Krakov, Stanislav - KRILA
Druga dva vojnika punila su lule, i gledala u suvog pisara Kazimira. Plave malje drhtale su po mršavoj bradi. — Ćuti, ćato, stari buntovniče, kakvu smrt nam pripominješ...
Sunce je bilo za sve prljavo tog dana. Nije bilo dovoljno svetlosti. Dim je grozno gušio sušičavog Kazimira. Kašljao je, bacao zgrudvanu krv iz pluća, a osećao je bol tuđih rana. Velika ljubav širila se iz njega.
Nešto se desilo. Uskoro, dok su četiri vojnika kopali u noći jamu za ugljenisane kosti, i pogrebno zvonili ašovima, Kazimira su spuštali vezanog pod stražom dole ka jaruzi. Borove šume se crnele na mesečini.
XIV STUDENT SA PLAVOM BRADOM - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Streljali su Kazimira. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Revolucionarni seizmografi beleželi su sve nove potrese.
Smrt je bila svugde i na svakom mestu. Kazimira su sproveli u pukovski štab, pred kojim nije bilo dvobojne zastave. Duge mršave ruke bile su mu čvrsto vezane.
Streljali su Kazimira. Kada su u dubokoj jaruzi zapraštale puške, student sudija čupao je retku kovrdžastu bradu, i očajno ridao u praznoj
Nije više mislio na streljanog Kazimira nego na strah od smrti. — Ubiću se, rekao je, i to je zapisao u svoj notes. U njemu je pisao još dugo i to su sve bile
Po danu je spavao pod stenom buđen samo treskom eksplozija. Na Kazimira je zaboravio, neprekidno pio konjaka, i uvek mislio na samoubistvo.
Iskupljali se ordonansi, posilni i telefoniste. Neka naročita radost je sve oživela. Nije bilo samo Kazimira. Ali je još ranije usput putovođa sa bašlikom ispričao Dušku smrt pisarevu.