđer odnese barjak, a snažni fra Joso

Ih, još mi u nosu mimo svega ostaloga ostade miris pečene janjetine!... Uto Maša iznebuha uze kamen i umetnu se njime i veli: — Bolje bi od popa Vrane! A kad htjede fra Dane da se baci, posrne i zatetura...

potreba mi je ... . —Pričekaj. Marko uđe u kuću i za sobom zatvori vrata. Razgleda se po kući, pa izvadi jedan kamen iz zida pri zemlji i uze iz rupice dobro uvezanu navlakaču, u kojoj novac držaše.

koliko je trebao u srebru i zlatu, jer banke nije držao otkada mu ih bijahu nekolike miševi nagrizli — i opet postavi kamen kako je prije bio. — Evo para, Rade!

Prolazi preko gaza rijeke, preskačući okretno s kamena na kamen, a mutna voda oko njegovih nogu huči, i ispod njega pjenuša se u padu; šapatljivi jablanovi poređani uz jaruge šapore, a

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dunu jug. Snegovi se počeše topiti. Nabujali potoci su rikali i rovali obale. Navukoše svakojaki šljam i kamen oko Morave. S proleća se Morava izli.

Leluja slabašni plamsaj, bori se sa kapima krečne vode koje se otkidaju od tavanice i padaju tik uz fitilj sveće. Kamen sa lišajima. Uginule stenice. Dimitrije Mlađi umiru — Makarije se drži.

No lepši mu je prizor: Bogdan u težinovom močilu, vodenički kamen mu na trbušini leži, daždevnjaci mu gmižu po čelu, belouške mu se zavlače u uši a kraj nosa mu ženka tvora okotila tri

To se pokazalo kao veoma mudro. Kiša njihovih razbojničkih strela pljuštala je u prazno po zupcima bedema, čvrkala o kamen i padala natrag zatupljenih vrhova ne pustivši ni kap naše krvi.

Pljusak se stropoštao na zidove, pregrejani kamen je zacvrčao. Bilo je divotno gledati tu žestoku nepogodu što se ustremila okolo kao obezglavljeni zmaj.

Snažan? Rve se sa mladim juncima, diže vodenični kamen. Podozriv? Zbilja: da li je Mijat dovoljno podozriv ako je već tako beznadežno glup?

„Ovo se seče kao sir“, dodao je odvaljujući veliku parčad kamena. Zagledao sam: čudan neki kamen od ljuštura nekakvih sićušnih puževa.

Pada mi na pamet da bih taj izdrbljeni kamen mogao korisno upotrebiti ako njime naspem staze prema potoku i izvoru pitke vode koji je Dorotej otkrio stotinu

iz vida onog vižljavog skakavca što se vere uz strmine, strčava niz uzbrdice, vijuga između bukava, skakuće s kamena na kamen, prokleti kaskin.

Kamenje se otiskuje i zvonko pršti po ljutom kamenjaru u podnožju. Svaki put kad se skotrlja neki kamen, užini mi se da se to nešto od mene otkinulo i nestalo u netrag. Strah lagano nestaje.

Ilić, Vojislav J. - PESME

A veče kad se na zemlju sprema, Umorni grleć svet, I srce drhće - i reči nema Da želji prida let: Razbivši harfu o kamen hladni, Ja sklapam pogled svoj I strepim, tonem... i našto zvuci, Kad čujem šapat tvoj! O zvučne strune nemirnih dana!

1883. SAN Hladna jesen magle svija Poljem zelenim, Sunce trepti, sunce sija Zrakom ledenim. Na ognjištu plamen liže Kamen studeni, I u kutu slike niže Mrtve jeseni. Hladnom kišom ovlažene Ćute ravnice I ja sklopih umorene Svoje zenice.

I svaki onaj koji tamo svrati, Nikada više natrag se ne vrati. Pećina danju u kamen se stvara, A u noć opet u staklo pretvara.

No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne. Kada samrt stegne moje grudi bolne, I potone duša u

Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće: Hladna pustoš bije iz njenih dubina, A jezero mrtvo nikad se ne kreće, No kad kamen padne ili reč se rekne, U hladnoj praznini stokratno odjekne. 1887.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Sat škripi i reži, ali sluša. - Iznenađeni, gledamo oko sebe. Razbacano kamenje je, kao metlom, počišćeno; svaki se kamen vratio na svoje pravo mesto, zdanija Akropole blešte u svojoj prvoj mladosti.

njegove blage oči, a kad dovrših čitanje pisma, on mi reče: „Takva se imena ne ispisuju na hartiju već se režu u kamen.

No ona je bila i njen probni kamen! Zato kada sam, iza tog, vatrenog pokušaja, prešao na susedne članove našeg planetskog sistema, imao sam divan osećaj

I ostali deo moje priče osniva se na tim zakonima. Poznato je koju skalu boja prelazi kamen pri njegovom hlađenju kad je usijan do bele žari: on postane žut, narandžast, crven kao trešnja, a naposletku, tamno rumen.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

“ . 21. nov.) AJDUK BRANKO RADIČEVIĆ Kuća moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

Stanković, Borisav - TAŠANA

Ti hoćeš da izgorim. Ti hoćeš. Tebe ću ja, tebe! (Sagne se i traži po kaldrmi da bi koji kamen izvadio i njime Tašanu udario.) JOVAN (sav preplašen, ali ipak staje između Parapute i Tašane): Skloni se, hadžike.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Svako od njih misli da Ristu, i nijedno ne razume tu prirodu. Kao kamen je ležao Rista na njima. Prošla je godina dana od Ristine osude. Proleće ogranulo.

Ali je to bilo tako strašno i neobično, da se stari drugog dana vratio kući. Upao je u svoju sobicu kao što se kamen gurne u rupu. Hteo je da naloži vatru, pa ostavio. O ručku nije ručao, o večeri nije večerao.

Jezivost pritisnula palanku i okolinu, kao kamen. Lazarić je sahranjen nekako krišom i uz šapate. U većem broju su došli na sahranu samo posednici sa udaljenih imanja —

Doktor Mirko, ko i da nije ženjen; a Julice nema nigde. Kao kad, Bože sačuvaj, bacite kamen u vodu, pa se voda zaklopi. — Nas dve juče, bogami, preprečismo Lazarićki put i zapitasmo.

Gospodin Joksimova radoznalost, naravno, već je i ranije znala za nju: doktor Mirko vratio ženu kući njenoj. — Izronio kamen, gospojice Kanački! — šapće, ali glasno jedna od gospođa s bele kafe, uklještena između dve koso zarezane daske u plotu.

Gnjecav, sladak, poslušan, pokoran. Uf! Ko i sva ova zemljetina. Ovo nije zemlja, ovo je švapski milihprot! Kamen moraš da jedeš, ako ćeš čovek da budeš.

Ovo nije zemlja, ovo je švapski milihprot! Kamen moraš da jedeš, ako ćeš čovek da budeš. Da nisam ja kamen jela, bio bi Luka danas šlajfer; kao i otac mu, a ne abiturient, kako li se to zove.

Gospa Nola proviri na ulicu. Preko puta, sam sitan palanački dućan. Sva vrata malo krivo uzidana. Na uglu, kamen, pola u kuću pola u trotoar uzidan. S toga kamena danju deca skaču, a sada noćni stražar na njemu sedi i drema.

„Pavle Čajnović rentijer... spaljen po želi... krst mu istrunuo... ovaj kamen mu podigli večno tužni Ruža Ciganka i njena deca... pravda i Bog... amin.

Lepo je to kazao Laza, za vodu. Možda guste mišiće i gipke pokrete konja doista ne može ni kamen bolje izmodelovati nego eruptivno izbačena masa guste, gipke morske vode, koja juri neumorno.

Boji se opština mrtvih Vlaovića! Kad se kroz razdrobljen kamen po ivici rake zaviri unutra, vidi se ugao starinskog metalnog sanduka.

Ne znam ništa! Vasa je bolestan, i ne primaju, Mimić ide na posao, ali ćuti kao kamen. Kod Gavre, znate, zapalilo se bure petroleja, i čovek ima i žalost i štetu...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Vsuje, tebe nema, i kako sam se okamenila, zaječi kamen od moga tereta. — Često se vraćam postelji, vikajući: pritiskivali smo te dvoje, krevete, daj dvoje!

i budući da filozofi ono samo ispituju što se ne može pronaći, zato su na različite sekte podeljeni, ostavivši nami kamen mudrosti istraživati, koji je već u našim rukama.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

se porodi Kud god krene Stado za njim ide Tutnje brda od kamenih koraka Zastane na proplanku Žutom bez prilaza Kamen po kamen muze Poji žedne vukove Gustim kamenim mlekom Što se u sedam duginih boja preliva Jaki zubi i tajna krila Od

porodi Kud god krene Stado za njim ide Tutnje brda od kamenih koraka Zastane na proplanku Žutom bez prilaza Kamen po kamen muze Poji žedne vukove Gustim kamenim mlekom Što se u sedam duginih boja preliva Jaki zubi i tajna krila Od kamenog

pada Vepar divni srce napušta Noktima se hvatamo za poslednji dah Za šta da se uhvatimo Ni oblak da nam pruži ruku Ni kamen da podmetne rame Ni vreme u pomoć da pritekne Ko još smrti zube broji Niko crna preostala krvi Ujedi stravu za

vreme u pomoć da pritekne Ko još smrti zube broji Niko crna preostala krvi Ujedi stravu za srce Ujedi i oblak i kamen i vreme I otvori crnu ružu u vazduhu Je li ovo naš svet ili nije ZAPEVKA Vodama vas raspletenim nisu dali Humkama vas

olovne oblake I pohodi svoje nebesko rodno mesto Donesi na dar belom gradu Rajske voćke ptice i cveće Donesi i kamen koji se može jesti I malo vazduha Od kojeg se ne umire Klanjaće ti se zvonici I ulice se prostrti pred tobom Veliki

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Na grudima je nosila jedan pokvaren broš, iz kojega je ispao kamen, a u kosi udenutu jednu staklenu perlu. I po toaleti i po izrazu lica, ličila je na ženu kakvoga bogatoga zajmodavca,

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Po nekoj čudnoj asocijaciji misli, setih se onog ubijenog vodeničara... Možda se još uvek okreće onaj vodenički kamen. Ali tamo su sada Nemci. — Pripremali su se Bugari do prvog oktobra. A mi smo posmatrali i čekali...

Kolona se diže. Prolazimo uskom stazom kroz bodljikavi šibljak i penjemo se uz neki krš. Debeli slojevi snega prekrili kamen, te se stene uglačale kao staklo. A na konjima letnji potkov.

Svakome vojniku je dat po jedan peksimit. Bili su to pravilni kvadrati, s prsta debeli, neke smese, tvrde kao kamen. Pokušavali su vojnici da zagrizu peksimit, praveći grimase na licu.

Vuklo je dvadeset vojnika. Drugi su gurali odostrag i pazili da top ne sklizne. Kretali su se lagano, s kamena na kamen. Ali najednom... Tu scenu nikada neću zaboraviti. Top je prelazio preko jedne oble zaleđene stene.

— Ne sekiraj se. Naći ćeš sedla uz put koliko hoćeš — teši ga potporučnik Dragiša. Silazili smo. Sve s kamena na kamen. Noge podrhtavaju od zamora. Na čizmama vide se brazgotine od oštrog kamenja... Ama da me samo ne zgazi konj!

Bio sam gotov da pustim konja... Ali ona iz torbe izvadi parče hleba, ostavi na kamen pokraj bunara, pa, i ne gledajući me više, otrča do onih žena. Stajao sam i netremice gledao za njima.

Tako sve pored obale, i stigosmo u San Đovani... Jedna zgrada samo i nekoliko baraka. Ostalo krš i kamen. Iz zgrade iziđe žurno jedan viši oficir.

Naiđosmo uskoro na ogromnu močvaru u kojoj su rasle vrbe. Išlo se s kamena na kamen, preko oborenih stabala i nabacanog granja, o koje se konji neprestano sapliću i padaju.

Ogromno stenje kao da je iz zemlje izraslo. A u međuprostorima gusta šuma. Trebalo je osvajati svaki kamen, svako drvo... I poslednje rezerve uvedene su u borbu. Neprijatelju danonoćno pristižu nova pojačanja.

bio hladan i pribran, obuzet sada krajnjim očajanjem, tresnu šlem o zemlju, uhvati se za glavu i, slomljen, sede na jedan kamen. Groznije stanje ne može biti. Glava mi je klonula na grudi, i u nemoćnome jadu, potekoše mi suze.

Teren je na ovom našem položaju strahovit. Sve sam krš i kamen. Nigde drvceta. Svuda unaokolo gola golcata stena, tako da se ni za pedalj duboko ne može iskoristiti nikakav zaklon.

Od svih nevolja kojima je izložen ljudski organizam, izgleda najteže patnje dolaze od te nesrećne žeđi. A onaj pusti kamen usijao se i telo kao da sagoreva. Žeđ podavi ljude.

Petrović, Rastko - PESME

Pio sam hladne vode, zatim plakao, Spuštao čelo svoje na kamen, milost Njegovu pozvao; Pisao prijatelju ipak da sam dušu đavolu prodao; Poručivao posmrtne liste, poslednji novac tu

”Dosta godina trebalo je da dođeš do ovih reči, Dosta ognjevi ređahu da dim ti pogled spreči, I udubio se kamen kolenom koje kleči, I pod teretom mržnje povijao si pleći.

bedan, sićušan, izgubljen, Skoro bez misli, skoro bez čuvstva i bez užitaka, Bez veze, skoro glup, skoro idiot, Dragi kamen ispali sa nebeskog prstena, Otkotrljan po ovim prostranstvima Bitinije, Po ovoj Maloj Aziji i Olimpu, Kao da je bilo

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Ali, i vetru i talasima Marijanova kuća se hrabro odupirala. Kako i ne bi? Zidovi su joj bili kameni, pod kamen, i šta da se duži — i krov je od tankih kamenih pločica bio složen. Šta takvoj kući može more, šta vetar?

Malo ih pred zoru, načas prevari san, ali i tada im je jedno oko otvoreno. Ako te ugledaju, pretvoriće te u kamen. Pogledaj kamenje pred njihovim leglom. Videćeš da ima ljudske oči. Samo njih su im veštice ostavile.

»Kakvo zlato!« misli se. »Ovde je glava u pitanju. Dam li im marame — pretvoriće me u kamen!« Stisnu on marame svom snagom, a već vidi: ne mogu mu ništa!

A onda svanu i jutro u kojem zvono ostade nemo. Kao kamen je tišina pritiskala selo, a nelagodnost rasla. »Uspavao se starac!

Sve više i više rastao je cvet izvlačeći se iz okovratnika Caričine haljine na platnu i u naslonjači, a onda, dok bi kamen u vodu pao, nestade carice i caričine haljine.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A ono?! (Gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni Boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?! ARSA Nemoj toliko, hadži! To je. Sad, šta ćeš mu? TOMA (uzdržavajući se): Ništa!

(Krši ruke.) Oh, šta ja mogu? (Zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokru zemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!... A kod tebe! Neću, ne smem... STOJAN (zaneseno, isprekidano):...

A kod tebe! Neću, ne smem... STOJAN (zaneseno, isprekidano):... »Na goli kamen,... da sedi, vene, gine... Ne sme... Neće... Ne može«... KOŠTANA Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe?

Šantić, Aleksa - PESME

Uzalud čekam... U nijemoj sjeni Nikoga nema... Sam, kô kamen, ćutim. Samo što orah granjem zamrznutim U okna bije i javlja se meni...

Tvoj je šumor pjesma koju galeb laki Na srebrna krila dočekuje zorom; Za nju znade drvlje, list i kamen svaki, Nju ti čuje oblak i nebo nad gorom.

I u tihoj sreći sve trepti i sija I voda i kamen, džbun i vršak grana, Kao da se nebo bliže zemlji svija I sam gospod hodi preko mirnih strana.

No ja dobro čujem hod, korake vječne Nevidovnih snaga što kô straža bdiju, prodiru kroz kamen, zemlju, tmine rječne, Plijene i nose i nište i biju: I boga i nebo, život i sazdanje, Sve u isto doba.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

i njega i Šarca u nekaku pećinu, u kojoj i sad obojica žive: on, zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen, legao te zaspao, pa jednako spava, pred Šarcem stoji malo mahovine od koje pomalo jede, a sablja sve pomalo izlazi

Sagnula se Jevrosima majka, sagnula se dole po trpezi, i uzima dva mermer-kamena, izvadila bele dojke svoje, pa udara kamen po kamenu i zaklinje Kraljevića Marka: „Sine Marko, moje čedo drago, tako mi te kamen ne ubio, i tako ti rane

bele dojke svoje, pa udara kamen po kamenu i zaklinje Kraljevića Marka: „Sine Marko, moje čedo drago, tako mi te kamen ne ubio, i tako ti rane materine, idi, Marko, te iskupi bega!

da l' je vila, da li guja ljuta? da je vila, na više bi bila; da je guja, pod kamen bi bila, Nit' je vila, niti guja ljuta, već to cvili Perović Batriću u rupama Ćorović-Osmana...

pojasa, i za pojas dvije danickinje, obadvije u čistome zlatu; a pokraj njih noža plamenita, — međ' kamzama alem, dragi kamen; dade njemu sablju okovanu, na kojoj su tri balčaka zlatna: na svakome alem, dragi kamen, — vanja sablja tri careva grada.

— međ' kamzama alem, dragi kamen; dade njemu sablju okovanu, na kojoj su tri balčaka zlatna: na svakome alem, dragi kamen, — vanja sablja tri careva grada.

drumom lijevijem, te na našu Banjsku udario, te ti Banjsku, sine, ojadio: i živijem ognjem popalio, i najdonji kamen rasturio, vjerne tvoje sluge razagnao, staru majku tvoju ojadio, sa konjem joj kosti izlomio.

đoga konja od megdana: kako koplje na planini zviznu, soko đogo pade na koljena, iznad njega koplje preletio, udarilo o kamen studeni, natroje se koplje salomilo: do jabuke i do desne ruke. Dok satrše ona koplja bojna, potegoše perne buzdohane.

Pak proćera konja na kapiju. Kad to viđe carica Milica, ona pade na kamen studeni, ona pade, pak se obeznani. Al' eto ti slavnoga Lazara: kada viđe gospođu Milicu, ud'riše mu suze niz

zlata saljevani; i daću ti od zlata siniju, — na siniji opletena guja, povisoko glavu izdignula, u zubima drži dragi kamen, pored kog se vidi večerati u po noći kao u po dana; i daću ti sablju okovanu, na kojoj su tri balčaka zlatna i u njima

crnijeh Arapa: Arap đever, stari svat Arapin, a Arapin crni mladoženja; skače pusta pod njim bedevija, ispod nogu kamen izlijeće, te razbija hane i dućane.

zlata saljevani; poslaše mu od zlata siniju, — na siniji ispletena guja, povisoko glavu izdignula, u zubima drži dragi kamen, kod koga se vidi večerati u po noći kao u po dana; poslaše mu sablju okovanu, na kojoj su tri balčaka zlatna, i u njima

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

TO KO OD ŠALE Reče mu glavni šef sale DOBIĆEŠ ODMAH ZASEBAN PUT DONEKLE NASUT ODNEKLE ŽUT DOSADNO MI JE KAMEN DA TUCAM Reče putar OD MUKE PUCAM HOĆU DA BUDEM NEŠTO DRUGO BAR — VLADAR E PA SAD JE DOSTA reče Kosta Glavni

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

zaspi s glavom uz kamenu ploču, sanja čudne snove, a kad se od straha prene, dugo trlja oči buljeći u ovce, miluje otpao kamen i šapuće: — Gdje si, Jovanče, sad si bio tu? Tako si mi nešto lijepo pričao, a ja zaboravio.

Počekao je još malo, a kad zemlja poče ponovo da izlijeće ispod stijene, on uze poveći kamen i hitnu ga u jarugu. Kamen zveknu o samu ivicu stijene i rasprsnu se kao bomba. — Ehej, drekavče, drži se!

Počekao je još malo, a kad zemlja poče ponovo da izlijeće ispod stijene, on uze poveći kamen i hitnu ga u jarugu. Kamen zveknu o samu ivicu stijene i rasprsnu se kao bomba. — Ehej, drekavče, drži se!

Stric buknu kao vatra i razvika se: — Ih, zar nju, Ciganku! Više volim i ovaj svoj mali prst, i onaj kamen i drvo, i ono tamo brdo nego nju! Dabogda crkla, kad se onako izbeči očima pa ne znaš kud bi pobjegao!

— Da izmjerimo dubinu? — prošaputa Mačak. — Mjeri. Mačak spusti u vodu konopac na kome je bio vezan kamen. Već poslije kratkog vremena osjeti kako kamen dodirnu tvrdo dno. — O, pa ovdje je sasvim plitko.

— Mjeri. Mačak spusti u vodu konopac na kome je bio vezan kamen. Već poslije kratkog vremena osjeti kako kamen dodirnu tvrdo dno. — O, pa ovdje je sasvim plitko. Konopac jedva da je utonuo nešto preko pola metra. To ih obradova.

svoje bašte čistila put kojim su prolazili mravi i pričala: — Brzo, brzo, mraviću, evo, sklonila sam ovaj veliki kamen. Evo, i travku ću iščupati. Hajde, požuri. Mravko Mravkoviću iz mjesta Mravinjaka.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

pobujio, s puta dobra svrnuo, i odvoumio, nego i tuštene pobudalio, i zato strepim da mi se ne obesi na moj vrat žrnov kamen, i potonuću u morskoj pučini.

I svi joj se pokloniše. Posle toga pak im car da uzmu reče svaki po kamen u ruku, a i sam diže jedan kamen, i reče vojski: »Ovo je glava našega praoca, vala nam je počatiti, što smo i učinili,

I svi joj se pokloniše. Posle toga pak im car da uzmu reče svaki po kamen u ruku, a i sam diže jedan kamen, i reče vojski: »Ovo je glava našega praoca, vala nam je počatiti, što smo i učinili, ama kroštono je on poslušao

I svi baciše po kamen, tušteno ljudstvo, te je svu zatovariše s kamenjem, tako da se i ni malo više gola ne pomalja napolje.

Te svi širom sverovaše da je to doista Hristos mesija... Posle, za grčkoga carstva, Justinijan car onaj kamen na kom no je Hristos odmarajući se kod bunara sedio, i ono grlo — bunarsko ušće, skide, te donese častno u Carigrad.

Svi se stopiše u dubini morskoj kano kamen. I napusti na njih morsku vodu. Tako pak i Saracinom navede gospod bežeći im ispod Carigrada s crnim oblakom i sa

Zato, jer si se dao s dušom za blagom. Te si zaboravio ljubav božiju i bratsku i prijateljsku i utvrdio si se ka kamen.

Ko oskudno seje pšenicu, oskudno će i požnjeti. Oko 1740. Kade durma otkud kaplje vodena kaplja, ona i tvrdi kamen probuši. Čije nije bilo, čije li neće biti... Zar od popa đakonu biti, ja li od bega subaša?

E da može topljenik zdravo široku vodu preplivati? Nitko se izučen nije na svet rodio. Ko kamen u vis fuća, on neba stići ne može, nego vraća se skoro natrag i svrh glave mu pada.

Mučka mnogo zla prolazi. Goniti kapom vetar. Gde nejma nauke, tu ni Boga meću tim ljudma nejma. Kamen je studen, a dosta put kamen o kamen lupajući, iskaču vatrene iskre iz njega.

Goniti kapom vetar. Gde nejma nauke, tu ni Boga meću tim ljudma nejma. Kamen je studen, a dosta put kamen o kamen lupajući, iskaču vatrene iskre iz njega. A životarenju zagonetka nikoja odgonetka ne valja.

Goniti kapom vetar. Gde nejma nauke, tu ni Boga meću tim ljudma nejma. Kamen je studen, a dosta put kamen o kamen lupajući, iskaču vatrene iskre iz njega. A životarenju zagonetka nikoja odgonetka ne valja.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

pa otrče veselo tamo gde se oro igra. Tu stanu. A obično i najradije stanu na kakav basamak ili kamen, — jedno da bolje vide, a drugo da izgledaju veće.

I ona luda i brljiva bećar-Doka da ti se pada tetka!... „Tija voda breg roni; kao kamen dube“, veli stara, iskustvom osveštana reč... I tako se i ovde zbilo. Silni saveti i opomene učiniše naposletku svoje.

razgovor juma-basma — tkanina jutredan — sutradan kabaet — krivac kavur — nevernik kaznačej — blagajnik kamik — kamen kara-sevdah — očajan ljubavni bol kardaš — drug kačak — hajduk kaif — zadovoljstvo keleš — ćelavko kelčo — ništak