Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Svi iz Karanova pričaće kako su bili uvereni da je u meni čučalo to što je čučalo, a izdavači i pisci pružaće ruke u susret kad me
- šaputao sam sebi, iako me je bilo stid da hodam za njom na očigled čitavog Karanova. - Vi samo idite! - zastao sam. - Ja ću kasnije doći za vama! - šapnuo sam kao da neko može da nas čuje.
U toj kući ima mnogo zlatnog posuđa. Čak i seterka, po pričama Karanova, jede iz zlatnog tanjira. Osećao sam kako me obuhvata drhtavica pri pomisli na to. - Ne zaboravite ribnjak!
- Baronica mi je obećala da će me uvesti u kuću. - Bože sveti! - zviznuo je na prste trgavši verovatno pola Karanova, a onda dodao da ja znam čija je ideja to što se Baronice tiče i da pazim: sve što se nađe deli se fifti-fifti.
Rašida se pravila da ga ne čuje, a on je pojačavao glas tako da nas je čulo pola Karanova. — Misliš li da će reći o nama? — uhvatio sam je za ruku. — Ja mislim da neće!
- Otkrio sam nešto, Rašida! - zaplivam prema sredini reke zanošen podvodnim strujanjima. Otkrio sam da pola Karanova živi pod oklopom kao kornjače. - Otkrio si Ameriku! Budalo! - Rašida uze vazduh u usta i zagnjuri se.
Bio sam modar kad smo, dotakli tabanima zemlju, neka dva kilometra nizvodno od Karanova. Osim nas, na peščanom sprudu nije bilo ni šugavog psa, a pesak je bio vruć kao tek izvađeni hleb.
Glava mi je bila tako prazna kao da je neko izvukao svu sadržinu iz nje. Iz Karanova je dopirala zvonjava pomešana s groktanjem džeza iz glasnogovornika.