Krakov, Stanislav - KRILA
Sad i koze mogu po poverljivoj arhivi preturati. E, uostalom, tu pisar Kazimir odmahnu rukom, i onako je sve to kupus. — Kupus? Meni nije to kupus...
Ispod kamena su izmilele šarene zmije, i grejale se na pripeci. U klancu je još tutnjilo. Pisar Kazimir je obilazio oko šatora i šaputao posilnima: — Sveta krv čoveka proliva se nemilice... Čujete li? Grmi...
Preko grebena su već promicala pognuta vojnička leđa, nanizana jedna iza drugih. Kazimir je izbacivao sa krvlju iz pluća neke svete borce budućih pobuna... za čovečanstvo.
Sve su ih bacili u jarugu. Rus sad krklja i ječi. — Ipak Kazimir ima pravo. Zašto da slični slične ubijaju? Prozor koji je dotle bio zatvoren kao da se otvorio.
Dok je novi komandant, major, koji je sudeći po licu voleo isuviše konjak, naređivao da se telefonira u puk, Kazimir je izašao ispod stene i zagledao se u crne ostatke.
Odblesak od vatre pao je na ugljenisane kosti, i izgledalo je da se jedna razlomljena vilica osmeva. Kazimir je drhtao u groznici i grozno kašljao.
On je govorio da sve buntovnike treba postreljati. Kazimir je bio prva žrtva. A svemu su tome kriva dva avijatičara koji su našli da baš nad njinim rovovima zajedno u plamenu