Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Sestre ti se poudavaše sve za ljude trgovci, a ti što iskaš?!... Pomisli se na koga si kerka! jedan si je čorbadži-Zamfir u grad; more, do Solun i Filibe nema ga jošte potakav! A ti — ih što si brljiva!
— E, što je pa to drugo? — Ete, žalna je što je čorbadžijska kerka; a ima, ete, niki što nije čorbadžijski sin, a njoj gu pa mnogo milo za njeg’... a njojni vikaju... neje, ete, prilika.
— Neje te ni sram: esnafska žena, pa pogle kako si zbori! Koj da praća šeftelije, — zar čorbadžijska kerka?! Na koga da praća?
— Vika, čorbadžijska kuća, čorbadžijska kerka! E veće nema! I čorbadžijsko neje do veka... — E, dosta de! — veli joj ozbiljno čorbadži-Zamfir.
— A, majka... kako ti se zvaše? — Bela! — odgovori devojče. — Bela? Ne li Bela Stojančina? Pa ti li si gu kerka? reče začuđeno, i maši se za grozd i pipnu zrno-dva. — Bre, bre! Zar tol’ku golemu kerku ima Bela?!