Upotreba reči kao u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Početak joj je uzdisaj i krznica; svršetak joj je pokrov i uzdisaj. Ali među kolevkom i grobom ima i varijacija, kao: leptir, cveće, ruzmarin, devojka, isparan oklop, venac lavorov... A posle?...

vije mu oganj osvete trščane krovove u prah i pepeo zgario — ali za to poneko seoce, poneki je čeličan sin naroda, kao žrtva, pred krvavi sud izveden, i presuda mu beše — smrt.

Još mu u ono doba beše crna brada, crna kâ ona odežda koju je, kao pravoslavni svećenik, strasne nedelje oblačio. U ruci je držao zlatan krst.

Bežao sam, a nisam znao kuda... I drugi su bežali... Izgledaše kao u ono prastaro doba, kad su se narodi iz jednog dela u drugi deo sveta selili da sebi novo otačastvo traže: preko

A, međutim, opet izgledaše kao jedna jedina porodica kojoj je kućni starešina preminuo: niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji

Katkada je po sedam-osam stotina kola zastalo da se u kakvome ritu ili šumi odmore. Izgledaše kao četa divljih Avara, s tom jednom razlikom što u našoj gomili ne beše nijednog ratnika.

Starci, žene, deca — iz takoga se društva sastojao naš tabor, koji se i na najmanji šum, kao jato divljih tica, dizao da prne. Jedno veče se izdaleka čula rika topova.

Zastravljena gomila ne disaše — slušala je kako vazduh, potresan besomučnom borbom, ječi i stenje kao eterom opijeni ranjenik što škripeći zubima, ječi, dok mu nevešti lekari lagano hladnim gvožđem košticu iz razmrskane

Naša je gomila videla plamen; osećala je da je to mrtvačka sveća na grobu srpskih vitezova!... Jedan starac, bled kao krpa, diže se od zemlje i zagušljivim glasom povika: — Evo besnih, naoružanih Madžara!

Gomila zaneme od straha, izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica lutala po uspravljenoj svetini, bez celi, bez namere, bez jauka i

Ja sam stupio u drugi kikindiski batalijun; onde mi i braća od strica kao svojevoljci služahu. Bio sam u bitkama. Video sam dim i plamen, slušao sam zveku sabalja, zviždanje tanadi, riku topova..

Video sam junakâ. Gledao sam malene srpske četice gde, kao plevu, razveju čitave batalijune Madžara... O, veruj mi, dragi prijatelju, da nema pod nebom junačnijeg naroda od

Obradović, Dositej - BASNE

| 3 Lav i lisica Lav dugo živeći, omatori i vrlo ostari, i ne mogaše niti brzinom ni spagom svojom, kao u mlado doba, drugu životinju nadjačavajući proždirati.

A ovi ti, kad jedno kad drugo dočepavajući, sebi kao bolesniku na ponudu posveštava. Najposle eto ti nam i lisice, koja kroz vrata vireći: „Kako si, striče?” pita.

U to vreme prispe i lisac, i čuje s vrata kurjačju pohvalu; no čineći se kao da ništa ne zna, derznoveno uđe, stane nasred peštere i učini lavu poniznjejšu reverenciju.

Prostak i dete od svašta se prepadaju, i malodušan čovek u vsegdašnjem živi strahu kao zec. Jeja kad gdi zaviče, plaše se bake, jer to znači da će ko umreti. A gdi se ljudi rađaju a ne umiru?

Stupa napred, niti se obzire, kao | slepac kad po blatu beži, ide samo na sreću, kud puče da puče. A razuman čovek, ako će koliko znati, opet sluša s

” „He, moj brajko, vidiš da si ... mal' ne rekoh ... reče lav. — Da lavovi umedu pisati kao vi, ja bux tebi sto ikona za jednu pokazao kako lavovi ljude dave.

je dalje od Carigrada, toliko više bedni hristjanin pred agom i njegovim slugama, pred spahijom i pred janičarom, drkće kao ovca pred kurjakom.

„Ne mogu, jer sam odveć srdit.” Gnjev upodobljava čoveka zveru. A čovek, ništa ne valja da čini kao zver, bez rasuždenija.| 16 Kurjak i ždral Kurjak žuerući ovcu, stane mu kost u grlu.

Bedni su onde ljudi gdi zli veću silu i vlast imadu, i prinuđeni su kao ona baka govoriti: „Moj sinko, dobro je i pred sotonu katkad svećicu užeći, jer je zao, valja ga se bojati”.

” Naravoučenije Ono šta ko ne može imati, nek se čini kao da neće, ako hoće da mu ko ne reče: „Mac!| 25 Lisica i majmun Češvoronožna živošinja sakupi se da izbere sebi

i blagorodno vospitanije svojej deci davati, koje se sastoji u nauki, trudoljubiju i blagonaraviju, da im se ne reče kao krokodilu: „Po koži se poznaješ da si blagorodan”.

Vtori krat ustraši se, no ne tako kao pre. A treći raz toliko se oslobodi da pristupi i s njim poznanstvo učini.| Naravoučenije Različne stvari čine nam

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

LEKSIKU RIBARSTVA VELIMIRA MIHAJLOVIĆA I GORDANE VUKOVIĆ 158 MITSKA SLIKA NAD DUNAVOM 159 DVA SUSRETA SA ŠARANOM 160 KAO IZ KNjIGE POSTANjA 162 POSLE UŽASA 163 RUČAK U KUJNI ZA SEZONSKE RADNIKE NA POLjOPRIVREDNOM DOBRU U

U zori gde se puši, pun magle, crni stog Pljuskali je talasi klasja, u mračnom nebu iza nje Sevnula munja granata kao jelenov rog 2.

POPEVKA Zapaljene sveće, kao koplja Pobodene, joj, u oranice Zadimljene. Po telu konoplja, Vazduh dubok do zvezde Danice, nad glavom mi šýme

I dok se žena u njihovoj senci, gola kao iz vode, gola na obe plećke, probuđena suncem iz neba mesečevog mužu senovitom do dna perunike otvara, iz

I gledam kako taj hrast, otad oluje, šumni bog, bog kome sunce izgreva iz krune, osviće u nekom zimskom jutru kao naramak drva kraj furune.

jesen leči, nit rana srasta, svi su me redom klali i jeli, vrana na suvom kosturu hrasta dobiće mozak moj u šlemu, kao u zdeli. z.

5. Puče kičma zmiji koju mi je brat čvrsto kao uže vezao o vrat i sa grane pljusnuh u pun krvi čun. Bežim. Rog me goni, sačekuje kljun, i u bekstvu, mučen ko

ko lednički cvet, razaznah u mraku još strašniji svet: žena s bradavicom ko isisan crv doji vranu mlekom crnim kao krv; a žohare ljudi jedu, ulov tih, i bdiju, da žohari ne pojedu njih; eno i u nebu, uz šumarka rub, zasvetluca

a žohare ljudi jedu, ulov tih, i bdiju, da žohari ne pojedu njih; eno i u nebu, uz šumarka rub, zasvetluca zvezda kao zlatan zub. b.

) u sunčani dan duboko u glini da ti nađe stan. Sloboda će (truni!) da nagradi trud: šlem da ti napuni kao noćni sud. 8. Posle pedeset godina (cvetanja ili mrenja? godina teških čamotinja? uviranja il vrenja?

- na petrovce i na milojevce! I makar milojevci, kao i petrovci, ginuli od istog koca i konopca, i makar ih, kao i petrovce, Turci istim gvožđem okivali, oni će s

- na petrovce i na milojevce! I makar milojevci, kao i petrovci, ginuli od istog koca i konopca, i makar ih, kao i petrovce, Turci istim gvožđem okivali, oni će s Turcima protiv petrovaca pre no s petrovcima protivu Turaka!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

” „Otverzite mnѣ vrata pravdы, všedъ vъ, nя ispovѣmsя Gospodevi.” I Kao što mnogogodišnji ’rast, koga nisu gromovi ni vetrovi srušili, počne sam od sebe venuti, i granu po granu gubiti, i sve

Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv.

Te sve promene u mom životu, Moskva i Peterburg, Varšava i Beč, gde sam negda bio, pojavljuju mi se kao san moje mladosti.

Iz ’Ercegovine, kao što i sada, neprestano su naseljavali ove krajeve. Pričala mi je moja baba i to: da je slušala, da naši stari, kad su

” „Odemo u manastir Fenek, i ja se odma sastanem sa Arsom Andrejevićem, s kojim sam živio kao s bratom. Sutradan odem sa Arsom na jedan doksat, odakle smo gledali vrlo mnogo svakojaki’ oficira u manastirskoj

’ povičem ja začuđen. ,Zar su u vas takvi carevi? A kamo mu veliki ćurak i veliki kauk na glavi, ako ne veći a ono bar kao u našeg vezira u Beogradu?

’ Nasmeja se Arsa i kaže: ,Tako nose svi kršteni carevi, a ne kao vaši Turci!’ i proče. Mi smo odatle gledali cara dogod nije u sobu otišao.

Hajde, pa što Bog da. Kaza mi Arsa, da ne valja u skut ljubiti kao vezira, no samo se gologlav pokloniti. Kad uđem k caru, ja tako i učinim. Kod njega stojao je tolmač.

— ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario te smo kao tići bez perja vrlo rano izletili iz gnjizda na lapavicu.’ I ja se tek sada uverim o onome, o čem sam često sumnjao, tj.

No toga pašaluka čitluk-sajbije umole beogradskog vezira (što je bio pre Musta-paše) da oni budu age, kao što su i bili, i da kupe svoje desetke i proče.

nahija da porez porežu; vezir, Šašin-paša, prouči taj ferman, i kaže da je car pomilovao age, i dopustio da opet budu kao što su i bili, „no idite u vilajet” — reče paša knezovima — „otišle su age da kupe svoje, kažite raji da se ne protivi

Knezove držao je kao svoje sinove; kad su god došli k njemu, po običnom poklonenju postoje malo turskog običaja radi, pak im zapovedi te svi

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Toliko imanje, stoka, baština — pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija.

Kao da ala iz njega zija. Barem da ima kome ostaviti — ni pô jada, ali sâm kao panj; nigde nikog do onog dugačkog i suludastog sinovca, što sve selo tera sprdnju s njime...

Eno ih, potrči, more! A čekajde, zapamtićete vi ko je Radovan, beli!... — razvikao se gazda Raka, pa polete kao smušen za Pajom. Kad tamo, a ono — dva nazimeta nekog Sime Ivanića provukla se kroz plot, pa riškaju oko uvratina.

Sad će imati posla! A to je jedan pošten čovek. Nije bogzna kakav gazda. Ima nešto baštine i mala, petla i radi kao mrav sa svojom Stojom, pa ima svega dosta u kući.

— Ah, goni u obor!... — dere se gazda Raka, trči kao besan uz kukuruze, a sav se zaduvao. Paja samo klima preko busenja, pa tek i on pokoji put vikne: — Uša! uša!

uša! — Ta makni se sad ću te ovim kocem! — ciknu na nj Raka. — Što se gigaš kao da su ti jaja u nedrima! — Pa i on dostiže i zaokupi nazimad, bacivši se za njima kocem, te umalo ne prebi jedno.

Duvan ga zagrcne; zastane da se iskašlje, pa se, onako dugačak, previje kao pruglo čak do zemlje. Udariše mu i suze od muke, a on ih rastrlja pesnicama, promrmlja nešto, pa opet najlak giga naviše..

Dugo je do podne — stići će kući; a može gde još i prospavati. Mehana je u selu M.... građena sasvim po planu, kao što su već obično u nas mehane po selima i drumovima.

Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu. Mehandžija i momci — Cincari, kao što je i to već obično u nas po svim mehanama.

Ele, iskićeno baš kako valja, kao ono kad je što po planu. Mehandžija i momci — Cincari, kao što je i to već obično u nas po svim mehanama.

baš i ja volim, dok ode — pripomože četvrti. Utom se otvoriše vrata i uđe gazda Raka. Onako osorljivo, kao što mu je već običaj, nazva boga, pa hajd' onamo ka kmetovu stolu.

— Hoću, brate, da mi se potra oseče... Ono je propast! — Pa što ljucki ne kažeš, nego si se tu raspomamio kao besan!? Potra, potra, — dobro! Eto, oseći ćemo i tu potru. Ne boj se, neće ti propasti.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Primi ga, Srbine, onako srdačno kao što Ti ga srdačno pruža Tvoj veliki poštovalac JANKO M. VESELINOVIĆ Praštajte, svete seni, što vam kosti potresam!...

praštajte!... A ja ću pričati o vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave; pronosiću dela vaša i junaštva vaša po svetu kao

vama onako kako mi drugovi i sinovi vaši pripovedahu; kitiću dela vaša kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave; pronosiću dela vaša i junaštva vaša po svetu kao što ih i danas pronose nemirni talasti valovite

kao što devojka kiti venac ivanjski; slaviću vas kao što vas gusle slave; pronosiću dela vaša i junaštva vaša po svetu kao što ih i danas pronose nemirni talasti valovite Drine!...

Možeš u dugu danu hoditi po Mačvi, a nećeš videti jednog brežuljka; sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu, pašnjak, njivu, pašnjak, i ništa više. Ili uđe u selo.

Lepa su njena polja kad ozelene, a još lepša kad se pozlate zlaćenim vlaćem... Ona vam je kao tuđinka, ne da se svakom poznati!... Ko hoće da zna njene draži i njene lepote, taj mora živeti u njoj.

Još i danas imamo dobro očuvanih ostataka od tih kuća. U unutrašnjosti njihovoj bilo je još odeljenja sem „kuće“, kao: domaćinova soba, ćiler itd., itd.

, itd. Pa iako su te kućice izgledale siromašne, po spoljašnosti svojoj, opet je svaka bila puna kao košnica. Svaki, pa i onaj najmanji kućerak, imao je xpane dovoljno za svu porodicu i usev; sem toga, imao je belog

Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari. Stari se njegovi tu davno nastaniše, pa su njegovu kuću smatrali kao starosedelačku. I deda i otac mu pomreše kao kmetovi, pa i on se tako isto nadao.

Stari se njegovi tu davno nastaniše, pa su njegovu kuću smatrali kao starosedelačku. I deda i otac mu pomreše kao kmetovi, pa i on se tako isto nadao. Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari.

Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari. Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe. On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast.

Trideset godina kmetuje on Crnoj Bari. Znao je svaku kuću kao svoju, znao je svakog domaćina kao sebe. On nije smatrao svoju dužnost kao breme, nego kao počast.

Dučić, Jovan - PESME

PO VODI ZALAZAK SUNCA Još bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iza crne šume starih četinara.

Da negde daleko, preko triju mora, Pri zalasku sunca u prvoj tišini, u blistavoj senci smaragdovih gora — Bleda, kao čežnja, nepoznata žena, S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me...

I ja kome ne zna imena ni lica, Sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade!

Najzad, mnogoglasno, Dole, pod zemljom! Negde u dubini Jednakim ritmom, kao muklo zvono, Ogromno srce začu se u tmini: Udari mirno, tiho, monotono.

I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina.

I mnogo puta, u jutra, bez moći, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noći, Ali mi oči mutne, pune suza.

Doći će i trenut poslednji i sveti, Kada ćemo jednom, mirno čekajući, Reći jedno drugom: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.

Dok je prilazio čas povratka sveti, Umorni, taj susret večno čekajući, Kada ćemo reći: već je vreme mreti, Kao što se kaže: već je vreme kući.

POVRATAK Vratiće se opet kada lišće pane, Kad zaplaču hladni vetri obalama, Kao uspomena na pomrle dane, Bleda i u crnom, javiće se nama. Njen će mirni korak da žalosno prati Šum jesenjih voda.

A kad stari klavir dirne rukom lakom, Biće zvuci crni: činiće se svakom Kao da prah noći pada po salonu. ČEŽNjA Nebesa su prazna; nemo veče slazi, Negde u aleji zadnji zračak blista, Venus

Polja su pusta; vrh ledina njinih Silazi veče dosadno i mrazno. Kao bolesnica hodi bleda reka, Skelet vrbaka nadneo se na nju.

ZAŠTO? Kao skrušen braman što sa strahom čuva Urnu, što prah dragih pokojnika krije, Bezbožnička ruka da je ne razbije, I

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

čvrste, proste principe koji su ispisani u svakom bukvaru; a držale su ih visoko, s pouzdanjem i malo koketnim ponosom, kao vitez svoga dobroga sokola.

Po jedanput u godini dana ja bih joj legao glavom u krilo. Tada bi me ona češkala po glavi i govorila kao malom detetu: „Kuždravo moje, ti slusas mamu!

Tada bi me ona češkala po glavi i govorila kao malom detetu: „Kuždravo moje, ti slusas mamu!“ ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: „Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!

Željna sam te. Hoću tvom Joci da kažem... hoću da mu kažem... treba vi, brate, obojica da se ženite! Mene kao stid: — E, bogati, mamo, bože zdravlja! Dok budem imao veću platu! — Dosta je, hvala bogu, pametnome.

Ali je uvek, kad god je govor o mojoj ženidbi, uzimala tako neki značajan, tajanstven i svečan izraz, kao da je govorila o tome gde su joj stvari i kako da je obuku kad umre.

— „A ko se za njih stara?“ pita Bog. — „Ti, Gospode!“ odgovara aranđeo. — Tu se cakle oči moje matere. Ona, kao vrstan, pošten, oduševljen advokat, dignutim, zvonkim glasom i ispruženim kažiprstom ponavlja težinu, „moral“

Šta ću? Voleo sam ga, pa sam sve podnosio! Jedno poslepodne ja sam, kao i obično, šetao s njime. On me odvede u bolnicu gde ja obično sedim na njegovoj „kancelariji“ dok on ne obiđe i ne vidi

parčeta i zakopati u đubre, i koga su posle našli zdravog i čitavog, ali, stoga što su ga prerano otkopali, bio je tek kao malo, novorođeno dete; priče: o rađanju sa sabljom na ruci, o „lekovima od smrti”, o oživljavanju umrlih i o sahranjivanju

Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U meni je bilo sve neodređeno, vlažno, mekano, kao ona cicvara što je bolničar skide jednom s obraza. Ajaoh! Strašne slike! Uđosmo u jednu malu sobu.

Bolesnik dokopa srdačno pruženu ruku obema rukama, pokloni se onako sedeći na krevetu tako duboko kao da je hteo poljubiti u ruku lekara, pa gledajući preko glave mome drugu odgovori glasom u kome sam čuo poverenje,

Osećam kako mi se trese resica, kako talasi pljuskaju, ali je voda vruća i crna kao mastilo. I Mojsilo ilidžar cedi limun i struže so s kifle u bazen. Buć! Odoh pod vodu! Jaoj, ala me nešto guši!...

— Lezi lepo, sine, nešto ružno sanjaš, pa jaučeš! Hvala bogu! Ali kakav je to san? Sad sam budan, a? Ali kao da me neko nečim što zveči a ne boli lupi po glavi. Ja skočih i ispravih se u krevetu: — Mamo! — Šta, brate?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

polože čismeni meštani po zemlji pored zida, koliko da čovek prođe, tulaju (kukuruzovinu), a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju koja je, kao što je svakome poznato,

a krave naišle, pa valjda, kao beslovesna stvorenja, pomislile da je to za njih postavljeno, pa pojele tulaju koja je, kao što je svakome poznato, njihova hrana; a to video nekad neki Temišvarac, pa, k’o čovek, ispripovedao, i sad ne dadu

prazni; jer taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao što je i bio, i nudi i mami na uživanje i danju i noću.

poslao pred nju, pa samo gleda ulevo u zemlju, pa sve veze, dok se ne oznoji ispod nosa, pa dobije k’o neke male brčiće kao od rose. A i samo srce drukčije se ražđipa kad Sovra svira.

(ni njemu, pop-Ćiri, a ni pop-Spiri),2 da posle sedne za sto i da sa ostalim gostima jede redom sve, ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora,

gostima jede redom sve, ne htevši, valjada, kao dobar pastir ni tu da se izdvaja od svoje poverene mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom

mu pastve, nego sedi kao stanac kamen ili kula svetilja kraj mora, nepomičan na svom mestu, dok se sve oko njega ljulja kao talasi na uzburkanom moru. Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv.

čekaju vas u porti pred crkvom, da krstite novoroždenog mladenca mužeskog pola Neci Prekajcu. (Arkadija je, kao i pop Ćira, mrzio na Vuka i njegove reforme, po kojima se čovek ne može razlikovati od paora).

A gospoja popadija radosna, bože, pa voli popu, kao da su se tek juče uzeli, pa misli u sebi: »Ta ne bi’ se menjala ni sa vicišpanovicom!

— zapita neki put gospodin popa crkvenjaka. A Arkadija uvija ponizno glavom, smeši se, a sve polako trlja ruku o ruku, kao da pere ruke od nečega, pa veli: — He... ta... da dođete, gospodine, da krstite... ovaj Vuji Irošu...

Šareni se od silnih pantljika kao slobodno međunarodno pristanište od barjaka na raznim eskadrama. Nek se zna što je gospodin-popina sluškinja!

što se spremaju da dignu proces i da ga obore, i na taj način spasu dušu miloga pokojnika od jednog tako teškog greha kao što je nepravedan testamenat. Gospodin-popi opet najuglednije mesto. Sede svi i jedu.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom, te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, nad njima zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće.

I to toliko, kao da će na groblju da godinuju. Cela kuća se iznosi. A još, pored toga, opet, svaki čas zastajkuju, osvrću se i vraćaju

I, što bliže groblju, njegovim zidovima, tim jače iz njega tamjan, plač. Ponekad, čisto vas uplaši, kao preseče — te se trzate i zastajete, kakav iznenadan krik, cvilenje sa nečijeg groba.

A groblje? Puno. Što kažu: čitava gora od grobova. Naročito oko crkve, jedno do drugo, pa i preko drugo — kao da žele da probiju zidove i uđu u samu crkvu — grobovi znanih ludi, bogataša, hadžija. Svuda upaljene sveće, tamjan.

Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako oko groba nameštajući se ugodno, slobodno kao kod kuće. I to valjda zato, što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća.

Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se.

Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, dâ, da oni pojedu, popiju, kao da se samim mrtvima dalo, kao da se oni, mrtvi, digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se.

A naročito cvilenje mladih matera za prvence. Praštajući se, one padaju kao u neki zanos, rasprostiru se po grobovima, viju, ljube, bacaju šamije. Pop prepojava.

— ’Odi čedo! ’Odi ovamo! — I da ga dovodi. Pa, kao da joj sam sinčić ustao, da ga postavlja za grob, hrani ga, trpa mu i nudi. — Uzmi, uzmi sinko. Obiđi, kusni od ovoga.

A njih je puno. Iz cele varoši, svih maala. Pa čak i sumanuti, poluludi. A naročito tada, na zadušnici. To im je kao neki njihov praznik.

I gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste. Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledajući na groblje, plač, upaljene sveće: A opet svi, svaki čas

stariji prosjaci, imaju naročite svoje grobove obično kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu tamo i stalno, uvek kao gosti, za trpezom sedaju, jedu, piju.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

brzo je posluživao, ali je i doterao do toga da su sve varoške devojke u njegov dućan dolazile kad je kalfa postao. Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom

Medinu trgovačkih kalfa, „Belu lađu” u Pešti, i onde koje doba romantično proveo; žao mu je što ne može koje vreme kao kalfa u Šapcu i u Beogradu provesti. Vrati se kući. II Ljuba je kod kuće vreme dobro provodio.

Ovako prođoše Ljubi dve tri godine dana; ali prolazi i kredit i imanje. Sad si ga pretstavite kao mlada ili stara mladića od dvadeset i devet godina, jer kao takav sprema se za ženidbu. Dvadeset i devet godina!

Sad si ga pretstavite kao mlada ili stara mladića od dvadeset i devet godina, jer kao takav sprema se za ženidbu. Dvadeset i devet godina!

Dvadeset i devet godina! To je doista vreme za trgovačkog momka u maloj varošici da se ženi. Kao đeneral bio bi i od četrdeset godina mlad momak, ali za Ljubu je i dvadeset devet dosta; za takovog paorskog momka

— Kanda ste pogodili! — Ala ste đavo, tek vam je preči miraz nego devojka. — Jedno mi je tako milo kao i drugo. — A kako sam ja pošla za moga bez miraza? — To je sasvim drugo.

Tu se sad o trgovini počeše nadmetati. Ljuba je jednako svojim rečima onamo šibao, kao da baš nije mali trgovac, a i gospodar Pera govorio je kao kakav „groshandler“.

Ljuba je jednako svojim rečima onamo šibao, kao da baš nije mali trgovac, a i gospodar Pera govorio je kao kakav „groshandler“. I to se moglo primetiti kao da hoće Ljubu da iskuša kako mu akcije stoje.

I to se moglo primetiti kao da hoće Ljubu da iskuša kako mu akcije stoje. Ljuba je izdaleka davao na znanje, kada bi se ženio, da to bez novaca ne bi

— Kako vam se sad dopada moja Savka? — Izgleda kao boginja! — Neće ni miraz faliti. — Kanda ste mi iz usta izvukli! Baš sam vas hteo o tome upitati.

Savku, što mi se dopada, uzeo bi' sa jednom hiljadom; al' kad bi manje bilo, svet bi mi se smejao, rekli bi mi da ja kao trgovac nisam u stanju da se ženim ni kao šnajder ili šuster.

jednom hiljadom; al' kad bi manje bilo, svet bi mi se smejao, rekli bi mi da ja kao trgovac nisam u stanju da se ženim ni kao šnajder ili šuster. — Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

te sav onaj život u njoj uzrujan, neredovan i napet od atentata, zadobi iznenada neki neobično mučni i zlokobni izgled. Kao razbuđene tice noću, uznemireni najedanput, ljudi napustiše kuće i pokuljaše napolje.

ispred kafana, ministarstava, dućana i oko važnih ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke napregnute odlučnosti kao i bez pravog straha, čudno su potsećale na lica kakvog uzbuđenog stanovništva što su posle snažnog ali

Pa isto onako kao što se, posle takvog potresa, ni pojma nema o onome što će da nastupi, a ipak se nešto pretresa, objašnjava i prorokuje

vesti i svakojakih kombinacija, cirkulisalo je punom parom, pa je sve to primano za gotovo i letilo iz usta u usta, kao nasušna potreba prvog reda na kakvoj pijaci prepunoj i kupaca i prodavaca, kojima je stvarno i najozbiljnije stalo do

— Ama čekajte, gospodine, polako za Boga, nismo još propali. — Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali. zar nismo satrveni?

Ta kobna i sudbonosna vest koja je ovo posle podne kao grom, sa uzbunjene ulice, upala kroz njegov otvoren prozor, najpre ga je porazila, pa je kao neko što je očevidac dok se

koja je ovo posle podne kao grom, sa uzbunjene ulice, upala kroz njegov otvoren prozor, najpre ga je porazila, pa je kao neko što je očevidac dok se na njegove oči ruši kuća sazidana do samoga krova, najednom obamro u nekoj strašnoj,

stala podizati glavu, pa oseti kako ga ta gomila sve više i čudno draži i kako ga spopade jedna sasvim luda želja: da kao lud skoči i popne se na jedan od onih sanduka onde, ispred nekog dućana, pa da svu onu svetinu rasturi prosto sa

— Odužuju se jedni isti, i jedni isti se ne odužuju, odgovori joj Jurišić. — Videćemo. i nešto kao neki skriven, mračan greh, sinu u njenim očima.

Onda mu se činilo da već lepo čuje mitraljeze kako „štepuju” i kako sebe opet vidi pored topova, među nekim jarugama, kao nekad mokrog i jadnog, usred groznog haosa od mračnog stenja, trnja, blata i magle.

prošlim nevoljama, potpuno sam i povučen posle svih patnji, sa potrebom one žive uzbudljive radosti očekivao ga je kao dan početka svoje duševne ravnoteže i svetlosti života, dan umirenja i obnovljenja. A sad šta?

Da mogu nekako da zatvorim razum ovako kao oči i savladam ovu mahnitu svoju osetljivost koja mi razdire dušu, pa neka dođe sve što mora doći i što već mora biti.

Afrika

Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas.

Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom.

Divno sunce sa dalekim sumaglicama, na pučini beloj kao mleko, nepomičnoj. Odjednom svet, opravljen, izlazi da se baci na jela sa larmom i veseljem dece.

Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po Visokoj

Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne

Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

Tamne ptice, ogromne kao orlovi, toliko su smele da crnkinjama iz korpi sa pleća odnose hranu. Ostatak grada i obala udesno sasvim bez karaktera.

Kameno doba zapadne Afrike, kao i Italije, izgleda da spada u vreme egipatske i feničanske kulture, čiji se sitni predmeti često nalaze u tim kamenim

Nove tri piroge četvrtastih jedara na nepomičnome indigo moru. Pristajemo. Pristanište, kao i sva svetska, sa bezbrojnim magazinima, vagonima, stovarištima, naslagama: vate, kafe, drva, vina i kože; dokovima;

„Dakar nije Afrika!“ ponavlja moj prijatelj, koji mi tako zabranjuje da se oduševljavam ovim urođenicima što su tu kao predstavnici skoro svih plemena ekvatorske i zapadne Afrike.

Ima ih dugačkih i tankih, vitkih, kratkih, ugojenih, glavatih, sasvim sitnih glava na jakim vratovima, crnih kao abonos, crvenih, u svim tonovima skoro do ružičastog, plavičastih koža skoro do azurnog, tetoviranih dubokim zarezima,

obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih kao sunce. Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, ol sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

bi (da ne kažem „izvjesno“) do nužde i leba željkati došao, O čem nas ne samo naši, nego i kod sami Engleza spisatelji, kao Butler, koji je, pri svem klasicitetu svoga divnog sočinenija Hudibras, upravo od gladi skapati morao, dovoljno

No ovo kao uzgred. Moje je namjerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo

Ovom prilikom nužno je i neka grčka izraženija, koja se u djelu ovom nahode, rastolkovati, kao npr. παν μετrον αρεξτον znači: umerenost je polezna; o.

U kakovim sam se aljinama venčala, u tima n danas odim. Niti marite za mene, Niti vodite brigu o meni, nego živim kao svaka poslednja u varoši. JANjA: O škilji! Ne vodim briga za tebe! Što ti fali kod kir Janja?

JUCA: Gospodaru, vreme je već da se jedanput i ja s vami kao žena sa svojim mužem razgovorim. JANjA: Što ćiš da govoriš, da mi praviš šteta?...

JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe! Nemaš tvoja kujna, kao gazdarica, nego da si skitaš po sobu? JUCA: Zaboga valjda znam šta mi je poso? JANjA: Alopu!

MIŠIĆ: Ta dobro! Vi niste takav čovek da ćete se zatezati. Neka mlađi najpre, pa ćete vi, kao star, polagano za njima. JANjA: Ja sum čovek ubiin. Svaku bedu na moju glavu. Siromah kir Janju!

Uzmiš tvoja mlada sos malo aljinu, ti jedosen o teos; pak idiš u tvoja kuća i glediš tvoja špekulacija kao pošten čoveku. DIMA: Ama kraksite tin Katica, da vidimo oći da pođi. JANjA: Što oći, što neći? Mora, kad kaži papu!

Idem kao majstor Glišina žena. A, nećemo mi tako! Ima Janja novaca. Kazivali su meni. KATICA: To je istina da on ima novaca,

KATICA: To je istina da on ima novaca, ali kad mu je takva narav. JUCA: Pak kad mu je taka narav, da odim kao prosjakinja? Zaboga, devojko, evo ti već devetnaest godina! KATICA: Ah! Mica se jošt jesenas udala!

JUCA: Ako ovako ustraje, ti se nećeš ni udati. Ko će tebe bez novaca da uzme? Nisi jošt ni opravljena kao što valja. A drugo, nisi nigdi ni na vospitaniju bila. Baš treći dan Uskrsa na jutrenju je o tom bio razgovor.

To je sad nobl. Zato gledaj da su ti uvek takvi obrazi, a ne paorski: crveni. Usta uvek tako drži kao da bi se smejati hotela, premda je kod noblesa regula retko, ali iz glasa smejati se.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

POŠAO 88 VI BELI ZEC I CRNI AJGIR NA PUTU 102 VII NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA KAO PO MESEČINI 153 IX KRAJ NjEGA KORAČA, SAMO NjEGOVA SEN KOJA GA PRATI 182 X IZMEĐU ŽIVIH I MRTVIH SVE SE VEZE PREKIDAJU...

Njihovu zemlju, vele, zatvaraju, kao venci, visoke planine, ali se i te planine, prema Istoku, otvaraju kao neka vrata.

Njihovu zemlju, vele, zatvaraju, kao venci, visoke planine, ali se i te planine, prema Istoku, otvaraju kao neka vrata. A posle opet nastaju beskrajne ravni.

Nebo se posle, opet, spusti na tu praznu zemlju kao plava zavesa. Sve do kraja XVIII veka, u tom kraljevstvu ratovi su bili česti.

i oko Temišvara, koji je bio glavni grad na jugu kraljevstva i koji je bio obnovljen po nacrtu franceskih oficira, kao neka zvezda, od kamena.

Svaka od tih zvezda bila je i sama, kao neki svet za sebe, a sve, zajedno, kao neko ostrvo. Ispred gradskih kapija, prostirale su se zelene utrine, gde su

Svaka od tih zvezda bila je i sama, kao neki svet za sebe, a sve, zajedno, kao neko ostrvo. Ispred gradskih kapija, prostirale su se zelene utrine, gde su đenerali vežbali vojsku.

Oko Komande prilepilo se bilo nekoliko traktira i škola, kao i Teatar koji je bio čuven. Pored crkava bila je palata komandanta tvrđave feldmaršal‑lajtnanta baruna fon

On se beše naselio, prosto, u najveću kasarnu, nad malom pijacom, pored crkve kapucina, gde je Temišvar izgledao kao mala slika Vijene. Zbog raskošnog života vojske, varoš je bila dobila nadimak „malog Beča“.

Engelshofen je patio od manije krečenja i saniteta. Kao i karbola. On je bio zakrečio i Komandu mesta. Jedino su na njoj, crni, ostali dvoglavi orlovi Habsburga.

Oni su bili zarasli karaule i kolibe Rascijana i njihove zemunice, kao i njihove krovove, pokrivene trskom. I mada je beda u Mahali morala biti velika, noću se iz tog srpskog sela stalno

Cvet bagremov bio je te godine došao tako naglo da je te bedne kuće od blata pokrio kao neka bela, mirisna kiša od cvetova.

Teodosije - ŽITIJA

Ne kao da njega ištemo pohvaliti, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, niti da sami kakvu korist od nega steknemo, — ne; nego

je potrebno nego je i veoma poželjno da se sad ova žitija pišu i da se s više razumevanja čitaju, i da se na njih gleda kao na žive stubove što stoje visoko, da bismo videli sebe — kako i koliko zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe

zaostajemo za njima, i da bismo sa vešću sebe osudili zbog lenosti u nama, i da bismo sebe podstakli podbodeni njima kao ostanom, ida bismo se makar malo potrudili za dobrodetelj.

se, sada izlažem u povesti vama koji slušate, žitije hvaljenoga sveblaženog Save, koji je u Svetoj Gori Atonskoj živeo kao isposnik, a posle je bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski.

samo slušanjem, nego od njegovih časnih učenika, njegovih saposnika i u tuđinovanju saputnika i na putovanju satrudnika što kao prebogatu riznicu ili nasledstvo otačasko stadu njegovu za sobom pismeno ostaviše.

Taj spomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan, a uz To vrlinom, bezlobnošću i pravdom, milošću i

Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da pađa pomenuta blagočastiva Ana, jep je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je ppe pađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž.

“ A Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i sluša njihovu molitvu, posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika.

I ovoje bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest

carstvo i bogatstvo, slava i sjaj, i svaka sreća puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati

Dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi zazirali i stideli se, takvu

I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan. Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Mi smatramo kao znatan zadatak antropogeografije utvrđivanje psihičkih osobina stanovništva u raznim prirodnim oblastima i isticanje

Ideje i pobude ljudskih grupa često se otimaju preciznoj studiji i proučavanju. One su kao tečnost koja izlazi između naših prstiju i ne da se uhvatiti.

Drugi vrlo tačno zapažaju, gotovo kao fotografska ploča, psihologiju narodne mase, ali ne procene njihovu komparativnu ili relativnu vrednost.

Ova preseljavanja i premeštanja su kao neka vrsta antropogeografskih eksperimenata, koji nas tačno mogu obavestiti o preinačavanju psihičkih osobina.

kad se pod istorijom razume ne samo pričanje događaja, nego i proučavanje svih tvorevina, bilo naučnih bilo umetničkih, kao i proučavanje verskih i političkih ustanova.

Ali, Južni Sloveni nisu prošli kroz onakav istorijski razvitak i nisu kulturno onako izrađen narod kao npr. Francuzi, Englezi i Italijani. Istorijska metoda ne može kod njih da dâ tako sigurne rezultate.

grupisali ove narode pod imenom Južnih Slovena nasuprot drugim slovenskim narodima, Istočnim i Zapadnim Slovenima. Kao što su jezici istovetni ili vrlo slični, isto tako i osnovni običaji i narodna shvatanja, na koje je docnije razviće

varaždinskog i križevačkog, govore takođe kajkavskim dijalektom, koga uostalom nestaje pred štokavskim, koji se širi kao književni srpsko-hrvatski jezik.

Kad se izuzmu neki arhaični oblici, jezik dubrovačke književnosti je isti onaj koji je u XIX veku usvojen kao književni srpsko-hrvatski jezik. Ova je akcija počela već krajem XVIII veka.

On se trudio da uvede narodni jezik kao književni namesto oblasnih dijalekata i namesto jezika tadašnje srpske književnosti, u kome su prevlađivali ruski

Oko 1830. godine Ljudevit Gaj je uveo kod Hrvata štokavski dijalekat kao književni jezik. Ljudevit Gaj je bio, kao i mnogi njegovi saradnici, poreklom iz Zagorja, iz oblasti severozapadno od

Oko 1830. godine Ljudevit Gaj je uveo kod Hrvata štokavski dijalekat kao književni jezik. Ljudevit Gaj je bio, kao i mnogi njegovi saradnici, poreklom iz Zagorja, iz oblasti severozapadno od Zagreba, gde se govori kajkavskim,

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

— Ehe-he, sad ti se smrklo, gospodine moj! — gunđa čiča okrećući se džaku, a na to se gospodin džak samo malo pomakne kao da nemarno sleže ramenima. — Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo. Mora da neko ima u džaku dok se on tako miče.

— Sad ćeš ti meni u vodu, svinjo jedna! — gunđa čiča i opet se okreće. Svinja džak samo se strese kao da se uplašio, ali ništa ne odgovara.

Sira opet, nestane čim se moja sjenka nad njega nadnese, ali šta sam ja tu kriv. Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti. Zašto mi sam skače u usta?

— Rđo, zarđala, zbog tvojih mačjih lopovluka ostaću sam na svijetu, jer kao što vidiš, vozim te da te bacim u vodu — gunđa Trišo i okreće se džaku.

Tošo, luđi si od svakog miša, glup si kao sam Žućo, šašav si kao slanina koja sama ulijeće u tvoja usta! Dok sam tako sam sebe grdio, eto ti opet nekoga.

Tošo, luđi si od svakog miša, glup si kao sam Žućo, šašav si kao slanina koja sama ulijeće u tvoja usta! Dok sam tako sam sebe grdio, eto ti opet nekoga. Bila su to dva zeca.

Kladim se da je unutra kupus. — Ovamo ga! — dočeka drugi, i kao po komandi obojica skočiše pravo na moj džak. Od bola i straha ja krvnički dreknuh, a oni...

On povazdan promuklo viče: — Miš bijeli sreću dijeli! Još kao dijete došao s planete! Kazat će ti sat kad ćeš slomit vrat!

Mačak Tošo i Miš prorok strugnuše uz krušku i odozgo povikaše vezanom šarovu: — Tako, dakle, kao što smo rekli! Samo se hrabro drži! DEVETA GLAVA Val straha pred medvjedom — Prodrmusane rečenice: Bježi, Kneže!

Toga dana Kruškotresa su negdje u planini gadno izbole pčele, pa mu je u glavi još uvek zujalo i bučalo kao da u njoj bruje najmanje dvije košnice pčela i melje jedna vodenica.

Taj me šapat prevari i uljulja, ja se savih u klupko i zaspah pored samog Šarova. Zaspah tvrdo kao top. Koliko sam spavao, ne znam ni sam, ali kad se probudih... ... kuku meni, opet sam bio u džaku!

Moje orahove cipele klizile su niz drvo kao po ledu. Otkad sam dobio ove proklete cipele, čitav svijet uopšte postao je klizav i nesiguran.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

I KADA JE SVUDA IZBAČEN KO KOFER NAGLO MU SE OSMEHNULA SREĆA: PONUDIŠE MU DA RADI KAO ŠOFER KOD GRADSKOG SAOBRAĆAJNOG PREDUZEĆA!

UVEČE DOTERA KOLA U GARAŽU KOLEGE O NjEMU PRIČAJU SVE NAJ, NAJ, ALI MU JE NAJDRAŽE KADA KAŽU: — E DANAS SI VOZIO KAO PRAVI ZMAJ!

AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA Nakazice moja lepa! Ostavićeš svoju majku, i otić’ u neku bajku, Ješćeš lude kao repe, najmiliji moj akrepe, Šta će s’ tobom biti, ko zna, lepotice moja grozna?

Nušić, Branislav - POKOJNIK

Jutros, međutim, zatekao sam ovaj stočić, koji je inače zaključan, otvoren i u njemu sve ispreturano, kao što vidite.

ALjOŠA: Da, gospodin inženjer. PAVLE: A što ste napustili posao? ALjOŠA: Ja čekao vas tamo, mislim, doći ćete kao obično, kao svako jutro, pa kad niste došli... PAVLE: Jesam li vam potreban?

PAVLE: A što ste napustili posao? ALjOŠA: Ja čekao vas tamo, mislim, doći ćete kao obično, kao svako jutro, pa kad niste došli... PAVLE: Jesam li vam potreban?

To ne bih hteo, ne bih hteo da vas uvredim. PAVLE: Čudno mi izgledate, Aljoša. Vi kao da bi hteli nešto da mi kažete, pa ne smete? Da niste nezadovoljni platom? ALjOŠA: Ah, ne, gospodine!

) On je svaki dan sve više voli. (Čita.) „On očenj laskovij ko mnje; smotrit na menja kak na obraz”. (Govori.) Čuva je kao ikonu. (Čita.) „Ja sčastljiva, ja sčastljivejšaja ženšćina na svetje”. (Govori.) Ona najsrećnija žena na svetu. (Čita.

Ne, on grabi pojas za spasavanje i hita obali da stane nogom na čvrsto tle! Verujte, to je kod vas, kao što vam rekoh, umor živaca, razočarenje i nostalgija.

(Vadi iz buđelara.) Evo vam 500 dinara. ALjOŠA (buni se): Ali, gospodin inženjer... PAVLE: Smatrajte to kao honorar za prekovremeni rad; morate to primiti! (Trpa mu u džep.) Pa idite, idite u „Rusku liru”, „Kazbek” ili...

A svoj kaput? Pa, može možda još poslužiti tamo na građevini. No, sad već izgledate kao čovek koji može pristati u svako društvo. 'Ajde sad, tako kako sam vam rekao.

(Odlazi.) VII PAVLE, RINA PAVLE (vraća se i naviruje najpre na vrata gde je Rina, pa kao da je opazio nešto ili čuo pokret, odlazi brzo mestu gde je u početku čitao knjigu, seda i prividno se zadubljuje u

LjUBOMIR Budite uvereni, čuvaću ga kao oči u glavi. PAVLE: Tako, a sad zbogom! LjUBOMIR: Zbogom! (Ode.) XI PAVLE (sam) PAVLE (zove na telefonu): Alo...

Obratite se, dakle, mome ortaku gospodinu Novakoviću; on ovlašćeno potpisuje firmu kao i ja, a tekući je račun na firmi... da, da, obratite se njemu. XII MARIJA, PAVLE MARIJA (dolazi): Gospodin Novaković.

RINA (ode u levu sobu). V ANTA, ANA ANTA (sredovečan, mršav, ćelav. On upada usplahiren, osvrćući se za sobom kao da ga neko goni. Seda na stolicu i neponuđen): Ana, čašu vode! ANA: Molim! (Ode i malo zatim se vrati sa ča šom vode.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Nisam znao šta da mu kažem, iako bi najpametnije bilo reći da je knjiga pala tek onako. On bi to progutao. Takvi kao on u stanju su da progutaju i bodljikaviju ribu, ali meni se nije dalo da izigravam sveca. - Ta knjiga je namerno pala!

Šta ti je bilo potrebno da baciš tu knjigu? - Novak me je posmatrao kao što se posmatra žaba, kornjača ili već nešto slično, dok je razred otvarao ventile znojnim žlezdicama, a mene počelo da

Bezuspešno! Kad neko ima noge od dva metra, to je uvek bezuspešno. - Nisam ti rekao da sedneš! - Novak je koraknuo kao da namerava da zađe između klupa, a onda se povukao pocrvenevši tako da je i poslednjoj budali postalo jasno da je to

Shvatao sam. Bez onog ,,mladi prijatelju” cela stvar bi se završila opomenom razrednog starešine. Ovako će, sigurno kao što je sigurno da postojim, pasti ukor.

Okrenuo sam se i pogledao na sat, ali sam, mirne duše, mogao i da se ne okrenem. Tačna, kao i uvek, katolička crkva otkucavala je podne.

Ćutanje sinagoge pogodi me kao udarac pesnice u želudac i, ne znam zbog čega, zevnuh. Istegnut kao struna prema klupama Novak reče da neko, kome je

Ćutanje sinagoge pogodi me kao udarac pesnice u želudac i, ne znam zbog čega, zevnuh. Istegnut kao struna prema klupama Novak reče da neko, kome je dosadno, može izaći, a društvo iz razreda zadrža dah, tako da se sada

To mi je bila jedna od navika iz detinjstva kad ne bih znao šta da počnem. Sveži dodir stakla bio je kao dodir nežne ruke i ja osetih izvesnu klonulost iz koje nisam imao snage da se izvučem.

ena, dva” uskoro bi me uvezlo u san da nije bilo jarećih glava devojčica koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od rešetaka iza koje su mangupi parili oči, dobacujući nešto što se ne

Tata će te ubiti kad dođe! - Skupila je usta, a oči su joj postale malo crvene pri krajevima, dok me je gledala kao da me gleda poslednji put. - Neće. Izmislićemo nešto, Vesna. Ti i ja, znaš? - dodao sam.

- Polubrat, ako baš hoćete! - spazih u poluokretu jedno dečački vitko telo i dva zelena oka koja kao da su signalisala nešto. „Kakvo parčence!” — rekoh sebi. „Šta li je htela di mi kaže?

- Kako ste, milostiva? - kezili su se mangupi pokačeni o crkvenu ogradu, a starica, poskakujući kao da gazi po nečem vrlo klizavom i nesigurnom, ponavljala da je, hvala Bogu, sasvim dobro.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Pa još u dućanu kako prodaje, kako espap hvali, milo ga je videti i čuti, a šegrt kao na drotu igra — espap dodaje!

Sofra bio je nizak čovek, no širok, temeljan, jakih pleća i prsiju, trup dugačak a noge vrlo kratke, malo ugnute kao lenče, ruke dugačke, jake, vidi se da od detinjstva teško radi.

Pojako grbav, poveći nos, oči velike crne, jaki brkovi i obrve, kosa vrana, gusta, cela glava kao da je u Mesopotamiji iznikla, impozantna, no bi trebalo da je za nju znatna dužina ostalog tela, ta ovako je samo

obučen, ceo izgled mu je bio za ciganskog vojvodu, što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa kao oni, i gospodar Sofra, nosio je debeo, poduži, gore jako srebrom okovan štap.

Gospođa Sofija, ili Soka Kirićka, više nije mlada, ima veliku decu, pa je još i sad lepa; kao mlada, morala je biti baš lepota.

Lice orijentalno, tako kao što je kad ko namalao najlepšu mater božju, a stas i sav stvor divotan. Gospodar Sofra pomogao se za vreme ratova

Bolje da ga je dopola slikao onako kao »Büste«, jer gospodar Sofra kad sedi, sa svojom glavom i prsima, lep je, impozantan čovek; kako ustane, stoji —

Rado se družio sa onima od kojih je bio duhom pretežniji, a da s njima lakše šalu zbija. Nije se nosio kao gospodar Sofra. Premda je u poslen dan i on nosio „jankl“ od manšestra, ali pokraj toga pontalone i kapu.

Pa kalajisan šešir, cilindar, dole uzan, gore širok, kao izvrnut kotlić. Gospodar Sofra rado se s njim družio i k njemu je odlazio kartati se „friše fire“ ili „marijaš“.

— Ne bi’ propao ni da sam se zadocnio, jer kuća i dućan bi mi ostali, pa bi’ opet nanovo. — Bome, da sam bogat kao ti, stidno bi’ se te drombulje i čegrtaljke prodavati. Gospodar Sofra smeši se.

— Može lako biti, da ga već ’oće u kavez, kao što sam čitao kako je Tamerlan Bajazita. — Ja ne bi’ tako, Sofro, da sam ja đeneral; ja bi’ s njime sasvim drukčije

— Pa i sam bi’ išao. Nešto novaca imam, a još bi’ nešto podigao, i ako ne bi’ mogao kao i vi, a ja bi pokraj vas profitirao, jer kad se u većem kvantumu kupi, jeftinije stoji.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

NjENA SEN 28 IV ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA NjIM ODE I FRUŠKA GORA 38 V ODLASCI I SEOBE NAČINIŠE IH MUTNIMA I PROLAZNIMA, KAO DIM, POSLE BITAKA 52 VI PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN, ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI

PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN, ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO 65 VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM POGINU, ZAKORAČIVŠI U PRAZNINU, PO TUĐOJ

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom.

Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće.

konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i iznurenost u kostima, od umora.

prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trč

mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa svojim dugim puškama, i handžarima u zubima, kao pri vežbi. Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao.

Nepregledni vrbaci i ritovi, modre ledine i crveni šibljak. Tad zaškripa đeram i, u isti mah, zalupaše na vrata. I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita

Lepotica na glasu, prolepšala se još više, u prvoj godini braka. Koža njena i kost, smeh i dah, kao i njen pogled, imali su neki gladak sjaj što je svetleo u njoj, dok je nosila čedo u sebi.

vodice i bosiljka, koji je sinoć bila spremila, da bi mogla ujutru, kad se probudi, da ga poškropi, teturajući se, kao da je dizao i nosio prazno bure, on stiže do vrata i otrgnu ih.

Vatre su još šarale po mraku velike senke i pričine, ali čim puče prva puška, sve kao da odskoči sa zemlje i zaigra.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

se tako što devojka činima nastoji da izazove željene promene na sebi samoj (da bude lepa, privlačna, zavodljiva). Kao posledica ovih promena ona magijski postaje atraktivnija za suprotni pol.

“²⁰ U Bačkoj, i ne samo tamo, smatra se da kad devojka svom momku metne krišom u džep slepog miša, ovaj mora ići za njom kao slep.

privoleli na udaju: „Neki prosci kradom odnesu slepog miša oko kuće onoj devojci koju prose, držeći da će ona od toga kao slepa poći za koga je prose.

koga ona voli)’, tu jabuku zakopa pod streju i govori: ’Kao što će ova jabuka trunuti tako neka trune njegovo srce za mnom; kao što ova streja kaplje, tako neka njegovo srce za mnom

ona voli)’, tu jabuku zakopa pod streju i govori: ’Kao što će ova jabuka trunuti tako neka trune njegovo srce za mnom; kao što ova streja kaplje, tako neka njegovo srce za mnom jada!

Kažu, da će se on odmah silno u nju zaljubiti i uzvratiti joj ljubav. Izvođači ljubavne magije su, kao što se i vidi iz navedenih primera, gotovo uvek devojke (katkad udovice).

jedan sistem veoma precizno kodifikovanih simboličkih akcija u kojem ništa nije slučajno: ni vreme, ni mesto izvođenja, kao ni postupci i sredstva.

hoće da ga zavoli devojka, on svoju izabranicu, dok su u kolu, dodirne glavom zaklanog petla, i ona mora poći za njim „kao što kokoška ide za petlom“.

) jer kao što mrtvi ne mogu ni da vide niti da čuju, tako isto se neka osoba može učiniti „slepom“ i „gluvom“. „Srpske i bugarske

Pošto je popije, muž postaje slep za sve ženine ljubavne pustolovine, kao mrtvac na čije je oči bio stavljen bakarni novčić.

Kada pojedinca ugroze moćne stihijske pojave kojima ne može uspešno vladati na osnovu iskustva, a to su kobne pojave kao npr.

Početak braka može biti srećan ili nesrećan, od njega zavisi ceo kasniji tok zajedničkog života, kao i to, što je najbitnije, da li će se ili neće ostvariti osnovna svrha braka — biološka reprodukcija.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

Gde u selo dođe da mu se pokloni vera, da mu se kao gostu ukazuju časti, da mu se s puta skloni trn i kamen, da se preda nj ne da razbojniku ni guji; pa pošto ruča ili

se preda nj ne da razbojniku ni guji; pa pošto ruča ili povečera, drugome selu da se poklisar preda i uz put zaklanja kao plamen na oluji.

i mesto, i kad ko izgreva u punoj slavi i dokle mu traje plima, zna se kojom svetlošću ko sija i od koga je prima. Kao između planeta i zvezda pratilja, zna se između podanika i cara koliko je milja, i kojom stazom ko ići mora da ne dođe

I sebru, koji kao Kumova Slama neizbrojan, i neodređen kao maglina, neuništivo iz zemlje izranja, zna se putanja. ZA SEBRA Tražim

I sebru, koji kao Kumova Slama neizbrojan, i neodređen kao maglina, neuništivo iz zemlje izranja, zna se putanja. ZA SEBRA Tražim pomilovanje za sebra što niče i umire kao trava u

ZA SEBRA Tražim pomilovanje za sebra što niče i umire kao trava u zaborav iz zaborava, za trideset kućica njegovog krompira, za usukano kukuruza stabaoce, za dim nad krovom, za

rane, za stolove tišinom zavejane, za bokale i za kupe gde vetre u ocat pretvorena stara vina, za slanike netaknute kao celac januarski, za čoveka koji zalud očekuje da se prijatelji kraj njega skupe, za onoga čija zla se jedino pamte.

Tražim pomilovanje za sve koji mogu lako pasti iste sudbine, za unapred znane nevolje njine kad stanu kao oblaci da se plaste, za dom oko koga osvanu sante što ih niko ne otopi, ne premosti, za one kojima su samo laste pod

baruta i metana, ona voli da se greje uz ognjište gde pastir granjem potpiruje plamen, zemlja društvo čoveka ište, zemlja kao rodna grana voli da joj čovek spusti ruku na rame.

se regrut samo katkad seti, za groblja bez suza i bez hlada, sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje jedan drugom iza potiljka, gde pevačice nema da sleti, kuda zaljubljeni ne dolaze da sakriju od ljudi svoje

ZA ONE KOJI SU HRABRI SAMO KAD GINU Za ljude koji misle da je sloboda samo ono što se puškom do puške doda, koje, kao hrtove, u borbu pogna samo miris baruta i ognja, koji su hrabri samo kad ginu, samo u jurišu.

krv ljudska što se u boju prosu, ostanu negde iza vrata, iza prozorskog smeha i sjaja, za čas dana kad budu sami kao zvuk izgubljen u kosmosu.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na svetu – najvažniji i jedini!

U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju. Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše

Istina, čim biste otvorili staniol, unutra bi se sve rasulo u belu prašinu i mrvice oštre kao staklo, pa je stara dama plakala što je Božić-Bata poslednjih godina pao na tako niske grane.

Jaka stvar! Bajka je inače bila totalno upropašćena, a moje verovanje potpuno izgubljeno, kad sam u vojsci, kao jedini pisac u celom garnizonu, morao i sam da izigravam Deda-Mraza oficirskoj deci. Ja Deda-Mraz!

Sve ostale bajke bile su sumnjive. Držao sam se za deda-Mraza kao davljenik za slamku, kada me jednoga dana moja rođena kći obavesti kako su u prvom razredu učili da Deda-Mraz uopšte ne

Uzalud sam se smrzavao na simsu kucajući spolja u prozor, kao, tobože, deda-Mraz, uzalud sam gutao baterijske lampe da postignem onu čarobnu unutrašnju svetlost — ništa nije vredelo!

Rokenrol je oterao u staro gvožđe bugi-vugi, za koji smo mislili da je večan. Jedno vreme tresli smo se kao sumanuti u ritmu egzotične »rašpe«, da bismo koju godinu kasnije učili korake mamba, sambe, rumbe, ća-ća-ća, bosa nove

i koliko znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.

pustiti dosadne vesti ili izveštaj o vodostanju, pa će minuti određeni za slušanje pobeći u nepovrat, nenadoknadivi kao izgubljeni sati sreće, koja može stići kasnije i biti drugačija, ali nikada ne onakva kakvu smo očekivali onda kad smo

Ali četrnaestogodišnjaci rastu kao iz vode i svi štede na njihovoj eleganciji. Važno je da su čisti i da im nije hladno.

Dali smo slušalice najpre Jeleninoj baki, kao najstarijoj, ali ona nije ništa čula. Samo je pokvarila frizuru. Jelena je čula Hari Džejmsa.

Matavulj, Simo - USKOK

Pijero, cepteći sav i dišući kao mijeh, reče Ivanoviću: — Molim te, Marko, progovori im ti, u tebe je jači glas! Ivanović viknu iza branika: —

? To nije hvala! Da nije bilo mene i drugijeh kao mene, i vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati vladika crnogorski a ne ćesar, i mi ćasmo

— Nikada! — prihvati Ivanović... A ti, Pijero, samo kukaj kao udovica, kao što si navikao, mješte da se držiš kao kućić! Jedan od trgovaca opazi: — A, jesu goropadni ovi Tudeški!

— Nikada! — prihvati Ivanović... A ti, Pijero, samo kukaj kao udovica, kao što si navikao, mješte da se držiš kao kućić! Jedan od trgovaca opazi: — A, jesu goropadni ovi Tudeški!

— Nikada! — prihvati Ivanović... A ti, Pijero, samo kukaj kao udovica, kao što si navikao, mješte da se držiš kao kućić! Jedan od trgovaca opazi: — A, jesu goropadni ovi Tudeški!

— Ostav’te sad to! — viknu konte Pjero, koga ništa na svijetu ne mogaše tako naljutiti kao pohvale Francuzima, koje često slušaše u građanstvu... Prođ’te se poznijeh riječi!

Bože moj, kad pomisliš da je on prije same dvije godine ovđena zapovijedao, a sad, kao i drugi kakav siromašak, čeka da mu soldati otvore grad!

Ama čuda da nema više Crnogoraca, kao na današnji dan! Od Crnogoraka nije samo pažnju privlačila, nego prosto oči plijenila jedna od onih dviju djevojaka,

Ona se bješe nješto zamislila, te gledaše ka vrhovima bedema, nepomična kao kakav kip. I ona druga do nje bješe prikladna, ali se gubila prema njoj.

— Staru, krvavu kuću — nastavi Njeguš sjedajući i nudeći mjesto do sebe Primorcu... Vaistinu, valjasta Srblja, kao najboljeg Crnogorca!

i sa svojijem barjakom uzimao Budvu, Novi, Cavtat, bio se na Kamenom, rvao se s carevima, pa sad mu se, zanago, čini, kao i meni da je sve to snijevao! Ali mu svijetli obraz i lijepo ime, vaistinu, niko ne ote dovijeka!

Pošto dva-tri puta uzdahnu, nastavi: — E, moj bane, pravo reče: e mi se sve čini kao san jedan! E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo!

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

PROVODADžIJA I MLADOŽENjA PROVODADžIJA: Kao što vam reko, pedeset upravo koje muški, koje ženski, ja sam, to jest, usrećio; i ako Bog da, mislim, još toliko.

MLADOŽENjA: Ja ću se vladati po vašem savetu. (Pođe.) PROVODADžIJA: Čoja za aljine da bude lepa, a ne kao što me je jedan s ovom prevario. Ali sam ga tako usrećio, svađaju se kao Cigani, to jest.

Ali sam ga tako usrećio, svađaju se kao Cigani, to jest. MLADOŽENjA: Ja ću gledati što je najfinije i najskuplje. Sad, zbogom! PROVODADžIJA: Oho, zar tako?

MLADOŽENjA: Nemajte brige. (Odlazi.) PROVODADžIJA (sam): I ti ćeš se usrećiti! Provodadžija je kao vosak, to jest, što slepljuje stvari, koje po sebi ne stoje.

Sad ko je luđi, to jest? - Moje je skrpiti i Provodadžija je kao aljinar, to jest, koji je zadovoljan ako se aljina dopadne kad se odnese.

(Privezuje nanovo kecelju.) Pa kad ideš, idi ljudski. Vrat ispravi, šta si se pogurila kao baba. Kad dođu, iznećeš slatko i rakiju; starog poljubi u ruku. Ajde, šta si stala, idi oblači se. (Devojka pođe.

(Devojka pođe.) Opet ramlješ? DEVOJKA: Pa šta ću da radim? MATI: Ja sam ti kazala da se tjelom sve kao okrećeš, pa će drugi misliti da ti je takav hod, ili da se maziš. Ajde, sad idi! (Devojka odlazi.

MATI: E molim vas, blago je lako steći, samo kad je čovek vredan. PROVODADžIJA: Verujem, osobito kad je mesto kao kod vas. Gledim, lepa se varoš učinila. MATI: A vi niste skoro ovde bili? PROVODADžIJA: Ima šesnaest godina, to jest.

PROVODADžIJA: E prijatelju, da vam kažemo zašto smo, to jest, došli. Kao što sam kazao, to jest, ovaj gospodar, mlad kao što ga vidite, ima kuću, vinograde, staje i sve što mu je nužno, to

PROVODADžIJA: E prijatelju, da vam kažemo zašto smo, to jest, došli. Kao što sam kazao, to jest, ovaj gospodar, mlad kao što ga vidite, ima kuću, vinograde, staje i sve što mu je nužno, to jest, da može lepo živiti.

OTAC: Ja vam blagodarim, ali vi znate, kao što sam i kazao, ništa ne može silom nego ako bude od Boga suđeno. PROVODACIJA: Da, da!

) OTAC: To bogme. Samo neka su od Boga srećni, i neka se paze. MLADOŽENjA: (Novce zaboga!) PROVODADžIJA: Kao što ja momka poznajem, nije lepo da ga u oči falim, a čućete, to jest, i od drugi kako je dobar, vredan i pametan.

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Po čemu se dobra dečja pesma, valjan dečji roman ili uspela priča, kao najčistiji oblici dečje književnosti, razlikuju od odgovarajućih rodova ozbiljne, opšte književnosti?

O samoj pojavi, o njenim unutrašnjim zakonitostima i uslovnostima, malo se i nerado govori. Književna umetnost kao takva vaspitače, izgleda, previše ne zanima.

Ono malo dobrih dečjih pesama moglo bi se, za nevolju a i bez nevolje, svrstati u poglavlje humorističke poezije, kao što bi se mnogi valjani dečji romani dali podvesti pod pustolovne, a dečje priče se lako mogu uključiti u bajke, ili i u

Pa i kad se posmatra u širem okviru, kao dečja lektira, koreni joj ne sežu duboko. Tek pre dva veka prvi put je u istoriji obraćena ozbiljnija pažnja na decu kao

Tek pre dva veka prvi put je u istoriji obraćena ozbiljnija pažnja na decu kao čitalačku publiku, tek tada je započet razgovor o deci i detinjstvu uopšte.

Tzv. dečja književnost nastala je u osvitu moderne ere: jednom je izlazila u susret detetu kao čitaocu, drugi put oponašala dobru volju i predusretljivost, a najčešće je išla za sobom i sa sobom.

će, ipak, biti da njene prve tragove potražimo u knjizi 0rbis pictus humaniste Komenskog (1592—1670), koji je delovao kao vaspitač na teritoriji Češke u XVII veku: od tog dela, pa do današnjih dana, moguće je pratiti neprekidnost jednog

Francuzi nemaju istaknutijih stvaralaca u ovoj oblasti: Peroove (Sharles Rerrault, 1628—1703) bajke, kao i dela Žila Verna (Jules Verne, 1828-1905), nemaju prevashodne odlike dečje literature.

Sloboda duha, nesputano mišljenje i učenje na primerima najviši su ideali kojima se teži. — Danas, kao i pre dva veka, poreci sile i vlasti odbacuju Rusoove stavove, i u praksi idu suprotnim putem.

Ruso je iz vaspitavanja dece izostavio knjige kao oruđa nametanja stavova; autoritarni poreci za tu funkciju knjiga jedino i znaju, ili najviše do nje drže.

U Rusiji, kao i u mnogim drugim zemljama, izdavačka delatnost za decu prethodi uvođenju dečje književnosti, tj. pospešuje je.

Narodne uspavanke odzvanjaju nam u uhu još od kolevke; priče i pesme usađuju nam se u dušu kao znamenja narodne duševnosti.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

s takvim pogreškama, na svet izdajem; jer napred znam, da će to svima onima nepravo biti, koji narod ne inače nego kao mati svoje dete gledaju, i sve bi želili da se za nama dobro govori.

Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti

Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao

kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč.

Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i

GAVRILOVIĆ: Ja se trudim da budem od partaje poštene. ŠERBULIĆ: Šta vi tu sve o poštenju, kao da mi nismo pošteni! GAVRILOVIĆ: Ja to ne kažem. ŽUTILOV: Ostavite.

Vi znate šta su Srblji bili u staro doba. Od dušana drktale su stene samog Carigrada. No ova lepa slava naša pala je kao žertva besomučne navale turske. GAVRILOVIĆ: Zbog nas sami i naše nesloge.

Pa bi najposle izgubili bili i ime, kao što su i po crkvama uveli bili madžarske protokole kreštajemi. ŠERBULIĆ: To je zaista najbezbožnije djelo što su mogli

Plava je boja otlična čerta narodnosti srpske, kojoj se crvena i bela kao dve mile sestrice pridružuju. ŠERBULIĆ: Plava, crvena i bela. Živila rodoljubica srpska! SVI: Živila!

MILČIKA: Ja mislim da oće. Izvolte sesti. ŠERBULIĆ: To je đavolski posao. MILČIKA: Nijedan se tako nije pokazao kao vi. ŠERBULIĆ.: Manite bestraga, može mi presesti. MILČIKA: Kako?

SMRDIĆ: I ja tako velim. (Poskidaju kokarde.) ŠERBULIĆ: Ne bi li bilo dobro da metnemo madžarske kokarde, kao gospodin Žutilov?

LEPRŠIĆ: Dakle, narodna boja vama nije ništa? GAVRILOVIĆ: Opet vi! Boja je za narod odlični znak, kao i za čoveka aljina. Ali ja, bogme, zbog aljine neću se tući ni poginuti. LEPRŠIĆ: Zašto nemate čuvstva za narodnost.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Između školskog i ovog izdanja ove knjige isti je odnos kao između izdanja u Larusovoj zbirci, lіvre de l̒Elève i livre du Oaître.

Najzad, uz ovo izdanje ide i bibliografija dela i članaka o srpskoj književnosti i srpskim piscima, kao i registar pomenutih osobenih imena.

To je paradoks, anahronizam, dokaz naše kulturno-nacionalne zaostalosti, ali to je tako. Hrvatska književnost, kao i lokalne književnosti srpskohrvatskoga jezika (dubrovačka, bosanska, slavonska), ovde nisu dodiravane.

I ja sam, shvatajući književnost kao najviši izraz narodnoga života, u svome istorijskom determinizmu toliko ubeđen u potrebu i korisnost izlaganja

Iz toga razloga obraćena je naročita pažnja piscima koji su značajni kao tvorci idejnih i književnih pokreta, kao što su na primer Dositej Obradović i Vuk Karadžić.

Iz toga razloga obraćena je naročita pažnja piscima koji su značajni kao tvorci idejnih i književnih pokreta, kao što su na primer Dositej Obradović i Vuk Karadžić.

Tu sam izneo razloge iz kojih nisam mogao usvojiti nijednu od ranijih podela, kao i razloge zašto sam dao ovu podelu.

kako meni izgleda razvoj srpske književnosti i kakvi mi se čine pojedini srpski pisci, u njihovoj književnoj osobenosti i kao sastavni delovi jedne književno-istorijske celine, — ovde je izneto, na osnovu razloga, sa uverenjem i iskrenošću.

filolozi upoznaju Srbe sa njihovom starom književnošću, koja je od XVII veka bila samo jedan mrtav spomenik prošlosti. Kao i srednjovekovna književnost, tako i lokalne književnosti od XV do XIX veka nisu imale nikakva uticaja na stvaranje nove

Ali ona je pogotovu isto tako podražavalačka, odvojena od narodnoga života i staleška kao i stara književnost. Ono što joj je naročito smetalo da utiče na stvaranje i razvoj nove književnosti, to je njeno lokalno

Pavle Solarić priča kako je jednu takvu knjigu, kada mu je došla do ruku, bacio u peć »kao anatemisanu«. I u takvom stanju stvari pojamno je što su latinicom štampane knjige dalmatinskih književnosti, iako pisane

Za tu književnost u Srba se gotovo nije ni znalo, i ako je ko od obrazovanih Srba i poznavao nije je smatrao kao svoju.

Milićević, Vuk - Bespuće

oči gledahu sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki veo s tih lica koja je on

trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki veo s tih lica koja je on naučio da viđa gdje ulaze u kavanu stalno vrijeme, gdje sjedaju na svoja

I u tome svijetu on je proveo toliko godina, umirao, trunuo zajedno s njima, živeći kao i oni. Poznavao je te ljude po odijelu, šeširima, navikama; njihovi glasovi dolazili mu gadni, njihove kretnje odvratne,

Pa onda, on je osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se na njega sručio sav teret njihovih života koje oni tako mučno i naporno vuku, i lijeno, olovno mrtvilo njihovih

može više da živi među njima; uzrujavala su ga ta nepromjenljiva lica koja redovno viđa, ulice kojima svaki dan prolazi, kao i njegova stara đačka soba, puna nereda, koja se već uživila u njega. Njega je gušio taj vazduh.

A živa svježa pruga Une ispresavijala se kao sjajna zmija preko polja, izgubljena pokatkad između brežuljaka, zaustavljana mlinovima, rušeći se šumnim i zapjenušanim

zaspalih polja; naličio na nemirnu i nesrećnu životinju koja juri preko mrtvih predjela, kroz jednu vazda istu noć, kao da traži puta koga nema. Gavre Đaković osjećaše se sav razdrman, izlomljen, izubijan, kao da putuje nekoliko dana.

Gavre Đaković osjećaše se sav razdrman, izlomljen, izubijan, kao da putuje nekoliko dana. Lagano ga je bolila glava. On osjećaše po sebi nešto teško što ga sažima pod svojim teretom.

I kao da još vidi kad je, između starog, krupnog drveća uz koje novo i vižljivo stablje djetinjski trepeće mladim lišćem, ugl

upijao se željno u vodu koja je veselo odsijevala, gubila se i pomaljala, a on je neprestano čekao i tražio pogledom, kao da ima nešto da joj kaže. Kasnije ga uhvati san.

oko sebe, sa mjesecom koji se pomalja; još mu tabao u glavi kas konja i zveckala sjeckajući zveka bronza; još neprestano kao da odskaču točkovi od kamenja, uz truckanje kola i pucketanje biča.

Zidovi su bili tako hladni, tako netopli, tako dugo nezagrijavani ničijim dahom; pokućstvo je bilo nepomično, kao uraslo u ispucani crni, izderani pod, nemicano tako dugo vremena i zaprašeno; tavanice se pružale iznad glave, crne i

Sremac, Stevan - PROZA

Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti dani, kao da nisam — bože me prosti — hrišćanin! Teško mi je kad me neko pozove na prvi dan, a još teže ako me miko ne pozove.

I tako se jedanput mre! Majstoru se samo kuva i menja boju, a Jova ga odobrovoljava i umiruje i kaže: da on kao stari socijalista ne bi za živu glavu zakinuo radeniku; i tako skine s vrata majstora.

i srce njegovo, kad su ti isti profesori i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznačejstvo gde je on prepiščik bio.

a u krštenici stajalo za ime oca: »nevjedom« — jer je mali Joca došao na svet onako — kako da se izrazim — onako kao neko pismo s anonimnim potpisom ili bez potpisa, kao neka vrsta pamfleta, ali nešto poviše zadocnjeno.

jer je mali Joca došao na svet onako — kako da se izrazim — onako kao neko pismo s anonimnim potpisom ili bez potpisa, kao neka vrsta pamfleta, ali nešto poviše zadocnjeno.

I mesto da medicinu uči deset godina (kao što to većina dobrih Srba i čine) — on zape u nižim razredima nekih šest godina, i stoga se, eto, i nađe u

većina dobrih Srba i čine) — on zape u nižim razredima nekih šest godina, i stoga se, eto, i nađe u kaznačejstvu. Kao praktikant ponašao se primerno, bio pun takta.

»Vredan k’o krtica, miran k’o bubica«, izražavali bi se o njemu. I kao svako umiljato jagnje, sisao je dve ovce. Od nadležnih bi dobio lepu reč, a i pri isplaćivanju liferantu, ili već tako

Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to rade gimnaziste kad između časova puše iza škole. S odadžijom je lepo živeo.

Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće »ringišpil«: sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga.

On dobije samo podatke iz života, kao godine rođenja, smrti, crte iz karaktera, razne vrline dotičnoga ili dotične, pa iz toga sastavlja, sa manje ili više

A Jova sedi tako u mehani, pa vreba seljaka kao pauk muvu. Tako je radio neko vreme i troškario se, boga mi, prilično. Ali od neko doba počeše ga ređe tražiti seljaci.

Radičević, Branko - PESME

“ Tako momak ovde žali, Jedna moma tužna Stoji moru na obali, Stoji kao sužnja, Stoji mlada, suze lije, A sve one jadne, Pa bijelo lice krije, Umalo da padne.

moja čarna gora, A postelja kamen ovi, Moja braća sve od skora, Ali sami sokolovi, S njima s' vinem s ove gore Kao munja na zlotvore.

i pre, Vrelo žubori Po lisnoj gori Kô i pre, Ja sam mlada Ovde sada Kô i pre, Sunce bega, Al' nema njega Kao pre, Nema sunca milenog, Nema mog.

Al' opet je preveselo Vavek njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao mladić on visoko: Ta on ima krasna sina, Pa ga gleda pun radosti Pa se seća svi milina Što imade u mladosti.

na ljubavna nedra Da nebesa zemlja svuče vedra, A nebo se divno zaplamtilo Pa krasote svoje isturilo, Plamti nebo kao živi plamen, Plamti nebo, a plamti i kamen, Plamti izvor i ponosna reka — Zaigra se srce u meneka: Reko, goro,

Ja je zgleda, zatreso se lako, Ja je gleda, ali se ne mako, Planu srce baš u živi plamen, Opet osta kao stanac kamen, Sretnom suzom zasuzilo oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj

od istoka pirnu, Pa zaparu, pa sunce otpirnu, Skoči sunce ka zapadu dole, Zađe sjajno, al' samo do pole, Pola osta kao kaka vrata, Draga braćo, od suvoga zlata.

Ode jutro, eto veće pladne, Eto veće i večeri ladne, Tio veče kao juče isto, Oblak zlatan, nebo stoji čisto, Sve se kiti, sve se zlatu sprema, Ali zašto njega jošte nema?

Ti već zađe, nebo je crveno, Kao da je krvlju obliveno, Ao sunce, kao nebo ovo Tako beše crveno Kosovo, Od srbinjski teški palošina Krv s' otvori kâ

Ti već zađe, nebo je crveno, Kao da je krvlju obliveno, Ao sunce, kao nebo ovo Tako beše crveno Kosovo, Od srbinjski teški palošina Krv s' otvori kâ morska pučina, Divno li je tada

Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori, Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori; Ja se šetam, družina sa mnome, Mi

a dosta i tesna, Oko stola sedi raja besna, Raduje se onom vinu lednu, Pa svećicu zapalila jednu: Gori sveća kao da izdiše, Al' de raja da zapali više, Kad vesela štono god imade, Do parice sve za Vino dade?

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

), na neki vrlo neodređen opis: „Žuto je, a kao i nije žuto, nego nešto onako — i jest i nije.“ Kako je na ovome našem šarenom svijetu većina stvorenja i predmeta

— Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit. Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je

— Nije tačno, vuk nije zelen. — Jeste, zelen je! — neočekivano se uzjogunih ja kao pravi unuk čestitog djeda Rade. Učiteljica mi priđe sasvim blizu, ljutito uzriki u moje lice i povuče me za uvo.

— Pitala te, hm! Imao si da ćutiš, pa kvit. Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije.

Sljedećeg proljeća, bujnog i kišovitog, sljez u našoj bašti rascvjeta se kao nikada dotad, ali starina kao da ga ni zapazio nije.

Od pogleda na termometar djed je dobijao vrtoglavicu i stuživalo bi mu se u stomaku, a od vaser-vage je zakretao glavu kao od urokljivih očiju.

neko posebno strahopoštovanje gledajući u njemu tajanstveno biće koje živi svojim zagonetnim životom, čistim i mudrim kao kod kakvog drevnog pravednika. Nije ga čak volio ni u ruke uzeti bojeći se da ga na neki način ne obesveti i ne uprlja.

— Ma kako ti to zazireš od sata kao da je pred tobom živ stvor, a? — Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava.

To „gledanje u sat“ za mog je djeda bila jedna isto tako tajanstvena i pomalo natprirodna umješnost kao i gatanje u dlan. Ako si rođen za to, ti ćeš tu rabotu i naučiti, ako pak nisi, džabe ti je.

Djed obrisa oba dlana o čakšire i primi sat pobožno kao naforu pred oltarom. — U redu, pobro, biće paženo ko oči u glavi.

Spustio je sat u krilo kao da se odmara, zagledao se nekud u daljinu i obradovano protepao: — A, znao sam ja da je on živ, rđa jedna. Živ i zdrav.

Za žene i njihovo zdravlje Petrak se nikad nije propitivao. Za njega one kao da nisu ni postojale ili su, u najbolju ruku, bile nešto na formu dosadnih, vječito prisutnih mačaka: motaju ti se oko

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ne vredi da kažeš, ako on nije kazao! HUSO: I baš razjurio? SULjO: Ma, kao kokoši! A dali smo poslednje pare, poslali u kasabu Ibrahima, kao, on je najveštiji!

HUSO: I baš razjurio? SULjO: Ma, kao kokoši! A dali smo poslednje pare, poslali u kasabu Ibrahima, kao, on je najveštiji!

Daj šta daš! Posle četiri meseca u ovoj pustinji, učinile nam se kao sultanije! A on u njih ko u roj muva! Ostavile su, vala, dimije po trnjacima!

Nego šezdesetpetorici vojnika! Evo dolaze, raspitaj se šta misle! Svaki zuji kao košnica! Ajde, opipaj bilo askerima! Ljudi su sasvim ozlojeđeni, ne kriju šta misle!

Kojim točkom? Ko da se budim na mestu na kome nisam zaspala! Držim ruku u krilu, gledam je, i kao da je nikad nisam videla. Da je bar neki bog, nego moj Hasanaga!

MAJKA HASANAGINA: Što niko nije morao, on je morao. Krv koju tebi ne bi ni ponudili, on je morao da prima kao počast! HASANAGINICA: A krv se vraća... MAJKA HASANAGINA: On je počeo odakle je mogao početi. Drugo si ti.

Poslo mi Alah kolevku punu svetlosti... Jabuko moja... Mojoj dojci toplo u tvojim ustima kao grešniku u milosti Alahovoj... Brate! Kuran kaže da ga dve godine dojim! Do dve godine ima više od godine!

A ko je uspeo da zavede red? JUSUF: Ništa nije opasno kao uspeh. Pogotovu tamo, gde niko nije uspeo. Kažem ti, ako vratiš Hasanaginicu, od mnogo čega ćeš biti miran i

Ali daj bože da si ti u pravu... HASANAGA: Možeš li ti meni neku činjenicu, nešto kao nož, bakrač, konopac, lonče, da ja to opipam? JUSUF: Ne može se to samo prstima...

MAJKA PINTOROVIĆA: Kako si spavala? HASANAGINICA: Tako, da mi je bilo žao da se probudim. Sanjala, kao dojim onaj đurđevak, sav miriše na moje mleko. Ceo dan me boli grudi. MAJKA PINTOROVIĆA: To je od mleka.

Vreme je najveći lekar. Danas mi izgledaš mirnija. HASANAGINICA: U ovo doba dana, svetlost mi izgleda kao neka milost... MAJKA PINTOROVIĆA: Dobro je i to. I to je neko poboljšanje.

Ima ih koji se i u nesreći ponesu! Pa im se čini da su svojom nesrećom naročiti među ljudima! Pa, kao, oni znaju ono što niko živi ne zna! Mogla bi ti da budeš malo skromnija, i da prestaneš da se zanosiš.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Jedino što mu beše kao neka strast, to je: pesma i kićenje cvećem. Kad pukne proleće, zamiriše zelenilo, njega nestane.

Najzad popa, u sporazumu sa viđenijim ljudima iz komšiluka, dogovori se, te mu odredi kao neku platu, kojom mu se kupovaše odelo.

Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor. A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom.

Pa onda kao lud, besan od neke sreće i radosti trčao je, igrao mahnito, vitlao se i svakog je časa trčkarao čas ka Todi, čas među

— ’Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti... — Ići će, Dimitrijo, ići će naša Toda, ali i ti mi se ne boj — reče mu blago Todina mati.

Zavuče se i poklopi ničke k’o neka klada. Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno. Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po telu, nogama, leđima,

Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče. I on se sve više i više drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu.

Tvoja majka iđaše jednako u seljačkom odelu, ali tebe kićaše i gizdaše kao najbogatiju. Kakva li beše tada! U šalvaricama, kratkom, tesnom mintanu sa širokim rukavima, opasana boščicom, u lakim

gledaš gde ćeš da stupiš, prvo oprobaš kamen da li je on dosta stalan, pa onda zanihav se, i uzdignuvši glavu, lako kao srna, skočiš na našu stranu. — Ah! Evo me! — veliš stajući preda me — šta si me zvao, a? — Majka te zove!

I ti si uvek trčala, radovala si se kad bi te moja majka poslala zašta i kao da si se time i ponosila. A imala si i zašta. Jer mučno beše mojoj materi pristupiti.

A imala si i zašta. Jer mučno beše mojoj materi pristupiti. Kao da sad i nju gledam gde pogurena, u svilenoj anteriji, povezana crnom šamijom i to tako da joj se samo nos i oči vide,

U njoj je bilo nagomilano sve bogastvo koje beše preostalo: kao stari persijski ćilim, po rafovima veliki „sahani“, srebrni „zarfovi“ za šolje, pozlaćeni čiraci za lojane sveće, po

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Pak ti odo(h) šetati se po gradu na vodi; pak ti poarči(h) sve što imado(h); pak ti se vrati(h) go, nag kao mali prst, s punom kesom nadežde.

od koji(h) sam što dobro naučio, iz kojih premudri(h) knjiga francuski(h) nemecki(h) i talijanski(h), najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i naš opšti jezik izdati.

Nit’ misleći niti pitajući koje je vere i zakona? One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio.

Kostić, Laza - PESME

« — »Sine!« odzovu se usta njena, a iz belih iz ramena ponikoše bela krila: to je bila — moja vila. — Lepirica kao bela kad bi sobom cvet ponela, da ga visa spase vela od zemljina od uvelja: tako vila pone mene u prostore vaseljene; te

»Ne daj se od vile smesti, »veštica je, zle je svesti, »Bog bi znao, kuda. jezdi!!« Kao smeli moreplovac drevnih priča i vremena, što je, vezan za katarku, u bezumlju slatku, žarku, sluš'o pesme od

Još i sad kô da čujem to sveto „vječnaja”. a kao da ću ga slušat životu do kraja. I sinoć baš ga čujem, već dockan pred zoru, a neko kô da kucnu na tamnom prozoru.

vas probi cikut i vapaj mučenički, pa kroz svako tako prociknuto mesto proviru znaci božje milosti tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji kolajne dele, kolajne sjajne i reči lepe tebi, ropski svete!

Razišô se u mlazu, pa šara bledi zid, plavetan kao nebni vid, pa rumen kao stid. Zapali srce moje, iz njega sinu zrak, kroz oka tvoga kamen drag prosinuo je blag.

Razišô se u mlazu, pa šara bledi zid, plavetan kao nebni vid, pa rumen kao stid. Zapali srce moje, iz njega sinu zrak, kroz oka tvoga kamen drag prosinuo je blag.

Ni Srbin, bome, nije narod loš, od vere mu je glava tvrđa tek, a osećaj mu kâ i obraz mek, promotrivost mu britka kao nož! Al' britanski je Šekspir bio bard, pred njime britkij lebdi halebard.

podockan od večere iz društva vesela; sa bližnje crkve kucnulo je trired pod ključem kad mi škrinu kapija; na dvanaest kao da beše.

Tišina je; al' ne tišina blaženog sanka, već kao tišina oko bonika teškog; poduhuje vetar, kao isprekidano grčevito diskanje bolesnikovo.

Tišina je; al' ne tišina blaženog sanka, već kao tišina oko bonika teškog; poduhuje vetar, kao isprekidano grčevito diskanje bolesnikovo.

dvorište tamno, samo tek uz opali prikućak kao da se miče nešto belo; pomislim da je nespokojni duh pokojna kakva glasa što se u Matici porodi nekad, predlažuć da se

se malo, duše, u toploj čim se nađem odaji, uzdahnuću jedared za tobom, ta imam kad — jer ja sam matičar, a ti ćeš, kao što vidim, biti za tragičan momenat natičar.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

156 JEDNA GOBELA U KAO A DRUGA IZ KALA 158 NE UZAJMLjUJ ZLA, JER ĆE TI SE VRATITI 160 NOVAC DUŠOGUBAC 163 SVETI SAVA I ĐAVO 164 DJEVOJKA CARA

244 ZAŠTO ĐAVO OPANKE DERE 245 ZABUNIO SE KAO CIGANIN U LUKU 246 BONIK I BOLEST 247 UTOPIO SE POP ŠTO NIJE RUKU DAO 248 KUDROV I KUSOV 249 ĐAVOLU SVIJEĆU

266 KREPAO KOTAO 268 A ŠTA TI JE 270 SELjAK I MAGARE 271 MEDVED KAO PUDAR 272 LAŽ I PARALAŽ 273 ERO S ONOGA SVIJETA 274 DOBRO JE KAD-I-KAD I ŽENU POSLUŠATI 276 ŠLjIVE ZA BUBRE 277 POMOZ

doprinos oceni i poštovanju narodne poezije uopšte a srpske posebno, dali su takvi kulturni radnici i umetnici kao što su: Klopštok, Gete, J.

Vukove srpske narodne pesme došle su u pravi čas i na pravo tlo, kao prolećna setva na jesenju ugaru. Samo nekoliko godina od pojave njegove Pesnarice (izdate 1814 g.

Samo nekoliko godina od pojave njegove Pesnarice (izdate 1814 g.), srpski deseterac leteo je Evropom kao svojom baštinom.

Svoju misao prenosi i na Vuka, i savetuje ga da počne skupljati i narodne pripovetke, pa da ih štampa kao prilog i dopunu pesmarici. Vuk je malo zbunjen.

— ja upravo i ne znam šta je to; nego ako su to one pripovijetke, koje narod prosti pripovijeda, takvih u Srba ima kao i pjesana. Ja sám, koliko ih u glavi imam, mogao bih jednu knjižicu napečatiti, kao što je mala pjesnarica.

Ja sám, koliko ih u glavi imam, mogao bih jednu knjižicu napečatiti, kao što je mala pjesnarica. Ima ih vrlo lijepih i udivitelnih, nego su po većoj časti sramotne.

To ujedno i objašnjava zašto su tako retki kompleti Davidovićevih dodataka iz 1821: povezivani su kao knjiga narodnih pripovedaka!

I kao što je radio sa onim dobijenim od Vuka čobanina, činio je to i sa ovim drugim: razmišljao i reči nameštao, popravljao im

I tako evo najprije našijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da će u svome rodu biti tako znatne kao što su narodne pjesme u svome.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Briše figure.) Gle, gle, toliki pra! LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije! SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu. Idi pogasi onu vatru, da ne gore drva uzalud.

SOFIJA: Tako i ja kažem. MAKSIM: Oćeš ostaviti te trice? SOFIJA: Ja mislim da sam posao svršila. MAKSIM: Svršila kao naopako. Kako si metnula onaj pepeo? SOFIJA: Kao što si kazao. MAKSIM: Onde je njemu mesto.

SOFIJA: Ja mislim da sam posao svršila. MAKSIM: Svršila kao naopako. Kako si metnula onaj pepeo? SOFIJA: Kao što si kazao. MAKSIM: Onde je njemu mesto. Nisam li sto puta govorio, da se meće pored odžaka.

Ah, sirota Perso, nisam te znao uvažavati. Ona me je kukavna slušala kao cara. JEVREM: Pak si i nju kinjio, dok nije umrla. MAKSIM: Ti se u moje poslove ne mešaj.

Među tim ću ja kao sojuznik s druge strane načiniti diverziju. Tako će neprijatelj ili kapitulirati, ili konačno biti pobeđen.

Eto si dobila bitku. SOFIJA (smeši se): Vi, braca, s takvom vatrom komandirate, kao da ste u sred batalije. Al Maksa nije ljubitelj vojske; kako je vidi, odma beži. JEVREM: Tim bolje. No sad, k delu!

SOFIJA: To je dobro. MAKSIM: Nije nego da razglavi vilice kao ti. SOFIJA (Magi): Šta ti radi dete? MAGA: Bogami, jošt jednako strada; pišti, pišti po celu noć.

MAKSIM: Opet je bolja od tebe. Nije trošljiva, nije besna, nego ćuti, pa sedi kod kuće, niti traži svaki dan kolača, kao tvoje gospostvo. SOFIJA: Ćuti, boga ti; ko te čuje, mislio bi, bogzna šta se tu troši! MAKSIM: Nego nije! 9.

SOFIJA: A ono ću joj kupiti ja. MAKSIM: More, jesi li ti poludila danas? SOFIJA: To zaista nisam; ali, kao gazdarica od kuće, treba da se za kuću i brinem. Ajde, Leposava. MAKSIM (stane pred njom): Kuda ćeš?

Što si tražio čestitu ženu, kad si takve naravi? Misliš i mene kao onu prvu? O, varaš se, dragi, pre ćemo se rastaviti. (Odlazi s Leposavom.

KUM (stupi), MAKSIM KUM: Pomozi Bog, kuma Makso. MAKSIM: Bog ti dobro dao, kume. KUM: Kako je, kume? MAKSIM: Kao naopako. KUM: A šta je? MAKSIM: Ne pitaj, molim te. KUM: Da nisi štetovao na svinjama?

KUM: Ne govori, brate. Kad dođem kući, ne smem iskati da ručam, jer odma polete tanjiri kao pljusak; nego ćutim, pa ako donese što, dobro; ako ne donese, opet dobro. MAKSIM: Bar se uštedi što.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Iz ovog uzroka i nazivam pozorište ovo sopstvenim djelom, i nadam se da će od moji čitatelja onako isto primljeno biti kao i dosadašnja moja sočinenija.

Ja ženski rod onako isto počitujem kao što ij najprilježniji Epikura đak počituje; i od osam godina ovamo, to jest otkad sam namislio ženiti se, nisam milije

) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati. Šta si stala kao proštac nasred sobe? PERSIDA (pođe). SULTANA: Ali dokle ćeš me jesti, zaboga i pobogu! Zar ne vidiš kakva ti je soba?

SULTANA: Tako, donesi pra još i s tavana, da mi sasvim prsi izeš. Misliš moja je mati bila govedarka, kao ti što si? Kukavico ženska, nemaš pameti ni kao buva! POZORIJE Z. STEVAN, PREĐAŠNE STEVAN: Milostiva gospoja...

Misliš moja je mati bila govedarka, kao ti što si? Kukavico ženska, nemaš pameti ni kao buva! POZORIJE Z. STEVAN, PREĐAŠNE STEVAN: Milostiva gospoja...

Kad nisi za služitelja, a ti k vragu, nemoj mi život jesti. Šta srljaš u sobu kao goveče? Šta ćeš sa mnom? STEVAN: Vi ste kazali da se upregnu konji. SULTANA: Vozi se ti s tvojim dedom sad pod noć.

STEVAN: E dobro! (Pođe.) SULTANA: Kud si pošao? Svršio si posao, najedio si me i izujedao kao pas, sad možeš ići. STEVAN: Zapovedate jošt štogod? SULTANA: O, što mi nije narav zapovedati, da ti jezik iščupaju!

Ti si gospođa u celoj kući, što ti oćeš, ono mora biti. SULTANA: Gospođa? Načinio si me parasnicom, kao sam što si. TRIFIĆ: Ti mene s otim vređaš. Nemoj tako, pilence moje. Treba malko da se umeriš, ti si gospođa.

SULTANA: Tako, jošt me grizi i jedi, dovedi jošt koga da ti pomogne. Zašto mi nisi ti, kao muž, izbirao, nego si napustio da me drugi varaju. Oćeš da izgledam u njoj kao dodole.

Zašto mi nisi ti, kao muž, izbirao, nego si napustio da me drugi varaju. Oćeš da izgledam u njoj kao dodole. TRIFIĆ: Pa dobro, nemoj je obući. SULTANA: Vidiš krasnog muža, kako bi on teo da nikad novu aljinu ne obučem.

Baš ću da je tebi usprkos obučem! TRIFIĆ: Dobro, obuci je. SULTANA: Dobro, obuci je, idi kao šljokavica po varoši. Misliš, ne osećam ja šta ti misliš? Ti si muž!

TRIFIĆ: Ti si pravo dete. SULTANA: Dete? (Plače.) Pravo kažeš da sam kao dete, zašto bi inače morala kuću upaliti od toliki sekatura! Ah, Bože!

Lalić, Ivan V. - PISMO

GROBNICA 55 PLAVA GROBNICA 56 VI 60 ŠAPAT JOVANA DAMASKINA 61 AVE MARІЅ ЅTELLA 63 NIKADA SAMLjI 65 RAVNODNEVICA 66 KAO MOLITVA 67 PIETA 69 PISMO 70 SLOVO O SLOVU 72 MORE 74 DODATAK 78 DVA SONETA O LOBANjI 79 PISMO I JEZERO U JESEN Sve

bdiju — Na nekoj zvezdi more se rascveta, Pradavne šume zagrcnuto piju Vazduh i vodu budućega leta; Poslednja slika: kao retrovizor Pun druma što se odmata u ništa Besane oči rajski nazru prizor Potonje nesanice, utočišta. (5—6.

(5—6. VII 1975) ELPENOR On ležao je moru na domaku, Razbijen kao lutka, iznenađen Bleskom praznine u naglom pomaku, Prekorno zgrčen; tako je i nađen, Krčag iz kojeg vetri miris

(3. VI 1989) OKTAVE O LETU Kad već početkom leta senka čvrsne i protka juni kao žila mramor, Tad znaš da leto rano će da prsne Iznutra, i da predvoji se samo O Ilindanu; snage istovrsne Napete nekad

Purpurne krpe lepršave zorom! Pokretne slike, vrtovi na kosi! Kule što rone uspravno u ponor Prevrnut kao kupa! Ushit što si Odevao u reči, kao prorok Što samo sluti buduće, a ne zna Koliko može mašta, neoprezna, Ko vino da

Pokretne slike, vrtovi na kosi! Kule što rone uspravno u ponor Prevrnut kao kupa! Ushit što si Odevao u reči, kao prorok Što samo sluti buduće, a ne zna Koliko može mašta, neoprezna, Ko vino da se prelomi u porok !

u grobu — A možda je to bila ona Ana; I zvuk i slika, malo asinhrono Na pozadini avgustovskog zlata; Glas iz daljine, kao sitno zvono, Zuj bumbara u čaški sunovrata; Pokret tek uobličen, a već pline Ko kvarna svetlost, ko

vage: Al godine se koso sležu I mrve u arhipelage — U sabiranju ovom zemnom To dvojnika sam pogledao; Smešim se kao Agamemnon U dvostrukome ogledalu. (5. VI 1989) ZAPISANO NAD JEDNIM STIHOM Oh Dіoѕ, abrіendo, entre la ѕombra, lіmoѕ.

kiše, blage kiseline, Bože moj, evo nagrizaju leto; Danima tek po lišaj pavedrine, Sunce u mrli, jedva započeto; Kao da neki oslepeli zograf Ikonu hoće prstima da shvati, Pa skrnavi je.

Oktobar u junu. I trnu zubi i opada kosa, Ogledala se od pogleda gase, Budućnost razložena kao glosa Nejasne strofe. Bolest obnavlja se.

vrtlog od praznine; Bezlična, znam ti svaku crtu lica U mreži ostakljene paučine U naprslom ogledalu; tišina Mreška se kao skorup od tvog glasa Iz druge sobe, gde je pomrčina U kojoj treptiš ko paslika spasa — Leptire sive šalješ, da mi

Pavana Za infantkinju. Muzika teskobe Što rastvara se u vazduhu sobe I sleže kao talog na dnu dana. Korak u praznoj sobi. Glasovi Pod kupolom od kosti. Dečiji su. Sekunde duge kao časovi.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari

i tetka Gina što je u gostima, a na kraju ni matori nije izdržao, nego bacio novine i dovukao se iza keve, da vidi, kao, šta se to dešava. Bože, kad pre izraste ovo dete! Kako proleti vreme!

reči za ženu koja očekuje bebu, najviše ti se dopao izraz blagosloveno stanje, dok su ti ostali izrazi bili gadni: kao da se odnose na krave ili žirafe: gravidna, trudna i u drugom stanju, u kom to stanju, keve ti?

Jer, drage moje naglo ostarele devojčice, niste vi krive što se život našalio s vama, pa vas jednog jutra probudio kao i obično u pola šest, kad ono — osam banki. Opa! A vi se još pitate da li je 1900.

Gde god se okreneš — neka veličina, na časnu reč! Molim? Osećam se nekako svečano, kako da vam kažem... Kao da sam i ja jedna od vaših! Najgore je što me niko poznat iz škole neće videti kako sedim sa vama i izigravam zverku!

Ne masiram vas? Znate, večeras mi je noć od brbljanja. Bez veze. Jednostavno, osećam da iz mene teče nešto kao neka poplava, a i ova vinčuga... Oh, oprostite — naš porodični izraz za vino! Baš se osećam nekako luckasto.

Ulazite maksimalno u modu, keve mi! Jesam li ambiciozna? Čekajte da razmislim! Mislim da nisam, a opet nekako ispada kao i da jesam. Moja se ambicija sastoji u tome što volim da čavrljam sa finim osobama. Mislim, da se družim, i onako ...

U stvari, kad zrelo razmislim, mislim da sam pomalo snob! Eto vidite, sedim s vama i svi pomalo kao odvajaju ikilić-ždrakić za naš sto.

se, na primer družite s nekim mesečarem iz svog odelenja koji je cakan i sve što uz to fura, to vam otprilike izgleda kao da gluvarite sa rođenom sister.

drugo ostaje osim da izigravamo hroniku o siromašnim ljubavnicima, i da foliramo kako smo poblesaveli od ljubavi, dok se kao vatamo u nekoj smrdljivoj kapiji punoj promaje i budnih nastojnika, dobijajući hronični bronhitis, a o distoniji

Ako neko može da vas otfura na jedno ovako maksimalno mesto, gde svaki sto ima lampu sa abažurom, onda je on kao po pravilu „tabu“, razmenio je četvrtu banku života, ima ženu i osrednje zabavište dece.

I uopšte, to je život u konspiraciji: osećate se kao u nekoj filmčugi o ilegalcima za vreme okupacije. A tek njihove priče! Gospode!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

BREG 83 PRVA GROBNA PESMA 85 SENTANDREJA, ІRІЅ FLORENTІNA 87 KRUG RAČANSKI, DUNAVOM 90 I 91 PUT PANONIJE 92 KAO LAĐA PO PUČINI 99 II 103 VISARION RAČANIN: RAČOM O POSTU ČASNOM 104 PROHOR RAČANIN: LIPA RAČANSKA 105 KIRIJAK RAČANIN:

Nije ludnja — Reč je ovo. Zvezde jede Kupinovo. Trule sinji sni iznutra. Sa mene se svlače jutra. Kao Novo sveto slovo rascveta se Kupinovo. Iz trnjina i ostruga prhne ptica, zasja duga. Nije magla već olovo.

(Izgrejao Hristos s freske.) A kad zvona, kad udare, tad dudinje opadaju kao suze kaluđerske. Molitveno Dud šumori (šumor čuju žalne vrbe): da kupači sa Bistrice ne navrate, ne navrate;

Sa zrenika sjakti kost. Prelazeći sunčev most u Zarožje stiže gost. U svanuće pukne glas kao nada, kao spas. Trorog vetar digne plast. Zvizne bič mu crvenkast. Visibabu, zdenac, les obuzeo čudan stres.

Sa zrenika sjakti kost. Prelazeći sunčev most u Zarožje stiže gost. U svanuće pukne glas kao nada, kao spas. Trorog vetar digne plast. Zvizne bič mu crvenkast. Visibabu, zdenac, les obuzeo čudan stres.

Svirnu vrata sipljivo: mračna špila - pećina. Iz pećine s lỳčićem Zubobolja prozubi krezavo i škripljivo, kao zub da skrunjuje: Gušoboljo sestrice, ispljuvaljku ispljuni, te razvuci povjesmo, pa da, sejo, gledamo kako prašte

kuće sjanuo; iz pećnice pecivo rumen miris ispušta u duvansku maglicu (jekavicom nastavljam) - a rakijsku staklicu (kao dukat, ćilibar) vijenac je rakije (prsten srebrn, mjehurast) rascvjetao pjenasto.

- Kao da se nà kuću sveto miro prosulo. - dim je plava kudjelja, s naborima haljina; sjenke vrvež izgone povrh škrinje žutn

- Kome li se priroda u sretanje spremila? - kad je život grdija, taljiganje, pedepsa, a svijetom izroda kao pasjeg nakota! - Bruj pčelinji: takuše cvijetom se osule. (Ne bježite mrakuše i vas zdjele čekaju.

Oko stola aura, tišinini nezuji. (Sveti Marko, hitro si žito s brade prosuo!) - Kao zrela mahuna kada suho zapucka, tako znake krstove, romoreći stišano, čeljad kruni niza se.

To hram je, a ne avlija: kraj česme gola Marija kao da nešto posluje. PRELEST SEVERA CRKVA DRVENA І Poj, jutrenje: zuji pčela sa plešivog svetitelja.

Čuvan sapun, ili milo, rasplamsa se uz kandilo. Stišan romor: pucka štica kao suha kotarica. Lepa starost: žiži vera s lutalice kaluđera. (Žubori li kraj Dunaja rodno bilje rodnog kraja?

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Najviše je bilo ako sam pokoji batak ili pokoji kolač u džep spustio. ALEKSA: Pa i to je dobro. MITA: Dobro kao naopako, kad moram drugda po tri dana da gladujem. No u tebe vidim lepe aljine; ti si morao bolje sreće biti.

u sljedstvu toga, povodom tim,“ i mloge ovakove koje strašno zveče, a ništa ne znače reči, te sam njima punio artiju, kao i mlogi drugi. Ali kad od jednoga izvaram sto forinti, vidim šta mi se piše, pak — ispod žita.

JELICA: Ju, tatice, nemojte tako govoriti, jer će vam se u Beču smejati svi kao najvećem prostaku. Kako bi to moglo biti ludo što prve dame u Beču rade? Kamo sreće da se i mi tako uredimo!

u Beču, a drugo si ti; zato baci te besposlice, pa gledaj te budi dobra gazdarica, i onoga što te je isprosio ljubi kao verna supruga. JELICA: Ah, tatice, vi jošt ne znate šta je ljubov.

MARKO: A ja tebi kažem: gledaj tvoju kuću i ekonomiju, pa kad stečeš, i tvoj muž bude iste pameti kao što si ti, onda možete ići kud vam je drago. 4.

4. MITA, PREĐAŠNjI MITA: Baron Golić svoju preporuku šilje i želi Gospodinu Marku Vujuću, kao najotmjenijem u ovom mestu licu, svoju vizitu učiniti. JELICA: Nama će osobito drago biti. MARKO: Baron Golić?

ALEKSA: Vi se varate, gospodine; ja sam kazao naipače, koje toliko znači kao nemecki zumahl ili besonders. JELICA: Jest, beѕonderѕ, beѕonderѕ. O, ljubezni tatice, to vam je auzdruk.

Aleksa: Ovo je jezik slaveno-serbski; to jest serbski, no po pravilama uglađen, kojim su se najveći duhovi, kao Stojković, Vidaković, Vujić i proči u knjigama služili. MARKO: A, i vi ste od knjiga!

(Polazi.) ALEKSA: Sluga nižajši. 6. ALEKSA i JELICA ALEKSA: Vaš su gospodin otac vesele naravi. JELICA: Kao star, molim; ne mari vam on ni za kakve krasote koje se u Beču mogu viditi. ALEKSA: Vi ste bili u Beču?

Tamo se nikada ne pale uveče fenjeri, kao po drugim varošima, nego ovo sunce od dijamanata osvetljava cjelu varoš. JELICA: Ne može niko da ukrade?

Kako ste se unterhaltovali u Mesecu? ALEKSA: Ne može bolje biti. Baš se onda dogodio hofbal. Nas kao strane puste unutra; ja izmeđ moga društva nešto otmjeniji bio, dobio sam čest otvoriti s tamošnjom caricom bal.

JELICA: Kako igra? ALEKSA: Kao pero. No opet mesečnjacima se dopao moj štelung, premda moram i to ispovjediti da sam sva mogućna upotrebio, kako bi

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Noću se sretaš sa čudom drugim, kao iz mašte đavola pisca: to Lakat-Brade sa kopljem dugim oprezno kaska jašući lisca.

Na njemu ćurak, ni nov ni stari, pa tamno crven i sav se žari, tinja u snijegu i čudno sijeva kao da vatra dogorijeva. Za njim je širok, raspuhan rep, priznati valja, prilično lijep.

„Stanider, lijo, crveno pseto, u dobroj ruci škljocare eto, biće ti koža kao rešeto!“ Natisnu Lisac što može jače, suvoga granja sve stoji lom, na njemu torba ludački skače i Pijevac skače

Veseli odsjaj kao čigra iz peći skače, zida se maša, po razapetom krznu igra lukavog lisca Mudrijaša. Nad njim je okvir u vedroj

Žarko i Žuća u čudu stoje, pred njima blješte čarobne boje, smješka se vedri bezbrižni dan. Žarku se čini kao da sniva: kakve li tajne ljepote skriva predio ovaj, iz priča znan?! . . . . . . . . . . . . . . . .

Kraj bukve leži njivica prosa, po njemu, jutrom, sija se rosa kao da blista kamenje drago, pa vrapci Ćosi mira ne daju, od same zore podižu graju: „Uh, alaj imaš veliko blago!

„Daleko je moja kuća, ja sam glavom ovčar Žuća, noćni stražar kao ćuk, poznaje me svaki vuk.

“ Kao truba Sivko njače, pijevac gromko kokodače, Žuća vije kao vuče, a Ciciban

“ Kao truba Sivko njače, pijevac gromko kokodače, Žuća vije kao vuče, a Ciciban mijauče.

Strašna jeza gazde hvata, natiskoše svi na vrata kao da je pukȏ grom, potrčaše snagom svom, sve po šumi stoji lom.

vrata, mačak čučnu uz ognjište, Sivko pred prag, na đubrište, a Mamuzar, kao oči, na visoku gredu skoči.

“ Ide Rade kao sjena, vidi: vatra ugašena, al mačkove sjaje oči. „Šta je ovo?“ gazda kroči, al u

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Zatim, ne moguće odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

Međutim ta je de huespedes za dvadeset kuća i, kao i celo selo, nema čak ni osvetljena. — Za jednu noć će mi to čak činiti zadovoljstvo.

Dvoje dece mu je svaki čas međ nogama, on ih samo strpljivo otura nogom, kao da su pojas koji se razvio, a koji nema kad da svije. On takođe zastaje i gleda. — Dobro veče!

Skoro sam obišao celo ostrvo u krug. Nalazim jednu pljosnatu stenu na koju se može sesti kao na naslonjaču, oslonivši leđa na jednu drugu.

Više ih apsolutno ne razaznajem. Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske. Vidim kroz to komad neba. — Šta je to što nosite? — Za hvatanje jegulja. — Imate jegulja u jezeru?

Zgazim pogrešno, te se skliznem za dva stepena; to načini strahovitu larmu, kao da sam se i ja polomio, i da su se stepenice podamnom srušile.

— Iz Saragose. Sinoć je došao sa jednim drugom i ostaju do sutra. Možda ste ih videli pred kafanom. — O, kao da ih nisam ni video. Bio je savršen mrak. — To je neprijatno je l̓ te?

Njen muž, krčmar, bio je čovek mali, mršav, crven i uzbudljiv. On je u svom odelu izgledao kao u opremi za gnjuranje; čakšire su mu dolazile do ispod mišica.

Dva mladića, prijatnih likova i brižljivo odevena, zapitaše me da li sam lovio ptice kao oni po jezeru i da li sam video kapelicu na mestu gde se iskrcao San Diego kada je dolazio na ostrvo.

— Izvolite ovde, gospodine. — Ako mi dozvolite, ja bih ovde, a vi izvolite u čelo. Inače ću se osećati kao tuđin. Imam devojku prekoputa sebe i dva mladića.

Inače ću se osećati kao tuđin. Imam devojku prekoputa sebe i dva mladića. Devojčice spavaju po velikoj ženi kao po kakvoj kosoj postelji, ne smetajući njenim pokretima.

— Miguele vas mnogo voli. — Naročito, ničiji saveti nisu tako od koristi kao saveti iskrenog druga, — kaže krčmar.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Moj najlepši venac što sam poljem brala, Učitelju svome baš sam jutros dala — Tim najlepšim cvećem, kao darom slave, Da ikonu kiti svetitelja Save.

kad zasija, Zazeleni tavna gora, Kad s pučine sinjeg mora Blagi vetrić zaćarlija: U te dane moja duša, Kao rosom umivena, Spokojnije pesme sluša Bolno slatkih uspomena — A u susret zore rane Kliče pesmu novih želja, I tom

Razležu se pesme mile, Od miline gori grud — Beračice kao vile Neumorno lete svud! A stari babajko nadgleda i pazi, Obilazi burad, gde se grožđe gazi, Pa veseo starac usred

Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre... A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi, Ubogi sprovod se kreće.

O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube I kao talasi tonu u more večnosti tavne... Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube, Gde spomenici stoje narodne

NA PROSLAVU KOSOVSKE PETSTOGODIŠNjICE Kao Hristos na Golgoti, Kad ga Jude razapeše, Vekove je Srbin strad'o, Al' na krstu nije klon'o; Jer mu vera tvrda

Sa mračnih domova njini' I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije, Il' šumi na visini, I kao prastaro groblje lisnatom mrežom ih krije. Eno na surom Visu urvine vekovne stoje K'o strašan, ogroman skelet...

Kroz okna njihova pusta Sanjivo šumori vetar i niče visoka trava Sumornog zaborava. Izgleda, kao da čovek ni rukom dotak'o nije, Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu Sa kula i platna gradskih.

A despota Lazar podiže se tada, Mračan pogled baci u daljinu crnu. Sumorno graktanje kao krik se hori I gubi se naglo u neme daljine, Niti potok šumi, nit' listak šumori, Počivaju mirno rudničke planine — Al'

Nalakćen na stolu on je mračno ćut'o, Kao tajni užas da mu duši mori — No bezumno ruka poletela maču. Kad se krik užasni još jedan put začu.

6 Tako despot svrši. A kad treće noći Počivaše Rudnik u krilu tišini, Gluv nekakav šum se razli po samoći, Kao val ogromni na sinjoj pučini — I potonu u noć...

PRAVEDNIK Umre jedna bedna žena, I za njome osta sin, Sva uteha slatka njena, Nežan kao beli krin. I zavapi gorko ona Pred svetinjom Božjeg trona: „O Gospode, koji hraniš Svaku živu zemsku tvar, Koji slabe

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Stare su napeve kao burjan trgali ne bi li crkva tvrđe im stajala, i mrzeli su na mene! U bedi minuh, po mraku sahranjen, ko

Uzdrhtim i raširim ruke kao da sam gonitelj ptica i stajem na leđa delfina; miruju pegava leđa pod mojim bosim nogama i mesec izlazi.

Koledari samo pevaju za sreću novog siromaštva. NOĆ Noću kad biju promaje sa zvezda, kad korenje odozgo visi kao igle što drže slike s druge strane zida, ove noći kad bilje obrasta srebrom i plavi se fitilj mora u zebnji gasi, tebe o

I oblake kad ljudski pokažu lik čakljama svlače i kopljima bodu. Traže moju glavu a nisu ni čuli moju reč. Kao guja bez otrova u glavi po gudurama ležim nemoćan da svoju kožu promenim.

Znam sada samo pute u podnožju pameti moje i duž napeva dugih što me s jedne obale na drugu prevedu, za ruku kao oblak. Ako me glasnici na konja stave i skoroteče povedu ko zna u kojoj će me zemlji na presto popeti.

Oprosti mi, govorim kao da sam se poneo, kao da hoću da proričem, no i proroci su govorili o prošlom da bi u tami dveri budućeg dotakli.

Oprosti mi, govorim kao da sam se poneo, kao da hoću da proričem, no i proroci su govorili o prošlom da bi u tami dveri budućeg dotakli.

U korenu je posečen praznik i sunce kao hrast pade preko nas. Barjake smo pod vodom razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo

Barjake smo pod vodom razastrli i koplja su padala po dnu kao sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje vojnike: ne tuku se više, vazduha nemaju, rane svoje otvaraju

sveće, u reci je grom još sinuo i tada ugledah svoje vojnike: ne tuku se više, vazduha nemaju, rane svoje otvaraju kao škrge velike i kažiprstima polako po mulju imena svoja povlače. Dva se boga o tela njihova otimlju i bezbroj riba.

Kuda sad, pitaju me sa krivim mačem u grlu, kuda? Uzvodno, kažem kao da smo prave ribe, rano je još za odmor u moru, idemo bistrom kamenu pod okrilje duge, ramenima da podupremo tužne

Drugi su je tražili prema zvezdama kao da je ostrvo i nalazili je u kladencima gde s vodom rodne reči grgolji. Hrabro sam podneo smrt, no kakva je u tome

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

cigaretu na kolenu, stavlja je u muštiklu, pali i, kad pusti dim, prođe pogledom po svima): Što ti je čovek, bože moj! Kao da ga nije ni bilo. PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo, sutra nismo.

eto, bio si toliko godina sreski načelnik, upravljao si narodom, pa ćeš umeti upravljati i mojim imanjem.” TRIFUN (kao izraz opšteg negodovanja koje se javilo u pokretu i razmeni pogleda): Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao.

Eto, pogledaj ga, molim te! Trideset godina se sušio u opštinskoj arhivi, izgleda kao izgladnela stenica kad izmili iz stare fascikule. GINA: Iju!

ali ja mislim, nismo došli ovde da se vređamo, već da se iskupimo oko uspomene pokojnikove, da ga ožalimo kao što priliči jednoj familiji...(Zaplače se.) SARKA: Pobogu, prija-Gino, ti opet plačeš?

AGATON: Molim te, prija-Gino, da ne smatraš ti to kao uvredu što sam ja kazao za Proku. To je onako, samo primera radi.

Ne možeš, dabome! E, onda, kad i tebe izbrišemo, 'ajde, reci, ko nam ostaje? MIĆA: Kako ko, a ja? Kao da ja ne postojim? AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu. MIĆA: Kako u vazduhu?

VIDA (prekrsti se i služi se). GINA (kad je žito došlo pred nju, zaplače se). SARKA: Bože prija-Gino, ti kao da te je ko najmio. GINA: Teško mi je! (Prekrsti se, služi se.) Bog neka ga prosti!

AGATON: Kopkalo me pa sam otišao i kod samog starateljskog sudije i pitao ga: možemo li mi, kao familija, zahtevati da se testament otvori? TANASIJE: Pa šta veli?

od koga opštinskog odbornika crnu mašnu, a od pogrebnog preduzeća crni kaput; pa neka Trifun napravi tužno lice kao kad na jedanaest izvuče keca; pa neka se ovaj otmeni prijatelj Mića obuče tužno, po žurnalu; pa neka se žene ogrnu i

AGATON: Udesio, nego! Kô veli: neka moja familija, tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica; neka idu za sandukom oborene glave; neka dolaze na sve parastose i neka mi pale sveće, a posle,

SARKA: Tebe, prijatelj-Mićo, drugo buni, a mene drugo. AGATON: Šta ima da te buni, prija-Sarka, devojka kao svaka devojka. MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta!

SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo... PROKA (prgavo): Ama, šta ste se tu zakačili za pokojnikov nos, kao da je to glavno. Gledajte vi od čega živimo, a ostavite se nosa. (Agatonu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Čudne su večeri na visokim planinama... Ravnica kao da tone u neki bezdan, lagano nestaje, a nad nama još uvek lebdi mlečni odblesak već zašlog sunca, i kroz njega

Osećao se otužan miris izgnječene paprati i čulo šuškanje bubica... Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas.

Sklapao sam oči. Još jedan dubok udisaj i telo kao da obamre... Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao

Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado...

je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado...

Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam čuo ritmičke udare, čas slabije, čas jače, i meni se pričinjavalo kao da to zvono neko klati. Moguće, moguće... Ali psi nisu lajali, a planina je jezovito ćutala.

Otkuda u ovo gluvo doba?... Pridigoh se. Stražar kao da se prenu, i pogleda me začuđeno. — Ne spava ti se?... — Čuješ li zvono? On nakrenu glavu na jednu stranu.

— doviknu čobanin, pa se i on diže te iziđosmo zajedno. Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo.

Ogromni vrhovi ocrtavali su se prema zvezdanom nebu i kao džinovi se nadnosili nad crnom zemljom. A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora.

A zvono kao da je jecalo. Pogledah u pravcu sela, daleko dole, odakle su svetlucale vatrice kao iz kakvoga ponora. Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on zna?...

Ipak se nešto događalo. Čobanin ne umede da mi kaže da li je to uvek tako. A šta i on zna?... Kao da živi na nekom drugom svetu.

— E-he-ej!... Objavljena mobilizacija!... Pokupite stado i terajte u dolinu. Čobani se zgledaše, kao da ne shvataju smisao reči i kao da se pitaju: a zašto to? Šta su oni kome učinili? Njima je tako dobro ovde.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Deca se začudiše. Videlo se da su sve drugo očekivala, samo ne to, da će im se ovaj prljavi, krivi putnik prikazati kao učitelj. Opet se neki zasmejaše, a jedan doviknu: — Biješ li ti đake?

— Ško... škola gde je? promuca učitelj oborenih očiju, osvrćući se oko sebe bojažljivo. — Škola! reče momče kao čudeći se što ovakav putnik pita za školu. Evo je, brate... pravo na ovu kapiju.

»Kakvo li je ovo čudo ?« kao da se pitahu njihova lica, ali oni ćutahu dok im se putnik ne približi. Njemu zaklecaše noge, stade da baca poglede u

Celo njegovo držanje odavaše običnog seoskog leventu, koji ne radi teže poslove, a živi bolje od seljaka. Vazda je odeven kao da će na sabor, puši duvan gospodski na muštiklu »od pene«, nosi češće cipele i kupovni štap.

Čim se Gojko predstavio kao učitelj, na licu ovoga seljaka opazila se živa radost, koju on nije ni sakrivao. Prilazeći učitelju, on prethodno skrenu

Prilazeći učitelju, on prethodno skrenu učiteljičin pogled na sebe, osmehnu se na nju veselo i učtivo, kao svaki novi poznanik, koji se želi što bolje preporučiti. Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti...

Njegov pogled kao da govoraše: »Eto ti... sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«. Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već

Četiri banke za celu godinu! I to su ljudi, lolčine jedne. Znam da će od naroda pokupiti svih dvanaest, kao za gospodin Dragoljuba... E, trniću, nećemo tako. Pa šta ćemo kad ti noćas, bratiću, bocneš tako moga gospodina...

Kako li će ona... Ah, šta ja sve oko nje, kad ona i ne misli na mene; to sam baš dobro video... Kako me je gledala... kao da sam... kako ću reći... ćorav ili sakat. More, znam ja: da ja nisam samo privremeni, da vi’š kako bi obletala.

On poče da se smeši, oči mu se zasvet liše radosnim sjajem, ruke se rasklapahu i sklapahu, kao da privlače koga, gornja usna se, zajedno s brkom, nervozno trzaše.

Otud tolika volja za radom. Nestade jučeranjih sebičnih misli; duša ožive novim životom, kao i ovo sunce, što ogreja blagom podmlađenom svetlošću.

Međutim Gojko je dosad spokojno šetao po travi, i tek kad je nu spazio, počeo je nemirno tumarati, kao da je u nekom poslu. Ona mu priđe slobodno, kao da su stari poznanici, i smešeći se pozdravi ga: — Dobro jutro!

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

12. Grad gradila b’jela vila kao Carigrad: Ljepše ga je sagradila nego Carigrad, Po njem pirge ispirgala kao Pirin grad, Načičkala kamičcima boje

12. Grad gradila b’jela vila kao Carigrad: Ljepše ga je sagradila nego Carigrad, Po njem pirge ispirgala kao Pirin grad, Načičkala kamičcima boje hiljadam’: Pa bedeme gradu gradi, čudom čuvene, Sve od silne konjske kosti i od

Gosti su mi došli Braća materina, Braća materina, A moji ujaci. Konji su im besni Kao gorske vile: Kad po prahu idu, Praha ne dižedu; Kad po vodi gaze, Kopita ne kvase!“ 41.

I pošteni rod rodili! I s rodom se podičili, Kao paun zlatnim perom, A šenica ravnim poljem, I lozica baber-grožđem, I pučina slanim morem; Tako s vama mila majka!

Sve junake pod krilima, Sve se mani krajevima, Kao sunce nebesima! Domani se zavičaju, Tu ćeš naći mnogo brata! Pozdravi ih, o Jovane!

117. Devojče, devojče, ne stoj sprama mene, Ne stoj sprama mene, izgoro za tebe, Izgoro za tebe kao lan za vodu. 118. Oj javore, moj rođeni brate!

“ “Ako kara, ubiti te neće, Ako bije, a ti beži k meni, Kod mene su vrata otvorena U pol’ noći kao u pol’ dana!“ 133. Končić kuje kraj mora alata. Kopčić kuje, daleko se čuje.

očim’ pogledala, Nijesam ga srcem sevdisala: Oči — voda gledaju svakoga, Medna usta sa svakim govore, Sa nedragim kao i sa dragim, Nad očima kapidžije nema, Nad ustima mlada jezidžije; Ko moj bude — oženit’ se neće, Čija budem — udati

229. Oj, soldati, braćo nerođena! Nerođena, kao i rođena! Skin’ te s mene zelenu dolamu, Na dolami tri džepa svilena; U svakom je po ruža rumena: Jednu dajte mojoj

drugi pozlaćuje, Teći meće halke na jabuke, A četvrti alem kamen dragi, Pokraj kog se vidi večerati U po noći kao u po dana.

239. Jovo mi se sankom kara, Kao da se razgovara, Bolje sankom, nego s majkom: Sanak će ga umiriti, A majka će poljubiti. 240.

- kruna (ovde: Sunce) kujundžija - zanatlija koji izrađuje predmete i ukrase od zlata i srebra kuti - usta - usta kao kutija šećera (igra rečima) Ložnica - postelja lud - mlad, nezreo Martonoš (martoloz) - naziv za hrišćane koji su u

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

” VASILIJE: „Tako dakle? Nećeš, princezo, milom? Groziš se moje ružnoće? Ja nisam lep i stasit kao Karl, od moje ružnoće užasavaju se i seljanke s našeg imanja, ali uprkos tvojoj ljubavi za Karla, i uprkos gađenju koje

Ili će se oklevetani i prognani Karl pojaviti u poslednjem trenutku, da osveti oca, da odbrani ljubljenu Amaliju, i da kao munja kazni svog zločinačkog brata?

DARA: Glumite na nekom drugom mestu, a ne ovde! TREĆA GRAĐANKA: Gazimo po krvi kao po kišnici! ČETVRTA GRAĐANKA: Za jednog Nemca streljaju stotinu Srba!

Imate li ausvajs, ili nemate? JELISAVETA: Ja uopšte ne vidim kakve veze mi, kao glumci, imamo s takvim stvarima! Milun: Ja ću da ti pokažem kakve imate veze! Napred! SOFIJA: Kuda nas vodite?

Ja mislim... FILIP: Aaa! Ti to, što ti se muti po glavi, nazivaš mišljenje? Mišljenje? Sa takvom glavom, kao što je tvoja? Ti veruješ da je to, što prolazi kroz tvoju glavu, neko mišljenje?

SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete? MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred!

SOFIJA: To što je Filip rekao, nije rekao Vasiliju, nego Stefanu, i nije on to rekao kao Filip, nego kao Uroš, razumete? MILUN (posle kraćeg razmišljanja): Stefane, napred!

Na sceni ostaju samo Dara i Tomanija.) TOMANIJA: Ne pamtim kad sam te videla tako besnu! DARA: Kao kad? TOMANIJA: Kao sad, kad si vikala na glumce! DARA: Kako i da ne vičem!

) TOMANIJA: Ne pamtim kad sam te videla tako besnu! DARA: Kao kad? TOMANIJA: Kao sad, kad si vikala na glumce! DARA: Kako i da ne vičem!

JELISAVETA: Zar vi ne znate čime su naoružani glumci? Drvenim mačevima, kao što je ovaj, topovima od čunkova, veštačkim puškama!

I da drvenim mačem ne mogu da se odbiju udarci čeličnog? JELISAVETA: Posle mačevanja, to bi moglo da služi kao sitnina za potpalu!

A ti ne misliš? O tome nema šta da se misli! To je po uredbi nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju! I vama, kao glumcima, ako ste vi uopšte glumci, to mora da je poznato! JELISAVETA: A pogotovu onom ko vodi trupu!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

UZ POVRATAK IZ ITALIJE 198 KOMENTAR UZ „VOJNIČKU PESMU“ 203 UZ PESMU „VEČNI SLUGA“ 206 KOMENTAR UZ „MIZERU“ 210 KAO KOMENTAR 213 KOMENTAR UZ „MOJU PESMU“ 217 KOMENTAR 220 KOMENTAR O „POZDRAVU“ 224 KOMENTAR UZ PESMU „JA, TI, I SVI

Ko redovi zarđalih kosa kukuruz je na suncu zreo. Teška si bila, vrela i bosa kao snop žita kad se razgrne. Oči ti behu male al crne kao rupice na fruli.

Teška si bila, vrela i bosa kao snop žita kad se razgrne. Oči ti behu male al crne kao rupice na fruli. Kad mi na tebi svaki zaglavak vreo od slasti poče da trne raširila si se, i uzdrhtala, ko zemlja ispod

A zidovi mrtve i oblake što plove blago mi miluju ruke. Jednako ćarlija kao dalek vrt tragom mojim senka moja, puna žita i neba vedra, vrela kao jedra nedra tvoja.

Jednako ćarlija kao dalek vrt tragom mojim senka moja, puna žita i neba vedra, vrela kao jedra nedra tvoja. I dok mi se noću prepliću na ruci gole žene, i zvuci krvavih nakita strašnih, teške svile i

strašnih, teške svile i listovi prašni, čim pred zoru svane, nebo mi je rosno ko ravne poljane, a Mesec se nad njima sja kao srp. SPOMEN PRINCIPU O Balši, i Dušanu Silnom, da umukne krik. Vlastela, vojvode, despoti, behu sram.

razapeti, po stenju, kršu i borju: Da je život za sluge čast, i nad veseo gnjili svet vitlati sebe smrti u počast, kao steg krvav i svet. Steg dičan buna i ubica. O rode ti si izabranik njin.

PORTRE Duša ti je raskidana, čista, bolna, bleda kao lica ruskih nihilistkinja. Pogled ti je gorak i svet, ko u madona, u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbiljna si i tužna i poštena. Kad tio sviraš Betovena čelo ti je puno teških bora, kao da si muško, što se svud potuco, sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom, u životu veselom i tužno nasmejanom.

bora, kao da si muško, što se svud potuco, sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom, u životu veselom i tužno nasmejanom. Kao prosjak sa barikada puco, i ko Cezar dolazio sa mora. Al čim se zaljubiš...

Došlo je doba da nam duša sve voli i trpi. Na najgoroj krpi sanja, blagodari, blagosilja. Tela nam se uznesu, kao kamenje u nebesa. Da pršte grme i gore u mržnji, razočarana, u besu. BELE RUŽE O, nemoj doći kad te zovem.

Drhte od radosti, a kad ih dodirnem tako brzo potamne, kao da se prozor smrzo i raskido cvetove nevesele ledene tajne.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

i livada, dubokih gudura, kamenitih ždrela i provala, mnogo izvora i potoka, gorskih jezera, sjajnih i glatkih kao ogledalo. U hladu velikog drveća odmarali se Adam i Eva.

Oko cveća su obletali leptiri sa velikim, kao duga sjajnim krilima i zujale pčele bez žaoka. A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim,

A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim, sjajnim, kao sneg belim cvetovima. Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih.

One su kao veliko grmlje rasle po doljama, po brežuljcima i njihovim obroncima, po okomcima suroga stenja, među kamenjem; one se penjale

one se penjale na drveće, hvatale se za grane i ogranke i svojim cvetnim, zapletenim vrežama i vrpcama spuštale se dole kao teške, bele zavese i ljuljale se na tihom povetarcu.

Na njih je noću padala rosa, i kad bi ih Eva jutrom brala, rosa bi se iz njih izlivala, bistra i obilna kao voda iz prepunih kristalnih čaša.

A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo. Oblaci, mrki i strašni kao gnev Božji, zastirali su nebo, u njima su buktale blede, pakosne munje i rikali gromovi; iz mrkih oblaka rušili se

Božji, zastirali su nebo, u njima su buktale blede, pakosne munje i rikali gromovi; iz mrkih oblaka rušili se pljuskovi, kao vodopad, u dubokim ponorima ključala je i kipela voda, bure i oluje čupale su iz korena i s hukom obarale ogromno

ključala je i kipela voda, bure i oluje čupale su iz korena i s hukom obarale ogromno drveće, nabujali potoci jurili su kao pomamni po ždrelima i valjali kamenje; zveri podivljaše: lavovi su rikali tražeći plen svoj, zverovi se klali i

A ruže, one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele, nevine ruže i obrastoše trnjem.

A ruže, one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele, nevine ruže i obrastoše trnjem.

A ruže, one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele, nevine ruže i obrastoše trnjem.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Video sam mnogo gradova, mnogo sela, mnogo zemalja, mnoge lude i narode, ali me ništa toliko nije začudilo kao jedno malo pleme, u jednom divnom, pitomom predelu.

) laže sve što je pričao; ali, za divno čuDo, ja lično verujem u tu njegovu laž kao u najveću istinu. Evo kako on dalje priča.

idi i, na ponos oca svoga, na dobro upotrebi slobodu, a ne zaboravi da je tu zemlju orosila i moja krv, krv oca tvoga, kao što je vekovima rosila plemenita krv viteških i slavnih pradedova tvojih...

umoran, iznemogao, dok odjednom ugledam preda mnom, na pola časa hoda, gde se bêli grad što ga dve reke zapljuskuju. Kao da osetih novu snagu, zaboravim umor i klonulost, pa požurim u pravcu tom gradu. Stignem do obale.

Setim se da mi je otac nešto pričao o jednom čuvenom gradu gde su naši prolili silnu krv, a kao kroza san se opominjem kako mi je govorio da baš tako nekako i leži gde dve reke teku kraj njega.

“ — Sve nemo, sve ćuti, a meni kao da neka slatka slutnja, neki tajni glas veli: „To je zemlja koju toliko tražiš!“ Najedared, trže me neki šum.

Zar ni po čemu nije čuvena? Ribar se zamisli, pusti mrežu iz ruku, pa kao da se nečeg seća. Posle dugog ćutanja reče: — Kažu da ima u Toj zemlji dosta svinja.

Nisam pošao ni nekoliko koraka, dok odjednom a oko mene se, kao oko kakvog čudovišta, poče sa sviju strana skupljati svet.

— Nemam. — Koliko ti je godina? — Šeset. — Pa još nijedan orden?! — Nijedan. Povikaše glasovi kroz masu, kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju. — Čujte ludi: čovek od šeset godina bez i jednog jedinog ordena!

Tako sam prošao kroz toliki svet i niko me nigde nije uzimao na odgovor. — Što ne laješ? — viknu onaj učtivo, kao što se uopšte, prema raspisu, ponaša policija u toj zemlji, a primetio sam kako drhti od ljutine.

— Tako, — dodade zatim — sad malo liči na obična čoveka, a onako mi uzbunio ceo grad, upao kao kakvo čudovište... A ti valjda nisi ni znao da je danas još i svečanost? — završi pitanjem obrativ se meni. — Nisam.

Dakle, uđe čovek s naočarima na nosu, pokloni se duboko, — što i ja, razume se, uradim, — i predstavi se kao viši činovnik iz ministarstva za spoljne odnose zemaljske. — Drago mi je!

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je

Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv...

Sumorna kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv...

kao što su moji dani, stara i dugotrajna, kao što su moje godine, vlažna i tamna, kao što su moje oči, studena, kao što je moje srce, moja krv... Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt...

Al' oble, bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim magnetom, privlače uzbuđenog Širgu i on, hteo ne hteo, mora da ide među njih.

Ništa ne može radnika tako oveseliti, ništa mu ne može naterati srce da brže lupa, kao pogled na tu divnu, zrelu goru — hraniteljku.

A nebo se natkrililo nad tim dragocenim morem, čisto kao suza, plavo k'o što samo ono može biti, veselo, k'o što je srce radeničko...

Kad zabeli jutarnja zora i svi se kućani dignu na čisto i glatko, kao patos, gumno. Obuzme te jutarnja svežina. Pred tobom zablistaju milijarde svetlosrebrnih kapljica biserne rose, a tamo,

svu okolinu, pokrivenu bistrim kapljicama rose, i one, te bistre kapljice sad se samo pred tobom prelivaju i odsjajkuju, kao najčistije drago kamenje, praveći bezbroj varijacija fantastičnih, duginih boja...

nije rosa spala, baciš se u tu svežinu, pa osećaš kako se grudi nadimlju, ne mogu dovoljno da se nadišu, a leđa se kale, kao usijan čelik, kad baciš u ledenu stud...

Šušti pleva i slama, poduzeta silnim vetrom od kola, poleti u vis, savije se u kolut, pa se otpušti i pada, kao prah, čak na drugi kraj gumna...

Lupa i šušti jedra pšenica o gvozdeno sito, pada na kosu dasku, a sa nje, kao voda niz gladak kamen, sleće i skače na čisto gumno, gde je dočekuju hitre radničke ruke...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Ama, ja sam kriva, niko drugi nije kriv nego ja. DANICA: Šta imaš ti da budeš kriva? PAVKA: To što sam se stegla kao kukavica pa hoću da uštedim. „Izdaj, Jevreme, dve sobe; nama je mnogo pet soba, što će nam pet soba”.

Odbegla mi, znaš, žena. Veli: tučem je, a nije, boga mi! Jest, digao sam ruku, nije da nisam! Al' onako dva-triput, kao što i priliči mužu; al' nije, da kažeš, dušmanski.

Pa ona sad kaže: dosadilo joj, i otišla od mene, kao da će negde naći bolje. Nego tako, ženska pamet! Pa otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuži mene za tešku

Nego tako, ženska pamet! Pa otišla pravo u advokata, te tvoj gospodin tuži mene za tešku povredu i sad me goni kao vuka po planini. PAVKA: A, to je? (Čisto joj lakne.) DANICA: Ti si pogrešio vrata. Ne sedi ovde advokat. SIMA: Nego?

JEVREM: Eto ti sad! A šta ima tebi da smrkne? PAVKA: Tako. Ne mili mi se. Da si ti kao drugi ljudi, da odeš na dan izbora pa da glasaš, 'ajd', 'ajd'! Nego se sav predaš i promeniš, postaneš drugi čovek.

Vas opet uznemiravaju moji klijenti? DANICA: Da. Malopre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka! IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao. Ali, neće vas više uznemiravati.

IVKOVIĆ: Ono, znate kako je, i Ilić ima svoje ljude, pa ako udari ustranu, može svašta biti! JEVREM: A to bi vi kao voleli, da on udari ustranu? IVKOVIĆ: Pa, pravo da vam kažem, voleli bi!

IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme! I ja se, pravo da vam kažem, u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste mi roditelji i vi i gospođa Pavka...

IVKOVIĆ: Hvala vam, gazda-Jevreme! I ja se, pravo da vam kažem, u vašoj kući osećam nekako kao kod svoje kuće, kao da ste mi roditelji i vi i gospođa Pavka... JEVREM: E, pa onda, kad se tako osećaš, baš da te nešto zapitam.

Bajagi nisi mogao u čaršiji da se pripitaš, nego potegao ovamo da me nađeš, kao da ja svaki dan samo napoleone prevrćem preko ruke. Nego, ako si došao za neki posao, a ti govori! JOVICA: Pa...

JEVREM: E, pa, deder sad, nemoj da mu kažeš! Pa jesi li Ti, bre, pio alvaluk kad sam ih prodao? JOVICA (kao bajagi doseća se): Pa je l' to za kože bilo? JEVREM: Nije, nego za drenjine! JOVICA: Ja smeo s uma.

JOVICA: Veli: „Oni naši u Beogradu kanda ne bi hteli više da im Ilić bude poslanik”. JEVREM (kao bajagi iznenađen): E, boga ti, kako to? JOVICA: Eto, tako mi kaže čovek, od reči do reči.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

I posle, zar je jedno selo u našoj dragoj Srbiji u dlaku iste te sreće i sudbine bilo kao i ovo o kome je reč! Možete, vala, uzeti koje god hoćete selo — i niste pogrešili.

Sva su skoro te iste sudbine, i to zlo opšte je zlo, i zato se samo nametalo kao hitno za predmet pripovetke. Dakle, dosta da vam kažem da je u jednom mirnom i idiličnom selu, u kome se dotle

i kafana i mehana I magaza, te prema tome je bilo isuviše razloga da na mapi Srbije bude zapisano krupnijim pismenima, kao sve varošice u Evropi, — da je u tom i takvom, dakle, selu živeo jedan od mnogobrojnih učitelja i zvao se Sreten.

on u književnosti, pišući strahovito mnoge dopise i takozvana Seljačka pisma, poznat mnogo bolje pod raznim psevdonimima kao: Gedžo, Geja, Seljo, Radenik, Proleter, a najradije je uzimao za svoje psevdonime imena onih velikih radenika iz

zagrebao u dno, onda je pod svoje dopise potpisivao imena docnijih i suvremenih velikih mislilaca i revolucionara, kao: Prudona, Roberta Ovena, Bakunina, Karla Marksa, Pugačeva, Stjenka Razina, Kibaljčića, a nije se ustručavao uzimati za

Marksa, Pugačeva, Stjenka Razina, Kibaljčića, a nije se ustručavao uzimati za svoje psevdonime i čuvena ženska imena kao: Lujze Mišel, Vjere Zasulićeve, Sofije Perovske i još mnogih drugih, jer ko bi ih sve zapamtio.

ministar valjda zna koliko je on sela promenio i u kome se on sada nalazi i kud će ga još talasi života poneti, kao onu tikvu niz vodu; odneti ga daleko od pozornice slave i ispričanih događaja!

pobornik i zatočnik slobode, istine i pravde, osuđen je da ga večito gone za ta njegova načela s kraja na kraj Srbije kao večitog Judu.

uvezuje krevetske haljine u ćebe, a daske i nogare ujedno, i kreće se i odlazi na nova mesta sa starom svojom pameću, i kao ono ona vrana iz one basne, ostavlja on staro ukaljano gnjezdo i ide u novo da i njega ukalja, a odatle će opet tako dalje.

bradu (jer brkova skoro nije ni imao, tako da je izdaleka izgledao sa onom retkom i podužom bradom; a bez brkova, kao kakav predsednik kakve američke republike). — Moram odmah učiniti jedan poklič svima mislenim ljudima!

Ti se samo čudiš otkuda, dođavola, zna čak i na kojoj je strani to što ti on napamet kazuje kao da čita iz knjige. Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro napamet, kao vodu.

Rajhov Sistem higijene znao je sav skoro napamet, kao vodu. Koliko je puta samo citatima iz Rajha »pomerio cimentu« kapetanu kad je pisao dopise protiv njega!

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Pa lepo. I šta onda? Zar ne vidite: dečak je pogružen, kao car Koga su prognali iz domovine, tako svirepo ... — E, tu leži cela stvar, To jest, tu je ono što nije lepo.

Kad dođe pred kuću — izvali pola kapije, A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiče. Mama Liza ga sačeka na pragu, tužna kao ruža U jesen, sa nežnim licem Đokonde, Skine mu blatnjave čizme,

Mama Liza ga sačeka na pragu, tužna kao ruža U jesen, sa nežnim licem Đokonde, Skine mu blatnjave čizme, celog ga razoruža, I tiho zapita: „Dokle, o Džone

Kod kreveta bdi mama; svetiljka drhti kroz tminu, I vetar, oko zidina, kao pas ljutit kevće. Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuo šeširčinu Stao uz krevet, veliki kao brdo, i počeo

Došao i Džon Hohohond, otpasao revolver, skinuo šeširčinu Stao uz krevet, veliki kao brdo, i počeo da trepće. Prvi put se džambas setio da, eto, ima sina, Pa iz kuhinje, gde su jela raznih vrsta,

jela raznih vrsta, Doneo, u jednoj ruci, mleka i mandarina, A drugom rukom (onom na kojoj nema dva prsta), Pažljivo, kao kad vetar dune u obrve travi, Pomilovao bolesnog dečaka po glavi.

Pa ponovo zaspao, oznojen, kao sneg kad ojuži, Sa nečim toplim i vedrim ispod očnih kapaka, Zaželevši da se to veče dobrote produži Do kraja života

Sunce blešti po drveću, po celom belom svetu, Mlečni zimski zraci zaslepljuju mu oči. Razmišlja dečak o suncu kao o lepoj priči, Koja se dugo prenosi i kroz sećanja množi; Na mangupsku furunu sunce liči, Stalno gori, a niko ga ne

A dvorište je tako svetlo i belo... I sve mu nekako čudno, sveže miriše, Onako... onako... kao tek sašiveno odelo.

Sa šeširom na glavi, uzanim kao približeni dlanovi, Žmirka, očima i naočarima, Kao da drži govor sav se ukrutio...

Sa šeširom na glavi, uzanim kao približeni dlanovi, Žmirka, očima i naočarima, Kao da drži govor sav se ukrutio...

DOGAĐAJ NA ULICI Odjednom, trolejbus je podskočio Visoko, ludo — čak do krova! A kao munja dotle je išao. Najednom, trolejbus se ukočio, Trole se izvile ko kriva slova, — A onda je dalje prošišao ...

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila

Ono je zanimalo i Aristotela koji je, misleći o njemu, nalazio da je to nerešljiva zagonetka, kao i pitanje o tome na koji način jegulja završuje svoj život.

U srednjem veku su jegulje smatrane kao živi dokaz egzistencije božanstva, i to kao najopipljiviji i najpouzdaniji dokaz za tu egzistenciju.

U srednjem veku su jegulje smatrane kao živi dokaz egzistencije božanstva, i to kao najopipljiviji i najpouzdaniji dokaz za tu egzistenciju.

Niko nikad nije video mladu jeguljicu drugojače do u blatu, sa kojim je izgledala kao srođena i u kome ju je bilo teško i zapaziti.

zastupali profesionalni ribari, i to baš oni što su živeli od lova jegulje, bilo je to da ona rađa žive mladunce, sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po rođenju ulaze i u kome ostaju zariveni dok ne odrastu toliko da mogu begati od

Takve je tragove naročito Sirevi docnije, 1874 godine, dobro proučio. Međutim, nikad niko nije u to vreme, kao ni pre toga, u kopnenoj slatkoj vodi našao polno zrelu jegulju, kao ni sitne jeguljice koje bi tu bile rasplođene.

Međutim, nikad niko nije u to vreme, kao ni pre toga, u kopnenoj slatkoj vodi našao polno zrelu jegulju, kao ni sitne jeguljice koje bi tu bile rasplođene.

A Petersen je pre toga 1894 g. bio utvrdio da su srebrnasta, žuta i zelena jegulja, dotle smatrane kao zasebni varieteti jegulje, u stvari jedno isto.

Sve su to bili prvi koraci za rasvetljenje misterije. Njima je bilo utvrđeno da se jegulja, kao i druga riba, plodi mrestenjem, i to samo u morskim dubinama.

Uzeo je učešća i u jednoj danskoj naučnoj ekspediciji u tropskoj oblasti. Kao asistent velike biološke stanice u Kopenhagenu i šef mikroskopskih radova u politehničkoj školi u Kopenhagenu,

Šmit je taj brodić iskoristio 1903—1911 g. za istraživanja u pojedinim udaljenijim morskim oblastima, kao što su okolina Islanda i Feroerskih Ostrva, Severno Ledeno More, Sredozemno More i t. d.

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

No ako si i prešao iz života ovoga, brige i stradanja čeda svojih znaš i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom. Prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao, moli da mnogoletni u dobru život

Rakić, Milan - PESME

PESMA 30 OČAJNA PESMA 31 LEPOTA 33 OBNOVA 34 DRUGE PESME 35 SILNO ZADOVOLjSTVO 36 ZIMSKA NOĆ 38 KAO BAJKA 40 DOLAP 42 ROSA PADA...

Pre odsudnog boja ja ti nisam dao Koprenu, ni burmu, ni azdiju, kao Starinski junaci, po čemu ćeš mene Pomenuti kada stigne udes zao I zapište deca i zaplaču žene.

Da, pesma moja biće moćna tada. Pesma mladosti, burna kao ona, Otmena, sveža, ponosna, i vrela, I silna kao mnogobrojna zvona Kad proslavljaju pobednika smela!

Da, pesma moja biće moćna tada. Pesma mladosti, burna kao ona, Otmena, sveža, ponosna, i vrela, I silna kao mnogobrojna zvona Kad proslavljaju pobednika smela! Otmena, sveža, ponosna i vrela.

I tako kraj cveća ostaćemo sami... — Proliće se tada, kao bujne kiše, Stidljivi šapati u blaženoj tami, I reči iz kojih proleće miriše...

O daj mi, draga, da na krilo tvoje Položim glavu umornu, da sada Slušam. dok blješte na zapadu boje I veče kao crno krilo pada, Kao u školjci huku morskih vala U našoj duši, gde će odsad rasti Niz crnih beda i staračkih

dok blješte na zapadu boje I veče kao crno krilo pada, Kao u školjci huku morskih vala U našoj duši, gde će odsad rasti Niz crnih beda i staračkih zala, Prigušen šumor nekadanje

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda Slušati rado ove reči lažne, I zahvalićeš bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne.

VARIJACIJE Tvoje je lice kao ljupka freska Na čađavome zidu starog hrama. Dobra si kao Dantova Frančeska, U tišini i miru živiš sama, Bez sveta, da

VARIJACIJE Tvoje je lice kao ljupka freska Na čađavome zidu starog hrama. Dobra si kao Dantova Frančeska, U tišini i miru živiš sama, Bez sveta, da ti zamera il̓ pljeska, A lice ti je kao ljupka freska.

Dobra si kao Dantova Frančeska, U tišini i miru živiš sama, Bez sveta, da ti zamera il̓ pljeska, A lice ti je kao ljupka freska.

Zašto I tebi godi praznih reči praska? O kad je tako, ti ovamo, mašto! Rečima finim kao vaza saska Pokazaću ti ja kako se laska! Dosta, za ljubav večitoga Hrista! Ne mogu više, dosadno mi sve je.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

VUK MIĆUNOVIĆ LEŽI BLIZU VLADIKE, PRITAJIO SE KAO DA SPAVA, ALI SVE ČUJE DIVNO. VUK MIĆUNOVIĆ Ne, vladiko, ako Boga znadeš!

VUK MIĆUNOVIĆ Ne, vladiko, ako Boga znadeš! Kakva te je spopala nesreća teno kukaš kao kukavica i topiš se u srpske nesreće? Da li ovo svetkovanje nije na komu si sabrâ Crnogorce da čistimo zemlju od nekrsti?

Objesio pušku o ramenu, pa čepuka, tamo i ovamo, po poljani kao svi ostali; a odovud neki od našijeh, umimogred, pokraj odže mini i tisni mu od lakta rožinu njegovojzi u grlić šišani.

A evo smo kao oni miši te za mačku zvono pripravljahu. DOĐOŠE MARTINOVIĆI. VUK MIĆUNOVIĆ Evo i vi, već se načekasmo!

Pjan, rekosmo, pa misli da poje. Dokle dvije jedna iza druge: cik! cik! opet, izdušit ne daše; i klikuje čovjek kao prijed. Ono nije bez nekakve muke! Ugrabismo puške, potrčasmo.

Svako gleda što će čut od tebe, a ti si se nešto zamrsio: nit' što zboriš niti nas otršaš, u obraz si kao zemlja došâ; sam se šetaš poljem bez nikoga, nit' što jedeš niti zaspat možeš.

Beg Ivan beg, junačko koleno, boraše se kao laf s Turcima na sve strane u gore krvave. Polu zemlje Turci mu uzeše, no pošto je svu obliše krvlju i pošto mu brata

Vječna zublja vječne pomrčine nit' dogori niti svjetlost gubi. VLADIKA DANILO (među svima kao da je sam) Đe je zrno klicu zametnulo, onde neka i plodom počine. Je li instinkt al' duhovni vođa?

VLADIKA SE TRZA KAO IZA SNA. VLADIKA DANILO Udri za krst, za obraz junački, ko gođ paše svijetlo oružje, ko gođ čuje srce u prsima!

Niko meda otle jesti neće. — Goniš kamen badava uz goru. — Staro drvo slomi, ne ispravi. — I zvjerad su isto kao ljudi, rod svakoji svoju vjeru ima; za kokošku i orla ne pitam, no što strepi laf od guske, kaži!

Iako je zemlja pouzana, dvije vjere mogu se složiti, kâ u sahan što se čorbe slažu. Mi živimo kao dosad bratski, pa ljubovi više ne trebuje. KNEZ JANKO Bismo, Turci, ali se ne može! Smiješna je ova naša ljubav.

pod mojim šatorom, ti, vladiko, i glavni serdari, samo da ste caru na bjeljegu, za primiti od mene darove, pa živite kao dosle što ste. Jaki zubi i tvrd orah slome; dobra sablja topuz iza vrata, a kamoli glavu od kupusa.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad. Gornji sprat kuće podigao, okrečio ga i išarao rezbarijama. Sobe | je raskošno iskitio najskupocenijim ćili mima,

Zar ja ne znam i ne čujem šta on radi, gde se lunja i koliko troši. Glavu ću mu kao vrapcu otkinuti. Ni ti ni on niti iko od vas na oči da mi ne izađete“.

I zaista, čim bi on došao s puta, odmah bi se cela rodbina sticala: žene, tetke, | strine. Muževi kao da nisu smeli prvoga dana preda nj, a znali su da će on, šta bi za njih imao, preko tih njihovih žena poručiti im i

On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? — mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više

li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega potpomagao, jačao.

Izgleda kao da, dosadivši joj se naposletku taj večiti strah, trepet od njega, manula ga i ostavila, da i dalje naređuje, zapoveda i

Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nije mogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i razboleo,

to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i čivčije, digne ruku — to nije mogao.

njenu tobož toliku ljubav prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

prema njemu, te zato, što ga bajagi toliko voli, jednako laže za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da je samo njen sin, i samo mu ona dobro želi. A zna kada je noćas došao. Čuo ga je.

Čak nije dala momku, koji je kao uvek naoružan iza kapije spavao, da kapiju otvori, već odbijajući ga od kapije, rekla: — Nemoj ti.

I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro. Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo,

Pandurović, Sima - PESME

PAUK 229 POSLEDNjA TEŽNjA 231 BUDUĆI DIJALOG 232 PESME I BISERNE OČI Kao duh jeseni u šum lišća svela, K’o tuga u život naših želja tajnih, U moju se dušu nečujno uplela, Na plimi uzdaha

malu humku trošnih zemnih želja, Poslednji, opšti udes kad nas snađe I nestane naših patnja i veselja, Nada mnom će, kao čar usana mednih, K’o lelujav, meki sjaj visina sfernih, Lebdeti i tada setan osmeh jednih Očiju bisernih.

svog života cvetnog, — A maj je divan i bez sunca žarka; — Tebi ljubav ljudska sred života sretnog Ne treba, izgleda kao pusta varka.

Tad će tvoje srde zakucati jače, Kao čas pozni kada ponoć pada, Brujeći kao da tuži i plače Ko zna da d’ će kogod čuti ga i tada!

Tad će tvoje srde zakucati jače, Kao čas pozni kada ponoć pada, Brujeći kao da tuži i plače Ko zna da d’ će kogod čuti ga i tada!

I Bog, i nada, i razum očajan; O, ovih dana, kad se zapenuša Dubinom duše gnev skriven i tajan; Kada nas opet, kao u snu mučnom, Zagrli Beda velika i živa, A bolno srce, u trzanju žučnom, Procvili strašnom pesmom bez motiva; O, u

kroz sjajnu dvoranu Kraj mene, s čovekom — ja ga ne znam ko je — Ledena lica, k’o pôd onaj što je, Ti mi lagano, kao uzgred, šanu: (Glas ti se jedva od galame čuo) „Moj ljubavnik. On je čovek čestit, dobar...

I videćeš da se bujne, preke, Talasaju naše moćne reke; Naše gore da hučno romore Kao nada koju srce traži U slutnjama kojih nema više; Vetar duva, proleće miriše... Naše duše naši su pejzaži.

Tada miriše doba ranog maja; I kao da se, neprimetno, prosto, Na Ideal što je u sećanju ost’o Nastavlja tiho jedan san bez kraja.

I biser drobni na krilima noći Sa jasnih zvezda padaše polako, Dok ćutke, mračne kao smrtni gresi, Crne su seni pratile me tako, Brzo i strasno po gluvoj samoći; A setno nebo neka nada resi: Pre zore

Vaj! koga pokrov pokrio je beli! Zar muka nije iscrpeno vrelo? O, kuku! kuku! svet zapeva celi; Zadrhta duša kao nebo celo; I masa zvezda sa neba se prosu Na tugu, jade, ljubav, sreću rânu, Na mrtvu dušu kroz jutarnju rosu.

I u to tužno doba, Kada se mis’o niha K’o cvet vrh rana groba, To je kad lepa tuga Spomena mojih redom Zasija, kao dýga, U mekom sumraku bledom. Visine blede ćute, Jesenji sumrak râni; Listovi sveli žute. Lepi, nesrećni dani.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

otegnutim bijelim čarapicama do koljena i zagrnut tabarom „a la veneziana“, nabadaše nesigurno svojim tankim nožicama. Kao odabraniji kućić i koljenović, on ođaše pred ostalijema. Ni ostali ne izgledahu sokolastiji od svoga vođe.

Onamo opet ispod bedema, graja se digla, konji vrište — larma kao da se svi đavoli žene. „Brže, brže! Oslovite ih u vašem jeziku, pitajte ih rašta su došli, šta su naumili?

“ reče zapovjednik, dočekavši Kotorane na ulasku. Gospoda, dišući kao ciganski mjehovi, protiskoše se kroz vojnike.

Konte, na to, opruži lijevu ruku, stisnuvši balčak od svoga mača; desnu podiže, onako kao što čine propovjednici. Svi očekuju kad će izlećeti prva riječ. Kao nekijem čudom i pod bedemom metež malko utoli.

Svi očekuju kad će izlećeti prva riječ. Kao nekijem čudom i pod bedemom metež malko utoli. Sunce (i ono, gle!) povirje iza brda, te mlaznu svojim zracima kontu u

Blenuli od čuda, kao da je konte sa svojim tabarom i vlasuljom poletio u oblake. On izvrnuo oba dlana, pa ih omjera prezrivim pogledom.

Gospoda, sva jedanak osvijestiše se; svi u jedan mah „načaša glagolati“. „Stante!“ prekide ih konte, mahnuv rukama, kao orlušina krilima. „Gospodine đenerale!“ poče on, skinuvši trorožac s glave i pristupivši k zapovjedniku.

„Priroda je sasvim prosta i... to jest stvar je sasvim prosta i prirodna, a vi ovdje kao nov i nevješt...“ „Ajte do vraga vi i vaša retorika!“ prekide ga srditi đeneral.

Dan je bio vedar, sunce je grijalo, kao što samo u našem ubavom Primorju u to godišnje doba grijati može. Kroz sunčanu svjetlost vijaše prašina, što se dizaše

glavu čalmom, vješa dugu pušku o rame, ogrće se strukom, puni simsiju, kreše ognjilom — a to sve naelak, bez treme, kao da je u svojoj avliji. Drugi klekao, pa priteže opanak, ni brige ga što ga sa svijeh strana guraju.

studena vjetra fijuknu ispod svoda, vrh njihovijeh glava; pomrači se; nekoliko kapi ljosnu na kaldrmu, ama krupnijeh kao lješnici. „Udari vrijeme, božê vrijeme, bjež’ narode!“ viknu neko.

Taj džin razdrljio grudi, objesio struku niz rame, u lijevoj mu duga puška a u desnoj čibučina kao toljaga budaline Tala. Svojim krupnim grahorastim očima gledaše rasijano; vidilo se da se nešto duboko zamislio.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

sa tolikim pojavama modifikacija i glasovnih preobražaja kako po sadržini i vrsti, tako i po upotrebi i po funkciji, kao što je to slučaj sa narodnim govornim stvaralaštvom, — tom vrlo bujnom i neobično šarolikom duhovnom vegetacijom.

Ustvari to su — po principu ekonomije reči — sažete, posebne govorne celine, koje se upotrebljavaju kao unapred spremljeni klišei — fraze (S méne pa na uštap, s brda s dola, s neba pa u rebra, na vrat na nos, na jedvite

Praktična primena govornih izraza u govoru uvek je u vezi sa datim slučajem i određenom prigodom, kad se ona koristi kao primer i potvrda, začin i ukras.

Njih srećemo skoro na svakom koraku u običnoj svakidašnjoj upotrebi, — i to: a) kao govorne izraze doslovnog značenja, b) kao poređenja i v) kao govorne izraze prenesenog značenja; ali osim njih postoje i

Njih srećemo skoro na svakom koraku u običnoj svakidašnjoj upotrebi, — i to: a) kao govorne izraze doslovnog značenja, b) kao poređenja i v) kao govorne izraze prenesenog značenja; ali osim njih postoje i druge vrste rečeničnih obrta, parazitnih

na svakom koraku u običnoj svakidašnjoj upotrebi, — i to: a) kao govorne izraze doslovnog značenja, b) kao poređenja i v) kao govorne izraze prenesenog značenja; ali osim njih postoje i druge vrste rečeničnih obrta, parazitnih fraza i frazeološke

građe bespojmovne i pojmovne, onomatopejske i imitativne, tonske i stilske kakvoće, kojima se narodni čovek služi kao govornim klišeima, kako bi što bolje i jače, lakše i brže — ekonomičnije — izrazio svoj spoljašnji i unutrašnji život

ZNAČENjA Govorni izrazi doslovnog značenja predstavljaju mnoštvo društvenih, konvencionalnih i stereotipnih fraza (kao što su to uobičajeni i ustaljeni pozdravi i otpozdravi, zahvale, pohvale i čestitke) ili i gatalačko-vradžbinske formule

Od ovih i ovakvih govornih tvorevina ističu se kao ekspresivne i kao stilske, čak i kao poetske celine: kletve, zakletve i blagoslovi.

Od ovih i ovakvih govornih tvorevina ističu se kao ekspresivne i kao stilske, čak i kao poetske celine: kletve, zakletve i blagoslovi.

Od ovih i ovakvih govornih tvorevina ističu se kao ekspresivne i kao stilske, čak i kao poetske celine: kletve, zakletve i blagoslovi.

Toliko mi zle oči naudile! Da bog da mi svaka sreća posahnula i ne imala napretka kao ova slamka od jutros! — i pri tome lomi slamku). Zakletve mogu da budu šireg (Tako mi života! Tako mi očnjeg vida!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

122 39. U CARA TROJANA KOZJE UŠI. 124 40. CAR DUKLjAN. 125 41. ĐEVOJKA, UDOVICA I PUŠTENICA. 126 42. JEDNA GOBELA U KAO A DRUGA IZ KALA. 127 43. SOLOMUNA PROKLELA MATI. 128 44. LAŽ ZA OPKLADU. 129 45. KRALj I ČOBANIN. 131 46.

pa joj stane vikati da ućuti; a žena pristane pored puta uz čoveka, pa mu unese dva prsta pod oči, i njima strižući kao nožicama, stane vikati: „Striženo! striženo! striženo!

— Kad već uže prikupi blizu kraja, ali ima šta viđeti: mjesto žene, uvatio se za njega đavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest. Čovek se uplaši, i pođe da upusti uže, a đavo poviče: „Drži, da si mi po Bogu brat!

blizu kraja, ali ima šta viđeti: mjesto žene, uvatio se za njega đavo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao što i jest. Čovek se uplaši, i pođe da upusti uže, a đavo poviče: „Drži, da si mi po Bogu brat!

Carica, kao svaka mati, skoči brže bolje, i odvede ga đevojci u sobu. Kako ga đavo opazi, on mu progovori: „Tu si, pobratime!

“ Čovek izvadi svoju travu iz torbe, te okadi đevojku, a đavo iziđe, i đevojka ostane zdrava kao od majke rođena. Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa

Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i

Svi ostali ljekari kao posramljeni raziđu se kud koji, a ovoga zagrle car i carica, kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu kćer, i pokloni mu car pola carstva

j. čuvaj se da te ne ožeže onako, kao što je i prvog muža ožegla. IV. ERO I KADIJA. Čuvao Ero kadijna goveda, pa imao i svoju jednu kravu, te išla s

Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao).

onda đak uzme sirac, da osiječe malo, a kad vidi na sircu iže, onda osiječe poveliku krišku, pa zapiše opet onako iže, kao što je i bilo. Kad dođe kaluđer, pogleda sirac i uzme u ruke: „Va istinu slovo ize, ali sirca nize.“ IX.

“ A Bog mu reče: „Ćuti, ne bojse; ja ću narediti, da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu.“ I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao mala dolina.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Bilo da bude neko, kao iguman, ili drugi neko ko je služio u mestu ovom svetom, da se pošalje u to mesto, i on svaku slobodu i vlast da ima

U subotu, pak, i u nedelju ribe, i sir i sve drugo, i dvaput dnevno jede se. A za post Rođenja Hristovog — kao i u druge dane što ustanovismo, neka i tada bude isto.

A u post svetih apostola isto da je kao i u druge obične dane kako ustanovismo. U pojanju da drži ovakav ustav: jutrenje i večernje — kao što je običaj, na

U pojanju da drži ovakav ustav: jutrenje i večernje — kao što je običaj, na jutrenju preko cele godine da se poju po tri katizme psaltira, a na večernji „Ka Gospodu, kada“ bez

Na trećem času, i na šestom i na devetom pevamo po tri katizme psaltira, sa metanijima, kao što imamo običaj. Na svakom početku, na „Priđite, poklonimo se“, po tri metanija.

U subotu veče biva, kao što imamo običaj, agripnija. A ovo pevamo na agripijini: kada se kaže „Trisveto“ i „Pomiluj me, Bože“, i potom pojemo

I potom kanon vaskrsni, kao što imamo običaj, i svetom — ako imaš. I potom se svršava kao što treba. A svete i božastvene liturgije prema

I potom kanon vaskrsni, kao što imamo običaj, i svetom — ako imaš. I potom se svršava kao što treba. A svete i božastvene liturgije prema mogućnosti da se služe.

O slobodi mesta ovoga: zaklinjem Gospodom našim Isusom Hristom i Presvetom njegovom materom, kao što pisasmo ovde da ne bude izmenjeno.

Krasno, kao i Bogu ugodno, sačuvano je i za vašu ne malu korist, u Gospodu Isusu Hristu braćo moja ljubljena i čeda moja duhovna.

1, 1-3) kao bolestan i željan da primite, ljubimci moji, ustanovljeni vam ustav ovaj bogopredanih penija, umiljenija, i molitava,

od zlata sijaju i jasnije od snega ubeliše se, i misaona krila od neveštastvenog zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orlovi, pokazavši put nama koji hoćemo da ih sledimo i koji želimo hitati ka onome koji je rekao: „Žedan

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

udovica, držeća, u svemu iskusna GOSPAVA, drži radnju za otvaranje rupica; u slobodnom vremenu ispomaže se radeći kao „animirka” u kafani „Šargan”; tridesetak godina, ali u lošem stanju CMILjA, prema potrebi: šankerka, kelnerica,

blizu dvadeset godina ANĐELKO, zvani „Ćora”, lopov, nešto preko trideset godina MILE, stariji čovek, predstavlja se kao aktivista STAVRA, sredovečan, povučen, stalno čita novine PROSJAK, neverovatno star SKITNICA, preko šezdeset godina,

JAGODA: Vidim da ste u poslu. IKONIJA: U kutnjaku mi kao burgija! Ko da me čela ujela pravo u živac! Nađide mi one komovice, da držim!

Oću da je iznenadim! Samo ispitajte, onako izokola, kao slučajno, gde živi, i to. Ako vam nije teško. IKONIJA: Što da mi bude teško!

Sa sve piljarima, domaćicama i tezgama! IKONIJA: Nisu to više pijace kao nekad! Sve to sad prskano hemikalijama, nazor sazrelo, nazor obrano!

(Izlazi) CMILjA: Zgodan ovaj! IKONIJA: Nije da ga uzmeš za pelcer! CMILjA: Ovako skinut, izgleda kao anđeo! IKONIJA: Arhanđeo Anđama i Bradailo! Reponja krilati! CMILjA: Nisam ga viđala.

Pa, ako ne može, majku mu, podupri stolicom! Gadne li kiše! Ponesi kišobran, lije kao iz kabla! IKONIJA: Ćoro, ko zna šta je, nemoj dizlaziš! (Anđelko izjuri napolje, Cmilja i Ikonija za njim.

Da i ne pominjem komandu Prve armije! TANASKO: Da je meni parče sira ovčega, ukiseljena crvena paprika šilja, i, kao kruna, veliki mačvanski lebac! MANOJLO: Podelićemo sledovanje večeras! TANASKO: Opet onaj peksimit francuski?

Da nisu sklonili onu predikaonicu, mogo bi u njoj da prespavam... Ne znam šta je to s ovim narodom! Svi se deru kao čuvari u logoru.

Idući tako, unatraške, sudari se sa Miletom.) NEPOZNATI: Izvinite! MILE: Ne ulazi se u kafanu kao govedo! NEPOZNATI: Privukli mi pažnju ovi napolju... MILE: Je l bi ti hteo još i da sobjašnjavaš?

izdrndana, i matora, može da ima na svakom prstu po deset, a ja, ovako mlada i očuvana, zdrava ko dren, rumena kao jabuka, ne mogu ni jednog na deset prstiju! IKONIJA: Ako te nije smandrljo na brzinu, gorela ja ko ova sijalica!

Uzmi Mileta. Zašto, na primer, taj Mile ide na skupove? Šta on, buzdovan, da traži na javnom skupu? Skup koristi kao mišju rupu! CMILjA: Gde li se vako naljoskala? Bazdi na vinjak! GOSPAVA: Ima još primera, idemo dalje!

Stanković, Borisav - JOVČA

MARIJA Sinoć. Ne znam zašto, tek mi kao da smo znali, te sinoć ne odosmo na sedenje kod Aritonovih. Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko

MARIJA Sinoć. Ne znam zašto, tek mi kao da smo znali, te sinoć ne odosmo na sedenje kod Aritonovih. Srećom, kao da smo znali, te nas zateče kod kuće, inače ko zna... MAGDA Ako, ako.

MAGDA Ako, ako. Zato onaj moj, sin, sigurno čuo u čaršiji, pa sinoć eto ga kući i jutros rano i pravo u dućan. A ne kao drugi put ako u zoru IZ mehane dođe...

šta je? MARIJA (stojeći do zida, pognuta): Ništa. JOVČA Kako sinovi, snahe? Kako čivčije i berićet? MARIJA Pa kao što znaš, tako je. JOVČA Jeste zdravi? MARIJA Zdravi. JOVČA A Vaska? Kako ona? MARIJA Zdrava je.

A sada, hajd idi, i tamo u čaršiji pokupuj pa metni u bisage i posle razdaj svima, kao da sam i njima doneo. (Ljutito): Hajd, sada idi!

Neću da bata na mene posle: kakav sam ja tvoj brat i, kako sam znao za to, što mu nisam na vreme kazao pa da on njega, kao što treba, za perčin uhvati... Ne može se više, sestro, mora, mora da se kaže...

Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin... Ti, kao što znaš, kad mi dade one pare da otvorim dućan, trgovinu, ja od tih para odvojih i dadoh i njemu, mome zetu, njenom

I kao što mi ti naredi, nisam hteo da mu kažem da su to tvoje pare, da se ne bi olenjio, nego sam kazao da sam od drugoga, kom

I on izuči dobro, neću dušu da grešim, najbolje. Samo kad hoće, može da skroji i sašije kao niko drugi... Ali, koja vajda, kad on u dućanu, za tezgom nikad nije. Po mehanama, sa devojkama, momcima, tamo je uvek.

I onda ora, pesme, vesele. Ako slavu slavi, po tri dana se pije i veseli, kao da je prvi, hadžijski sin. I govorim ovoj: Zašto, more, zašto toliki trošak?

I govorim ovoj: Zašto, more, zašto toliki trošak? A ona, kao da sam joj krvnik a ne brat, kao da joj zlo mislim, čak se i obrecne na mene: I moja kuća neka je vesela!

I govorim ovoj: Zašto, more, zašto toliki trošak? A ona, kao da sam joj krvnik a ne brat, kao da joj zlo mislim, čak se i obrecne na mene: I moja kuća neka je vesela! odgovara i gleda me popreko.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Ovu ću, dakle, koliko mučniju toliko potrebniju, materiju kao na nišanu imati u svem mojem pisanju. Posle polze i zabave, koju želim kom god od mojega roda uzrokovati, neiskazano

Ja ću se samo starati ništa protiv mojej sovesti i protiv pravilam zdravoga razuma ne pisati. Ko se zadovoljava samo kao ovca ići za drugim ovcama, pravda da njemu nije potreba ni misliti ni rasuždavati.

Ako li što gdi bude pogrešeno, učeni će ljudi posle mene ispraviti i meni će čelovekoljubno kao človeku prostiti. Meni je dovoljno utešenija dajući priklad učenim mojega naroda da srpski počinju na štampu što dobro

Ja sam ga potom vsegda u umu mojem pre[d]|stavljao ne samo kako oca moga, no saviše kao jednog čoveka pravdoljubiva, poštena i preljubezna, koga spominju, ljube i žale svi koji su ga god poznavali.

smrti matere moje, dva brata moja, stariji Ilija i mlađi Luka, i ja, vratili smo se k našem stricu Grujici koji nas je kao roditelj primio. On je imao u domu jednu staricu sna[h]u s dvema sinovicama.

U devetoj ili desetoj godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce počelo mi je kao proricati da ću stranstvovati.

sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce počelo mi je kao proricati da ću stranstvovati.

bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo kao da su kurjaci iz njega učili.

videći me odveć bojažljiva, da kako bi kom detetu firgaz ili ferulu počeo davati, ja bi[h] s njim zajedno počeo plakati, kao da bi imao posle njega nama[h] na mene red doći, dobri mešter, za izbaviti me od vsegdašnjeg plašenja i dati mi

i ja s njim, s nakanom da nađem kakvu pešteru iliti pustinju i da tu ostanem; no, onde videći da kaluđeri jedu i piju kao i drugi ljudi, i ne čujući da se oko nji[h] gdi na[h]odi kakva peštera ni pustinja, nije ovo mesto za mene, mislio bi[h]

me i odvratiti; mnogokrat bi me zagrlio, ljubio i s otačaskom dobrotom bi me obličavao što ja njega ne milujem kao on mene i da ja nepravo činim, njegovu slatku nadeždu, koju je on imao, da će u meni imati utehu, pomoć i pokoj u

se na[h]ode u naši vilajeti — najmanja im je starost svetinja; ljudi su kako god i mi, jedu, piju i rade da steku novaca, kao i drugi koji imadu familiju na vratu. To govoreći, ja i[h] ne osuđujem; toga se ni oni sami n[e] odriču.

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

ukidoše još toliko biskupija, opatija, kaptola, sjemeništa, dekanata, parohija, kapelanija, manastira i crkava. Kao god što se mnoga dalmatinska plemena ponose svojim junacima u prošlosti, koji su se odlikovali u ratovanju s Turcima,

ratovanju s Turcima, tako se isto mnoga plemena ponose svojim „misnicima“, koji su se borili protivu „nevirnih rkaća“; kao god što u Dalmaciji ima bratstava koja su u neprekidnome nizu dala trideset-četrdeset serdara, barjaktara itd.

koje se godine čovjek zafratrio, dakle, kad je umro za svijet, a dva krsta znače godinu u kojoj je zbilja umro, onako kao što i mi mremo.

Evo tijeh bilježaka u bunjevačkom govoru, sasvijem kao što je u pomenutoj knjizi: „Fra-Brne II (†† 1519). Priveja je puno puka iz staroga zakona u katoličku viru, u čem su

Za njegovo vrime umra je jedan mladi Jerković u manastiru kao dijak, a drugi Jerkovića ditić pobiga je iz manastira, te se samo treći zaredija...

To je, dakle, prosto običaj, njeki zao običaj ako ćete, ali ništa drugo. A da je kuća Jerkovića zaista u puku štovana kao sveta loza tome ima sila potvrda, a mi ćemo odabrati samo dvije-tri.

— baš kao kad Bošnjak reče: „Za Kulina bana“, a Hercegovac: „U doba hercega Šćepana!...“ Drugo, Milušani, ljudi jako „privatljivi“

Kušmelj — zato što bijaše veoma rutav, Čagalj — stoga što je bio suh kao kuka, a Šunda — zbog toga što je govorio kroz nos.

II KUŠMELj I KUŠMELjIĆI Jere Jozov Jerković, Brzokus, Kušmelj, bješe štaponog, vrata kao u divokoze, glave okrugle i tvrde, da je mogao njom bukovu dasku razbiti.

dobara Kušmelj imadijaše: kuću pod pločom, petnaest lakata dugu; uz kuću naslon; pod kućom vrt i desetak dana grohota, kao što je sva zemlja u Zvrljevu; pod brijegom oko petnaest motika vinograda i nješto zagajene ograde.

Duša valja, u zloj godini fra-Brne je pomagao najviše starijega brata, ponješto i onu dvojicu. To je duje činio kao dobar čovjek, ali tome bješe i jedan krupan uzrok, nije vajde kriti.

Sad da prijeđemo na ono što je pretežnije. Kušmelj kao da bješe i najpošteniji među svojim zemljacima. Velimo: kao da bješe, jer ne znamo pouzdano.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

I pesma: da l plavi vir? Ili kap pala na zid? Samo je budila mir. RUKE BOLA Daj reči guste ko smola I reči kao krv neophodne Za naše prazne ruke bola Podignute u svetlo podne.

Daj onu strašnu reč što tone Još neprobuđena u mrak mesa Od koje grudi muklo zvone Kao negledana kap nebesa. Daj reči koje imaju telo I u telu srce crveno, Sve one koje će gorko čelo Naći u svetu

Oprosti senci što te prati I vetru što te u krug vodi. Zagledaj se u tanke vlati I reci nečem malom: hodi Šumno kao što ptice slete Sa plavog mira na suncokrete. O VRATI SE O vrati se u sobu Iz blata pod beli krov.

Lomi se već tvoja trska Na vetru. I kiša prska Po golom mesu što pati. BUKET Karanfil, crvenkast kao stid, Otvara slatku laticu sećanja.

O najlepše se lipa smeje — U samom vazduhu kao gust vrt. Pod očima trava mirno veje. Žuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati.

O DAJ MI O daj mi uspavanku od slapa U budni san što obara I svet nepoznati otvara Kao raširena mapa. Jer da postoje reči, to mora, Iz zvuka kad voda kapa — Kad već postoji stas slapa I kapa sveta, slap

JEDNO SIGURNO VEČE U jedno sigurno leto Toplo kao kap plača Hodaćeš tuđ niz sve to Zaklonjen zidom šetača. I gluv već za reč što lupa U sluh o teška vrata Proći ćeš

I gluv već za reč što lupa U sluh o teška vrata Proći ćeš kroz red klupa Do mesta gde se mrak hvata. Pust kao stablo bez soka Zastaćeš začuđen tako Sa svetom i pticom van oka.

(Nečujni vodopad!) Kuda potonu Pek I blagi breg i klis? Iz rane iščile lek. Šuplje je. Reč je već zvek. Kao metalnog brda vis Stoji pred tobom vek.

Kud skliznu taj svet? Kao da ode Tisom Odronjen, nogom, komad ilovače. Gledamo za njim dok voda ga rastače. Gle — stoji još sve to al s tankim

I lelujava suva vlat, poneka. Motri me zimsko nebo uvrh rama. Motri me ruka moja, pesma sama. NI PREDEO MAGLEN Kao da smo sišli pod zemlju, u trap, Nemo smo stajali tako: dub i dub.

U ZIMSKI SUMRAK Kuda pobeći u ovaj dan? U gusti sneg? U pusti vrt? Pasti u meki bolesni san Kao na smet, pod led, u smrt? Kuda pobeći sa ovog dna? Visoko negde? Još dublje? Gde?

Ćosić, Dobrica - KORENI

Drhtavica je sve glasnija. Mislim, puckaju koščice riba, jer se pod ledenom kožom, topla kao krv, vuče zarobljena reka. Zaželim da je izbušim nožem i ogrejem prste na njenom toplom šikljanju.

je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju. Pa zamahnem da bijem, onako kako to ja umem, iako me zubi u korenu bole.

Čovek o kome se u Prerovu priča da ima pesnicu kao mal, leđima je polomio plot .i od stida se dva dana nije pojavljivao na poslu.

Katićeve komšije kunu se u decu da se oko ponoći iz podruma čuje zveckanje i treskanje i cika kao kad se ženska deca golicaju.

Prerovu, jer zapazili su, lopovi, da svakog proleća, kad mesec popase noć, Do zore lunjam livadama i stalno se saginjem kao da kupim nešto. Ujutru su po livadama nalazili gomilice žutog cveća.

Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju, i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ludi zli. Tu, kao što Ti kazah, na ovo malo zemljice oko Morava, privremeno se živelo. I jatagani se brzo istupe.

idi zelena kukavica, ili izdajica bez duše, ili đavolji sin, pa da ti kuršumi i handžari i ostala usmrtija ništa neće. Kao svoj kožuh poznajem ovu Srbijicu. Dokoni hajduci broje vaške.

„Prodajemo šećer, tamjan i sveće.“ — „Mi za groš jeftinije“, kao da kukuriču, vikali su šegrti pred dućanima i krišom se grudvali.

Čime ćeš da hraniš i četvrta usta? — Svojim ručerdama. Ti ne daš hleb zabadava. — Ne dam. Kotite decu kao zečeve, a posle ih drugi hrani. — Neko koti decu, a neko dukate. Onaj nebeski ne dâ da se deca mešaju s dukatima.

Takvi su im čamci. Preko njene glave upravili kljunove i zamahuju sabljama, i sve kao da gori, sve kao da izranja iz dunavske magle, a ono — gust, beo dim njene cigare. Nikad nije video da duvan tako dimi.

Takvi su im čamci. Preko njene glave upravili kljunove i zamahuju sabljama, i sve kao da gori, sve kao da izranja iz dunavske magle, a ono — gust, beo dim njene cigare. Nikad nije video da duvan tako dimi.

Turkinja lako sedi prekrštenih nogu, strogo i redom gleda sve putnike, naginje se da ih bole vidi, kao da raste iz napuhnutih šalvara.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Gotovo prekonoć nestade mrlja i krasta s njenog lica i ono zablista kao mesečeva školjka na dnu mora. Devojčica je rasla, iz časa u čas postajala sve lepša, ali joj preko usana ne pređe ni

I možda bi tako i bilo da se jednoga dana, na svemu što bi devojka dotakla, ne pojavi tanki zlatasti sjaj, kao da su vez ili čipka posuti zlatnim prahom.

Niti je on mogao unutra, niti ona napolje. Dan i noć, kao bleda biserna školjka, sjalo je iza rešetaka devojčino lice.

Od te noći lice joj je postalo još prozračnije, još nežnije, kao što je prozračan i nežan bio njen vez. Tim vezom ona je iščezlom mladiću govorila sve što rečima nije mogla da kaže.

se krov kuće u koju nikada nisu ušli; trčalo stazom dete koje nikada nisu uspeli da imaju; smejalo se dvoje mladih kao što se oni nikada nisu smejali, a preko svega vejao je nežni zlatasti prah.

S rekama nema iznenađenja, nema briga. Ne rađaju se često budale kao ona što je htela da teče ispod zemlje. Majka svih reka osmehnu se tek rođenoj kćeri i podiže palicu ka zapadu, kad mala

Ko da pobegne od takve straže? Zamrlja od tuge, mala reka je ćutala, a dani su se krunili kao zrnevlje kukuruza. Majka svih reka već poverova da joj je najmlađa kći zaboravila svoju suludu želju, kad se jedne noći

Majka svih reka već poverova da joj je najmlađa kći zaboravila svoju suludu želju, kad se jedne noći prolomi oluja. Kao vatrene zmije skakale su munje po nebu, a gromovi survavali stenje s planine.

Velika rečna majka s mukom podiže glavu uvis, i reče: — Ne tražite je više! Preko čitavog neba, sva blistava, kao šareni luk, putovala je mala reka.

Devojčica uzdahnu. Iz svog betonskog dvorišta, ograđenog visokim zgradama kao kamenim liticama, jedva je mogla da vidi komadić neba. Šta da se o oblacima kaže?

Ču odskakanje lopte o beton, radosni smeh pobednika, pa ljutnju poraženog. A onda, najednom, kao da je s neba pala, ulete lopta kroz prozor. Dečak, koji je trčao za njom, čučnu i zagleda se u dubinu.

Ptica je jedva disala. Šta je mogla osim da joj previje krilo i nahrani je mrvicama hleba? A onda poteče vreme kao kiša niz oluk, ali vrabac se sporo i teško oporavljao. Već.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Na toj granici sučeljavaju se svetlosti što, odasvud, nadilaze Trg pa kruže, izmešane i rasejane u prah, kao nedohvatna svetlosna prašina.

malo je ko pamtio i mnoge već razrušene a doskoro moćne džamije, čiji su se ostaci i te kako videli u ovom kraju, kao što se već gotovo niko nije sećao gde se tačno nalazio konak dahije Kučuk-Alije, čuven sa udobnosti, koji je u prvom

Takve su pojedinosti, kao i obično, prosto iščezavale u darmaru prolaznosti. Ali, ako su sitnija istorijska prisećanja odgurkivana u nepamćenje,

istorijska prisećanja odgurkivana u nepamćenje, neistorijska su, valjda sačuvana u onoj svetlosnoj prašini što je, kao nit, jednako izmicala Pozorišnom ulicom, povremeno iskrsavala.

koje su se, nekad u manjem a nekad u većem broju, zavisilo je od prilika, sušile, iznakažene, na kočevima ispred šanca, kao prikaze iz besomučnog karnevala istorije.

I glava kneza Alekse Nenadovića, pred Prvi ustanak, i glava Stanoja Glavaša, pred Drugi. Te su glave bile, kao opomena, okrenute putnicima koji su u grad stizali preko utabane terazijske ledine i zaustavljali se, pre no što uđu,

Ova neistorijska sećanja koja su, prave more, povremeno obuzimale žitelje Pozorišne ulice, kao da su nešto izbledela u deceniji pred Prvi svetski rat, toliko dramatičnoj da je osećanje neposredne sadašnjosti

Ista je vojska (da li ista?) prolazila, desetkovana, i u povlačenju, a po kaldrmi Pozorišne ulice, kao i nekad, u vreme Kočine krajine po palisadu šanca, udarale su austrijske granate. Istina, ove iz 1914.

Istina, ove iz 1914. kao da su bile nešto ubojitije od ovih iz 1790. godine, ali ni to nije sasvim sigurno. Izgleda sigurno da su veoma ubojite

(Kad podne pređe, svetlosti se raspu, odjednom krte, po iskrzanim fasadama.) Gospodar Jevrem jaše kao što je nekada jahao kroz Mačvu ili preko dobara u Vlaškoj, samo što sad prolazi između automobila a automobilisti ga

kroz malu kapiju, sasvim sličnu onoj pod crepovima, ulazi u Dositejevu Veliku školu, a prepodneva traju, naizgled ista kao ovo, a stoleća odmiču, naizgled svako različito, a neka se prašina valja prema Dunavu, koji se vidi i drukčije, i bolje

Jevrem je znao da nezadovoljstva opet tutnje a bune se opet spremaju. I Miloš je to znao, ali kao da nije mario; kao da više nije mogao, ne drugima, to i nije činio, nego ni sebi da prizna promašaj.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Da sam cvetak, kao što sam mala, Ja bih srpskom svetu mirisala; Pa bi došle Srpkinjice mile, Mnome bi se lepo okitile, Met'le bi me za te

i zvezda je mala, Što se tamo gore zasijala; Lako j' zvezdi, ima svoga sjaja, A ja imam samo uzdisaja. Da sam zvezda, kao što sam mala, Na srpskom bih nebu zasijala, Izišle bi Srpkinjice male, Pa bi zvezdu željno pogledale; A zvezda bi

Kad se setim gde sam se rodila, Kad se setim tad mi niču krila; Kad se setim, ne treba ni više, Tad mi srce kao cvet miriše; Kad pogledam milu Srbadiju, Tad se dižem više zvezda sviju, Više zvezda, do Boga miloga; Pa ga molim, a

Sve mi milo nojca rasplašila; Što ne mogla, u tamu zavila... Al' opeta čini se meneka Kao bela da zorica zori: Tice poju, gore stoji jeka, A kraj mene potočić žubori. Ja se šetam, družina sa mnome.

Hrvaćane, ne od lane, Od uvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen Gde stanuje živi plamen! Ao, Ero, tvrda vero, Ko je tebe jošte ter'o?

Đ. Jakšić XVI PIJEM... Pijem, pijem... al' u piću Još se nikad ne osmenu' Kao da je rujnim vinom Bog polio hladnu stenu!

“ J. Jovanović Zmaj XXX ZIMNjI DAN Oh, kako je sivo, tamno, K'o da nije danak svan'o; A nebo je tako mutno, Kao oko isplakano.

prazninu tu golemu, u taj uzdah grdni, hladni, Gledam u tu setu nemu; Pa to mi je sada lepo Pa to mi je sada milo Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, K'o da nikad premaleća Mom životu nije bilo, K'o da nikad nije sunce Sreću mojy

Vrelo žubori Po lisnoj gori, K'o i pre. Ja sam mlada Ovde sada, K'o i pre. Sunce bega A'l nema njega Kao pre! Nema sunca milenog, Nema mog!

Mi smo male, Al' smo znale, Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti Kao ti - Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je

A kad bude, pa tu muka mine, Kad sloboda kao sunce sine, Kad se krvca opere studencem, A junaci ovenčaju vencem, Srpske zemlje okite se mirom, Srpska deca ružom I

Neka ti bude svileno sve! Govori sine! govori brže! Da kupim one toke zlaćene.“ Dete se češka rukom po glavi, Kao da ne zna šta bi od sveg - „Ah, babo, - babo, - kupi mi, - babo... Pečenja kupi jarećeg!

Popa, Vasko - KORA

nemam Putujem dalje Ne spotičem se više O usnulo kamenje na drumu Putujem lakši Ne zagovara me više Besposleni vetar Kao da me ne primećuje Putujem brže Misli mi kažu da sam ostavio Neki krvav neki potmuo bol Na dnu ponora za sobom Za

svojim nosi Nemir voda Nespretna Gega se polako Trska koja misli Ionako će je stići Nikada Nikada neće umeti Da hoda Kao što je umela Ogledala da ore KONj Obično Osam nogu ima Između vilica Čovek mu se nastanio Sa svoje četiri strane

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

U njoj je bila smeštena štamparija kojoj je bilo povereno štampanje moga dela o mehanizmu i uzrocima ledenog doba, kao zasebnog izdanja Srpske Akademije Nauka.

No već tih dana videh da je to oštećenje štiti od useljavanja nemačkih vojnika. Zato se u njoj osetih kao što se čovek oseća kod svoje kuće, pa bila ona i krovinjara.

Zato se u njoj osetih kao što se čovek oseća kod svoje kuće, pa bila ona i krovinjara. Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici.

Nisam se više osećao kao riba koja gine na suvom tlu, već kao živ puž u svojoj kućici. Zavukoh se u nju što god sam dublje mogao i počeh da razmišljam šta da počnem.

Moja soba za rad koja se nalazila na gornjem spratu kuće stradala je kao većina ostalih, ali njene razlupane prozore zamenih prozorima iz drugih soba čija su okna slučajno ostala čitava.

Nikad dotle nije mi ta soba izgledala tako lepa kao tada. Moja biblioteka, kako sam je u toku godina prikupio, raznovrsna je, snabdevena delima nauke, književnosti i

mogao preduzeti kakvo naučno i zabavno putovanje kroz carstvo tih nauka i upoznati se onda lično sa njihovim tvorcima kao što mi je to uspelo sa Demokritom.

Slično putovanje sam nekad, kao razonodu od teškog naučnog rada, sa uspehom preduzeo i opisao u svome delu „Kroz vasionu i vekove“, pri čemu sam se

Nameravao sam da ga predočim ličnim doživljajima kao što se u putopisima saopštava ono što se videlo i doživelo, da svojim putovanjem postanem očevidac razvitka nauke i

Poznavao sam sve što se zna o Aristarhovoj nauci, no o njegovoj ličnosti doznao vrlo malo. Zato sam ga predočio kao predavača svoje nauke u tom, meni dobro poznatom krugu naučnika.

Glavne ličnosti ovoga spisa odabirao bih tako da bih njima, kao glavnim stanicama, obeležio razvoj prirodnih nauka. Pre no što bih se za kojega od tih tvoraca nauke opredelio,

Kad bih se o tome osvedočio uputio bih se pred njega samog. Da bih onamo dospeo, valjalo je, kao u slučaju Pitagore, uživeti se u njegovo doba i njegovu okolinu. I za to su bile potrebne razne studije.

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Kad sam toga jutra pogledao na policu s knjigama ona se bila pogla kao skrušena, u očajno poguren mali globus, ukras na pisaćem stolu, nisam smeo ni da gledam, a šetalica na zidnom satu

na zidnom satu jecala je jedva mucajući sekunde dok najedanput, valjda slučajno i koliko da me potpuno dotuče, stade kao srce u samrtnika.

Ali kad sam pogledao kroz prozor i spazio veliki žut krst na crkvi, učvršćen na kugli iste boje, učini mi se: kao da vidim nasmejana ogromna usta nad strašno otečenom gušom.

a znaš da boljeg prijatelja nemam“... i šta ti ja znam. Otvorim pismo: tačno kao što sam očekivao. I najedanput, i sad ne znam da objasnim baš otkud i kako, planu u meni odluka da se naposletku

A kad je odluka pala opet se i još kako razveselih; samo sad sa puno razloga, kao što sam se docnije uverio, jer me ovaj put do Vujanovca bar privremeno izleči od neizdržljive nervoze.

pet dana, večeras, molim vas. I ne zaboravite kutiju sa žutim imalinom kao prošli put, tako vam Boga.. Pa onda grunem u taštinu sobu i užasno je prepadnem.

je, ljutito se saginjući za cviker koji je pao s nosa kad sam ja nesmotreno banuo, ozbiljno prekorila što sam u sobu upao kao pobesneo.

Tako ja uđoh unutra, zaključah se i očekivah polazak voza. Padala je brza kiša i kapi kao suze slivahu se niz zamagljeno okno.

Jer on polazi elegantno, klizeći, bez onog secanja i nesnosnog škripanja, kao kad polazi običan voz kojim, kao što rekoh, nisam voleo da putujem ni kao student.

Jer on polazi elegantno, klizeći, bez onog secanja i nesnosnog škripanja, kao kad polazi običan voz kojim, kao što rekoh, nisam voleo da putujem ni kao student.

bez onog secanja i nesnosnog škripanja, kao kad polazi običan voz kojim, kao što rekoh, nisam voleo da putujem ni kao student.

“ „Eto, da kažem pravo, treća.“ „I ti me uveravaš, da je ona isto onako snažna, pomamna i odana, kao prva, koju nisam zaboravio i koja se nije najbolje svršila?“ „Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi.

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Sa svakim katom osvajala je svjetlost. Uzlazio sam kao u apoteozi, s laganom omaglicom i plitka daha od uzbuđenja, a pod srcem mi je nešto zamiralo.

Kolica su vještim rukovanjem uklizila u bijelu dvoranu bez uglova. A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim tračkom svijesti:

Kroz pritvorene kapke provukao se snop zraka i odrazio na bijelom stropu sliku vanjskog svijeta: vidim kao na nekom ekranu izvrnute figure prolaznika, umanjene ali u pravim bojama, potpune i žive: sestrica u bjelini pronosi

svaku zapreminu u vremenu — puka arabeska moje misli —, tako da preko njih bez zapreke posežem rukom u moje djetinjstvo, kao preko nesuštastvene ograde opsjenareva užeta...

Ta strana kuće bila je nekako pretežitija: u nju se slijevao sav kućni život i sva kućna čeljad, onako kao što se putnici slijevaju na bok kojim lađa pristaje uz obalu.

U tim sjenovitim sobama moje su tetke provodile svoj neveseli, bezmirisni život, kao ono paunovo perje u vazama od lažnog malahita po uglovima.

na more prešlo na prozore sjenovite strane, prelaz je bio tako nagao a promjena slike i raspoloženja tako velika kao da prelaziš iz jednog svijeta u drugi.

Na svim su vratima mjesto kvaka bile kugle od brušenog stakla. I te kugle kao da su bile ljepše na vratima sunčane strane: njihova zasićena plava boja čisto je živjela, kao da u njima gori po žižak.

I te kugle kao da su bile ljepše na vratima sunčane strane: njihova zasićena plava boja čisto je živjela, kao da u njima gori po žižak.

Na sjenovitoj strani, kugle su bile ugašene. Njihovo je plavetilo bilo zamućeno, a u sredini kao da se nazirala rana, poput crva u srcu jabuke. Mi djeca govorili smo da je u njima ubijen živac.

da dobro, lijepo, radost, harmoniju shvatim čisto pojmovno, bez primjese predstavnoga, već uvijek i jedino kao predstavu svjetlosti; i obratno, sve tužno i ružno, sve mrtvo i ledno, kao zakriljeno sjenom.

primjese predstavnoga, već uvijek i jedino kao predstavu svjetlosti; i obratno, sve tužno i ružno, sve mrtvo i ledno, kao zakriljeno sjenom. Po tome, i naše misli mogu da budu osunčane ili sjenovite.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči. Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima. Zato se i popov pogled zaustavi na njemu.

Đurica iđaše očima za Sretenom, dok ovaj ne priđe barjaku, pa onda obori glavu i poluglasno, kao za sebe, reče: — He, da je moj tata odbornik, bilo bi drugo...

— Ono znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako 'nako...

Za njim, kao što je red, geguca opštinski birov... Veselje i pravo duševno zadovoljstvo, pomešano sa pobožnom zbiljom, sija na svakom

Imućnija plemena dizala su nad sovrom krov, a okolo sedišta užljebljivani su šašovci, te je cela sovra izgledala kao neka staja.

Čim narod zasede, pop se diže, a Obrad zazvoni medenicom. Narod se diže, kao na komandu. Ljudi poskidaše kape i svaki u svojoj sovri stade se moliti Bogu.

— podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled i nepomičan kao kip. Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio!

oko sebe, pa, videći se slobodan, potrča opet k Sretenu, ali ovoga zagradi trostruka lesa momaka, a na Đuričino rame, kao iz neba, pade ruka kmetova. — Stan' der ti, momče, da se razgovorimo.

— Stan' der ti, momče, da se razgovorimo. Đurica zinu od čuda i stade na mestu kao ukopan. — Zar ti prvi — produži kmet — otkako je naše selo zakopano, da okrvaviš i okaljaš našu svetu slavu!

Đurica postade najkršniji momak, ali mu spoljašnji izgled ne donese uvaženja i ugleda među momcima, kao što bi to bio red u običnim prilikama. Beše to stasita i retka pojava.

mladić, široka čela, gustih povijenih obrva, ispod kojih sevaju dva zelenkasta oka, za koja narod veli da igraju kao na zejtinu.

Đurica je veoma cenio svoje telesne osobine i svoju retku snagu, pa je prema tome podešavao i svoje držanje i odelo. Kao siromah nije se mogao isticati bogatstvom odela, ali je i onu sirotinjsku odeću umeo tako vešto namestiti na sebi, da

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

PA NE HTIO 219 ZVALI MAGARCA NA SVADBU 220 SASTANAK MAČAKA I MIŠA 221 KRAVA I VO 222 LAŽ ZA OPKLADU 223 JEDNA GOBELA U KAO, A DRUGA IZ KALA 226 DJEVOJKA CARA NADMUDRILA 228 KRALj I ČOBANIN 231 KO JE ČOVJEKU NAJVEĆI

PUNICAMA 373 KLINČORBA 374 SAMOUK I NjEGOVO PISMO 375 UČITELj I UČENIK 376 CAR I DIJETE 377 TI ĆEŠ SVIRATI 378 ZNAM I JA KAO BOG, DA SMIJEM KAZATI 379 MENI JEDAN, A TEBI OSTALO 380 NESRETNIKU SE NE MOŽE POMOĆI 382 I TO ĆE PROĆI 383 ŠTO ZOVETE

Ove, videći Petra gde im se približuje, povikaše kao iz jednog grla: — Petre, hodi da lomimo čiode, pa koliko čioda danas slomijemo, toliko ćemo dana živeti.

I tako je ovde već sto godina proveo, pa je još uvek bio onako mlad kao kad je došao. Jednoga dana reče mu devojka: — Hajde, Petre, da vidiš moje pustare, marvu i svu zemlju moju.

Kad je sav stukla, al̓ ona načinila se kao kukac, zgrčila se, jedva ide, pa pođe opet gore da pita šta će sad. Soldat htjede da je ustavi, ali se ona ne dade

— Sve će biti, gospodaru. Pokloniše se i odoše. Ne bi štono se reče dlanom o dlan udario, a to se sve ispuni kao što je on naredno, a on onako gladan primače se pa se one razne đakonije nađavasa, a one puste suhovine stače na

— Zapovijedam da mi na toj i toj meraji načinite saraj kao što je u cara, a u saraj namješaj kao što je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene i mater tamo preselite.

— Zapovijedam da mi na toj i toj meraji načinite saraj kao što je u cara, a u saraj namješaj kao što je u cara, pa kada sve bude gotovo, da mene i mater tamo preselite.

Tu se oni poklone i odu, a on sa materom zanoći u svojoj maloj kućici, a kad se probudi, ima šta i vidjeti: kao što je god naredio, sve onako učinjeno, pa još i njega i mater mu prenijeli, a on niti je šta čuo ni vidio.

— pa se misli, misli, dok nešto smisli, pa prsten te k svijeći, a Arapi kao i vazda: — Zapovijedaj, gospodaru! — Zapovijedam da mi donesete sultaniju, carsku najljepšu kćer.

Tu je on lijepo dočeka i stade milovati, a bogme i ona kad se vidje u onakom istom dobru kao i kod oca, pomisli da je on ja car ja carević, pa stade i ona njega milovati, te ti se tu lijepo po zakonu vjenčaše i

Kada car opazi da mu nema kćeri, stade je tražiti i raspitivati, ali je nigdje ne može pronaći, kao da je u vodu ili zemlju propala.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje Mesta i daljine i viziju jave; I sad tako žive kao biće moje, Nevino vezane za san moje glave. Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

I tu zemlju danas poznao sam i ja. Kao stara tajna ja počeh da živim, Zakovan za zemlju što životu služi, Da okrećem oči daljinama sivim.

Dok mi venac snova moju glavu kruži. Kao stara tajna ja počeh da živim, Da osećam sebe u pogledu trava I noći, i voda; i da slušam biće I duh moj u svemu kako

spava K'o jedina pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina. I očiju što ih vidi moja snaga.

pesma, jedino otkriće; Da osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina. I očiju što ih vidi moja snaga.

osećam sebe u pogledu trava I očiju što ih vidi moja snaga, Očiju što zovu kao glas tišina, Kao govor šuma, kao divna draga Izgubljenih snova, zaspalih visina. I očiju što ih vidi moja snaga.

I ja žalim sebe. Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.

odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje. Kao miris, kao zraci, kao tama, Kao vetar, kao oblak, kao pena, Odvojeni dani, noći, lebde, kruže I prilaze u obliku

Kao miris, kao zraci, kao tama, Kao vetar, kao oblak, kao pena, Odvojeni dani, noći, lebde, kruže I prilaze u obliku uspomena.

Kao miris, kao zraci, kao tama, Kao vetar, kao oblak, kao pena, Odvojeni dani, noći, lebde, kruže I prilaze u obliku uspomena.

Kao miris, kao zraci, kao tama, Kao vetar, kao oblak, kao pena, Odvojeni dani, noći, lebde, kruže I prilaze u obliku uspomena.

Kao miris, kao zraci, kao tama, Kao vetar, kao oblak, kao pena, Odvojeni dani, noći, lebde, kruže I prilaze u obliku uspomena.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara.

Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren - jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka

Imao sam dve stare tetke izboranih lica, jedna od njih je imala dva zuba, koja su strčala kao slonovske kljove, koje je ona zabadala u moje obraze kad god bi me poljubila.

Pošto sam prostudirao pažljivo njihova lica, odgovorio sam zamišljeno pokazujući na jednu od njih: “ Ova nije tako ružna kao ona druga.” Mene su još od samog rođenja odredili za sveštenički poziv i ta misao me je neprestano tištala.

veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac i za njegove propovedi je govoreno da su tako elokventne kao one Abrahamove u Santa Klari. Imao je izvanredno pamćenje i često je recitovao dugačke tekstove na nekoliko jezika.

sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj pojavi.

Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu.

Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti, ali oni nisu više tako uzbudljivi, pošto su relativno slabi.

Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda.

za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik.

Do koje je mere mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem još jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu.

Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao s planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji o ovom može s pravom da govori.

Čemu onda da o usponu idealizma u američkoj nauci govori naučnik koji je počeo svoju karijeru kao srpski doseljenik, kada ima toliko rođenih Amerikanaca koji poznaju čitavu situaciju bolje od mene?

Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam

Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nešto posebno, izgledala je kao da uvek podseća Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nežne pažnje.

smeo ugasiti, a litija koju je dobri svet Idvora priređivao, mogla je otkloniti svaku nedaću koja bi selu pretila, kao na primer, sušu i kugu.

Verni starim običajima Srba, u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca.

Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena.

Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim

Starije žene sedele su na malim klupama duž zida; one su prele vunu, lan ili kudelju, šile ili vezle. Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih

Imao je izvanredno dobro pamćenje i izvanredan pripovedački dar. Govorio je kao guslar. Ne samo da je vrlo slikovito opisivao šta se zbivalo u Austriji i Rusiji u vreme Napoleonovih ratova, u kojima

njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz iglice starog bora. Od njega je narod Idvora učio istoriju srpskog naroda, od bitke na Kosovu polju 1389.

Iako je Marko bio kraljevskog porekla, nikad se nije borio kao osvajač. Onako kako ga i guslar opisuje, Kraljević Marko je istinski borac za prava i pravdu.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Najpre iskrcala se varoška čeljad, a za njom navrviše Zagorci. Otimaju se ko će pre, kao da neće na svakoga doći red da izađe. Ima ih svakojakih: mlado i staro, muško i žensko, s lulom u ustima i bez nje.

—Možemo, vala, oboje! —Ne treba niko nego ona... Drugi ne može da izdrži, pa se naduši smejati, kao pomaman. —Rugaju se, bona ne bila! — brat će sestri. — Berekinci! — nastavi, prislonivši se opeg uza zid.

Oni su iz društva izostali, ne htevši s njim dalje ići, bili su morem i besanicom umoreni. Zastali su onde kao uklesani: niti se miču niti o sebi glasa daju... Najednom vetar plaho du'nu i podiže hartiju i drugo smeće.

Da im je da se ogriju, uz oganj posede i do njega se uspruže! Topli plamen, pun blage vlage, ražgan, kao da su već osetili; gledaju ga kako stvar liže, dok mu iskrice veselo vrcaju ispred njih.

Pri kraju, u zidu, ispod kotla što je puštao paru kao sivu maglu gorela je žestoka vatra. Do ognjišta naslagana su debela drva: trupići i cepotke, a po tlu razasule se

Zalažu se. Plamen je nešto popustio, — tek se nadnio nad žeravicu. Ali ipak izgara se i zadušljivo je. Lice im je kao začađivalo, boje od gnjile masline; niza nj cedi se znoj, izmešan s novim uljem, i po obrazu se preliva.

— nutkala ga mati. Uze i ispi do polovice. Devojke gledaju. Čude se njenoj nevezenoj i šarenoj pregači i beloj kao sneg marami što je ovijena oko kovrljka. —Odakle si? — upita je neko od njih. —Iz daleka, čak iz Zagore.

Para se sa dna silom podizala i klokotala, vrhom prodirala i prskala. Društvo zametnu razgovor i brzo se upoznaše, kao da su davni znanci. Začinjajući, pušilo se u zdeli. —Gle, ulje se jedva cijedi!

— odgovori Cveta. —A masline zdrave kao dukat. Biće da je pri dnu. Po večeri skupa sedećke molili su se bogu. Posle, kada i za mrtve nameniše nekoliko

Iznenada obrnu vreme. Radeći preko dana, opaziše kako se nebom k severu vucare svetli oblačići što su izgledali kao raščešljano runo.

Osle kišilo je danju i noću, kao da se nebo progalilo. Vejavica, prsak i vetar izmenjivahu se na mahove. Sunca ni za lek.

Sklopilo se sa svih strana — nije nego sad će se očepiti nebo i sve će potopiti. I zbilja, te noći pljuštalo je kao nikada. Cela varoš umočvarila se i ublatila.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

KULTURA SAVREMENA POEZIJA I NACIONALNA KULTURA Kad se čovek nađe pred ovako ozbiljnom i, očigledno, odgovornom temom kao što je uloga književnosti i umetnosti uopšte u prožimanju nacionalnih kultura1, on gotovo nehotice, i možda u nekoj

Mi svoju kulturu nosimo – i u umetnosti, naravno – kao stonoga svojih stotinu noga, kojima upravljamo bezbrojnim navikama.

Dok ostajemo u njoj, dok se u nju zatvaramo kao u jedinu za koju znamo i hoćemo da znamo, ove su bezbrojne navike (konvencije) za nas prosto nevidljive.

su, dakle, u naše vreme nekolike tvorne ideje u književnoj teoriji, lingvistici, psihologiji i antropologiji ponikle kao otkriće krajnje „očiglednih stvari“, tj.

u književnoj teoriji, lingvistici, psihologiji i antropologiji ponikle kao otkriće krajnje „očiglednih stvari“, tj. kao usredsređenje pažnje upravo na ove oblasti u svakidašnjem ponašanju koje pripadaju „običnim“ navikama,

jedno ime iz književne teorije – Šklovskog, čije je zapažanje o tome da se u književnosti ono što se obično prikazuje kao neobično, kao čudno (da se automatizovano opažanje i ponašanje dezautomatizuju), predstavljalo utemeljenje cele jedne škole

iz književne teorije – Šklovskog, čije je zapažanje o tome da se u književnosti ono što se obično prikazuje kao neobično, kao čudno (da se automatizovano opažanje i ponašanje dezautomatizuju), predstavljalo utemeljenje cele jedne škole u izučavanju

On je razlučio, kao što se zna, tri sfere u kulturi: formalnu, neformalnu i tehničku. Po njegovome mišljenju, mnogi nesporazumi u

kulture korelira sa merom upoznavanja i razumevanja drugih kulturnih modela, onih koji su tu, u našem susedstvu, kao i onih koji su nam dosta daleki.

I malo šta je, u međukulturnome komuniciranju, po svojim dalekosežnim posledicama toliko štetno kao krivo tumačenje tuđih kulturnih konvencija.

dva smisla u dvema susednim i bliskim kulturama. Kao malu i laku ilustraciju navešću, namerno, krajnje očiglednu i banalnu pojedinost iz jezičke oblasti: pošto naš maternji

Naime, u svojim zasebnim jezičkim sistemima slovenačko vabiti i makedonsko vika(ti) nemaju isto mesto kao i istozvučni glagoli u srpskome jeziku, nego im pripada mesto koje u ovom poslednjem jeziku ima stilski neutralan

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Pa znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa. ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i četiri sata.

(Odlazi zadnjim vratima.) Anka, šta je s kafom? ANKIN GLAS (spolja): Evo! ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe! Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća. II PREĐAŠNjI, ANKA ANKA (unosi kafu i služi): Izvol'te!

Jedva sam skupila da mi se nađe ne daj, bože!... ŽIVKA: Bože, tetka-Savka, ti pa kao da ti mi to nećemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri meseca imaš svoje pare.

RAKA: Nisam! ANKA: Jeste, jeste, tukao se! ŽIVKA (tetki): Pogledaj ga, tako ti boga, kakav je, kao da je s vešala pao. ANKA (ostavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio. ŽIVKA: Iju!...

RAKA: Šta će mi da se umijem? ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt? (Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.

Nemoj ti na to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ručamo; svrati kao kod svoje kuće. SAVKA (već na vratima): Zbogom tetka! (Vraća se i, pošto je završila krojenje, umotava pantalone.

VII ŽIVKA, ČEDA, DARA ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za posete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli. DARA: Bambadava smo išli. ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?

Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru. ŽIVKA: Eto vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti prag.

Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: kriza, a moj muž ministar, pa ništa, miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem

Nata, kaže: kriza, a moj muž ministar, pa ništa, miran, ubio ga bog, kao da nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te triput solim jelo, te sipam zejtin u lampu, te obučem prevrnutu čarapu, i sve tako.

ČEDA: Reći ćemo! PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.

Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi ovde, kao na žeravici. ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (Odlazi.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

sintaksa Borisava Stankovića i, znatno više, sintaksa Miloša Crnjanskog prirodno su se zbog svoje osobenosti nametnule kao nešto što valja najpre rasvetliti da bi se analiza mogla produžiti na višim ravnima književne strukture.

Za pisca ove knjige posebno su Seobe Miloša Crnjanskog bile privlačne zato što je u njima, kao retko gde, čisto jezička faktura teksta dobila mesto kakvo obično nema u romanu, ali ga zato ima u poeziji.

U važnije razlike valja ubrojati i to što su oni svojim nastankom vezani za dva, kao što je poznato, po mnogo čemu drugačija književnoistorijska konteksta, za dva perioda u razvitku srpske književnosti:

Neki kritičari i istoričari književnosti Nečistu krv opisuju kao realistički roman, usredsređen na društveno preraslojavanje u jednoj balkanskoj varoši posle oslobođenja od Turaka.

Njihovi razlozi nisu valjani pogotovu kad se misli, a mora se misliti, na realizam kao stilski pravac iz devetnaestog veka, sa svojim posebnim književnim programom.

godine u dva toma Seobe i Druga knjiga Seoba. Kao što se iz jednog razgovora vidi, a takođe i iz prepiske koju je imao s izdavačem, Crnjanski nije želeo da se dva romana

i iz prepiske koju je imao s izdavačem, Crnjanski nije želeo da se dva romana zajedno štampaju i time stvori utisak kao da je drugi jednostavno produžetak prvoga.

u kontekstu ranog stvaralaštva Miloša Crnjanskog, uopšte ne govori o Drugoj knjizi Seoba, a pominje se uzgred isto kao i Roman o Londonu ili Kod Hiperborejaca.

10, poslužio je kao osnovica za pisanje studije o Nečistoj krvi. Rani tekst je samo nekim delovima uključen u novi. Zatim, prvi pokušaj da

Potom je za školske potrebe objavljena knjižica „Seobe” Miloša Crnjanskog (Beograd, 1985). Ona je i uzeta kao osnovica za pisanje studije San Vuka Isakoviča.

uslovne, književne tvorevine, pa se stoga i ne mogu razlagati i posmatrati sredstvima, recimo, analitičke psihologije kao da su pred nama izvorno date ličnosti.

Taj apstraktno zamišljeni prostor, ispresecan gustom mrežom granica, zapravo korespondira s činjenicom da je Stanković, kao retko koji naš pisac, uobličio jedan tip ili model stare varoške kulture, zatvorene koliko i stroge, sa jasno

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Skiću po pečalbi od mora do mora i daleko preko Dunava, noseći u mekoj tugovanki nostalgiju za rodnim kršem kao niko iz našega plemena.

Na prekor svih hodža i ulema, Brođani su ga održali. Osvanuće sutra Pantelejica, pa kao u prošlim vremenima, u selu će se obaviti sve svadbe, sva vesela, svi suneti.

Jer tako poturčeni Gorani čuvaju stare običaje, kaogod i staru nošnju i govor. Ali su revnosni u veri kao retko ko od preverenih skorojevića.

se već po Brodu peku halve, mese baklave i razni kolači, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin naučiti, bilo kao kuvar kod kakvoga ješnoga paše, bilo kao poslastičar s one strane Zlatnoga Roga.

i razni kolači, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin naučiti, bilo kao kuvar kod kakvoga ješnoga paše, bilo kao poslastičar s one strane Zlatnoga Roga.

Odmetnuo se bio u šumu kao i svaki nemiran duh. Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova

Odmetnuo se bio u šumu kao i svaki nemiran duh. Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve —

Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovačkoga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge Ćupriliće.

Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovačkoga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge Ćupriliće.

ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao i njegova zemljaka Sinan-pašu, kao Sokolovićeve — Hercegovačkoga i Matskoga, kao Rustema Bosanca i mnoge Ćupriliće.

je gledala kroz prste, jer se odlikovao u svima ratovima i ugušivanju pobuna, da mu je nadimak kapetan pristajao i kao pustolovnom atamanu i kao ratnom stotinašu. Već je počeo da zalazi u godine.

jer se odlikovao u svima ratovima i ugušivanju pobuna, da mu je nadimak kapetan pristajao i kao pustolovnom atamanu i kao ratnom stotinašu. Već je počeo da zalazi u godine. Njegov je jedini sin gotovo momak, a još nesunećen.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

4 TUGA MATERINA ZA PRVENCEM* 5 KO ĆE KAO LjUBAV! 6 ORKAN 7 IZ KOSMIČKIH PESAMA 9 JEDNOJ DEVOJCI 13 ODZIV 14 (HAJNE) 16 RUZMARIN 17 NA IZVORU 19 HEJ, DA MI JE

JEDNOM POETI 331 REČNIK 332 DRUGA PEVANIJA I OTKIDE SE Jedna misô, kao munja, Tako brza, tako sjajna, Otkide mi s’ isred duše I postade duši tajna.

Dobrotne su vaše reči: „Bog ga dao, Vog ga uzô!“ — Da ko mi je tebe dao, Moja mila, grka suzo?! 1865. KO ĆE KAO LjUBAV! Gora goru ne mož’ grlit’, Ne dâ dolina; Dan ne može dan poljubit’, Noć je međ’ njima.

Daj ti, Bože, dobru sreću! — Blagoslov ti otac daje, A mali te bratac gledi Kao da te ne poznaje. Daj ti, Bože, dobru sreću I zakrilje od svih zala — Al’ da j’ živa tvoja majka, Grozno bi se

PORODIČNA SLIKA (Od Anast. Grina) Sedeo je deda s majkom Pod senicom, u tišini; Njino lice smeškalo se Kao zimski sunčan dan. A ja s dragom malo niže Po ruke se držeć’ toplo, Kroz grudi nam strujao je Kao majski miomir.

A ja s dragom malo niže Po ruke se držeć’ toplo, Kroz grudi nam strujao je Kao majski miomir. Potočić je žuborio Kao pesma putnikova, A nad nama oblačići Nizali se, gubili se.

Potočić je žuborio Kao pesma putnikova, A nad nama oblačići Nizali se, gubili se. Padalo je lišće žuto Sa grančica zaljuljkanih; Tiho,

I vile nas srpske ostaviti neće: Na potoku dole umivaće lice, Na Brankovu grobu paliće kandilce, A to će kandilce kao zvezda sjati I srpskoj će slozi novu svetlost dati U najcrnjoj noći neće biti mraka — I tada će Branku zemlja biti

— Haj, od dola kao i ozgora Sve se klanja — ne kakome zveru — Sve se klanja čistom karakteru. — To je ono od čeg’ podlost zebe, Što

— To je ono od čeg’ podlost zebe, Što prožimlje dvore i kolebe, Pa se kupi, zbira i sazdava Kao svetlost prava Oko žrtav’, mučeničkih glava — Vrle krepeć’ hude zastrašava.

Duni, vetre, sada duni celom svojom snagom! Ne daj svetlost da se spusti u mračno mestance, Razbi kovčeg, kao što je on razbio lance, Kovčeg razbi, pepeo prospi pa u burnom letu Prosej ovaj sveti pepeo po celome svetu, Gde

mi s’ kô da vidim Mesečara, sonanbila, Koji bole srca svoga Mesečini poverava, Na jedared jedna misô Proleti mi kao žunja: Boži, beži — jer ti znadeš Opasno je sonanbil’ma Kad ih kogod nesmisleno Po imenu njinom vikne.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

A što na modu vičete, sami se izdajete da vam je plitak mozak, jer kad bi se i vi sad onako obukli kao što se vaš ded nosio, šta mislite, da l’ bi vam se i vrapci smejali?

razgovor šta znam drugo raditi, nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako unterhaltujući vas i prepovedajući što sam kojegde čuo i vidio, izilazi

Je l’ tako, gospodična? U Vršcu, 1830. Vaš sluga, Sočinitelj DODATAK Djelo ovo, kao što se gore vidi, sočinjeno je bilo godine 1830, taki posle Laže i paralaže; no iz toga najviše uzroka nije se na svet

FEMA i EVICA FEMA: Jedanput za svagda, ja neću da si mi takva kao što si dosad bila. Kakve su ti te ruke, kakav ti je obraz ispucan i izgrđen, kanda si od najgore paorske familije.

Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se kakva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta. EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu.

(Zateže se.) Ja mogu, vidiš, a tebi je teško. EVICA: Kad se stegnem, moram da stojim kao ukopčana, ne mogu da se sagnem, niti što da privatim.

FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket.

SARA: Ha, ha! Ja nemecki pitam kako se nahodite. FEMA: Ne zna vam ta ništa, nevospitana je kao krava. SARA: Aa, ništa, ništa, dosta su vospitani, jošt su mladi; prekrasno, prekrasno, to mi je drago. (Pokloni se.

FEMA: Kažite mi, molim vas, kako ćemo ovu moju devojčuru na nobles podići? Stoji mi kao kost u grlu. SARA: A, mamzel, njojzi ćemo jednog lepog mladoženju naći od velike familije; un šapo, što kaže Francuz.

FEMA: Zna vam ta šta je šapov, ili kapov; ona se drži svoga paorluka, što je od oca primila, kao pijan plota. EVICA iziđe napolje. FEMA: Eto, vidite, sad da ne svisnem od jeda. Druga bi načinila komplament, a ona...

Nastajavajte, molim vas. SARA: Tgèѕ volontіerѕ! On će nju vospitati, on će nju nobilitirati; on će je načiniti kao pamuk. FEMA: Ah, kako će to lepo biti kad pođem š njim u špacir, kako će svaki za mnom pogledati. (Čepi se.

Uči se po modi govoriti: mamice, mamichen, ili ako ćeš sasvim francuski, mama, a nemoj doveka biti paorka, kao tvoj ujak... Čuješ, Evice, da ti jošt jednu kažem. (Uzme je za ruku.

Miljković, Branko - PESME

MASTILA 155 KRITIKA METAFORE 156 PRIPREMANjE PESME 157 PROVETRAVANjE PESME 159 ZAMORENA PESMA 161 SUNCE ISKORIŠĆENO KAO EPITAF 164 CRNA VATRA 166 SUDBINA PESNIKA 167 POEZIJU ĆE SVI PISATI 168 SMELI CVET 170 AGON 171 RUDARI 172 MORE BEZ

Svuda u svetu užasna ljubav vlada. Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada Oblaci puni ptica i budućeg bilja. ORFEJ U PODZEMLjU M. P. Ne osvrći se.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva Zdrobljeno sunce podzemlja kao živu u kosti. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

ljudskom kožom na dva dela a dva i dva su jedan kad padne poslednja noć za one koji su se utopili u vodama večitog sna kao što umre sunce udnu dalekih pejzaža zakopano za one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći. Ili ću otkriti kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme, ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Onda on stvarno postoji između elemenata i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u čistoj mogućnosti kao čudo i vernost silama koje su iza zida.

Ah, nado koju vrisak zna izreći, Teskoba i griža, pre no mir u sreći, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne usuđujemo se da budemo drukčiji. Preselili smo cveće pod rep zmiji, A ipak nam je duša nade puna.

Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro, Proleće prođe i niko se ne stidi Da preostale dane kao budućnost vidi, Koju preletaju gmizavci s ptičjom maštom.

Držiš u ruci vatru kao da je To nešto stvarno, anđele sa zida, Na ulasku u zavičaj koji daje Lobanju trulu za zlato mog vida.

Istinske su reči tužne; pravi dani Prazni. U prašini trag nađi uzdahu! Kao oni što se oslobodiše ljubavi Ljubeći silno, sići ću jednom prazan u svet polutame, gde zaborav plâvi Polja, a zvezde

U tvrdu zemlju da l odlete šuplja Od neba, prazna kao sve što traje? Vatra koja te vidi biće skuplja Od zlata koje sebe ne poznaje.

Padaj kišo tamna! Ružu nutrine nude bezazleno Promuklom dodiru dana da ga svlada. Između njih i sveta strmog, eno, Kao u jamu teška kiša pada. Žuboriku biljno pesmom dozivaju I dan iza leđa ko potonji cvet. Bela im vrana na jeziku.

Krakov, Stanislav - KRILA

Preporuku zaslužuje. 1. ČETA. Komandir, major Ljubomir Nedeljković iz Valjeva. Ima iskustva kao dugogodišnji oficir. Zbog godina manje upotrebljiv va stroj, bolje bi poslužio za kancelarisku službu.

Koza je meknula. I ODLAZAK Ulazili su širokim putem, koji je tekao kao prljava reka otuda od Mikre. Na svojim nažuljenim plećima, sem teške ratne spreme, Vukli su i svu toplotu julskog dana,

teške ratne spreme, Vukli su i svu toplotu julskog dana, koju su neke duge krstarice iz dalekih tropskih voda donele kao strašnu istočnjačku bolest.

Kraj puta su bili žuti aerodromi, sa kojih su poletali preplašeni avioni, i kružili po izbledelome nebu kao uzvitlale ptice. Za vojničkim koracima vukli se leno umorni oblaci prašine.

Gore više njih, vrh bežične antene, strujali su daleki talasi, i kao u pozdrav nosili vesti o novim klanjima. ”Smrtna opasnost”, visilo je između bodljikavih žica.

te su vesti bile crvene, ranjave... njini koraci su bili teški i nisu zvonici kao pretnja iako je daleko napred muzika treštala naletne, pobedne marševe.

Prvi su bili visoki I snažni. Jednolikost je stvarala opsenu da su i drugi takvi. Muzika ih je opijala kao obnažene grudi žena. Oni su mislili da su već pobedioci, i da prodiru kao varvari u osvojeni grad.

Muzika ih je opijala kao obnažene grudi žena. Oni su mislili da su već pobedioci, i da prodiru kao varvari u osvojeni grad. Tada bi pljačkali i silovali.

Po ulicama su cvetala ženska tela zamagljena kao čaše u barovima. Puk je prodirao duž kejova, kraj kojih se nizale povorke katarki kao ogolele borove šume.

Puk je prodirao duž kejova, kraj kojih se nizale povorke katarki kao ogolele borove šume. Daleko sred zaliva sumorno se smešili na suncu sivim čeličnim smehom veliki ubojni brodovi.

Hučao je, jurio je, urlao je, sipao se na njih pobesneo, radostan i hladan. Probijao je kao oštrim odapetim strelicama, i udarao širokim kamdžijama. Ko je govorio o vrtoglavici provalija?

Bio je gospodar vazduha, a ne jedan od onih koji mile dole nevidljivi. Možda je i klicao kao Skit pobedonosni, ali je motor urlao strujom vazduha, i sve se slivalo u ogromnu, zanošljivu igru.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas.

Čitava zvezdana kola odskakala su od broda, i gubila se u vodi. Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom.

Divno sunce sa dalekim sumaglicama, na pučini beloj kao mleko, nepomičnoj. Odjednom svet, opravljen, izlazi da se baci na jela sa larmom i veseljem dece.

Koliko je za mene sreća da putujem sa njime! Sat-dva njegova razgovora za mene su kao jedinstveni seminari. On je pre trideset godina vodio jednu od najvažnijih misija po Sudanu, on je osnovao po Visokoj

Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne

Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!

Tamne ptice, ogromne kao orlovi, toliko su smele da crnkinjama iz korpi sa pleća odnose hranu. Ostatak grada i obala udesno sasvim bez karaktera.

Kameno doba zapadne Afrike, kao i Italije, izgleda da spada u vreme egipatske i feničanske kulture, čiji se sitni predmeti često nalaze u tim kamenim

Nove tri piroge četvrtastih jedara na nepomičnome indigo moru. Pristajemo. Pristanište, kao i sva svetska, sa bezbrojnim magazinima, vagonima, stovarištima, naslagama: vate, kafe, drva, vina i kože; dokovima;

„Dakar nije Afrika!“ ponavlja moj prijatelj, koji mi tako zabranjuje da se oduševljavam ovim urođenicima što su tu kao predstavnici skoro svih plemena ekvatorske i zapadne Afrike.

Ima ih dugačkih i tankih, vitkih, kratkih, ugojenih, glavatih, sasvim sitnih glava na jakim vratovima, crnih kao abonos, crvenih, u svim tonovima skoro do ružičastog, plavičastih koža skoro do azurnog, tetoviranih dubokim zarezima,

obnažene do ramena, nakićene purpurnim i plavim kolajnama, drže na glavi sudove od džinovskih tikava, kalbasa, žutih kao sunce. Iznad kose, ogromne komplikovane frizure, crne, ol sitnih vitica izmešanih perlama, marama od plave svile.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

(Glasno.) Mislim se nešto: ova provala Nekad mi zine kao grobnica, A nekad sine kao riznica. Il’ se u mraku njene utrobe S kostima belim ljube dukati?

(Glasno.) Mislim se nešto: ova provala Nekad mi zine kao grobnica, A nekad sine kao riznica. Il’ se u mraku njene utrobe S kostima belim ljube dukati? I grob i kasa — čudna prilika!

Koje su nekad crne boginje Arapskom šarom grozno šarale, Il’ ruke noge, ili haljina, Zakrpe razne što mu s grbine, Kao teskera turskih murovi, Po tihom vetru lako igraju... RADAK: Siromah! ’Ma rašta dođe tu? I ko si ti?

RADAK: Mirno? ISAK: Kao kip! RADAK: I sad si kao kip: Na tvome licu kap ne ostade Od one krvi što nam kazuje Da život kuca još u grudima...

RADAK: Mirno? ISAK: Kao kip! RADAK: I sad si kao kip: Na tvome licu kap ne ostade Od one krvi što nam kazuje Da život kuca još u grudima... Vuče!

Onda sam njima ropski služio. GLAVAŠ: Za komad hleba? Ili, još crnje, za život samo? ISAK: Da! GLAVAŠ: Baš kao i ja... (Glasno.) Poturčen, možda?... Proklet nesrećnik!... ISAK: Ne kori, Stanoje!... Kog beda rađa, bedno umire!

Sad čovek onde, strahom prisiljen, Prikriva nejač, obučavajuć Da glasa svoga piskom tananim Nauče lajat, il’ kao sova Kroz ponoć nemu glasno kreštati, Kako ih Turci ne bi poznali... GLAVAŠ: Strahota!

na nebo, A jauk nemu ponoć razdire; Gde sanka nema, gde danka bela Po setnom licu blede ropkinje Zatrepti zračak kao izgubljen, I tu na hladu ljudske žalosti Toplinu gubi žara sopstvenog; Gde mača nema da se zarije U bele kosti crnog

(Počivka.) Žalosna zemlja!... RADAK: Ta žalost joj je srce izela! GLAVAŠ: Ostaviše je Vožd i vojvode, Kao što deca sjajnu igračku, Za ljubav možda, mnogo lošije, Makar u kakvu brlju bacaju, Promene tražeć ćudi nestašnoj...

Mi smo robovi! Baš kao što mu zemlju radimo: Od svakog ploda njemu trećinu, Il’ polovinu ječma, pšenice; Oblѝzni l’ ovca, od volje mu je,

RADAK: Kao hijena! SPASENIJA: U divljem strahu ja sam drhtala. GLAVAŠ: Onda?... A sad?... SPASENIJA: Sad? Sad sam na tvojim

Sećaš se sad? STANA: Ah, propala sam! (Glasno.) Sećam se da sam, kao nevesta, Trideset puta ruku ljubila I triest puta klela časove Što ruku dadoh jednom vojvodi Te sa hajduci gorski

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Mene danas gotovo silom ulisaše u činovnike đeneralnoga štaba timočko-moravske vojske — prosto peći rekviriraše me, kao što se rekvirira seno, zob, so i druge stvari.

O slepa sudbino!... II Deligrad, 6 avgusta u četvrtak, 1876 god. ...Kakva razlika između života u štabu i života kao dobrovoljac na mrtvoj straži, gde Turci svaki čas uznemiravaju i ne dadu trenuti...

on se istim drumom povuče dalje Aleksinačkoj Banji, i tu se zaustavi u Banjskoj klisuri, da u zgodnom tesnacu (kroz koji, kao što već spomenuh prolazi drum i iza koga se odmah grana udvoje, te vodi jedan na Aleksinac a drugi na Paraćin) brani

a predstraže istakne do sela Planinice, Lubnice i Kopite, pa u tim položajima ostao je i do danas, iščekujući kao i Hrvatović napad Turaka.

kod Aleksinca i Deligrada (ili da im ne dođu s leđa), a druga brani da Turci to isto ne učine prodirući drumom, koji, kao što smo videli, vodi od Zaječara preko Lukova opet u Paraćin.

Taj će put svezati Lukovo, kao pozadnu poziciju Lešjaninovu, sa Deligradom. U Deligradu i Aleksincu koncentrisano je 18—20 hiljada vojske, da se u

gde bi je Turci, pošto raspolažu mnogo većom konjicom, sustigli umornu, dali joj na otvorenom polju jednu glavnu bitku i kao brojno nadmoćniji razbili je i rastrojili, pa onda okrenuli nezaštićenoj Jagodini, zauzeli je, tu se razdelili u dve

udarili levom obalom Morave od Supovca pa na Tešicu i dalje niz, Moravu, ne bi imali da savlađuju tako velike smetnje, kao na decnoj obali.

onoliku silu, s kolikom će oni udariti; osim toga mi ćemo imati zgodniji položaj i branićemo ce iz opkopa, dok oni kao napadači moraju jurišati otvorenih prsiju.

Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo. Da li ćemo se mi moći da održimo do pozne jeseni, kao što se Černjajev nada? — to je veliko pitanje — a odgovor na njega skriva budućnost!

i etikecija, a nastupi neka srdačnost: s čovekom, s kojim nikad reči u životu nisi progovorio, govoriš tada kao sa starim poznanikom. Štab je bio brzo gotov, kretosmo se Aleksincu.

neka blaga tišina, neiskazano sveža, veličanstvena i zanošljiva, a kroz ovu tišinu prolamala se tutnjava topova, kao zvuci udaljene grmljavine.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi ljubit’ znao. Pevaću ti nežne pesme, Da se topi cvet, Il’ ako ćeš pesme tužne Da

Ljubiću te, sve ovako — Bog mi srca dao — Kao golub, il’ kao soko, Kad bi ljubit’ znao. Pevaću ti nežne pesme, Da se topi cvet, Il’ ako ćeš pesme tužne Da zadršće svet.

Da s’ videla kad mi strela Srce probila, Od krvi se, uprav ovde Ruža stvorila. Ruža mi je mirisala Kao sloboda, Il’ kâ suza, kâ molitva Tužnog naroda.

moja mila snago, Čuva majka svoje čedo drago, Čisto srce kâ zenicu gledi, Dušu pazi da se ne povredi, Da ostane kao rosa čista, Kao kaplja sred zelena lista.

Čuva majka svoje čedo drago, Čisto srce kâ zenicu gledi, Dušu pazi da se ne povredi, Da ostane kao rosa čista, Kao kaplja sred zelena lista.

Ne mogu ga u vis bacit’ — Pa nek stoji iza svega Međ Srbima kao spomen Mog života i vašega. II Bolna leži, a nas vara nada: Ozdraviće, ozdraviće mlada!

— Svet je kanda sad još širi — A beskrajnost u crnini Želi negde da odane, Pa na moju dušu pane, Tu preblede, kao da je Crna rani moć, — Gledi na me, ostavlja me, — To se zove noć.

XI Bežeć’ nekud — dođoh, stigoh U tišinu gore svete, Pa dozivah bele vile, Što ih snivah kao dete. Zaćutaše gorske ptice, Samo drva lišćem tresu, A taj šapat kâ da veli: „Ne traži ih, — umrle su!

Večnost samo?! — E, pa šta je! E, pa šta je prostor taj!? Ispuniti kadar ga je Jedan cigli uzdisaj. XIII Kao sveća voštanica, Koju je držala Ruka malaksala, I gledale oči, Zanosnom nemoći, Na samrtnom času, Na svome ugasu

ode, p’onda ode Putem vala, strujom vode, Izgubi se tako brzo, Odnese ga voda mutna; Iz tvog oka suza kanu, Kao neka tužna slutnja. Brzo ode cvet za cvetom, — Ona prva suza tvoja Stvorila je more suza, U kom tone duša moja.

XIX Evo njena maramica, Evo knjiga draga, Evo njena podnožnica, Gle noge joj traga! Sve ostalo kao neka Uvreda golema, Pak mi viče: Tu smo, tu smo — Al’ nje nema, nema. „Vi lažete, nema ni vas, Nema sveta, sjaja!

“ A kad svane zora bela, Klikće kao soko sivi, Ona ti se prva javi: „Dobro jutro, još smo živi! Od jeseni do jeseni, Od proleća do proleća, Od dan’

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Imalo je dosta graničara. To su oni koji su za vreme mira kao budni i oprezni stražari danonoćno čuvali našu granicu. Njihov pogled i sluh razvijen je kao u divljači.

Njihov pogled i sluh razvijen je kao u divljači. Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvođana, koji su došli iz beloga sveta, da polože svesno život za svoju zemlju.

Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! A ova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv. Kod nas reč „zabušant“ nije bila poznata.

Sad ćeš da vidiš — obrati se poručniku Mišiću. — Šatori se zabeleli kao pečurke. Vojnici su založili vatru. Ali belaj!... Nigde vode, što reče drug Vlajko. A jezik se zalepio za nepce.

On skoči sa mokrom i kaljavom glavom. Htede da naleti na mene, ali kao da se trže. Onda zabaci ruke na leđa, pa će reći: — Zar mene, bogati, Svetislave? Moj školski drug...

— Ja, bogati, sto puta presekla me je ta komanda — veli Mišić. — To „Diži šatore!“ — podseća me kao kad bi neko usred noći lupio na prozor i viknuo: „Gori kuća!“ — Razume se, mi smo se navikli.

Nalazimo se u visini baterije te nas pucnji topova prosto rastržu. U ovakvoj noći ljudi se nesvesno zbijaju u gomile, kao krdo ovaca. Čujem gde neko iza mojih leđa govori: „Sigurno naši vrše napad.“ „Kakav napad!...

Ali paljba se prenosi, čas levo, onda desno. Zatim ospe u pravcu kuda mi idemo, ili zakrklja na celoj liniji. Iz daljine kao da dopire neki žagor, dok u jednome momentu ne začusmo jasno nečije: „Ure, ure!“ Zastali smo.

Osećao sam dah borbe. Neko jauknu. „Ćut!“ — viknu drugi i onaj zamuče. Ali žestina udara kao da malaksava. Na istoku je zarudela zora. Išli smo sad življe, da nas ne bi zahvatio dan.

Sunce prijatno prigreva. Ljudi su stavili puške u kupe, skinuli rančeve i kao da su smlaćeni toplim zracima, prilegli su odmah.

Pred našim očima, preko Čegaljskih planina, ukazuje se ravnica, i u njoj mirno, plavo Ostrovsko jezero. Kao oko... A nad nama se razleže prasak pušaka. Malo niže puše se kazani. Okolo vojska leži kao snoplje.

Kao oko... A nad nama se razleže prasak pušaka. Malo niže puše se kazani. Okolo vojska leži kao snoplje. Bolničari previjaju ranjenike. Neki su već pomrli, te im tu, pored nas, kopaju rake. Dvojica delju neke grane.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

) smesta osetili i savremenici, bar oni najbudniji, doneo je sobom i jedan krupan negativan rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez gubitaka, ni jedna zaista krupna bez zaista teških.

zbrisana do te opake mere da smo se čitavoga toga u poeziji zanimljivoga stoleća odrekli jednim mahom, velikodušno, kao da nam se zbilja presipa.

Na taj način je čitava predbrankovska poezija nekako grubo, skoro prezrivo isključena iz naših misli i osećanja, kao da je, pažnje dostojne pa i znatne, nikako nije ni bilo; kao da i sama zasenjujuća pojava Branka Radičevića, koliko

grubo, skoro prezrivo isključena iz naših misli i osećanja, kao da je, pažnje dostojne pa i znatne, nikako nije ni bilo; kao da i sama zasenjujuća pojava Branka Radičevića, koliko začetak nečega bitno novoga, nije istovremeno, a bar u toliko

takođe i završni umetnički rezultat svega onoga što se kod nas u poeziji dešavalo čitavo jedno stoleće pre njega; kao da bi bilo moguće zamisliti Branka koji bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo nepenta, pa

pa odjednom zaboravio sve ove stihove i sve što se u ovoj knjizi poezije davnoga vremena koje mu je prethodilo nameće kao ideal i kanon.

pre Branka pa, neminovno, i bez Branka — može na prvi pogled izgledati posao prilično uzaludan i nepotreban: čas kao veštačko i nasilno oživljavanje nečega što je već davno a zasluženo mrtvo, čas kao tašta zabava sa sklonostima za

prilično uzaludan i nepotreban: čas kao veštačko i nasilno oživljavanje nečega što je već davno a zasluženo mrtvo, čas kao tašta zabava sa sklonostima za bizarno, kuriozno i preciozno u ovim vremenima najmanje priličnim takvim tendencijama, a

sklonostima za bizarno, kuriozno i preciozno u ovim vremenima najmanje priličnim takvim tendencijama, a čas možda baš i kao zajedljiva antiteza i jetka upadica sred sveopšteg veličanja pesnika Đačkog rastanka.

tekstove koje je naša književna tradicija još mogla ponuditi Brankovoj književnoj orijentaciji, i prvenstveno kao umetničku nasladu i radost, jer takav primer i podstrek, i da ovakav prikaz neprekinutog pesničkog razvoja uokviri u

Najosnovnije pitanje u vezi sa Brankom Radičevićem danas — iz kojih elemenata je on zapravo proizišao — nije, kao što je poznato, nimalo jednostavno. Nije ono ni prečišćeno, i daleko od toga.

Zato, ko bi samo po njoj hteo suditi o uzrocima mnogih pojava u našoj književnosti od pre stotinu i dvesta godina, kao i o nesumnjivoj krizi u kojoj se ta književnost nalazila neposredno uoči pojave Brankovih pesama; ko samo po njoj hteo

Jakšić, Đura - JELISAVETA

nije moja Venecija, Nevesta sjajna mora zelenog; A to što gledim, tamo daleko — Te gorostasne, crne aveti — Što, kao preteć nebu, ponosno Po pustoj zemlji senke pružaju: To nisu oni čili valovi Što ih je moja mladost gledala Sa

(Leonardo ulazi.) A, Leonardo!... LEONARDO: Svetlosti! I milo mi je, — Što te na ovom kršnom prestolu, Kao gospođu gora slobodnih, Sa strahopoštovanjem i odanošću Kojim mi tvoje sjajne odlike Preispuniše dušu prerano, —

strahopoštovanjem i odanošću Kojim mi tvoje sjajne odlike Preispuniše dušu prerano, — Što te u ime dužda, oca ti, Kao Venecije prvi poslanik, Pozdravit mogu, svetla gospođo!... JELISAVETA: I nije — i milo mi je.

(Čita.) „Lepota ti je čudna, svemoćna! Đurđe te ljubi... za ljubav će ti Lavova gorskih dati hiljadu Da kao bedem, ljutim čelikom, Pred venecijanske stanu zidove: Silu odbiju — silnog pobiju...

— Da bi naklonost ovog naroda Za naše celji mogla dobiti, Republika ti daje načina. JELISAVETA: Ako je kao namera, Način će biti podlo načinjen!

A drugo — nisam li kći Venecije? A Venecijancima su stvari takove, Kao: poštenje, savest, pravičnost, Prostote tupe prazna izreka.

— Ma voli li je? Je l’ vesô, hrabar. Je li pogodan? Je li pred njome muški slobodan? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Kao plamičak sveće voštane, Što na sve želje vetra pristane — Tuli se, bukne, gasi se, plane, Dokle i sveće tako nestane.

sad ga muči što te tazbina Onako carskim darom pozdravlja; Jer to te i u samom narodu; I protiv podle želje njihove, Kao vladara silno podiže... KNEZ ĐURĐE: Sad sve razumem — Zašt’ im se svima čelo sledilo Zbog prijateljstva sa Latinima.

VL. VAVILA: Otkud oružje? Da nam ga dužde nije poslao? VUKSAN: Svet otac jednu, te jednu, gospodo! Kao da nije knjigu učio — Ne zna duždeve — ne zna prevaru! RADOŠ: Jest, oče!

Il’ samo naše lakoverije Sa obmanama goje večitim? VL. VAVILA (za sebe): Neverni Toma! KATUNOVIĆ: Ma što zborite kao u inat, Hajd’ ne čudim se našem Vuksanu, On uprav’ ne zna šta je ozbilja, Pa mu je niko i ne kazuje.

ČETVRTI SERDAR: Na onu skotsku, tursku krv!... VL. VAVILA: Velji je gospod, deco! A milost mu je kao selena — Po svetovima sobom stvorenim Svetove stvara, nove milosti — Nad gromovima bdi i munjama; A narodima i

poleću, zvezde preziru Opredeljenja svoga putove I po beskrajnoj pusti lutajuć, S buntovnici se biju repati, Dok kao ona sitna đinđuvčad U bezgraničnom prsnu prostoru... Silan je on, silan, milostiv!

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Svake večeri, otkad su nastale vrućine, do neko doba noći napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedelju soli. I užinu s njime polovi.

Usred groblja smio bi on noćiti kad je Jablan s njime. — Samo šjutra! — Trže se Lujo kao iza sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja.

— Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario...

Samo se gdje-gdje bjelaska nov krov. Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planinče kada ga mati podoji i uljulja.

Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom. — Svanulo već! — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe.

Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu. Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti. Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap: „'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće!

Svetac je, ne radi se, pa došli ljudi da malo probesjede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu. Luji se steže srce kad ugleda Rudonju.

— Povedite bakove na ovu ravan niže plota! Izvedoše ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se počeše njuškati, kao da se upoznaju. — Trke, Jablan! — Trke, Rudonja!

Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe. Jablan, stari, lukavi mejdandžija, posrnu kao đoja na desno koleno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod

— Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe. Jablan, stari, lukavi mejdandžija, posrnu kao đoja na desno koleno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod vrata. — Ne dajte, ljudi, nagrdi vola!

Starac je stupao pognuto, vukući teško nogu za nogom. Sijed je sav, koštat i krupan kao odvaljen komad onih grđenih i neprekidno mračnih i turobnih planina, što se muklo uzdižu povrh njegova sela.

Uzdigao nakostriješene, debele brkove, ispod kojih mutno, kao iz neke daljine, vire umorene i gotovo umrtvljene oči, pa ljuma i grabi uz put. Suva zima stegla.

Bojić, Milutin - PESME

BOGOVI 59 JESEN NA VARDARU 61 HIMNA POKOLENjA 63 POSLEDNjI IMPERATOR 72 JEZERA 75 OČI 76 MEĆAVA 79 KROZ PUSTINjU 80 KAO PROMETEJ 82 SINGIDUNUM 84 BEZ DOMOVINE 86 SEJAČI 88 NA OSTRVU 91 NERANDžIN CVET 93 BEZ UZVIKA 94 PLAVA

ne plašim se leševa što vele: I mi smo hteli to, što ti bi hteo, No zalud božju iskru ljudi žele: Pašćeš pod jaram kao i svet ceo; Duge su borbe taj zakon zavele, A trnov venac sam je Gospod spleo.

reda i veze Melodije lude, očajne i drske, Kako plamti nebo, kako plaču breze, Kako svira vetar i vapiju trske. Kao kakav divljak azijskih plemena, Što besni od bola, a nesrećan nije, Šibajući tela obnaženih žena U daire lupa, jauče

U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle Ne klonem sav smožden kao trula masa; Tada, kao čovek koga Gospod prokle, Hulim Boga, da se nebo ustalasa.

U koštac sa sudbom! Tada praskam, dokle Ne klonem sav smožden kao trula masa; Tada, kao čovek koga Gospod prokle, Hulim Boga, da se nebo ustalasa.

(1910) VRANE Gledao sam dugo kako lete vrane. Crne kao mladost kad u nevrat tone. U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone.

I to sunce moćno čini mu se kao Neka izmoždena i prodana žena, Uvela bludnica, s koje sjaj je slao, A ona raskošno otkriva ramena.

Lažući sam sebe pogledom je pio Plave ženske oči u koje se tone; Kô svetinjom nekom opijen je bio, Jak kao nebesa i — gotov da klone.

Tisuće inoča stezahu mi bedra. One behu bele ko sneg sa Selmona, pesma njina beše kao šumor kedra, Oči modre kao čivit iz Sidona I mirne kô nebo u indijske kalme.

Tisuće inoča stezahu mi bedra. One behu bele ko sneg sa Selmona, pesma njina beše kao šumor kedra, Oči modre kao čivit iz Sidona I mirne kô nebo u indijske kalme.

Druge behu crne kô krila grifona, Kô dan božjeg suda, slatke kô plod palme, Vedre kao podne, divlje kao zebra, Sanjive kô ritam osionske psalme. Od strasti su moja usahnula rebra.

Druge behu crne kô krila grifona, Kô dan božjeg suda, slatke kô plod palme, Vedre kao podne, divlje kao zebra, Sanjive kô ritam osionske psalme. Od strasti su moja usahnula rebra.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Idi, boga ti! Dobra je prilika gospodin Vića, a ne Đoka! I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto, čovek je hoće, nije da neće.

JEROTIJE (značajno prst na usta): Pst! MARICA (odlučno): Slušajte, oče! JEROTIJE (kao gore): Pst! Stvar je vrlo važna! Izađite iz ove sobe. ANĐA: Moram da razgovaram s tobom nasamo, jer nemamo vemena.

Ovo je važna i ozbiljna stvar. A? Daj ovamo tu depešu! (Stavlja je na dlan i uznosi kao da bi hteo da joj odmeri težinu.) Šta misliš ti, gospodine Vićo, koliko je teška ova depeša? VIĆA: Bome!

A ne mislim ni ja, ako hoćeš pravo da ti kažem. Dosta on zarađuje od ovog naroda, a mi smo, kao vlast, pozvani da uzmemo u zaštitu narod od takvog globadžije.

Ne možeš tek uzeti naše priznanice pa ih poslati gospodinu ministru kao antidinastičke spise! Je l' tako? Nego slušaj ti mene, gospodine Vićo.

Što je čisto, prođe kroz rešeto, a što je sumnjivo, ostane pa se praćaka kao ribica u mreži. A ja samo biram. (Tobož vadi iz rešeta jedno lice.) „'Ajde, golube, najpre tebe!

(Tobož vadi iz rešeta jedno lice.) „'Ajde, golube, najpre tebe!” Stegnem ga za vrat, a on samo kmekne kao jare. Mora da prizna, iako mu se ne priznaje. — „Jesi li ti sumnjivo lice?” — „Jesam, gospodine, kako da nisam!

” — „Jesam, gospodine, kako da nisam!” — „Tako te hoću, golube mog!” pa otrčim odmah na telegraf. (Pokret kao da kuca u taster.) „Gospodinu Ministru unutrašnjih dela.

Drukčije ne mogu izići sa njima na kraj. I onako, kad bih što slučajno razbila, govorili bi mi: što lupaš kao da si zaljubljena? E pa evo, sad sam zaljubljena i sve ću odreda da razbijam. (Baci tanjir na pod.

4, i ne izlazim nigde dok mi ti ne javiš. Čak ni gazdi od hotela nisam hteo reći svoje ime da ne bi stvar odao. Kao što vidiš, postupio sam u svemu kako si ti želela. Grli te tvoj Đoka.

upravo, ja sam vas pozvao, gospodo!... Gospodin-Vićo, brate, ti tako gledaš čoveka u oči kao da imaš nešto da mu kažeš, a to može zbuniti i najvećeg govornika. VIĆA: Pa imao bih da vam kažem. JEROTIJE: Šta?

(Tasa, se snishodljivo smeje.) Eto, promerite ga, molim vas pa kažite: je li sumnjivo lice? To vam je, gospodo moja, kao na primer na pataricama: skupe se žene, deset, dvadeset, trideset žena: e, 'ajd' sad ti, ako možeš, poznaj koja je

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Nada Milošević-Đorđević, Jovan Deretić, Novica Petković Kratka istorija srpske književnosti KNjIŽEVNI JEZIK KAO INSTRUMENT KULTURE I PRODUKT ISTORIJE NARODA (AUTOR PAVLE IVIĆ) 6 Srednjevekovne prilike 6 Crkvenoslovenski i narodni

i međuratna književnost 40 Savremena književnost 43 KRATKA ISTORIJA SRPSKE KNjIŽEVNOSTI KNjIŽEVNI JEZIK KAO INSTRUMENT KULTURE I PRODUKT ISTORIJE NARODA (AUTOR PAVLE IVIĆ) Jezik je osnovno oruđe kulture svakog naroda.

te se promene tiču dimenzija kao što su klerikalna ili svetovna orijentacija, istočna ili zapadna (sa daljim potkategorijama vizantijska; ruska i

Njime se služe osim Srba i Hrvata i slovenski muslimani u Bosni i Hercegovini, kao i u Sandžaku (nekada Novopazarskom), odn.

Doduše, pojavile su se i u njemu izvesne razlike i u izgovoru, kao u srednjevekovnom latinskom u zapadnoevropskim zemljama, ali su se kod Slovena te razlike odrazile i u pisanju.

S grčkog se prevodilo mnogo, a jednom nastali prevodi, isto kao i originalna dela slovenskih autora, cirkulisali su po celom pravoslavnom slovenskom svetu.

To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni pravni dokumenti, takvi kao zakonici. Svrha tih spisa zahtevala je da oni budu savršeno jasni svakome, kako bi se izbegli nesigurnost i sporovi

Ruski uticaj ustrijske vlasti obilato su iskorišćavale Srbe kao vojnike, ali su istovremeno vršile pritisak na njih da prime crkvenu uniju s Rimom.

Austrijske vlasti namerno nisu dopuštale štampanje srpskih knjiga, što se pokazalo kao teška greška. U ulozi zaštitnice pravoslavlja pojavila se Rusija.

arenu ulazi neobično darovit i uz to smeli i borbeni samouk, seljački sin Vuk Karadžić, koji je prešao u Austriju kao izbeglica iz Srbije posle sloma Prvog srpskog ustanka.

Tako su stvorene i do danas koegzistiraju dve verzije srpskoga književnog jezika, što se pokazivalo kao izvor problema, kulturnih i političkih. Deo tih problema proizašao je iz činjenice da su Hrvati u 19.

veku prihvatili, doduše postepeno, u etapama, Karadžićev ijekavski govor kao temelj svoga književnog jezika, iako je tim idiomom govorio veoma mali deo Hrvata.

Jakšić, Đura - PESME

LIPARU 33 PONOĆ 35 JEVROPI 38 OTAC I SIN 40 OTADžBINA 42 JEDNOJ NESTAŠNOJ DEVOJCI 44 KARAULA NA VUČJOJ POLjANI 46 KAO KROZ MAGLU...

Al’ ništa ne beše u okolu celom! Kao da je kamen u ljutini pukô I u pukot svoju sve živo povukô!... Al’ šta se zabele u gorskome mraku?

Napomena Đure Jakšića NOĆ U GORNjAKU Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji, Preko koga preći pust se život boji. Pobožna obitelj svetog manastira Grešnome je telu

Natoči mi čašu vina Iz podruma svog; Poljubi me, zagrli me, Pomogô ti bog! Sumrakovac 1857. VEČE Kao zlatne toke krvlju pokapane Dole pada sunce za goru, za grane.

1860. PIJEM... Pijem, pijem... al’ u piću Još se nikad ne osme’nu’ — Kao da je rujnim vinom Bog polio hladnu stenu!

Mi smo male, Al’ smo znale Da nas neće Niko hteti, Niko smeti Tako voleti, Kao ti — Ćiju ći! Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med;

Neka ti bude svileno sve! Govori, sine, govori brže, Da kupim one toke zlaćene?“ Dete se češka rukom po glavi, Kao da ne zna šta bi od sveg: „Ah, babo, babo, kupi mi, babo, Pečenja kupi jarećeg...

1875. KAO KROZ MAGLU... Kao kroz sivu maglu Što samo sine zrak, A gušće oblak dođe, Da veći bude mrak, — I ona samo sinu,

1875. KAO KROZ MAGLU... Kao kroz sivu maglu Što samo sine zrak, A gušće oblak dođe, Da veći bude mrak, — I ona samo sinu, Da opet dođe hlad,

Oj, Kozače, bojni brate, Poznajem ti tešku muku I po pesmi i po zvuku, Po uzviku i jauku, Što zadršće sa usana Kao želja usijana...

pet stotina Crnih riza i mantija — Ali nigde vedra lika; Već kô ona tuga tija Spustila se pomrčina, Pa se valja kao zmija Po grudima stanovnika...

Nastasijević, Momčilo - PESME

Kropi u jesenji dan. Kropite, sestre, voljene vas preživim, s jeseni do jeseni gusnem u zlato. Zlatom kao vi na pohodu zajesenim, raskoši prolijem svih umiranja. VEČERNjA Klone dan gorama u ruj.

To kuda stupaj ih laki, stuknem, brale. Plač i smeh vrve u vrevi, bukću kao smola, bledi pronose tugu. I ja bih u vrevi da vrvim, osama na trgu me snađe, tišina njinom huku: kud oni

To mukotrpan, druzi, za vas neme, šapatom visinama kazujem blagu reč. SIVI TRENUTAK I najednom zasivi, kao pregorelo je sve, a sve živi. Druže u tajni, čuj, mukotrpno se ovo srce mimo sve jeze otisne.

Sin, evo, progledavam. Mrenjem za života Skidam sa sebe slepi rođaja znak. I ne kao ti Strmoglav oplođenju Slepo na pir.

z Slep — ili pogledom mri. Jer i smrti to kao života je malo. Gine tkač, i gine tkanje, i vlat. Al’ čudno nepogiba mir zlatali zri, gde ginulo se i tkalo.

Pogled je — patno za nehođeni hod krene u meni od iskoni što stalo. 6 Jer i smrti to kao života je malo. Gine tkač, i gine tkanje, i vlat. Al’ čudno nepogiba mir zlatali zri, gde ginulo se i tkalo.

2 I krenem, i rodna kob sve dublje me koreni. I kriknem, i u srce kao nož rođeni zarije se krik. 3 I krvlju tu pa tu materom u krug.

ON 1 Triput kô prutem prasnulo o vrata. Na smrtni rodi se znak, da živi mrenjem. 2 Sin, a koprivom, kao kćer je, triput, za alčicu od zlata, nažari mu baba uvo, i životom kao smrću da je jak.

2 Sin, a koprivom, kao kćer je, triput, za alčicu od zlata, nažari mu baba uvo, i životom kao smrću da je jak. 3 I od kamen mu sudbine, i od čelik-veka, mekano da paperje, da zlatali zvek.

U srcu tuga se stani za nečim što se davno, davno zbilo. 2 I kao da se od iskoni snilo: precvetaše žurno ruže i ljiljani, sluči se ista priča kô i lani.

IZ OSAME 1 Ostani gde si, i teci kao reka, i kao drvo rasti, i olujom zahuji, il’ cvetaj kao cvet. 2 U zavičaju mom zgureni krovovi ćute i mile

IZ OSAME 1 Ostani gde si, i teci kao reka, i kao drvo rasti, i olujom zahuji, il’ cvetaj kao cvet. 2 U zavičaju mom zgureni krovovi ćute i mile vode i dim po

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najviše se boji, poštuje

da se javi, prvo njoj da poljubi ruku, pa i kad je poljubi, da, opet, od nje ne ide, već da ostane tako stojeći pred njom kao iščekujući da ga baba, ako ima za šta, pošalje, a on je posluša, usluži.

— I kao da je još otkada došao, otkada tako sedi, čeka na ručak, nestrpljivo, gladno počeo bi da žuri. — Hajde, hajde da se ruč

— I dolazila bi svlačeći zavrnute rukave. Majka bi i babu dočekivala, polivala, dodavala joj peškir. Otac mu, kao uvek jedva dočekav da baba već sedne, prvo se ona prekrsti, prvo ona okusi od jela, jeo bi brzo, halapljivo, žureći se

uvek jedva dočekav da baba već sedne, prvo se ona prekrsti, prvo ona okusi od jela, jeo bi brzo, halapljivo, žureći se kao da jedva čeka da to svrši, najede se i da što pre legne, prespava, odmori se od dugog tamo u dućanu stajanja, prodavanja.

Posle njega bi baba, mati i on, Mladen, nastavljali ručak, ali tiho, polako, kao kradući, da ne bi oca probudili. Tako isto bi tiho se dizali sa ručka, majka nečujno iznosila sofru i čistila, tamo u

pribira kamenje i parčad ćeramida palih, prebačenih sa susednih zidova, uvek naglas gunđajući, sama sebi govoreći, kao svađajući se, zbog tog sa strane i, kako se njoj činilo, namerno ubačenog kamenja. Otac bi spavao kratko, burno, rčući.

Posle spavanja čisto bi skočio, umio se, i brzo, nemajući kada, već uz put navlačeći koliju, kao da se ne zadocni, odjurio bi natrag u čaršiju, u dućan.

Mati bi, kao oslobođena očevim odlaskom a svršivši sav posao u kujni, tek tada ulazila u sobu i sedala kod prozora.

i okolni zidovi, a tako su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čaršija iz koje se čuo tih žagor, — sve kao da se odmara, leži.

su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čaršija iz koje se čuo tih žagor, — sve kao da se odmara, leži. Kao posle ručka, pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, više kuće im, po nebu

Bunila bi ga ona udaljenost kuće i golemo dugo dvorište. Čisto kao da bi se upadalo, tako bi se silazilo i dugom kaldrmisanom putanjom išlo ka kući. Kuća je bila tamo, u dnu.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

Tej od k. korena preporučuje se u Luіćevoj Ljekagušі kao sredstvo protiv mokraćnog peska i kamena (ZNŽOJS, 14, 86). BELI LUK Knoblauch (allіum ѕatіvum).

»Koji ne jede b. l., smatra se za vešticu«, SEZ, 32, 41). Za vreme »nekrštenih dana« njega nose za pojasom »kao predohranu od svake nečastive sile« (ŽSS, 177); o Belim pokladama svi se mažu ‹njime› ili ga jedu, od veštica (ZNŽOJS,

l. i bosiljka (BV, 7, 1892, 399). Kao stalan apotropajon drži se on više kućnih vrata (ZNŽOJS, 7, 1902, 386), i upliće se u ivanjdanski venac koji se ostavlja

Inače se ljudi njime diviniziraju (»uzimaju ga kao predohranu«) kad se pojavi čuma (SEZ, 19, 234), ili kolera (SEZ, 14, 239), ili uopšte koja bilo epidemija (S. Troj.

U narodnoj medicini b. l. se javlja, tako reći, kao univerzalno sredstvo, kao panakeja; on dejstvuje i tamo gde nikakvo drugo sredstvo ne pomaže; pri lečenju, međutim,

U narodnoj medicini b. l. se javlja, tako reći, kao univerzalno sredstvo, kao panakeja; on dejstvuje i tamo gde nikakvo drugo sredstvo ne pomaže; pri lečenju, međutim, dolazi gotovo uvek u obzir

B. l. upotrebljava se kao lek za sve bolesti: veliki kašalj (SEZ, 13, 1909, 343), gušobolja (іbіd., 338), glavobolja (SEZ, 32, 40; ZNŽOJS, 11,

B. u rakiji (ili vinu) protiv groznice, i kao primesa drugih sredstava (GZM, 12, 1900, 151; 20, 1908, 346; SEZ, 16, 424); u crnom vinu, zajedno sa oraščićem,

B. se, u Samoboru (Hrvatska), donosi na Badnji dan i kiti jabukama, orasima, lešnicima, kao što se To inače radi sa jelkom ili omorikom (ZNŽOJS, 18, 57 id). B. se meće i na božićnu pogaču (o. s., 60).

Po jednoj, b. je bio najpre bele boje, ali je na Kosovu od krvi srpskih junaka dobio crvenu boju, i posle se kao crven cvet svuda raširio (Sofrić, 15).

Kad bi, uoči Vidovdana, polazila čeljad iz kuće na oro, domaćin bi svakome predao po struk b. i rekao: »Da budeš kao ovaj cvet crven i jak« (Sofrić, 16).

Sofrić, 17). B. se nosi o vratu kao sredstvo protiv padavice, ludila, promuklosti i vratobolje (GZM, 4, 138). Pored žrtvenih jel koja se o Đurđevdanu nose

Ćipiko, Ivo - Pauci

oči vremešna, suva čovjeka, duge plave kose, zakrvavljenih upalih očiju, što sada pred njim skrušeno stoji, — ti uzimaš kao iz kraljeve kase, a kada je za platiti, tada te nema. Nemoj tako, brate! — A da što ćete vi od mene?

— 'Ajde, brate, — veli mu, — nemoj da griješim! Znaš da ti ne mogu već ništa dati... davao sam kao i drugima dok sam imao na što ... i pomalo izgura ga iz dućana na kišu. — Ne puštaj ga u dućan! — veli momku.

zna on to, jer oseća u sebi mušku volju i neodoljivu čežnju za curama; čak mu u snu prilaze poneke, i s njima se miluje kao da je na javi... Ali još nije čisto odlučio koju će: odumiće zadnji čas, kad mu dogori.

Pa oduši i za neko vrijeme nastade tajac i zavlada snježana, velika tišina, ozbiljna, neoskvrnuta i bijela kao i svijetla pojava noćašnjega novorođenčeta. Ali ona ne može da savlada baštinjene Radine navade i nagone.

Radi, vraćajući se iz crkve, učini se kao da se oslobodio jednoga nametnutoga tereta, veselo gazi snijeg, pali iz hajdučke kubure i prilazi curama gdje srebrni

Diže se i otvori kućna vrata. Jednako snijeg pada; zahvatio je sa svih strana, kao da je nakastio cijeli dan padati.

Dok svanu, kao da se dana zaželi, diže se i radoznao proviri na vrata: jednako je vazduh snježan. Stakne zapretanu vatru da je oživi,

ali kad se jedno drugome nasmija, zabijeliše se jaki zubi jače od snijega, a oči što govore zaigraše sjajem u kojem kao da se sakupila sva toplota mladih života, pa ni olovasto nebo ni blijeda snježana boja nije mogla da savlada u njima

se sunce, ali ne može da savlada debele smetove snijega, već nemoćno se odbljeskuje od njih, a prije nego će da zađe, kao za naknadu, razasu svoje zrake poljem, a visove planine, nad selom, pozlati; na njima neko vrijeme u sjaju oklijeva, ali

Miran je. Božica će sigurno doći, a kad dođe, znaće šta da radi, — odlučio je danas. I cura dolazi, kao i on zaogrnuta svojom novom, curskom kabanicom koju Radi u prćiju nosi. — Božice!

Mjesec go oprezno straži, njegova svjetlost u blijedoj vedrini treperi, cijedi se vazduhom kao mlijeko, a iz tajanstvenih, raspruženih, nepomičnih sjena još mrak vreba...

Nad sve, dokle oko dopire, pala je duboka, snježana, zimnja noć, čista, bijela, neoskvrnuta kao Prečista djevica! ... A njihovi obgrljeni životi gore i u vatri se troše... Rade se najednom trže, veli joj: .

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Dolazio sam tu mnogo puta i ranije i docnije, ali mi se nikada voda nije učinila tako bistrom i toplom kao toga dana. Bilo je sparno već pre podne i izgledalo je da će po podne padati kiša.

Ipak sam otišao jer su proklete muve bile nesnošljive; zujale su mi oko nosa kao oko kakve crknute mačke. Doroteja sam zatekao na kupanju.

Jedno mi nije jasno: travare sam obično poznavao kao starije ljude, mahom starce. Ovaj nema više od dvadeset i pet godina.

Buncao je, hladan znoj mu je vlažio čelo, usne su mu bile bele i skorele. Jedno vreme je pravio trzaje kao da će da ustane.

Ne pretrže se naročito u molitvama. Kad dođe na službu, smandrlja ono svoje, kao od bede, kao da jedva čeka kad će ponovo biti slobodan od dužnosti da bi nastavio roviškanje po okolini.

Ne pretrže se naročito u molitvama. Kad dođe na službu, smandrlja ono svoje, kao od bede, kao da jedva čeka kad će ponovo biti slobodan od dužnosti da bi nastavio roviškanje po okolini.

Naterao je sirotog Makarije da srče odvratnu žućkastu vodurinu, uz to još vrelu, i to je ovaj poslušno kao malo dete radio, uprkos gađenju koje nije mogao da sakrije.

Ustao je, to se ne može poreći; počeo se šetkati kao ranije, najpre po manastirskom dvorištu, a onda i po polju. Dimitrije Glas o igumanovom ozdravljenju naglo se proširio

Gledam te nesrećnike što leže u hladu lipa u dvorištu. Okupili su se ovde kao grozdovi čavki, čekaju na red kod Doroteja.

Krvave krpetine, okorele od dugog stajanja na ranama, skida tako brižljivo i nežno kao da dodiruje latice najlepšeg cveta. Zatim lagano klizi pogledom preko površine raspadajućeg mesa.

Zatim lagano klizi pogledom preko površine raspadajućeg mesa. U tom trenutku izgleda kao da ga jedino zanima to mesto, pa ne obraća nikakvu pažnju na grč bolesnikovog lica, koji ježi kožu prisutnih.

Makarije Gospode, kakvom li si to tankom nadom obdario ljudsko pleme. Nada u nama treperi kao slabašni žižak, gotov da utrne na najmanji dašak vetra, a opet ima snage da se zapali i u oluji, u najvećoj nepogodi.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I strahom srce učas se pritaji Gledajuć mutno na jesenji dan Ah, šta su snovi i beskrajne želje, Kad život pada kao tihi san!... 1880. MOME MILORADU Uvenuće mlado doba, Kô što vene rosno cveće; Ali ovaj cvetak mali Uvenuti nikad neće.

1882. SLUTNjA Što se muti zora sjajna? Zatšo tuži cura bajna? Sunce zori ne izlazi, Dragoj dragi ne dolazi. Kao odziv bojnoj trubi, Momče jedno samrt ljubi. I dok mrtav junak leži, Vranac konjic poljem beži.

Ali po njima nije išô sam. Za njega svet je perivoj od ruža, Po cveću šeće kao paun mlad, Njegova duša jezero je mirno, Njegov se nikad ne koleba nad.

Srce se stvara u kam, duša ledi, A na usnama izumire glas I samo suze teku... Tavna prošlost Ponova sine, kao lepi san, Nebo se, možda, grozi, zemlja stresa, Al' roblje svoje ne ispušta van. 1883.

Što ja tužim? Što ja venem? Što da plačem ja? Kad mi srce tako lepo Uživati zna! Ja sam kao leptir mali, Bašta mi je svet Pevajući kroz nju letim Sa cveta na cvet! 1883. POD LjUPKIM NEBOM...

1885. [NA SLICI TIJANINOJ] Život je ljudski što i dim, Bezbrojne slike lete s njim Za jedan dan, za jedan čas, Pa kao i njih nestaje nas.

Po njenim mirnim obalama, Kao jedini nakit njen, Sa svojim vitkim grančicama Žalosna vrba baca sen. U tome hladu, mrka lika, Kad sunce žeže, kipti

Kome sam gradu kao dete, Nepoznat jošte s pravim zlom, Proricô dane slave svete U patriotskom žaru svom. U kom je sve što srce ište I što

U kome ima gospođica (Salona naših pravi kras!), Žemanstvo, zbilja, bleda lica, Slabačke grudi, tanak glas. Kao da svaka želi reći, Kad sa pozdravom priđeš njoj: „Ostavi nadu, prolazeći! Stidljiva skromnost bog je moj.

Al' oprostite, gospođice, Što dirnuh rukom žicu tu. Meni je drago njeno lice, Ja još jednako volim nju. Kao sumornog Algijeri Njenog me lika vodi sjaj Kroz osvećene rajske dveri, Gde večno mladi trepti maj. No dalje s tugom!...

Ah, sećaću se celog veka Kao prijatnog, slatkog sna, Preko jaruga i jendeka Kad sam za vama trčô ja! Vetar je silno poljuljivo Vaš tanki veo, vašu

Plamen je lizô vaše lice, Disala naglo vaša grud, A vaše kose i vitice Mrsio lahor kao lud... I to je prošlo. Vas već nije, Kroz pusta polja bludim sam Jesenja magla zemlju krije, Ah, kako mi je - to ja znam!

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

sam i objavio u „Letopisu Matice Srpske“ tridesetak svojih pisama koja su, sa još nekoliko njih, otštampana 1928 godine kao zasebno delo pod naslovom „Kroz vasionu i vekove. Pisma jednog astronoma“.

Kasnije sam to delo preveo i na nemački, preradio ga i znatno proširio. Ono je, odlično opremljeno, izašlo 1936 godine kao izdanje knjižare Keler i Amelang u Lajpcigu.

XXV sasvim su nova, dok su pisma označena ovde sa ІH, X, XІ, HІI, XІІІ, XXІІІ, XXVІII, XXXI, XXXIV, XXXVІ ostala ista kao i u prvom srpskom izdanju; preostala pisma su, koja manje, koja više, promenjena i proširena, a sva zajedno povezana u

kako prolaze pored mene podunavski predeli: ravnice i brežuljci, stare ruševine i moderne varoši; ne hitno i drhtavo, kao što to izgleda sa brzoga voza, nego lagano i dostojanstveno.

ono duševno raspoloženje koje je našim razgovorima na obalama plavoga alpijskog jezera, davalo tok i pravac. Kao god što bajke treba pričati deci samo u sutonu, kada ih ona gutaju razrogačenih očiju, sa jezom i verovanjem, tako

Vi ćete i dalje pažljivo slušati i zapitkivati me, kao i letos. Pa kada na taj način budem mojim perom postepeno obuhvatio sve ono što Vas iz astronomske nauke zanima i što

Razgnevljen, kao što to pokazuje prednja rečenica, odvajam svoj pogled od tog prašljivca, pa ga upravljam u slobodnu prirodu.

Lisje šumice preliva se u svim bojama pozne jeseni, a pojedini listići blistaju, koso dotaknuti sunčanim zrakom, kao smaragdi, topazi i rubini. Reka savija u desno, gradić se gubi u daljini i tami; i moje misli beže u nedogled.

Rana i blaga septembarska noć se spustila, a na obema obalama Dunava trepere bezbrojne svetiljke Budima i Pešte. Kao kakav fantom gleda me ta dvoimena varoš iz tame, i budi u meni bezbroj uspomena.

To je palata Mađarske akademije nauka. Ja je gledam kao dragog poznanika. Eno, ono je prozor kod kojega sam danima sedeo i, gledajući na plavi Dunav i ponosni Budim, pisao

Kad god sam ušao u taj hram nauke, ja sam se osetio kao progonjen begunac, koji se spasao međ zidine manastira, kroz koje njegovi progonioci ne smeju da kroče.

Pri takvim putovanjima oblačim naučne čizme i vidim samo ono što je nauka dokučila. Pri tom izgledam sam sebi kao vazduhoplovac pri nestalnom vremenu, kojem oblaci i magla često zakrivaju preletane predele.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

iz kakvih pobuda ona počinje da se razvija i koji književnici (i pedagozi) su značajni za njeno zasnivanje i razvoj. Kao što je poznato, karakteristična prosvetiteljska potreba za obrazovanjem i poučavanjem te razvoj školstva u 18.

), kao i basne Ezopa, La Fontena i drugih autora pogodne zbog svoje alegorijske, poučne dimenzije. Ne treba zaboraviti i na ba

Ne treba zaboraviti i na bajke koje i u prethodnim epohama, između ostalog, služe kao lektira za mlade: klasicističke bajke Priče moje majke guske (1697) Šarla Peroa pisane su za vaspitanje i zabavu

je kasnije proslavio Zmaj stihovima „Ala je lep/ovaj svet“) karakterističan je za poeziju za decu mlađeg uzrasta, baš kao i primena onomatopeja u pevanju o životinjskom svetu.

Život i priključenija 1783, Dositej u predgovoru jasno ističe da je namenjuje mladim čitaocima; on veruje, kao pravi prosvetitelj, da je duša mladog čoveka nalik na „meki vosak“ (varijacija prosvetiteljske metafore o duši deteta

pravi prosvetitelj, da je duša mladog čoveka nalik na „meki vosak“ (varijacija prosvetiteljske metafore o duši deteta kao neispisanom listu hartije), te da se vredi „oblikovati“ dok je čovek mlad.

pesništva za decu ubrajamo pesme Luke Milovanova (1789–1828), pisara, učitelja i pobratima Vuka Karadžića, nastale 1810. kao poklon deci za novogodišnje i majske praznike: „Na knjižicu za novoljetnji dar“ i „Mojoj djeci na majales“.

književnosti za decu, bilo da su prevodili strane tekstove, pisali udžbenike, ili sastavljali antologije/zbornike kao vrstu dečje lektire, a to je konačno vodilo i ka samostalnom stvaranju pesama, odnosno proznog štiva za decu.

Popović. Školski nadzornik Đorđe Natošević (1821–1887) višestruko je zaslužan za razvoj srpske književnosti za decu kao pisac, urednik časopisa i pedagog.

Tako je na naslovnu stranu prvog broja Radovana stavio pesmu „Pozdrav deci“ čime je doprineo afirmisanju Zmaja kao pesnika za decu (i Venac pesama iz 1872. sadrži čak devetnaest Zmajevih pesama). U poslednjim decenijama 19.

da sakuju kolevku od zraka jutarnjeg sunca i opredu Vidi pelene od zraka mladog meseca pošto svoje čedo predstavlja kao nebeskog anđela („pa mi sada treba/ za to čedo neba/ kolevka od sunca/ povoj od meseca“).

deo pesme u kome trgovac ubeđuje kupca da kupi već pohabani kaput, šaljivo predstavljajući „mane“ i trošnost kaputa kao njegove vrline, neodoljivo podseća na Ciganinovo obraćanje „gospodaru starom“ iz Zmajeve pesme „Ciganin hvali svoga konja“.

Stanković, Borisav - TAŠANA

se izlazi na balkon, i kroz koja se vidi celo dvorište patosano kaldrmom, pa i sama kućna kapija, dvokrilna, na svod, kao i ostale zgrade oko nje: kujne, štale, ambari.

SELjAK (polazi prkosno): More, što opet ja tebe pitujem. Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve! I kao da smo mi, dok je bio živ i stari i mladi gazda, katkad odavde odlazili trezni.

Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve! I kao da smo mi, dok je bio živ i stari i mladi gazda, katkad odavde odlazili trezni.

Kao da ja ne znam gde su bačve! I kao da smo mi, dok je bio živ i stari i mladi gazda, katkad odavde odlazili trezni. Kao da sam ja od jučerke ovdek, te ne znam kako se ovdek jede i pije... Idem si ja da si natočim, šta mi ti tu...

Sluškinje odlaze. Iz spavaće sobe izlazi Tašana. U najboljim godinama. Kao svaka, veoma rano udata, a jednako negovana, tek sada, posle muževljeve smrti, puna sazrele lepote.

Ja ga dočekujem, nameštam mu postelju, izuvam, a on odjednom počne kao da pita mene, kao da mu ja dam savet: »Lepa li je, Stano?« — »Lepa je, gazdo!« ,odgovaram ja. — »Da je uzmem, Stano?

Ja ga dočekujem, nameštam mu postelju, izuvam, a on odjednom počne kao da pita mene, kao da mu ja dam savet: »Lepa li je, Stano?« — »Lepa je, gazdo!« ,odgovaram ja. — »Da je uzmem, Stano?« — »Uzmi je, gazda!

Tašani): Kako ti? Dobro? (Brižno): A deca, jesu li zdrava? TAŠANA Jesu. Samo mi onaj mali kao uvek jednako po malo bolešljiv. HADžI RISTA (uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je.

Gledam ja, čistim, radim... HADžI RISTA »Radiš«. I opet da radiš, a ne samo da gledaš, već da radiš. Sve da je kao što je i bilo. (Pokazuje iza sebe u okrug). I bašta, i šedrvan, i drveće, i avlija, i cela kuća.

Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji! Zar sam ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati da ostaneš

Pa koliko puta joj govorim: neka i iz same kuće izađe, neka se prošeta, razonodi. Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići.

I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka. Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio je malo, slabašno, mirno stvorenje. Kao pravi i rođeni šnajder nije ni mogao drukčiji biti.

Mali Kostica bio je još i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti.

Mala stopala; sitan glas; tanke ruke izmučenih prstiju na kojima su poslednji zglavci kao oglodani, od tvrdih dugmeta, štavljene postave, jakih konaca, i vrele materije ispod utije koja prosto ljušti šnajderske

Sve što je kriva linija, to on tegli i prošiva za mašinu. Rukavi njegovi su bili čuveni, kao živi. Majstor ga je cenio; malo malo pa zvizne neku poruku svom mlađem kalfi, Kostici; ili mu hitne paket iskrojenog

štric, glođu makaze čoju, glođe čoja makaze, kad pogledate, rez vam sav čupav od runja, a ispod kroja štofane prašine kao da su drva testerena...

” zapita naposletku majstor. „Video sam; a sam vam hvala što se ne naljutiste.” Kostica kao da je tog dana položio neki važan ispit.

Čitao je naročito rado pokrainske listove, i u njima dopise prostog sveta, pune činjenica. Sve je to on nosio u sebi kao neku tajnu. Jedared samo poveri se poslužitelju čitaonice.

Uze Kostica komad postave, rasprostre je po stolu za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstiće leve ruke skupi kao plajvaz i učini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odlučno, i nekako elegantno, rinu makaze u

za krojenje, udenu desnu ruku u makaze, prstiće leve ruke skupi kao plajvaz i učini njima u vazduhu nekoliko poteza kao da crta, i onda, odlučno, i nekako elegantno, rinu makaze u materiju.

Jedan će tad uzeti da umiri. „Mora se priznati da je čovek napredovao i sve teškoće, kao što se valja, postepeno savlađivao. Počeo od rukava, prešao na kaput, pa na pantalone.

Jesam li kakvu sreću video? Jesam kome šta skrivio? Smetam li kome? Ceo dan radim kao stoka, s jednim momkom; pred veče prosto pretrgnem, legnem na onaj moj krevetac i izjaučem se u sebi, ovako slab i

Ali majstor Kosti zamače za oko zdravlje Ristanino, smernost, neki sladak glas, i naročito osmejak, koji, uostalom kao kod svih što od tuđina strepe, nekako dugo ostaje na licu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Međutim morao sam konac i namerenije imati, kao i svaki koji neće da je lud, pri početku nastojaščeg dela, i ovo mojim čitateljima za dokazati, moram malko putem

Otkad je ovog našeg, kao što ga vidimo, sveta, pak dosad, i dokle god ljudi bude, bilo je, ima i biće moralista koji neprestano na ljude viču,

I tako mislim, a i svaki će, razma ako je star, potvrditi da je danas onakav isti svet kao što je bio kad se onaj slavan poeta tužio.

Smej i šala, kaže Galen, nužna je za zdravlje, produžava život, umekšava nravi i čini da se čovek od čoveka kao ruža od čička razlikuje. I evo čitatelja posle ovi stranputica k namereniju moga pisanja.

Ja ću se onda kao soko dičiti, jer ću nagradu dobiti: »Ah, ala je ova knjiga lepa!« ili: »Taj čovek dobro radi!« — Šta osećam, ili

zraci sve poverhnosti zemne predmete ozari, i životvornu silu na cveće i useve, i na pestrenovidne livade, kojih rosa kao dragoceni dijamant ljubopitnom oku predstavlja se, pusti; — tek što jestestvo zatrubi i radosnim ptičice glasom ratar na

u tom polažu da su im sinovi slobodni, to će reći bezobrazni, sasvim drugi način imadu, koji je i naš putnik, kao momak iz visoke kuće, vrlo dobro ispekao.

— Kao što onaj koji je poverene sebi novce sinoć na karte izgubio, sokakom odi, tako sam ja tri dana u misli udubljen bludio,

se toržestvo kreštenija svrši, Roksanda uzme svoje Romanče u naručija, odnese ga kući i tvrdo naumi onako učiniti kao što joj je dobri sveštenik preporučio. Ona počne svoje dete sama dojiti.

Istina, ona koja rodi, a ne doji, kao što Stojković veli, jest samo polak mati, no moda je najveća gospođa, vi znate i ja znam, i ko se njoj ne pokorava,

da ponajviše ćaci, koji u školu idu da što nauče, knjige pišu i za narodne učitelje sebe izdaju, pak je mislio da on kao star čovek veće jošt pravo na to imati mora.

Evo ga dakle pod tvrđom zaštitom, gde će mu dozvoljeno biti sebe više rasprostraniti. No Roman i nije bio dete kao što su obična deca. U prvoj godini pokazao je on svima da osobita neka blagodat na njemu počiva.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

zemlju U zajapurenim pupoljcima Dva oka zatvara Trećim okom u kamenu gleda (1958—1971) KOSOVO POLjE KOSOVO POLjE Polje kao svako Dlan i po zelenila Mlad mesec kosi Pšenicu selicu Dva ukrštena sunčeva zraka Slažu je u krstine Kos naglas

čita Tajna slova rasuta po polju Božuri stasali do neba Služe četiri crna vetra Sjedinjenom krvlju bojovnika Polje kao nijedno Nad njim nebo Pod njim nebo VEČERA NA KOSOVU POLjU Svi sede providni za stolom I vide jedan drugome zvezdu u

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Onako, otprilike, kao što u istoriji Srba vreme od doseljenja na Balkansko poluostrvo do propasti carstva na Kosovu čini jedan veliki period

Čak bi se i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti“.

i u životu čovekovom taj period od rođenja do ženidbe mogao, kao i u istoriji, zvati period „od doseljenja do propasti“. Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji“.

Kao što bi se i period koji zatim nastaje mogao tako lepo i u životu, kao i u istoriji, nazvati: period „robovanja i patnji“.

se to i ne opazi; ako umetnik ima malo grbav moral, biograf će izmisliti takva objašnjenja da će takav moral izgledati kao vrlina.

Verovatno tom prilikom, nastalo je i malo bliže poznanstvo između njih, te mu je od toga doba krojačeva žena služila kao model.

zastareli pogledi našega društva kada ju je jednom zatekao u položaju spartanske kraljice Lede a slikara kraj nje kao labuda.

nedelja ležati u bolnici, i od toga doba je sasvim napustio portrete i kompozicije a odao se pleneru, iskorišćujući kao modele krave, koze i ždrebad, uveren da na taj način neće doći u sukob niti sa zastarelim pogledima našega društva

čoveka, priznatoga naučnika, profesora Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje.

nije učio u Požarevcu, već u Jagodini; Veliku školu nije učio u Beogradu, jer je svršio ratarsku školu u Kraljevu. Kao nastavnik nije predavao nemački jezik i gimnastiku, već hrišćansku nauku i notno pevanje.

neko postane veliki čovek, on onda, razume se, i svoja privatna pisma udešava tako da bi se mogla objaviti, otprilike kao što se žena koja je stekla priznanje da je lepa udešava da bi tome i odgovorila.

dobio tek kad je sreo lično kirajdžiju i usmeno (što se ne može štampati) mu opsovao sto bogova i popretio da će ga kao mačku isprebijati.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Niko nije bio pošteđen njenih granata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče potpukovnik Petar. I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah.

I jednoga dana, septembra meseca, kao da se zemlja prolomi. Ama na jedan mah. Na prostoru od jednoga kilometra padao je čelik praiskonskim besom, uz

Iako potamneo kao zemlja, potpukovnik Petar se šalio da bi ohrabrio nas mlađe. Sa ludačkim besom zakovitla šrapnel iznad naših glava i

Spustiše ga na zemlju. Nespretnim rukama peremo njegovo lice i ružičasta voda juri preko odela... Pojavi se sveža rana kao uzorana brazda na levoj slepoočnici. — Dobro je, nije ušlo duboko.

Gr-r-r-u! — trese se zemlja. Sada još žešće, još strašnije. Lica naša su potamnela, a pogled neodređeno bludi, kao posle neke teške bolesti. Ali niko ne uzmiče, dok se neprijatelj ne pojavi da nas pobije.

Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo?

Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakve uloge, stojimo u ovoj rupi sličnoj grobnici. Osećamo se kao osuđenici na belom hlebu... — Javljaju, da je poručnik Janko teško ranjen — izveštava telefonista. Gr-r-ruuu!

Lukine usnice su pomodrele. Gru-u! Eksplozije se sustižu, i pred nama, u visini pešačkih rovova, zemlja kao da gori. Iz pešačkih zaklona niko se ne pojavljuje. Gr-u! Gr-u! Gr-r-r-r-ru! Kovitlaju, prašte, riju granate oko nas.

Gr-r-ru! Očni se kapci grčevito zatvaraju. Gr-u! A od prenapregnutog iščekivanja u ušima nešto bubnji. Eto je... Koža kao da se nabira, telo se grči, misao zamire. Gr-r-ru!... Huj! Kao da spade neka koprena.

Eto je... Koža kao da se nabira, telo se grči, misao zamire. Gr-r-ru!... Huj! Kao da spade neka koprena. Telo kao da se izvlači iz neke čaure. Opet... Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaošinu. Gr-r-r-ru!

Eto je... Koža kao da se nabira, telo se grči, misao zamire. Gr-r-ru!... Huj! Kao da spade neka koprena. Telo kao da se izvlači iz neke čaure. Opet... Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaošinu. Gr-r-r-ru! Tresnu, urliknu. Tama... ponor.

Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali šta mi to noge pritiskuje? Gru! Gr-ru! Gr-r-ru! Majko moja! Kao da se brdo svalilo. Ranjen?!... Naprežem svest. Otvaram naglo oči. Grr-ru! Vidim neke užasnute prilike. Gr-u! Gr-u!

Petrović, Rastko - PESME

aj! aj! Svi koračaju danas oni ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela. Njihova bolešljiva malena srca prozebaju u kaputima, I pevuše tanko, tanko, Dok im se zubi

“ Da li razumeš: najzad pao? Svi koračaju oni danas ispod jesenjeg neba kao ispod prokislog surog amrela. Aj! aj! aj!

Daleko otiče reka Sava, Njeni talasi udaraju ispod prozora. I mladost prođe žurno kao snežna odora: Daleko će oteći reka Sava.

Dok radite žudi vas zemlja udaljena A zanose vas kao fantomi čudne slike, Čamci od kože šivene, Eskimosi u trbuhu kitova. Masni.

Ja sam jak kao most. Neko plače u meni. Jedan, dva, tri; jedan, dva, tri. Neko plače u meni ko sveštenik u crkvi. Mali Pera krade

A Steva je opazio da i mali Pera već plače; Kako bi se svetio rasplakanom čoveku. Jak sam eto kao most koji se ugiba Pod tovarima seoskim, pod žitom.

Kad smo došli pred raj, zakucasmo na vratnice: Ljupki nas je bog dočekao isto tužan kao i mi. Kako smo se dugo cenjkali da nas pusti, Setih se da smo zaboravili prvo umreti.

“ BODINOVA BALADA Kroz ogledalo otiče orahova dvorana kao reka. I sve pesme pesnika Kroz dušu moju otiču u polja daleka.

iz srednjega veka, Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže; Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć iz daleka, Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže. Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega.

Dok rascvetane kosti belinom sijaju snega. Izmeđ ogledajućih šuma, Čini se kao da streli sa zelenoga brega U hitrog jelena podignuta s lega.

iz srednjeg veka, Na dnu ugleda nepomičnog strelca da luk zateže; Trulu mu kožu spiraju talasi pristižuć' iz daleka, Kao meka dlaka il' runo, alga po njemu leže; Sa dna jezera lovcu dižu se isparenja: Otrovan njima lovac malaksava, usamljen,

strane; Pogledaću nebo žitno visoko: Neznana sa grane ptica peva, Ko srebrom kovano drvo vito, I sve je novo i opet kao lane.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Šarajući peskovito dno zraci sunca zaplitali su se u morske trave i činili ih lelujavim i prozračnim. Kao srebrne strele letela su jata riba.

Odvratnim joj se učini čak i slatki šum mora. Šta su talasi prema vetru? Šta šum mora prema pesmi trava i ptica? Kao nož prolazila je čežnja srcem Sedefne ruže. Oštar i dugotrajan je bio bol. Neko drugi bi mu, možda i podlegao.

Neko drugi bi mu, možda i podlegao. Sedefna ruža se skupi i zaplaka u sebi. Zatim oseti kako tuga, kao plima, plavi čitavo njeno biće i zgušnjava se u blistavu, čvrstu kap. Nije se više micala. Nije otvarala usta.

Ugojivši se, riba je jedva dospevala do površine vode. Sada se i njoj, kao meduzama, činilo da sunce i nije ništa drugo do mutni, žuti krug.

Sada je i nju sve više privlačila senovitost morskog dna. Čežnja Sedefne ruže za Gornjim svetom izgledala joj je kao siguran znak nekakvog malog ludila. U pravu je koralna grana što na to tako gleda!

Ona je tražila i nalazila svet u sebi A zrno bisera raslo je i krupnjalo. Ljeskalo se i zračilo kao nekakvo malo sunce. Sedefna ruža obavi ga svojim laticama, ljubomorno ga čuvajući od svih.

— Kako je krupna! — ču nečiji uzvik i otvori oči. Oj, čuda čudesnoga! Kao zlatna vrteška okretalo je Sunce nebo, gonili se oblaci lakši od morske pene, rastao slani dah mora i slatki miris

— Bez sunca ne bi bilo ni suncokreta! — reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, okretali ka istoku: sunce se baš rađalo izlazeći iz reke.

— govorio je, i umesto da sledi Sunce pratio let vilin-konjica i prolaženje vetra kroz travu. Tri brda u daljini, kao tri prozračna mehura sapunice, privlačila su ga više od svega.

Niz kičmu malog suncokreta prođe jeza: nije neka naročita sreća roditi se kao suncokret! — Kao patuljak-suncokret! — ispravi ga jedan od braće, a mama se trže.

Niz kičmu malog suncokreta prođe jeza: nije neka naročita sreća roditi se kao suncokret! — Kao patuljak-suncokret! — ispravi ga jedan od braće, a mama se trže.

slušao o talasima Južnog mora, o pticama i ribama zlatnih krila, o prozračnim ledenim bregovima u čijim nedrima, kao u dvorcima od kristala, spavaju beli medvedi i vile srebrnih kosa, čekajući polarnu svetlost da ih probudi.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Zabacujući koliju, ide po sobi predišući): Ja!?... Ja!?... I on to? I on kao drugi! »Mladost-ludost!« A zar ja ne beh mlad? Beh valjda slep, sakat, te me ni jedna ne pogleda i pamet mi ne pomeri.

A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklaću ga kao vrapca! Neka se zna, da je Hadži Toma hadžija, a ne da hrani i čuva... (Trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi!

Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače. STOJAN (sa čardaka): Košto, pesmu! KOŠTANA Koju? STOJAN Pesmu, kao što je tvoje lice, grlo, kose ruse... KOŠTANA (zaradovana): Eh, zar baš ruse kose?

MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne.

Ti ćeš da mi igraš i da baješ! S’g te svu na paran-parče iseko! Ti ćeš, starke, po jatagan da mi igraš i da baješ, kao veštica u nekrsteni dni što na sneg i na mesečinu igra. I ti ćeš takoj! Ovamo ti!

Tako li se stari gazda poštuje? MAGDA (ponizno): Oh, gazdo! TOMA Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veliš: »stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo«. A, to li? MAGDA Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja...

MAGDA Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljutiš što smo mladoga gazdu... Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamo li da se naljuti.

I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći.

MAGDA (nudeći ga): Uzmi, gazda. Sve je isto ono što si voleo kada, kao nekada, leti po mesec dana ovde dođeš da se razonodiš i provedeš. TOMA (setno): Da, kao nekada.

TOMA (setno): Da, kao nekada. (Padne mu pogled na presušenu česmu): A ćutuk, česma presušila? MAGDA (izvinjavajući se): Jeste, gazdo.

Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem. Nije više onako jak, silan i čist kao ono kada ga ti pronađe i sprovede ovde u česmu.

A i nana. Ona se sada ne ljuti na tebe nego na oca. A on tamo, pričaju, čuda čini po Sobini. Otac kao da nije stari otac! STOJAN A ko mu svira? STANA (ustežući se): Pa još ona... STOJAN (gnevno): Idi! STANA Bato!

Šantić, Aleksa - PESME

Tako na vrata sumornog mi srca Sjećanje jedno udara i čeka Kô drug i sabrat, kao duša neka Što sa mnom plače i u bolu grca.

noći, kada otka Pomrlom granju zima pokrov ledan, Ova je soba bila kô vrt jedan, Gdje je potok tekla sreća krotka: Kao i sada, pred ikonom sjaji Kandila svjetlost. Iz ikonostasa Suh bršljan viri.

'' ... I mi svi, kô vjetar, Trči i vratâ prijevor izvuci. I stari susjed, visok kao brijeg, Tresući s ruha napanuli snijeg, Javio bi se s fenjerom u ruci.

Jedna okolo kandila se vije, A neka bolno, kô da suze lije, Pred slikom dršće mrtve majke moje. Neke bijele kao ljiljan prvi, Samo im zlatno meko perje grudi; Neke sve plave, tek im grlo rudi, Kao da kanu kap zorine krvi.

Neke bijele kao ljiljan prvi, Samo im zlatno meko perje grudi; Neke sve plave, tek im grlo rudi, Kao da kanu kap zorine krvi.

! Mi pjesme tvoje, i drugova sviju Što svoje duše na zvjezdama griju, — Sveta smo živa porodica tebi! Mi kao rosa na samotne biljke Padamo tiho na sva srca bona, I u noć hladnu mnogih miliona Snosimo tople božije svjetiljke.

Pod oružjem stao, Uz jatagan trepte ledenice dvije. Spremni konjic frkće, nogom kopa, bije, Kao da bi na put gospodara zvao... Zora je.

Mi mu ruku celuj, a on, kao jela Visok, izgrli nas, pa konjica bela Zakroči. I dokle rano sviće doba, Mi ga ispraćamo, i mahalom starom Pred

do zore tako pameti ga učim; Ali ludo srce ne čuje šta zborim, Nego me sve pati udarima gorim, I dršće i strepi, kao list sa pruta, I zove me tamo odmah preko puta, Pod širokim dudom od stoljetnih dana Gdje kućica stoji krečom

Vranu svilu tvoje kose Mrsio je vjetar ti'o; Ja, dršćući kao trska, Pod vrbom sam skriven bio. Srebrn talas o hrid golu Rasipô se meko, mekše; Ja na tvoja njedra bacih Struk

U ljiljane lica tvoga Purpurna se vatra upi... I dok leptir kružio te Kô vodeni cvijet MIO, Ja, dršćući kao trska, Pod vrbom sam skriven bio. 1911.

Na dušeku trava i mojih smaragda, Kao nimfa moja, da počivaš svagda, I da niko ne zna tvoje mesto gde je. Samo moje oči da gledaju u te, Samo moje sve

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

lrocvata ne stoje ni u kakvoj srazmeri s opštim razvitkom društva, pa prema tome ni s materijalnom osnovom društva, kao sa skeletom njegove organizacije. Na primer, Grci u poređenju s modernim narodima, ili pak Šekspir.

Na primer, Grci u poređenju s modernim narodima, ili pak Šekspir. U pogledu oblika umetnosti, kao što je, na primer, ep, čak je priznato da u svom klasičnom vidu, koji stvara epohu u istoriji, nikad ne mogu biti

u svom klasičnom vidu, koji stvara epohu u istoriji, nikad ne mogu biti proizvedeni čim nastupi umetnička proizvodnja kao takva; u oblasti same umetnosti izvesni njeni značajni vidovi mogu da se pojave jedino na nerazvijenom stupnju razvitka

postala individualna pesma, a na kraju rodovskog i na početku klasnog društva pojavili su se i profesionalni pevači (kao i profesionalni pripovedači, pa čak i profesionalne narikače).

U prvo vreme, i kao posebna pesma, ona je bila neodvojiva od muzičke pratnje, a kasnije je kazivana i bez toga. U razvitku epske poezije

epike — kad je stvaranje već završeno — glavnu ulogu imaju pevači rasprostranjivači, koji čuvaju nasleđe iz prošlosti, kao što su kod starih Grka činili rapsodi, kod Francuza žongleri, kod nas mnogi pevači iz poznijih vremena.

dolaziti i posrednim putem, iz narodnih masa koje su vladajuću ideologiju — bar delimično — usvajale i izražavale je kao svoju.

Lirskoj poeziji (naravno, usmenoj), kao i epskoj, veli Hegel, nedostaje subjekt, ličnost stvaraoca. Taj subjekt, umesto da ispoljava svoju ličnost, gubi se u

predstavlja stanje u kome je individua, još nesposobna za refleksiju, sva utonula u duhovnu sredinu svoga naroda, kao subjekt samo organ pomoću koga se izražava lirizam nacionalnog života.

Sva je stvar u tome što jedinka misli i oseća kao kolektiv, ali i kao jedinka, kao osamostaljena ličnost koja se slaže sa kolektivom, koja ima kolektivnu svest.

Sva je stvar u tome što jedinka misli i oseća kao kolektiv, ali i kao jedinka, kao osamostaljena ličnost koja se slaže sa kolektivom, koja ima kolektivnu svest.

Sva je stvar u tome što jedinka misli i oseća kao kolektiv, ali i kao jedinka, kao osamostaljena ličnost koja se slaže sa kolektivom, koja ima kolektivnu svest.

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

klikeri zveče Ma šta mi reče U Štipu meče uštipke peče Ma šta mi reče U brzom vozu šišali kozu Ma šta mi reče I kao treće 3emlja se večeras ne okreće Niti šta radi Niti spava Zemlja večeras zabušava Ma šta mi reče DR Miš je

đipio Neko mu ih zdipio Kako bruku da sakrije Ćosavo mu lice Svima priča da se brije Kod šašavog brice Pa mu kao brica Smako brke s lica OVO JE PESMA O KRALjU Ovo je pesma o kralju Koji je voleo pralju U ono viteško doba Kad se

zove PUĆI ĆU OD SMEJALICE Pući ću od smejalice Kad čujem za grejalice I šporete na struju Kuća bez dimnjaka je kao šator I samo onaj ko je mator Kao penzionisani navigator Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez

ću od smejalice Kad čujem za grejalice I šporete na struju Kuća bez dimnjaka je kao šator I samo onaj ko je mator Kao penzionisani navigator Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN

je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u

pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao Imao je divne želje Divno srce u grudima Želeo je prijatelje

se gorko zbilo Ubode me oštro šilo Rekoše mi budi džokej Okej okej Biću džokej Izdade me i tu sreća Padoh s konja kao vreća JEDNOM KAD ME ZVAO RAK Jednom kad me zvao rak Zvao rak Na svečani doručak Doručak Plivao sam u cik-cak.

I KLEKINjE Neprijatelj neprijatelju : Plavi kaktus i klekinje Samleću te u mekinje Mada imaš gadnu njušku Poješću te kao krušku Neće biti grdna šteta Sejaću te bez rešeta Jašem dobro pucam često Mesiću te kao testo Mada šerif ima

gadnu njušku Poješću te kao krušku Neće biti grdna šteta Sejaću te bez rešeta Jašem dobro pucam često Mesiću te kao testo Mada šerif ima značku Prebiću te kao mačku Laje kojot iza gloga Ubiću u tebi boga Obavesti svoje znance

grdna šteta Sejaću te bez rešeta Jašem dobro pucam često Mesiću te kao testo Mada šerif ima značku Prebiću te kao mačku Laje kojot iza gloga Ubiću u tebi boga Obavesti svoje znance Seckaću te u rezance Tu gde ti je glava

srebra Da ti bušim tvoja rebra Mogu stati pa birati Kuda ću te prosvirati Žao mi je jadnog metka Jer si ružan kao četka PONAŠAM SE POPUT PAŠE Ponašam se poput paše Svi se samo mene plaše Dosta mi je ove slave Priznanja će da

ovo lice To je lice kukavice Poručite svima našim Rešio sam da se plašim To lav reče ispred lovca Sav pokunjen kao ovca GNjAVI ME TEČA Gnjavi me teča Gnjavi me tetka Gnjavi me češalj Mašna i četka Gnjavi me brica Koji me brije i

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Ku-ku! — opet se tiho oglasi dječak. — Ku-ku! — začu se odgovor, ali odnekle odozgo, kao s neba, i istog trenutka niz glatko stablo vitke bukve na ivici zaravanjka spuznu isti jedan takav dječak.

— Od tebe sam naučio, Striče — nasmija se putnik s bukve. — Eh, još samo da imam tako dugačke noge i ruke kao ti, pa da mogu obuhvatiti svako stablo.

“ — A šta ti? — A ja: ne uliva se, kažem, nigdje. „Kako nigdje?“— izbeči se on. — Lijepo, velim, ponire pod zemlju kao onaj potočić u Prokinom gaju. — Uhu, brate moj, ti si zagrdio! Kakva ponornica! U Crno more, bolan.

Bome ćemo se poželjeti naše dobre učiteljice Lane. — Vidi mu samo nosa, kao paprika. Dugački Stric, najviši đak u razredu, sjedeći u poslednjoj klupi, prosto nije povjerovao svojim rođenim

— Ne, ne, to nije istina! Stric je čvrsto zažmurio očekujući da novi učitelj iščezne kao priviđenje, ali kad je ponovo otvorio oči, umjesto leptiraste plave Lane, za katedrom je stajao još uvijek podbuli

— Ih, nos mu, kao paprika. Gospodin Paprika! Stric je ponovo zažmurio i počeo u sebi da čita nešto kao molitvu: — Dragi bože, i sveti

— Ih, nos mu, kao paprika. Gospodin Paprika! Stric je ponovo zažmurio i počeo u sebi da čita nešto kao molitvu: — Dragi bože, i sveti Nikola, i sveti Pankracije, i sveti Akakije, dovedite u razred našu staru učiteljicu,

— Šta vi tu šapćete, a?! — grmnu on tako strogo da najbliži đak šaptač i nehotice sunu naviše i ukoči se u mjestu kao ledenica. — Šta šapćete? Preplašenom đaku — škljoc-škljoc!

je strašni učitelj prilazio posljednjoj klupi, Stric je osjećao kako mu se njegove duge noge sve više drvene od straha kao da se pretvaraju u dva obična bukova štapa. Da lav na nj jurne, čini mu se, on s mjesta ne bi mogao da makne.

— Baš ti? — Jeste. Dječakov postojan glas i tvrd pogled odjednom razgoropadiše pijanca. On iznenada vreknu kao jare: — A tako, ti, buntovniče, je li! Čekaj samo!

— Zar ovaj? A, ne, ne! Baš ovakvim tukao me je djed Todor. Boli kao vrag. Mašio bi se za drugi i odmah trgao ruku. — Ne, ne, ni taj neću!

Svi za njim! Čitav razred, kao da je jedva dočekao tu komandu, veselo jurnu napolje i prosu se niz dvorište u pravcu gusta ljeskara kud je umakao

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

CRNI BIVO U SRCU Veliki se to đavo, kao crni bivo u srdcu gnezdi. Evo sâm to vidim da neki drugi zavičaj zločest, u mome telu vojuje suproć moga umlja.

OGANj POHOTE I MESA Blaženi onaj, Koji kao oblak bi Sav u suzama, Gaseći oganj Pohote i mesa. PRAVICA Kano ovca među vuci, ka golub meću kragujci, i zvezda u

POHOTA OČIJU Reči božija, pošto ti, reči, plot bi, Sačuvaj nas od pohote plotske, Sačuvaj nas kao zenicu oka Od pohote očiju. Reke, naučite se od mene Kako krotak jesam I smeran srdcem!

Ti, blagoslovena v ženah, oblačena u sunce, a i sama si izbrana kano sunce, »U kojoj kao u suncu položi naselje svoje sunca tvorac«... — isuši te krvave potoke da bi u toj reki suhima prošli nogami.

poizostaviti ponešto, a ne to mahom se objedanput taki otpuštati s kraja sa zavoženjem u duboke besedljive široke duljine kao u morske pučine. Jerno preko širina nedobro je voziti se s umorni od nešta prvom vozari. Iznemažu im ruke.

Ako su te starejšinu postavili, o tome se ne diči ni se na golemo drži, nego li budi onakav kao i ostali što su i postaraj se šnjima da se o njima razveseliš i pohvaljen budeš. Govorljiv budi, to ti se pristoji...

Gde li pak ljuti i puki golić, jošte bolestljiv, ako bi i vrlo to želio i zahtevao onako držati se i nositi kao neki boljarin, — al' nikako mu ne može to biti izarad svake nedoskutice.

za roba sebi, odvede strmogledeća, čemerna i nevoljna, nesvesna i preplašena; što god dobra imade sve mu isto prođe to kao u snu i provrvi kao dim ni u što.

strmogledeća, čemerna i nevoljna, nesvesna i preplašena; što god dobra imade sve mu isto prođe to kao u snu i provrvi kao dim ni u što.

NA MORU GALIJE Ka neko drugo sinje more tako ti je sav naš ovdašnji žitak. Te svi ljudi tako se nahode, kao u nekome korabu vozeći se, u ovome svome telu boravljeći s dušom, dokle ja se na kraj izvezu, ja li se gde potope i

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Kalfa Kote zvižduće nešto, a šegrt Pote se zaneo u posao, pa se u jedan mah zaboravi, pa zapeva, onako kao za sebe: Sinoćke te, lele, vido’, Zone, gde se premenjuvaš... Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda.

Kalfa Kote ostavi rad pa ga samo pogleda. A Pote se zaneo kao tetreb pa produži onim svojim tankim srebrnim glasom: Gde se premenjuvaš, lele, Zone, u nova gradina.

— Ih! — viknu kalfa Kote i diže ruku da ga još jedared udari, ali ga ostavi, kad uplašeni Pote uvuče vrat i glavu kao kornjača da bi izbegao drugi šamar koji očekivaše.

gradu, i da je kalfa Kote malo-malo mućnuo glavom, setio bi se da je šegrt baš od njega istog čuo i naučio tu pesmu, kao što je on čuo i naučio od majstor-Mana.

Paša već unemiren. — Što si ćutiš, čorbadži-Zamfir?!... — Pa... pitaj me, pašo, pa će si zborim! — odgovara kao malo uslužno i ponizno, ali i hladno, Zamfir. — Ne li te pita, a ti si sal ćutiš!

izdavao naredbe, srkao kafu, i tada je vrlo malo mislio; samo od vremena na vreme izdigne se na sidžadetu, pruži nos — kao hrt kad hvata trag — i uvlači miris od žuta dafinova cveta i šakama ga još više grabi i priteruje svome nosu.

Tada obično svi iziđu, samo po jedno muško i žensko od mlađih ostanu, stoje tu kao sveća pravo i očekuju zapovesti, dvore ga. Ali većim delom dana to je mesto samo za čeljad i za ženskadiju.

“ Ponekad se i papučama u šali gađaju; a čim uđe muško, one ućute i uprepodobe se, kao da ništa nije ni bilo i kao da ni dve unakrst ne znaju! Iz te kujne se već dosad pet devojaka podsvojkinja udalo.

“ Ponekad se i papučama u šali gađaju; a čim uđe muško, one ućute i uprepodobe se, kao da ništa nije ni bilo i kao da ni dve unakrst ne znaju! Iz te kujne se već dosad pet devojaka podsvojkinja udalo.

čorbadži-Zamfirove, za njih se udale i postale domaćice i majstorice, ali zato ipak i nadalje su se smatrale i osećale kao rod toj kući.

I kad su služile i dvorile čorbadži-Zamfira, nisu smatrane bile za sluškinje — kao što je to običaj tamo na hladnom i bezdušnom Zapadu — nego kao nešto svoje, kao rod u kući čorbadži-Zamfira.

čorbadži-Zamfira, nisu smatrane bile za sluškinje — kao što je to običaj tamo na hladnom i bezdušnom Zapadu — nego kao nešto svoje, kao rod u kući čorbadži-Zamfira.