Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Dogovorimo se da ja i Kirilov, četovođa plastuna, sa njegovom četom pođemo prvi u lanac, Kole Rašić sa 200 svojih dobrovoljaca da obrazuje drugi
Na domaku smo turskih rovova i baterija — dugo ovde opstati ne možemo, a da jurišemo — malo nas je. Šta da se radi? Kirilov posla dvojicu da dovedu ostrag i ostatak Koletove čete i da prikupe sve raštrkane ljude po šumi pa da učinimo juriš.
neprestano sipao, iz streljačkoga rova Turci su bili skorom vatrom; naši, ljudi, pored svega zaklona, jednako su padali. Kirilov mi pritrča, drhtao je od razdraženja kao jasikov list svi smo drhtali; prosto ce tpecao svaki končić živaca u nama; krv
— Ovo je užasan položaj, reče mi Kirilov. Mi ovako duže ne možemo opstati; mi ne možemo dočekati potporu, jer ćemo dotle svi izginuti; ovo treba ili jurišati
— Sve ovo govorio je Kirilov kao da me pita, ali najedanput ne znam šta mu bi jer i ne sačekav moga odgovopa on viknu promuklim glasom: —
mnogi ljudi poiskakaše iz šanca i poleteše nam na susret, da kod nas nasta metež, da neki Rus viknu: ne dajte, braćo, Kirilov je ranjen; da ja Kirilova ugledah ispod mojih nogu, da ga ščepah za jednu ruku, a neko ga uze za drugu; da smo donekle
— Ljuto li postradasmo — reče jedan Crnogorac. Jedan Rus brisaše suze: — Samo da nije Kirilov ubijen! Oko nas svuda unaokolo treštala je puščana i topovska borba.
Kirilova odnesoše... a mene obhrvaše teške misli: Toliki ljudi pali, Kanovnjicin ranjen, Kirilov ubijen! — Jadni P...! šta ćeš ti ovde sam kao suvo drvo u planini?